Сећам се једног богомољачког скупа на којем сам био и једног старца од својих 60-70 година који ми је поставио питање: "Оче, шта да радим, ја сам странац у рођеној кући. Не разговарам ни са својим синовима, ни са својим унуцима, јер шта год да кажем они се на то смеју. Да ли је то све баш толико смешно, или ја не умем са њима, молим вас, реците ми". И ја му кажем: " Драги мој , ако ви вашој деци нисте улили страх Божији и ако их нисте васпитавали у православном духу још док су били у узрасту 2-3 године ујутру и увече, онда се немојте чудити томе што вас данас сналази од ваше рођене деце".
О такозваним либералним родитељима
Све се заснива на једном јеванђелском духу. Ако родитељи од својих родитеља нису понели семе Божије истине у свом срцу остаће духовно дегенерисани и неће имати шта ни да пренесу својој деци. Дакле, васпитани тако у духу лажне слободе, у једној распасаности и разуларености, дозволивши да у њима дође до изражаја све оно анимално и саможиво за очекивање је да ће за такве родитеље бити сасвим нормално и прихватљиво да то раде и њихова деца. И колико год нас свакодневица опомиње да је то апсурд који нас може скупо коштати и да све то ничему не води јер је потпуно страно бићу човековом, толико с друге стране никако да се дозовемо памети правдајући се тиме како то сви раде и како је себе тешко изузети. Зато данас имамо посувраћену чињеницу да тзв. либерални родитељи аминују својој деци једно такво понашање које прераста пред њиховим очима у отворени разврат само што га они називају тзв. "слободним односима". Данас двоје младих, дакле момак и девојка, не умеју другачије да комуницирају сем по страсној основи, тј. оно што их сједињује није истинска љубав већ искључиво та блудна страст ка којој подани теже и којој се свесилно предају. Отуда се свака друга љубав и човечност потискују на рачун сладострашћа. И не само то. Данас ће један младић да промени 10 девојака и сваку ће од њих да има за жену.Сутра, кад се ожени, зар ће он психички и ментално адаптиран да буде веран својој жени и зар ће за њега бити морални прекршај то што ће поред своје жене да има још 5 ако хоће. На жалост, исто то може да ради и жена, апсолутно. Друга је ствар та анатомска разлика и њене последице. Све то, наравно, не може да их испуни и доводи до крајњег незадовољства животом и самим собом. И како, сутра, од тако склопљених бракова да се очекује дуговечност. Све то добија трагичне размере када се зна да су управо родитељи били узор у том тзв. слободном, демократском, либералном начину живота који је у ствари само слаткоречив назив за прикривање саможивости и неморала. Добро дрво се по плоду познаје, а какви су плодови савременог начина живота видимо: пуне луднице и психијатрије, пуне болнице, на сваких стотинак метара апотека итд. Данас срести психички здраву особу, уравно- тежену и целосну сачувану права је реткост.
О духовном узрастању детета у ставу: нека
оно одрасте па опда нека само одлучи да ли ће
ићи у иркву или не
Да, нажалост, такав став и мишљење потиче од родитеља који нису дубоко укорењени као православни хришћани и који не схватају шта је права истинита вера, који је уопште крајњи смисао и циљ живота човековог - обожења, сједињења са Богом, живот за онај живот или како каже апостол Павле: "наше живљење на небесима". Упрљавши се до краја, свикнути на грех који је прожео све поре нашег физичког и душевног бића, зар ћемо када одрастемо бити способни, не да деламо хришћански, него уопште да мислимо и осећамо, а да не говоримо о узвишеним православним и хришћанским начелима?! То би било исто као када би детету од 6-7 година које треба да пође у школу рекли: не, нека, нека оно одрасте па када му буде било 20 или 30 година нека сам одлучи да ли ће да буде писмен или не. Дакле, исти принцип важи и када је реч о православном васпитању и уопште једном здравом постављању према духовним вредностима. Обогаљимо дете до краја, а онда му тобож препуштамо да слободно одлучује и кажемо: е, сад си богаљ, гледај да мислиш здраво?! Пошто сам од тебе сачинио богаља, и душом и умом и осећањима, сада ти препуштам да слободно и нормално размишљаш? Готово сатански цинизам и лицемерје! Управо ка томе води један такав став. Корен свега у једном површном доживљају хришћанства и неразумевању унутрашње дубине и лепоте православља. Како живети да би се Богом живело, односно шта значи не живети Богом, који је то мрак и пустош, која је то празнина и колико она увеличава и умножава сваку другу потребу претварајући је у незајажљивост. Не схватамо да се она може попунити само Богом и да је само Он кадар да је осмисли и прожме. У противном, осећаћемо све већу жеђ и глад, све већи јаз и провалију, све веће незадовољство. Отуда из дана у дан расте број самоубистава, шизофреничара, наркомана, изопаченика. Наша деца и омладина се више не формира у Цркви, ни у породици, ни у школи која је немоћна и погрешно устројена, тако да улица узима данак, Шта нам то говори? То говори много за све оне који иоле трезвено умеју да посматрају човека као човека, а камоли као боголику личност намењену за вечност.
