Молитва Илијина

Сакриј ме у стене раселину док будеш походио свет,
мој Господе, да ме бура која ти претходи, не однесе;
јер у бури ниси, Свети, то страсти душу моју узбуркавају.
Сакриј ме у стене раселину док будеш походио свет,
мој Господе, да ме земљотрес силни,
који ти претходи,не сравни;
јер ни у трусу ниси, Смерни,то камење душе моје буку прави.
Сакриј ме у стене раселину док будеш походио свет,
мој Господе, да ме огањ који ти претходи, не спали;
јер ни у огњу ниси, Светлости,
то душа моја изгара од жеља земаљских.
О, Господе Животворни!
Раскуј окамењену душу моју и стрњику њену спали,
умири је, плаху, у недрима Својим, као птицу,
тихим гласом учинивши да ти са страхом и радошћу кличе.

Зашто се Христос молио у Гетсиманском врту

Зашто се Христос молио у Гетсиманском врту

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт 26,30, Мк 14, 26, Лк 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн 17). 

Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт 26, 36, Мк 14, 32, Јн 18,1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт 26, 37, Мк 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: "Жалосна је душа Моја до смрти, останите овде и бдите са Мном". И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се. 

Двапут је Господ прекидао Своју молитву - долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. "Дух је срчан, али је тело слабо" (Мт 26,41; Мк 14,38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк 22, 44). 

За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу - "Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. - Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја". 

Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно" (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састојао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској - хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн 5, 30), духовна Му је храна била - да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости - Богом'. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао - ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га огласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак пон 21,22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу. 

И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна - човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. "Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се", - правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина - Наступио је час кад је све то морало да се испуни. 

Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, - добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме. 

Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања - Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба - сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, - "све је пред њим откривено", - али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи "ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио". Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн 16,31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи... 

Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн 8,29,10,30). Али, да би осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: "Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?" И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу. 

Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле "овце из другог тора", Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подгинутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: "Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао". И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја - спасење људског рода: "Оче, прослави име Твоје" -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4). "И прославио сам, и опет ћу прославити" - чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 ,26; Еф. 1, 9; 3, 9). 

И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти - Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26,53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму? 

Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12,11) и сада Исус, желећи само једно - да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти ("Тачно изложење православне вере", књига III, главе 18,20,23,24; Блажени Теофилакт; Јованова "Лествица", Беседа шеста, "O памћењу смрти"). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима ("Лествица", тамо; Блажени Августин; "Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова. 

За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим. 

Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша "чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих - и нико ме не заступи" (Пс. 68,21; Ис. 63, 5) - него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног трена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, "Против Евномија", књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног - испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, "са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти", по речи Светог Павла. 

Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: "Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију - народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да "види дане добре" Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом - да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће - избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља - једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом - страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то - да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја". 

"О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној" (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој ("Тачно изложење православне вере', књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22,43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечији. 

Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве ('Тачно изложење православне вере", књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: "Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење" 

Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учигеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: "Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?" И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи - испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2 Петр 1,4). 

Учинивши дело "које Му је Отац дао да испуни', Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао "пре постања света" (Јн 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр 10,13). 

Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спасења (Јевр. 5.9), Христос и по узласку на небеса пребива "у две природе несливено познаван" (Богородичин догм, шести глас), "две воље у двема природама имајући во вјеки" (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да "суди живима и мртвима", када ће као Цар, не само по Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да "буде Бог све у свему" (1.Кор. 15,28).
Св. Јован Шангајски

Са Христом кроз живот, у Живот

Зависан сам од Њега

Он ми је даровао живот. Он ме непрекидно додирује Духом Својим Животворним. Од тог божанског додира живот мој гори, постоји и траје у мени.

Богоборни дух, отац сваке лажи, куша ме сладострастима земаљским. Он ми шапће, како је мој живот завистан једино од хлеба земаљскога и од других слаткиша од земље. Правећи се пријатељем мојим већим од Створитеља мога и узимајући ме у заштитиу од Њега – као некад прародитеље у Рају – он ми говори: кад би те Он волео, претворио би све камење у хлеб за тебе! 

