Powered By Blogger

21. мај 2013.

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА ОД НАСРТАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВЉА




Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада смирену молитву нас недостојних слугу Твојих.
Сагрешисмо Ти - опрости нам Господе.
Падосмо у кал безакоња - очисти нас, Пречисти.
Прогњевисмо Те - смилуј се, Преблаги.
Ево падосмо на колена пред Тобом и молимо Те са сузама покајања, не помињи грехе наше и избриши безакоња наша, чуј и услиши вапај грешне деце Твоје. Узми нас у заштиту, о Свемоћни, заштити Цркву Твоју Православну, јер ево адски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукао саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролиш крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше Цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих.
Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе Имена Твога. Ако ми нисмо достојни Твоје помоћи, сети се отаца наших који Ти кроз векове верно служаше, и за Име Твоје и за Крст Твој часни муке и гоњења и смрт претрпеше, па због њих, Господе, пружи помоћ Своју и нама и помилуј нас.
Због праведних отаца наших и Мученика за Веру праву, избави нас од напасти која нас је снашла. Посрами зловерне непријатеље народа Твога, одби јеретике од стада Твога и уразуми и покај помагаче њихове у земљи нашој, земљи освештаној часним Крстом и Мученичком крвљу. Не допусти, да гонитељи наши ликују над нама, но Духом уста Твојих, одагнај их далеко. И ако се не раскају, суди им по вечној прави, Господе и Боже отаца наших. Цркви Твојој Светој даруј мир, уплаканој деци Њеној поврати радост, а браћи нашој пострадалој у одбрани Свете народне Цркве отвори двери рајске у Царству Твоме бесмртноме.
Да Те сви ми на земљи славимо и хвалимо скупа са небеском Црквом Твојом, Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, сада и на век века.
АМИН.
 СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ
ЂЕРДАН ОД МЕРЏАНА

КРСНИ МОЛЕБАН ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ



Песма 1.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Клечимо под Крстом на Голготи стрмој,
И гледамо Твоје грчеве о бола
И црвене струје од пречисте Крви,
Замршену косу, посињело лице
Још трнове бразде по клонулом челу,
Убоје и ране по целоме телу.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Суседи Те руже, нељуди се смију,
Пандури о ризе отимљу се Твоје,
Фарисеји лају, старешине пљују,
О, та умри брже, Небесни Човече,
Смрт је лакше гледат' но страву ужаса,
И слушати лавеж побеснелих паса!



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС.



Крв из десне руке милога Ти Сина,
На главу Ти капље, на мараму белу,
Крв из обе ноге отиреш Му руком,
И милујеш ране од оштрога гвожђа,
Гледајући муке Његове и Твоје,
Ми лакше сносимо крсне муке своје.



Песма 2.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Ти што Израиља спасе из Мисира,
И проведе народ кроз Црвено море,
Сад прикован на крст израиљском руком,
Умиреш у болу међ' два разбојника.
Десног, покајаног, у Рај си увео,
Када си васкрсао и на Престо сео.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Кроз Црвено море од сопствене крви,
Сада народ српски клецајући ходи,
Бичеван од многих злобних фараона,
Изведи га, Боже, на обалу суху,
Да опран од греха песму Ти захори,
И ка' чиста свећа пред Тобом да гори.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



О предивна Мати нашег Спаситеља,
Ево нас клечимо у подножју Крста,
Сузе наше с Крвљу Христовом мешамо,
Скуте и рукаве Твоје целивамо,
Гледајући муке Његове и Твоје,
Ми лакше сносимо крсне муке своје.



Песма 3.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Ти страдаш за грехе васцелога света,
Ми за грехе наше и отаца наши',
Без страдања Твога и без Твоје Крви,
Ми се крстом својим спасти не можемо;
Очисти нас, Спасе, од скверни адамске,
Избави из мрака области сатанске.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Безбожничке хорде навалише на нас,
Ка' потоци мутни из облака пуклих,
А комшије наше, и сва лажна браћа,
Што се клеше нама вечним пријатељством,
Прискочише к њима, почеше нас клати,
Децу маљем бити, а старце дерати.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



Од скореле крви залепљене очи,
С напором се једва отворише мало,
И са сухих уста, о Пречиста Дјево,
Глас Ти Сина дође: мила Моја Мати!
Гледајући муке Његове и Твоје,
Ми лакше сносимо крсне муке своје.



Песма 4.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Ти од једне крви сотвори све људе,
Твојом Светом Крвљу крв обнови верних,
Крв праведног брата Каин сручи на се,
И проклет остаде за пример на веки,
Крв Твоју просуше на себе грешници,
И на своју децу, проклети крвници.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



На пазару света противници Твоји,
Цену своје крви дигоше високо,
А крв Твојих слугу спустише на нулу,
Почеше нас сећи стотину за једног,
У помоћ узеше народну несрећу,
Глуви за глас крви што вапије Богу.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



Материнска туга без суза је тежа,
Сухи бол у срцу сузама се блажи,
Нестало је суза у матера српских,
Крв је место суза потопила земљу,
Нигде у свет лека за јаде Србина,
До под Крстом, Дјево, Твог Распетог Сина.



Песма 5.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Храм Божанства вечног Ти си, Христе, био,
И Свјатаја Свјатих на небу и земљи,
Храмове си од нас учинити хтио,
Зато храм морејски и преста и неста,
Да свак слично Теби Бога нутро носи,
Да би били свети као и Ти што си.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Свети претци српски цркве нутро бише,
Од пуноћа срца цркве Ти стројише,
Ал' варвари нови омрзнувши Тебе,
Омрзоше и нас и светиње наше,
Варварска се рука на олтаре спусти,
У пламен их диже, у дим зави густи.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



Са Тобом смо, ево, под Крстом Исуса,
Лакше крст носимо кад у Крст гледамо,
Јесмо грешни, Мајко, грешнији од свију,
Али милост Твоја нек Његову крене:
Кад смрт смрћу смрви, када се прослави,
Да и нас васкрсне, да не заборави.



