08. фебруар 2018.

Сретење Господње


У чeтpдeceти дан по Рождеству донесе Пресвета Дјева свог Божанског Сина у храм Јерусалимски, да Га сходно Закону посвети Богу и себе очисти (3 Мојс. 12, 2-7; 2 Мојс. 13, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсија. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, срдити на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана.



PEЧ НA СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ




Када пo рођењу Господа нашег Исуса Христа прође четрдесет дана, и наврши се време законског очишћења, пречиста и преблагословена Дјева Мајка са својим светим заручником Јосифом пође из Витлејема у Јерусалим у храм Божји, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. To je у Старом Завету наредио Господ Мојсију. И у његовим Књигама о закону материног очишћења пише ово: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). А о закону о постављању првенца пред Господом пише ово: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И опет: Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). А ово би због оног великог доброчинства Божјег у Египту, када поби првенце египатске а поштеди првенце израиљске. Зато Израиљци доношаху своје првенце у храм, предајући их Богу као Законом одређени данак. И опет их откупљиваху од Бога установљеном ценом, која се називаше откупним сребром. И то се сребро даваше левитима Господњим у храму. О томе пише у Четвртој Мојсијевој књизи. А беше установљена цена тога откупа: пет светих сикала храмовске мере. Сваки пак сикал вредео је двадесет динара (ср. 4. Мојс. 3, 47-51).

Испуњујући дакле овај закон Господњи, Божја Мајка дође сада у храм са Законодавцем. Дође да се очисти, иако јој као неоскврњеној, несаблажњеној, чедној, пречистој, очишћење није било потребно. Она је зачела без мужа и сладострашћа, и родила без болова и без повреде своје девичанске чистоте, зато и није имала на себи никакву нечистоту која је својствена женама које рађају на природан начин. Јер како је могла бити подложна нечистоти она која је родила Извор чистоте? Као што се плод не повређује од дрвета, нити се оскврњује дрво родивши свој плод, тако се и Христос роди од ње: неповређена и неоскврњена остаде Дјева родивши Христа, плод благословени. Роди се од ње Христос, као што сунчани зрак пролази кроз стакло или кристал, јер пролазећи кроз стакло и кристал зрак их не ломи нити оскврњује, већ их штавише чисто осветљује. Тако и Сунце правде, Христос, не повреди девство пречисте Мајке Своје, нити упрља чистоту њену уобичајеним код породиља изливањем крви, јер се натприродно роди, него штавише удвостручи њену чистоту, осветивши је рођењем својим и просветивши је божанском светлошћу благодати. Стога никакво очишћење није било потребно Оној која је без повреде родила Бога Реч. Али Она, сва чиста и без икаквог порока, дође да се очисти, да би показала да је послушна Закону а не противна. Усто смирена, не горђаше се због своје девичанске чистоте, него као нечиста дође да стане на месту нечистих жена пред вратима храма Господњег и тражи очишћење, не гнушајући се нечистих и грешних. А принесе и жртву, не као богати који приношаху јагње од године дана, већ као сиротани који приношаху две грлице или два голубића. Тако у свему показиваше смиреност; и вољаше сиромаштво, а избегаваше гордост богатих. Јер од злата што мудраци донеше, узе мало, па и то раздаде ништима и убогима, а задржа врло мало за пут у Египат. Она дакле купи две споменуте птице и принесе их по закону на жртву. A ca њима принесе и Првенца свог. Донеше, вели Еванђелист, родитељи младенца Исуса у Јерусалим да га метну пред Господа (Лк. 2, 22), тојест да даду Божје Богу. Као што је написано у закону Господњем: да се свако мушко дете које најпре отвори материцу посвети Господу (Лк. 2, 23). Држећи Исуса на рукама, она преклони колена пред Господом, и са великом побожношћу и страхопоштовањем приношаше га и предаваше Богу, говорећи:

Превечни Оче, ово је Син Твој, кога си послао да се оваплоти од мене ради спасења људског. Ето Онога, кога си Ти пре векова родио без матере, ја по благоволењу Твом на крају времена родих без мужа. Ето првородног Плода утробе моје, зачетог у мени, Духом Твојим Светим, и рођеног од мене на неисказан начин, као што Ти једини знаш. Ето Првенца мог, но Он је Твој Најпрви, Теби савечан и сабеспочетан, Првенац који Теби јединоме приличи, јер је од Тебе сишао не отступивши од Твог Божанства. Прими Првенца, са којим си векове створио и наредио светлости да сија. Прими оваплоћеног од мене Твога Логоса, којим си небеса утврдио, земљу основао, воде у једно сабрао. Прими од мене Сина Твог, кога Ти приносим, да урадиш са Њим и са мном како је Теби воља, и да Његовим телом и крвљу, које је од мене узео, искупиш род људски.

Рекавши то, Богомајка положи љубљено чедо своје на руке првосвештенику као Божјем намеснику, као да Га полаже у руке самоме Богу. И као што гореспоменути закон Божји прописује, откупи Га одређеном ценом: са пет светих сикала, који беху праобраз пет великих рана Христових, на крсту задобијених, помоћу којих је сав свет искупљен од проклетства законског и робовања ђаволу.

Свети Оци казују да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. А када то видеше књижевници и фарисеји, стадоше негодовати. Захарија им се успротиви, изјављујући да је ова мајка и по порођају чиста Дјева. Но пошто они не вероваху, светитељ им говораше да је људска природа, и свака саздана твар, потчињена Творцу своме, и у његовим је свемоћним рукама да по Својој вољи поступа са сваком твари, и да учини да Дјева роди и да по порођају остане Дјева. Због тога, рече, и ову мајку ставих на место за девојке, јер је потпуна Дјева.

У то време када родитељи беху са младенцем Исусом у храму, да учине са Њим што је по закону, појави се у храму, вођен Духом Божјим, свети Симеон старац, човек праведан и побожан, који чекаше утеху Израиљеву која се имала јавити доласком Месије. Јер је знао да се очекивани Месија већ приближује, пошто је палица владалачка прешла од Јуде к Ироду, по пророштву праоца Јакова патријарха, који претсказа да неће нестати кнезови од Јуде док не дође Очекивање народа, Христос Господ. Тако исто већ се навршише и Данилових седамдесет седмина, после којих ће, као што је претсказано, бити долазак Месије. А осим тога светом Симеону би обећано Духом Светим да неће видети смрти док не види Христа Господња (Лк. 2, 26). Погледавши на пречисту Дјеву и на Младенца у њеним рукама, свети Симеон виде благодат Божју где окружава Мајку са Младенцем, и дознавши Духом да је то очекивани Месија, приступи журно. И узевши Га на руке, он са неисказаном радошћу и побожним страхом узносаше велику благодарност Богу, седином као бео лабуд, весело пред кончином својом певајући и говорећи: Сада отпушташ с миром слугу Свога, Господе, по речи Својој (Лк. 2, 29). Нe имађах, рече, мира у мислима својим, очекујући Те сваког дана, и тугујући сваког дана када ћеш доћи. А сада, видевши Те, добих мир; и ослободивши се туге, одлазим из овог света носећи радосну вест оцима мојим: јер ћу Твој долазак у свет објавити праоцу Адаму, и Аврааму, и Мојсију, и Давиду, и Исаији, и осталим светим оцима и пророцима, и неизрецивом радошћу испунићу њих досада жалосне. Отпусти ме брзо к њима, да би се, одбацивши жалост, што пре обрадовали због Тебе, Избавитеља свог. Отпусти мене, слугу Твога, да после многогодишњих трудова отпочинем у наручју Авраамовом. Јер већ видеше очи моје спасење Твоје, које си уготовио за све народе; видеше очи моје светлост, спремљену за одгнање таме, за просвећење незнабожаца откривајући им непознате божанске тајне; светлост која је засијала у славу народа Твог Израиља, коју си преко пророка Исаије обећао говорећи: Дадох у Сиону спасење Израиљу на прослављење (Ис. 46, 13).

Слушајући такве речи светог праведног старца о Младенцу, Јосиф и пречиста Дјева чуђаху се, јер видеше Симеона где говори младенцу не као младенцу већ као Староме данима, и мољаше му ce не као човеку већ као Богу, који има власт над животом и смрћу, те може старца одмах отпустити ка оном животу или га још задржати у овом. И благослови их Симеон, хвалећи и величајући свенепорочну Матер, која је родила на свет Богочовека, и славећи тобожњег оца, светога Јосифа, који се удостојио да буде служитељ таквој тајни. Рече пак Марији, матери његовој, a не Јосифу, јер виде прозорљивим очима безмужну Матер: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу (Лк. 2, 34): да обори оне који не хтедну веровати речима његовим, а да подигне оне који буду с љубављу примали свету проповед његову; да обори књижевнике и фарисеје које ослепи злоба њихова, а да подигне просте и неуке рибаре, јер ће Он изабрати луде да посрами мудраце овога света; да обори старозаветно јеврејско збориште, a да подигне новоблагодатну Цркву Божју; и да буде знак против кога ће се говорити (Лк. 2, 34). Јер ће велики спорови бити у народу поводом Њега: једни ће говорити: добар је, а други: није, него вара народ. И метнуће Га, по речи пророка Јеремије, као белегу за стрељање (Плач Јерем. 3, 12), обесивши Га на дрвету крста, и израњавивши Га клинцима као стрелама и копљем. У то време теби самој, безмужна Мајко, пробошће душу нож жалости и срдачног бола, када угледаш Сина свог на крсту прикована, и када Онога, кога си родила на свет без бола, будеш испраћала из овог света са великим болом срца и ридањем.

А беше тамо и Ана пророчица, кћи Фануилова, од колена Асирова, удова врло стара око осамдесет и четири године, која је само седам година живела с мужем од девојаштва свог. Пошто обудови, она све дане живота свог провођаше богоугодно, не одлазећи од храма и постом и молитвама служећи Богу дан и ноћ (Лк. 2, 36-37). Дошавши у тај час, она за донесеног у храм Господњи Младенца много шта пророчки говораше свима који чекаху спасења у Јерусалиму (Лк. 2, 38). Слушајући то и гледајући, књижевници и фарисеји пуцаху од једа: пакосно се љућаху на Захарију као на јавног законопреступника, јер матер, која је дошла ради очишћења, стави на место девојачко; а на Симеона и Ану срђаху се што таква сведочанства изрекоше о Младенцу, па то не прећуташе касније ни код цара Ирода, него га известише о свему што је учињено и речено у храму. И одмах би потражен божански Младенац, Господ Христос, да Га убију, али Га не пронађоше. Јер Јосиф већ беше преко Анђела Божјег добио у сну заповест да носе Младенца у Египат. И свети Јосиф са пречистом Богородицом, пошто у храму обавише све по закону Господњем, вратише се не у Витлејем већ у Галилеју, у свој град Назарет, па одатле се одмах склонише у Египат. А дете растијаше и јачаше духом, пунећи се мудрости, и благодат Божја беше на њему (Лк. 2, 40).

Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544 године у време цара Јустинијана. Благочестиви цар Јустинијан нареди да се овај Господњи и Богородични празник има празновати као и други велики празници. А разлог за то беше овај: За царовања Јустинијанова би велики помор у Византији и околним покрајинама. Трајао је три месеца, почевши крајем октобра. У почетку је сваки дан умирало по пет хиљада људи, затим по десет. И многа тела богатих и угледних људи лежаху несахрањена, јер послуга и робови беху помрли, те није било кога да их сахрањује. A у Антиохији беше двострука казна Божја: јер поред помора, грехова ради људских, би страшан земљотрес, и срушише се све велике куће и висока здања и цркве, и много народа изгибе под рушевинама. Тада погибе и епископ антиохијски Ефрасије, јер црква се сруши у којој је он био. Земљотрес разруши и мисијски град Помпеопољ, чију половину са житељима прогута земља отворивши се. У та страшна и пагубна времена некоме од богоугодних људи би откривено, да треба установити да се Сретење Господње празнује као и други празници Господњи и Богородични. И кад дође Сретење Господње, другог фебруара, и отпразноваше га са свеноћним бдењем и крстоносном литијом, одмах тог истог дана престаде помор сасвим и земљотреси се стишаше, милосрђем Божјим, а молифама пречисте Богородице, Којој, са рођеним од Ње Христом Богом, нека је част, слава, поклоњење и благодарност вавек, амин.










Свети Јустин Нови (Ћелијски): БЕСЕДА ПРВА У НЕДЕЉУ МИТАРА И ФАРИСЕЈА


1965. године у манастиру Ћелије

Недеља митара и фарисеја. Данас почиње Ускршњи пост; пост душе, пре него што уђемо у пост тела. Пост ускршњи значи: пост је сила која васкрсава душу из мртвих и тело из мртвих. Каква моћ, каква сила! Грех сатерује душу у смрт, а пост, та света еванђелска врлина га васкрсава из смрти. Постоји свегрех, постоји свеврлина: свегрех – то је гордост, свеврлина – то је пост.

То нам каже данашње Свето Еванђеље – чудесна Благовест: Два човека уђоше у храм да се моле Богу. Један фарисеј (а други цариник). Фарисеј стаде и мољаше се Богу у себи говорећи: „Боже! хвалим те што нисам као остали људи: хајдуци, неправедници, прељубници, или као овај цариник. Постим двапут у недељи; дајем десетак од свега што имам“. А цариник стајаше (издалека), и бијући прси своје мољаше се Богу: „Боже! милостив буди мени грешном“. Кажем вам – завршава Спаситељ Своје данашње Еванђеље – кажем вам, овај отиде оправдан кући својој, а не онај. Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се понижује подићи ће се[3].


Ето благе и страшне вести. У храму, у цркви душа отворена пред Богом. Стоји на молитви фарисеј, отворио сву душу Богу, много добрих дела има он у животу, није он прељубошнац, није он разбојник, није он пљачкаш, није он неправедник. Значи: држао је закон Божји. А гле како га Спаситељ испраћа из цркве: није оправдан отишао кући својој. Где су та његова добра дела, шта би од њих? Закон испунио, заповести Божје извршио, а гле, погинуо! душом погинуо. Гордост, ето убице његовог, ето чиме је сва своја добра дела уништио, сав свој живот упропастио. Авај, пакао себи зарадио, рај изгубио, Царство Небеско изгубио, Бога изгубио. Шта је то? Ако има свегреха, онда је гордост свегрех. Сећате се, најпрви Анђео Луцифер, најсветлији Божји Анђео, светлоносац, гордошћу претворио је себе у сатану, у ђавола[4]. А гле, гордост претвара несрећног фарисеја у ђавочовека. Јер кад је гордост у стању да Херувима и Серафима претвори у ђавола, како није у стању да човека претвори у ђавочовека.

Данас Света Црква приводи нас великој тајни Христовог Васкрсења, великој победи над смрћу, над смрћу душе и смрћу тела. Али данас нам казује (и) ко је главни човекоубица у свима световима: гордост, охолост, понос. Зато први дан Ускршњег поста, данашњи дан поста душе, то је објава рата гордости, том основном и страшном греху. И пре него што запостимо кроз три недеље телесним постом, данас почиње наш духовни пост. Пост и хрвање, страшна борба са најстрашнијим непријатељем, са гордошћу. Она има безброј обличја, она има безброј маски.

У једној молитви црквеној вели се да је ђаво многолик. Јесте, ђаво је многолик, има безброј лица, безброј шминки, безброј маски. Гардероба његова је огромна. Он се пресвлачи[5] и облачи у разна светла, заводничка одела. Лице своје дотерује, глача, маске ставља, еда би пришао свакоме од нас по жељи срца његова, по главноме греху његовом. Ми не сматрамо за гордост нашу напраситост, наш гњев. Све то долази од гордости. Завист, од чега долази? Опет од гордости. Ја, зашто он да буде бољи од мене? Ја да будем испред њега. Пакост, опет из охолости и гордости. Зашто он да буде такав? Хоћу да га минирам, да ја станем испред њега? Тако редом: свака наизглед и најмања страст, сваки наизглед и најмањи грех, долази од тог свегреха, од тог главног извора свих грехова људских, од гордости. Гордост је увела грех у овај свет. Гордост је увела грех у анђелски свет. Гордост уводи у грех свакога од нас.

Ако хоћемо да пажљиво размотримо душу своју, ако распростремо душу своју у Цркви, када смо на молитви Богу и загледамо у себе, ми ћемо видети чуда у својој души, ми ћемо видети безбројна обличја грехова, грехова у које се облачи демонска гордост. Нама шта остаје, шта преостаје, него борба на живот и смрт са том аждајом, која се назива гордост, охолост. Борба и дању и ноћу. Оружје нам даје сам Господ Христос. Оружје против гордости то је смиреност. Зато је Господ и ставио смиреност као прву врлину новога живота, Новога Завета, као прву врлину Цркве Христове, као врлину, као темељ на коме се зидају све друге врлине, сав живот човека хришћанина и у овоме и у ономе свету. Темељ на коме се зида вечна кућа нашег људског бића. Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско[6]. Ето, то је смиреност коју је Господ ставио у темељ нашег живота моралног, нашег живљења и на земљи и на небу.

Сиромашни духом, ко су? То су смирени људи који стално осећају да је дух наш људски пуко сиромаштво према Духу Божјем. Да дух наш стално је сиромах, да треба да се обогаћује Духом Божјим, да допуњује себе, да усавршава себе. Отуда Светитељи Христови, отуда сами Свети Апостоли стално осећају да су несавршени и недовршени, да су убоги људи. Светитељи обично себе називају најубогијим људима, најгрешнијим људима. Отуда, кад је дух еванђелског смирења прожео сву њихову душу, њихово биће; што они знају да се човек у овоме свету може одржати у Еванђељу Христовом, и у светоме животу једино смиреношћу. Допусти ли хришћанин гордости да уђе у његову душу, да ушета, оде темељ његовог бића. Али и ако уђе, ту је покајање. Главно је душу своју стално испуњавати смиреношћу, а она, она је божанска сила.

Смиреност је божанска сила која потискује све што је гордо у нама, потискује сваки грех, сваку страст, док је потпуно не потисне. И ми стекнемо онај покој души о коме Спаситељ говори: „Ходите мени сви који сте уморни и натоварени; ја ћу вас одморити, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим“[7]. Покој душама својим… То данас недостаје човеку, новом модерном човеку европском, и нама свима. Нема веће силе од смирености. Гле, смиреност враћа Рај човеку, враћа Царство Небеско човеку. Не само то, него и дарује му Царство Небеско. То значе Спаситељеве речи: „Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско.“ Гле, још овде на земљи, ако имаш еванђелску смиреност, ти имаш Царство Небеско. Каква сила, божанска сила у овој светој врлини Христовој, у овој светој врлини еванђелској. Твоје је Царство Небеско када себе смириш, а дотле – какво је царство (у теби)? Ако греси царују у теби, грех до греха прави пакао, а шта онда носиш са собом? Пакао, цео пакао. Отуда, обратите пажњу на сваки свој и најмањи грех: како узнемири душу, узнемири срце, ако ниси спокојан, ако си га учинио данас, ноћ ти је немирна, ако га ниси исповедио, не ноћ, него дан, и сутра и прексутра и сви дани, док га не исповедиш, немирни су и пуни унутрашњег неког страха, неког трепета.

Хоћеш да осетиш како су живели наши прародитељи у рају и превладали грех? Смири себе најпре пред Господом, простри себе пред Њим у молитви. Кажи Њему срце своје, кажи Му душу своју: „Господе! видиш све ране моје, све смрти моје видиш, све гробове моје видиш. Васкрсавај ме“! А Он ти вели: Један је васкрситељ из свих гробова. То је твоје смирење. Колико смрти у теби, колико дубоких змија у теби. Шта ти остаје, шта теби, шта мени, него да заједно са покајаним и чудесним цариником завапимо: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Тако данас, тако сутра, тако ноћас, тако сваког дана и сваке ноћи, над тобом ће брујати благи глас Господа Исуса: „Овај отиде оправдан кући својој“. Дакле, браћо, све дотле у нама предстоји и у нама стоји сваки немир, свака страст, свако искушење, сваки грех. Сећај се увек да је грех убица свега онога што је Божје у теби и у мени. А гордост као свегрех највећи крволок, највећи човекоубица у свима световима. Зато борба са том немани, са том аждајом, нека је свакодневна и сваконоћна.

Чиме ми можемо савладати ђавола? Каква страшна мрачна сила! Нико га није могао савладати сем Господа Христа! Али ипак, долазак Господа Христа у овај свет, оснивање Цркве и све што је Господ дао Цркви, даје нам силу да победимо сваког ђавола у овоме свету. А главно оружје против њега шта је? Смиреност.

Светог подвижника Макарије Великог једног дана срео на путу ђаво и јавио се носећи разне трачке и заводничке ствари, ишао је у манастир да обиђе Светог Макарија. „Куда ћеш ти“ – вели му Свети Макарије. „У твоју обитељ“ – вели ђаво. „Шта ћеш тамо?“ „Да кушам твоју братију“. „Лако је мени“, вели он, са твојом братијом, бар са већином од њих. Али ми је тешко с тобом борити се“. „А што“ – пита га Свети Макарије. „Што? Ти постиш, ја никад не једем; ти бдиш, ја никад не спавам; ја сам јачи од тебе увек. Али има једно чиме ме ти побеђујеш“. „Шта је то?“ „То је твоја смиреност.“ А ту победу нама даје Господ Христос.

Он је Син Божји, Бог постао човек и, како се вели у светом Еванђељу, понизио Себе[8]. Какво је понижење за Бога постати човек. Понижење, сигурно страшно велико, ужасно понижење за Бога постати човек. А Господ чини из Своје велике љубави према човеку све да спасе човека од ђавола. Понизио је Себе, вели се у Светом Еванђељу, понизио је Себе до смрти крстове. Зато је Он прослављен, и име Његово је славније од свих имена у свима световима, да се Њему поклони све што је на Небу и на земљи и под земљом[9]. Том великом Својом смиреношћу, том великом Својом божанском љубављу и жртвом Господ Христос је спасао род људски од ђавола, од силе смрти и осигурао бесмртни Живот Вечни роду људскоме. Али од нас, од свакога од нас зависи да ли ћемо ми да користимо ту божанску силу Христову.

Чули сте данас у Еванђељу да Спаситељ вели: „Сваки који се сам подиже, понизиће се, а који се понизи, подићи ће се“[10]. Сваки… и ја и ти, и сваки од нас. Господ стоји свакоме на расположењу у Цркви Христовој. Од твоје воље зависи да ли ћеш да Га пригрлиш и примиш. Од твоје воље зависи да ли ћеш ти да протераш гордост из душе своје и испуниш себе смиреношћу Христовом. Нећеш ли, Господ те не приморава. Ако нећеш, ништа се неће десити. То значи изабрати пакао, изабрати вечни живот у вечним мукама. Изабрао си за господара свог, за вечног владара свог – кога? Ђавола, сатану, бога гордости, лажнога бога! Гордост је бог овога света! Страшна реч, али истинита. Он тако лако и вешто заводи људе, представља себе као огромну силу, као бога овога света. Сећате се да је кушао Самог Господа Христа. Он се хвали и вели: „Све ово даћу теби, сва царства која видиш, сву земљу, ако паднеш и поклониш ми се“[11].

