Powered By Blogger

20. мај 2011.

АРХИМАНДРИТ СОФРОНИЈЕ САХАРОВ СТАРАЦ СИЛУАН


О БЛАГОДАТИ

У манастир сам донео само грехе, и не знам зашто ми је Господ, док сам још био млад послушник, дао толико много благодати Светог Духа да су ми и душа и тело били испуњени њоме. Благодат је била као код мученика, те сам желео да страдам за Христа.
Нисам тражио од Господа Духа Светог, јер Га нисам познавао, нити сам знао како Он долази у душу и како дејствује у њој, а сада ме радује да пишем о свему томе.
О Душе Свети, Ти си мио души. Описати Тебе није могуће, али душа осећа Твој долазак и Ти дајеш мир уму и сладост срцу.
Господ је рекао: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Господ то говори о Духу Светом, јер једино у Њему душа налази савршени мир.
Благо нама православним хришћанима, јер нас Господ много воли и даје нам благодат Светог Духа, и у Духу Светом даје нам да видимо славу Његову. Да бисмо, пак, сачували благодат, треба да волимо своје непријатеље и да за све невоље које нас задесе благодаримо Богу.

* * * * *

Грешну душу Господ зове на покајање. Уколико Му се врати, Он је милостиво прима и открива јој Себе. Господ је много милостив, кротак и смирен. По Својој великој благости Он се није опоменуо грехова душе и она Га је заволела до крајности и отима се ка Њему, као што и птица из свог тесног кавеза жели да се дочепа зелене шуме.
Човекова душа је познала Бога - многомилостивог, дарежљивог и најслађег - заволела Га до крајности и од превелике љубави чезне ненасито за Њим, јер је благодат Божија веома слатка и греје ум и срце и цело наше немоћно тело.
И одједном, човек губи такву благодат Господњу и мисли: "Нечим сам ожалостио Владику. Молићу Га за милост, и можда ће ми опет дати благодат Своју, јер душа моја више ништа не жели у овоме свету, осим Господа". Љубав Божија је тако снажна, да душа, кад је осети, више ништа не жели осим ње. Ако је, пак, изгуби, или се благодат умањи, какве тада молитве душа не излива пред Богом, желећи да јој се опет врати ранија мера Његове благодати. Тако је преподобни Серафим Саровски три године и дан и ноћ стојао на камену, јер је душа његова познала Господа и осладостила се благодаћу Његовом и заволела Га до краја.
Душа која је познала Господа, хрли ка Њему са љубављу, и жар љубави према Богу не да јој да Га заборави ни дању, ни ноћу, ни на једну једину секунду. Када ми који тако мало љубимо Господа толико силно тежимо Њему, ко онда може описати пуноту љубави Мајке Божије према њеном Сину и Господу?
"Реци нам, Пречиста, како си волела Сина Свог и Господа и какве су биле Твоје молитве када се Твој Син узносио на небо?"
Нама је ово немогуће да разумемо.
Благо души која чува чистоту душе и тела. Господ је воли и даје јој благодат Духа Светог који је учи љубави према Богу. Од сладости Духа Светог она не може да се одвоји од Бога и зато ненасито стреми Њему, јер је љубав Божија безмерна. Па ипак, ја знам човека кога је посетио Господ Својом благодаћу и који би, кад би га Господ запитао: "Хоћеш ли да ти дам више благодати?", због слабости душе у телу одговорио: "Господе, Ти знаш да ја не бих издржао више благодати, него бих умро". Док је на земљи, човек не може да поднесе пуноту благодати. Зато су и Христови ученици на Тавору ничице попадали од славе Господње.

* * * * *

Свакодневно хранимо тело и сваког тренутка удишемо ваздух да бисмо се одржали у животу. За душу је, међутим, потребан Господ и благодат Духа Светога, јер је без ње душа мртва. Као што сунце греје и одржава у животу цвеће у пољу и оно се окреће њему, тако и душа која воли Бога тежи Њему и блаженствује у Њему и од силне радости жели да сви људи исто тако блаженствују. Господ је и створио људе зато да би вечно на небу живели у љубави са Њим.
Нека је слава Господу и Његовом милосрђу. Он нас је толико заволео да нам је дао Духа Светог који нас учи свему доброме и даје снагу да победимо грех. Господ нам по Свом великом милосрђу даје благодат и ми смо дужни да је пажљиво чувамо да је не бисмо изгубили, јер је без ње човек духовно слеп. Слеп је онај који сабира благо у овоме свету. Тиме показује да не познаје Духа Светог, да не зна како је Он сладак, па је зато занет земљом. А ко је познао сладост Духа Светога, зна да се она не може ни са чим упоредити, и више га ништа земаљско не привлачи, него само љубав Господња. Он је спокојан у Господу и радује се, и плаче због људи што нису сви познали Господа, и жали их.
Душа је задовољна када је у Духу Светом, и не тугује за небом, јер је Царство Божије у нама. Наиме, Господ је дошао и уселио се у нас. Али, када изгуби благодат, душа тугује за небом и са сузама тражи Господа.
Док не прими благодат, човек мисли да му је у души све у реду, али када га благодат посети и усели се у њега, себи изгледа сасвим друкчији. Када, пак затим поново изгуби благодат, у стању да увиди у коликој се беди налази.
Неки млади царевић био се изгубио за време лова у дубокој шуми и никако није успевао да се врати у свој двор. Пролио је много суза тражећи пут, али га није нашао. И пошто је остао сам у пустој шуми, туговао је за царем, оцем својим, за мајком, браћом и сестрама. Питао се како ће сада живети сам у мрачној и пустој шуми. Плакао је за својим ранијим животом у очевом двору и силно туговао за својом мајком.
Тако и још много више тугује и пати душа када изгуби благодат.
Јосиф је неутешно плакао за оцем када су га браћа продали Египћанима у ропство, у далеку туђу земљу. Дошавши касније на гроб своје мајке Рахиље, такође је горко плакао и јадиковао: "Мајко, видиш ли како ме одводе у ропство у далеку земљу?".
Тако и још много више тугује душа када изгуби благодат Светог Духа и падне у ропство злих мисли.
Не може да тражи благодат онај ко је не познаје. Зато се људи везују за земљу, не знајући да ништа на свету не може да замени сладост Духа Светог.
Сеоски петао живи у свом тесном кокошињцу и сасвим је задовољан домаћим двориштем. Међутим, орао лети под облацима и са те висине види далеко у даљину и познаје многе крајеве, шуме и лугове, реке и горе, мора и градове. Када бисмо му сасекли крила и ставили га да живи заједно са петлом у сеоском дворишту, колико би он туговао за плавим небом и самотним стењем.
Тако је и са душом која је познала благодат Божију. Када је изгуби, она неутешно тугује и ни у чему не налази мира.

* * * * *

Господ нас није оставио сироте, као што мати умирући оставља своје сирочиће. Он нам је дао Утешитеља Духа Светог (Јн. 14,1618) и Он нас подстиче да ненасито љубимо Бога и чезнемо за Њим и са сузама Га тражимо и дан и ноћ.
О, како је тешко души када изгуби љубав и слободу у молитви. Тада она болним срцем вапије Богу: "Када ћу Те поново угледати и наслађивати се Твојиом љубављу и миром?".

* * * * *

Зашто си жалосна, душо моја, и зашто лијеш сузе? Да ли си заборавила колико ти је много добра учинио Господ, иако си доотојна сваке казне.
О не, нисам заборавила превелику милост Господњу. Опомињем се сладости благодати Светог Духа и знам Господњу љубав и колико је она сладосна за душу и тело.
Зашто онда плачеш, душо, ако познајеш Господа и Његову неисказану милост према теби? Шта би још хтела од Владике који ти је указао толику милост??
Моја душа хоће да никада не губи благодат Господњу, јер је њена сладост вуче да непрестано љуби Творца свог.

* * * * *

Осетивши умањење благодати, душа од Господа поново тражи милост коју је познала. Душа се тада мучи, јер је рђаве мисли растржу. Она проси заштиту од Господа, свог Саздатеља, и тражи смирени дух, само да је благодат не би остављала, већ да би јој давала снаге да непрестано воли свог Оца небеског.
Господ души узима Своју благодат и на тај начин је милостиво и премудро васпитава. И Он у страшним мукама разапет на крсту да бисмо били смирени. Он пушта да душа покаже своју вољу да се бори против демона. Али, душа је немоћна да их сама победи и стога је жалосна и тугује за Богом и са сузама Га тражи.
Господе, ти видиш како је немоћна душа без благодати Твоје и како нигде не налази мира. Ти си сладост наша, Отац наш небески. Даруј нам снаге да Те волимо, дај нам свети страх Свој да бисмо и ми као херувими са трепетом и љубављу стајали пред Тобом.
Светлости наша, Ти просвећујеш душу да бисмо Те ненасито волели. Ти узимаш од мене благодат Своју, јер моја душа није увек смирена. Ипак, Ти видиш колико патим и колико Те молим да ми даш смиреног Духа Светог.

* * * * *

Човек је немоћан да испуни заповести Божије. Зато је и речено: Иштите и даће вам се (Мт.7,7). Ако, пак, не тражимо, сами себе мучимо и лишавамо се благодати Духа Светог. Без благодати душа је смућена, јер не разуме вољу Божију.
Да би задобио благодат, човек треба да је у свему уздржљив: у понашању, у речима, у гледању, у мислима, у јелу. За све ово наћи ћемо савете у Светом Писму. Речено је, на пример: Не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи која излази из уста Божијих (Мт.4,4).
Преподобна Марија Египћанка је узела од светог Зосиме прегршт сочива и рекла: "Уз благодат Божију, оволико је довољно". Треба се навићи да мање једемо, али будимо разумни у овоме и количину хране смањујмо онолико колико нам наш свакодневни посао допушта. Мера уздржљивости је да си после обеда још рад да се молиш.

* * * * *

Господ нас воли више него што мати воли своје дете и Он нам даје благодат Духа Светог као дар. Због тога смо дужни да је пажљиво чувамо, јер нема већег јада него њу изгубити. Када душа изгуби благодат, силно се мучи и мисли: "Нечим сам ожалостила Господа". У тим тренуцима душа као да пада са неба на земљу и осећа све патње света. О, како се тада душа усрдно моли Господу да јој поново дарује Своју благодат. Ово тужење за Богом је немогуће описати. Душа која је окусила сладост Духа Светог не може да је заборави. Она је и дан и ноћ жедна ње и стреми Богу ненасито. Ко ће описати жар љубави према Богу, кога је душа познала као Оца свог небеског. Душа ни тренутка није задовољна овде на земљи, све док јој Господ не да благодат Своју.
Душа која је изгубила благодат, тугује за Владиком и плаче за Њим као Адам кад је био изгнан из раја. Нико тада не може да утеши душу осим Бога. Адамове сузе су биле горке и текле су као из извора, квасећи му лице, груди и земљу. Његови уздаси су били дубоки као код ковачког меха и он је вапио: "Господе узми ме поново у рај".
Душа Адамова је била савршена у љубави Божијој. Она је знала сву сладост раја, али је била неискусна и није одбила Евино искушење, као што је многострадални Јов одбио кушање своје жене (Јов 2,910).
Шта хоћеш душо моја, и за ким тугујеш и сузе лијеш?
Тугујем за Господом, јер Га већ дуго нисам видела и нико не може да утоли моју тугу за Њим. Он ми је дао да познам милост Његову и желим да увек пребива у мени.
Мати плаче за вољеним сином кога дуго није видела и говори: "Где си, дете моје мило"? Али, материнска љубав је ништавна у поређењу са Божијом љубави - тако је ова велика и ненасита.
Будући испуњена љубављу Божијом, душа се од неизмерне радости моли за цео свет, да сви људи познају свог Господа и Оца небеског. Она нема мира, нити хоће да га има, све док се сви људи не буду наслађивали благодаћу љубави Божије.

* * * * *

Тугује душа моја за Тобом и не може да Те нађе. Видиш, Господе, како се она отима и плаче, тражећи благодат Твоју. Хтео си и дао си ми је, и опет си хтео и узео је од мене. Док је нисам познавао, нисам је толико тражио. Како бих и могао тражити оно што не познајем? Али, сада Те молим, јер Те је познала душа моја и јер се насладила Духом Твојим Светим и заволела Тебе - Створитеља свог.
Дао си благодат Своју светитељима Својим и они су Те заволели до краја и омрзли све земаљско, јер сладост Твоје љубави не даје да волимо свет и лепоту његову, зато што је она ништавна у поређењу са Твојом благодаћу.
О како је немоћна моја душа и нема снаге да се вине ка Господу и да стане пред Њега смирено, лијући сузе и дан и ноћ. Душа која је познала Бога, свог Творца и Оца небеског, не може имати мира на земљи. Она овако мисли: "Када изађем пред Господа, упорно ћу од Њега молити милост за сав хришћански род". Уједно, она мисли: "Када будем угледала Његово благо лице, од радости нећу моћи ништа да кажем, јер од велике љубави човек не може ништа да говори". И опет она мисли: "Молићу се за све људе да се обрате Господу и нађуи мир у Њему, јер љубав Божија хоће да се сви спасу".

* * * * *

Чувајте благодат Божију. Са њом је тако лако живети. Све иде на добро по Богу, све је мило и радосно. Душа је спокојна у Богу и чини јој се као да је у неком прекрасном врту заједно са Господом и Мајком Божијом. Без благодати човек је грешна земља, док је са благодаћу Божијом умом сличан ангелима. Ангели умом служе Богу и воле Га. Зато је и човек умом као ангео.
Благо онима који дан и ноћ не престају да се брину како ће угодити Господу и постати достојни Његове љубави, јер ће опитом осетити благодат Духа Светог.
Благодат не долази у душу, а да се не осети. Исто тако, изгубивши је, душа не престаје да тугује за њом и да је са сузама тражи. Колико само упорно родитељи траже дете које су изгубили. Али, душа која воли Бога иште Господа са далеко већом тугом и упорношћу, тако да се милих и драгих људи тада и не сећа.
Слава Богу што нам даје да разумемо долазак благодати и што нас учи да познајемо зашто долази, а зашто се губи. Душа онога који извршује све заповести непрестано ће осећати благодат, па макар била и сасвим мала. Али, благодат се лако губи због славољубља и чак због једне горде мисли. Можемо много постити и много се молити, и многа добра дела чинити, али ако се при томе будемо узносили, сва ће наша добра дела бити празна, као и бубањ који много галами, а изнутра је шупаљ. Славољубље пустоши душу и треба бити веома искусан и много се борити да би се оно победило. У манастиру сам нешто опитом, а нешто из Светог Писма, спознао штетност сујете. Зато сада и дан и ноћ молим од Господа Христово смирење. Ово је велика и непрестана наука.
Наша борба је љута и захтева много мудрости. Међутим, у исто време она је и веома једноставна. Пред душом која заволи смирење све замке наших непријатеља су порушене и сва њихова сила обуздана. У духовној борби треба добро пазити да нам ратне залихе и плодови буду потпуни, савршени. Залихе - то је наше смирење, а плодови - благодат Божија. Ако их изгубимо, зли дух ће нас победити.
Ова борба је трајна, али само за горде. За смирене она је лака, јер су они заволели Господа и Он им даје Своје непобедиво оружје - благодат Духа Светог. Ње се плаше наши непријатељи, јер их она опаљује.