А ја знам, да кад би тело моје умрло од глади без хлеба, не би умро живот мој. јер је мој живот скривен у Њему и Он у животу моме. И кад би се све камење претворилоу хлеб, и ја појео сав тај хлеб, живот мој не би био ни дужи ни већи. Гле, животу моме мерило је вечност, а не множина дана у времену. 

Речи су ми Створитеља мога слађе од хлеба и меда. Остављено дете у даљини радује се гласу родитељском, више него хлебу. Залутала овца у планини узнемирено гризе травку по травку, непрестано дижући главу и ослушкујући глас пастира свога. И чим чује глас пастиров, престаје гристи траву и трчи пастиру своме. Тако и сваки јав Оца Небесног весели и утврђује живот мој. Речи су ми Његове најмилија трпеза. 
„Не живи човјек о самом хлебу него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Матеј 4:4).


Слава је моја у Њему

Где је злоба, ту је безумље. 
Злобни дух предлаже ми славу од вета и пред светом. Сви предлози његови иду на то, да постиде Створитеља Бога, а мене да умртве занавек. 
- Скочи са врха цркве! – шишти та змија преисподња. Или: дигни се у ваздух и полети! Или: загњури се до дна мора и изенси песка! Речју: учини нешто што други људи нису кадри учинити, да би те свет славио! Не бој се, подржаће те у томе Бог твој. Обичност је досадна; прогрес се састоји у необичном, новом.
То су она иста лажљива уста што су нашим прародитељима говорила: отпадите се од Бога и бићете Богови! Какво безумље! Ако усијана жишка отпадне од огњишта свога, зар ће остати жишком, а не хладним и црним угљеном, преко кога без страха гмиже сваки црв?
Слава је моја у Господу моме. Њу гледам као ноћни путник у светило румене зоре. Она им светли. Она ме весели. Она ме чека. Ако бих тражио другу неку славу, а не ону Господњу, тражио бих лаж уместо истине и кушао би Господа свога.
„И то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега“ (Матеј 4:7). 


Он ми је једина права имовина

Шта ће ми широка имања на земљи, кад ће гроб бити довољан моме телу?
Нашто би ми сва царства земаљска, кад се душа не може наситити ни задовољити њима? 
Моме телу потебно је сасвим мало од онога што свет даје, а души мојој потребно је више него што јој сва васиона може понудити. Ако навалим на себе сав бисер и све злато овога света, бићу смешан и опет – смртан.
Зашто онда да мучим душу своју узалудним пословањем.


Он је са мном

Он ме је створио – Он зна зашто.
Он ме држи у животу – Он зна како.
Он ће ме упокојити по смрти – Он зна где.
Чега има да се бојим? Света, или смрти, или сатане, или људи? 
Он је победио свет. 
Он је устао из гроба. 
Он је видео сатану како паде у пропаст. 
Он је савладао људе. 
Ако ме тренутно и обузме страх, ја се сетим Његових победа и мир улази у душу моју.
Ако понекад и уздрхтим, ја се сетим Његове близине и радост ојача срце моје.
„И ево Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Матеј 28:20)


Он ме чека 

Очајни безбожници! 
Они говоре, како њих чекају црви. Они тврде, да је њихов пут на земљи од мајмуна до црва.
О колико сам ја срећнији од безбожника! Ја знам, да је мој животни пут од Бога ка Богу. Бог ме је послао, и Бог чека мој повратак.
Ја се трудим да се повратим као син, а не као најамник. Најамник је примио своју плату у овом веку. А сим има да уђеу богату очевину.
Желим да се повратим као син. Украшавам се као невеста за свадбу. Стављам на себе све оне украсе, које знам, Он воли. Јер је Отац мој велики Цар, окружен сјајним великашима. Тамо је Он и мени одредио место. Само ме чека д се обучем, па да ме узме. Ја стојим иза завесе и облачим се. срце ми трепери од радости. Осећам близину састанка.
Знам, Он ме чека пред вратима.
„Ево стојим на вратима!“ (Откр. 3:20)