Песма 6.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



У виноград Свој си сишао на земљу,
Очевину Своју да видиш и примиш,
Ал' аргати љути, лисице и вуци,
Скочише на Тебе, да Ти живот узму,
У савезу с паклом до циља доспеше,
Ка' невино Јагње на Крст Те пропеше.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Бездушни туђинци под знаком културе,
Очевину нашу вргоше у пустош,
Одвукоше у свет децу нашу милу,
Градове разбише, села опљачкаше,
Сву нам храну жудно поједоше,
Но клете гладнице гладни остадоше.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



О како нас греси ка' скорпије гризу,
Мада Крст носимо и у Крст смотримо!
Само Син Твој, Дјево, простити нас може,
Моли Му се, реци: Опрости им Боже!
Кад смрт смрћу смрви, када се прослави,
Нек и нас васкрсне, да не заборави.



Песма 7.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Вукоше Те врази ка' незлобно Јагње,
Од вука Пилата до Ирода лисца,
Мењаху се редом судије лажови,
И гнусни смејачи, и оштри шибачи;
Свак инсект хтеде свој упљувак дати,
Огледало Бога, Тебе, упрљати.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Мучитељи наши мењају се редом,
Варвари модерни са сломљеним крстом,
За њима варвари са ђаволском звездом,
По кочију трче преко српске раје,
А ђаво им кликће: онај биће први,
Који више српске напије се крви!



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



Крсту смо се часном заветали, Дјево,
Крсту и слободи и Небесном Царству,
Па Крст поругасмо, згазисмо слободу;
О моли се Христу да нас грешне прости,
Кад смрт смрћу смрви, када се прослави,
Да и нас васкрсне, да не заборави.



Песма 8.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Један Отац ваш је, а ви сте сви браћа,
Ја сам вам Учитељ, а ви ученици;
Тако си учио и служио свима,
Ал' сатанске слуге не признаше Оца,
Но свак' себи нађе другог родитеља,
И на место Тебе другог учитеља.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Вавилонска кула створи се од света,
Белокожни људи саздаше ту кулу,
Па и нас потомке крстоносилаца,
У вртлог вргоше каинске културе,
Браћу поделише, слогу разорише,
И од наше куће Вавилон створише.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



Господа се српска ка' негда јеврејска,
Завадише љуто - стид нас једе, Дјево,
Једни левичари, други десничари,
А народ ка' пијан ђа тамо, ђа вамо,
Него моли Христа, Твог Распетог Сина,
Да путем светиње поведе Србина.



Песма 9.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Када Ти на Крсту, о Христе, издахну,
Земља се потресе, сунце се помрачи,
И прскоше стене од ужасне страве,
Јудејска се земља у пустош обрати,
Јерусалим спаљен од римскијех хорди,
А народ посечен од оштријех ђорди.



О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ



Ти си наш осветник, Ти се за зло светиш,
Злочинцима дајеш по делима њиним,
Јер освета људска мала им је плата;
По примеру Твоме ми им опраштамо,
Освета је Боја страшна и ужасна,
Тако мора бити, да је правда јасна.



О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС



Ти си Сама, Дјево, са верним Јованом
И са српским родом што под Крстом клечи,
Твој Син је издан'о, ал' ће васкрснути.
Са оцима нашим, моли Христа за нас,
Када ад разори и снова засија,
Нек' са Њим засија и Света Србија.


СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ
ЂЕРДАН ОД МЕРЏАНА
(Служба Новомученицима србским)



КРСНИ МОЛЕБАН ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ
Народа српског у време нашествија иноплеменика


