Радујте се свагда.
1. Сол. 5,16.
Поред заповести Господње - "уђите на уска врата" чујемо и позив Апостола: "Радујте се свагда". Ту се срећемо са једном од антиномија којих је немало у Хришћанству.
Они који иду за Христом ће увек бити загонетка за свет и они живе по законима који су за свет парадоксални. На то указује апостол Павле: "Као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа не поседују а све имају" (2. Кор. 6,10).
Дакле, Хришћанима је својствена радост али не у богатству, слави, забавама и сл.
"Да радост моја у вама остане и радост ваша да се испуни", обећао је Господ Својим ученицима (Јн. 15,11). Он им је обећао не обичну радост, већ савршену, тј. најбољу, целовиту радост.
Та је радост савршена, јер је ненарушива, јер не зависи од спољашњег света и спољашњих преживљавања, та радост ће пратити Хришћанина у вечном Царству Христовом. Та радост је непролазна, она је стални пратилац онога Хришћанина који је стекао Духа Светога.
"Радујте се свагда у Господу", заповедио је Филипљанима апостол Павле (Фил. 4,4).
Црквени Оци уче: "Од кад је Христос искупио људе, на нама је да се само радујемо". Један од највећих Светитеља - преподобни Серафим Саровски живи је пример чудесне радости, којом је била испуњена његова душа и која се изливала на све његове посетиоце. Био је уистину "Васкрсни Светитељ". И радост му је била толика да је све који су му долазили ословљавао са - "радости моја".
Други пример сталне радости и јасности духа био је старац Амвросије Оптински. Без обзира на сталну болешљивост, слабост и честу изнемоглост, увек је био сама радост и бодрост. Имао је обичај да се често шали, да понекад говори у римама и тиме је бодрио околину. По сведочењима његових савременика, он је, чак, и онда када је потпуна изнемоглост опхрвала његово тело, и даље својом веселошћу увесељавао своју околину...
Чак се и тако сурови подвижник као што је био преподобни Пахомије Велики понекад шалио са својим ученицима да би спречио да се ожалосте. Дакле, нећемо припремати нашу децу за тужан или мрачан живот, већ, следећи Христов завет, за живот испуњен радошћу, али нарочитом и савршеном радошћу. Ту савршену радост наша деца неће наћи на бучним стазама овога света - у позориштима, у биоскопима, на световним забавама и сл. Она се открива у испуњавању заповести Господњих, у активном служењу ближњима, а за оне јачег духа - у добровољном подвигу Христа ради.
Обавеза родитеља је да учине све да се код деце развије тај укус за савршену радост, да се она не затрују и не пригуше нечистим, мутним забавама света. Та два вида радости су неспојива, као што нико не може "два господара служити", по речима Спаситељевим (Мт. 6, 24).
Нека тиха и чиста радост срећног детињства обасипа вашу децу од саме колевке. Нека љубав и нежност стално греју њихова срца; нека дубоки и ненарушени мир и сагласје међу родитељима владају у породици, не помрачујући ни једним облаком спокојно детињство њихове деце.
Када дете одрасте, саме успомене на срећно детињство, пуно љубави и духовне радости, биће залог и његове касније блискости са Богом и успешног супротстављања оним искушењима која ће неизбежно срести у животу.
Доба детињства је доба игара, а дететова игра није празна. То је припрема за живот, развој његових телесних, душевних и, чак (како ћемо касније видети), његових духовних способности. Родитељи треба пажљиво да прате дечије игре, и да их усмеравају, да сами по могућству учествују у њима; не треба забрањивати невине дечије игре, ако оне, чак, и узнемиравају одрасле.
Једном је код преподобног Серафима дошла жена с дететом. Док је, Преподобни разговарао с мајком, малишан је почео да трчи и да се игра. Мајка је хтела да му забрани, али је Преподобни зауставио. "Нека га, - рекао јој је тихо, - с њим се игра Анђео Господњи". Очи Преподобног су виделе више од мајчиних.
