03. јануар 2012.

Онима који желе у Хиландар и на Свету Гору

Свима благочестивима који желе да посјете Свету Гору, Српски манастир Хиландар или друге манастире на Светој Гори препоручујемо да се јаве телефонским путем у манастире чијим Светињама се желе поклонити. Вјерник или група вјерника који желе походити Атос, прије свега морају имати благослов надлежног свештеника, друго; треба да зна да је за улазак на Свету Гору потребна посебна дозвола - ДИАМОНИТИРИОН, или виза коју издаје Света Гора. Да би дошао до те дозволе - благослова за улазак на Свету Гору потребно је да се заинтересовани јави на телефон одређеног манастира и пошаље факс са копијом пасоша, визе у пасошу (Шенгенске - за улазак у Грчку) и кратким текстом (аутобиографијом лица, име и презиме, мјесто боравка, национална припадност и вјероисповјест и написати колико се жели остати у одређеном манастиру и свој контакт-телефон и адресу, као и своје занимање). На Светој Гори се по правилу може остати само четири дана. 

Да би Вам лакше било, представљамо Вам све телефоне и факсове Манастира и скитова на Светој Гори Атонској. 

Пресвета Богородица нека Вас води ка Сину своме. Амин. 

ВЕЛИКА ЛАВРА СВ. АТАНАСИЈА Телефони: (0377) 23 754 Представништво у Кареји: (0377) 23 777 Факс: (0377) 23 013 

МАНАСТИР ВАТОПЕД Телефони: (0377) 23 219 Представништво у Кареји: (0377) 23 283 Факс: (0377) 23 781 

МАНАСТИР ИВИРОН Телефони: (0377) 23 643 Представништво у Кареји: (0377) 23 203 Факс: (0377) 23 248 

МАНАСТИР ХИЛАНДАР Телефон: (0377) 23 797 Предтсавништво у Кареји: (0377) 23 281 

МАНАСТИР ДИОНИСИАТ Телефони: (0377) 23 237 Представништво у Кареји: (0377) 23 366, 23 271 Факс: (0377) 23 686 

МАНАСТИР КУТЛУМУШ Телефон: (0377) 23 226 Факс: (0377) 23 731 

МАНАСТИР ПАНТОКРАТОР Телефони: (0377) 23 880 Представништво у Кареји: (0377) 23 945 Факс: (0377) 23 687 

МАНАСТИР КСИРОПОТАМ Телефон: (0377) 23 251 Представништво у Кареји: (0377) 23 280 Факс: (0377) 23 733 

МАНАСТИР ФИЛОТЕЈ Телефони: (0377) 23 256, 23 678, 23 770 Представништво у Кареји: (0377) 23 206 Факс: (0377) 23 674 

МАНАСТИР ЗОГРАФ Телефон: (0377) 23 247 Представништво у Кареји: (0377) 23 273 

МАНАСТИР ДОХИАР Телефон: (0377) 23 245 Представништво у Кареји: (0377) 23 271 

МАНАСТИР КАРАКАЛ Телефон: (0377) 23 225 Представништво у Кареји: (0377) 23 279 Факс: (0377) 23 746 

МАНАСТИР СВ. ПАВЛА Телефони: (0377) 23 741 Представништво у Кареји: (0377) 23 208 Факс: (0377) 23 315 

МАНАСТИР СИМОНОПЕТРА Телефони: (0377) 23 254 Представништво у Кареји: (0377) 23 206 Факс: (0377) 23 707 

МАНАСТИР СТАВРОНИКИТА Телефони: (0377) 23 255, 23 908 Представништво у Кареји: (0377) 23 270 

МАНАСТИР КСЕНОФОНТ Телефони: (0377) 23 633, Представништво у Кареји: (0377) 23 933 Факс: (0377) 23 674 

МАНАСТИР ГРИГОРИЈАТ Телефон: (0377) 23 668 Представништво у Кареји: (0377) 23 274 Факс: (0377) 23 671 

МАНАСТИР ЕСФИГМЕН Телефон: (0377) 23 796 Представништво у Кареји: (0377) 23 282 Факс: (0377) 23 937 