Слобода Архимандрит Рафаил Карелин



Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих речи за нас јесте - слобода.
Шта је слобода? Како дефинисати овај сасвим непознати појам? Шта побуђује човека да тежи ка слободи и шта он подразумева под том речју?
Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у спољашњем свету реализује своје "ја". Али наши интелектуални планови су непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која представља потпуни живот по себи. А шта ми можемо да реализујемо? Какву "звер" треба да пустимо на слободу?
Они који говоре о слободи заборављају да је за слободу потребна одређена култура. Пре свега, умеће да се уважава човек, без кога је и немогуће волети га. Али да бисмо уважавали другу личност потребно је да постанемо свесни самих себе као личности, то јест да развијемо у себи морално начело. То није школски задатак који се може решитикао научена лекција, то је непрекидна тешка борба са самим собом, са нашим поремећеним стањем. Слобода је тријумф победе у духовној борби. Без тога слобода ће бити ругање циника или кежење зверских очњака насилника. Људи не разумеју зашто се налазе у стању најсрамнијег ропства, од кога не могу да ослободе никакве спољашње формације или либералне реформе. Човек је роб својих страсти управо зато што му страсти нису блиске, нису његове, већ су свагда туђе духу. То су паразити који су продрли у душу и исисавају из ње животну снагу. А човек поистовећује страсти са својом душом и са самим собом и настоји да створи услове да се те страсти слободно и лако задовољавају и да их друштво не схвата као нешто ниско, него као уобичајену форму живота.
Савремени либерализам под слободом разуме оправдање страсти. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Ова патологија такође захтева слободу и због тога либерализам мора да дође до сведозвољености, и не само да је прогласи, него да је и оправда. Свако од нас је искусио на себи јарам страсти које, као ланци, окивају човека. Какви су напори потребни да би им човек одолео! Али, авај, не догађа се тако често да их победи!
Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега уложен - образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто - како победа над страстима даје души некакву унутрашњу слободу.
Духовни живот шири човеково срце и даје му могућност да увиди какав треба да буде, и да доживи, макар и донекле, то осећање мира и слободе. У речима "слуга Христов" почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога. Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство и јарам, али Господ је рекао: "Јарам је мој благ". То ропство је откупљење из ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе - усиновљење.
Страсти су туђе души, а заповести су јој блиске.
Телесном човеку мучна је и бесмислена заповест да се опрашта своме непријатељу - несавесном преваранту, клеветнику или, што је нарочито болно, пријатељу који га је изневерио. Но ако победи себе и опрости од срца, а не врхом брбљивог језика, онда ће можда осетити, чак и неочекивано за себе, радост или нарочити мир у срцу, као да јенестао таман густи облак који је прекривао његову душу и он угледао светлост.
Страсти се чине нашим, делом нашег срца. Када им удовољимо, тада увиђамо да су нас обмануле и да су нам туђе. Заповести Јеванђеља чине нам се удаљеним од реалног живота, готово неиспуњивим, али ако се потрудимо да их држимо, онда ћемо осетити како наше срце оживљава.
Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и зато је слобода - у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у Богу човек налази себе и постаје оно што јесте.
Христос је идеал човека, али живи идеал који има божанску силу. Човек је толико слободан колико тежи да постане сличан Христу, да Му се уподоби кроз стицање оне божанске светлости која се назива благодат.
Слобода је излазак из тварног, опредмећеног, несигурног, страсног стања и причешће је божанским савршенствима. Киници, стоици и будисти, који су тражили слободу, налазили су је у одрицању од самог постојања. Киници - кроз ругање, стоици - кроз гордо презирање, будисти - кроз умртвљење свих жеља. То је била слобода смрти. Хришћанима она звучи као реквијем за слободу.
До какве слободе су могли да дсфу киници својим поругама и мајмунским кревељењем? Слободу од чега? - Од поштовања према човеку? Слободу свеопште гнусобе? Слободу да једе са свињама из истог корита? Слободу да се узвишено достојанство човека - реч - главна разлика од животиња - претвори у некакав смрадни звук који магарац испушта испод свог репа? Али у том случају рођени идиот, који своје лице маже сопственим фекалијама, превазилази Диогена јер је слободнији од моралних норми. Слобода киника је слобода да се на тргу врши оно што се чини у тоалету, али и овде они не могу да дођу до потпуне слободе. Њихов програм је да се сруши традиција, дакле, ти "анархисти у бурету" нису слободни да поступају етично. Када је Диоген оболео од грознице и уместо уобичајеног разметања, ругања и спрдања пред гомилом, стао да дрхти и цвокоће зубима, тада је схватио да његова душа зависи од тела, да уопште није слободна, и због тога се, гневан на себе, обесио. Уопште цинизам је глумљење слободе,које започиње екстравагантним испадима, а завршава се суморном баналношћу.
Слобода стоика је безумље гордих који су осудили свет као њих недостојан. Стоик зида кулу од слоноваче, затвара се у њу и кроз про-зор равнодушним погледом гледа на гомилу, као са хриди на морске таласе. Један од песника окарактерисао је ово стање речима: "Моја једина отаџбина је моја пуста душа".
Стоик одважно трпи недаће зато што презире људе и живот. Он не узвраћа на увреде јер сматра понижавајућим за себе да обраћа пажњу на лавеж чопора паса. Он спокојно прихвата смрт зато што не воли живот, који му се чини ништавним и празним. За стоике не постоји божанство. Призор рђав као што је свет - сматрају они - није могао да наслика Велики Уметник. Уместо Божанства они имају учење о вишим духовима, о логосима, енергетским и семеним, који рађају ником потребан живот.
Епикурејска слобода је умеће уживања у малом. Епикур је гово-рио: "Уживам у јечменој чорби", али принципи уживања и умерености неспојиви су међусобно и зато епикурејство, засновано на тражењу уживања у свему, није могло да се задовољи затвореничким еледовањем, већ се изродило у хедонизам, у коме жеља одузима човеку слободу и чини га робом.
Будизам види слободу у ослобођењу од сваког психичког садржаја. То је пре свега умртвљавање жеља. Будиста одвраћа мисао од свега спољашњег и као да тоне у вакуум и зато удаљава мисао до унутрашњег - од обрћућег точка своје свести, од калеидоскопа слика и идеја које ничу у његовој души. Затим он умртвљује саму мисао и тоне унекакво безмислије, као у стање својеврсног психичког бестежинског стања.
Нирвана, као коначно стање коме тежи будизам, јесте вештина стварања психичког вакуума и гашења свести у њему, која као да нестаје у безданој празнини. То је слобода од самога себе као индивидуе и личности, то је слобода од космоса, то је блаженство смрти. Али празнина уопште није духовни појам, већ више физички. Празнина јепростор без садржаја и мислено поље без енергије. Појмови божанства и нирване узајамно се искључују, јер божанство је објект унутрашњег или спољашњег карактера, а нирвана захтева испражњивање свести од било каквог објекта: психичког, космичког или меоничког (нествореног).