* * * * *

Ево најкраћег и најлакшег пута ка спасењу: Буди послушан, уздржљив, не осуђуј, чувај ум и срце од рђавих помисли и помишљај да су сви људи добри и да их Господ све воли. Због тих смирених мисли благодат Светога Духа те неће напуштати и говорићеш: "Милостив је Господ".
Ако осуђујеш, ако ропћеш, ако си самовољан, душа ће ти опустети, па макар се ти и много молио Богу. Тада ћеш говорити: "Заборавио ме је Господ". Али, није те Господ заборавио, него си ти заборавио да будеш смирен, и зато благодат Божија не живи у твојој души. У смирену душу благодат се лако усељава и даје јој мир и спокојство у Богу. Мајка Божија је била смирена више од свих и зато је слави небо и земља. Бог ће прославити све оне који се смире и они ће видети славу Господњу.

* * * * *

Дух Свети је необично сладак и пријатан за душу и тело. Она нам даје да познамо љубав Божију, и ова је љубав од Духа Светог.
Чудна ствар: Духом Светим човек познаје Господа, Творца свог. Блажени су они који Му служе, јер је Господ рекао: Где сам ја, онде ће и слуга мој бити (Јн. 12,26; 17,24).
Ако је овде на земљи тако, утолико више на небу светитељи у Духу Светом воле Господа и славе Га. Ова љубав се не може исказати.
Душа која је познала Духа Светог разуме шта пишем.
Зашто нас Господ толико много воли? Сви смо ми грешни и цео свет лежи у греху, као што вели свети Јован Богослов (I.JH. 5Д9).
Сам Господ је - љубав.
И као што сунце загрева целу земљу, тако и благодат Светог Духа загрева душу и учи је да воли Господа, и она тугује за Њим и са сузама Га тражи.
Како да Те не тражим? Ти си се на непојмив начин јавио мојој души и обузео је љубављу Својом, и благодат Духа Светог усладила је душу моју и ја не могу да је заборавим.
Како да заборавимо Господа када је Он у нама? И апостоли су проповедали народима: "Док се Христос не уобличи у вама" (Гал.4,19).
О, када би сав свет знао Господа, и како нас Он воли! Када би знали како је слатка Његова љубав, како се све силе небесне хране њоме, како се све креће Духом Светим, како се слави Господ за страдања Његова и како Га хвале сви свети.
Том прослављању неће бити краја.

* * * * *

Господ се радује души која се смирено каје и даје јој благодат Светога Духа. Знам послушника који је после свега пола године проведених у манастиру задобио Духа Светог. Некима је, међутим, за то било потребно 10 година, а неки проживе и 40 и више година пре него што познају благодат. Ипак, нико од нас не успева да трајно задржи благодат, зато што нисмо смирени.
Преподобни Серафим Саровски имао је 27 година када му се јавио Господ. Његова душа је толико заволела Бога да се он од сладости Духа Светог сасвим изменио. Али, када је отишао у пустињу осетио је да у њему више није она иста благодат као и раније и зато је три године стојао на камену вапијући: "Боже, милостив буди мени грешном".
Душа која је познала Бога Духом Светим незадрживо хрли ка Њему. Сећање на Бога обузима читаву душу и она лако заборавља овај свет, а када се и сети, то бива само да би се помолила за људе и свима пожелела та иста осећања. Дух Свети учи душу да се моли за све људе, да се сви покају и познају како је милостив Бог.

* * * * *

Смиримо себе, братијо, и Господ ће нас заволети. Када у души осетимо благодат, знајмо да нас Господ воли. Ако има и најмање благодати, душа воли Господа и ближње и има мир у себи. Али, постоји и већа љубав када човек заборавља цео свет.

* * * * *

Блажен је онај који не губи благодат Божију, већ расте из силе у силу. Ја сам изгубио благодат, али се Господ смиловао на мене и дао ми да окусим још већу благодат него раније, и то једино по милости Својој.
Немоћна је душа човекова! Без благодати Божије слични смо животињама, а када је благодат у нама, човек је велики у Богу.
Људи толико високо цене земаљске науке или, на пример, познанство са земаљским царем и радују се ако су блиски са њим. Међутим, једино истински велико и вредно јесте познати Господа и вољу Његову.
Свим силама, братијо, смиравајте своје душе да би вас Господ заволео и дао вам милост Своју. Али, знајмо да она неће остати у нама, ако не будемо волели своје непријатеље.
Моја душа је познала Господа Духом Светим и стога ми је лако и пријатно да размишљам о Богу и о делима Његовим. Без Духа Светог душа је мртва, па макар проучила сав свет.
Кад би људи познавали духовну науку, оставили би све своје науке и технику и само да би Господа сагледавали. Красота Његова плени душу и она хрли ка Њему, желећи да вечито пребива у Њему и ништа је осим Бога не привлачи. На царства земаљске она гледа као на облак који плови небом.

* * * * *

Господ је рекао: Ја сам у Оцу и Отац у мени (Јн.14,10), и: ви сте у мени и ја у вама (Јн. 14,20). Душа осећа да је Господ у нама и зато не може да Га заборави ни за тренутак.
Колико је то велика милост што Господ хоће да будемо у Њему и у Оцу.
Али, Господе, какво смо Ти добро учинили, чиме смо Ти угодили да хоћеш да будеш у нама и ми у Теби? Због наших грехова распет си на крсту, а Ти желиш да будемо са Тобом. О, колико је велика милост Божија према нама! Ја је видим на себи. Достојан сам ада и сваке муке, а Ти ми дајеш благодат Духа Светог.
Кад си мени грешном, Господе, дао да Те познам Духом Светим, молим Те дај да Те и сви остали људи исто тако познају.


Svetogorsko pečenje hleba

Jeromonah Luka Grigorijatski, lekar po struci, išao je na Katunakiju, među keliote, da pregleda bolesnog starca Gedeona. Nakon pregleda o. Luka je rekao starcu da bi bilo potrebno da ode do Soluna, da bi lekari još detaljnije ispitali šta je u pitanju, a možda čak i da se izvrši operacija. Starac mu je mirno odgovorio: „Ostavi to sada. Ja već šezdeset godina nisam izlazio sa Sv. Gore, i sada, sa osamdeset i dve, treba da idem van? Kako Bog da, tako neka bude sa mnom.“ O. Luki nije preostalo ništa drugo do da starcu prepiše lekove koji će mu ublažavati bolove.
Otac Makareli
Kao i mnogi svetitelji, i prepodobni Josif Spileot je znao za dan svoga upokojenja. Bio je obavešten od Presvete Bogorodice da će doći pred lice Gospodnje na dan praznika Njenog Uspenja.
Neposredno pred predstavljenje starac je danima primao injekcije. Davao mu ih je o. Makarije iz Novog Skita. Starac ga je iz milošte zvao Makareli. Dan pre blažene končine starac Josif je svome „bolničaru“ rekao: „O. Makareli, hajde dođi, sutra praznujemo, sutra ćeš mi dati zadnju injekciju.“ O. Makarije nije obratio pažnju na smisao ovih reči, ali ih je sutradan, kada je starac Josif, na dan Uspenja Majke Božije, otišao Gospodu, shvatio.

Pedeset godina pojanja Svetom Nikolaju
O. Danilo iz Danilejske kelije u Kareji je veoma mlad došao na Svetu Goru. On danas ima oko sedamdeset i pet godina i već je dugo vremena jedan od najboljih svetogorskih pojaca. Pre dve godine je od grigorijatskog igumana, o. Grigorija, dobio poseban dar, jer mu je to bila pedeseta uzastopna godina da je pevao za manastirsku slavu, praznik Sv. Nikolaja Mirlikijskog.

Pečenje hleba
Hleb se u manastiru Grigorijat peče ovako.
Svakoga petka u manastirskoj pekari se spremi velika količina testa, koja mora biti gotova do kraja polunoćnice. U sabornom hramu, pak, na „Bog Gospod“ crkvenjak sprema mali fenjer sa svećom unutra i kreće ispred sveštenika, pevajući tropar Svetom Nikolaju, arhiepiskopu Mirlikijskom, kome je posvećen hram. Zajedno odlaze do pekare; namesnik, zatim, kadi testo, bratiju i pekaru, čita moleban sa završnom molitvom, čime se priziva Božiji blagoslov za „hleb naš nasušni“. Nakon toga sveštenik se zajedno sa crkvenjakom vraća u hram, koji ponovo ide ispred njega sa fenjerom, ovoga puta pevajući kondak Svetom Nikolaju. Za to vreme testo se deli na odgovarajuće količine, bratija ga premesi, stavlja u plehove i potom u peć, govoreći pri tom Akatist Presvetoj Bogorodici.

Pobožne porodice
U Grčkoj je čest slučaj da više članova, pa čak i skoro čitave porodice odlaze u manastir.
Tako, npr. u manastiru Grigorijat su otac i sin, monasi Genadije i Isaija, obojica izvrsni pojci, kao i dva brata, jeromonah Teodor i monah Aksentije, prvi duhovnik i nastojatelj manastirskog metoha van Sv. Gore, a drugi ikonopisac. Treba još reći i to da su njihovih sedam sestara monahinje u manastiru Megara kod Atine.
U manastiru Simonopetra sabraća su otac i sin, starac Galaktion i Atanasije, obojica jeromonasi. Bivša supruga i ćerka, o. Galaktiona, odnosno majka i setra o. Atanasija, su monahinje u manastiru Ormilije, s tim da je ćerka igumanija ovog sestrinstva.
Navešćemo još i primer sveštenika Georgija, koji opslužuje grigorijatski metoh Sv. Georgija u centru Soluna, a pet ćerki su mu monahinje u Ormilijama, a dva sina monasi u Hilandarskoj keliji Burazeri, u Kareji, administrativnom središtu Svete Gore.

Poslušni brat
Starac Gedeon, katunakijski keliota ima osamdeset i dve godine. Pre nekoliko godina javio mu se rođeni brat, slične starosti, koji je želeo da svoj život okonča kao monah. Iskusni podvižnik je savetovao bratu da, zbog teških uslova, ne bude među keliotima, već da ode u neko veće opštežiće, gde su uslovi blaži, i gde ima više bratije koja će s njime razgovarati i moći da se o njemu brine. Brat je tako i uradio. Otišao je u manastir Vatoped, tamo se zamonašio i nakon pet mesec predao dušu Gospodu. Ime mu ne znamo - Bog zna.

Same će pomoliti glave
Sveta Gora bdi nad Pravoslavljem, nad čistotom njegove vere i bogoslovlja.
Došli su tako neki mirjani kod starca-svetogorca, zabrinuti zbog raznih glasina oko novotarija u teologiji i pitali ga šta treba činiti. Starac ih je utešio rečima da će Hristos, s obzirom da je njena glava, sačuvati Crkvu i njeno učenje, dogmate njene vere; Sam Hristos je rekao da Crkvu ni pakao ne može nadvladati (Mt 16, 18). Još je starac dodao i ovo: „Ne moramo mi da proveravamo svaku rupu da li u njoj ima zmija; one će same pomoliti glave, i pokazati se.“
    