Он је очистио мој дом

Путник неки свратио код мене на конак. Под пазухом је носио једну празну врећу. Вечерао је са мном, и ја сам заспао. 
Сутрадан ме пробуди бука градских стражара. Викали су ми, како ме је онај путник покрао. Видели су га, веле, како је погрбљен до земље изнео препуну врећу ствари из моје куће. Трчали су за њим: нису га стигли. Он је корачао лагано, али су му кораци дивовски. Кад је изишао из града, запалио је врећу и све је изгорело. Остао је чист бео пепео, а њега је нестало.
Обазрео сам се по дому моме и видео сам све у реду. Све ствари на броју. Сва кућа почишћена, кадом окађена и намирисана. Све у бољем поретку него што је било јуче. А ја сам се осећао лакшим, светлијим, и радоснијим него раније. Осећао сам се као крилат. Срце ми је певало. 
"Господо, ноћни стражари", рекох им ја. "Онај путник ништа ми није украо. Он је почистио мој дом, и однео само ђубре из дома. И хвала му што је ђубре огњем сагорео".
Дом – то је душа моја.
Ђубре – то су греси моји. 
А путник – то је Он.
„Гле, Јагње Божје, које узе на Се гријехе свијета“ (Јован 1:29).

******

Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас. 

И даруј нам благодатну сиу Духа Твога Светога, акао што си даровао Светим Апостолима и Угодницима Твојим. Да бисмо се Духом Твојим очистили и исцелили и просветили и препородили. И да бисмо као деца светлости могли слично Ангелима славити и хвалити Тебе, Спаситеља свога, са Оцем и Духом Твојим Светим.

И да бисмо могли приготовљеном и украшеном душом, као невеста са запаљеним свећама духа, радосно сачекати крај овог земног путовања и преселити се у дворе Твоје небеске, од почетка спремљене за оне који Тебе љубе. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас молитвама Пречисте Твоје Матере и свих Светих Твојих. Амин.
Свети Николај Охридски и Жички

ГОСПОД ИСУС ХРИСТОС

Ми смо: душа и тијело; Исус је: Бог, душа и тијело.

Син Божји јавио се на земљи с душом, тијелом и Божанством, да као Бог избави душу и тијело од смрти. (Ава Таласије).

Господ наш Исус Христос, да би нас учинио оним што је Он сам, по безмјерној љубави својој постао је оно што смо ми. (Св. Иринеј Лионски).

Бог Ријеч, раван Оцу, постао је саучесник наше смртности, не по својој већ по нашој природи, да нас учини саучесницима Божанства Његова, не нашом већ Његовом силом. (Блажени Августин).

Бог је сишао до човјека да би човјека подигао и узвисио до Бога.

Син Божји сишао је с неба ради тога да би нас извео на небо. 

Син Божји постао је сином људским, да би синове људске учинио дјецом Божјом (Гал, 4, 5). (Св. Атанасије, код проте П. Соколова).

Син Божији постао је сином човечијим не престајући бити Сином Божијим.

Ријеч Божја (Божији Син) поставши по човекољубљу тијелом, није се измијенио у ономе шта је био, ни оним шта је постао. (Ава Таласије).

Ако гвожђе туримо у ватру оно се сво загрије и усија, па ипак не претвара се у ватру; и обратно, ватра не постаје гвожђем; тако и у Исусу Христу свака природа (Божанска и човјечија) задржала је своја својства и остала је оним шта је била. (Прота Јевгеније Попов).

Руссо, непристрасан критичар, говорио је да Лице Господа Исуса Христа не може бити измишљено, с тога што не могу бити измишљена Његова дејства - дјелања. (Инокентије, арх. Херсонски).

Мудрост Исуса Христа тако је очигледна у Његовој науци, да ако би ју ко хтио доказивати, било би то исто као кад би ко покушао да доказује да сунце свијетли. (Исти).

У цијелој историји Божанског Учитеља нема ничега што би увриједило осјећаје морала. Над свим Његовим животом може се натписати: "Моје је дјело да извршим вољу Онога који ме је послао" (Јован. 4, 34). (Исти).

Христос од самога рођења свога почео је носити крст ради спасења нашега.

Христос се родио у јаслама, живио како се гдје десило и умро на крсту. (Инокентије Херсонски).

Размотрите пажљивије човјека Христа и ви ћете несумњиво видјети у Њему Бога.