Будиста као човек може да буде пантеиста или агностик, али будизам као метод је атеистичан.
О револуционарној слободи нећемо говорити. Сувише добро се памте крваве ране те слободе: насиља, изливи дивљачке суровости и бесмислено уништавање најбољег дела народа. Револуционарна слобода обично се претвара у деспотизам. Хтели бисмо да дотакнемо веома озбиљан проблем, мада је писање о њему исто тако одвратно и непријатно као што је додирнути гнојни чир. То је привидна слобода коју човек тражи у греху и у борби са моралним начелима, и пре свега, са оном унутрашњом задржавајућом силом која се назива савешћу.
Грех је унутрашња револуција против сопствене савести, жеља човека да се одвоји од ње, да је осујети, угуши и погази. Порок нема граница, нити дна на коме би се задржао. Стога је порочни живот потчињен страстима пад у бездан. Пад демона је био лет надоле, а сваки грех у малом понавља лажну слободу демона. То је полет пада у мрак и хаос. Слобода порока је ослобађање од свога људског достојанства, као образа и подобија Божијег у коме је истинска слобода. Сваки морални пад повлачи за собом пустошење душе оптерећене материјалношћу коју човек осећа у свом телу. То је реално бреме греха. Мисао човека постаје груба и духовно трома, свест - опредмећена, воља - раслабљена, осећања - импулсивна и афективна.
Грех разара личност човека и као да га прикива за земљу. Грех постаје навика, навика се претвара у господара, и човек мисли да је слободан да чини све што хоће. У стварности он се претвара у јадног роба. Грех не само да постварује човека, него га и мами у моралне поноре, недоступне другим створењима на земљи, које бисмо назвали демоноуподобљењем. Човек који се одао пороку испушта из себе неку невидиву нечистоту, а нарочито очи човека, ти прозори душе. Прљавштина не само да прожима душевне поре човека, него се у извесној мери преноси и на предмете који га окружују: пребивалиште у коме се налази и одећу којом се одева. Стога апостола Павле говори да се хришћанин гнушава чак и оскврњене хаљине.
Ми бисмо хтели да се задржимо на једној подврсти "слободе поро-ка" - на говорењу срамотних речи (псовању) које загађују наше улице и домове као да је негде пукао систем канализације и њен садржај се излива под наше ноге. Говорење срамотних речи јесте покушај примитивних душа да се изједначе са онима који су изнад њих, а, са друге стране, да унизе у себи сопствено духовно достојанство које је у умећу да се уважава други човек. Треба истаћи да говорење срамотних речи покушава да понизи оно што је човеку најсветије, да га презре и окаља, те се због тога у ружној псовци често помиње име Бога, а још чешће име мајке које је драго сваком човеку, осим правом олошу. То чак није ни бујица нечистоте, него су то некакве фекалне масе које се као бљувотина избацују из уста. Постоји вид душевног оболења при коме човек маже своје лице сопственим нечистотама и једе их. Од таквог облика лудила патио је писац Ги де Мопасан који је са књижевне нечистоте прешао на фекалофагију.
Говорење срамотних речи нечим подсећа на ту душевну болест. Човек се ослобађа осећања стида и у томе такође види слободу. Код неких хистерика у периоду погоршања болести примећивао се симптом - жеља да се обнаже пред другима. У извесним установама ти поступци су се претворили у својеврсну уметност.
Псовач се у суштини такође обнажује пред свима, као да говори: "Погледајте какав сам јунак, у мени није остало ни трунке стида". У мистичком смислу говорење срамотних речи је облик призивања тамне силе. Човек, опсовавши свим непристојним речима које су у наше доба непристојне, извесно време осећа прилив енергије. То и јесте приближавање демона души човека. После извесног времена у њему се јавља потреба да посредством срамотних речи опет укључи себе у некакву електричну мрежу. Чак и кад у близини нема људи које може да увреди, он самоме себи изговара наглас, као да се обраћа сопственом носу, гадну псовку, чак и на неживе предмете, не схватајући да је то формула призивања паклене силе. Реч је велики дар Божији човеку, речју се човек разликује од других земаљских створења која могу да опште међусобно само сигналима и знацима. Сам Христос је назван Божанском Речју (Словом, Логосом), а сада човечију реч желе да повере демону.
Велики дар је рађање новог живота, али човек је осрамотио овај дар Божији у коме не само да настаје тело детета, него му се даје и душа. Он је претворио рађање деце у повод за развратност, и зато је измислио средство како да га претвори у голи секс који се постепено изрођава у патолошки секс, а у том погледу човек се спустио исподживотиње. Тајна зачећа човековог живота претворила се у материјал за срамотне речи. То је слобода цинизма и гушење своје сопствене савести. Али грех не чини човека срећним, зато код људи развратних и порочних на лицу видимо печат сталног немира и неког глумљења, чак и у њиховом смеху осећа се нешто лажно и извештачено. Душа грешника прожета је мраком, као соба у којој се налази мртвац, покривена тамним материјалом.
Једину слободу открило нам је хришћанство, то је слобода да се буде у хармонији са Богом, то је ослобођење душе од свега њој туђег - од страсти као болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као грчеви тела колебају и притискају ум.
Хришћанска слобода је заштита од демонских утицаја који, као радиоактивни зраци, разарају душу човека, а ниво ове сатанске радијације све време се стално повећава на земљи. Ту човека може да заштити благодат Божија и зато се душа сећа јављања благодати као излаза у највишу слободу. Ту је потчињавање двама колосалним чиниоцима - времену и смрти. Ако су савладана ова два господара постојања који уништавају све што припада човеку, а затим и човека, тада ће сам појам слободе бити лишен реалног садржаја. Јер оно што ми имамо органски нам не припада, то је само способност и могућност да контактирамо са одређеним лицима и предметима. Али наша садашњост зачас се претвара у прошлост као што мимоза од додира склапа своје латице.
Ако смрт не буде уништена, онда ће живот човека бити сличан путу осуђеника према сопственим вешалима. Слобода се открива тамо где се завршава време, а вечност се открива у вечном. Као што смо рекли, слобода није само укидање унутрашње противречности и успостављање јединства трију мерила у човеку. То је такође и, изнад свега, укљученост духа у највишу слободу божанског постојања. Ово памти душа као творевина Бога, за тим жуди дух - око душе окренуто ка вечности. У својим тајанственим дубинама душа зна откуда је и ради чега постоји, и зато осећа шта јој је сродно а шта туђе. Дух Свети је назван Утешитељем зато што се срце човека само у њему успокојава.
Апостол Павле пише: "Купљени сте скупо; не будите робови људима". То значи, пре свега - не бити роб свога "ега". Не бити роб тамних страсти. Страсти - то нисмо ми, то је сенка демона која је пала на душу. То је мрачни двојник духа. Слобода је само у Богу. Ово опитно знају хришћани.
Истинско покајање је рођење душе, а причешће је њено васкрсавање из мртвих.