Ето, то хоће он самозванац, он који је хтео да замени Бога и да седне на престо Божји, како вели Свети Пророк Исаија[12]. Зато је сурвао се са највиших небеских висина у поноре пакла. Где је ђаво, ту је пакао, сав пакао.

Господ у овоме свету дошао је да све то уништи, да да нама васкрситељске и васкрсне силе да побеђујемо најпре у души својој сваки грех, да душу васкрсавамо прво из мртвих, и то ће нам осигурати васкрсење тела на дан Страшнога Суда. И ти, када се бориш са ма којим грехом у себи, ти се бориш за бесмртност, ти се бориш за васкрсење из мртвих. Ето гордост – стотину гробова у твојој души, стотину гробова…[13] гордост. Све се усмрдело у тим гробовима, сва душа се усмрдела. Хајде васкрсавај ти својим рукама, васкрсавај своје мртваце. Ево ти смирености као божанске силе, смирености покајаног цариника: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Ето силе и моћи којом ти и ја можемо васкрсавати себе из сваке смрти. Господе, ти видиш: сав сам немоћ, сав слабост: Милостив буди меии грешном! И онда васкрсавају из мртвих сви наши мртваци, сви се гробови наши отварају и ми души својој осигуравамо бесмртност и Живот Вечни. Вели Свети Пророк: „Душа која греши, та умире“[14]. Душа која греши, та умире. Душа умире одвојивши се од Бога, удаљивши се од Бога. Удаљује се душа од Бога кроз грех, кроз страсти. Да не би умрла потпуно, да се не би потпуно одвојила од Бога треба је видати, душу своју васкрсавати из мртвих.

Ето, чудесна Света Црква Православна и почиње Ускршњи пост са данашњим даном. Постом душе данас почиње борба за душу нашу, борба и твоја и моја, борба против свих смрти које јуришају на нас, борба против свих ђавола који јуришају на нас, боримо се против свих грехова. Тако, од данашњег Ускршњег поста ти си борац. То смо сви.

Тако, данашња Недеља митара и фарисеја даје нам учитеља, учитеља бесмртности, даје нам васкрситеља који васкрсава нас из свих смрти. Ко је то? Покајани цариник. Ето нашег учитеља, учитеља кроз Велики пост који иде испред нас, крчи нам пут кроз прашуму грехова и искушења, и води нас Васкрсењу Христовом: он смирени покајани цариник, он који је себе казао према свима световима, према Богу, кроз вапај и уздах: „Боже, милостив буди мени грешном“. И ми, од данашњег дана до Ускрса, да пригрлимо, како се вели у једној дивној песми, да пригрлимо цариничке уздахе. Нека нас сви уздаси воде кроз све дане до светог и славног Васкрсења Спасовог – до Ускрса.

Све што се у души твојој…[15] Најпотребније је теби, мени, сваком човеку, сваком људском бићу – шта? Да се смири пред Господом (свих) светова, да се смири пред Господом Христом, Који је тако божански неизмерно смирен. Примиће грешнике, покајнике и показаће пут спасења. Шта је лакше, шта је краће него вапити као цариник: „Боже, милостив буди мени грешноме“. Смирење је скраћено спасење – вели Свети Варсануфије. Вели: Смирење је скраћено спасење! Ако те уплаше многе заповести Спаситељеве, Еванђеље са безбројним захтевима: Љубите непријатеље своје, молите се Богу за оне који вас куну, проклињу, и друге тешке заповести, ако те то уплаши, сети се да ћеш све то добити – како? Врло просто. Смиривши се пред Господом говорећи стално: „Господе, ја сам нико и ништа у овоме свету, Ти си моје све, Ти си мој рај, Ти си моје Царство Небеско, ти си мој Вечни Живот, моја Вечна Истина, моја Вечна Правда. Све ми то дај, и ја сам твој“. Смирење је спасење. За спасење се не тражи ништа нарочито, никакве велике материјалне жртве, већ једно: Смирити се пред Господом Христом. И онда, онда нам Он даје све. Како, – како можемо да се оглушимо на све Његово? Ако се не молимо, ако смерно стојиш пред Њим ие молећи му се. А најбоља молитва, молитва која сигурно спасава од свих смрти и осигурава сва васкрсења сваком људском бићу, то је молитва покајаног цариника: „Боже, милостив буди мени грешном“.

Благи Господ, молитвама свих Светитеља Својих, свих покајаних и спасених грешника, и свих славних и великих сунчаних Праведника, нека душе наше испуни том смиреношћу, нека душе наше води том смиреношћу из врлине у врлину, и тако нам осигура Живот Вечни и Царство Небеско, где Чудесни Свеблаги Господ Христос царује и влада. Њему свака слава, сада и свагда кроза све векове. Амин.

* * *

Сабране беседе. Пасхалне беседе – том III

Преузето са: «Светосавље»

Напомене:
[1] Еванђеље по Луки 18,10-14. - Митар је словенски назив
за цариника. Прим. уредн.
[2] Општа напомена уредника: све речи у заградама додате
су од уредника ради јасноће
[3] Ис. 14,12-15; Лк. 10,18.
[4] 2 Кор. 11,14
[5] Мт. 5,3
[6] Мт. 11,28-29
[7] Филип. 2,78
[8] Фил 2,8-10
[9] Лк. 18,14
[10] Мт. 4,9
[11]  Ис. 14,13-15
[12] Неке речи нечујне на траци. - Прим. препис
[14] Јез. 18,4
[15] Исто.


















МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ (II ТОМ) Свети ЈОВАН Кронштатски