И нека родитељи и одрасли снисходе деци у играма, нека говоре с њима на дечијем језику, нека се спуштају до нивоа њиховог узраста. Такав пример је једном дао старац Амвросије Оптински.
Посетила га је једна мајка с трогодишњом ћерком. Док је она разговарала са Старцем, девојчица је обишла и осмотрила пажљиво све углове и на крају стала посред собе, прекрстила ручице на грудима и жалостиво гледајући Старца рекла следеће: Јадни дедица. Тако је стар, и стално на кревету лежи, собица му мала, играчака нема, ноге га боле, не може да трчи; а ја имам играчке. Дедице, хоћеш да донесем играчке да се поиграш?"
"Донеси, донеси, девојчице", одговорио је Старац. Како си добра, хвала ти што си се сажалила на дедицу". Тако је Старац умео да говори језиком трогодишње девојчице.
Кад деца расту у средини у којој се поштују црквени обичаји, то може да остави траг и на карактер њихових игара. Родитељи по могућству треба да помогну деци да и у играма буду што ближи духовном свету. Тако, на пример, кићење Божићне јелке треба отпочети певањем божићних песама (тропара, кондака и ирмоса канона) у нарочито свечаном извођењу. После тога деца могу да рецитују стихове посвећене Божићу, поклоњењу пастира и мудраца, легендама о јелци итд. Читање стихова с духовним садржајем може се организовати уопште на свим дечијим, породичним празницима.
Могу се правити и дечије представе, али при том обавезном услову да за то буде нађен комад који потпуно одговара духу Христовог учења.
Учешће у животу Цркве и њеним богослужењима пружа много радости деци. Овде спада, например, украшавање куће зеленилом пред Тројичиндан, бојење јаја пред Ускрс, помоћ у богослужењу - изношење свећа, додавање кадионице и т.д.
Чисту и успокојавајућу радост пружа увек додир са природом. Природа нас узводи ка богопознању, јер се "Божија вечна сила", по речима апостола Павла, "на створењима јасно види" (Римљ. 1,20).
Зато треба учити децу да осећају у природи Творца њеног, да схватају Његову Благост, Промисао, Свемоћ и неизрециву Мудрост.
Добро је васпитавати децу у природи, или их макар водити у природу што је могуће дуже.
Чисту, узвишену радост може да пружи и музика. Духовна музика и појање се по свом дејству приближавају молитви, узвисују и очишћују душу; лира у рукама Давида одагнала је демона од Саула (1. Цар. 16, 23). Али постоји и музика и певање које је банално, неморално и лакомислено; од такве уметности треба чувати децу.
На којим играма и пословима дечијим треба настојати? За девојчице не може бити ништа боље од игре с лутком, шивења и вежења. Тако се припрема будућа мајка и домаћица. За дечаке су добре све игре повезане са граћењем: коцкице, цигле, блокови за зидање и сл.
Не треба ометати ни разне покретне игре - жмурке, јурке и сл., чак и ако оне узнемиравају старије.
Добро је имати у кући или дворишту домаће животиње - мачку, пса и у кавезу птице-певачице које ће деца сама да пазе. Птице треба пуштати на Благовести, по руском обичају, а у јесен набављати нове.
С низом игара треба водити борбу. То су, на пример, праћка, пуцање из патрона и хемијски експерименти. Све ово је веома опасно, и зато "немојте кушати Господа Бога својега" (5. Мојс. 6,16).
Да ли је шах користан? Пре је штетан. Нашој деци није толико потребна оштрина и брзина ума, које шах тобоже развија, колико чистота душе. Шах је заморна игра која одузима много драгоценог времена ономе ко се загреје за њу; има хазардних елемената в,доприноси развоју сујете. Зато не треба подстицати на играње"шаха, мада не вреди ни забрањивати је, да се, без потребе, не би огорчила дечија душа. Здрав дух васпитања ће помоћи деци да сама превазиђу овај занос, као и гађање мачака и птица из праћке.