Ако је Сократ живио и умро као мудрац, онда је Исус Христос живио и умро као Бог. (Жан-жак Руссо).

"Ако си ти Син Божји", говорили су Јудејци, то "сиђи сада са крста и узвјероваћемо у тебе" (Мат. 27, 40-42). Па баш због тога Он није ни сишао што је Син Божји. Он је претказао да ће на крсту умријети, и Он умире. Доиста, за човјека би било нешто необично - сићи са крста и спасти се од смрти. Али је само Бога достојно и само је једноме Богу могуће било торжествовати на крсту, са крста привући Себи васељену, остати у животу и послије смрти, и чак посредством смрти дати живот свијету. (Огјуст Никол).

Хоћеш ли свакога дана гледати чудо? - сваки дан размишљај о ваплоћењу и страдању Христову. (Св. Тихон Задонски).

Како ли је ограничен ум човјечији са свом препреденошћу и свим лукавством страсти. Људи су мислили да, предајући на смрт Христа Господа, они чине само то што се хтјело њиховим страстима. А међутим се догодило да су саме страсти извршиле оно што је хтјела љубав небеска, љубав Сина Божијега. (Филарет Черниговски).

Бог је постао човјек да постане мртвом жртвом (за човјека), - да постане Спаситељ и оживи (васкрсне) човјека.

Христос је умро ради тога, да би у нама гријех умро.

Умри не чинећи гријех, умри што прије, без свакога одлагања и расуђивања; у противном, ти ћеш изгубити Христа, а са њиме и све остало. (Или, што рекли Свети Оци: боље је поштено или у поштењу умријети, него ли непоштено и неваљало живјети).

Ми гледамо на крст Христов и читамо о Његовим страдањима, а сами не трпимо ни једне увреде. (Стародревни Отечник).

Природа синова Адамових отима се подићи - од материјалног ка духовноме, слично риби која се понекад праћне из воде у ваздух; но тако исто брзо и лако (као риба у воду) погружава се опет у материјално; само Христос благодатном силом својом може је безусловно и смело узвисити, обновити, препородити и дати јој стални духовни правац. (Филарет, митроп. Московски).

Када бура почне колебати лађу душе наше, тада пробудимо Христа Господа молитвом, па ће настати тишина у души нашој (Лук. 8, 23, 24).

Распети за нас помоћи ће нам да распнемо (уништимо) наше страсти и похотљивост.

Исус је уједно и љекар и љекарство. Христос је својом смрћу побиједио гријех и својим васкрсењем побиједио је смрт.

Господ није васкрсао у први дан, ни одмах после смрти с тога да би освјетио - освештао наш пут ка гробу и освијетлио надом наше гробове; није васкрсао ни у други дан, ни у суботу ради тога да очува одмор законске суботе и да дужим борављењем у гробу увјери све у истинитост своје смрти и погребења и тиме увелича славу васкрсења. Али већ трећега дана, у недјељу, васкрсао је Господ да не би дуже оставио своје ученике у тузи и забуни и да би их што прије обрадовао и утјешио. Јер, зар би и смрт могла у својим канџама држати Извор живота? (Прота Ј. Јахонтов).

Као што је Христос својим васкрсењем скрхао паклена врата и отворио излаз из њега, тако је и својим вазнесењем отворио небеска врата и отвара вјернима улазак у рај. (Филарет Московски).

Љубав наша утврђује се на страдању Христовом, вјера - на васкрсењу Његову, а надежда - на вазнесењу Његову.

Сишавши на земљу, Син Божији није оставио Свога Оца; и изишавши на небо, није се одвојио од оних који Га вјерују.

Не видећи Христа, вјеруј у Њега, воли Га, и радуј се, па ћеш бити срећан. (Филарет Московски).

Ако ти, слично мироносицама, не проспаваш јутро ради Господа и журиш се к Њему духом својим, онда, ако Га и не видиш, ипак ћеш бити научен гдје ћеш Га наћи.

Христос је сишао с неба ради нашег искупљења, а отишао на небо да нас прослави.

Ми смо више задобили у Христу - Христом, него ли колико смо изгубили у Адаму - Адамом.

