Литургијом сваки свештени простор на коме се она свештенослужи постаје простором радосног сједињења и сједињавања Бога и његовог народа и њиховим заједничким животом што и јесте само средиште идеје Земље Обећања.
У овом излагању говоримо о различити светописамским темама, личностима, догађајима, одломцима, песмама и химнама у литургијској речи и пракси. Како стоји ствар са самим Јеванђељем као свештеним предметом, феноменом и његовим значењем у Литургији Цркве?
Свето Писмо је у литургијском животу Цркве данас положено на средину Часне трпезе, на најважније место у храму. Полагање Библије у само срце храма указује на средишње место Светог Писма у литургијском животу Цркве.
Свето Писмо је централни актер прве литургијске процесије (Малог входа) и том приликом му се одаје посебно поштовање: целива се, кади га други ђакон, ако га има у служби. Оно, дакле, није обична богослужбена књига, јер се то не чини ни с једном другом књигом. На известан начин, оно значи присуство самог Христа – један од начина на који је Он присутан у Цркви. А Христос је присутан на много начина или на један свесабирајући начин – Он је Глава свога Тела, Он је у Путиру, Он је у Икони, Он је Литург.... Библија је такође вербална икона Христова и посебна форма његовог оваплоћења међу нама.
Пред читање Јеванђеља (а не за време читања Апостола) ђакон кади, а појци певају Алилуја да би указали на важност чина који следи. Јеванђеље се чита са амвона, уздигнутог места. Стари амвони били су још већи него данас, а тим решењем које није било условљено само практичним разлозима још је више указивано на велики значај овог читања.
Разликујемо читање Библије у Литургији и ван ње. Литургијско читање јесте стварни и конкретан захват, улазак Божији у живот и живот Његовог народа, деловање Божије у њима. Божија Реч је жива и зато Црква, када је чита, не чини то као да једноставно репродукује неке записане речи, понавља драгоцено знање акумулирано у прошлости, већ благовести речи које су сами њен живот увек савремен, увек актуелан, увек упућен онима који их сада слушају. Зато се библијски текстови на Литургији не читају на уобичајен начин, већ се певају.
Речено је са својеврсном духовном слободом да је Божија реч, у правом смислу, аутентична на уснама Цркве која се моли, а не на страницама књиге Библије. То не значи ништа друго доли да Црква није спољашњи чувар Светог Писма, већ је живи проповедник његове садржине.
ЛИТУРГИЈА „ПРОДУЖАВА“ БИБЛИЈУ
Однос Библије и литургије је узајаман – Црква увек благовести Библију, а Библија се остварује (реализује) у њеном светотајинском животу. Ми Богу враћамо, дајемо, дарујемо, приносимо само оно што је Он нама дао. Зато је библијско-литургијски однос сажет у речима: „Твоје (Речи) од Твојих (Речи) Теби приносећи, због свега и за све“.
Постоји један основни принцип компоновања, конституисања свих хришћанских молитава. Од оне најкраће па до најкомплексније молитве Свете Литургије. Он се огледа у следећем: Црква се увек моли у односу на оно што је Бог раније чинио, ослања се на то Божије деловање и верује да се оно наставља сада и овде међу нама и због нас. Тако су се молили и старозаветни Јевреји. И Христос се пре васкрсења Лазаревог тако молио: „Оче, благодарим ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради…“ (Јн 11, 41–42). Хришћани нису остављени у неком егзистенцијалном вакууму. Они знају да Бог који је у библијска времена чудотворио по горама и на мору, по градовима и долинама сада то исто чини у светотајинском животу Цркве. Све су молитве управо тако конституисане. У светој тајни покајања каже се: „Господе Боже наш, који си Петру и блудници сузама подарио опроштај грехова … прими исповест слуге твога и грехе које је учинио … опрости.“ А у светој тајни крштења, у Молитви освећења (маслиновог) уља, говори се: „Владико Господе Боже отаца наших, Ти си онима у Нојевом ковчегу послао голубицу која је у устима имала маслинову гранчицу, знамење помирења и спасења од потопа, и тиме си унапред дао праслику Тајне благодати; и Ти си маслинин плод подарио за вршење светих твојих тајни… Ти сам благослови и ово уље силом и дејством и силаском Духа Твога Светога…“ Литургија нам, стога, омогућује да уђемо у историју спасења, свештену историју коју описују књиге оба Завета. То се догађа у светотајинском животу и ту постоји континуитет Божијег деловања описаног у Светом Писму и у Цркви.