Молећи се Богу, треба стицати такву чврсту, непоколебиву веру да буде тешко посумњати у било шта, чак немогуће, а ради тога у срцу треба да буду написане речи све је могуће Богу (Мк. 10, 27); треба још имати живу увереност у то да Господ све испуњава, да је биће Његово љубав и доброта; да је дело Његово и бит Његова да ствара, даје, да буде милостив, да преизобилно награђује, да испуњава молбе наше. И све што иштете у молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам. (Мт. 21, 22; уп. Мк. 11, 24). Још треба помно ослушкивати срце своје како не би лагало, како би свака реч излазила из дубине његове, као што је речено: из дубине вичем Теби, Господе! (Пс. 129, 1). То јест, треба се изузетно бринути о истинитости молитве, о оној искрености која нашима чини све речи молитве које је други саставио, која истинитом сматра сваку реч молитве.
* * *
Ревнуј о љубави: све ће проћи, а љубав ће остати вечно, као Сам Бог Који је Љубав.
* * *
Живот је велика искуствена наука. Нема ничег тежег од учења те науке, идења тесним путем и на уска врата. И ко се уз мајку или у школи није навикао на веру и страх Божји и живот благочастиви, томе ће нарочито тешко ићи учење у школи живота. Он као ђак може бити паметан, може много знати и уживати велики углед због својих способности, али у школи живота је незналица, сем тога, понекад се дешава да није ни за шта, ни за породични живот, због свог неприлагодљивог карактера или због свог необузданог срца, нити за друштвену делатност. Он се злопати и често доживљава крах у животу као брод на мору натоварен мноштвом робе, пуштен за време буре без кормила, без ужади и једара.
* * *
Словесно биће, памти да је све створено Словом и да Њиме све постоји, и имај несумњиву веру у то да је творење или претварање речју уста твојих, влашћу Божјом, најобичнија ствар; управо зато имај највеће поштовање према речи и немој је залуд трошити, тим пре је немој употребљавати као оруђе лажи – осудиће Господ оне који лаж говоре. О, Боже мој, свет духова и свет вештаствени саздани су и постоје Божјим Словом Које је са Оцем и Духом просто Суштаство, Дух, Јединица која се обожава у Тројици Ипостасној.
* * *
Тражећи од Бога различита добра, веруј да је Бог све за свакога: тражиш ли од Њега здравље, веруј да је Он здравље твоје; тражиш ли веру, Он је вера твоја; љубав, Он је љубав твоја; мир и радост, Он је мир и радост твоја; помоћ против непријатеља видљивих и невидљивих, Он је помоћ твоја свесилна; какво год добро од Њега да затражиш, Он је управо то добро, као и свако друго, и ако сматра да је потребно да ти то добро дарује, онда ће Он и бити за тебе то добро. Биће Бог све у свему (1. Кор. 15, 28).
* * *
Реч у устима једних је дух и живот, а у устима других мртво слово (на пример, за време молитве и проповеди). Ријечи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6, 63). Такве треба да буду у ствари и наше речи, јер ми смо иконе Бога Слова.
* * *
Као што тело живи од ваздуха, тако душа живи од милости Божјих. Као што отац и мајка сматрају обичним, природним, неопходним да деци свакодневно дају хлеб или рибу – најобичнију храну нашу, и не дају нам уместо хлеба камен, уместо рибе змију, премда су од рођења зли и лукави, колико ће онда више, неће ли бесконачно више бити дарежљив Отац небески, сушта Доброта, и колико ли ће више Он дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 11). Као што је на земљи преизобилно мноштво вода, и сви их пију, долазе и бадава их захватају, тако је Господ као дубоки, духовни океан живих вода: дођи и захватај свакојака добра духовна ведром истинске, чврсте и непостидне вере. Само пружи то срдачно ведро и неизоставно ћеш изобилно захватити воду живота, опроштај грехова и мир савести. Али се бој сумње: она те лишава средства за захватање сваке милости Божје.
* * *
Ако немаш чврсту, непостидну веру у Бога као Сведоброг и Свемоћног, не жури се да Га молиш за даровање каквог добра: иначе ће те ђаво потући и ранити те маловерјем или неверовањем у могућност испуњења твоје молитве, и отићи ћеш од лица Божјег посрамљен, потиштен и туробан. Не буди лакомислен, него најпре, седи прорачунај, по речи Господњој, своје издатке душевне, или извагај веру своју – да ли можеш довршити. Ако ли не можеш, демони ће, видећи твоју недовитљивост, почети да ти се подсмевају говорећи: овај човјек поче зидати, па не може да доврши (Лк. 14, 28-30). Дакле, пре молитве процени степен своје вере и нашавши да је довољна, жива, чврста, непостидна, приступај смјело пријестолу благодати, да примиш милост и нађеш благодат за благовремену помоћ (Јев. 4, 16).
* * *
Као што нам у вештаственом свету Господ чини добро преко сунца, обасјавајући и грејући нас и земљу и све што је на њој, преко ваздуха, воде, биљака, животиња, тако нам Господ и у духовном свету, чинећи нам добро непосредно – просвећујући умове и срца наша, штитећи, спасавајући, милости подајући и чувајући Својом благодаћу (премда и ту преко свештенослужитеља) – чини добро више помоћу Својих слугу, Анђела који се називају духовима за служење, помоћу светих Својих и особито помоћу Оне Која је виша од сваког створења, Пречисте Мајке Своје, преко патријараха, пророка, апостола, архијереја, мученика, преподобних, праведних и свих светих. Та света бића су слуге Божје ради нашег спасења. Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење? (Јев. 1, 14). Они су светозарне, умне луче вечног Сунца правде – Бога. И како да не призивамо у помоћ и посредовање за нас та добра бића која су од Самог Господа добила благодат да служе нашем спасењу? Како не осећати дужно страхопоштовање и захвалност према њима? Је ли то у складу са законима чак и људског друштва и пристојности?
* * *
Лутерани говоре: „зашто да молимо свете да се моле за нас? Ми молимо Самога Бога“, и сами себе побијају: јер зашто моле пастора да се моли за њих? Што се не моле без пастора ако је Бог сваком једнако доступан и ако нема потребе за светим молитвеницима за нас. Какво слепило! Веле: молећи се светима чинимо идолопоклонство. Неистина. Ми ниједног светог не сматрамо богом, ниједном светом се не молимо као Богу, већ само молимо за његове молитве за нас; има ли ту и трунке идолопоклонства? Као што молимо живе свештенослужитеље и молитвенике наше пред Богом да се помоле за нас, тако молимо и небеске молитвенике који због љубави своје према Богу имају велику смелост пред Њим; притом су веома многи од њих и овде на земљи били молитвеници и посредници пред Богом за свет; тамо – на небесима та њихова делатност се само наставља, има веће размере и изузетно је снажна, јер је не омета тешко и тромо тело. Иако је њихов земаљски живот окончан, сви свети су живи: Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
* * *
Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! (Лк. 1, 28) Тако се обраћа света Црква Пресветој Дјеви Богородици. Али Господ је и са сваком благочастивом душом која верује у Њега. Сапребивање Господа са Дјевом Маријом, до Њеног зачећа Спаситеља, није особеност својствена само Пречистој Дјеви: Господ је са сваком верујућом душом. Господ је с тобом, може се рећи сваком човеку који држи заповести Господње. И свима је Господ близу: само су људи срцима својим далеко од Њега, због мисли својих, због намера и расположења срдачних, због речи и дела својих који се противе закону Божјем. Са вама сам, говори Господ наш рођен од Пресвете Дјеве, до свршетка вијека (Мт. 28, 20), то јест са сваким од нас је у свако време, у свим нараштајима, у свим временима, на свем земаљском пространству, до свршетка света.
* * *
Ја сам у Богу, са Богом, пред Богом, под Богом. Он је живот мој. Ради телесног живота Он је разлио ваздух, воду, пушта из земље биљке за храну, а ради душе моје Сам је свуда и све испуњава, Сам је и ваздух, и храна, и пиће. Непрестано се налазим, и ходам, и седим, и спавам, и једем, и где год да сам – увек и на сваком месту се налазим у Богу. Прво је слика другог. За дисање треба да су отворена уста и чуло мириса, за живот по духу је потребна молитва. Да би молитва била искрена, да би свецело обухватила душу, да би била усредсређена, потребна је пажња према своме срцу, сабраност или управљеност ума и срца само ка Богу, одбацивање од срца сваке лажи, дволичности и привезаности за земаљско.
* * *
Највећа, стална заблуда нашег срца са којом треба да се боримо непрестано, целога живота, јесте тајна помисао његова да можемо бити без Бога и изван Бога било где, било када, макар једног трена. Треба га непрекидно утврђивати у Богу од Кога се оно непрестано у мислима одвраћа и велики је успех у хришћанском животу стекао онај ко са Аном, мајком Самуиловом, може искрено да ускликне: развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења Твојега (1. Сам. 2, 1).
* * *
Треба памтити да је Бог – Бог живи и сваког оживљујући, да је и Богородица жива, да су Анђели и свети живи, и да нас чују у Богу.
* * *
Молећи се у Духу Светоме. (Јд. 1, 20) Дух Свети је за душу ваздух; Исус Христос је храна животворна, што је, међутим, нераздељиво: и Дух и Син; као што су ваздух и храна подједнако неопходни и једно од другог нераздвојиви, тако су Дух Свети и Син нераздељиви међу Собом и у дејствима Својим у нама; а Бог Отац, преко Сина и Светога Духа дејствује начелствено и благоволеће, као Њихово Начело и Узрок.
* * *
Они који су се дотицали одеће Спаситељеве, исцељивали су се. Зашто се они који сада са вером употребљавају свету воду исцељују? Крст који се погружава у воду са молитвом вере је као Сам Господ животворни. Као што је одећа Спаситељева била прожета Његовим животом, тако се и вода у коју се погружава животворни крст прожима животом: зато и јесте исцељујућа.
* * *
Нема нам ничег ближег од Бога. Он је Бог срдаца, самих срдаца, а срце нам је, са своје стране, ближе од свега. То је цео човек, скривени човјек срца (1. Пт. 3, 4), по Апостолу.
* * *
Ишао сам на јутрење. Сунце је било на истоку и одражавало се на фењеру који је висио на стубу. Одраз је био тако пун и сјајан да га је било немогуће гледати, као да је само сунце. Помислио сам: ако се вештаствено, створено сунце са таквом пуноћом сијања одражава у провидном стаклу, не одражава ли се онда духовно нестворено Сунце – Бог у чистом од греха (као тамног начела) срцу човековом, не одражава ли се Он блиставо у светима Својим који су се ради сједињења њиховог са Њим, ради њихове љубави према Њему очистили или се овде очишћују од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2. Кор. 7, 1)? Да, Он се велелепно одражава у душама изабраних Својих; те чисте душе, те иконе Божје, као стакло провидне, сијају као злато на сунцу, као најчистији дијаманти, али сијају ради Бога и Анђела, не показујући свој сјај људима, али по Божјем устројењу сијајући ради њих светлошћу своје вере, својих врлина, неминовно, попут свеће метнуте на свијећњак у соби која обасјава собу са свима онима који се у њој налазе (Уп. Мт. 5, 15). И још: ако се створено сунце одражава на фењеру, не одражава ли се онда оно нестворено духовно Сунце цело и притом суштински – у пречистом телу и крви Својој на олтару Господњем дејством Духа животворног? Да, одражава се цело и са свом светлошћу Својом и са свом љубављу Својом, тако да који једе моје Тијело и пије Моју крв у Богу пребива и Бог у њему (Јн. 6, 56): тело и крв јесу свецели Христос.
* * *
Молба у молитви је против гордог тела нашег које све приписује себи: благодарење – против неосетљивости тела нашег према безбројним доброчинствима Божјим; славословље – против телесног човека који тражи славу само за себе.
* * *
Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам створен ни из чега, ја сам ништа пред Богом, као онај који нема ничег свог; али сам, по милости Његовој, личност, имам разум, срце, слободну вољу, и уз свој разум и слободу срдачним обраћањем Њему могу постепено да повећавам у себи Његово бесконачно Царство, постепено, све више и више да умножавам у себи Његове дарове, да црпем из Њега као из непресушног, неисцрпног Извора, свако добро духовно и телесно, нарочито духовно. Молитва ме уверава да сам икона Божја, да при смиреном и благодарном расположењу своје душе пред Богом, уз своју слободну вољу, умножавајући духовне дарове Божје, могу, на тај начин, бескрајно да се усавршавам и до у бескрај да повећавам своје богоподобије, своје небеско блаженство, за које сам предодређен. О, молитва је знак мог великог достојанства којим ме је почаствовао Саздатељ. Али она ме у исто време подсећа на моју ништавност (ни из чега сам, и ничег свог немам – зато и молим Бога за све), као и на моје највише достојанство (ја сам икона Божја, ја сам обожен, ја се могу пријатељем Божјим назвати, као Аврам, отац верујућих, само треба несумњиво да верујем у постојање, доброту и свемоћ Бога мога и да Му се уподобљавам у овом животу делима љубави и милосрђа).
* * *
Непрестана топла молитва доводи нас до најискреније и чврсте убеђености у бесмртност наше душе и у блаженство оног невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпи од Бога – Духа; сву снагу узима од Њега, као и, по Његовој благодати, од Мајке Божје (Она избавља од невоља душе наше, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и светих.
* * *
Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16). Онај Који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом Својим Који живи у вама. (Рим. 8, 11) Будите пажљиви и имајте страхопоштовања, браћо, према Духу Светоме који увек живи у вама и памтите да ће се тајна и чудо васкрсења вашег из мртвих савршити тим истим Духом Који сада живи у вама, по благодати и дару Христа, због крштења водом и Духом, због покајања и нарочито причешћа животворним Тајнама Његовим.
* * *
Бог је Истина: и молитва моја треба да буде истинита, као и живот; Бог је Светлост: и молитва моја треба да се приноси у светлости ума и срца; Бог је Огањ: и моја молитва, као и живот, треба да буде пламена; Бог је свеслободан: и моја молитва треба да буде слободни излив срца. Какво је богатство духа човечјег: довољно је да искрено помисли о Богу, да искрено пожели сједињење са Богом, и Он је истога часа с тобом: и ни зидови куће, никакви тамнички катанци, ни горе, ни понори неће спречити то сједињење. Бог је одмах с тобом; тако и Анђели, и свети: са Богом су сви они пред твојим очима, крај твога срца, као најблискији пријатељи, као твоји домаћи. О, богатства духа човечјег!
* * *
Дух је тако прост да пролази кроз свако биће духовно и вештаствено, кроз све разумне духове и кроз све неразумне душе, небеска тела, земљу и сва њена органска и неорганска тела, нимало се њима не ограничавајући, увек будући изнад њих и оживљавајући их, као Дух Божји, или пролази лако кроз свако вештаство, не оживљавајући га, продире кроз горе, камење, зидове зграда, тако као да уопште и нема никаквог вештаства. Бог постоји као да уопште нема никаквог ни духовног, ни материјалног бића: и управо зато у свакоме трену могу рећи да сам увек с Богом, или да постоји само Бог и ја. Са мном си (Пс. 22, 4), говори Псалмопојац. Ја сам са тобом (Дап. 18,10), говори Господ апостолу Павлу.
* * *
Када стојимо и усрдно се молимо на молитви, или седимо, лежимо, или ходамо, и када нас одједном посети Дух Божји и чујемо глас Његов, примећујемо да Он у душу не продире кроз уста, ни кроз нос, нити кроз уши (премда је управо речју и дахом Спаситељ подавао Духа, и премда вјера бива од проповиједи (Рим. 10, 17)), већ право кроз тело – у срце, као што је Господ прошао кроз зидове куће до апостола након васкрсења, и дејствује одједном, као струја и брже од сваке електричне струје: и тада ти постаје необично лако, зато што се одједном разрешује твоје бреме греховно, посећује те дух скрушености због грехова, умилења, мира, радости. Види како се Анђео појављује у закључаној тамници ноћу ради ослобађања Петровог: врата су закључана, стражари стоје крај врата; али, ево, Анђео се одједном појавио и истога часа је светлост засјала у тамници (Дап. 5, 19). Тако Дух Божји зачас посећује дом душе наше – тело, и светлост засијава у њему.
* * *
Како нас свети чују? Чују будући да су једно са нама у Светом Духу – да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21), будући да су удови једне Цркве Божје на чијем је челу један Христос и коју оживљава један Дух Божји. Свети нас виде и чују у Духу Светоме тако као што ми телесним очима и ушима видимо и чујемо помоћу светлости и ваздуха; али наш телесни вид и слух ни најмање нису савршени у поређењу са видом и слухом духовним: на великом растојању ми не видимо веома много предмета, не чујемо веома много звукова. Духовни вид и духовни слух су савршени: њима не промиче ниједан покрет срца, ниједна мисао, ниједна реч, намера, жеља, зато што је Дух Божји у Коме свети пребивају, виде нас и чују – свесавршен, свезнајући, све види и чује јер је свудаприсутан.
* * *
Молитва има снагу, на пример, да отвара и затвара небо, да претвара ватру у росу. Чија молитва је нарочито снажна? Молитва Мајке Божје (Својим светим и свемоћним молбама) и светих на небу; на земљи – молитве свештеника, као оних које је Сам Бог поставио крај самог престола Његовог – ради молитве за себе и људе (за наше гријехе и за народне гријехе из незнања – Јев. 9, 7), молитве преподобних, отшелника (доиста ћу погледати на њ – Јов 42, 8). Због лењости хришћана за молитву бива сиромаштво вере, наде и љубави, грехови и безакоња, невоље душевне и телесне.
* * *
Јереју Божји, веруј од свег срца, веруј свагда у благодат која ти је дата од Бога да се молиш за људе Божје: да не буде узалуд у теби тај велики дар Божји којим можеш да спасеш многе душе; брзо чује Владика твоју искрену молитву за људе и лако се приволева на милост према људима, као на молитву Мојсеја, Арона, Самуила, апостола. Користи сваку молитвену прилику – у цркви, када вршиш Богослужење или Свету Тајну, у домовима при вршењу Светих Тајни, молитвословља и молебана, свуда и у свако време сећај се спасења људи Божјих и стећи ћеш велику благодат Божју.
* * *
Да сваког трена живиш животворном Тројицом у то буди увек убеђен као у то да те обасјава чувствена светлост, да се храниш храном и пићем, и да удишеш ваздух – то троје се ради тебе у једно сједињује.
* * *
Вештаство света је као ништа (Уп. Пс. 38, 6); свуда и у свему је Дух Божји, животворни, Који је све превасходи. Када се молиш Богу, замисли да вештаство не постоји, и да нема ниједног створења, и да само Бог свуда постоји и да је Он Једини Који је несместив, Који све Собом испуњава, обухвата, ствара и чува. Ако будеш непристрашћен према вештаственом и ако будеш упражњавао пост и молитву, онда и у теби дух као да ће прогутати тело, и бићеш духован, и свуда у природи ћеш сазрцавати Духа – Бога; док напротив, они који су пристрашћени према земаљском, нарочито према храни, пићу, новцу, чулни су и Духа немају (Јд. 1, 19), и у свему виде само тело, не сазрцавајући дух, и чак одбацујући духовну страну предмета.
* * *
Где је вештаство које се гради тамо неизоставно треба претпоставити и Градитеља његовог, јер вештаство које само по себи нема никакав разум и снагу, не може само да се организује, расте и даје плодове: очигледно, сваког трена у животу њиме управља бесконачни Ум, свесилна Рука.
* * *
Као што се сунце вештаствено целим својим кругом и сијањем одражава у безбројним провидним предметима на земљи, тако је Сунце духовно Бог благоволео да Се одрази у безбројним бићима на небу и на земљи – тамо у Анђелима, а овде у људима; и као што светлост, чак и вештаственог сунца, не бива ометана чврстим, премда провидним телима, него несметано кроз њих пролазећи сија и у собама куће које су са свих страна затворене од спољашњег ваздуха, или у провидним предметима који су ка њој окренути, тако се светлост духовног Сунца за духовна бића не спречава никаквим вештаственим преградама, ни зидовима куће, ни мрачним зидинама и сводовима тамница, ни планинским масивима у чијим се пештерама скривају слуге Божје, ни понорима земаљским; Он свуда допре и свугде сија, у свакој души која је способна да у себе прими сијање небеске истине. (Павле и Сила се моле у тамници појући Богу, и Господ чује њихову молитву – Дап. 16, 25 – 26).
* * *
Када се молимо, Господ помно слуша молитву нашу, Он нам је тада као и увек близу као икона пред којом стојимо, чак много ближе: Он је крај самог срца нашег. Присуство Његово крај нас је тако јасно као видљива икона, и зато икона заиста на очигледан начин приказује како нам је Господ близу, како нас види и чује. А свети Божји су нам у Духу Светоме тако близу, као што нам је близу Дух Свети Који је свуда и све испуњава, Његов смо храм (Уп. 1. Кор. 6, 19), и они нас у Духу Светоме виде и чују тако као што ми видимо и чујемо људе који са нама говоре. Та Дух Свети посредује и у обичном гледању и слушању.
* * *
Видели сте да се на иконама светих у горњем делу слика Господ Исус Христос са царском јабуком у руци и са благосиљајућом руком. То је узето из саме стварности. Господ увек гледа са небеса на оне који се ради Њега подвизавају на земљи, делатно им, као свемоћни Цар, помаже у борби са непријатељима спасења, благосиља подвижнике Своје миром и радошћу у Духу Светоме (Рим. 14, 17), и дарује им, по свршавању земаљских подвига, венац живота. Дакле, хришћани, сви се укрепљујте у вери и нади, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере (Јев. 12, 2), Који свагда гледа на вас, на сва ваша дела са висине небеске, као што је гледао на првомученика Стефана отворивши му небо и откривши му славу Своју (Дап. 7, 55 – 56), као што је гледао на Савла, потом Павла, и такође му Се показао на небесима, обасјавши га светлошћу Својом и ословивши га Својим гласом (Дап. 9, 3 – 4).
* * *
Циљ нашег живота је сједињење са Богом: у овом животу – у вери, нади и љубави, а у будућем у љубави свесавршеној. Али погледајте како непријатељ и ми сами кваримо овде тај циљ. Ми се срцем сједињујемо са разним предметима, према нашим различитим страсним склоностима. Понекад се, о, ужаса, наша љубав окреће ка сребру, храни, пићу, одећи, кући, покућству, нама сличним људима – до заборављања Бога. Понекад се гордимо, завидимо, ненавидимо (мрзимо), лажемо и тада се сједињујемо управо са самим ђаволом који је оличење злобе, лажи, гордости, зависти, и како вређамо свога Владику Који нас је створио по образу Своме и по подобију, како све не унакажавамо ту богосликану и према Самом Богу сликану икону! Али ми сувише мало о томе мислимо, сувише мало знамо оно што се тиче за нас суштинског дела сједињења са Богом!
* * *
Ко познаје истрајност и злобу непријатеља бестелесних према себи, тај неће много падати духом, иако они на све начине срце његово бацају у чамотињу; тај се неће ни раздраживати због свега, знајући да они (непријатељи) на све начине подстичу на раздражљивост, да на све начине подстичу на злобу, завист, прилепљивање за новац и материјална стицања. Само, што је и неопходан услов, треба бити пажљив према себи, јер се непријатељ често прикрива нашим самољубљем, и наводно се бори за нашу добробит, а сам нас заиста погубљује. Надо хришћанска! Како је много оних који су те лишени због лукавстава невидљивих непријатеља! Како је много оних који падају у очајање и одузимају себи живот! Сетимо се људи који су се добровољно обесили, удавили и оних који на други начин подижу на себе руку, потом пијанаца и других.
* * *
Господ је рекао реч обећања и испуниће се реч Његова: рећи ће и неће ли тако и остати? Господ указује на законе природе, на њихову постојаност и чврстину, као на доказ истинитости Својих обећања.
* * *
Осетили сте у срцу свом за време молитве, или приликом читања речи Божје и других књига светог садржаја (а понекад и световних добронамерних садржаја где се, на пример, описује какав догађај који представља деловање Промисла Божјег над људима), или у благочастивим разговорима – глас тих и танак, као да вам је телом прошла струја. То вас Господ посећује. Глас тих и танак – и тамо је Господ.[1]
* * *
Када се молиш Владичици или каквом светом, чврсто замисли да си уд Цркве у којој је Владичица главни камен здања, Человођа духовне обнове18 и знај да си унутарње тесно повезан са свим небеским житељима, као камен здања, премда и мек, и не тврд. Тако схватајући себе, схватићеш зашто молитве тако лако долазе до светих: јер сви ми смо под једном Главом Христом (Уп. Еф. 1, 22), и сви смо оживљени једним Духом Божјим.