До Христа Аврам у паклу; послије Христа разбојник у рају.

Ако је створење свијета дјело љубави Божије, онда је дјело искупљења људи смрћу Сина Божијега чудо љубави Божије. (Филарет, арх. Черниговски).

Ако смо у свему обавезни Богу за учињено нам добро што нас је створио, онда чиме и како можемо заблагодарити Богу што нас је откупио и спасао, - и то још на такав начин? (Гиродо).

Кад би ти предао Богу не само све што имаш, него и све шта мислиш, осјећаш, чиниш, - душу, тијело, живот: можеш ли а да не признаш да си ипак овим само мало дао "Божије Богу"? (Филарет Московски).

О, ум човјечији није у стању обухватити сву ширину и висину љубави Божије, која се на нас Исусом Христом излила. Но тим је страшније бити неблагодаран пред таквом љубављу. (Филарет, архиеп. Черниговски).

Христос с крста као да говори свима и свакоме: "Ето шта ја за тебе учиних? А шта си ти учинио за мене"?

Желиш ли ради Христа учинити ближњему пријатну услугу? Укажи сиромашноме помоћ.

Што се пружи сиромаху, то у лицу сиромашка прима сам Христос (Мат. 25, 40).

Христос је заволио нас недостојне; и ми Њега заволимо, достојна сваке љубави.

Нека буде у теби љубави према људима ради Исуса, а љубав према Исусу ради Њега самога. (Тома Кемпијски).

Треба љубити родитеља, али претпоставити Спаситеља (Лук. 9, 59, 60). (Блажени Августин).

Изабери - боље је да ти цијели свијет буде противником, него ли да увриједиш Исуса. (Тома Кемпијски).

Буди такав у односима према Исусу у каквим Га желиш видјети према теби. Ти желиш да Он јави на теби сво богатство љубави Своје, онда и ти откриј Му сву ширину срца твога.

Нема већега блаженства него ли вољети Христа и бити од Њега вољен.

Најбједнији је онај који живи без Исуса, а најбогатији је онај коме је добро бити са Исусом. (Тома Кемпијски).

Христос - све наше радости, сва наша блага, све наше - све!

Човјек који борави са Исусом богат је, па макар у материјалном погледу сиромах био. (Ава Евгеније).

Боље је лишити се свега у свијету, него ли изгубити Исуса Христа: сву неимаштину Он ће стотину пута надокнадити. А лишење Њега самога не може бити надокнађено владањем над цијелим свијетом. (Прота П. Соколов).

Боље је трпити оскудицу и бити са Христом, него ли изобиловати у свему, а бити ван општења са Њиме.

Без милога Исуса горко је живјети у овоме многобиједноме свијету.

Живот без Христа рђавији је од саме смрти.

Тешко онима који одгоне од себе Исуса! А то с тога што ће и они некада бити одагнати од Њега. (Прота П. Соколов).

Они који нису хтјели послушати Христа који их је звао: "Дођите к мени сви који сте уморни и оптерећени ..." (Мат. 11, 28), чуће некада Његов заповједнички глас: "Одлазите од мене, проклети, у огањ вјечни" (Мат. 25, 41).

Не удаљуј се од Исуса, но се здружи с Њим присним везама љубави, ако желиш себи среће и блаженства, не само у будућем него и у садашњем животу.

Са Премилим Исусом све ће за тебе слатко бити. Саме невоље учиниће ти се нектаром небеским.

Зар се не осјећамо срећни, када за човјека, кога волимо и поштујемо, учинимо нешто па претрпимо? Из овога, по узношењу од малога ка великоме, можемо извести закључак овај: ако радо понесемо крст (страдања и невоље), осјећаћемо се срећни и радосни у самоме подвигу прије него ли наступи блаженство за подвиг. (Филарет Московски).

"Ми никада раније нисмо осјећали да са таквим задовољством, са таквом радошћу подносимо ово за Исуса Христа", одговорила су света браћа Марко и Марцелин када им је један од мучитеља изјавио сажаљење што су они за Христа привезани за стуб и приковани страшним ексерима.