Архимандрит Пајсије
блаженопочивши игуман
манастира Св. Прохор Пчињски
Духовна радозналост треба да буде прерађена, сварена и прежвакана и растворена с духом подвижништва, проверена сопственим горким опитом и преживљена у сопственом животу.
Докажи искреност своје намере постојаношћу (у духовном животу) и сталношћу, ревношћу, побожношћу и сабраношћу на овом светом делу. Човек не сме ни на секунд да дозволи да му се усели у срце квасац страсти; треба да се стара свим силама душе да изгони страст из срца свог чим се она појави. Нечиста душа чезне за телесним страстима, а Дух Свети спречава жеље њене. Зато ми треба да се жалостимо, да оплакујемо и да стражимо, над својим жељама, укроћујући их молитвом Исусовом. Кратка молитва Исусова сабира ум, који ако се не сабере врлином и науком Јеванђеља, остаје вечна луталица и скитница. Зато и каже св. Нил Синајски да само изговарање Имена Исусова: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј ме грешног! Натерује демоне на бегство.
Чиста и напорна, непрестана молитва Исусова, распаљује и укрепљује ум подвижника духа, и чини га недоступним за невидљиве непријатеље. Зато не буди лења, душо моја, и не предаји се чамотињи, нек ти не досади да непрестано призиваш себи на помоћ Божанско Име Господа Исуса Христа, и да њиме убијаш и уништаваш невидљиве духове, непријатеље спасења душе. Труди се да уздасима и сузама и добром надом обградиш невидљиве и на Крст приковане ноге Исуса Христа, човјекољубивог Господа нашега.
Душо моја, свагда зажижи светилник срца твога! Пази да се он не угаси у теби и остави те у тами окамењености и безосећајности срца и душе, и лењости и нерада умног. Пази да ти се не затворе двери милосђа Господњег, и да не останеш ван ложнице Христове…
Бог је учитељ молитве. Он је онај који даје молитву молитвеницима и онај који је рекао: “Без мене не можете ништа чинити”. Моли се Христу Богу за молитву, и Онај који даје молитву молитвенику, подариће и теби молитву коју иштеш.
Св. Макарије Велики каже да човек треба да присиљава себе на молитву, а Господ видећи усрђе твоје, у молитвеном труду, дароваће ти је. Или молитву треба измолити, као св. Максим Кавсокаливит, у Божје Матере Пресвете Богородице. Стално се труди молитвено пред Богом у срцу, испуњеном чистом помишљу и умилношћу, па ће Бог сачувати ум твој од нечистих и прљавих помисли, да не би због тебе био поруган пут Божији.
Непрестано се вежбај у размишљању, читајући Свето писмо, трудећи се да га правилно размеш, да се не би због празноће ума твога, упрљао твој духовни вид туђим ненужним прљавштинама; туђим и непотребним помислима. Од читања Писма човјек задобија нетрулежну утеху.
Почетак пута живота то је --стално се учити умом речима Божјим… У томе се и састоји врлина, да повижник духа не дозволи да му се ум занима сујетним стварима. Без таквог удалљења од света нико се не мозе приближити Богу.
Да би се ослободили од наклоности према непотребним стварима, које су се још од раније уселиле у душу, и да бисмо одстранили немирне успомене на плотске страсти, које изазивају метежнни пламен, - најбоље средство за то је погружавање самога себе у љубав према изучавању Светог Писма и постизању дубина његовог смисла…
Душа таквог љубитеља усхићења се при свакој новој представи и мисли, с којом се сусреће у мору тајни Светог Писма. Велика је корист од читања Светог Писма: оно је светлост и храна за душу. Често поучавање у божансвеним Писмима успаљује страсти, као дивље звери. Но Св.Писмом се треба бавити не било како, повечно, но понирањем у његову суштину и то непрестано, усрдно, даноноћно, незаситиво…
Непрестано изучавање Св.Писма - светлост је за душу. Зато пажљиво читај божанствена Писма, јер ћеш у њима наћи све обрасце подвижништва и светости. Онај који чита Свето Писмо, како каже Јован Златоусти, стално с Богом разговара. Посвети сву бригу своју изучавању њега, не само неколико минута него непрекидно. Када читаш Јеванђеље, то Христос Бог с тобом разговара. Када Му се поред читања и молитвено обраћаш, онда ти с Њим разговараш, беседиш. О, пресладосног разговора! О, миле и свепријатне беседе! --Бог с човјеком. Небески Цар с трулежним прахом. Господар са слугом разговара! Има ли ишта од тога пријатније и корисније?!