преузето из књиге "Умеће умирања или уметност живљења"
у издању библиотеке "Образ Светачки"

Саблажњива Заповест Јеромонах Саватије Бастовој



Можда је најсаблажњивија заповест дата нам од Христа, она у вези са ближњим: „Љуби Бога свом својом душом и ближњега као самога себе. Сав Закон и Пророци висе на ове две заповести.“
За савременог човека, лењог и неодговорног, упрошћавање звучи врло охрабрујуће и безначајно. Али, за Јеврејина, ово је стварно саблазан.  Сав живот Јеврејина, састојао се у вештоме слалому између заповести закона и правила која су, како је изгледало довољна за његово спасење.
Сузити живот на две заповести, за људе који су знали да постављају себи проблем, да ли јести или не јести јаје суботом, исто је као и наредити жени навикнутој да мења своје хаљине сваки пут кад изађе, да обуче једну хаљину, са правом да може да је носи са обе стране.
Ово упрошћавање је Исуса коштало живота. Али је група верника, усвојила ову саблажњиву философију и основала нову религију, нови начин гледања света. Због имена изазивача ове саблазни, верници су се назвали „Хришћани“.
Да, та безначајна и илегална група тог времена, имала је исто име као данас свуда распрострањени Хришћани. Како их је постало толико? Многи говоре да је то Божије чудо и знак да је вера истинита. Поред свега тога, имам велику сумњу да су ствари баш такве.
Верујем да је узрок тако брзог и сигурног ширења Хришћанства, још једном, у саблажњивој заповести. Пошто је ова заповест отклоњена, број поборника Хришћанства се страховито увећао.
У замену за то, Хришћани данас имају много других заповести, можда не мање од Јевреја, заповести због којих би Христос, сигуран сам, да још једном дође да их сведе на заповест о љубави, био убијен.
Хришћанство је љубав, Хришћанство је такође и бол. Хришћанство је љубав произашла из бола. Шта је ова чудна заповест донета Христом, ако не бол? Шта уствари значи љуби ближњег свог? Да му купиш хамбургер? Да му даш новац? Понекад и то.
 Али, ако бол твог ближњег, не може да се олакша ни хамбургером ни новцем, ако је то ван твоје моћи? Уствари, чини ми се да су и свака невоља и сваки бол, изван наших моћи. Онда је једина ствар коју можемо учинити за ближњег, је да се ожалостимо због његовог бола, због бола целог света, ако је могуће.
Архимандрит Софроније Сахаров, у писму једној болесној жени чији је осмогодишњи син умро, прича јој ову причу: „Једном  сам био са Светим Силуаном, гледали смо са Свете Горе, у близини наше келије, мали бродић ухваћен у олуји. Уплашени људи су морали да изаберу да ли да остану у броду и чекају крај олује, или да дођу чамцем до обале. Обе варијанте су биле једнако опасне. Онда је један од монаха уздахнуо и рекао:
„Ах, како ми их је жао“. Тада му је Свети Силуан рекао „Ако тугујеш због њих, значи да су спасени“. Стварно, људи су успели да се домогну обале. „Ја даље верујем“, наставио је блажени Софроније, „да ће бол у коме се налазите, бити исцељен, јер ја тугујем због вас“.
Колико од оних људи, који долазе у Цркву недељом, могу да се похвале да имају овај чудотворни бол у својим срцима? Уосталом, мислим да је ово једина ствар за којом треба да жудимо и за коју треба да се боримо.
Можда је највећа ствар коју можемо урадити за свет, да само дођемо до прозора и погледамо на улицу, док нам се срца не испуне овим свемогућим болом. Која је сврха, ако у сваком случају, ти људи не буду ништа знали? Чак и ако не можемо променити икога, овим нашим болом, ипак ћемо бити у добитку. Чак и због чињенице, да смо бар у тим тренуцима, ми ослободили свет нашег сопственог зла.

А то је велико добро које можемо учинити за свет.

15. мај 2013.

КАКО ЈЕДАН СТРАНАЦ ГОВОРИ О СРБИМА


 

Одломак из говора Његовог Преосвештенства Епископа др Николаја на скупштини Срба источних држава, одржаној 6. новембра 1949. у Питсбургу, Па.