* * *
Господ је узрок и стална подршка (снага) мог органског телесног живота, кроз рад плућа, желуца, срца, жила, мишића, и духовно-органског живота духа – кроз ум и мишљење, кроз обасјавање срца светлошћу Његовом.
* * *
Настој да све чиниш супротно ономе што жели непријатељ бестелесни. Он те подстиче на гордост, на самохвалу и осуђивање брата – ти се понизи до земље и пепела и осуђуј што строжије можеш себе самог, а брата похвали у срцу. Ако брат твој, услед деловања непријатеља, поступа гордо и злобно, ти се према њему понашај смирено и са љубављу. Ако те непријатељ подстиче на шкртост, буди дарежљив. Тако поступај у свим сличним случајевима, и заслужићеш велику благодат Божју и сам ћеш је сопственим очима видети. Ако немаш унутарњу снагу да тако поступаш, непријатељ је снажан, велиш, онда у молитви моли Свесилног у свако доба и свакога часа, и Он ће ти помоћи.
* * *
Како почињеш у духу и истини да се молиш пред светом иконом, на пример, Спаситеља, тако се ка икони привлачи дух онога ко је на икони приказан, тако да ако је твоја вера у присуство лица насликаног на икони постала толика да то лице видиш као живо, онда је оно заиста благодаћу својом ту. Пример су чудотворне иконе које говоре, пуштају сузе, крв и друго; управо зато све оне гледају необично живо и изражајно. Шта је немогуће Богу Који може камен да оживи и да од њега начини човека? Он то једнако чудесно може да учини и са насликаном иконом. Све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23), и верујућему чудесно силази Вишњи. И Он се сједињује са знамењем крста животворног и чини чуда.
* * *
Шта је човек, ако не икона Божја, вешто отиснута у земљу, јер је тело човеково земља? И немој се чудити што се Бог пројављује у вештаственим иконама и чак говори устима иконе, јер све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Када је требало, Он је кроз магарицу проговорио људским гласом (4. Мој. 22, 28).
* * *
Тако је живописан и веран – говоре понекад о каквом портрету да само што не проговори; ако човек тако може уметношћу својом да оживљава платно, или даску, или хартију, шта је онда немогуће за Бога? Зашто да не удахне живот у икону, зашто да јој не да способност да проговори, ако Му је тако угодно? Само што не проговори; уметниче, ти си све учинио, дај Господу да доврши, и Он ће натерати икону да говори.
* * *
Постоји свет духовни; постоји заједничење душа, међусобно удаљених и умрлих људи, оне нас виде и чују, и ево очигледног доказа: једна жена, чији је муж боловао и лежао у соби шездесет врста далеко од ње, и који је потом умро, једне вечери је видела ко га је посетио, шта је радио: чула је речи које је говорио. Не виде ли нас тако светитељи? Не чују ли тако молитве наше?
* * *
Гледајући лица других, гледам своје лице, јер сви смо ми исти, Богом створени, од истог човека, од исте крви, и сви једнако по икони Божјој, и зато на све људе треба гледати чисто, не непријатељски, не лукаво, не користољубиво, већ са чистом љубављу Божјом. Исто тако, гледајући на иконама ликове светих људи, лик Божје Мајке и Самог Богочовека Господа Исуса Христа, ја видим у њима себе, јер они су људи, а Исус Христос Бог наш се у целога мене обукао оваплоћењем и очовечењем, почаствовавши човечанство неизмерном чашћу, изагнавши смрад греховни из оних који верују и који су се у Њега крстили и омиомирисавши их светињом Духа Светога Који се усељава у њих вером и крштењем и причешћем Његовим божанственим Телом и Крвљу. Дакле, види у другима себе, да и други у теби себе виде, воли све као себе; исто тако види у Христу, у Његовој Пречистој Мајци, и у ликовима светих себе и човечанство, и орођуј се са Богом и светима подражавајући њиховој светињи, да и они у теби виде себе, уколико се уподобиш Богу и њима, по врлини, и да у теби препознају свој уд када станеш пред Суд свесветски, и узму те себи као свог.
* * *
Треба да се радујем што ми пада у део да веома често у уму и у срцу носим и устима изговарам име Божје, име Владичице Богородице, светих Анђела и светих угодника Божјих, како свих по имену током године, тако и нарочитих који се помињу свакодневно у молитвама црквеним, или приосвештању воде, Јер име Божје, када га се сећамо искрено, од срца, освећује нас, оживљава и теши, као и име Мајке Божје, свесилне Посреднице; и свети, наши посредници пред Богом, моле се за нас када их призивамо у молитви, и различито нам светле својим врлинама. Добро је имати савез са Богом и небеским житељима.
* * *
Молитвом ми измољавамо опраштај грехова својих. Сав дуг онај опростио сам ти, јер си Ме молио (Мт. 18, 32). Искуство говори исто.
* * *
Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). То је осетно и искуство то потврђује. Преблажен је, преиспуњен је животом онај човек који се са вером причешћује Светим Тајнама, са искреним кајањем због грехова. Та истина је осетна, јасна још из супротног. Када без искреног кајања због грехова и са сумњом приступаш Светој Чаши, тада у тебе улази сатана и пребива у теби, убијајући твоју душу, и то је изузетно осетно.
* * *
„Богу је“, каже руска пословица, „све близу“. Заиста је све близу: сва створења духовна и чувствена, Анђели, душе умрлих, сви живи људи, све животиње, сви светови вештаствени. Дух Божји кроз све пролази, Дух разумни, чисти, најтананији, и живи у свакој верујућој, благочастивој души. Красота пољска преда Мном је (Пс. 49, 11), говори Он. Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20). Будући да је Бог бесконачни Дух, за Њега нема ничег удаљеног, него је све пред Њим, као на длану. Сав Он је свугде и све је у Њему. Све Њиме живи и постоји.
* * *
Бог и створени духови и душе умрлих људи, као и живих јесу мислена бића, а мисао је брза и на неки начин свуда присутна. Помисли од свег срца на њих, и они ће бити крај тебе – Бог увек и неминовно, а други по дару и власти Божјој. Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). Зашто? Зато што је Он с тобом и у теби.
* * *
Када се срце наше покрива мраком сатанским, мраком страсти, тада оно пориче Бога, иако би морало, као што и треба, да пориче светлост самога срца; оно се помрачило, зато је склопило духовне очи своје, не види Бога, а није да Бога нема. Рече безумник у срцу своме: Нема Бога. (Пс. 13, 1) Заиста безумник.
* * *
Са именом Исуса Христа, или са искреном мишљу о Исусу Христу сједињена је велика сила која прогони страсти и умирује срце. Пренеси то и на имена светих Анђела и светих људи Божјих, почев од Мајке Божје, до светих и праведних и Христа ради јуродивих. Само искрено призови њихова имена и они ће ти помоћи, по благодати Божјој.
* * *
Иконе Спаситеља у сваком дому православном приказују Његово свудаприсуство, Његову владавину на сваком месту, а иконе светих саприсуство или близину светих нама, по благодати Божјој, као удова једног тела Цркве, сједињених под једном Главом, Христом.
* * *
Као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду. (Јн. 17, 21) Ево зашто се треба молити светима: они су у Богу, и Бог је у њима (Уп. 1. Јн. 3, 24), и ето зашто нас они чују, то јест зато што су они у свудаприсутном Богу. Свет си, Боже, и у Светима обитаваш! (Возглас)
* * *
Због саме вере наше померају се горе срдачне, то јест висине и тежине греха. Када хришћани у покајању скину бреме грехова, понекад говоре: „слава Богу, пала ми је гора с плећа!“
* * *
У молитви је неопходно искрено тражење исправљења.
* * *
Као што преко електричног телеграфа брзо успостављамо везу са лицима која су далеко од нас, тако кроз живу веру, као преко каквог телеграфа, брзо успостављамо везу са Богом, са Анђелима и светима. Као што се потпуно поуздавамо у брзину електричне струје и њено допирање до пријемника, Тако треба да се потпуно поуздавамо у брзину и допирање молитве вере до Господа. Пошаљи телеграфом вере молбу своју Богу или светима и одмах ћеш добити одговор. Прост је одговор добијен путем телеграфа, али искусни га читају; проста су и дејства на срце Бога духова и свакога тела и светих, али их искусан разуме.
* * *
О, чудесног ли доказа свудаприсутности Божје! На пример, ранило те је, рецимо, сребро: прилепио си се за њега срцем ма и на трен, и боли срце; али чим Богу од свег срца кажеш: Ти си моје једино Благо, Ти си моје сребро и злато, и храна и одећа – одмах ће ти бити лако.
* * *
Међу онима који се моле има много оних чије је поштовање Бога узалудно. Има и таквих немарних и неискрених богомољаца који, осетивши у срцу и у глави својој плиму нечистих и злих мисли, одмах остављају молитву и беже из цркве, или од кућне иконе.
* * *
Ако хоћеш да се молиш животворном молитвом, утврди најпре срце своје у Господу, подигни рог свој у Богу своме (Ирмос 8. гласа, 3. песма; уп. 1. Сам. 2, 1; наш превод).
* * *
Откад је први човек сагрешио, људи су толико помрачени грехом у самом средишту свога бића (у срцу) да веома често немају свест и осећање свудаприсутности Божје и мисле да их четири зида и таваница скривају од Онога Који све испуњава, Који види и онога ко се крије на скровитом месту. Може ли се ко сакрити на тајно мјесто да га Ја не видим? Не испуњам ли Ја небо и земљу? (Јер. 23, 24) Го сам, те се сакрих! (1. Мој. 3, 10) Али се не може скрити!
* * *
Душа моја је у Богу, као риба у води или птица у ваздуху, са свих страна, свакога часа Њиме окружена; Њиме живи, Њиме се креће, у Њему је спокојна, у Њему има пространство своје.
* * *
Мисао моја, светла или мрачна; помисли које осуђују или оправдавају (Уп. Рим. 2, 15); срце моје, спокојно и радосно, или жалосно и стегнуто; организација тела мога, организација светова и земље коју настањујемо, са свим што је на њој и око ње, неућутно говоре о непрестаном присуству у мени и са мном и свуда Творца мог и вашег. Нека увек далеко од мене бежи мрачна и глупа мисао да ме је оставио Бог мој, да није увек са мном.
* * *
Нека душа моја увек памти да Бог – Слово заједно са Оцем и Духом, сваког трена, држи све светове моћном ријечју Својом (Јев. 1, 3), укључујући и мој мали свет – душу и тело, и да сваког трена зна не само број власи мојих, него и број и каквоћу мојих мисли и покрета срдачних, јер све пред Његовим најјаснијим очима јесте и бива.
* * *
Нека зна душа моја да будући да је све од Бога потекло и у Богу постоји, Господ Бог најсавршеније, свакога трена, зна за постојање и каквоћу свакога бића, и да свакога трена законима природе, који су управо од Њега дати, одржава постојање његово. Ако ми, написавши какву књигу, знамо читав њен распоред и састав, све мисли које су у њој садржане, и када нам други исказују мисли, нарочито план наше књиге, ми говоримо да је то наш план, да су то наше мисли, та како онда да се Господу не призна свезнање свих светова, свих створења, свих ствари у свету са њиховом каквоћом и стањем? Нису ли они књига Божја? Дакле, душо моја, имај страхопоштовања према Творцу своме свакога трена у свом животу и знај да Он свакога трена зна тебе целог, да те Он одржава, и оживљује, и подаје ти све што је неопходно за живот и благостање твоје! А како би нешто и опстало, да то Ти нијеси хтио? (Прем. 11, 25)
* * *
Људи се стиде да признају да не верују у високо достојанство и предназначење своје, у то да су непроцењива икона Божја, премила Богу, којој је припремљено и обећано бескрајно велико блаженство на небесима у сједињењу са Богом. Као што сиромах не верује да може постати богат и веома угледан човек, тако многи хришћани не верују да ће поседовати богатство будућих добара и да ће бити посађени на небесима у Христу бадава (Еф. 2, 6). Ми се чудимо како нас без нарочитих заслуга с наше стране, очекује таква висока част и слава, такво богатство. Ми смо самољубиви, користољубиви, шкрти и не схватамо како може постојати таква бесконачна Љубав, такав премудри и несебични Отац; ми још увек као да не верујемо да Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3, 16).
* * *
Људи не разумеју и, истини за вољу, многи не верују у ону част која је обећана праведницима у будућем животу, зато што је сатана унизио човечанство у његовим сопственим очима. Али таква почаст ће заиста бити и треба јој се надати: човек је икона Божја, Син Божји се и оваплотио управо зато да би васпоставио Своју икону. У Светом Писму је развијена та мисао.