Као што дијете или необразовани човјек не поима задовољства каква налази просвећени муж при читању учених књига, тако и мудри философ, или проницљив човјек, али неупознат са спасавајућом вјером, не може себи представити чак ни слабога појма о оној радости какву хришћанин црпи из љубави Исуса Христа!

Када тјелесна љубав толико заробљава душу да ју одвраћа од свега и привезује ју само особи коју љуби, шта онда неће учинити љубав према Христу или страх да се не буде удаљен од Њега? (Св. Златоуст).

"О, када би се мноме насладили звјерови, назначени да ме растргну, - које ја молим да убрзају моју кончину! Ако они не хтједну да се пожуре, ја ћу се постарати да они што прије растргну мене. Нека навале на мене ватра или крст (распињање), звијери, ломљење костију, расијецање дијелова (тијела) и сви ужаси ђавола, само да се насладим Христом"! - Са таквом ревношћу, са таквом готовошћу св. Игњатије Антиохијски очекује, тражи, измољава, изнуђава за себе мучења за Христа!

"О, мили крсте! кога сам давно желио, страсно волио, неодступно тражио; и ево сада је приготовљен за душу моју, која га је жељела! Ја прилазим Теби спокојан и радостан: и ти торжествено примаш мене"! - Тако је узвикнуо св. Андрија Првозвани, и у ужасима крсне смрти за Христа осјећао своје блаженство!

Ми треба да сматрамо себе за одвећ срећне, ако би се удостојили да ма шта претрпимо ради Господа.

Нема веће славе, него ли подијелити бешчашће са Исусом. (Филарет Московски).

Крст и различне биједе (несреће) јесу знамења или заставе хришћанске, под којима хришћани служе Цару своме, на крсту распетоме. (Св. Тихон Задонски).

Када добро расудиш ко је Христос, шта је и ради чега је, и ради кога је страшне муке и бешчашће - срамоту и понижење - претрпио: добићеш велику утјеху у свакој невољи и сваку биједу и жалост примићеш са благодарношћу и радошћу. (Св. Тихон Задонски).

Пред Крстом и у Крсту налазе утјехе сви они, које ништа у свијету не може утјешити.

Трпи до краја са Христом и Христа ради, ако хоћеш да са Христом царујеш. (Тома Кемпијски).

Ко коће да буде учесник вјечнога царства са Исусом, тај је дужан бити учесник и страдања и трпљења Његова. (Св. Тихон Задонски).

Ко хоће да наличи на Исуса Христа по слави, тај је дужан наличити Њему и по животу.

Ако љубиш Христа, не заборављај извршити Његове заповијести. (Ава Евагрије).

Противник (непријатељ) је Христов не само онај који учењем, него и ко се животом противи Његовој ријечи. (Св. Тихон Задонски).

Онај није Христов који онако не мисли и не ради као Христос.

У свему да буде твојим учитељем Господ Исус Христос, на којега погледај оком ума твога; чешће самога себе питај шта би у томе случају помислио, казао и учинио Исус Христос?

Умјети смирити се, значи умјети подражавати Исусу Христу. (Св. Василије Велики).

Обучен у смјерност, Бог се јавио људима; ко се од људи обуче у смјерност, постаће Богу сличан.

Постани младенцем са Исусом (у смислу смјерности и простоте), и ти ћеш расти с Њим у премудрости (Лука 2, 40).

Сјећај се, хришћанине, да пећина и јасле витлејемске, гдје се родио и био у пеленама повијен Спаситељ и Господ наш, треба да буду гробом твога частољубља и властољубља.

Кад је Син Божји смирио себе, то смо и ми дужни понижавати себе, тим више што је Он због гордости наше понизио себе.

Ради тебе Бог је понизио себе, а ти ни ради себе не смираваш се, него се узвишаваш и гордиш. (Св. Макарије Велики).

Христос, призиван да царује, бега од тога, а позван на ругање и крсну смрт, драговољно се сагласио. И тако, човјек желећи да се уподоби Христу, треба да се више весели понижавањима него ли слави.

Сјећај се Христа у пећини и тамници, и тебе неће заносити ни примамљивати прекрасно украшени дом. (Филарет Московски).

Сјећај се Христа одгоњенога и обученога у срамотну хаљину, па нећеш тражити скупоцјена одјела. (Исти).

