02. април 2011.

Патријарх Павле На Христовом путу


ПРЕД Богом је велики онај ко је неуморан у служењу Богу и истини, а први - онај који је спреман да свима буде слуга...
Јеванђелске речи, којима се пре четрнаест година већ при избору за српског патријарха обратио народу и владикама Српске цркве, Његова светост патријарх српски Павле потврдио је безброј пута и мишљу и делом. Управо је закорачио у деведесет прву, а за све време свог монашког живота по манастирима широм земље, па и на функцији првог по части у СПЦ, није изневерио Христов пут. Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле, како званично гласи његова титула, 44. је наследник на трону Светог Саве, и човек који је у животу Цркве без сумње оставио дубок траг. У крајње тешким приликама за српски народ и Цркву остао је прави народни пастир - пре свега човек добре воље чија је пастирска реч умела да смири, чак, и нарасле друштвене тензије.
Патријарх ПавлеУВЕК "СЛАБАЧАК"
ДАНАШЊИ српски патријарх (световно име Гојко Стојчевић) није човек који о себи радо прича, и оно што се о њему зна - само су фрагменти из живота, истргнути у овој или оној прилици. Рођен је 1914, у славонском селу Кућанци, у породици земљорадника, у којој су се тешки послови радили од јутра до сутра и којој је он због слабог здравственог стања доприносио мало. Чињеница да је још као сасвим мали остао сироче, оставила је у њему трајну рану. О томе како је провео те прве године детињства, испричао је јеромонаху Пантелејмону (Јовановићу), за "Светосавско огњиште":
"Детињство ми је било слично као у данашње младежи. Додуше, биле су мало друкчије прилике, а и постојале су границе које се нису смеле прећи. А данас, видите шта се ради. Ја сам врло рано остао без родитеља. Отац је радио у Америци, тамо је добио туберкулозу и вратио се кући да умре. Мени је тада била трећа година, брат се тек родио. Мајка се коју годину касније преудала, а брат и ја смо остали код бабе и тетке. И мајка је убрзо умрла. Зато је мој појам мајке везан за тетку, осећао сам њену безграничну љубав, она је мени надокнадила мајку, тако да ја и сада помислим: кад умрем, најпре ћу да видим тетку, па онда све остале.
Породица је била религиозна, недељом се ишло у цркву, у школи се учила веронаука, тако да је моје религиозно осећање било и практично примењивано. Већ у тим годинама, дете зна Оченаш, али друкчије схвата појам Оца небеског кад нема родитеље, доживљава то интензивије. Тетка нас је волела, али кад учинимо што није добро, она нас је исправљала и прутом."
Сећајући се тих раних дана детињства, патријарх је више пута помињао да је био нежног здравља, како сам каже "врло слабачак", и да су му једном, чак, запалили свећу мислећи да је умро. Тетка је схватила да није за сеоске послове, па је одлучено да настави школу. Пре него што је, међутим, кренуо у гимназију, фамилија је одлучила да га припреми и послала га у манастир Ораховица, западно од села. Манастир је био у планинама. Његова црква, причао је патријарх, помиње се у списима још од 1594. године, и била је то једина црква у том крају са кубетом - све остале су романског стила. Пут од родног села до Ораховице прилично је далек, а сусрет дечака с новом средином представљао је посебно узбуђење. Можда и због тога што човека који је стигао из равничарског краја узбуђују супротности.
У манастиру је боравио месец дана и, како каже, није био у стању баш све да схвати у богослужењу, али је "имао осећај прохујалих векова и предака који су се ту молили". У то време, није ни сањао да ће баш црква бити његова будућност. То није наговештавала чак ни школа, у којој је - иако добар ђак - имао двојку из веронауке.
"Наш катихета је био један омален човек, Србин из Мађарске. Имао сам вазда наставника за толике године, али он је за мене остао најбољи педагог и предавач. Једну такву материју као што је катихизис - то је догматика, све је то у питањима и одговорима - врло тешко је у тим годинама схватити. А он нам је то тако износио да се ми деца уопште нисмо мучили. Био је, разуме се, добар, али страшно строг човек. И када ме прозове, ја просто не знам за себе, не могу ништа да кажем, промрмљам нешто, тамо-вамо, а он мени: `Седи, један!`
Онда се извучем, кад пита нешто мало теже. Он обично каже: `Ко зна, добиће два`. Ако знам, ја се некако јавим и поправим на двојку. Касније, кад сам порастао, кад сам се мало осамосталио, није било више те треме, мада су ми, иначе, више одговарали предмети где не мора да се меморише, као што су математика и физика. Утицај родбине превагнуо је да упишем богословију, иако је остало интересовање за физику, којом ћу се ја бавити доцније, поготово у слободно време."
Многе су дилеме мучиле данашњег патријарха још од ране младости, које су на моменте доводиле, чак, до тога да преиспита свој останак у богословији. Негде у трећем разреду, дошла му је тако на ум мисао: Ако Бог зна унапред да ћу ја да будем убица, коцкар или не знам какав покварењак, да ли ја могу то да не будем? Ако не будем, његово знање је ништа, а ако будем, где је ту слобода? Много ме је мучило то питање, и био ми је потребан тај одговор. Нашао сам га код блаженог Августина, који то објашњава појмом времена. Време је, каже он, једино трајање које има прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је била - не нема; будућност ће бити - и ње нема; а шта има? Има садашњост, али и ње готово да нема - она је додирна тачка између прошлости и будућности у којој будућност стално прелази у прошлост.
Време важи за створена бића, материју, васиону и поготово за нас људе. Ми живимо и схватамо у категоријама простора и бројева. Али, за Бога то не важи, за њега нема ни прошлости, ни садашњости, ни будућности, већ само вечне садашњости, тако да кад ми кажемо да ће нешто бити, то ће нама бити, али не и Њему. И то је мени решило проблем. Да није, могла је да буде стављена тачка на моје бављење богословијом."