МАНАСТИР СВ. ПАНТЕЛЕЈМОНА Телефони: (0377) 23 252 Представништво у Кареји: (0377) 23 201 Факс: (0377) 23 682 

МАНАСТИР КОНСТАМОНИТ Телефони: (0377) 23 228 Представништво у Кареји: (0377) 23 278 Факс: (0377) 23 901 

УРАНОПОЛИС Лична управа: (0377) 71 248 Одељење за поклонике: (0377) 71 421, 71 450 

ЈЕРИСОС Лична управа: (0377) 22 576 КАРЕЈА Свештена управа (0377) 23 712, 23 713 Факс; (0377) 23 315 

СВЕТОГОРСКИ ТАКСИ: (0377) 23 770, 23 266, 23 305 

Скитови Каруља (Св. Герасим): (0377) 23 317 

Скит Св. Ана: (0377) 23 320, 23 922 

Кавсокаливиа: (0377) 23 319 

Румунски Скит Св. Јована Претече: (0377) 23 294, 23 788 

Скит Пророка Илије: (0377) 23 627, 23 304 

Скит Mале Св. Ане: (0377) 23 321, 23 739 

Скит Св. Андреја: (0377) 23 621, 23 920 

Скит Св. Богородица: (0377) 23 341 

Скит Св. Димитрија: (0377) 23 303 

Милопотамски скит: (0377) 23 932 

Керасија – скит Св. Ђорђа: (0377) 23 218 

Нови скит: (0377) 23 656, 23 251 

Лаку скит: (0377) 23 636 

Дафни Полицијска станица: (0377) 23 222 

Лична управа: (0377) 23 300 

Царина: (0377) 23 269 

КАНЦЕЛАРИЈА У СОЛУНУ (одељење за поклонике) Телефон: 99302310 25 2579 факс: 22 2424 -Отац Стефан 

Фотографије манастира 

Манастир Велика Лавра Светог Атанасија 
 

Манастир Дохијар
 

Манастир Ксенофонт
 

Манастир Есфигмен
 

Манастир Ватопед
 

Манастир Кутлумуш
 

Манастир Каракал
 

Манастир Ставроникита
 

Манастир Ивирон
 

Манастир Пантократор 
 

Манастир Филотеј 
 

Манастир Симонопетра 
 

Манастир Хиландар 
 

Манастир Ксиропотам 
 

Манастир Свети Павле 
 

Манастир Григоријат 
 

Манастир Дионисијат 
 

Манастир Зограф 
 

Манастир Пантелејмон 
 

Манастир Констамонит 
 

Животворни Источник


Тајна животворног извора

Храм посвећен Пресветој Богородици, који су на мештани Солотуше, највећег села у општини Бајина Башта саградили, по многима је наговештај да ће се остварити пророчанство Тарабића. Да ли и оно према коме за Србију долазе бољи дани?