Сјећај се оцта и жучи, којима је Христос запојен, па нећеш тражити раскошних гозби и весеља.

Опомињи се Христа, чија кољена, по изразу пророчкоме, "изнемогоше од поста" (Пс. 108, 24), па ће ти пост бити сладак и храњив више него ли гозбе и богате трпезе. (Исти).

Сјећај се Христа, који је пролио крв своју и за оне који су је проливали; сјећај Га се како је, висећи на крсту, молио се за оне који су га распели, - и ти ћеш престати да мислиш како ћеш се осветити непријатељима својим, већ ћеш им великодушно опростити.

Не заборављај Господа, отишавшег са славом на небо у 40-ти дан после свога преславног васкрсења из гроба, и сјећај се Њега "Сједјашчаго одеснују Оца"; не заборављај Његова обећања: "Гдје будем ја, ту ће и слуга мој бити" (Јован 12, 26), и теби ће се бреме ("иго") служења Исусу учинити лаким (Мат. 11, 30) и незнатним.

"Гдје ја будем", говори Христос, ,,ту ће и слуга мој бити". А гдје је Христос? На небесима. И тако, преселимо се и ми тамо душом и умом, још и прије васкрсења. (Св. Златоуст). 

O VIĐENjU HRISTA

Hoćeš li da vidiš Gospoda Isusa Hrista? Dođi i vidi! (Jn 1,46), kaže Njegov 
apostol.

Gospod Isus Hristos je dao obećanje da će biti sa Svojim učenicima do svršetka vijeka (Mt 28,20). On je - sa njima; u svetom Jevanđelju i tajnama Crkve. 
Njega nema za one koji ne veruju u Jevanđelje: oni ga ne vide, budući da su oslepljeni neverovanjem.

Hoćeš li da čuješ Hrista? On ti govori Jevanđeljem. Nemoj zanemariti Njegov spasiteljski glas: udalji se od grehovnog života, i pažljivo slušaj Jevanđelje 
Hristovo, koje je - život večni.

Hoćeš li da ti se javi Hristos? On ćete naučiti kako to da dobiješ. Ko ima 
zapovijesti Moje i drži ih, to je onaj koji Me ljubi; a koji Mene ljubi, toga će ljubiti Otac Moj; i Ja ću ga ljubiti i javiću mu se sam (Jn 14,21).

Ti si usinovljen Bogu, kroz tajnu svetog krštenja, ti si stupio u najtešnje 
jedinstvo sa Bogom, kroz tajnu svetog pričešća; sačuvaj usinovljenje, sačuvaj jedinstvo. Čistotu i obnovljenje koje ti je donelo sveto krštenje oživljavaj pokajanjem, a zajednicu sa Bogom čuvaj živeći po Jevanđelju i što je moguće 
češće se pričešćujući svetim Hristovim tajnama. Ostanite u Meni, i Ja ću u vama 
(Jn 15,4), rekao je Gospod. Ako zapovijesti Moje održite, ostaćete u ljubavi Mojoj (Jn 15, 10). Koji jede Moje tijelo i pije Moju krv u Meni prebiva i Ja u njemu (Jn 6, 56).

Čuvaj se uobrazilje koja ti može stvoriti predstavu da vidiš Gospoda Isusa 
Hrista, da ga možeš opipati, obuhvatiti. To je - prazna igra naduvene, gorde 
taštine! To je - pogubna samoobmana! Ispunjavaj zapovesti Gospodnje - i 
na čudan način videćeš Gospoda u sebi, u svojim osobinama. Tako je video Gospoda u sebi sveti apostol Pavle: njemu je bilo potrebno to viđenje radi 
hrišćana; oni koji ga nisu imali nazivali su ga nedostižnim stanjem, koje je 
potrebno hrišćanima.

Ako ti živiš grehovnim životom, udovoljavaš svojim strastima, i ujedno misliš 
da voliš Gospoda Isusa Hrista, onda te Njegov bliski prijatelj, koji je ležao na Njegovim grudima u vreme Tajne večere, izobličava u samoobmani. On kaže: 
Onaj koji govori: Poznao sam ga, a zapovijesti njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema; A koji drži riječ njegovu, zaista je u njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo (1 Jn 2,45).