Два зла рата
ЖИВОТНИ пут данашњег српског патријарха обележило је не само школовање у Тузли, Сарајеву и Београду (постдипломске студије завршио је у Атини), већ и избеглички дани које је у време Другог светског рата провео по многим српским манастирима. Тако је, захваљујући дипломи тадашњег Теолошког факултета, успео да се по доласку усташких власти у Славонију врати у разрушени Београд.
Најпре је радио на грађевинама, али пошто физички напор - како сам прича у аутобиографским списима "Без осуда, отворено, очински" - није могао да издржи, ускоро се разболео. Наставници су му препоручили да уточиште тражи у више манастира по Србији: ишао је у Вујан код Горњег Милановца, Свету тројицу код Овчар Бање, Благовештење у Овчарско-кабларској клисури, у Рачу подно Таре...
- Отац Јулијан повео ме је најпре у манастир Вујан, где сам се, поштеђен тежих послушања, највише посветио читању, јер је мој заштитник имао много књига, зналачки одабраних - прича патријарх. - Лета 1945. отац Јулијан ме је, затим, одвео у манастир Благовештење, у који је он сам био премештен. Онда сам коначно донео одлуку да, оболео на плућима, иако то код мене није била "отворена туберкулоза" не могу бити свештеник и посветити живот том узвишеном позиву којем сам се од најраније младости заветовао. Свестан, дакле, да тај позив није за мене, и да, одмалена без родитеља, не могу имати своју породицу, замонашио сам се уочи Благовести, 1946. године.
Патријарх са жаљењем говори да завршетак рата није донео крај искушењима ни народу ни Цркви. С одласком окупатора није се повукло и оно "зло домаће", већ је наставило да завађа и застрашује људе на разне начине, под видом борбе против народних непријатеља. (Лењин је, кажу, после преживљеног атентата, наставио да у одређене дане прима људе који су долазили да га виде.
ЈЕДНОМ се у реду посетилаца код вође Совјета нашао и свештеник из места из којег је Владимир Уљанов потицао. Лењин га препозна и подвикну му: "Шта ти тражиш од мене? Да молиш за цркву, је ли? С Црквом је свршено!" Препаднути свештеник се поклони и рече: "Дошао сам да вам се захвалим што сте Руску цркву ослободили од ропства". Још незалечен, Лењин се занесе, и чувари притрчаше да га придрже... Кад је дошао свести, нареди да се тај и тај свештеник нађе у Москви и одмах стреља.)
- Не бих могао да сада, накнадно, говорим јесам ли ја, на нова страдања народа, под новом владавином која се одмах успоставила, гледао као на какву Божју казну што је народ окретао леђа Цркви, још у међуратном времену. На то је с горчином указивао још владика Николај, у својим записима из Дахауа. Нисам тада размишљао ни о оној, не само упрошћеној, већ и искривљеној поштапалици да је "свака власт од Бога". Док сам био у Рачи, ми у манастиру нисмо живели издвојено од народа, тако да смо сазнавали шта се догађа око нас и у каквом смо времену. Своје тескобе и слутње ми монаси упрезали смо у своје дневне послове које нисмо увек стизали да посвршавамо до вечери.
- Некад бисмо узимали само по комад хлеба и читав дан радили у пољу, надгледали манастирску стоку, довлачили дрва из шуме. Једно време радио сам и у манастирској воденици. Једва смо чекали вече не само ради одмора, већ да се у молитви саберемо. Нема већег блаженства него кад уморан човек некако самог себе умањи док се моли. Треба служити Богу, мислили смо, ма ко да је дошао, и то је за нас био најдубљи смисао монашког живота. А у часовима искушења, кад не бих имао одговора ни самом себи на питање зашто нас, после велике несреће од туђинских окупација, сад сустиже неко непојамно проклетство од нас самих, помишљао сам на речи разљућеног Господа који прети Јеврејима да ће им за казну послати Набукодоносора. И све време отада, не престајем да мислим на оно што сам доживео и, за читав живот, понео из манастира Свете тројице.
У овим списима, патријарх подсећа да га је у манастир довео његов школски друг јеромонах Јелисеј (Поповић), негде с пролећа 1942. У манастир се у то време добро водила економија, тако да су могли да га прехране и давали су му лакше послове.

