06. март 2013.

Беседа о сувом бунару и живом извору воде



Чудите се томе, небеса… вели Господ, јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване, који не могу да држе воду (Јерем. 2, 12—13)

Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ.

Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу.

Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ, како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ!

О браћо и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва.

О Господе, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.


Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке



МИЛОСРЂЕ

# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ.Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.
Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света. 
Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни. 6. 180-182

Божићна посланица св. владике Николаја Велимировића 1926. год



Христос се роди, драга браћо! Роди се као слабачко дете Онај који је небеса утврдио силом својом. Роди се у тами пештере витлејемске Онај који је светлост свету, светлост ангелима и људима. Роди се као слуга Онај коме херувими и серафими служе од створења света дан и ноћ певајући му: свјат, свјат Господ Саваот. Као слуга је дошао на земљу, као слуга послужио људима, као јунак све отрпео, и као Бог васрсао, да буде судија свим живим и мртвим…
Господ је дошао да послужи људима из љубави према људима. Јер љубав се показује кроз служење. Ко има већу љубав тај више и служи. А Христова је љубав највећа, најтежа и најнеуморнија – служба до суза, крви и смрти на крсту!
Зато, браћо, поклонимо се служби Сина Божјега; поклонимо се љубави Његовој, поклонимо се и помолимо му се: да нас обасја светом вером, да утврди мир и добру вољу у нама и међу нама, да нам опрости грехе наше, да нас исцели од гордости и сваке злобе. Поклонимо се и помолимо се, да нам свима помогне милошћу и силом својом, да би умирени, уједињени, опроштени, исцељени и надахнути духом Његовим, могли верно послужити слави имена Његовог, и да би радосна срца могли запевати ангелску песму: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима! Слава Сину Божијем Јединородном, са Оцем и Духом светим, Тројици Светој, Једнородној и неразделној, сада и на век века. Амин.

Св. Николај Велимировић, Божићна посланица, Охрид, 1926.г.