Једна од 32 воденице на реци Солотник, изнад које су подигнути звоник и црква (Фото С. Берић)
У Солотуши, највећем селу у општини Бајина Башта на источним обронцима планине Таре, после пет и по векова свечано је обележено освећење православног храма. Подигнут је поред извора Солотник и посвећен Живоносном источнику Пресвете Богородице. Место је, на иницијативу Радована –Раше Стаменића, одредио владика жички Хризостом 2006. године, а мештани сложно засукали рукаве. Сада више не морају да табанају на молитву, крштење и венчање до десет километара удаљеног села Рача. Асфалтиран је и пут, обновљена воденица, подигнут крст. Једино је нејасно зашто се на све толико чекало.
– Тако је прорекао старац Наум. А мени је то 2004. године испричао др Слободан Милеуснић, дугогодишњи управник Музеја Српске православне цркве, који је преминуо 2005. Милеуснић је у Сентандреји нашао записе старца Наума и eвo шта је прорекао: „Када се ми отиснемо неђе у туђину, преко велике воде, онда ће се овде срушити градина и кулина, а на овијем просторима ће бити највише чељади. А кад дође вријеме да се направи богомоља на сланим врелима, ондак ће бити најмање чељади” – објашњава нам Благомир Ристић Благојица, сељак из Раче, самоуки историчар и археолог чији се проналасци чувају у витринама манастира Рача.
И обистинило се. Данас у Солотуши, која је својевремено била и општина, у 240 домова живи једва хиљаду становника. Некада су овде мештани производили све што им је било потребно, осим гаса (петролеја), соли и шећера. На реци Солотуши је било 19 ваљарица које су ваљале вунено сукно за цели ужички крај. Било, више нема ниједне. Од 32 воденице које су даноноћно млеле жито, обновљена је једина преостала.
– Све више се тражи брашно са поточаре од скоро заборављеног кукуруза „осмака”, без кога нема слатке проје и доброг качамака – рекао нам је воденичар Илија Стаменић.
Мајстори за мастило
Од Ивана Стаменића, који има двоје одрасле деце, чули смо да у школи, која има и свој базен, нема ниједног ђака, а 1945. године их је било 232!
Једино цркву село столећима није имало.
– Предање каже да је у Пустопољу, које се налази на путу од Бајине Баште ка Солотуши, постојала црква и срушена 1459. године, кад и манастир Рача. Турци су српско робље одвели и место је остало пусто– казује нам даље Ристић, упирући прстом у пећине на врлетној стени изнад извора реке Солотуше.– У овим стенама археолози су открили да је једна пећина била испосница, а друга пећинска црква. Улаз у њих је у облику крста. У тим пећинама су живели монаси у 16. и 17. веку када је радила преписивачка школа у Бањи, у скиту светог Ђорђа, у Рачи. Ови монаси су помагали преписивачима тако што су били мајстори за прављење мастила.
Ристић додаје и да је данашња богомоља направљена на сланим врелима, баш како прорече старац Наум. Подсећа на још једно пророчанство везано за овај крај: „Чувени Тарабићи из суседних Кремана су најавили боље дане када се у Солотуши нађе и отвори мајдан соли, Србија постане царевина, а Крушевац буде престоница. Да ли ће се и ово обистинити остаје да се види, ко доживи. Познато је да су се обистинила њихова пророчанства о појави династија Карађорђевића и Обреновића у Србији и о њиховом крају, о изуму телефона, као и о томе да ће Дрина потећи уз Тару…”
На сланом врелу, по којем и река и место носе име, вода је „слатка”. Ко је и када „посолио” реку, која се некада називала Златица, нисмо сазнали. Мештани се сећају да су као ђаци осамдесетих година прошлог века долазили на Солотушу да испирају злато. Рударски инжењери из Београда су од1934. до 1936. године истраживали овај крај и пронашли руду злата. Недавно је потрага за рудником соли обновљена. Претпоставља се да би могао бити на 80 метара дубине. Купљене су и бургије…