Страдање као искушење
СУСРЕТ данашњег патријарха с једним туберкулозним младићем у манастиру, који се ту склонио с оцем из источне Босне, тако је дубок утисак на њега оставио, да се и касније, много пута у животу, присећао тог трагичног догађаја:
"Не сећам се како су доспели до манастира, али се отац нама чинио дед, па смо га сви звали Чича. Умео је да поправља кровове, замењује дотрајале греде, а нарочито да прави делове за кола, тако да је стално био позиван на рад по околним селима. Сву зараду остављао је манастиру који му је примио сина. Доносио је с посла и све најбоље од хране што би му давали из кућа у којима је радио. Младић је, међутим, копнио, а отац све чинио да га спасе. Чичи Босанцу, усташе су, када су опколиле кућу, заклале све четворо затечених - мајку, жену, ћерку и млађег сина.
После сваког вечерња, дуго би он сам стајао крај четири упаљене свеће, а нама је остављао велику, на пулту десне певнице, да је запалимо за здравље. Кад је младић већ сасвим занемогао, Чича је престао да одлази у села и није се одвајао од сина. После две ноћи у грозници, младић је издахнуо. Човеку, којем је све побијено, Бог је узео и сина, једино што је још имао. Мучио сам се, и још увек се мучим, да разумем вољу Божју. Осећао сам се готово кривим што Господ није узео мене, него то беспомоћно створење, које му је, мора бити, било милије.
Отац, скамењен, само се прекрстио, а када су игуман и још двојица старијих монаха пришли упокојеном, Чича се измакао из собице и упутио цркви. Отац као да је боље од мене разумео вољу Божју. Са неком посебном побожношћу учествовао је у свему око сахране и после ње. Чича је сам начинио сандук и сам ископао раку.
ОСТАО је у манастиру и по читав дан радио на пословима које је сам налазио. Са страхопоштовањем гледао сам у том човеку један старозаветни лик, као живу истину о човеку, све живљу што је непојамнија. Смрт је крај мукама, а страдање опустелог човека највеће је искушење. Дечак се упокојио у Господу, а отац, посматрао сам га, са смиреношћу мученика жалост за сином искупљивао је трпљењем. Што је оно теже, утеха као да постаје већа."
О томе, иначе, како је сам оболео, и како се дуго лечио од болести која га је кроз живот од малих ногу пратила, патријарх је испричао у једном интервјуу: "Ја сам 1944. прешао у Бању Ковиљачу, где сам радио као васпитач и вероучитељ у избегличком дому. Био је месец август, водили смо децу на једну притоку Дрине, да се купају. Изненада, један мали поче да се дави. Онако врућ и знојав, скочим и извучем га, а потом превијем преко колена, и наравно, добро изгрдим: - Мало ти је што си избеглица, још хоћеш да се удавиш на наше очи.
ТАЈ догађај сам запамтио јер сам се већ сутрадан разболео на плућима. Горега зла не можеш видети. Болест акутна, никога свога немате, лекова нема никаквих, потребна је јака храна. А где? Како? Једе се каква се има.
Наједном запуца, ево ти четника на готовс; ту буду неко време, опет запуца, излете они, ето ти партизана, све са пушкама на готовс; опет запуца, они излете, ево ти Немаца, повлаче се...
Боловао сам целу зиму. Војске су се смењивале... Када је дошла једна партизанска бригада, позва ме њихов старешина да покажем документа. Сумњали су да и ја нисам као калуђер Јустин, који је променио име у Јусуф и побегао пред партизанима. Немам ја, рекох, куд да бежим. Ја сам избеглица, куд ће избеглица да бежи?! Болестан сам, а ово су моја документа. Таман се то средило кад једна партизанка болничарка виде да имам топломер и хтеде да ми га узме. Они га нису имали, а мени је, пак, он био једино што сам имао од лекова. Тај топломер ми је давао какав-такав увид у развоју болести и једва сам успео да јој објасним да ће сутра бити у већем граду и моћи да га купи, а ја ћу остати без икаквог мерила. На крају ме остави на миру и остави ми мој топломер. За све то време лежања имао сам довољно времена да размислим о будућности.

Сведок трагедије
ЧИЊЕНИЦА да је 33 године провео на Косову и Метохији, радећи једно време као суплент (предавач) у Богословији у Призрену, а затим као рашко-призренски владика, допринела је да данашњи поглавар СПЦ дубоко упозна сву трагику косовских догађаја. О њима је већ у то време судио непристрасно, шаљући извештаје Светом архијерејском синоду - јединој институцији која није затварала очи пред грешкама тадашње власти у односу на српски народ.
У звање епископа, иначе, произведен је по повратку са постдипломских студија у Атини, где је боравио од Божића 1955. до маја 1957. и где се посебно бавио новозаветним студијама и питањима из литургике. О његовој скромности и смерности, о жељи да се што више теолошки образује, чули су се гласови још док је био на студијама. Прича се анегдота: кад се један великодостојник Српске цркве распитивао код својих атинских колега како тамо уче српски ђаци, овај му је наводно одговорио: "Када би наша, Грчка црква, имала пет свештеника као што је ваш Павле, не би се бојала за своју будућност, већ би била најјача црква на свету".
НАРЕЧЕЊЕ новоизабраног епископа рашко-призренског обављено је у београдској Саборној цркви, 21. септембра 1957. године, да би сутрадан чин хиротоније извршио тадашњи патријарх српски Викентије уз саслужење тројице владика, међу којима је био и потоњи патријарх Герман. Устоличен је октобра исте године у призренској Саборној цркви, при чему је на устоличењу одржао тако упечатљиву приступну беседу, да се она - кажу у Цркви - може сврстати у антологију библијског проповедништва и монашке смерности.
Одмах по ступању на високу црквену дужност, новоизабрани епископ рашко-призренски кренуо је да у својој напаћеној епархији гради нове и поправља порушене храмове. Древну Призренску богословију "Свети Кирило и Методије", у којој је једно време био предавач, и коју је 1871. године подигао чувени Сима Игуманов, Призренац, претвара у прави расадник свештеничких кадрова. Генерације и генерације богослова изашле су из ове школе.
Већ у то време, интензивно обилази пешке своју епархију, разговара с људима, схвата сву муку косовског живљења. О том периоду "Православље" је записало: "Гурали су га и изгуривали из аутобуса, да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче... Од Призрена до Београда не једном би одседео ноћи у вагонима без прозора, и са снегом по седиштима..."
ЊЕГОВЕ белешке о том косовском периоду су ретко сведочанство за историју, и није случајно академик Матија Бећковић рекао да "за Косово и Метохију и њихову трагедију нема важнијег сведока од Његове светости"..
- Својим доласком на Косово, за епископа рашко-призренског, видео сам и другу страну искушења српског народа - писао је у оно време патријарх Павле. - Пошто је од Старе Србије начињена Аутономна Област Косово и Метохија, Срби су одједном у својој земљи постали мањина, као у турско доба. Већ у својим првим епископским извештајима указивао сам да, иако су Срби на власти, Косово, у ствари, држе Шиптари... Добијао сам упозорења да пазим шта пишем, јер извештаји долазе до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буду српски. Тако се понашао обичан свет, на разне начине, сем старијих који су осуђивали насиља и лакомости да се дође до комшијске куће или земље.