Sveti Sava HILANDARSKI TIPIK



Sveti Sava

Pismeni ukaz života u manastiru Presvete Bogorodice Nastavnice, što sam ga ja grešni i smerni monah Sava predao vama, u Gospodu vazljubljena čeda i braćo
Oče, blagoslovi!
Prekrasno je, i Bogu ugodno i upućeno na vašu ne malu korist, u Gospodu Isusu Hristu braćo moja ljubljena i čega duhovna: pošto mnogi počeše povesti pisati o poznatim ovima stvarima, dogodi se i meni najhuđem od sviju, a uz to i grešnom, da vam ispišem po redu(1), kao onaj koji boluje i želi da vi primite, ljubimci moji, ustanovljeni vam ustav ovaj bogopredanih službi i umiljenija i molitava i pokorenja i trpljenja, kojima ćemo Gospoda učiniti sebi milostivim. Bogonosni i prepodobni i preblaženi oci naši, svemiru svetila, zemaljski anđeli nebeski ljudi, isprva od predanja Svetoga Duha naučivši da žive kao monasi i otuda blagodaću Božjom bivši prosvećeni, i Hrista uselivši u prekrasne duše svoje, zbog čista života svoga, pokazaše pobedu protiv đavola, i njegovim mnogim iskušenjima raspaljivani, i odolevši mu, većma od zlata sijaju i jasnije od snega ubeliše se, i misaona krila od neveštastvena zlata uperivši na nebesa, uzleteše kao neboparni orli, ukazavši put nama koji hoćemo da idemo za njima i koji želimo da tečemo ka onome koji je rekao: "Ko je žedan neka dođe k meni i neka pije"(2) "od istočnika života moga";(3) i koji je opet rekao: "Ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije mene dostojan. Ko ljubi ženu ili decu ili njive ili imanja više nego mene, nije mene dostojan".(4) Ovo slušajući treba sve ostavljati i za njegovim zapovestima ići, "uzimajući krst i posledujući Hristu i delom učiti kako se preziru telesne stvari, a kako se brine za delo duhovno, besmrtno. Ovo je delo besmrtno".(5) Oni koji ga traže, idu za onim koji je rekao: "Hodite k meni svi koji se trudite i ja ću vam dati mir, i uzmite na se moj jaram, i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem, i uzmite obraz moj na sebe, jer jaram moj je blag i breme je moje lako".(6) I opet, nazivajući blaženima smerne duhom i njima obeća da će videti lice njegovo, a gladnima i žednima obeća da će se nasititi, a onima koji plaču obeća utehu beskonačnu.(7) Želeći ova obećanja, za slatkim i dobrim pastirem i učiteljem Hristom idući, stradaju njega radi i mnoge muke trpe, da savršene vence prime na nebesima, raspinjući se živi, odbacujući svoje volje, koljući sebe nožem dragovoljnim onome koji se zaklao radi nas, ostavivši sve što je u svetu, govoreći jedan drugome: "Ko voli svet i što je u svetu, neprijateljem Božjim naziva se, jer svet ovaj prolazi, a onaj koji čini volju Božju ostaje na vekove".(8) Zato i ja grešni i leni i poslednji od sviju monah Sava, molim se pripadajući, vapijem govoreći: U Hristu ljubljena i duhovna braćo moja i oci, upodobimo se prekrasnim ovim kupcima koji kupiše sebi ovu predivnu kupovinu, jer sve svoje imanje dadoše i kupiše jedini besceni biser Hrista.(9) Porevnujte mudrim devojkama koje napuniše uljem svoje svetilnike i gotove iziđoše svome ženiku u radost.(10) Čuvajte sebe, o, ljubimci moji, jer se bojim i treptim i strah me drži, da ne ostane neko od vas van dveri kao i pet devojaka, i da ne čujemo strašni i grdni onaj odgovor: "Idite od mene, ne znam vas ko ste!"(11) Bojeći se ovoga odgovora, a želeći da čujemo onaj prekrasni glas: "Hodite blagosloveni Oca moga, uđite u radost Gospoda svoga",(12) ponizimo sebe ovde, da se tamo uznesemo,(13) plačimo ovde da se tamo utešimo, gladujmo i budimo žedni ovde, da se tamo nasitimo,(14) budimo skrušeni ovde, da milostiva Boga tamo nađemo. Ako i dođe skrb na nas, "svaku radost imajte, braćo moja, ili kada upadate u različne napasti, znajte da kušanje vaše vere gradi trpljenje, a trpljenje neka ima savršeno delo".(15) "Jer blažen je čovek koji pretrpi napast, jer će, pošto je iskušan, primiti venac života, koji je Bog spremio onima koji ga ljube".(16) Jer izreče: "Koji pretrpi do kraja, biće spasen".(17) "Ne varajte se, braćo moja"(18) kada neki govore od vas: da ako dela ne činim, no verujem u Boga i spašću se, jer i besi veruju u Boga;(19) "jer vera čista i neoskrvljena od Boga Oca je".(20) "Da razumete da je vera bez dela mrtva. Avraam, otac naš, ne opravda li se delima uznevši Isaka sina svoga na žrtvenik? Vidiš li da je vera pomogla njegovim delima i kroz dela savrši se vera. I ispuniše se knjige koje kažu: Poverova Avraam Bogu i uračuna mu se u pravdu i drugom Božjim nazva se. Vidite li, dakle, da se čovek opravda delima, a ne samom verom?"(21) "Jer ovo što čuh rekoh vam, da i vi zajednicu imate, a zajednica je naša sa Ocem i Sinom njegovim Isusom Hristom. I evo pišem vam, da radost vaša bude potpuna. I ovo je glas koji čuh od njega i javljam vam, da je Bog svetlost i tame u njemu nema. Ako kažem da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine; ako li u svetlosti njegovoj hodimo i zapovesti njegove čuvamo, jer je i sam svetlost, imamo zajednicu sa njime i krv Isusa Hrista Sina njegova očišćava nas od svakog greha".(22) "Po tome smo poznali ljubav, što on dušu svoju za nas položi, i mi smo dužni za braću dušu polagati".(23) "Ako zapovesti njegove držimo i činimo što je ugodno pred njim; ovo je zapovest njegova, da verujemo u Sina njegova Isusa Hrista i da ljubimo jedan drugoga. I koji drži zapovesti njegove, u njemu ostaje, i on u njemu".(24) "Jer u ljubavi nema straha, pošto savršena ljubav izgoni strah, a ko se boji nije savršen u ljubavi. Mi ljubimo njega, jer je on prvo ljubio nas. Ako ko kaže: Ja ljubim Boga, a brata svoga mrzi, laža je. Jer koji ne ljubi brata svoga koga vidi, Boga, koga nije video, kako može ljubiti? I ovu zapovest imamo od njega, da koji ljubi Boga, da ljubi i brata svoga. I svaki koji veruje da je Isus Sin Božji, od Boga je rođen, i svaki koji ljubi roditelja, ljubi i rođenoga od njega. Po tome razumevamo da ljubimo decu Božju, kada Boga ljubimo i zapovedi njegove sačuvamo. Jer zapovesti njegove nisu teške, jer svaki koji se rađa od Boga, pobeđuje ceo svet i ovo je pobeda koja pobeđuje ceo svet":(25) vera, nada, krotost, trpljenje, post, moljenje toplo sa suzama, a najviše nad svim ovim anđelska lepota, smernoumno poslušanje i ljubav, radi koje siđe k nama Sin Božji, a ka ovome dodajući i nezlobivost. "Ne bivajte deca umom, nego u odnosu na zlo budite deca, a umom budite savršeni",(26) i verujem u Sina Božjega naći ćete život večni i ovde neoskudnu hranu, ako sačuvate ovo što sam zapovedio i propovedao je smerni. Jer ovo je istiniti Bog i život svima, i ako što uzmolite od njega, uslišiće vas.(27) Dečice moja, pazite se i čuvajte se od zla, da neko ne ostane izvan dvornice! Ako li je ko, braćo, len kao i ja, obličavajući svoju prekornu nemoć i jadnu lenost i teškoću sna, ipak, preni se, o, ljubljeni, i zamisli darove koje je obećao Gospod da će darovati onima koji ga ljube onima koji se trude njega radi; jer reče božanstveni apostol: "Što oko ne vide i uho ne ču, i na srce čoveku ne uziđoše, ugotovi Bog onima koji ga ljube".(28) "Jer tamo žele i anđeli da pogledaju",(29) i opet reče: "Nije slična slava ovoga sveta slavi budućega veka".(30) Tako isto i muke ovoga sveta nisu ništa prema onima, jer dršće od njih, kaže, i sam sotona.(31) A znaj, ljubimče, da onima koji su postradali pripada čas i slava, a lenima i nepotrebnima posle telesnog upokojenja večna muka. Sve ovo rasmotrivši, u Gospodu ukrepivši se, krepko stanite protiv lenosti, odbacivši svaku gordost, suvišak zlobe. U krotosti primite ovu reč koja može spasti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci, pomišljajući u sebi, da koji sluša reči i ne čini što je zapoveđeno njima, takav je sličan čoveku koji gleda lice svoje u zrcalu: jer pozna se, i otide, i odmah zaboravi kakav je bio. A koji je proniknuo u savršeni zakon slobode, ostavši u njemu, ovaj neće biti zaboravan slušalac, nego je tvorac dela, blažen je taj.(32) Jer kako treba vi da činite, napisao sam vam, da položite kao neko merilo i obrazac, ne samo vama nego i onima koji posle vas ostaju u ovom životu. Što trebate za dušu i telo, ukazano vam je, a u ovaj ustav pogledajući imaćete sa Bogom pomoćnika i prečistu njegovu Mater, i moju iako grešnu molitvu, da bez varke ispravljajući se pređete vaše življenje. Ostanite u podvizima ka dobru. Ni na desno, ni na levo, nego po sili, koliko ko ima snage, carskim putem tecite, setivši se što jeste.(33) Trudove plodova svojih ješćeš. Blažen si, dobro će ti biti!
Žureći se kroz uska vrata i teskobnim putem koji vodi u život večni,(34) jedan drugoga ljubeći, jedan drugome pokoravajući se, jedan drugoga tegote nosite,(34a) pokoravajte sebe jedinomisleno vašem starešini igumanu. A molim vas, braćo moja, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da držite ovo zapoveđeno vam, i da ne budu raspre među vama, no da ste savršeni u toj misli i volji,(35) kupujući sebi kupovinu kao i prekrasni trgovci,(36) spominjući u prepodobnim vašim molitvama bogopočivšega oca našega i nastavnika Simeona monaha, ne zaboravljajući ni moje nedostojanstvo. Ovo čineći, istinu govorim, u Hristu vam svedočim da ćete se naći nepostidni na strašnom sudu, i primiti večna dobra. "Blagodat i mir Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista, i ljubav Boga i Oca, i zajednica Svetoga Duha neka bude svagda na vekove sa svima vama, amin!"(37)

Slovo 2: KAKO SU NASLEDILI OVAJ SVETI MANASTIR PREPODOBNI OTAC NAŠ SIMEON I SAVA SMERNI

Oče, blagoslovi!
Ovaj naš sveti manastir, kao što znate, opustelo beše ovo mesto od bezbožnih razbojnika. A kada je k meni došao triblaženi nastavnik, otac naš Simeon monah (a ovo mesto ne može se uporediti ni sa jednim na zemlji), zbog težnje prema vrlini i nju tražaše vatreno, hoteći da primi naš monaški lik. Ranjen vrelom ljubavlju prema ovom i božanstvenim pokrenut Duhom, čuvši preslatki glas koji govori: "Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide, nije mene dostojan",(38) carstvo svoga otačestva ostavivši i sve što je na zemlji, i pobegavši iz sveta koji zarobljava dušu, dođe u ovu pustinju meseca novembra u 2. dan u godini 6706(1197). I htede on blaženi, da kao što tamo opravda svoje carstvo, tako i ovde. Zaželivši da za vas nađe vama mesto spasenja, izmoli u cara ovo pusto mesto i uze mene grešnoga iz Vatopeda, i nastanivši se na ovom mestu i ostavši neko malo vreme sa mnom, a veliki i natprirodni podvig prešavši, 8 meseci u tome, pređe u večno blaženstvo.

Slovo 3: O VREMENOJ SMRTI PREPODOBNOG OCA SIMEONA MONAHA

Godine 6708 (1200) meseca februara 13. dan, u večno pređe blaženstvo otac naš Simeon, zavetom ostavivši manastir ovaj na meni. Veliku tugu i bojazan primih, prvo zbog pustoši, a drugo iz straha od bezbožnih razbojnika. Ostavivši meni manastir u malom i smernom načinu, u kojem mi otide, i prvoga igumana prepodobnog muža Metodija sa još devetoricom monaha; no kako se izvoli ljubavi Nastavnice i njegovim svetim molitvama, kako se od neznatnog i malog uznese velelepna pojava, pa i ovaj hram Bogomatere i Nastavnice, Gospođe naše, sazda se od samog osnova, a knjige priložismo, takođe i svete sasude i božanstvene ikone, a uz to i svete rize i zavese, i ukratko svaku krasotu. I opet priložismo što je moguće bratiji na telesnu potrebu, o čemu oni koji hoće mogu najjasnije saznati pogledavši u hrisovulju. A mi držeći se predmeta, obratićemo pažnju ka nastavku. No ti, Bože i Gospode sveta i o, Mati Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista, hvalama opevana, neka bude ovo delatno i stvarno nama i onima koji su iza nas do kraja ovoga veta, časnim molitvama vašega ugodnika, našeg oca i ktitora Simeona. Pazimo na rečeno, jer ćemo početi sa onim što je bolje, a bolje je nama od časa kada se svetlost prostire, a to je prvi čas dana. Čini mi se da on koji čine tumačenje o delima svetlosti, službu treba da počinju od svetlosti.

Slovo 4: O POJANJU PRVOGA ČASA I O MOLITVAMA, I POSLE SVRŠETKA JUTARNJE SLUŽBE I PRVOGA ČASA, IDU BRATIJA U ĆELIJE I SVRŠAVAJU POTREBNU SLUŽBU

Treba da posle jutarnjeg slavoslovlja zajedno svršavate prvi čas, kao što je običaj, i po svršetku ovoga ujedno dodavati izgovaranje molitve "Koji na svako vreme" i ostalo. Posle ove molitve treba da bivaju kolenopoklonjenja, nisko do zemlje onima koji mogu, a onima koji su nemoćni, neka budu mala utvrđenja; njihova tri kolenopoklonjenja treba laganije vršiti. Potom treba da govorimo u sebi: "Bože, očisti me grešnoga i pomiluj me", sa raširenim rukama, a kada preklonimo kolena i glavu do zemlje, treba govoriti: "Sagreših ti, Gospode, prosti me" - tri puta; a onda ostalih 12 poklona brže, tako da se odjedanput na svakom kolenopoklonjenju i ustajanju proiznose pomenute molbene reči, samo zajedno, a ne da jedan napred žuri, a drugi da zaostaje, nego da svi imaju kao vođu eklisijarha ili dnevnog jereja, koji stoji kod sveštenih dveri i ukazuje red. Ovo ovako držimo, kada ne pojemo "Bog Gospod" na jutrenju. Ako li je "Bog Gospod", treba ovo činiti u crkvi: činiti tri niska poklona i u sebi govoriti napred rečene molitve. Posle tih metanija treba svi da uzglase kako treba ovu molitvu sa uzdignutim rukama: "Bože večni, svega stvorenog sazdatelju", a posle molitve odmah dodali i malo oglašenije otačaskih reči, koje čita iguman, kao što primismo od pređašnjih nastavnika, što, osim ako možda ne bi sinaksar zabranjivao, ne treba nikako ostavljati. A uz to posle čtenija biva i uzakonjeno Trisveto, čemu treba dodati i ovu molitvu: "Koji šalje svetlost svoju i pohodi". Ovako biva ako se čita oglašenije. a ako se ne čita oglašenije, treba izostavljati Trisveto i treba prvoj molitvi dodavati ovu drugu molitvu ("Koji šalje") i govoriti. Sve molitve treba govoriti sa uzdignutim rukama, jer kaže: "Uzdignute ruke vaše u svetinje, blagoslovite Gospoda";(39) i kada kaže: "Uzdizanje ruku mojih žrtva večernja".(40) I: "Na svakom mestu uzdizati prepodobne ruke bez gneva i pomisli".(41) A kada se svrši rečena molitva i pošto jerej kaže uobičajenu molitvu, u taj čas svi padaju na lice i slušaju igumana, a on ovako ima da moli molbu od vas: "Molite se za mene u Gospodu, braćo, da se izbavim od strasti i sablazni zloga!" A vi odgovarate: "Bog neka te spase, časni oče!" I opet vi sa umiljenjem kažete: "Moli se i ti za nas, oče časni, da se izbavimo od strasti i od sablazni zloga!" I opet se iguman moli i govori: "Bog molitvama svetih otaca naših neka vas spase!" I tako ustavši otidite u ćelije vaše, ostavivši svako sastajanje i sujetne odgovore i prazne reči i smeh raspusni, od čega se događa da se i u sramni govor pada i u ukor i u osudu, jer od toga je um raslabljen, zaboravićeš ono što je dobro. I len i malaksao vrativši se svojim ćelijama, odmah ćeš utonuti u sumoran san i izgledaćeš skoro ceo dan prazan i bez ikakve koristi u svemu, kao što reče i Vasilije Veliki: "Lako je duši koja se izliva u smeh otpasti od svoga harmoničnoga sastava, i ostaviti brigu za dobro i još lakše upasti u prljav govor". A to neka ne bude mojim ocima i bratiji, već neka svako pođe ka svojoj ćeliji smelo, a ujedno i mudro i budno, i svagda čineći što je Bogu milo. Ako se kogod po grehu nađe tako zarobljen u tome, bilo mlad, bilo star i ostareo u monaštvu, ili su novaci, neka se pouče zakonima ljubavi od eklisijarha, ili neka se zavežu epitimijom, ako se ne isprave. Ne treba na novake koji su leni nalagati epitimije, jer i oni koji su mnogo godina u monaštvu leno i dremljivo prebivaju, kao što o ovom reče Lestvičnik. A koji idu u vaše ćelije, treba da podobno svrše svu službu posle uobičajenih molitava i kolenopoklonjenja, po više rečenom zakonu, to jest šest psalama i treći čas i šesti, kada udara bilo po običaju tri puta. A kolenopoklonjenja samo u crkvi treba činiti, kada se poje "Bog Gospod", kao što gore pisasmo. A u ćelijama vašim uvek treba činiti kolenopoklonjenje kada se molite. A ovo ćemo čuvati bilo u ćelijama, kada bude bdenije - zbog truda od njega, i još 12 dana od Hristova Rođenja i u Novoj nedelji i u otpusne dane godine tako imajte.