Направимо малу паузу и погледајмо како је ову тајну Божијег деловања у Литургији Цркве наслутио наш велики песник Миодраг Павловић. Једна од суштинских религијских, егзистенцијално темељних људских чежњи јесте жеља да се живи у доба земаљскога живота Бога, то јест да се непосредно учествује у спасоносним догађајима које Он чини. У том животу и учествовању наслућује се извесност сопственог приближавања Богу, спасоносног општења с Њим, чаробни, узбудљиви ковитлац емоција и ума, и оног дубљег од њих — када човек једном за свагда доноси одлуку да следи Бога кога је видео у телу и када је тим виђењем спасена душа његова. Наравно, то није могуће на такозваном објективном плану и стога се у историји религија прибегавало различитим субјективистичким, натурално-екстатичким и психологистичким решењима — аскетика Далеког истока, мистиријска религиозност Грка и Римљана, моралистички пијетизам касног средњег века, који се исцрпљује у опонашању Христа, само су неки од тих неуспелих покушаја. Па зар то значи да је та примарна чежња осуђена на неуспех, да је опкољена безизлазима? Погледајмо како Павловић то износи у песми која несумњиво заслужује да буде наведена у целости:
О да сам се родио
у друго време
и могао да се придружим свадби
на којој се вода преточила
у вино
И да сам седео за столом
на којем се
мало хлеба претворило
у многа и светла тела
Или да сам само протрчао
преко поља
пре но што се смркло
небо изнад Голготе
Нисам био на свадби у Кани
нити сам
сведок васкрсења
зато се одричем сваког хтења
и надам се још мало у хлеб
и Његова преображења.
Миодраг Павловић овим поетско-богословским решењем које предлаже, како његовим негативним аспектом — одрицање од сваког хтења (то је управо одрицање од сваког субјективистичког псеудорешења) — тако и позитивним аспектом — и надам се још мало у хлеб и Његова преображења (уз напомену да се ово Његова може односити и на Христа, али и на сам хлеб, што је и јеванђељски и литургијски легитимно), као крајње и једино могуће разрешење велике чежње уводи учествовање у литургијско-празничном животу Цркве, то јест — својеврсни светотајински реализам. Порекло жеље за животом у доба борављења Бога на Земљи почива у чињеници да су људи бића која живе у времену и то живљење искуствују на трагичан, фрагментаран начин. Та се трагичност највише огледа у чињеници испражњења садашњости и идеји да су истински односи већ успостављени, једном за свагда, у прошлости, и да су они неизлечиво далеко од нас. Оно што нам Црква предлаже као решење, то јест као доживљај, а што опевава и ова Павловићева песма, јесте могућност побијања времена, његове трагичне димензије, у искуству вечне садашњости личног односа Бога и човека. Другим речима – литургијску актуализацију библијске прошлости.
БИБЛИЈСКА ОЧЕКИВАЊА ОСТВАРУЈУ СЕ У ЛИТУРГИЈИ
Однос Библије и Литургије, поред библијских текстова у Литургији и литургијских химни и благослова у Библији, може се посматрати и на основу библијских тема, односно средишњих теолошких идеја у Литургији. Једна од таквих је и Земља обећања у којој тече мед и млеко. Обећана земља у Старом Завету прво је била геополитички, а тек потом теолошки појам. То се може пратити у самим старозаветним текстовима. Док се у Књизи изласка та синтагма користи на први поменути начин [„И рече Господ: … И сиђох да га избавим из руку Мисирских, и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече… (Изл 3, 7–8)], то се у пророчкој литератури мења. Пророк Исаија говори о новом небу и новој земљи [„Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ…“ (Ис 66, 22)], о оном што ће боговидац Јован у Откривењу видети [„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше…“ (Отк 21, 1)].
Пророк Језекиљ изједначава васкрсавање мртвих са одвођењем у изабрану земљу: „Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ“ (Јез 37, 12–14).
То је радикалан богословски искорак који упућује на преображење и обесмрћење творевине васкрслих синова Божијих, на есхатолошко искуство. Земља обећања јесте остварење Божијег стваралачког плана, то јест земља у којој се живи с Богом.
У литургијском животу Цркве то се види у пракси Римске Цркве описаној у Апостолском предању Светог Иполита Римског. Након крштавања и у оквиру крштењске литургије предстојатељ благодари над предложењем хлеба и вина, али и над „млеком и медом помешанима, да укаже на испуњење обећања датог оцима нашим, у којем је говорио Бог о земљи у којој тече мед и млеко, у којој земљи је Христос такође дао тело своје, од којега се, као мала деца хране верујући…“
На тај начин литургијски в-ход, улазак, у његовом изворном смислу речи јесте улазак Новог Израиља у Обећану Земљу где год се он вршио – јер Литургијом сваки свештени простор на коме се она свештенослужи постаје простором радосног сједињења и сједињавања Бога и његовог народа и њиховим заједничким животом што и јесте само средиште идеје Земље Обећања.
Треба знати да је током дугог низа векова управо богослужење било главни и за највећи број чланова Цркве једини канал који им је чинио доступним садржину Библије. Црква је Библију нудила не у облику штампане књиге, већ као усмену поруку, мелодију и изнад свега као литургијску драму и светотајинску стварност. Тај освештани вековни метод комуницирања и искуствовања библијске стварности постоји и важи и дан-данас. Приватно читање Светог Писма тиме не губи на значају. Напротив – оно и даље остаје потребан и жељен вид свакодневног духовног живота и формирања верних. Оно што у таквој концепцији односа Библије и Литургије нестаје јесте погрешно разумевање аутентичног библијског контекста: ерминевтичког, егзегетског и егзистенцијалног. А то је, без сваке сумње, литургијско дело Цркве – Цркве Библије и Цркве Литургије.