         Ви, Срби, опет личите на дрво громовима окресано и опаљено, без грана, без лишћа и без цвата. Али ваше стабло је здраво, ваш корен нетакнут. Корен ваш је дубок и јак, и има четири велике животне жиле, што представља четири извора ваше снаге, ваше несравњиве динамике. Због тога ће ваше стабло још већма порасти у висину и окитити са новим гранама, лишћем и цватом и плодом. И то би се убрзо догодило кад ви сами не би то отежавали и одгађали вашим неразумевањем и неслогом.
Први извор ваше снаге јесте у јединству вере и цркве. Са малим изузетком сав српски народ је вере православне и припада једној јединственој цркви, која је и у овим данима највећих светских бура одржала се као једна и недељива. У сравњењу са осталим православним црквама, српска црква представља феноменалан изузетак у наше време и заслужује сваку част и похвалу. Погледајте, сви Срби на кугли земаљској припадници су светосавске православне Цркве - изузев њихове једнокрвне браће исламског закона - власт оличену у Српском Патријарху и Светом Синоду у Београду. Ово је један огроман извор ваше снаге, ваше духовне и моралне динамике. Други извор ваше српске снаге јесте јединство историје. У свету нема народа, чије је Јуче тако уткано у Данас, и чија је давна прошлост тако свежа као дан јучерашњи. Речено је у Библији за Бога: „Хиљаду година пред Њим су као један дан". Тако је и ваша хиљадугодишња историја за вас Србе: не као нешто што је прошло него као нешто што се само продужује, и живи и трепери пред савременицима као савремено. Ви говорите и певате о Војиславу и Владимиру, о Светом Сави и Лазару, о Милошу и Марку, о Југ Богдану и Страхињи бану, о Душану и Карађорђу, као о својим савременицима, исто онако као и о војводи Дражи и Ђуришићу и осталим херојима и мученицима на чијим свежим гробовима још палите свеће. Сваке године ви држите помене Косовским јунацима исто као и својима сродницима који су се лане упокојили. Сва ваша прошлост слива се у вашу садашњост... Стотину милиона Срба, светаца, витеза и мученика и свих безбројних незнаних и неименованих јунака: добротвора, праведника, подвижника, матера, девојака и деце, из свих прошлих генерација, корачају упоредо с вама, не као мртви него живи, не као неактивни него активни. Ово чудесно јединство историје у свести народној, и ово визионарско реализовање прошлости и садашњости као једног националног организма, заиста је један редак и бујан извор ваше српске снаге, ваше динамике.
         Трећи извор српске снаге јесте у заједничком духу и идеалу.
         Ви Срби сте демократе и пре француске револуције... Ваши владари потписивали су се: по милости Божијој и вољи народној. Дакле: Бог и народ на првом месту, а оно што је између Бога и народа - старешинство народно - служило је Богу и народу. Од ваших 15 владара од почетка деветнаестог века до данас њих 12 бирао је народ, а само су 3 дошла по уставном праву о наслеђу. Због тога је један енглески дипломат који је службовао на Цетињу рекао: „Ми у Европи хвалимо се демократијом због наших демократских институција, али ви Срби имате дух демократски више него ми. И због тога духа демократског ви сте више слободни људи него ми".
         Четврти извор ваше српске снаге јесте - јединство воље у такмичењу у добру.
         Ово је једна изванредна карактеристика Срба. Сваки Србин хоће да надмаши свог суседа - ако је у рату у јунаштву, ако ли је у миру у доброчинству. Тако на пример, ако је неко потписао два афидевита за усељење српског робља у Америку, његов комшија потписаће четири. Ако је Немања саградио десет цркава задужбина, његов праунук краљ Милутин саградио је четрдесет. Или ако су Илија Коларац и Петар Коњевић завештали своју имовину на књиге за народ, Саво Текелија - установио је Текелијанум у Будиму, помоћу кога се школовала сва интелигенција српска у Војводини која је у неравној борби са Бечом и Пештом победила и очувала националну свест код прогоњеног Српства. Или ако је покојни професор Пупин Банаћанин давао своме роду стотине хиљада долара, Васо Ђуковић, Бокез, дао је много више на своје задужбине у Рисну. И тако редом, без броја и без краја.
         Шта дакле радите ви Срби? Код оволике несравњиве силе и динамике, ви се осећате данас немоћни, беспомоћни и неспремни за једну разумну и сложну акцију. Ако уједините све ове четири животне артерије, неће бити борбе коју не би могли успешно свршити, ни битке коју не би могли добити.
         Сетите се Црне Горе. Ви слободни Срби изван оковане Отаџбине у сличном сте положају као што је била храбра Црна Гора кроз векове. У она времена када је Црна Гора била врло често угрожена било од Турака или потурчењака или Млечића, било пак од сва тројах на мах, Црногорци су знали за две речи које почињу са Б. А то су Борба и Брест. Пред сваком опасношћу Црногорци су једнодушно журили прво у борбу да одбране своју земљу и слободу, а после борбе ходили су под брест, да разговарају о витезима и потурицама. А шта ви сад чините? Ево четири године од свршетка рата 1945. године ви непрестано седите под брестом и препирете се и свађате се, док вам непријатељ држи вашу браћу под тиранском петом и у ропским ланцима - сличним млетачким а тежим од турских! Шта чините?! Ставили сте брест на прво место, а борбу на последње. Ваши стари нису тим начином ни слободу задобијали ни славу стицали.
         Зато вам ја као странац, али као ваш искрени пријатељ, саветујем да у име часног крста и српског имена кренете сложно најпре у акцију и у борбу, а кад се борбе сврше, онда идите под брест па седите и разговарајте о свему и свачему до миле воље.
         Тако говори један странац о Србима. И ја верујем да ће га сви Срби послушати пре и радије него кад бих им ја или ма који други Србин то говорио. Јер Србин цени више странца него брата. То је велика слабост српска.

Преузето из књиге: ''РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА'' - Свети Николај Охридски и Жички

ПОКАЈАЊЕ – ОСНОВА ДУХОВНОГ ЖИВОТА



Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане.  Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане.
Греси су ти који нам у овоземаљском животу, а тим пре у вечности, кваре срећу. Како може да буде срећан онај човек над којим господаре гордост, сујета, гнев или блуд?

Како започети борбу са страстима? Свети Теофан Затворник пише да у почетку треба дословно мрзети грех с којим се боримо, и “оделивши се од узнемирујуће страсти и спознавши у њој свог непријатеља, започните борбу са њом, узимајући оружје час једно час друго, све док она не побегне или се не сакрије од вас”.

Након што смо се чврсто одлучили да ступимо у борбу са грехом, неопходно је да се покајемо, јер једино у Тајни исповести добијамо разрешење од греха.

Задржимо се на тој теми подробније.

Покајање је без сумње основа духовног живота. О томе нам сведочи Јеванђеље. Претеча и Крститељ Господњи Јован започео је своју проповед речима: покајте се јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3, 2). Баш са истим тим позивом излази на заједничко служење и Господ наш Исус Христос (уп: Мт. 4, 17). Без покајања нема приближавања Богу и побеђивања својих греховних склоности. Господ нам је дао велики дар – дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших грехова, јер је свештеник обдарен од Бога влашћу “да везује и разрешава” грехе човечије.