* * *
Ако кадгод посумњаш у Бога или у догмат Пресвете Тројице, сети се кратког црквеног славословља: слава Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и у векове векова, и помисли шта си ти у поређењу са људима свих векова, од којих небројено мноштво чине велики и богосветли умови који су сви искрено, једнодушно узносили славу тријединоме Богу.
* * *
Будући да је Творац и Бог наш један, Он све зближава и обједињује, и за верујућу душу нема ничег далеког што Он вером не би могао да приближи. Желиш ли да беседиш, не мислим са Богом Који је свугде, већ са вишњим небеским Силама, Начелима, Арханђелима и Анђелима? Можеш. Они ће те, по молитви твојој, поучавати, просвећивати, укрепљивати у вери. Или са светима који су се преставили? Можеш. Они су са тобом на твој први свесрдачни призив, особито Пресвета Дјева Богородица, брза Заштитница наша. Тебе, Христе, Који си неизрециво земне са небеснима сјединио, и једну Цркву за Анђеле и људе саздао, непрестано величамо. (Канон Архангелима, песма 9 троп.; наш превод) Христос је Глава и Анђелима и људима. И шта нам није близу са таквом Главом? И како нам је близу Сама Глава да би нас чула! И искуство нас уверава у то да нас чује, као што нас и свети чују.
* * *
Господ има пуно поштовање према природи коју је створио и њеним законима, као делу Своје бесконачне, најсавршеније премудрости; зато и вољу Своју врши обично посредством природе и њених закона, на пример, када људе кажњава или благосиља. Зато не тражи од Њега чуда без крајње нужде.
* * *
Господ има велико поштовање нарочито према делима руку Својих, обдареним разумом и слободном вољом, то јест према Анђелима и светима, и помоћу њих делује на наше освећење и спасење. Зато не говори: ја се увек обраћам непосредно самоме Богу са својим потребама, са својом молитвом. Понекад треба да се обратиш и светима, Његовим оруђима или средствима. Сам Господ не жели да у делу нашег спасења остану без удела светитељи, храмови Његове благодати, Његовог Божанственог Духа.
* * *
Као што су пилићи под крилом кокоши, тако је читав свет под крилом Господа, сви Анђелски сабори, сви људи, све неразумне животиње, сви вештаствени светови: свакога и све Он просвећује једне умном, друге вештаственом светлошћу; свакога греје – једне духовно, друге вештаственом топлотом, и као што кокош чује пијукање и уздахе пилића који се под њом налазе – тако и Господ чује и наше тајне уздахе, наше молитве, наша славословља, види све потребе наше. Покриј нас покровом крила Твојих. (Пс. 60, 5)
* * *
Добро је да се молим за људе када се причестим достојно, то јест свесно: тада је Отац и Син и Свети Дух, Бог мој у мени, и ја имам велику смелост пред Њим. Цар је тада у мени, као у обиталишту: ишти шта год хоћеш. Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Што год хоћете иштите и биће вам. (Јн. 14, 23; 15, 7)
* * *
За време молитве треба имати такво настројење вере да ни једног трена у срцу не буде потајне сумње или потајне мисли како нас Бог не слуша, него да током целе молитве душа замишља Бога пред собом и беседи са Њим као са Царем.
* * *
Ако ми грешни молимо и умољавамо Господа за себе и за друге; ако се, живећи на земљи, свети моле за друге и измољавају им од Бога оно што им је потребно, колико ли ће пре онда када се преселе у вечност и буду лицем у лице са Богом. Због велике посредничке жртве Сина Божјег, снагу посредовања по благодати Господа Исуса Христа, имају и молитве светих, особито Пречисте Мајке Његове. То је светима награда од Господа за њихове заслуге.
* * *
Основ молитве је тежња образа ка Првообразу, као сличног ка сличном.
* * *
Током молитве имај мисао да си ти (то јест свештеник) чувар најдрагоценијег молитвеног наслеђа Цркве, притом чувар нечисти, недостојни, да је твоје дело да, са страхопоштовањем отворивши срце, напајаш душу своју тим чистим струјама молитвене речи, али не да мудрујеш о њима по своме.
* * *
Чудно – данас се у мени јавила сумња, свакако на подстрек лукавог, у вези са једним изразом у једној молитви, наиме: једини имаш власт отпуштати грехе, молитвама Пречисте Твоје Мајке и свих Светих (3. молитва у први дан пошто жена роди дете), и посрамих се у свом мудровању: непријатељ ме је савладао, саплео, смутивши ме на заједничкој молитви. А у чему је била лажна мисао моја? Мислио сам: како Бог има власт да опрашта грехове молитвама Своје Пречисте Мајке, и светих, а не Сам независно? И без молитава других има власт, наравно, једини има власт; али да би указао поштовање узвишеним врлинама светих, особито Своје Пречисте Мајке, који су Његови пријатељ и што су Му до последњих снага угађали у земаљском животу, Он прима њихова молитвена заузимања за нас недостојне, за нас који у многим тренуцима треба да заградимо уста своја због великих и честих греховних падова својих. Сетите се Мојсеја, који се заузимао за народ јеврејски и који му је измолио живот од расрђеног Господа. Ко неће рећи да би Бог и без Мојсеја могао поштедети народ Свој дарујући му продужење живота његовог, али тада би Господ био, тако рећи, неправедан, даровавши живот њима који су живота недостојни, док је управо Он Сам одлучио да их усмрти: а када је почео да посредује Мојсеј – човек праведан, кротак и смирен, тада је праведни Господ погледао на праведника, на његову љубав према Богу и народу своме, и због његових заслуга, Господ је помиловао недостојне, због праведника – неправедне. Тако је Он и сада, молитвама Своје Пречисте Мајке, милостив према нама који сами по себи, због великих и честих грехова и безакоња, не бисмо били достојни Његове милости. Да стане Мојсије и Самуило преда Ме, не би се душа Моја обратила к томе народу (Јер. 15, 1), говори Господ Јеремији о Јудејима. Из тога се види да Господ прима посредовање светих за зле људе када грехови ових последњих не премашују меру дуготрпљења Божјег.
* * *
Господ, знајући немоћ наше грехом помрачене и обремењене природе, која се тешко узноси ка Богу вером, благоволео је да сиђе до нас (понизи се до нас), до узимања обличја слуге (Уп. Фил. 2, 7), тела човечјег: таква је љубав. Али будући да Он није могао вечно да остане у људском телу на земљи, него је требало, по плановима домостроја, да се вазнесе са њим на небо, због немоћи свих будућих нараштаја људских, и ради подсећања на Своју вечну љубав према њима, на Своја страдања и смрт, Он претвара Духом Светим обичан хлеб у тело Своје и обично вино у крв Своју, и у то тело и у ту крв сав се усељава Духом Својим, тако да се у виду хлеба и вина свецело налази Сам Животодавац Христос Господ. О, љубави неизрецива, доиста Божанска! Своју бескрајну премудрост, Своју бесконачну моћ Господ је употребио свецело за наше спасење! Наша немоћ не само да вером види Господа, него Га и осећа језиком, нарочито срцем и свом душом. Слава Господу који нас је толико заволео!
* * *
Дај Боже да ни после смрти не престаје наша братска веза са умрлим сродницима и познаницима, да се љубав ни после смрти не гаси, него да гори јарким пламеном, и да свагдашње искрено сећање на покојног увек буде у нама до смрти наше. Каквом мјером мјеримо онаквом ће нам се мјерити. (Мк. 4, 24; Мт. 7, 2)
* * *
Примајући Свете Тајне, будите исто тако несумњиво уверени да примате тело и крв Христову, као што нимало не сумњате у то да сваког трена удишете ваздух. Говорите у себи: као што је несумњиво да непрестано удишем ваздух, тако је несумњиво да сада заједно са ваздухом примам у себе Господа мога Исуса Христа, дисање моје, живот мој, радовање моје, спасење моје. Он је пре ваздуха, у сваком тренутку живота мога, дисање моје; пре речи – реч моја; пре мисли – мисао моја; пре сваке светлости – светлост моја; пре сваке хране – храна моја: пре сваког пића – пиће моје; пре сваке одеће – одећа моја; пре сваког миомириса – миомирис мој: пре сваке сладости – сладост моја; пре оца – Отац мој; пре мајке – Мајка моја; пре земље чврста, вавек непоколебива земља која ме носи. Будући да ми, земни, заборављамо да свакога часа Њиме дишемо, живимо, крећемо се и постојимо, те ископасмо себи студенце, студенце испроваљиване (Јер. 2, 13), Он је открио у Својим Тајнама – у Својој крви – извор живе воде који тече у живот вечни, и Сам нам даје Себе као храну и пиће да живимо Њиме (1. Јн. 4, 9).
* * *
Као што су нам зли дуси увек близу и вeома брзо и лако делују у нама, тако су нам близу и неупоредиво ближе: Господ Бог, Пречиста Богородица, Свети Анђели и свети људи Божји, и још брже и лакше могу деловати у нама: јер зли дуси само допуштењем Божјим делују у нама, а Господ Бог самостално, са највећом слободом и као Онај Који је свугде и све испуњава; а Пречиста Богородица, Свети Анђели и људи, будући да су са Њим једно – по благодати Његовој.
* * *
Дао си наслеђе онима који Те се боје, Господе. (Пс. 60, 6.) Себе је дао Бог у наслеђе, као посед онима који Га се боје. Какав дар!
* * *
Молитва се заснива на вери: верујем да постоји Бог пред Којим плетем молитву своју; да постоји Сведржитељ који руком држи сву твар и Који је створењима дао разне врсте гласова ради унутарњег општења њиховог међу собом, док Њему Самом никакав глас није потребан; надам се да молитва моја допире до Њега, или, тачније речено, да право из срца прелази у уши Његове. Тако се и преписка сина са оцем или мајком, са браћом и сестрама, оца са децом, пријатеља са пријатељима, који су међусобно удаљени, заснива такође на вери. Када пишу писма, они су уверени да постоје и да су жива она лица којима пишу: надају се да ће писмена беседа доћи до њих, да ће у души њиховој изазвати представе, мисли, осећања у складу са писмом, и да ће одговорити на писмо сходно ономе што је у њему написано. Тако се ми и у животу у много чему руководимо вером и надом: тим пре у погледу духовног света треба да ходимо, до неког времена, вјером а не гледањем (2. Кор. 5, 7).
* * *
Када на каквом месту – у кући, или на броду на мору, или под отвореним небом, посумњаш у присуство Божје, пружи тада срцу своме следећи доказ несумњивог присуства Божјег на том месту: Бог све држи Својом силом, укључујући и мене са душом и телом, и свако вештаство тврдо, и свако вештаство течно и провидно; тако Он држи и ваздух у коме се ја налазим и који удишем, држи сваку његову честицу – зато се Он и зове „Сведржитељ“, будући да сву твар, и најмању, држи руком Својом. Па како Он може да не буде било где, на било ком месту? Како може ма где да не буде „Истина ствари“, узрок њиховог постојања? Када себи у мислима кажеш такве речи, срце, погођено сумњом, одмах ће оживети и успокојити се, што такође представља најчвршћи доказ свудаприсутности Божје, нарочито у нашим душама. Слава Теби, свесилни Царе што ме не остављаш у тами ђаволској, него свагда шаљеш светлост Твоју у таму моју! Ти си Светиљка моја, Господе, и просветљујеш таму моју. (Пс. 17, 29)
* * *
Молиш ли се, седиш ли, ходаш ли, лежиш ли, мислиш ли, говориш ли, радујеш ли се, тугујеш ли, јеси ли здрав или болестан, код куће или у гостима, на копну или на води непрестано буди потпуно уверен да те Бог јасно, прејасно види, потпуно, са свим твојим мислима, жељама, делима, у свим твојим стањима, у сваком тренутку твога живота, да чује боље од сваког оштрог слуха све твоје унутарње покрете, све твоје речи, премда Сам и нема око и слух, те одвојене и сложене, и зато несавршене органе сазнавања (иако су они за нас савршени), Сам будући у суштини Својој сав вид, због чега су Га Грци и назвали ????, и сав слух, или, тачније, сав светлост и гледање.
* * *
Непрестано памти да је светлост душе твоје, мисли твојих, срца твога од Исуса Христа: Он је Светлост очију срца нашег, не као она светлост што од сунца потиче, која се појављује и нестаје, која не продире кроз непровидно вештаство и много тога оставља у тами, која не може да обасја ни једну душу у тами греховној. Он је Свјетлост која обасјава свакога човјека (то јест главни део његовог бића душу) који долази на свијет (Јн. 1, 9). Да, светлост Христова просвећује све, чак и незнабошце: Свјетлост, да просвјећује незнабошце (Лк. 2, 32). Он светли и у тами греховној; али греховна тама људска, или људи што у тами греха живе, не схватају Га – не обузе – (Јн. 1, 5), не слуте да је светлост која бива у њиховим душама – од Христа, и мисле да је она њихова природна светлост, да су они природним умом својим, својом оштроумношћу, разборитошћу, дошли до извесне истине, или извршили извесно дело; не мисле о томе да само у светлости Христовој виде сваку светлост (Уп. Пс. 35, 10) – светлост сваке племените науке, племените уметности и сваког дела.