Засад је со само у овдашњим легендама. По једној од њих име потиче од сланих минерала које су козе „брстиле” на изворишту. Друга прича објашњава да је назив Солотуша у вези са рудником соли за који се верује да је некада овде постојао. Што није немогуће, ако се узме у обзир дуги период људског трајања на овим просторима који се везује и за остатке средњовековног замка Солотник који наткриљује село. Кулина или Градина, како зидине називају у народу, још је једна од мистерија овог краја о којој се мало зна. Мештани градњу приписују проклетој Јерини.
Национални парк „Тара” је, са тадашњим директором Душаном Миловановићем на челу, 2004. године ангажовао археолошку екипу са београдског Филозофског факултета, подсећа  Ристић, и додаје да се на основу нађених остатака претпоставља да га је у време пада српске деспотовине под турску власт, саградио неки властелин.
Сложни и побожни
Пут и црква буде наду у повратак мештана на угашена огњишта, с обзиром на то да овај крај има услова не само за бављење туризмом већ и за производњу органске хране. Радован Стаменић је уложио највише, и себе и новац. Власник је стоваришта грађевинског материјала у Бајиној Башти и отац четворо деце.
– Човек има обавезу да у складу са својим могућностима помогне колико год може месту у којем се родио и провео детињство. На тај начин се одужује претходним генерацијама и даје обавезу млађима да наставе – рекао нам је овај изузетно скроман али предузимљив председник Одбора за изградњу храма. 
Плац за цркву је поклонио мештанин села Драгиша Стаменић, а пројекат урадио Дамњан Злопорубовић, грађевински инжењер из Бајине Баште. Да се о свему брижљиво водило рачуна говори податак да је цркву градио, од темеља до крова, искусни мајстор Радислав Јелисавчић, коме је ово седми по реду божији храм. И за иконостас су потражили нацрт стручњака Саве Стражмештерова, архитекте у Заводу за заштиту споменика у Новом Саду, а столарске радове поверили Ратку Стаменићу. Свој допринос је дао и муслиман Аљо из Бијелог Поља (чије презиме нису знали да нам кажу), али за кога нам с радошћу рекоше да није хтео да узме ни динар.
Иконописац је била Негослава Павловић, док је тежи део посла са каменом, који је даривао каменолом Сурдук код Ужица, мајсторски одрадио Радован Јовановић Јаркан… Месни парох Тодор Томић нам је показао књигу у којој је све педантно записано, тако да се зна да је у цркву узидано 32.000 цигли, 50 кубика дрвета и 200 кубика камена.
– Више од 1.000 дневница је поклоњено, а материјална помоћ за звоно, полијелеј и електрификацију је стигла и од бројних фирми и појединаца – додаје Милан Стаменић, Радованов отац.
Крст као путоказ
На тешко приступачни врх Солотушке стене радници „Електромреже” Србије Зоран Стаменић и Милош Стефановић (родом из овог места), уз помоћ хеликоптера МУП-а Србије, поставили су метални крст висок пет метара, а тежак неколико стотина килограма. То је био једини начин да крст, дар мештана, стигне на врх 200 метара високе стене и буде знак да је у њеном подножју црква.
Приликом постављања крста су изостали само свештеници који су имали преча посла. Али то мештане, како нам је препричао четвороструки првак државе у релију Радиша Стаменић, није омело у плану да изнад кланца, са брда на брдо, затегну и сајлу дугу 250 метар,а на којој се завијорила тробојка.
Срећни што коначно имају свој храм који је дошао да освешта владика жички Хризостом, мештани су позвали госте да им се придруже у слављу. Богато су се припремили: од предјела, свадбарског купуса, печења и салата до торти и пића за око 2.000 званица. Прохладни кишни дан био је искушење за многе, али то није умањило радост Солотушана. Играло се и певало уз звуке трубе, сложно како је било свих ових година и док се радило.
————————————-
Петак без поста
Празник цркве у Солотуши пада у петак прве, Беле или Светле, седмице по Васкрсу у којој се средом и петком не пости. Овај дан је посвећен прослављању Пресвете Богородице. У богослужењу се назива Живоносни источник, или пак Извор излечења, јер тога дана верници зором излазе на најближи извор, умивају се и пију воду ради излечења од многих болести.
Славица Берић