Често се може чути следећа тврдња: “Вама, верујућим, све је лако: сагрешио сам – потом се покајао, и Господ ће све да опрости”. У Пафнутијево-Боровском манастиру је у совјетско време био музеј. Након обиласка манастира и музеја водич је посетиоцима пустио са цд-плејера песму “Живело је дванаест разбојника” у извођењу Шаљапина. Фјодор Иванович је својим непоновљивим басом извео: “Напустио је Кудејар другове своје, напустио разбојничке нападе, и у манастир је отишао, да Богу и људима служи”. Након што су је одслушали, водич је рекао отприлике следеће: “Па, ево чему учи Црква: греши, кради, пљачкај, свеједно се после можеш покајати”. Ето такво је неочекивано тумачење познате песме. Је ли ли то заиста тако?

И стварно, има људи који доживљавају Тајну исповести управо тако: као некакву духовну праоницу. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха: гле, после ће се свакако све опрати у души. “Блато није исто што и сало – обришеш и скине се”. Мислим да таква исповест није на корист. Човек ће јој приступати не на спасење, већ на суд и на осуду. И формално “исповеђени” разрешење грехова од Бога неће добити. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Недовољно је само исповедати грех ; треба уложити напоре да се победи склоност ка греху у својој души. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив. Наравно, није једноставно одмах напустити страст. Међутим, покајник не сме да буде лицемеран: покајаћу се и опет ћу наставити да грешим. Човек је дужан да уложи све своје напоре како би кренуо путем исправке, и да се више не враћа греху, молећи Бога за помоћ у борби са страстима: “Помози ми Господе јер сам немоћан”. Хришћанин је позван да сажиже мостове који га враћају старом, греховном животу. Покајање се на грчком каже – “метаноиа”, тј. у преводу “промена”.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Да, зна их, али чека од нас покајање и њихово признавање. Навешћу пример. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоне. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај. И, наравно, у том тренутку се он нада синовљевом обећању да ће се потрудити да више никад тако не поступи.

Исповест, наравно, мора бити индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим једноставно ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Слава Богу, остало је веома мало храмова у којима се обавља таква “исповест”. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време, када су малобројни активни храмови недељним и празничним данима, а нарочито у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто немогуће. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Један стари свештеник, који је прислуживао у нашем храму више од педесет година, испричао ми је да су оци у Великом посту морали да пролазе редове покајника, не би ли успели само да сваком понаособ ставе епитрахиљ на главу. Наравно, таква “исповест” је ненормална појава, која не доноси корист и очишћење душе.

Сама реч “исповест” значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: “Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш”. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Наравно, понекад нас је срамота, тј. није нам баш лако да откривамо своје душевне ране, али се управо на тај начин избављамо од греховних навика, побеђујући стид и чупајући их као коров из своје душе. Без исповести и очишћења од грехова и страсти немогуће је борити се с њима. Најпре их треба увидети, ишчупати, а затим учинити све да не би опет израсле у нашој души.

Неувиђање својих грехова је први симптом духовне болести. Због чега су подвижници своје грехе видели као песак морски? Светитељи су се приближавали источнику светлости – Богу и почињали да примећују таква тајна места своје душе, које ми једноставно не примећујемо. Они су посматрали своју душу у њеном истинском стању. Опште је познат пример: рецимо, соба је прљава и у нереду, али пошто је сад ноћ, све је сакривено полумраком. Међутим, заискрио је ево и први сунчев зрак на прозору и осветлио део собе. Почињемо да примећујемо неред. Што даље – све више, и када сунце осветли читаву собу, прљавштина и разбацане ствари су видљиве на све стране. Што смо ближи Богу, греси су видљивији.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: “Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?” Он рече: “Сматрам себе за великог и првог”. Тада га преподобни опет упита: “Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?”, тај човек одговори: “За последњег међу тамошњим велможама”. – “Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? “Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа”. “Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?” И он одговори: “Дословно убогим”. Тада му отац Доротеј рече: “Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, пре увиђају своју грешност”.

Исповест није извештај о духовном животу (о томе шта је у њему добро, а шта не ваља) или беседа са свештеником. То је разоткривање себе, без икаквог самооправдавања и самосажаљевања. Једино ћемо тако моћи да добијемо задовољење и олакшање и да одемо од налоња лако, као на крилима. Господ ионако зна све околности које су нас навеле на грех. Недопустиво је именовати људе који су нас подстакли на грех. Они ће сами за себе да одговарају, а ми треба да одговарамо само за себе. Није важно да ли су муж, брат или таст друговали нашем паду, ми треба да схватимо у чему је заправо наша кривица. Свети праведни Јован Кронштатски говори: ко се овде навикао на кајање и на прекор због свог живота, томе ће бити лако да даје одговор и на Страшном Суду Божијем.

Свети оци исповест називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као и приликом првог крштења, другим добијамо дар опроштења грехова, који треба да ценимо. Исповест не треба одлагати за касније. Треба је упражњавати што чешће и подробније. Не знамо колико нам је Господ дао времена да се покајемо. Сваку исповест треба доживљавати као да је последња, јер нико не зна ни дана ни часа када ће нас Господ призвати к Себи.

Не треба се срамити исповедања грехова, већ се треба срамити чињења греха. Многи мисле да ће их свештеник, поготову ако се и лично познају, осудити, па самим тим желе да се на исповести покажу бољим него што јесу. Ја вас уверавам да свештеника, који мање-више редовно исповеда, апсолутно ничим не можете запањити, и тешко да ћете му ви рећи нешто ново и необично. Велика утеха за свештеника је кад види пред собом искреног покајника, макар он био и највећи грешник. То значи да он не стоји узалуд код налоња.