Slovo 5: O SVETOJ LITURGIJI I DA SE NIKO NE PRIČEŠĆUJE BEZ IGUMANA, NITI OPET DA NEKO OSTAJE BEZ PRIČEŠĆA, OSIM SA NJEGOVIM ZNANJEM

Treba kazati i o božanstvenoj liturgiji, koja po dužnosti svagda treba da se vrši u crkvi. A na njoj treba da čuvate vi sebe, braćo, čvrsto, jer je sveto i strašno što se na njoj vrši, i jer se na njoj više od drugih drži i vrši strašna i prevelika tajna naše pravoslavne vere, to jest božanstvena i najčasnija liturgija prečasnoga tela i krvi Gospoda i Boga Spasa našega Isusa Hrista. Na njoj, kao što je rečeno, treba vi sebe tačno da čuvate, što više, i treba da odgonite od vas svaku kukoljsku i nečistu misao nedostojnu ove strašne službe, i na svaki način treba sebe da čistite, potom se treba pričešćivati božanstvenim svetinjama, pošto od igumana primite proštenje. Jer ne priliči nekome od vas da se pričešćuje bez bojazni i bez suda, niti svaki put. Hteli bismo ovo: mnogo puta je pričešćivati se i života, kao što reče i sam Hristos: "Koji jede telo moje i pije krv moju, u meni ostaje i ja u njemu".(42) I opet: "Ako ne jedete telo moje i ne pijete krv moju, nemate života u sebi".(43) I božanstveni apostol: "Ko se prilepljuje Gospodu, jedno je telo",(44) kao i protivno: "Koji sebe udaljuje od tebe, poginuće" - reče krotki David.(45) Hteli bismo, dakle, kao što je ovo i rečeno, ali zbog ljudske nemoći i dela teškog ne zapovedamo, "jer koji nedostojno jede telo i pije krv Gospodnju, kriv je telu i krvi",(46) reče božastveni i duhorečiti i prvi među apostolima Pavle. Strašna je to reč, braćo moja, i ukazuje da treba da drhte od pričešća ne samo grešnici kao što sam ja nego i oni koji su mnogo pouzdaniji u sebe. Jer oni treba da se pričešćuju tri puta nedeljno, koliko znaju sebe da su se očistili od sramnih misli i slaganja s njima, od gneva i roptanja, žalosti i ogovaranja, laži i nepristojnog smeha, i još zlog mišljenja, pa čak i jarosti, sramnog govora, i ovom sličnoga. A oni koji upadoše u rečene strasti, neka se požure da ispovešću i pokajanjem odstupe od ovoga, i jedanput u nedelji neka se pričeste, ili ni jedanput, po igumanovoj odluci, jer igumani treba da se i brinu o ovom. A da neko bez pričešća prebiva bez igumanova znanja, nije pohvalno, jer onaj koji tako čini biće osuđen kao onaj koji ispunjuje svoju volju. Oni koji hoće da se pričeste treba da poju službu uzakonjenu za pričešće i čineći jedan drugome zajedničko kolenopoklonjenje da daju oproštaj, i tako potom sa blagodarnošću treba se pričešćivati životvornim svetinjama. Neka vam bude i ovo, imajući ovaj obrazac.

Glava 6: O REDU DEVETOG ČASA I O VEČERNJI I O PANIHIDI I O POLUNOĆNICI I O JUTRENJI

Deveti čas treba pojati kao i prednje časove, pošto vas udaranje klepala na ovaj zove, kao što je običaj: a večernja služba kako treba da biva, jasno predstavlja ukaz sinaksara; i panihidu zajedno po redu, kao i pavečernicu posle večere, na kojim službama treba i kolena preklanjati po zakonu, kada nije praznik. A praznik zovemo kada se na jutrenju poje "Bog Gospod". Kada se pavečernica služi, pošto jerej kaže običajnu molitvu, treba vi da padate na kolena, kao i na kraju prvoga časa i da igumanu uho priklanjate, koji dobro govori: "Prostite mene u Gospodu, braćo, jer sagreših delom i slovom i mišlju", a vi treba da mu dajete oproštaj, govoreći: "Bog neka te prosti, oče!" No i vi treba da od njega molite ovo, dodavši: "Prosti i ti nama, časni oče, jer sagrešismo delom i rečju i mišlju!" A potom dalje on treba da se moli za vas i da govori: "Bog molitvama svetih otaca neka vam svima oprosti!" Potom ustavši i odavši mu pripadajući poklon, treba da idete u svoje ćelije, i da vršite vašu noćnu službu po zakonu. I tako svi sa pohvalom i u veselju duhovnom predajte se snu, dok podeklisijarh, čuvši gde časovnik izbija i po tome sazna da je vreme, ne dođe k igumanu i primi od njega potrebnu molitvu, pa tihim glasom: "Blagoslovite, sveti" krotko pozivajući, udari tada po običaju u klepalce, i razdavši svima sveće, podiže i vas na polunoćnu službu, koju i on sam poje, paleći, kako je propisano, i sveće u crkvi. Potom klepa u veliko klepalo, a uz to i u bronzano, i zove sve vas na jutarnje slavoslovlje, čiji početak ovako treba činiti: posle udaranja u bronzano klepalo, čredni jerej blagosilja Boga i u isti mah kadionicom naznamenuje pred svetom trpezom sliku časnog krsta, zajedno sa hvalom Boga. A vi kažete: amin, i čekate da pojete Trisveto odmah posle 19. i 20. psalma, i posle običnih tropara i "Gospodi, pomiluj", pazeći jednako da dok se ovo poje i sam jerej treba da obiđe ceo božanstveni hram i okadi sve; i tada stavši pred svete dveri, znamenuje kadionicom sliku časnog krsta, i zajedno sa znamenjem uzašilje slavu Presvetoj Trojici, ovako govoreći da svi čuju: "Slava svetoj, jednosušnoj, nerazdeljivoj, životvornoj Trojici, i sada i uvek", i posle toga eklisijarh sačekavši "Amin" odmah počinje Šestopsalmije, lagano i tiho i pažljivo, malo po malo uzvišujući reči psalma, da bi ih otuda svi mogli preći nespotaknuto i nevarljivo, i tako, po svršetku Šestopsalmija služimo po redu svu službu jutrenje, kao što ukazuje sinaksar.
I pošto vam je izložen propis vaše dnevne i noćne službe, treba da kažemo i o dušespasnom ispovedanju, a o trpezi reč sada neka počeka.
Treba iguman, ako prima decu duhovnu, da poučava bratiju, pa i pojedince da poučava i upravlja na duši korisno spasenje; ako li ne prima, to neka se izabere jedan koji živi celomudreno, da bude otac prvo igumanu i posle njega svoj bratiji, a zapovedamo da ni jedan od vas nema drugoga oca. Ako li se ne nađe tako pogodan u vašem činu, onda od nekih monaha koji blagoverno žive, treba vi da uzimate oca, no svi jednoga i da se poučavate od njega, da sasluša one koji hoće da se ispovede i da daje svakome potrebno isceljenje. Zapovedamo da bude određeno vreme: posle početka jutarnjeg slavoslovlja, na ovom neka se ispovedaju oni koji su neprestano u manastiru, i koji se ne brinu za druge poslove, a posle pavečernice oni koji su u i van manastira rabotnici. A neka bude i ovo: Ako je iguman zauzet, pošto se umnožilo bratstvo, neka zapovedi kome god od jereja ili od neke mnoge pobožne braće i neka primaju misli nerazumnih, i to misli koje nas u danima i u časovima mute, a koje treba otpustiti i ne ostavljati da čine tvrđu smutnju; ovima treba misli praštati u Gospodu. A koji trebaju nekog lečenja i brige, treba da ih oni koji primaju privode igumanu, i on neka izvrši potrebno isceljenje. A oni koji se ispovedaju neka ništa ne sakriju bojeći se nekako, ako znaju svoje misli da ih treba ispravljati, no neka sve čisto otkriju onome koji bude. A još je dobro da ovima kažemo potrebno: zato i vi, braćo, gledajući igumana gde se žuri na ovu dobru i veoma spasonosnu službu, potecite i sami, potecite i u tiho dušespasno pristanište žurno pristanite, i svaki pokret uma vašega i za dušu štetnu misao srca čisto i nepokriveno otkrijte, ispovedajući se kao pred Bogom, a ne pred čovekom. Koji god se žuri da Bogu laže, primiće kaznu, "jer ćeš pogubiti", kaže psalmopevac, "sve koji govore laž".(47) Ne lukavo ispovedajući se, no uklanjajući svoje misli od svakog prepiranja razuma, svake nečistote, svakog nemira i nevolje. Budite mi radosni i veseli, dobivši dobru nadu da nećete izgubiti spasenje. Ispovedajte se ne okrivljujući jedan drugoga kada upadnete u neku malu srdžbu ili u druge kakve raspre, a sebe prikazujući bez krivice i još tražeći osudu, kao da niste na ispovesti, niti govorite o vašim telesnim potrebama, što su vam se dogodile. Sve ovo ima svoje vreme, a sada je vreme ispovesti, isceljenja duševnih strasti. A ako treba da govorite o nekoj srdžbi, sav ukor i uzroke greha, kakav god bio, požurite se da sebi pripišete i nametnete. A ako o nekim drugim strastima, i njih čisto ispovedite, da i odavde kao plod pocrpete dvojaku korist: da dođete do čistoga duševnog zdravlja, i da se obučete u smernost koja uzdiže, koju imajući vaistinu slični bićemo Bogu, koji kaže: "Naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem".(48) A šta bi drugo bilo kao najjasniji dokaz krotkoga i smernoga srca, ako ne hrabro podnositi svaku nevolju i sebe prekorevati u svemu. Istinito ispovedanje je uzrok tolikih dobara; bez njega, mislim, niko neće postići spasenje.

Glava 7: O DUŠI SPASONOSNOM ISPOVEDANJU

Zato zapovedamo od Gospoda Boga Svedržitelja, da se onaj koji se ne ispoveda ne pričešćuje, dok ne dođe k sebi i ne ispovedi sva grešna i štetna dela. Inače trebalo bi takvoga i iz manastira izbaciti i odrezati kao zagnojen ud, i uklanjati i odbacivati kao teško zalečivu ili sasvim neizlečivu ranu; ali pošto se ne zna šta će biti i pošto ima nade da će se nekada osvestiti, odustadosmo od takve odluke. Onoga koji se ne pričešćuje treba podlagati pod epitimiju kao nerazumnoga, i ovo je veoma na korist. A kakva mu je korist od prebivanja ovde? I kakva mu je korist od neispovedanja? Zar nema od toga pre štetu i pogubnost i svagda učenje zlu i sve ono što duši nosi propast? Kao kada neki bolesnik ili koji ima rane, i sakriva ih od lekara, teško dolazi do zdravlja, tako će i mnogo teže doći do zdravlja duše onaj koji se ne ispoveda. I ovome je svedok božanstveni Vasilije, ovako govoreći: "Treba onaj koji se pokorava, ako hoće da okazuje potrebni napredak i da se navikava da živi po zapovesti Gospodnjoj, da ne čuva sakriven nijedan pokret duše, no neka otvoreno iznosi igumanu svojemu sve sakriveno srca svoga". Tako čineći, braćo, oslobađamo se ne samo svojih grehova, nego ćemo i nadalje biti tvrđi. Jer reče Lestvičnik: "Rane koje se otkrivaju, ne idu na gore". I opet: "Duša koja razume ispovest, drži se njome kao uzdom da ne greši". Toliko je korisno otkrivanje svojih grehova. U buduće bodri smelo svi potecimo ka njoj, i naređujemo da svakodnevno ispovedanje ovako biva, to jest samom igumanu ili onima koji bi mu se činili da su pogodni za primanje misli; a veliko, prvo ispovedanje, onih koji svetske vlasi odlažu, treba se ispovedati samo ocu, a ne kome drugom ili igumanu, kao što više pisasmo, da bi znao otac sviju dati svakome potreban lek. I ovo treba da bude ovako.
A službe svetih postova izložiće tačno sinaksar, kao što je u njima uvek učinjeno.

Glava 8: O BDENIJAMA KAKO TREBA DA BIVAJU

Bdenija treba da bivaju po zakonu u nedelje i u Gospodnje praznike, i o spomenu ostalih svetih koje navodi sinaksar.