Под претњама
ИЗ тог времена, патријарх памти и један детаљ, везан за Дечане, где се под ћивот светог Стефана Дечанског масовно долазило зарад излечења и разних невоља. Некад је долазило и више Шиптара него Срба.
- Десио сам се једном у порти, у манастиру, и чуо разговор када је из цркве излазио Шиптар са мајком, женом и болесним дететом. Један младић, досељеник из Црне Горе, који се ту затекао, упита несрећног оца: "Шта ти овде тражиш од нашег свеца?" "Ја нисам дошао вашем ни нашем свецу", одговори Шиптар, "већ свецу Божјем. А кад је Божји, онда је и ваш и наш. Јер, да светац мисли оно што мислимо ја и ти, не би му долазили ни ти ни ја."
Шиптар ми, потом, приђе и затражи благослов за дете.
Као пажљиви посматрач косовских збивања, свих несрећа које су чиниле да се систематски затиру трагови Срба и српске духовности на Косову и Метохији, епископ рашко-призренски Павле упућивао је очајничка писма Српској православној цркви да бар буде упозната, ако не може помоћи. Власти су биле глуве. Већ у то време, пише Синоду да се "код православног српског дела становништва ових крајева примећује, поред свих закона о слободи свести и вероисповести, велики страх да своја религиозна осећања испоље". Народ се исељава, о прогону Срба се ћути, изложени су дискриминацији најгоре врсте.
Априла 1958. године, упозорава Свети синод: "Последице могу бити катастрофалне за нас у овим крајевима. То је стално исељавање нашег живља. Кад сам зимус био у Девичу, дођоше домаћини последње три куће из најближег села Лудовића, нудећи манастиру да купи њихову земљу, иначе ће је продати Шиптарима. У турско време, пре Првог светског рата, било је у том селу 17 кућа и исто толико шиптарских. После рата (онога) иселиле су се неколике куће. После овога рата остало их је још шест, сад се селе последње три. Тако је и у другим крајевима. У Витомирици код Пећи, која је насељена после Првог светског рата, није било ниједне шиптарске куће. Сада их има сто. У Добруши пре рата ниједна, сада 160..."
Каснији патријархови извештаји све су драматичнији: "Народ је овде, заиста, као овце без пастира, препуштен сам себи, па није чудо што је смућен и пољуљан у вери под налетом свију могућих невоља које преко њега снажно дувају. Углавном сам их опомињао да чувају оно што је главно - душу своју и образ свога народа, то опште добро, наслеђено од наших светих предака..."
У писму од 11. маја 1962, упозорава Свети синод: "И ове године, још интензивније, настављено је исељавање нашег српског елемента из свију крајева епархије. Из гњиланског намесништва током ове године иселило се преко 200 домова. Из околине Приштине такође се нагло исељавају. У селу Коморане, после рата било је 40 српских домова, сада их има 12, Ново Чикатово 48, сада 22, Доњи Забељ 18, сада 4, Велики Белаћевац 23, сада свега три. Из Голешке парохије иселио се у току године 81 дом..."

Апели без одјека
ИАКО се знало да свако писмо контролише Удба, и да су људи на власти добро обавештени о ономе што се на Космету збива, ови апели нису имали никаквог ефекта. Нису имали чак ни онда кад је, као 3. априла 1968. године, епископ Павле упутио очајничко писмо из Девича: "Не можемо више да живимо од арнаутског зулума. Просто не знамо шта да чинимо од терористичких испада житеља суседних села... Проширили су вест да су исекли и убили игуманију Параскеву. Стално прете: - Ово овде више није ваше. Селите се, шта чекате". У следећем писму владика каже: "Ситуација је ужасна... Синоћ је један Шиптар ранио милицајца Марковића револвером... Такође, јуче су напали кућу Милутина Мијовића из Стреоца, у којој је био са два сина. Милутин је добио секиру у главу, и наредили су им да напусте имање, иначе ће га запалити. Опет је почела хајка као пре три месеца, и ко зна куда ово води..."
Оцена тадашњег епископа рашко-призренског била је да Срби на Косову живе "горе него у време окупације, јер су током окупације бар имали некаква права"; опомиње да се на школама незаконито истичу заставе с албанским двоглавим орлом, да се људи одводе у затвор зато што "држе литургију кроз село", иако се литургија служи у порти (што закон не забрањује); пресија се наставља рушењем цркава и гробаља, нападима на вернике, насилним уговорима о продаји имања, административним малтретирањем Срба.
ПОЧЕЛО се с отмицама, бомбама, премлаћивањима недужних људи на јавним местима и, што је најгоре, систематским упадима у српске куће. Данашњи српски патријарх упозоравао је да се људи, голи и боси, истерују из својих домова, да при том не уживају никакву заштиту пред законом, да се Шиптари масовно досељавају из Албаније. Када је један Србин упитао зашто се у српском селу Лабљане слави годишњица Скендербега, завршио је у агонији у приштинској болници. Криваца никада није било.
Државне власти нису реаговале, чак, ни онда када се рашко-призренски владика обраћао на разне државне адресе, укључујући тадашњу Комисију за односе са верским заједницама, упозоравајући да је депонија отровне јаловине из флотације у селу Бадовцу загадила све бунаре, земљиште и корито реке Грачанке, доводећи у питање животе људи.
У сећањима на период када је био обичан калуђер, а потом и владика рашко-призренски, патријарх Павле трудио се да сагледа косовски проблем са свих страна, не умањујући кривицу тадашњег државног врха Србије и Југославије за потоња трагична збивања. "По себи се разуме", записао је, "да за стање на Косову кривицу не сносе само Шиптари. Њих су подржавали и подбадали не само из република заједничке државе Југославије, већ и из страног света. Али, мене се највише дотиче саучесништво политичких људи нашег народа."
НЕВОЉЕ
- ДОЛАЗЕЋИ у Епархију рашко-призренску, знао сам да ме тамо неће очекивати путеви посути цвећем, него тешкоће разних врста... Невоља је било доста, али ми се чини да нас веће нису сналазиле...