Ako ispunjavaš svoju grehovnu volju i time narušavaš jevanđelske zapovesti: Gospod Isus Hristos će te ubrojati među one koji ga ne ljube. Ko mene ne ljubi, govori On, riječi moje ne drži (Jn 14,24).

Nemoj da pojuriš bez rasuđivanja, ne ispitavši savesno svoje haljine, u starim, smrdljivim dronjcima u brak sa Sinom Božijim, u sjedinjenje sa Njim, iako si i 
ti pozvan u taj brak, u koji je pozvan svaki hrišćanin. Postoje takve sluge tog Gospodara doma, koje će ti svezati ruke i noge, i baciće te u najkrajnju tamu, daleko od Boga (Mt 22, 11-13).

Sluge u čiju se vlast predaje drski, pokajanjem neočišćeni, nahranjen taštinom 
i visokoumljem, tražilac ljubavi i ostalih uzvišenih duhovnih stanja - jesu 
demoni, odbačeni anđeli. Tama najkrajnja - to je slepilo ljudskog duha, 
strasno, telesno stanje. Greh i pali duhovi vladaju u čoveku koji se nalazi u 
tom stanju. On je lišen moralne slobode: njegove ruke i noge su vezane. 
Vezivanje ruku i nogu označava gubitak sposobnosti za bogougodni život i 
duhovno napredovanje. U tom stanju nalaze se svi samoobmanuti. Iz tog 
bednog stanja, čovek izlazi tako što saznaje svoju zabludu, odbacuje je i stupa 
na spasonosno poprište pokajanja.

Težak je izlazak iz samoobmane. Na vratima stoji straža; vrata su zaključana glomaznim snažnim katancima i rezama. Katanci i reze - gordost 
samoobmanutih, koja je duboko skrivena u srcu, njihova sujeta, koja je 
početni razlog njihove delatnosti, licemerje i lukavstvo, kojima se prikriva 
gordost i sujeta, kojima se oni oblače u masku dobronamernosti, smirenja, 
svetosti. Nerazorivi pečat - smatranje delovanja samoobmane za blagodatno delovanje.

Može li onaj koji se nalazi u samoobmani, u oblasti laži i obmana, biti onaj koji ispunjava zapovesti Hristove, koje su istina od Istine - Hrista? Onaj koji 
simpatiše laž, koji se naslađuje lažju, koji prihvata laž, koji se u duhu sjedinio 
sa lažju, može li saosećati sa istinom? Ne! On je mrzi, postaje njen 
izbezumljeni neprijatelj i progonitelj.

Kakvo će biti vaše stanje, nesrećni maštari, koji mislite za sebe da ste proveli zemaljski život u Božijem zagrljaju, kada vas pogode Spasiteljeve reči: Nikad 
vas nisam znao; idite od mene vi koji činite bezakonje (Mt7,23).

Istinski moj prijatelju u Gospodu! Idi ka Gospodu Isusu Hristu, približavaj mu 
se putem jevanđelskih zapovesti; upoznaj ga kroz njih, njihovim 
ispunjavanjem pokazuj i dokazuj svoju Ljubav ka Gospodu Isusu. On će ti se 
sam objaviti, objaviće ti se u dan i čas koji je poznat jedino Njemu. Zajedno sa 
tom objavom, izliće u tvoje srce neiskazanu ljubav prema Sebi. Božanska 
ljubav - ne bilo šta drugo, što lično pripada palom čoveku: ona je - dar Svetog 
Duha (Rim 5,5), koji šalje jedino Bog u sasude koji su očišćeni pokajanjem, u sasude smirenja i celomudrenosti.

Poveri sebe Gospodu, a ne sebi: to je daleko pouzdanije. On je - tvoj Sazdatelj. Kada si se ti podvrgao najgorem padu, On je radi tebe primio čovečansku 
prirodu, predao je Sebe na kaznu radi tebe, za tebe je prolio krv Svoju, tebi je objavio Svoje Božanstvo - šta On još neće učiniti za tebe? Pripremi se za 
Njegove darove očišćenjem sebe: to je tvoj posao. Amin.