Glava 9: O TRPEZI I O ČINU KAKO TREBA DA BIVA

Vreme je bilo, uostalom, da se setimo i trpeze, jela i ostalog što traži telesni sastav. Jer kao što smo mi sastavljeni iz dvoga, to jest iz duše i tela, tako i stvari u manastiru. Kao duša njegova mogla bi se naravno razumeti cela bogolepna služba u pevanju, a kao telo sam manastir i ono što je potrebno našim telima. Pošto smo već dovoljno s Bogom ovo rekli o njegovoj duši, priliči da ukažemo i o onom što je najbolje za njegovo telo, i da uzakonimo o načinu hrane i o drugom, što bolje udovoljava sastav manastira, da vam tačno kažemo, o čemu treba manje da misli onaj koji hoće da umnoži svoj manastir.
Da kažem dakle i ovo, i da ono što treba predam mojim vazljubljenim ocima i braći. Pošto je izvršeno uobičajeno dijaklizmo u priprati, to jest pošto se uzelo malo anafore i ispilo vina, posle već svršene božanstvene liturgije, svi tamo sakupljeni sede čekajući poziv za trpezu, koji biva udarom trpeznoga bila. Kada se udari u bilo, odmah izišavši zajedno sa jerejem koji je liturgisao čine poklon igumanu, i tako pošto počne uobičajeni psalm radi slušanja, ide sam iguman za trpezu i svi neizostavno koji su ukazani da sede na prvom obedovanju u trpezariji. Tako ušavši u trpezariju i pošto se svrši rečeni psalm sa malom molitvom, svi sedaju po redu koji odredi iguman, i jedu što je postavljeno sa pohvalom Bogu. I ovo treba da znate: Ako ko zakasni na psalam i molitvu, neka javi trpezar igumanu; da mu kaže i uzrok zakašnjenja; i ako bi izgledalo opravdan, treba mu oprostiti, inače neka čini metanije, koliko iguman zapovedi. Treba međutim da biva i uobičajeno čitanje na obedima, po običaju, neka niko ne ropće i ne mete se, niti da smućuje onu korist svetskim razgovorima i praznoslovljem, osim samoga igumana ako bi što hteo, govoreći malo, a slično i zapitani od njega sličan odgovor neka daje, ako je moguće, i kratko i sažetim rečima. Ako ko uznemiruje ili se uznemiruje, ko smućuje ili se smućuje, i ko smeta čitanje neumesnim i nepriličnim razgovorom, neka se ućutka od trpezara. Ako li ga čuje pa ne ućuti, već nastavi da uznemirava bratiju pričanjem, neka se silom ukloni od trpeze, i naka se baci pod epitimiju nejedenja, ili neka se smiri na drugi način, kako bude hteo iguman. Radi sedenja ne trpimo nikako da se govori. Gospodu da bude ugodno bratija da žive po Bogu i nikako da ne zavide zbog sedišta, kao što to čine svetski ljudi; i ovde sami sebe da ne uzdižemo iznad drugih, sami sebe taštinom da ne preuznosimo, jer to je, bojimo se, stvar sujetne slave, a Bogu mrska: "Jer mrzak je Gospodu svaki koji se srcem uzvisuje",(49) reče božanstveno Pismo, i "Gospod se protivi gordima, a smernima daje blagodat".(50) Neka ne bude dakle to među vama, neka ne bude! Jer budući zreloga uma nemojte nikada pretpostavljati da budete mrzost Gospodu umesto da primate blagodat od njega i da ga imate blizu vas, kao srcem smireni, ili da istinu kažem, da budete njegov dom vazljubljeni. Ako bi se neko od vas, jao, našao da se radi ovoga prepire, gubeći i malo vremena i snage, i ne čeka naređenja igumanova, i ne bude zadovoljan određenim mu mestom, zapovedam u Gospodu da mu se odredi poslednje mesto i da se nauči svetske stvari ostavljati u svetu. A ako se, što nije preporučljivo niti pristojno, još boči i prepire, i posle druge i treće opomene nepopravljiv i sasvim neisceljen ostane, takvoga treba izgnati iz manastira kao neku falagedonu, to jest kao živu ranu, odbaciti daleko od vas, da ne bi i ostalima od vas predao svoje rane. Jer mnogo lakše je primiti zlo, nego dobro,(51) kao što reče neki mudrac.
A kada vi jedete, ne treba jedan drugome da dajete kakvu hranu ili piće, ni male kaplje da pomeša sa vinom, već kome bi često nešto trebalo od ovoga, ustavši malo, veoma učtivo i sa pobožnošću, i neka moli od igumana, ovako govoreći: "Blagoslovi, oče, potrebno mi je ovo!" Ako on odobri, primi lepo ono što se tražilo; ako li ne da, neka se opet umiri i neka se ćutanjem sedi blagodareći. A ovo činimo ne radi neke štednje, kao što neki misle, i radi škrtosti, nego da en bude to među nama da se štedi na račun mira bratije. Jer radi koga žurimo da ovo steknemo, ako ne radi vašeg zadovoljstva, kao što rekoh, braćo moja? Nego poručujući pobožno i u ovom blagočino vam, da ne bi otuda dobilo prostora uninije u mnogima, i razbilo ceo trpezni red, i da ne budemo kao oni koji ne razlikuju ono što je nevaspitano i nepobožno, koji kada piju jedan drugom nazdravljaju pre pića i otpića. Ne samo ovo, nego presecamo i izbor volje, a uz to iskorenjujemo i nesitost mnogih i učimo vas da budete zadovoljni malim i potrebnim, a ujedno vam otuda pletem vence uzdržljivosti.
Nego odvraćamo vas i od tajnog tamnog dela i nepoznatog, da ne kažem i ukradenog. Zar nije tamno delo koje se čini sakriveno? Svakome je poznato, a ovo i božanstveno jevanđelje objašnjava ovako govoreći: "Svaki koji čini tajno, ne izlazi na svetlost, da se ne obliče od svetlosti dela njegova lukava",(52) i Apostol: "Sve što se objavljuje svetlost je, kao što reč ukazuje, a naprotiv ono što se ne objavljuje, tama je".(53)Radi kakvoga dobra, brate moj, ostavljaš delo svetlosti, a činiš delo tame? Bojim se, kaže, moleći, a naprotiv čineći zlo što Bog mrzi, ne bojiš se, a za dobro se bojiš? Molim te - ti ne, ali znam noge koji to čine, i gaze svoju savest i misle da su se sakrili, što me dira u samo srce i ne prestajem da ih oplakujem, jer takvo zlo imajući ne osećaju, teško meni, i ne otkrivaju strasti! Neka im bude Gospod milostiv i neka ih pouči, kao onaj koji sve na korist usmerava. A mi treba da idemo, odakle smo pošli.
Pošto smo obedovali i običnu molitvu kazali, i pošto smo ustali, treba po zakonu otpojati službu sa molitvom, i tako odlaziti ka svojim ćelijama. A na večeru, ako ko hoteći večerati zakasni od molitve, i on da potpadne pod sličnu epitimiju kao i onaj koji zakasni na obed; neka se pita nema li opravdano izvinjenje. A ko međutim, zbog uzdržavanja od jela ne dođe na večeru, nije kriv. Sam hleb postaviće se vama koji večerate, i taj malo. A ako ima malo i kakva voća, po mišljenju igumana i toga treba uzeti sa blagodarnošću. A piće daće se po zakonu uobičajenom krasovoljom. Ako se slavi kakav praznik nekoga od bratije, a to neka bude sa znanjem igumana, neka se ne čuva na večeri ovo pravilo, nego kako hoće slavljenik, tako činite. Neka ulazi podikonom na drugo služenje jela i neka ispituje da li su neki trebali da jedu među prvima i ostali su sa drugima, i radi čega su ostali. I ako je izvinjenje opravdano, to su bez krivice, ako je bezrazložan, zapovedamo da se ne ostave da jedu. Ni ovo nije pohvalno: bez opravdanog uzroka izostajati od jela. A to ako je i teško, treba da se po mogućstvu sasvim i odstrani.

Glava 10: O SVETIM POSTOVIMA VELIKIM I O DVA MALA POSTA, SVETIH APOSTOLA I HRISTOVA ROĐENJA

Tako je sada u proste dane godine, a u dane svetih postova nije tako. Pre svega: u prve velike poste, u prvi dan to jest ponedeljak prve nedelje, niti pojemo liturgije, niti se brinemo za trpezu i jelo, a u ostale dane iste nedelje treba se brinuti i za trpezu i za jelo onima koji hoće da okuse, to jest od sočiva kvašena vodom i nekog sirovog zelja i voća, a piće je vruća voda smešana s kiminom. Tako do petka. A u petak treba da jedete kašu i vina po čašu, zbog praznika svetoga i velikoga mučenika Teodora. Ova prva sveta nedelja velikih postova neka vam ovako ostane. A u subotu i nedelju ovih svetih postova dva jela: varivo sa uljem i oktopode. A za piće treba davati uobičajeni veliki krasovolj. To neka biva vama (...) a u utornike i četvrtke neka vam se iznose druga dva jela, no ne oba sa uljem, nego samo jedno. A vina mereći male krasovolje, što je polovina velikoga. A u druge dane: to jest ponedeljak, sredu i petak, ne treba nikako jesti varivo ni piti vina, već samo sočivo kvašeno i voća po malo, i ukrop vodeni sa kiminom. Ako se u jedan od ovih dana dogodi praznik Obretenja glave Preteče ili Svetih 40 mučenika, osim prve nedelje cele i opet osim srede i petka, neka vam je razrešeno jesti hobotnice i dva jela sa uljem, i vino sa velikim krasovoljem. Ribe nikako ne jedemo. A kada nastane praznik Blagovesti, neka se praznuje svetlo po mogućstvu, i ribe možete jesti, osim srede i petka, i vino piti sa velikim krasovoljem, ne jedanput, no i sutra, što ostane od jučerašnje trpeze treba da jedete, i vino pijte; takođe i riba neka se ne izostavlja i dva jela sa uljem, radi svršetka praznika, kao i u ostale otpusne dane, a ribe jesti na ovaj sveti praznik kao što je rečeno. Ako se dogodi petak ili sreda i ponedeljak ili velika nedelja, tada jedemo oktopode, da se ipak utolimo zbog praznika, jer tri dana ove nedelje, to jest ponedeljak, sredu i petak, treba živeti tačno kao i prve nedelje posta - neko kvašeno sočivo i sirovo zelje, i ako se nađe voće budite zadovoljni, i pijući vodeni ukrop sa kiminom. Ako li pre rečeni praznik padne bilo na Veliki četvrtak, bilo na Veliki petak ili na samu Veliku subotu, pa i Veliki četvrtak, to kao i u otpusne dane neka vam bude u jelu i vinu, a na Veliki petak ne jedite nikakva variva, nego sočivo kvašeno i zelje neko sirovo, i voće, a piće ukrop sa kiminom. A u svetu subotu neka odstupa svaka briga oko skupljanja na jelo, nego da biva samo dijaklizmo pred crkvom po običaju. Ovakav imajte način života u svete velike postove, a za nemoćne brigu nalažem igumanu po volji.
A post svetih apostola izložićemo ovde. Po svršetku sve službe časova i božanstvene liturgije, kako sinaksar ukazuje, priziva vas trpeza po gore rečenom načinu, kada nastane sedmi čas, u koji jedite dva jela sa uljem, osim srede i petka; a u te dane ne kušamo nikako ulja niti pijemo vina, a u utorak i četvrtak i hobotnice jedemo, a u subotu i nedelju ribu jedemo i piće sa velikim krasovoljem da pijete. A na večeri da se postavlja malo hleba, a vina takođe sa velikim krasovoljem, jer je znojno i sušno vreme.
A u post Rođenja Hristova neka vam bude isto kao i u post Svetih apostola u jelu i piću, kao što onamo ukazasmo. A po svršetku, kao što je ukazano, sve službe u sinaksaru, ovo dvoje izmenjujem: kada je post ne liturgisati u sve dane; pošto se dan ne proteže, budući kratak, ne treba jesti dvaput na dan, jer će vam se u deveti čas predstaviti obed, kada je post, kako je rečeno. Post je znaj: kada se na jutrenji ne poje "Bog Gospod" već kada se poje "Aliluja", tada je post. Tako i ovo imajte.

Glava 11: KAKO TREBA PRAZNOVATI GOSPODNJE PRAZNIKE I PRESVETE BOGORODICE

Svi božastveni Gospodnji praznici, kao i presvete Vladičice Bogorodice Nastavnice naše, neka se praznuju iznad drugih, i to u pojanju i u sjaju i u vašem jelu. A praznik Sveto Vavedenje "u Svetinju nad svetinjama", kako ga nazivamo, neka se svetlo praznuje od vas, svetlo i svečano, jer je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima. Toga dana neka se uvede na trpezu koliko je moguće, i na vratima podajte u hlebu i vinu koliko bude bratije.
Neka je dosta ovo rečeno o ovom, a spomenućemo i o drugim stvarima.

Glava 12: O SLOBODI MANASTIRA

Zapovedam svima vama od Gospoda Boga Svedržitelja da ovaj sveti manastir bude slobodan od svih tu vlasti, i od prota i od drugih manastira, i od osobnih vladika. I da nije ni pod čijim pravima, ni carskim, ni crkvenim ni drugim ničijim, nego da je pod jedinom slavljenom Bogorodicom Nastavnicom, i pod molitvom preblaženoga i svetoga oca i onoga koji igumanuje u njemu. A čuvati i ispravljati i upravljati i vladati još i hrisovuljima blaženih careva, kojima se slobodno i ničijom vlasti neporaboćeno tvrđe privezuje, da imate nepokolebljivu i neizmenjenu slobodu, koja neće nikako propasti. Ako li ko ushte nekada, u neko vreme, da na koji način poraboti ovo, ili učini pod nekom vlašću, ili ko od klirika ili od laika, ili sam iguman ili ko od bratije u njemu, potaknut demonskim iskušenjem, da je kriv ne samo božanstvenom telu i krvi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Bogomateri Gospođi našoj Blagodeteljnici, nego neka mu je i anatema, kao što reče božanstveni apostol,(54) i kletva na njemu 318 svetih otaca, i neka je naslednik Jude izdajnika i učasnik sa onima koji su rekli: "Uzmi, uzmi, raspni ga!"(55) i neka se pribroji onima koji su vikali: "Krv njegova na nas i na decu našu!"(56)
Jer mnogim znojem i trudom obnovi se ovo opustelo mesto i svrši se, i bi zapoveđeno od onih koji su ga postavili, da bude slobodno; ako se pak zgodi da zlom i lukavom voljom padne pod vlast pokvarenih i lukavih ljudi, koji ne gledaju ni na što drugo nego na pogubnu korist, jadno jadnik učiniće! I ne samo ovo, nego i krstove blaženih careva, koje oni svojom bogoljubivom voljom, napisaše u hrisovulje, dajući slobodu manastiru. Triput je on jedan i triput proklet, ma ko bio, ko pogazi slobodu i ništa ne pomisli. Ko bi tako nešto učinio, kako da neće posle biti krivac? Neka ovo bude na taj način propisano.

Glava 13: O POSTAVLJENJU IGUMANA, KAKO TREBA POSTAVITI IGUMANA

A treba u ostalom podsetiti vašu ljubav i o postavljenju igumana i ikonoma, i prvog eklisijarha neizmenjeno i neprestupno. Ako hoćete da postavite igumana, jer ovaj naš sveti manastir Gospođe Nastavnice naše Bogorodice bi odlikovan od blagovernih careva da je u broju igumanskih manastira kao i drugi carski igumanski manastiri. A drugi se znamenuju od cara. A ja smerni razumeh štetu manastirsku u zlatu i u konjima i u trudu, što dolazi od putovanja, i umolih blagoverne one careve da ne idu igumani k njima radi naznamenanja, već uzeh od njih štap, da je u manastiru mesto naznamenanja carskog. A kad se prestavi iguman od vas ka Gospodu ili svojom voljom ostavi igumanstvo, to neka se bira ikonom i eklisijarh, i od bratije do 10 ili 12 koji su najstariji, i neka uđu u crkvu i neka promisle sebi igumana, koji će im otvoriti ne samo telesne oči nego i duševne, za koga sva bratija zna da je u vrlini i u pravdi i prepodobiju, koji ima slobode da kaže: "Hodite, deco, i poslušajte me, i strahu Gospodnjem naučiću vas".(57) "Uzmite moj jaram na se i naučite se od mene, jer sam krotak i smeran srcem, i naći ćete pokoj dušama vašim".(58) A neka ne bude nagovaranja radi zadovoljenja telesnih pohota. I izišavši iz crkve ovoga svima objavite.
A na ovaj način treba da postavljate igumana: Pošto vi svi uđete u crkvu, i uzevši ovaj tipik i položivši ga na svetu trpezu, i prislonivši štap uz svetu trpezu, zapoveda se da izabrani uđe u oltar, sa uobičajenim Trisvetim i sa troparima. Tropar: "Pomiluj nas, Gospode, pomiluj" do kraja; "Slava: Gospode, Gospode, pogledaj s nebesa i vidi" i drugo, a neka bude glas šesti u oktoihu: "Jedinočedni i jedinosušni Ocu svojemu" zatim "Gospode, pomiluj" 30 puta, i pošto se pokloni tri puta do zemlje pred svetom trpezom, i pošto sa nje uzme tipik i štap, i pošto svi kažu: "Dostojan!", i dostojan neka stane na dostojnom igumanskom mestu. I pošto stane, celiva ga sva bratija, i od tada je vaš iguman Bogom postavljeni i presvete Gospođe i Vladičice Bogorodice Nastavnice, koji mu pomažu.