Зид међу народима
По патријарховим речима, то је било време кад је стално истицано братство и јединство, док је у пракси изазивано подозрење међу народима који живе у заједничкој држави. Као тамошњег епископа, бринуо га је допринос српске стране у стварању међунационалних раздора, посебно на Косову и Метохији. Тако у својим аутобиографским списима "Без осуда, отворено, очински", ("Пројекат Растко") подсећа да спомен-храм у Ђаковици (1950.) нису срушили Шиптари, већ политички активисти међу Србима, скупљајући потписе грађана чак и међу појединим свештеницима.
- Грачаница није дирана за време италијанске окупације, али је тај манастир једна од највећих светиња не само Косова, једно време био и истражни затвор нове власти после Другог светског рата - прича патријарх. - Хапшенике су држали чак у припрати хладне цркве, а не верујем да би се ико други усудио да је тако скрнави као сироти Србин, разметљив у улози иследника. Идеологија која је владала земљама источне Европе, па и нашом, била је идеологија мржње, између осталог. Вековном наслеђу сукоба и насиља на Косову и Метохији идеологија федеративне Југославије додала је нове раздоре, на несрећу и шиптарског и српског народа.
Шиптарске вође су искористиле прилике у комунистичкој Југославији да своје непријатељство према Србима огласе као угроженост од њих, а припреме за свршени чин отцепљења представе као нужност насилне заштите од "насиља". То је једно од суштинских питања Косова. "На сва хапшења, нарочито младог света после демонстрација 1981, а и касније, гледао сам као на разлог да се зло увећа. У затворима су лежали заведени људи, а политичари и професори, који су их подјаривали да траже Косово-републику, поштеђивани су".
- ЗА једног свештеника у Призрену, ухапшеног после 1945. године, на неколико куцаних страна написана је била оптужница против њега и његовог рада. Кад му је била прочитана, он је само зачуђено одговорио да у време недела која му се стављају на терет, уопште није био у Призрену, него интерниран у Албанију. Пуштен је, али одмах ухватише другог свештеника да би му, на основу од речи до речи исте оптужнице, судили и, наравно, осудили га. Таквих поступака, руку на срце, морало је бити и према Шиптарима. Не могу да оправдам било чије насиље, поготову што га је вршила власт, војна или полицијска, која није била само српска, али су се казнене мере приписивале само Србима.
У сећањима на политичке прилике тог времена, патријарх је изричит да су људска права најтеже била кршена у време шиптарске владавине Косовом. На саме Шиптаре, на њихово великошиптарско самоуверење, каже, утицајнија је била идеологија блиска владајућој Албанији, него исламска вероисповест. "Све ово говорим о времену пре него што ће доћи до отворених сукоба 1981, изазваних побуном, не зато што су обесправљени, већ што им сви захтеви нису били испуњени". Преко "хлеба аутономије, тражила се погача републике".
ПРВО ШИПТАРСКИ
- ЛИЧНА карта коју и сада имам (јер сам још увек косовски пензионер) издата ми је 1979. у Призрену. На њој је све исписано прво на шиптарском, па на српском. Чак и на корицама легитимације стоји најпре шиптарски назив за личну карту, крупним словима. Тако су у време СФР Југославије, за којом се уздисања сматрају напредним, најзваничнији лични подаци о епископу једне од најстаријих српских епархија, издати најпре на туђем језику. Ето примера каква су била, и остала, људска права на шиптарски начин...

Јеванђеље као програм
ПОСЛЕ 33 године тешких искушења на Косову и Метохији, у време све жешћих прогона српског живља и уништавања њихових светиња, епископ рашко-призренски Павле постао је 44. српски патријарх. Било је то 3. децембра 1990. године, на заседању Светог архијерејског сабора, при чему је тај избор за многе представљао не мало изненађење. За поглавара Српске православне цркве изабран је још за живота свога претходника, и без његове сагласности.
Када су представници Цркве и стручњаци ВМА оценили да патријарх Герман више није у стању да обавља сложене црквене дужности (документ су с медицинске стране потписала петорица виђених лекара ове установе), архијереји су донели одлуку да бирају новог патријарха. Изборним сабором председавао је митрополит загребачко-љубљански Јован, а гласало се, као и увек, тајно. Требало је изабрати тројицу владика, с тим што је сваки од њих морао да има најмање пет година епископског стажа, и да добије поверење више од половине (најмање 13) присутних. Тек из деветог круга, Павле је ушао у ужи избор.
У првом кругу, резултати су били следећи: епископ шумадијски Сава 16, жички Стефан 13, рашко-призренски Павле 11, митрополит Јован 8, банатски Амфилохије исто 8. Само прва два кандидата, епископи Сава и Стефан, могла су да иду даље. До трећег кандидата дошло се тек у деветом кругу, понављањем гласања које је трајало више часова. На крају је рашко-призренски владика добио 20. По црквеном правилу, архимандрит Антоније из манастира Троноша узео је са Јеванђеља три запечаћена коверта, промешао их и један предао митрополиту дабробосанском Владиславу, који је прочитао име новог патријарха.
ЦРКВА је то овако описала: "Ставши на свете двери, високопреосвећени митрополит Владислав, начелствујући изборног сабора архијерејског, показа запечаћени коверат, отвори га и рече: "Архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски је епископ рашко-призренски Павле". И ту "преосвећени Павле познаде вољу Господњу, и са страхом Божјим приступи у трон патријарха".
- Ступајући, као 44. српски патријарх, у трон Светога Саве, ми немамо никакав програм патријарашке делатности. Наш програм је Јеванђеље Христово - рекао је, између осталог, новоизабрани патријарх присутнима. - Ја се покоравам вашем избору и надам се да ће Господ помоћи Цркви својој да у мени не буде онај који ће је унизити. Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.