* * *
Унутар нас постоји духовно око којим видимо милион пута више него телесним видом који је само оруђе нашег душевног ока, проводник помоћу кога душа или мисли или спознаје све видљиве предмете. Шта су предмети сазрцавања тог духовног ока? Појаве духовног света. Осим видљивог света постоји Бог, бесконачни Дух, бесконачни Ум Који је све створио и ствара у свету вештаственом који је остварење Његових мисли (идеја), и постоји свег духовни, анђелски, безбројни, који живи у непрестаном сазрцавању Божанства и свих дела Његове свемоћи и премудрости. Наше духовно око се највише односи на Господа, и у том случају његова радња се назива сазрцавањем и богомислијем; то сазрцавање и богомислије може да се простире у бескрај, као што је бескрајан Сам Бог, и има својство да очишћује душу од греха, да усавршава и све више и више приближава Богу, Извору наше светлости, или наше мисли и нашег живота. Затим сазрцавамо анђелске чинове, по мери откривења Божјег, и њихову духовну светлоносну природу, њихову доброту духовну, њихову љубав према Богу и међу собом и према нашем роду, њихова заштитничка дејства у погледу наше земље, њених стихија, људских друштава, светих и других места, и нарочито сваког хришћанина. Духовно око је окренуто још и унутар самог човека, и тада се његова делатност назива самоиспитивањем, самопознањем, самоудубљивањем, светим бдењем над својим помислима и жељама.
* * *
Као што Дух Божји живи у мноштву хришћана, и у свима је сав са Оцем и Сином Његовим Исусом Христом, и у исто време је сав свугде – на небесима и на земљи, тако је и Господ Исус Христос у свакој честици тела и крви Своје, сав свецело у свим хришћанским црквама и у исто време је сав свугде на небу и на земљи; будући да је Бог, Он је сав свугде и нема места где Он не би био сав. Узимам једну честицу причешћа: Он је сав ту; узимам другу Он је сав ту, трећу и тако даље, али у свима је један те исти Христос.
* * *
Мислено порицање било које од трију беспочетних Светлости је у подједнакој мери смрт за душу; на тај начин нам Бог и на делу показује да је свако од трију Лица Божанства Живот наш – Живот и Животи (Велики канон Андреја Критског, песма 7, Тројичан). Непријатељ се лако препознаје по порицању Лица Божјих, по томе што пече његова лаж у нашем срцу, по мраку и тескоби који због тога настају у нашој души.
* * *
Као што при сунчевој светлости видимо и ваздух, и земљу, и воду, и све што је у ваздуху и на земљи, тако при светлости духовног Сунца у нашем срцу ми видимо свет духова, Анђела и светих Божјих, Мајке Божје, патријарха, пророка, апостола, архијереја, мученика, преподобних и свих светих. Ми их такође видимо очима срца (вером), као што чувственим видом видимо предмете чувственог света. Тако просто и чисто срце Божју Мајку: на пример, унутарњим очима види исто као што природно око види Њену икону или какав други предмет.
* * *
Знак милости Господа или Пречисте Мајке Његове према нама, после или током молитве, је мир срдачни, особито након деловања какве страсти чије је својство – одсуство душевног мира. По срдачном миру и некој светој милини срдачној лако можемо сазнати да је молитва наша услишена и да је тражена благодат дата. Успех молитве се познаје још и по снази духовној коју унутар себе примамо за вршење дела нашег звања, и по унутарњој светлости која очигледно долази у душу.
* * *
Цео свет је паучина у поређењу са душом човека – хришћанина; ништа у њему није постојано и поуздано; ни на шта се поуздано не можеш ослонити – све се кида. Ни за шта се не треба привезивати срцем, осим за Бога јединога Који је разапео ту паучину, Који је одржава и оживљава. За шта год, сем за Бога, да се вежеш, све то рањава и стешњује срце; животворна је потпуна привезаност само за Њега.
* * *
У чему се састоји живот хришћанина? У томе да нема ништа и да има Христа у срцу, или да се, имајући земаљска добра, нимало за њих не привезује, него да се свим срцем прилепљује за Христа.
* * *
Иако Бог зна наше потребе, молитва је потребна ради очишћења и просвећења наше душе. Добро је стајати на сунцу: и топло је, и светло – тако је и на молитвама пред Богом – нашим духовним Сунцем, и грејеш се и просветљујеш се.
* * *
Треба се прати од прљавштине, а молитва је прање од духовне прљавштине, то јест од грехова, особито – сузна.
* * *
Не добијаш од Бога оно што тражиш зато што не остављаш гадост идолопоклонства – служење стомаку. Бога истинитог молиш, а богу-стомаку служиш. Не може човек два Господара служити. (Мт. 6, 24) Престани да служиш идолу стомаку и тада се надај да ћеш добити оно што тражиш од Бога. Истинитог Бога молиш, а лажном богу служиш. Од њега и тражи ако може да да. Или служиш демону лакомства, и зато истинити Бог Кога си занемарио и Кога остављаш, не испуњава молитве твоје. Или пак служиш идолу гордости и сујете, и тај идол влада срцем твојим, као они идоли: и ево Господ се не умилостивљује на молбе идолопоклоничког срца. Оставио си Извор живе воде и ископао себи студенце, студенце испроваљиване (Уп. Јер. 2, 13); па сад пиј из тих студенаца воду мртву, тамну, као што је тамна вода у облацима ваздушним (Пс. 17, 12).
* * *
Уместо дрвета живота хлеб живота; уместо плодова дрвета познања добра и зла – тај исти животворни хлеб живота. Онда би речено: не дотичите га се, да не умрете (1. Мој. 3, 3), сада је речено: окусите и живјећете (Уп. Јн. 6, 51;58). Онда повероваше Ева и Адам обманитељу и умреше; сада, напротив, ми верујемо речима Господа живота: ово је тијело Моје, ово је крв Моја (Мт. 26, 26; 28) и оживотворујемо се: чиме смо пали, тиме смо и устали; пали смо неверовањем Богу, непослушношћу, устали смо послушношћу вере. Тамо смо се сагласили са ђаволом против Бога и сјединили се са њим – лажљивцем – себи на смрт; сада се свим срцем саглашавамо са Самом Истином – Богом – Спаситељем, и истинита срца се са Њим сједињујемо себи на живот, на мир и радост. О страшнога тајинства! О милосрђа Божјег! Како се ја блато причешћујем божанског тела и крви, и постајем непролазан![2]19
* * *
Ти мислиш да се молиш, а одавно си оставио молитву: оно што зовеш молитвом само су празни звуци, без значења за твоје срце. Речи говориш, а срцем их не осећаш; обмањујеш и Бога и себе. Молећи се, неизоставно треба пазити на своје срце и на речи молитава, осећати њихову истину и снагу.
* * *
Сада стојимо и падамо (у вери и врлини), али се надамо таквом времену и таквом стању у коме више нећемо моћи да паднемо, у коме ћемо доћи у стање потпуне безбедности од пада, као Анђели који су сада непопустљиви према злу, и заувек се утврдити у светости. Бори се са грехом и надај се да ће најзад доћи време потпуне победе над грехом и над смрћу, породом његовим. Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт. (1. Кор. 15, 26)
* * *
Сада се и праведник једва спасава – седам пута пада (Прич. 24, 16; уп. 1. Пт. 4, 18), и падајући уздише и говори: Јадни ја човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха. Али доћи ће време када ће се закон гријеха који је у удима нашим уништити (Рим. 7, 23-25; уп. 6, 6) и настаће само закон Божји.
* * *
Сада тражимо трајно блаженство и не налазимо га; задовољства која изналазимо нису трајна, лажна су, испразна, кратковремена; али ако се хришћанин буде владао достојно свог звања (Еф. 4, 1), добиће у наслеђе такво блаженство које је истинско и трајно, јер је вечно, и потпуно ће задовољити потребе његове душе.
* * *
Када чујемо рђаво мишљење о каквом човеку, поредећи га у мислима са собом, говоримо у срцу своме: ја нисам такав, ја сам у поређењу са њим савршенство, и тако маштајући о себи и осуђујући у себи друге, наслађујемо се својим врсношћу у односу на друге. То је сатанска гордост, то је смрад телесног, греховног човека. Нека беже даље из душе такве помисли! Мислимо о себи да смо најгори од људи! Када се о неком рђаво изразе, уздахнимо и рецимо у себи: ми смо гори, грешнији од тог човека сто пута, и од срца се помолимо за осуђиваног брата.
* * *
Каква је част указана природи мојој: ја у свом малом дому који представља мој стан, или у срцу моме, могу беседити са Оним Који у десници Својој држи небо и земљу. Коме са страхом служе Силе небеске, са Оним Који је бескрајна Љубав!
* * *
Због наше телесности Господ везује, тако рећи, Своје присуство и Себе Самог за вештаственост, за какав видљиви символ, на пример, у Светој Тајни Причешћа Он Сам се сав усељава у тело и крв; у покајању – дејствује преко видљиве личности свештеника; у крштењу преко воде; у миропомазању преко мира; у свештенству преко архијереја; у браку преко свештеника Сам венцима венчава; у јелеосвећењу преко јелеја; везује Своје присуство за храм, за иконе, за крст, за крсно знамење, за име Своје које се састоји од разговетних гласова, за свету воду, за освећене хлебове, пшеницу, вино. Али доћи ће време када нам тело и крв Његови, као и сви други видљиви знаци, неће бити потребни, и ми ћемо се присније причешћивати Њиме у незалазни дан Царства Његовог[3]20 а сада све преко телесног и преко символа и знакова.
* * *
Ако се молим Богу моме, са искреном, живом, савршеном вером, тада сам близу не само Њему, као син Оцу који са њим живи у истом дому, исто и свим горњим Силама небеским, свим светима који царују на небесима: и они од мене нису ништа даље од икона мојих пред којима се молим. Зато је диван наш обичај да држимо у својим домовима иконе Господа, Пречисте Мајке Његове, Арханђела и Анђела-чувара и светих, и да се молимо пред њима: близина њихова нашем погледу телесном означава још већу близину њихову погледу душевном, наоружаном вером несумњивом. Близина: бива радост на небу због једног грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10), као што се у дому родитељском браћа радују када се брат који се огрешио о оца каје због увреде коју је нанео родитељу рђавим понашањем.
* * *
Само је Богу, вечном, свемоћном, Који има живот из Себе и у Самом Себи, својствено да нема наду, а нама, бићима једнодневним који смо живот и све дарове са животом од Бога добили, нама, бићима преступним пред Начелником живота, која нисмо држали и не држимо заповести Живота, нама, бићима која се буне против свога Творца и Господа, остављена је у наслеђе нада, само у милост Самога Господа Који је замислио средство да врати у живот нас који смо пали из живота вечног у вечну смрт. Сви ми знамо да у срцу носимо смрт духовну која постепено унапред припрема смрт телесну. А срце наше, створено за вечни живот, иако је окусило смрт, будући да њоме није потпуно поражено, тежи ка животу и блаженству. Управо то изгубљено блаженство нам је и вратио Син Божји Исус Христос, и оно је спремно да се у последња времена открије онима који верују у Њега. Ево, нада у то да ћемо добити у име Христа обећано блаженство, и јесте хришћанска нада. Током читавог нашег земаљског живота Бог се, ради Сина Свога Који је ради нас постао човек и узео на Себе грехове света, стара о нашем спасењу, као да нас за руку води ка њему Духом Својим Светим Који је залог наслеђа будућих добара путем Богослужења, проповеди, речи Божје и Светих Тајни Цркве, путем савести и испитивања свега што је у нама (наше унутрашњости, нашег срца) и напослетку ће нас увести у наслеђе обећаних добара.



НАПОМЕНЕ:
1. Цар. 19.12 Цитат на црквенословенском гласи: и по огњи глас хлада тонка, и тамо Господ. Даничићев превод: А иза огња дође глас тих и танак – Прим. Прев. (Еп. Атанасије Јевтић преводи ово место овако: „Глас лахора тананог, и тамо је Господ“ (Паримејник)
Канон пред Свето Причешће, 8. песма, 3. тропар; превод оца Јустина
Пасхални канон, песма 9; превод оца Јустина Поповића

 Свети ЈОВАН Кронштатски