Glava 14: KAKO TREBA POSTAVLJATI IKONOMA

A kako ćete opet ikonoma postaviti: Ti, igumane, i sva bratija treba da izaberete po vašoj vrlini podobna i da postavljate u ikonomstvo; neka se postavi na ovaj način: posle otpusta jutrenje i uobičajene molitve, i pošto biva Trisveto od sviju, neka čini tri metanije pred presvetom Vladičicom našom Gospođom Bogorodicom Nastavnicom, i neka pobožno i sa strahom celiva ikonu. A potom neka se pokloni igumanu do zemlje. Zatim neka priklanja svoju otkrivenu glavu igumanu, a iguman znamenujući ga časnim krstom, neka ovako pobožno govori: "Molitvama presvete Bogorodice i molitvama svetih otaca postavljaju te za ikonoma manastiru!" Potom davši celov u Gospodu, neka stane na mesto koje mu pripada. Potom ga celivaju svi. Posle celova neka se uznosi slava Bogu i neka dođe otpust posle uobičajene jerejske molitve. Pošto ovaj ikonom bez padanja svršava svoju službu ka Bogu i vama, pokaže vam se iskusan i upravlja vas ne po licu, no sve imajući kao jedan ud, pošto ima pod sobom i svoga pomoćnika: podikonoma. I tako u Gospodu neizmenjeno i nepokolebljivo dobro prebiva, čuvajući i upravljajući svaku stvar. Ako li štogod nepažnjom propadne, makar i od malih stvari, to će biti ispitivani u dan ispita i za malu stvar, koju pogubiše u svojoj lenosti. Jer apostol kaže: "Svaki koji čini rabotu sa usrdnošću, primiće nagradu otplate prema trudu".(59) I opet: "Proklet je čovek koji čini rabotu sa lenošću!"(60) Ovo slušajući treba od zla bežati i više se ka dobru podvizavati. Ako ga vreme obliči kao nesposobna i nekorisna, kao lena u službi i neplodna, ili da daje svojim rođacima ili od manastira krade, ili razvraća bratiju, van ukazanoga ustava, ili odriče mudre zapovesti igumanove, ili pripoveda neku manastirsku tajnu, ili ruši što u ustavu i postavlja svoju volju, ili jasno pokazuje neke telesne strasti. I ako prebiva u nekojima od ovih stvari i ne ostavlja se njih, nego ih još više drži, to bio iguman, bio ikonom, vi zajedno savećajte i ujedno odlučite ono što je bolje, i tada skinite onoga nepodobnoga sa vašeg zastupstva, a uvedite onoga koga ste vi izabrali, a ovoga ostavite neka se pokori. I ako se dogodi da iguman iziđe bilo svojom voljom ili radi nekih ovih stvari, to neka se poštuje kao prvi brat posle igumana, i neka ima stojanje i sedište u crkvi i za trpezom i na ostalim skupovima, a u jelu i piću i u svemu neka živi sa onima koji su u opštežiću. I ako bude nešto radio, dozvoljeno mu je davati nekoga drugoga od mlađih, da mu radi. Neka vam je i ovo znano: Ako bilo iguman, bilo ikonom što steče živeći u manastiru, i rekne: "Ovo je moje", zapovedam da tako ne bude, nego svakom dovoljno trebovanje da bude od manastira.

Glava 15: O POSTAVLJENJU EKLISIJARHA

Za eklisijarha treba da postavljate brata, izabravši ga po reči Davida:
"Blago čoveku koji se boji Gospoda,
kome su veoma omilele zapovesti njegove!"(61)
I neka polažu ustav crkveni pred presvetom Vladičicom našom Bogorodicom i ključeve crkvene, i da čine Trisveto. I posle Trisvetog uzima narečeni eklisijarh ustav i ključeve, kao od same presvete Vladičice naše Bogorodice, i prilazi ka igumanu, i blagosilja ga iguman po više pisanom blagoslovu kao ikonoma, i njega na isti način neka proizvede, samo izmenjujući na ime eklisijarhovo. Zapovedam da on ne bude len na vršenje crkvene službe, nego da vrši bodro i sećajući se blaženog proroka koji vapije:
"Rabotajte Gospodu sa strahom
i radujte se njemu sa trepetom!"(62)
Pošto to čuva i pošto ima i podeklisijarha nižeg od sebe, i pažljivo, smotreno pazi u pojanju i u čitanju da se nešto ne izostavi u vašoj lenosti, a uz to i na paljenje sveća i čišćenje i paljenje kandila, ili na spominjanje živih i umrlih, koji su upisani da se pominju; uz to i na panihide po predanom činu, kao što sinaksar zapoveda, i o umrlim svetim ocima i braći našoj, kada se kome sluči ili smrt, ili da se učini pomen ranije počivšoj braći našoj u zapisani mu dan. Ako se ovi rečeni pomeni nekom od bratije dogode u dan nedeljni ili na praznik Gospodnji, to nemoj ostavljati zbog praznika, već poj ili pre praznika ili posle praznika. Ako li se ovaj pomen rečene bratije naše dogodi u veliki post, tada samo u subote pojemo panihide za mrtve. A onima čije se panihide dogode u posne dane, treba im pre mesopusta otpojati panihide za pokoj.

Glava 16: POUKA BRATIJI I DA ODAJU ČAST IGUMANU

No molim se, čeda moja u Gospodu vazljubljena, molim se, štaviše i zapovedam, i za svedoke reči pozivam kao čuvare dela, i poslušnike da prema igumanima mi ikonomima slobodu i poštovanje imate. Jer moja reč je opet upućena vama koji na sebe primate sud, neka odstupi od vas zavist, da odstupi svaka sujetna ljubav i dar nerazuman, a neka se skupe: pravedan sud, tačna pažnja i merilo pravde i tačnost istine, i kao da nadzire svojim svevidećim okom sam onaj koji ispituje srca i utrobe.(63) Tako neka bude vaš izbor i ispitivanje. Ako li nešto u vašem ljudskom, ne mogući rasuditi sami sebi sagrešenja u sebi, pritecimo ka drugome, koji nam može rasuditi zle običaje, koji nam donose propast duši, a opravdanje toga ako je pravedno tražiće od vas pravedni i nenagovorljivi Sudija, i ne znam koga biste uzevši za branioca mogli uteći osudi. A vi, teško meni, onim pogubnim izborom rđavog izabraste, i nanesoste toliku štetu ne samo njemu nego i sami sebi, a sa vama i svima ostalima, navukavši propast i njemu samom, i vama samima i drugima.
Ne ustremite se zato u borbe, radeći po svojoj volji, nego u zajedničkom mišljenju i umovanju izaberite izabranoga. Svakako i kada je iguman živ, treba birati izabranoga od bratije. A ako se stečete u jednu saglasnost i volju, neka vam se ne protivi iguman, a gredući za vama, još ću čuvati vašu saglasnu volju i jednu odluku. Ako nećete da poslušate moje dobre pouke na vašu korist, izaberite sebi drugoga vođu, koji će ići po vašoj volji i vama se pokoravati, a ne vi njemu. A tim i takovim protivuslovnicima zapoveda moja smernost da ne budu protivni zbog razne gordosti, jer kaže: "Teško onima koji se odriču i koji nisu smerni, jer će ih Gospod svojim gnevom smiriti". Da, radi ovoga izvolite i sami u sebi rasuđivati smirujući se, ne dajući protivljenja.

Glava 17: O POUCI IGUMANA BRATIJI I O ISPOVEDANJU

A savetujem svima, braćo, kada vam se postavi iguman, požurite se da sve pokrete vaših duša njemu kažete i da ispovedite vaše za dušu štetne pomisli, da bi otuda odmah vašu ljubav i raspoloženje u sebi utisnuo; a ne govorimo misli ispoveđene starešinama, no one koje vam dosađuju svakoga dana i čas; jer nije moguće nikako da vi kao ljudi nikada ne pomišljate nešto zlo i ne dajte dobro odlaganjem, što ne treba da bude, nego sa svakom voljom, i sa žurbom na to trčite, da bismo svi bili jedno, isto mudrujući, isto pomišljajući, paseni i vođeni od jednog istog pastira i kao neka zlatna veriga vezani jedni za druge, držite se jedan za drugoga i saudite se(64) u jedno telo, pod jednom glavom, po božanstvenom Pavlu, neimarstvom Duha(65). A ako ko bude nesavitljiv i nepomirljiv i nepopustljiv, svoju čineću volju, ne čineći ispovedanja igumanu ili opštem ocu kao što više pisasmo, nego on sebi određuje drugoga duhovnog oca, a ne ovoga, i stara se da njemu izlaže misli, neka bude negde izvan i daleko od vašega stada odmah odagnan, bez milosti i pomilovanja (o, Božje svevideće oči!), zlo i veoma napasno je pomislio. Neka se izgoni iz manastira i neka se odluči, tuđ neka bude od našeg dela, kao krivac otrgnuća i cepanja, i svakog dugog nereda i smutnje i štete. Takvom je sličan ovaj.

Glava 18: O ZAPOVESTI BRATIJI, POUKA

A ovo da vam opet zapovedim: Budite mi sa svakom čašću i ljubavlju, svakim strahopoštovanjem, svakom nepokolebljivom pokornošću, svakom poslušnošću igumanu vašem, kao što reče neki od svetih otaca; kaže: "Ako će oni koji se za vas brinu odgovarati za vas, kako da se u svemu njima ne pokoravamo i kao ostali udovi tela glavi ne budemo poslušni i uslužni?" I božanstveni i veliki apostol Pavle ovako kaže u svojoj poslanici Jevrejima: "Povinujte se igumanima vašima i pokoravajte se, jer oni se kao odgovorni staraju za duše vaše"(66). No i jedan prema drugome jedinstvo i ljubav, mir čuvajući, budite mi, raspaljujući jedni druge iz srdačne misli, jedni druge utvrđujući, upućujući, tešeći, podižući, poučavajući jedni druge na podsticanje ljubavi i dobrih dela, i prosto reći na sve što je dobro, što je spasonosno, što je vrlina, što je pohvalno(67), starajući se da izvršite koliko je moguće. Jer Gospod naš Isus Hristos reče: "Ovako vam zapovedam da ljubite jedan drugoga, kao što ja vas zavoleh"(68); i opet: "Po tome će svi poznati da ste moji učenici, ako ljubite jedan drugoga"(69). Vidite čiji ćemo učenici biti čuvajući ovo, vidite koju ćemo slavu i veselje postići poučavani od čovekoljupca Vladike! Zato sa svim staranjem i sa svom snagom i sa svom revnošću na zapovesti njegove pazimo!

Glava 19: POUKA IGUMANU I OCU DUHOVNOM

I ti, oče duhovni ovoga osveštenoga stada i nastavniče, budi smeran bratiji, milostiv, pokazujući im svu očinsku dobru volju. Da, molim te: za sve se brini, sve čuvaj i sve trpi, pomaži, poučavajući, opominjući, učeći i tešeći, bolne isceljujući, nemoćne utvrđujući, malodušne bodreći, one koji greše vraćajući, sedamdeset i sedam puta praštajući po reči Gospodnjoj(70). Jer podobno je da nam onaj koji se upodobio Gospodu snishodljivo sudi, a ako to zanemaruje ili krajnju isteruje pravdu biće osuđen zbog svoje mržnje, kao nemilostiv. Da drugo ostavim, sv. Vasilije reče: "A i sam iguman, brinući se kao otac za rođenu decu, nadgledaće po mogućstvu svačiju potrebu i preduzeće po mogućstvu potrebno isceljenje i brigu, i uistinu bolestan ud, bilo telesno bilo duševno, razmatraće sa ljubavlju i očinskom dobronamernošću". ada vi ovaki svakako budete, neće biti da neko nedostojno uskačući igumanuje ili ikonomuje, pozivajući se na starost, ili delo, ili plemenit rod, ili ugled, ili prinošenjem nekoga imanja ili novca, već da bude pre toga poštovan od onih koji su od vas sviju odrešeni u savećanje i rasuđivanje o igumanu, i neka se izabere za igumana samo od njih, pa makar se on tek postrigao, makar bio i nepismen i od onih koji su van crkve priveden. Nikakve štete otuda neće biti manastiru, "jer Bog može i od kamenja podići decu Avraamu"(71), i slepima dati premudrost, i reč dati nerečitima, koji će mu biti ugodniji od onih koji se hvale svojom snagom i mudrošću i bogatstvom i poreklom. I za ovo je svedok vaistinu božanstveni i veliki apostol, sveti Pavle, koji ovako veoma vapije: "što je ludo za svet i nemoćno i izgnano, to izabra Bog da premudre i silne i visoke posrami, i ono što se ne smatra ni za što, da uništi ono što važi za nešto"(72).
Ovo je o postavljenju igumana i ikonoma. Dodajući nešto malo rečenome, veoma potrebno i prikladno.

Glava 20: O TOME DA NE SUDE BRATIJA IGUMANE U DAVANJU MANASTIRSKIM GOSTIMA

Da ne sude bratija igumane, niti da traže račun o tome što se unosi ili izdaje radi manastirske potrebe. Jer ovo je nedostojno i štetno, i rađa ne malo nepoverenje, cepanje i nered, a čini i druge sablazni. A ti opet igumane, rođacima i svojim prijateljima koji ne budu manastiru od potrebe, nemoj razdavati niti pak sabirati i uzimati sebi govoreći: "Ako ne budem opet iguman, da imam ovo!" Oni koji ovako čine, neka budu bez pričešća svetih tajni u Svetom Duhu. A ako se i bratija ne povinuju u ispitivanju onoga što su učinili, njih smo osudili, ili opet ako bratija rade bez njegove volje, to i na njih uz prednju zapovest i ovo prilažemo. Sudiji koji se ne da prevariti, izobličitelju savesti, vaistinu neće pobeći. Zato i treba da paze da ne upadnu u ruke Boga živoga"(73) Jer, neće pobeći božanstvenom strašnom sudu za neopravdano i nepotrebno izdavanje stvari i novca; pišući im ovo, podsećamo ih. A ako se toliko samouvereni i besramni pokažu, da se ne boje ni Božjega suda, već nedolično rastaču što je manastirsko, neka budu bez pričešća dok se ovoga ne okanu.

Glava 21: UKAZ O ZAVESAMA, IKONAMA I KNJIGAMA CRKVENIM

Hoćemo da se ne uzimaju od nas stečeni svešteni sasudi, ikone i zavese i knjige, niti ostale sve crkvene tečevine, i ne samo da se ne uzimaju nego neka se odatle ni ne pokreću, i nikada ni od koga ne uzimaju. A ko nešto od ovoga otimajući uzima radi nekog izgovora, neka padne u greh crkvene krađe i zbog ovoga neka bude osuđen zakonskom kaznom. Iz drugog opravdanog razloga uzimati ove ili premeštati, ni mi, niti drugi neko dobro mudrujući ne može narediti, osim u vreme nevolje od požara manastira, kada se dogodi da se zapali ili padne od zemljotresa, ili što drugo što će biti manastiru od pomoći, a druge nikakve pomoći nema, tada neka se ovi pokreću, ali da to ne čini sam iguman tajno, nego po dogovoru i odluci sve starije bratije.

Glava 22: O UPISIVANJU SVEGA ŠTO TREBA DA SE UPISUJE

Zapovedam vam još i to, da se sve zapisuje od manastirskih prava, prihodi onih koji služe podrobno da se prepisuju, izdaci - kada i kamo, a prihodi - kada i otkuda. Ova je zapovest svima: dohijaru, ikonomu i parikonomu ili spoljašnjem ikonomu, ili onima koji drže bilo koju drugu rabotu. Ovome vas učim da svi zapisujete ovo, d budete besprekorni i bez prigovora.