Стално са народом
У поздравној речи за трпезом, митрополит Владислав обећао је патријарху да ће му владике "својим физичким и духовним снагама у свему помоћи",подсећајући да његов пут није био посут смиљем и босиљем. "Ми се знамо 6о година. Знам колико сте претрпели за то време, а поготово на Косову и Метохији,јер се радило о бити или не бити!Ми схватамо да сте Ви симбол јединства српског народа - рекао је митрополит, упозоравајућ да Косово и Метохија крваре, и да ћемо "ако се буде водила политика као до сада, изгубити све што је српско.
Отпоздрављајући господи архијерејима, сам патријарх је одговорио:"И данас, моје су мисли и моја су осећања са нашим народом ма где било да је он сада,поготову на Косову и Метохији…Отишао сам тамо са свешћу да идем на послушање,на дужност, али са вером да Бог који све види и који је увек са нама помаже све оне који као његови сарадници чине шта могу.Трудио сам се да чиним што могу.Он ме сачува на овој ветрометини".
Непосредно по избору, владике су дале и своја прва мишљења: Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је важио за изборног фаворита, рекао је да је ово "најбоље решење за садашње црквене прилике:реч је о најугледнијем епископу у погледу монашког подвижничког живота". А епископ жички изјављује да су му "сузе пошле од радости што је на трон дошао најсветији,најбољи, најмолитвенији међу нама". Он је такође изнео мишљење да се оваквим избором "црква заштитила од мешања власти у избор патријарха".
Упитан како је интимно доживео вест да је постао 44. наследник на трону Светог Саве, архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски господин Павле (како гласи његова пуна титула) рекао је много касније у једном интервјуу:
-Био је то за мене шок. Нит сам се надао, а још мање желео, јер сам тада већ имао 76 година,а у тим годинама је тешко нешто започињати. Кад сам преспавао и дошао себи, немам куд. Знате, има нешто што може, нешто што не може, и нешто што се мора. Главно је осећање дужности и извршења службе...
Новоизабрани патријарх изразио је жељу да његовом устоличењу у београдском Саборном храму присуствују и чинодејствују његови сарадници из града Призрена. И када они ,како су записали црквени хроничари, "приступише са сузама у очима своме владици, мољаху га да у својим молитвама помјане њих и васцели српски многострадални народ на Косову и Метохији. Још га мољаху:помјани владико у светим молитвама младе богослове и њихове наставнике,и још помјани сво свештенство и монаштво многострадалне Епархије рашко-призренске".
Патријарх је литургију служио са 12 архијереја, 12 свештеника и 13 ђакона, пред препуном црквом народа. "И испуни се храм Духа светога, и сви беху радосни".

Обнова живота
ИЗБОР владике рашко-призренског Павла за патријарха, Живорад Стојковић описао је у тадашњем "Православљу" :" Није случајно да у прави час на трон Светог Саве дође један велики монах српског православља.Јер, на чело цркве дошао је владика који је више личио на испосника него на архијереја;који је без својих кола и кочија,најпространијом српском епархијом путовао и ходао сам,како ни сељак-домаћин не иде по тој бесудној земљи данас,кога су гурали па и изгуривали из аутобуса,да би сатима, на станицама без возног реда, чекао обзирније возаче - постиђујући их својим трпљењем без љутњи и негодовања.
Тог владику, високоученог теолога , виђали смо и како са вратоломних лестава оправља кровове цркава или конаке монахиња,а у седишту своје епархије нема двор, већ ћелију,без телефона и личног секретара,са писаћом машином на столу,којом сам куца извештаје,акта, писма - марјаша не дајући за други папир осим пелира. Или како је капао над стотинама страница пастирских одговора на замишљена питања верника,од најтежих, до најпрактичнијих,а да ти драгоцени списи,највише научне и богословске важности, писани чистим, однегованим језиком великог духовника,још увек стоје непрештампани у књиге".
Већ у отпоздравном говору за трпезом, одмах по избору, патријарх је ставио до знања да "Српска православна црква није и неће бити никада никоме слушкиња" јер је "њено да служи добру свога народа" .Указао је на бројне ране на телу СПЦ . "Много је огрешења о светиње и о гробове предака", рекао је. "Кости браће сродника, пострадалих у рату и после њега,ни до данас нису нашле покоја ни човека достојне сахране...Помирење са мртвима, и мртвих међусобно - неопходни је услов за помирење међу живима ".
Затим је додао да нови почетак треба да буде и почетак истинске обнове личног и друштвеног живота у нашем народу." Опојмо гробове својих мртвих,а сахранимо мржњу, злобу и све што нас дели и што би могло,не дај Боже, у будућности постати извориште подела и нових рана. Полувековно мукотропно живљење под једном партијом не оставља нас слепима. Наше ратне секире, послератно помрачење Србије и гажење људског и народног достојанства у име "једноспасавајуће идеологије" довољно су нам искуство да нас,једном за свагда отрезне и врате себи и Христу Богу".
Са 76 година, колико је имао кад је одлуком Светог архијерејског сабора постао 44. поглавар СПЦ , а шести патријарх после уједињења 1920. године, патријарх Павле био је најстарији изабрани српски патријарх. Његов претхподник Герман имао је 59...
Иако је свој живот заветовао Богу, определивши се за голу монашку келију и дуге сате самоће у молитви, дугогодишњи калуђерски живот данашњег патријарха није био лак. И сама одлука да се замонаши , донета у време кад је већ имао 32 године живота, дуго је у њему сазревала. Како је једном касније испричао, то није одлука коју човек може да донесе доноси преко ноћи, а о женидби опет, с болешћу, није могло да буде говора.