Не треба подстицати скупљање маркица. Мала је корист од тога (помоћ у учењу географије), а често се претвара у страст - све више и више попуњавати колекцију - и, осим тога, развија охолост. Уједно то је скупа забава, а материјална средства се дају Хришћанину не ради прохтева, већ ради задовољавања основних потреба.
Сасвим су недопустиве карте за играње; њих чак не треба држати у кући. Све карташке игре су хазардне, т.ј. развијају најнискија осећања човека - жељу да се други понизи и да се играч погорди својом победом. Да би се деца одвратила од карата, треба им испричати низ случајева када је игра за паре изазвала материјалну пропаст породица или доводила до самоубиства. Деца ће схватити да је то оружје сатане.
Треба се разумети и у друге друштвене игре, и ако се дозвољавају деци, онда углавном оне које служе развоју способности - памћења и оштроумља. Међутим, и овде је могуће појављивање страсти, што није на корист.
Родитељи треба да се побрину да шетње с малом децом буду искоришћене што је могуће боље. Добро је, на пример, посећивати болесне и сиромашне. Тако се деца уче оном најважнијем у животу - умећу састрадавања животу других: да се радују радостима ближњих, да утиру сузе онима у невољи, да теше оне који пате, да хране гладне. У шетњама треба такође свраћати с децом у цркве или капеле, дајући им да целивају иконе.
Ј. Посељанин прича о свом сусрету с једном четворогодишњом девојчицом. Она је са својом дадиљом ишла од иконе до иконе, палила свеће и побожно се крстила и целивала свете иконе.
Посељанин је упитао дадиљу: да ли често ту долази? "Скоро сваки дан, - одговорила је она, - стално ме овамо вуче". - "Шта, воли да се моли Богу?" - "Уу...Тако се моли, а тек иконе како воли, колико их има окачених изнад кревета, па кандило јој стално гори, не гаси се. Веома се наљути ако се угаси. Исто тако веома воли сиромашне. Не пропушта ниједног просјака а да му нешто не да..."
То је она чврста основа на којој може да буде саграђен живот пун радости - радости од близине Богу и активног служења ближњима.
Деца воле да путују. И ако постоји могућност да се удовољи тој жељи, боље је изабрати за посету она места која би била освећена благодаћу и насељена правим слугама Божијим - манастире.
Од летњих занимација не треба подстицати скупљање инсеката - лептира и буба. Човек може да одузме живот животињи само ако мора; Свети су обилазили инсекта ако им се нађе на путу.
Живот Хришћанина је живот јагањаца међу вуковима (Лк. 10, 3). И нашој деци ће се десити да их саблазне њихови вршњаци - задобијањем за игре и забаве које не приличе Хришћанину. Ту спада, например, неприлична игра "масних фота", у којој учествују младићи и девојке. У недопустиве забаве такође спадају гатање, спиритистичке сеансе с призивањем духова - вртење тацне, флаше и сл. Учешће у овим играма је грех и Свето Писмо га забрањује: "Нека се не нађе у тебе... врачар, никоји гата по звездама, ни који гата по птицама, ни урочник, ни бајач, ни који се договара са злим духовима, ни опсенар, ни који пита мртве; јер је гад пред Господом ко год тако чини..." (5. Мојс. 18,1011). Да напоменемо и то да на спиритистичким сеансама "духови" често захтевају да са сеансе оду они који носе крст око врата.
Родитељи не могу увек сами да сачувају децу од неприличних или саблажњивих игара и забава. Оно што чува децу у том случају може да буде само правилно духовно васпитање добијено у породици. Ми познајемо многу децу која сама нису хтела да учествују у таквим играма са вршњацима, које не одговарају њиховом духовном устројству. Такви су у детињству били многи од Светих и подвижника побожности. Благодат Господња што пребива с децом која живе с Богом сама их у овим случајевима чини мудрима и штити од свега нечистог. О овоме апостол Јован овако пише: "Помазање које примисте од Њега, у вама остаје... него како вас то исто Помазање учи о свему" (1. Јн. 2, 27).
Николај Е. Пестов