Glava 23: O ONIMA KOJI GOVORE SUJETNO I PRAZNO

U ostalom i o drugim stvarima treba da se govori i kaže i o njima dovoljno. Ako se koji od vas u nekom ručnom radu ili u drugoj službi sastaju i tvore prazne razgovore, pa naviknuti na ove sastanke padaju i u sramne razgovore, jer oni koji mnogo govore neće pobeći od greha(74), neka se ne klone da se nauče od boljega, a ovome zapovedam da to čini iz ljubavi, i da nagovara da se ostave štetnoga za dušu. A treba govoriti iz božanskih spisa, jer je to korisno za dušu, ili ćutati. "Zaustavljajući usne, razuman si i mudar", kaže pisac Priča(75). A i kada ste na putu, pa od toga bolujete, lečite se na isti način. Treba veoma paziti da se sačuva um, znajući da je protivnome lako naići na njih i dovesti do pada, što neka ne bude, što je isto kao i kada se ovca udalji od ograde, stada i pastira. Uz to ne treba upasti u međusobna zlostavljanja ili u gnev; jer onaj koji ovo čini neka se odluči, ako se ne kaje i ne moli oproštaj skrušenim srcem. Volimo da vi svagda imate mir i ljubav jedan prema drugome, i mesto gneva naučite se: "Blagoslovi i prosti, brate!" A oni koji čine sujetne sastanke i dolaze bez razloga jedan drugome, i bez ikakvog potrebnog uzroka i igumanova znanja, neka budu poučeni; pa ako od zla ne odstupaju, neka budu kažnjeni.

Glava 24: DA NIKO NEMA U ĆELIJI JELA NI PIĆA, NI VOĆA I NIJEDNOG NOVČIĆA

I koji stiče neko imanje preko manastirske zapovesti, makar i jedan novčić ili voćku, bez znanja igumanova, neka padne pod epitimiju. Slično ovom, koji tajno jede i pije, ako se ne pokaje, i koji prima glasove od prijatelja i rođaka, i otpisuje im. A onaj koji nešto krade od manastira i ne ispravlja se, neka se odagna odatle.
Neka se doda i ovo rečenom.

Glava 25: O TOM DA NE VOLIMO DA KOD VAS BUDE VELIKI BROJ, VEĆ AKO I MALO, NEKA BUDU SA LJUBAVLJU

Veliki broj među vama ne volimo da bude; toliko da vas bude koliko je dovoljno da imate hrane, i koji pobožnost, ljubav i jedinstvo pretpostavljate svemu drugome, koji se svojim igumanima u svakom strpljenju i smernosti srca povinuju, i koji se žure da bogoljubno ispune sve što su oni zapovedili; a oni drugi da se odašilju, pa makar trebalo da vas i malo ostane. Bolje je jedan koji čini volju Gospodnju, nego množina bezakonika.

Glava 26: O TOME DA BRATIJA NEMAJU RABOTNIKA

Ne priliči vam da imate služitelje. Treba da budu po dvojica zajedno u ćeliji, i sasvim dosta! Treba da budu jedno i isto, dišući zakonom ljubavi duhovne, isto misleći i kao jednodušna braća vaistinu sakupivši se, vukući svesrdno isti jaram Gospodnji, i jedan drugom u miru i u potrebnoj poslušnosti i poštovanju pokoravajući se, da se i među vama ispuni reč Davidova:
"Koliko je dobro i koliko krasno
kada bratija žive zajedno!"(76)
A treba i ovo rasuditi: neka se povinuje novodošavši onome koji je pre došao, nepismeni pismenome, neuki obrazovanome i mlađi starijem. Ako li iguman odredi da ko bude i sam u ćeliji, on neka zna život njihov.

Glava 27: KAKO TREBA DAVATI ODEĆU I OBUĆU

Treba dalje ukazati o odeći bratiji. Zapovedio bih da im se daju rase šivene, ali videh da zavišću đavolskom među njima nastadoše mnoga roptanja, govoreći jedan drugome: "Tebi je bolje dano, a meni gore". Radi toga zapovedamo: kada dođe novak, neka mu se daje rasa i košulja, a na godinu da se dade svoj bratiji po perpera, da sebi kupuju odeću; a u pogledu obuće, to ostavljam na igumanu i na ikonomu, u kaligama ili u drugoj obući, da kojega vide da nema obuće, da mu dadu, a naročito crkvenici da imaju neoskudno kalige, a u noć noćno ruho, kako bude moguće manastiru. I ovo, i još po litra ulja da im se daje na godinu radi osvetljenja ćelije. I vune da se svakome dade po runo na godinu, makar i kupivši. A koji su crkvenici izabrani od igumana, koji imaju da drže i ćelijski ustav, to neka im se daju po tri litre ulja na godinu, ali treba da su po dvojica u ćeliji i svična da jednim kandilom obavljaju svoju službu, da im svetlost doteče za godinu.

Glava 28: O ONIMA KOJI NE USTAJU U CRKVU, KAKO IH TREBA KAZNITI

Zapovedamo ovima da uvek neslabljeno budu na svakoj crkvenoj službi, moleći se za sebe i za svet i za bratiju koja služi.
Ako li se ko uleni i ne ustane na jutrenju ili na drugu službu crkvenu, osim zbog nekog opravdanog razloga ili bolesti, neka čini metanije pred igumanom i svom bratijom, trideset metanja posred trpezarije; ako li se ne pokaje i opet po drugi put ne ustane, neka učini 60 poklona; ako li i tako, ne pokoravajući se, ostane i opet pavši u očajanje i po treći put ne dođe u crkvu, neka učini 100 poklona. Ako li se još ne pokorava i čini sablazan drugoj bratiji, neka se izgna od igumana i sve bratije. A ovu zapovest dajem ne samo crkvenicima, nego svoj bratiji koji su u manastiru, osim onih koji izvan manastira leže. A u čitanju i u kanarhanju kome učini eklisijarh metanije, osim telesne nemoći, ili na pojanje ili na počinjanje, neka se ne odriče. A na trpezi zapovedam da držite čtenija nedeljama. A ovo sve na igumana polažem: da ako ko ne posluša eklisijarha, neka ih poučava iguman.

Glava 29: O TOME DA NEKO NE KUVA ZASEBNO NITI JEDE U ĆELIJI

Posle ovoga i ovo vam pred Bogom i samom Vladičicom našom presvetom Bogorodicom Nastavnicom zapovedam vama:
Neka bude svima vama isto jelo i piće, a zapovedamo vam da ne kuvati posebno, ni tebi samom igumanu, ni ikonomu, ni eklisijarhu, niti kome drugome od bratije, koja prebiva u našem stadu. Ako li dođe gost manastiru, to treba iguman, ako li nema igumana, onda ikonom ili ko god bilo od prvih, da spremi gostu kako treba, jer radi toga jedinoga neka bivaju različna jela igumanu. Ovako kako je rečeno treba davati i onima koji su upali u bolest i radi toga trebaju boljeg jela i pića, na sastav nemoćna njihova tela. Ovo mi, uostalom, izgleda razumno da i bratija drže bez sablazni.

Glava 30: O ONIMA KOJI SLUŽE MANASTIRSKE SLUŽBE, KAKO IH TREBA POSTAVLJATI

Hirotonije služiteljâ treba da bivaju posle ikonomova proizvođenja, i postavljati ključare, uzimajući ključeve i polagati pred Presvetom Bogorodicom ili pred Hristom. I pošto se kaže Trisveto, onaj koji se proizvodi neka dolično i smerno učini tri metanije pred svetom Bogorodicom, i neka uzme ključeve svojim rukama, zatim prikloni svoj vrat igumanu i od njega primi rečeni blagoslov. A koji nemaju ključeve, celivaju svetu ikonu; igumanov pečat dovoljan im je za proizvođenje.

Glava 31: O TOME DA IGUMAN TREBA DA POUČAVA BRATIJU DA NE ČINE METEŽ USTAVŠI OD TRPEZE, NEGO DA POBOŽNO IDU U SVOJE ĆELIJE

Takođe neka nadgleda iguman na pojanju u crkvi, ulaženje u trpezariju, neka čuva bratiju i na svakom mestu, da i one koji zajedno sede bez razloga i vode prazne razgovore ili ne rade bratski poučava i ispravlja, nagovorivši da idu u svoje ćelije, i da čine molitvu i ručni rad. A i trpezar treba da pazi da u svojoj lenosti ne postavi na trpezi nešto neispravno od hrane na roptanje braće, ili da ima neoprane sudove, ili nešto trulo, ili da ne deli svima jednako jelo; ako se to dogodi, neka mu iguman izrekne epitimiju.

Glava 32: O ONIMA KOJI RABOTAJU MANASTIRU

Postavljeni na koju službu, recimo ikonom, eklisijarh, paraikonom i mnogi drugi koji drže manastirske rabote i vrše ih pažljivo, dobro i časno, pravedno je ne smenjivati ih od svojih poslova. A one od njih koji se lene i nikako se ne brinu, i koji su nepošteni među njima, treba ih smenjivati i postavljati druge. A ako neki od njih krade nešto, makar i malo, biće kriv Gospodu našem Isusu Hristu i prečistoj njegovoj Materi opštoj Nastavnici, od koje su i primili ključeve, obećavajući da će joj pošteno i svesrdno služiti.

Glava 33: O KLJUČARIMA I HLEBARIMA I RIBARIMA I O STRATORU I O IKONOMIMA METOHIJSKIM

A molim ključare i hlebare i ribare, i koji se brinu za mazge, i koji su u metosima ikonomi manastirskih imanja, a šalju se van manastira ili drugde odlaze po zapovesti igumanovoj, i prosto sve koji služe, da vršite svesrdno svoje službe, kao oni koji se otuda nadaju ne maloj koristi. Nepismenima biće svakako dovoljno kao odbrana i pred Bogom i pred nama: pažnja i briga oko službe; a one koji su pismeni, pa zbog službe ne mogu da vrše svoje molitveno služenje niti da budu sa bratijom na bogoslužbenim skupovima, poučavamo da ne budu malodušni i očajni od pomisli da su izgubili korist, nego neka su pre dobrodušni i radosni što ih je Gospod okrepio da posluže svojoj braći, po podobiju onoga koji reče: "Ne dođoh da mi služe, nego da služim i položim dušu moju radi izbavljenja mnogih"(77). Vidite, braćo moja, kakvo delo vi vršite, vidite kome ste se upodobili. Vidite da sa ljubavlju prilazite glavi svakoga dobra. Pa što onda tužite i što ste utučeni izostavši od bogosluženja? Zar ne razumete da dušu svoju polažete za mnoge, kao moj Vladika Hristos, da date mir braći vašoj? Treba, dakle, da se radujete i da igrate, jer biste jedva mogli postići više baveći se molitvom, što delom svagda tvorite; blaženi da ste zbog žalosti i kao revnitelji u tome! Jer, dobra je molitva, i veoma dobra; ona čini da besedimo sa Bogom i uznosi nas sa zemlje na nebo. Ali bolja je i još viša - ljubav; jer molitva je deo vrline, i od svega savršenoga u telu najsavršenije, kao neki odsečak i ud, a ljubav je glava i savršenstvo; ona pokazuje sa njom spregnutu smernost, koja čini uzvišenim, i milostinju i čovekoljublje, a radi njih čak Bog postade čovek i zove se Bog, i radi toga se čovek ukazuje Bog, nebeskom Ocu sličan. Zbog čega, dakle, ostavivši riznicu svih ovih dobara i glavu, trčite ka nižem i ka jednoj tekovini? Treba oni koji su tako prispeli ka glavi, da se drže nje tvrdo i sve da čine da od nje ne otpadnu. Bojimo se, kažu, zbog izostanka od pravila; ali, ne bojte se, jer čista ispovest nadopuniće vam ovaj nedostatak i ispuniće pravedno molitvu, samo neka nema lenosti ni nedostatka - toga se bojte, na to pazite! Ako li toga nema, radujte se držeći se svesrdno službe. Koji ovako služe, dovoljno naučeni, svi u služenju biće kao oni koji dobro čine.
A ja ću u slovu izložiti što mi je malo preteklo.

Glava 34: O ŠILJANJU NA PREGLEDANJE IMANJA

Pošto u našoj nemoći hodeći stekosmo i nešto malo imanja, iguman i ikonom treba da se brinu i za njih, i da paze koliko je moguće, kakovi su oni koji se šalju da se brinu o njima, naime pobožni, nego mudri i starci, ako je moguće, zbog strelčevih napadaja(78).

Glava 35: KAKO TREBA POJATI PANIHIDE KTITORIMA

Dovoljno je, dakle, zapovesti o manastirskim potrebama, dovoljno i prikladno.
A o umrlim ocima našim i bratiji primićemo ovako. Svetlo i sa svenoćnim bdenijem treba da slavite uspomenu trisvetoga i uvek spominjanoga oca našega i ktitora kir Simeona monaha, koja je meseca februara u 13. dan, koji treba da praznujete svetlo i sa pojanjem i svećama, i u vašem jelu i piću. Uz to podajte hleb i vino na vrata, ko se nameri u taj dan. I ovo treba da znate, jer mnogo puta događa se ova uspomena u vreme velikog posta: vi pojte pre posta, a uveče na panihidi dati svoj bratiji po sveću da poju držeći je nad grobom.
O panihidi Nastasijinoj. Na isti način treba da pojete i da dan uspomene blaženopočivše Anastasije monahinje, nekada bivše supruge njegove, meseca juna 21.

Glava 36: O PANIHIDAMA SVETIH OTACA I BRATIJE NAŠE POČIVŠIH U MESTU OVOM, I KOJI ĆE TEK POČINUTI, KAKO TREBA POJATI PANIHIDE I DRŽATI POMENE

I koji posle mene što dostojno učiniše i uzakoniše da se od nas pominju, neka bivaju njihovi godišnji pomeni, a takođe i bratije čija su imena napisana u pomenicima ili će se napisati. A ne samo njima nego i onima koji su se tek prestavili, svagda na svakom bogosluženju jutrenje i liturgije i večernje neka biva pomen u molbama jektenijâ, to jest da se pominje do 40 dana mu, u kojima svaki dan i prosfora neka se prenosi za njega, sa ovima. A pomene svakoga od umrlih neka upisuje eklisijarh, da ih vi imate nezaboravno i da se vrše neizostavno. Ali o ovom treba i smotrenije kazati, jer se događa, pošto se umnožila umrla bratija, mnogo puta, da se u jednoj sedmici steknu tri ili četiri uspomene ili više, i biće svakako nužno da oni koji žele da čine svakome od njih pomen na panihidama, da izostavljaju određene zapovesti u pogledu panihida, koje su vam obavezne u sve dane, i da pojete panihidu nedavno umrlome. Da to ne bude, zapovedamo: ako bi neki od bratije hteli da idu i da poju za umrle, neka to čine, a drugi neka poju u paraklitiku propisanu panihidu. Neka to bude i neka se vrši, i ugodno je nama, a čini nam se i Bogu. Ako li zbog zime, po grehu ili nemoći, da ne kažem i lenosti, nećete ovo, gledajte da koliko god saznate uspomena koje su se stekle u jednoj istoj sedmici, sve zajedno jednom panihidom da svršite za sve, ako se ne dogodi pomen nekom igumanu vašem. Njemu pripada zaseban pomen, jer svi treba tada da pojete. I tako ćete svršavati bratiji vašoj dužan pomen i nećete otpadati od vašeg kanona, dajući ga ovako i u panihidama, i na liturgijama za njih. I to je dobro da svima zajedno bivaju pomeni, i da se za svakoga prinose prosfore. Jer kada je određen zakoniti jerej nad grobovima, neka čini kako mu je ugodno, jer mu je to moguće. A na vratima ono što treba da se daje za neke, naime što je neko prineo ili prinese dostojno za nečiji pomen, kao što je ugovorio u manastiru, pošto je ostavio ili ostavlja za njihov spomen, zapovedamo da se neizostavno daje. Diptihe pak zapovedamo u Gospodu jerejima samim ili đakonima, da na svakoj liturgiji spominju u diptisima zapisane, da sami ne nosite njihov greh zato što ih ne pominjete i izostavljate.