Мир, истина и правда
МИЛИОН проблема сачекало је новог патријарха кад је, изборном вољом архијереја, ступио на трон Светога Саве: све заоштреније косовско питање, расколи у Цркви, сиротиња, политичка беспућа напаћеног народа... То је било време кад се морало својски радити на успостављању националног и духовног јединства, а људи на власти, који су прерано закључили да ће "сад с Црквом бити лако" у старту су схватили погрешну процену.
Држећи се јеванђелског начела да нема важније ствари од мира, истине и правде, патријарх Павле имао је снаге да и држави и Цркви каже оно што им није увек било пријатно - још као епископ рашко-призренски 1963. једини је опоменуо Сабор да се тадашњем епископу Диниосију суди "без саслушања за грехе који мање-више сви имају". Заслужан је за превазилажење америчког раскола, труди се - колико је у његовој моћи - да се превазиђе македонски раскол, свих ових година апелује да се успоставе ред и правда на Косову. Небројено много сусрета имао је у вези с ратом у бившој Југославији са разним верским и светским лидерима.
По природи места на којем се налази, није могао да не буде укључен и у политичка збивања - писао је, апеловао, па и преклињао, кад треба, домаће и стране властодршце да о потезима везаним за српски народ размисле. Виђан је на свим важнијим уличним протестима, и био на челу оне светосавске литије 1997. године пред којом се, у време вишедневне студентске блокаде, повукао полицијски кордон у Коларчевој улици. Знао је да својом речју умири страначке страсти и међу првима честитао победу ДОС-у 2001. године.
ПА, ипак, многи му нису заборавили то што се сретао са Милошевићем, ишао на његове пријеме, па чак "једног таквог безбожника" примио и у Патријаршијском двору. Реч је о оном истом комунистичком властодршцу којем је сам патријарх тешко замерио што на Видовдан 1989. није нашао за сходно да од Газиместана, где се окупило милион људи, пође само неколико километара до Грачанице, да види мошти светог кнеза Лазара. Удаљио се хеликоптером одмах по одржаном говору, а сам патријарх се после запитао: "Како ће о судбини Косова преговарати људи који не знају шта заправо српски народ има на Косову, и да ли им је најпреча обавеза сачувати оно до чега им није много стало, на сву нашу несрећу."
Посебно је у јавности лоше примљен одлазак патријарха Павла с двојицом архијереја на пријем код Милошевића у Палату федерације, у част већ депласираног 29. новембра, посвећеног рођендану упокојене републике. Било је то само неколико месеци после захтева Цркве да Милошевић поднесе оставку.

Грешници су несрећни
О ТИМ сусретима са Милошевићем и политичарима, као и о покушајима тадашње државе да манипулише црквом, патријарх је касније рекао:
- Кад је Милошевић оном Шпанцу (Гонзалесу) рекао да дође, па отказао, биле су мирне демонстрације од центра Београда до храма Светог Саве. Ја сам посетио Милошевића као председника. Са мном су били митрополит Јован и секретар Синода. Тада су из Милошевићевог кабинета издали саопштење у коме су рекли да сам ја њему честитао победу. Требало је за то саопштење да питају и мене, да га ја погледам, али нису. После сам морао да дам исправвку, да ја њему нисам честитао на избору, него сам му пожелео да његов рад буде на корист друштву, свим људима.
Било је прилика и кад се с Милошевићем морало разговарати о ономе што се овде дешавало. "Многи су ми замерили што сам тамо одлазио. А ја сам њему одлазио као председнику Републике Србије. Кажу да мој однос према њему није био баш европски и тако нешто..."
Осврћући се на замерке поводом ових сусрета, патријарх објашњава:
- Црква не одбија ни оне који мисле да су неверници, поготову кад и они траже начина да дођу у Патријаршију, свеједно из каквих намера. Уосталом, ја сам свештено лице, а света тајна свештенства не прави одбир кога ћете примити и саслушати, ако га нека мука води до вас. А и грешници су углавном веома несрећни људи, нарочито кад су препуни себе. Уосталом, све то спада у незахвална посла о којима сам говорио...
ПРЕМА сопственом казивању, после присуства на проглашењу Устава нове Југославије, у коју су ушле Србија и Црна Гора, замерио му је писмено један свештеник што је седео поред Бакочевића. Патријарх се позвао на принцип апостола Павла "ако једете, ако пијете, ако шта друго чините, све на славу Божју чините". У тај принцип спада и политика.
- Ја не знам да ли је било од важности светим апостолима који ће од њих да седи поред Јуде, а који неће, али знам да је за њих било од важности да ли ће бити Јуда или неће - одговорио му је патријарх. - Е, тај принцип мора бити од важности и за мене и за вас, а поред кога ћемо седети у трамвају, тролејбусу или авиону, нисмо увек у могућности да бирамо. Али, да ли ћемо бити људи или нељуди, зависи од нас појединачно.
Свих ових година, иначе, први по части у Српској цркви није престао да се бави научним радом, пласирајући своје ставове и око практичних питања вере. Објавио је "Девич", помогао објављивању допуњеног издања "Србљака", био председник комисије Синода за превод Новог завета објављеног 1984. као званични, од цркве одобрен превод. У манастиру Дечани чува се јединствен примерак "Октоиха", од петог до осмог гласа из штампарије Ђурђа Црнојевића из 1493. године, који је и његовом заслугом умножен у 300 примерака. Цењен је литургичар свуд у православљу, а за свој научни рад на плану црквеног богословља, добио је и звање почасног доктора наука.