Манастир Градац






Манастир Градац, који потиче из последње четвртине XIII века, задужбина је Србске краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша I. Налази се на ободу шумовитих падина Голије, на заравни изнад реке Брвенице.
Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градца, оставио је архиепископ Данило II у живопису краљице Јелене, где каже: „И тако поче зидати предивну цркву у име Пресвете Богородице, празника Благовештења, на месту званом Градац. Сама подвизавајући се, не имајући покоја ни дању ни ноћу, како би само са успехом могла свршити тако дело, које је почела. Заповедила је да се скупе сви најбољи мајстори њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље уметнике, хотећи да подигну предивно уздизање тог храма." Убрзо је Градац подигнут и по свом значају заузимао је пето место. После смрти, 8. фебруара 1314. у Брњацима, краљица Јелена је пренета у своју задужбину.
Од средине XV па до краја XVI века о манастиру Градцу нема вести. Према запису у јужном прозору Богородичине цркве (под куполом), игуман Ђурђевих ступова Стефан и старац Пајсије затекли су 1589. године цркву без крова, оронулу, без монаха и са једним свештеником. Ова двојица монаха су цркву обновили и прекрили оловом. Митрополит рашки Висарион (1586-1608) подигао је нови конак и снабдевао је цркву потребним богослужбеним књигама и другим црквено-уметничким предметима. Манастир Градац је коначно запустео у време аустро-турских ратова, крајем XVII века, када је са цркве скинут оловни прекривач. Од тада је црква све више пропадала.
У другој половини XIX века северна капела је оспособљеназа богослужење. Уочи Првог светског рата над рушевинама цркве подигнут је кров на дрвеним ступцима, ради заштите зидова. Године 1948, црква је делимично конзервирана, а потпуну обнову Цркве манастира Градца, извршио је Републички завод за заштиту споменика културе. Нови манастирски конак завршен је и освећен 1990. године.
Црква манастира Градца има једнобродну основу са троделним олтарским простором сличним оном у Студеници. Припрата са две капеле налик је припрати манастира Жиче. Изнад пресека главног брода и трансепта налази се осмострана купола ослоњена на четири лука. На спољној страни олтарског дела цркве карактеристична су четири контрафора, који нису конструктивно везани за грађевину већ су прислоњени и имају декоративну улогу. Испод крова је низ аркада.са профилисаним конзолама. Црква је грађена од тесаног камена, док су прозори од белог мермера. Црква манастира Градца је после Студенице најукрашенија грађевина XIII века. Највећи део унутрашњости такође је од мермера и посебно се истиче олтарска преграда. У унутрашњости Храма су два мермерна саркофага, од којих је један припадао краљици Јелени.
Архитектонски склоп цркве манастира Градца указује на то да су градитељи били из западних крајева и да је у току градње дошло до прекида. Градњу су наставили нови мајстори којима није баш било блиско рашко градитељство. Неоспорно је да је западно порекло краљице Јелене одиграло пресудну улогу при грађењу Градца, јер се елементи готског стила прожимају са домаћом рашком школом.
Живопис Богородичине Цркве иако великим делом страдао, по стилским одликама најближи је сопоћанским фрескама, а по распореду сцена, композиције опонашају Богородичину цркву манастира Студенице. Ово сликарство, које је настало у другој половини XIII века, показује велику разноликост у обради и схватању. Највише је фресака очувано у средишњем делу цркве где је циклус Великих празника: Рођење Христово приказано је на јужном, а Успеније Богородичино на северном зиду под куполом. На западном зиду испод Уласка Христа у Јерусалим налази се представа Христовог распећа. У припрати су илустроване сцене из Богородичиног живота, а у олтарском простору је Поворка ар.хијереја. Ктиторска композиција налази се на уобичајеном месту у југозападном делу наоса. где Богородица у поворци приводи Исусу Христу Стефана Првовенчаног, краља Уроша и краљицу Јелену са моделом цркве у рукама. Јужна капела посвећена је Стефану Немањи као што је то учињено у Студеници и Сопоћанима. Све фреске у Богородичиној цркви у Градцу настале су у исто време.
Црква Светог Ннколе. На југоисточном делу манастирске порте, на стени, налази се црква Светог Николе која је настала нешто пре Богородичине цркве. Основа је једнобродна, без куполе, са правоугаоном апсидом. Претпоставља се да је служила као капела док се није подигла велика Црква. Живописана је у XIV веку. Најбоље је очувана представа Анђела у олтару. Црква је обновљена и фреске прекречене 1876. године. Те године на североисточној страни пробијена су врата и кров је прекривен ћерамидом. Чишћење и откривање старих фресака почело је 1973. године.