Покајнику се кроз исповест даје не само опроштај грехова, већ и благодат и помоћ Божија за борбу са гресима. Стога исправљање нашег живота почиње од исповести. Ево шта је испричао Соловецки старац Наум: “Једном су довели код мене жену, која је хтела да поразговара са мном. Мој разговор с њом је био кратак, међутим, мене је спопала страсна помисао која ми није давала мира ни дању ни ноћу, и притом ме није мучила дан или два, већ читава три месеца. Шта све нисам радио! Нису помагала ни купања у снегу. Једном сам након вечерњег правила изашао испред плота у намери да одлежим у снегу. На моју несрећу, за мном су закључали капију. Шта сад да радим? Потрчао сам око плота ка другој, односно трећој манастирској капији – и оне су биле закључане. Отрчао сам у просторију за обраду коже, али тамо нико није живео. Пошто сам био само у подризнику, хладноћа ме је до кости прожимала. Нисам могао ишчекати јутро и једва сам се жив догегао до келије. Међутим, страст није јењавала. Када је почео Филипов пост отишао сам код духовника, кроз сузе му исповедио свој јад и добио епитимију. Тек сам тада, Божијом благодаћу, постигао жељени душевни мир”.

Исповест треба да буде честа и, по могућности, код истог свештеника. Данас, у време свеопштег непослушања, нажалост, ретко који православац има духовника. Уколико хришћанин заиста жели да води духовни рат са страстима, мора се поверити духовнику, а он ће на основу тога спознати стање његове душе и моћи да га усмерава на путу спасења. Када се човек исповеда код истог свештеника, он тежи да се поправи макар због осећаја стида пред духовником. Ретка исповест (неколико пута у години) често доводи до окорелости срца. Савест се већ лако мири са тзв. ситним, свакидашњим гресима: “Па шта има ту посебно? Као да је све нормално. Не убијам, не крадем, нисам прељубник”. Честа исповест приморава душу да се брине, тј. буди је из дремежа. Са гресима се не треба мирити и саживљавати. Чим почнеш да се бориш са првом греховном навиком, осетиш како се лакше дише и духовно и физички.

Дешава се да људи који се ретко или формално исповедају, понекад сасвим престану да примећују своје грехе. Сваком свештенику је то добро познато. Човек дође на исповест и каже: “Ја нисам грешан” или: “Много сам грешан” (што је заправо исто).

Све се то дешава, наравно, из духовне лењости и одсуства жеље за икаквим радом над својом душом. С тим у вези ваља споменути једну причу. Дошла нека старија жена да се исповеди код провинцијског свештеника и каже она њему: “Читав живот сам честито живела, никог нисам увредила, тако да немам греха”. Иако се исповедник на све начине труди да је наведе на покајање, постављајући јој различита питања, старица је непоколебљива: “уопште нисам грешна и то је све”. Тад је већ намргођени свештеник упита: “ А где си ти мајчице радила?” Она одговори: “У колхозу, мили”. “И значи, никад ништа туђе из колхоза ниси узела?” – “Наравно да нисам, а није се ни имало шта узети; нити су нам давали намирнице нити новац, једино су нам радне дане писали”. Не уздржа се исповедник: “Не измишљај, мајчице, и ја сам радио у колхозу!” Нека ми не замере сеоски трудбеници, међу њима сигурно има кристално честитих људи. Једноставно, овај случај показује како понекад ружно изгледа онај човек који је дошао на исповест, а не види своје грехе.

Да резимирамо.

Дакле, пре ступања на пут борбе са страстима најпре треба имати чврсту решеност, мрзети страст из дна душе и наоружати се против ње. На другом месту треба да се покајемо за грехе, прибегавајући Тајни исповести, али не само исповедањем греха, већ и одлучношћу за борбу против њега. И након исповести, не осврћући се за собом, треба да спалимо све мостове који нас везују за претходни грешни живот и да идемо напред, побеђујући страсти.

Када је Јулије Цезар путовао из Галије кроз Ла-Манш, искрцао се на територији данашње Енглеске. Попео се са својом војском на стену и издао им наређење да погледају доле. Војници су доле угледали бродове у пламену. Било је уништено последње што их је везивало за Земљу. Преостало им је само једно: да иду даље и да побеђују. Онај који је ступио на пут борбе против страсти не може се освртати назад.

И трећи услов, помоћу којег се одржава победа над страстима, јесте спознаја своје немоћи. Страсти се не могу победити само сопственим прегнућима, тј. без Божије помоћи. То онда неће бити борба против страсти нити очишћење од њих, већ замењивање једне страсти другом. Узгред буди речено, методом замењивања се користе неки несавесни психотерапеути. На пример, човеку се нуди побеђивање туге и депресије – самољубљем и сујетом. Дају се специјалне вежбе, како да заволимо себе и започнемо живот на сопствено задовољство. У том случају, демон се може тренутно удаљити од човека и претварати да је побеђен, међутим, након тога ће кренути у напад са новом, десетоструком снагом.

Ако се пак боримо са страстима без смирења, можемо упасти у гордост – најлошију од свих страсти. На њој се темељи таква једна појава као што је прелест. Једном се светом Антонију Великом земља учинила као да је замршена у мрежи, и он узвикну: “Ко може да се избави из ових мрежа?” Као одговор доби: “Смирење!”

Насупрот познатом изразу “слично се сличним лечи”, страсти се лече супротним, тј. усађивањем супротне врлине у души. О томе пише свети Игњатије (Брјанчанинов). Свакој од осам страсти он супротставља хришћанску врлину. На пример, стомакоугађање се побеђује уздржавањем, гнев – кротошћу, сујета – смирењем.

Из књиге ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ, О борби са страстима