Болне поделе
У ОДНОСУ на дневну политику, коју мора да прати по природи ствари, има издиференциран критички однос.
- Долазе до мене негодовања, са разних страна, што примам или на разговоре одлазим људима од којих многи зазиру - пожалио се једном. - Сем службених обавеза да примам, а оне ми, признајем, тешко падају, највише зазирем од оних незваничних посета које се најављују "само у четири ока", и просто ми, уз одређена посредовања, бивају изнуђене, а испостави се да им је стало само до новинске вести о пријему у Патријаршији. Толики су вођи политичких странака опозиције долазили код мене, неки су ме звали и да их посетим у затворским болницама. Протестују потом што примам њихове противнике, а нико не говори шта је коме речено у тим сусретима: најважније им је да су били у Патријаршији .
Као човека, и као поглавара СПЦ, патријарха Павла дубоко боле поделе српског народа, и уверен је да је за Србе неслога велика несрећа. Понекад, како каже, не разуме ону нашу особину да о свакој ствари имамо превише супротних гледишта. То је добро само ако се не пређе мера. У једном интервјуу НИН-у то илуструје примером:
- Док сам био на Косову, било је прилика понекад да се може подићи каква црквица, мада је све то ишло тешко - добити дозволу, скупити паре. Састанемо се да видимо какву ћемо, колику, од чега. Предлажу једни од цигле, други од блокова, трећи од камена... Кад коначно решимо од чега ћемо, они чије гледиште није усвојено не само да вам постају непријатељи, него ће учинити све да вас онемогуће да било шта учините. У овом погледу треба да се коригујемо. Кад бисмо имали у виду општи интерес, где би нам био крај.
У СВОЈИМ сећањима "Без осуда, отворено, очински" (Пројекат Растко), патријарх је изричит да се улога Цркве - управо зато што брине за целокупни живот свог народа - не може свести само на поуке и обреде. Она мора да се отворено суочава са свим околностима од којих зависи судбина људи у овој земљи. Ова своја сећања завршава дилемом:
- Да ли сам имао довољно снаге и умења да кажем праву реч о трагедији прогнаног, распетог народа, о опустошеној земљи која му је била отаxбина, а не само домовина? Није ли ово што Црква чини поред свих настојања ипак више запомагање него права помоћ? Колико је нас, људи Цркве, и колико пута, залазило у прихватилишта, домове, болнице, да би свакодневно показивали своје старање о њима? Колико свештеника утиче да скромније буду свадбе, славе, разна освећења, па и саме сахране и парастоси, у време највеће беде највећег броја становника ове земље?
... Пасивним, чак пословним односом свештенства према пастви, не одбијамо ли од себе народ који све види, уместо да га окупљамо? Да могу стићи, Васкрсли Бог ми је сведок, пред црквама, болницама, па и пред луксузним дворанама за банкете и модне раскоши, стајао бих и лично просио за страдалну браћу нашу, сестре и децу. Свако од нас требало би, на један активан начин, да посрами све оне бахате лакомости које живе на толиким јавним местима, а не само да се згражамо и очајавамо што је мрачна, опака бестидност завладала свуда око нас.

Мали пред Богом
У ДУГОЈ историји Српске православна цркве, сигурно није било патријарха са таквом дозом скромности, као што је има патријарх Павле. Ништа га свих ових година није променило, па ни највиша црквена функција коју обавља калуђерски предано. Остао је у свему обичан човек, омиљен и поштован у народу, коме и име - добијено монашким постригом 1946. године у манастиру Благовештење - савршено пристаје: у хришћанском смислу значи "човек мали пред Богом".
Има црквени двор, а живи као у монашкој келији, у коју је из Призрена, кажу, пренео чак и свој стари, дрвени кревет који ујутру намешта сам; има кола и возача, али путује пешке и аутобусом, чекајући на станици као сав обичан свет; једе поврће и млечну храну, не трпи протокол, и не узима плату патријарха - прима само скромну државну пензију. Навика да иде пешке, иначе, остала му је још из детињства, кад је пешачио и по двадесет километара дневно: "Многи не знају да сам ја дете са села, после рата сам дуго живео у крају где није било јавног превоза... Годинама сам ишао пешке и није ми тешко".
Шале о његовој штедљивости примају се у народу с крајњим симпатијама, јер зна се да патријарх Павле не штеди због себе. У Патријаршији кажу да се у јавности и не зна на који све начин помаже избеглима и сиромашнима: чим успе да скупи који динар, породицама с много деце купује краву . "Важно је да кућа с нечим почне, и да деца имају млека". И у овим годинама никад не седи беспослен: зна да сашије, да поправља ролетне и браве, пенџетира ципеле. И наљути се јако кад установи да радници Патријаршије кренувши кућама, у канцеларијама не погасе сијалице.
Живот га није штедео, па иако одмалена "слабачак", како сам воли да каже, на селу је морао да се прихвати и тежег посла. Фамилија му се у родним Кућанцима бавила земљорадњом.
"Као богослов и студент, кад дођем лети кући, одмах мотику у шаке, настаје прашење кукуруза и тако редом", сећа се. "Како сам растао, тако сам улазио у послове. А када сам стасао, стигао сам и до орања..."
Његови другови из Призренске богословије сећају се да је обављао столарске, књиговезачке, лимарске, калемарске и друге радове. Чак је својим ђацима сам крпио ципеле. Стоји иза животниог става да се ниједног посла не треба стидети - ни најпрљавији посао не може човека да понизи, понижава га само грех. И, при том, наводи пример чувеног математичара Михаила Петровића Аласа, који је већ у шестом разреду школе научио прави рибарски занат, "не просто пецање, него оно с мрежама".
"Радио је то и као професор Универзитета, заједно са рибарима који су од тога живели, и знао је да каже: `Кад радим интелектуално, одмарам се физички, кад радим физички, одмарам се интелектуално...` Што човек више послова зна, више вреди", каже патријарх.
Понекад се патријарх Павле "отвори" и одговори на индискретна новинарска питања: Да ли је одлуку да за животно опредељење изабере манастир донео лако? "Та одлука је", каже, "дуго у њему сазревала - јер такве одлуке човек и не може да донесе преко ноћи".
Патријарх Павле слави Лазареву суботу, и једини је српски патријарх за живота предложен за свеца. О томе не воли ни да говори. И један куриозитет за крај - панагија коју носи на грудима (слика Богородице, о ланцу као обележје владичанског чина) поклон је још краља Александра некадашњем патријарху Димитрију. Њу отад наслеђују сви српски патријарси.