Glava 37: O ONIMA KOJI SE POSTRIZAVAJU

Treba reći i o onima koji se postrizavaju. Ako bi to bili neki slavni ili ranije nama poznati, i koji pobliže znaju naš život, neka se postrizavaju i u granici određenog vremena, uz vašu molitvu neka se i on primi. Ako su obični i nepoznati ljudi, po isteku 7 dana od dolaska ovde neka se oblače u plašt i u monaški šlem, neka mu se zapovede službe prema njegovim mogućnostima i neka se posmatraju, da li ih sa trpljenjem i smirenošću vrše. Ako su takovi, neka ostanu 6 meseci, tada neka se pridruže braći i neka se postrizavaju, i neka prime zaruku božanstvenog i anđelskog lika. Ako se slučajno pokažu nesavitljivi, ropćući i mrzovoljni prema zapovestima, iguman ne treba da ih prima. Uz ovo se treba brinuti i za monahe koji dolaze sa strane; njih treba primati sa ispitivanjem, a ne treba ih prisiljavati da se nečeg odriču ili da nešto donesu. Jer ne treba blagodat Božju preprodavati na dug ili prodavati na dobit, da ne dođe otuda kakva sramota ili ukor na nas koji smo se badava postrigli. I neka se ne unese ova zla i prokleta reč: "moje" i "tvoje", "veće" ili "manje", misliti da je bolji onaj koji je doneo od onoga koji nije doneo; to nikada da ne bude među vama, nikada! Ako bi nam postrižnik nešto doneo, treba primiti, jer ovo je voljno i neprisilno, i voljno delo bogoljublja i milostinje. Čin imajte i dobročinstva, i od Boga biće nagrada, na očišćenje njegovih pregrešenja, a uz to, uistinu da kažemo, poklon prinosi Bogu i prečistoj njegovoj Materi i Nastavnici. Jer drugo je odricanje i prinošenje, a drugo dar ili davanje milostinje ili poklon. Jer dar otuda ima kao odgovor nadu i unapred polaže kao neku kupovinu potrebnih za neke rečene saglasnosti i svetske kupovine. A što je miraz u nebeskim nadama i davanjima sadržan, onaj koji daje neka ne misli da ima neku prednost zbog toga nad ostalom bratijom, već ima da bude ravan sa svima, po važećem zakonu manastira. Ako li kada iskušan onaj koji je dao, što je veoma nesavetno, hoće da ode iz manastira, i hteo bi i darovano da odnese, ne treba mu to dati, ma šta to bilo. Jer što je jednom darovano Bogu ne uzima se; koji uzima - sveštenokradac je, a koji čini krađu sveštenog, sleduje mu epitimija. Svi znaju, ako i ne kažemo. Ovo je sad ovako i ovako držite.

Glava 38: O DAVANJU BRATIJI NA VRATIMA

A ono što će biti rečeno i što vi treba veoma da čuvate, ne malu korist i spasenje vama umnožava. A šta je to? Davanje na vratima i davanje odmora i nadgledanje stranih i nemoćnih, zbog kojih sazidasmo i gostinicu, isprosivši mesto od nekoga hristoljubivoga, u kojoj ćemo i dati odmora stranoj braći i nemoćnicima dati da leže, koliko moć dopušta da se udostoje brige. Nage i bose treba odevati i obuvati starim vašim odećama i obućom, što nećete davati vi sami, jer to ne dozvoljavamo, već iguman. A gladne treba hraniti i duši davati, kao što rekosmo, već uzakonjenim hlebom i vinom i sočivom nekim, od pretekle vaše hrane. A ovo treba da bude od vaše uzdržljivosti, a ako nije moguće, a ono neka bar bude od suviška; jer i Bogu je milo ako je moguće.
A i umrle treba sahranjivati. Groblje za strance je radi njih podignuto, da ne bi dobijajući od vas manje, bolje i potrebnije nezbrinuto imajući zaboravili. A ne treba sahranjivati prosto i kao slučajno, nego prvo vi otpojavši pogrebne pesme i drugo dostojno zbrinuvši, i sasvim bez izuzetka, sve najusrdnije treba ukazivati čistotu prema stranoj našoj braći, da i mi čistu i bogatu milost za njih od Boga primimo.
Jer nećemo nikoga sa vrata naših prazna da otpuštamo.

Glava 39: O POUCI IGUMANU I IKONOMU I SVOJ BRATIJI, DA NERAZRUŠNO ČUVAJU SVE ŠTO JE ZAPOVEĐENO U OVOM TIPIKU

I molim Gospoda radi sve vas, braćo i čeda moja u Gospodu ljubljena, da nerazrušivo i nepromenjeno u svemu čuvate što sam vam zapovedio ja vaš smerni otac, volju moju i primljeno i savet i zapovest vama na korist i spasenje duševno i učvršćenje i umirenje sviju, pa da kažem i mojega oca pred Gospodom pohvalu i ukras. Radi toga ovo i svaki povod za sablazan po našem znanju je u ovom tipiku, i zapovedismo jasno i nepokriveno postarasmo se izvoleti, da ne bi posle našeg odlaska, našavši mesto (za što se molim, Vladičice moja i Gospođo preslavna Nastavnice), neprijatelj duša naših sotona pokolebao vas od prvog pomisla, i svoju praćku postavio i razbio ono što je mnogim znojem i sa mnogim trudom na spasenje duše od Boga dobro utvrđeno, i sve što se vidi krasotom osnovano; gde i posle tolikog našeg utvrđenja i koliko je moguće tačnosti, znam da neće oskudevati zlo, niti uzrok zla, i razvraćenje od zle i bezbožne zveri, i krivi uzroci i napadaji. No vi svi, prosvećeni Božijom blagodaću, znate njegove zamke i kako treba da se od njih uklanjate, a to znate iz božanstvenih spisa i neprestanoga čitanja pouka, i od samoga iskušavanja, i od onoga čemu se sami u iskušenju naučiste. Stanice protiv zla čvrsto, imajući veliku i nerazorivu pomoć Božju, toplim molitvama preneporočne i presvete Vladičice naše Gospođe Bogorodice, i svetoga i slavnoga mučenika Polievkta, i molitvama blaženoga oca našega Simeona. A priložiću, grešni, i svoju molitvu, da vas bratski uči i da dodajete što treba, koji ne zna od onoga koji to dobro razume, i neka se vaspitava nevaspitani i nerazumni od razumnog. I tako u Svetom Duhu i u ljubavi jedan od drugoga utvrđivani i svrstavani kao u ubojni red, dobro i duhovno i spasonosno. Dobro znam i uzdam se u Hrista istinitoga Boga našega i u njegovu presvetu Mater Bogorodicu, zastupnicu našu i pobornicu, da ćete se uvek sačuvati nepovređeni. I tako našavši vas neprijatelj naoružane i ukrepljene posramiće se, i uzalud i naprazno zijajući postideće se, i ništa ne postignuvši biće daleko od vas odagnan, a vi se spasavajte i veličajte se i mirni budite, i svi će vam zavideti zbog vaših dobrih dela, i u časnom životu da budete u sve dane života vašega.
Setivši se još nečega, prekinuću reč.

Glava 40: O BOLNICI I O BOLNIČARIMA

Rekoh napred nešto malo o bolesnoj braći našoj. Sve je ostavljeno igumanovoj volji što se tiče brige o njima. Jer treba i o njima više kazati. Zapovedamo da se za bolne izabere ćelija koja ima oblik bolnice, i da se postave postelje bolnima za ležanje i odmor, i da im se đe bolničar da ih dvori u svemu. Ako li mojim gresima mnogi padnu u bolest, neka im se dadu i dva bolničara, velika arula, to jest ognjište od medi skovano i prenosivo, na kome će se topiti ukrop za bolne i drugo što im je na utehu, po mogućstvu, za jelo i piće i druge potrebe. A iguman svagda, ne retko, neka dolazi u bolnicu i neka od sveg srca posećuje bratiju i neka donosi svakome potrebno. A bratija naša bolesna, neka se, uzdajući se u ovo, ne raspuste tražeći nešto suvišno i što nikada nisu ni čuli, ni videli ni okusili, već neka se uzdrže i budu skromni, zadovoljni samo sa onim čemu je vreme i što je moguće manastiru doneti, to da im se donese. Ako im i služite zapovesti radi koju smo zapovedili, ipak ne dozvoljavamo da izvoljevaju. Mislimo da žive smerno, kao što priliči monasima, da i oni prime nagradu za trpljenje, a to je uzdržavanje od pohota i tuga od bolova, da im zastupnik bude od Boga radi naslade. Neka vam bude!

Glava 41: DRUGA POUKA IGUMANU I BRATIJI

To je, dakle, koliko nam je po volji i dobrougodno Bogu i Nastavnici, i vama od potrebe i na ne malu korist, što ćete sada čuvati nerazrušeno i nepromenjeno na svagda. A to je: neizostavno vršiti predanu vam službu na svima skupovima, čuvati veru i čast koja pripada igumanima vašim, međusobno se ljubiti i starati se da svaki svakoga nadvisuje u smernoumlju, saosećajući nevolju jedan drugoga kao udovi jednoga tela i popunjavati nedostatke jedan drugoga. Ne ustremljivati se u zavist ni na nedoličnu ljubav ili nezakonito skupljanje i rascepe, čuvati se prvih mesta i svetskih počasti. A samo na jedno paziti: po vrlini živeti i ništa drugo; ako je moguće - disati spasonosnom rečju, i svim što je na sazidanje duše i na korist. Uz ovo izgoniti od vas izvor svih zala, to jest ljubav prema novcu, a koristiti se onim što je manastirsko, ili kojim drugim načinom, i ostavljati ostave i riznice tvoriti makar i do maloga, što nije zapovedio iguman, niti je dozvolio predani vam nomokanon. Ne samo ovo nego ili nebrigom ili kojim drugim nehatom puštati da nešto manastirsko propadne. Jer ovo je ravno prvom i prouzrokuje istu krivicu pred Bogom. Slobodan govor secite koliko je moguće. I sažeto da kažem: treba odgoniti sve što ne vodi ka spasenju.
Nemojte, o čeda i braćo, nikada da poštujemo ono što škodi, a da obilazimo ono što spasava, jer ništa nije od predanoga nama nemoćno ili da ne može da ispravlja. Pa ako bi nešto od ovoga nekima izgledalo takovo da je najslabije, ipak borimo se, pretrpimo, podnesimo hrabro, prisilimo malo sebe. Jer svet ne ostavismo radi odmora i raskoši, nego radi staranja i borbe po mogućstvu, radi primanja obećanih dobara. "Prisilimo, dakle, sebe", kao što je rečeno, "prisilimo, jer u carstvo nebesko prodire se na silu, i oni koji se otimaju o njega uspevaju da ga ugrabe"(79). Jer niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je ko kod spavajući i sanjajući pobedio svoga ratnog neprijatelja; onih su pobedni venci koji dobro trče, koji se trude, koji se bore, koji izdrže trudove od borbi. Kroz mnoge nevolje, kaže Gospod, valja vam ući u carstvo nebesko(80). Zato molim sve vas, vladajte se kao što dolikuje pozivu vašem(81), postavite telesa vaša sveta Gospodu, ljubite se međusobno, dobro trčite pred ležeću vam trku, što je dobro, što Bog voli, to pomišljajte. Što ste čuli i naučili, ne odstupajte to da činite (82). Braćo, vreme je prekraćeno (82a), sećajte se duša vaših i ne zaboravljajte naše smernosti u molitvama vašim!

Glava 42: O ĆELIJI KAREJSKOJ SVETOGA OCA SAVE

A hoću vašoj ljubavi i ovo da izrečem, pa štaviše i zapovest da dodam.
Ja mnogogrešni i uvek trom na podvizavanja duhovna bih u manastiru našem svete Vladičice i Bogorodice Nastavnice naše, i da li poslužih, ili potrudih se, ili ne male tuge primih, govorim po apostolu Pavlu: "da li u telu ili osim tela - ne znam Bog zna";(83) tako i ja o sebi govorim: ako što i primih od toga rečenoga - ne znam, Bog zna! Jer ostadoh u manastiru dokle ne sabrah vaše u Gospodu ljubljeno stado, pošto je mojoj nemoći ne malo pomogla Vladičica naša i Gospođa Bogorodica i Nastavnica. "Mir vam" govoreći, kao i Hristos svojim učenicima.(84) I pomislih: kada sa vama u manastiru prebivah hoteći vas sabrati ili poslužiti vam, i iz ljubavi prema vama zaboravljah svoja premnoga pregrešenja što ih učinih prema Bogu, i porazmislih u sebi da već treba da razmislim i o svojim sagrešenjima. I izišavši načinih sebi stan, koji će biti dvojici ili trojici, i crkvicu podigoh posvećenu svetom i prepodobnom pustinožitelju ocu Savi, čije ime i ja nedostojni imam. I načinih ovaj ustavac, kako treba da se vladaju oni koji hoće da žive u ovoj ćelijici. Te ovu zapovest dajem igumanu i vama, da ne postavi onoga koji služi radi telesnoga odmora ili opet nepismenoga, ili onoga koji trguje u njoj, nego da se izabira onaj koji hoće i želi da ide tesnim putem i da uđe kroz uska vrata.(85) Onoga koji ispunjava ovaj ustav, koji napisah, ovde u ovoj ćeliji, ako vidite da nije dostojan koga ostavih živeći u ovoj ćelijici učenika svoga, poslati treba na ovo mesto onoga koga vidite da želi i ljubi gornji spis, bio on star ili mlad; takav će se naći među vama. I ovo zapovedam posle moga odlaska Gospodu, da ne date u ono mesto ništa, niti pak dozvoljavam da uzmete od njega nešto. Ako li prekršite ovu zapovest, uvredićete mesto ono, i neka vam je suparnik na strašnom sudu prepodobni Sava i ja smerni!

Glava 43: O ČITANJU OVOGA TIPIKA SVAKOGA MESECA I IZVRŠAVATI GA, I PROČITATI GA NA DAN USPOMENE KTITORA

Zapovedam vam da ovaj tipik čitate u početku svakog meseca, za vreme vašeg jela, radi sećanja zapoveđenoga vam i na korist duša vaših. Tako budite! A vi u vašem spasenju usavršeni, kao oni koji ste dobro sačuvali ono što ste primili od vaših otaca, i dajući meni nagradu za ovo duhovno poučavanje i nastavljanje u Gospodu. A Bog mira koji nas je pozvao u večnu njegovu slavu zbog njegove mnoge i neiskazane Dobrote, neka vas usavrši i utvrdi u njegovoj svetoj volji, zbog jedinca Sina svoga Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i presvetoga i životvornoga Duha, kome pripada svaka slava, čast i klanjanje i veleljepije, i sada i uvek, i na vekove vekova. Amin!