Западно од Богородичине цркве била је подигнута велика трпезарија од које су сачувани само делови зидова.
Ниједан историјски извор не даје потпуније податке о пореклу свете краљице Јелене. Њен биограф, архиепископ Данило II, саопштава само да је била “ од племена фрушког (француско), кћи славних родитеља, који су били у великом богатству и слави. У биографији краља Уроша он указује да "овај благочестиви узе себи жену од царскога племена, од фрушкога рода”. У документима Карла I и Карла II Анжујског, краљева Сицилије и Напуља, она се назива “предрагом рођаком” као и њена сестра Марија. Последњи о њеном пореклу расправљао је Гордон Мак Данијел. Према исходима његових истраживања Јелена и Марија биле су ћерке мађарског племића и владара Срема Јована Анђела, сина византијског императора Исака II Анђела и францускиње Матилде од Пожеге, унуке Петра Куртнеа, латинског цара.
Без обзира на њено порекло сигурно је да је из породице понела врло добро образовање. Архиепископ Данило II је то подвукао на два места у њеном животопису:“ …познавајући све књиге, била је готова да одговори свакоме ко је пита”, а мало даље, набрајајући многе њене врлине као:“… Црквама и манастирима нештедице даваше, састављајући божаствене књиге у своме дому и одлично пишући….”.
Њен изглед знамо са фресака у припрати цркве у Сопоћанима (1263- 1268) и са ктиторске композиције у Градцу где је приказана као краљица, у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима (1282), где је насликана као удовица са белом марамом, а као монахиња у Ариљу (1296), на икони у Ватикану, у Грачаници (1324) и спољашњој припрати Сопоћана (1342-1345).
Краљичино житије написао је архиепископ Данило II, највероватније после њене смрти 1314. године.
После преузимања српског престола од стране Драгутина, света краљица Јелена је добила од њега на управу део краљевства чијим је великим делом владала до краја живота. Познато је да су у њеном саставу били Зета, или њен највећи део са старим развијеним градовима на јадранској обали и око Скадарског језера, као и област Требиња, где су спадали Конавли са Цавтатом. Најзначајније луке биле су Котор, Бар и Свети Никола, а можда и Улцињ. У унутрашњости земље припадале су јој области око Плава, Горњег Лима и Горњег Ибра са Брњацима. Штури подаци о томе налазе се у светостефанској и дечанским повељама, јер су се имања та два манастира граничила са онима што их је света краљица поклонила Градцу, или су крајеви који су дати дечанском властелинству, раније припадали “старој краљици”
Имала је свој двор у Брњацима још док је краљ Урош био жив, јер је ту 1267.- 1268. године написала дубровчанима писмо, а ту се и повукла у последњим годинама живота и умрла. Пред смрт је примила свето причешће од рашког епископа Павла, који је за то био надлежан, јер је бар део Рашке епархије тада био у саставу њене “ државе".
Архиепископ Данило је описао врлине и заслуге које је света краљица стицала у православној цркви. “Оштра речју, а блага по природи, непорочна живота, у заповедању кротка …великога и малога, богата и ништа, праведника и грешника, болна и здрава, свакога од њих једнако је поштовала…”
Помагала је сиромашнима и удовицама, а у свом дому је окупљала кћери сиротих родитеља из своје области, учила их побожности, писмености и ручном раду и уз поклоне удавала. Архиепископ Данило II хвали њену побожност, приврженост српској православној цркви и дарежљивост према манастирима и храмовима. Посебно је детаљно описао њен труд у изградњи Градца а ктиторство је приписао искључиво њој. У својим позним годинама замонашила се у цркви Св Николе у Скадру, а последње дане живота, провела је у свом двору у Брњацима. Велики углед који је имала света краљица види се из описа њене смрти и сахране. Осећајући да јој се ближи крај, позвала је најистакнутије монахе и велможе своје државе да дођу у Брњаке. Тако су њеном упокојењу присуствовали двојица епископа, игумани, архимадрити и цео државни сабор са поданицима из свих слојева друштва. Умрла је 8. фебруара 1314. године у дубокој старости. По великој зими пренета је у Градац и сахрањена у својој припремљеној гробници. Погребу су присуствовали краљ Милутин и архиепископ Сава III са клиром српске цркве.
Три године после сахране јавила се једном градачком монаху у сну, са жељом да јој тело изваде из земље. Отварање гробнице је извршено свечано уз присуство епископа Павла и сабора њене државе, и тело јој је нађено цело, нетрулежно. Како је то био доказ да је од Господа удостојена велике благодати, оно је извађено из гробнице и положено у посебно начињен ковчег који је смештен испред олтара пред иконом Христа, где се и налазило до почетка XVII века, када су монаси напуштајући манастир пред најездом Турака, однели и мошти светитељке.