Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих речи за нас јесте - слобода.
Шта је слобода? Како дефинисати овај сасвим непознати појам? Шта побуђује човека да тежи ка слободи и шта он подразумева под том речју?
Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у спољашњем свету реализује своје "ја". Али наши интелектуални планови су непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која представља потпуни живот по себи. А шта ми можемо да реализујемо? Какву "звер" треба да пустимо на слободу?
Они који говоре о слободи заборављају да је за слободу потребна одређена култура. Пре свега, умеће да се уважава човек, без кога је и немогуће волети га. Али да бисмо уважавали другу личност потребно је да постанемо свесни самих себе као личности, то јест да развијемо у себи морално начело. То није школски задатак који се може решитикао научена лекција, то је непрекидна тешка борба са самим собом, са нашим поремећеним стањем. Слобода је тријумф победе у духовној борби. Без тога слобода ће бити ругање циника или кежење зверских очњака насилника. Људи не разумеју зашто се налазе у стању најсрамнијег ропства, од кога не могу да ослободе никакве спољашње формације или либералне реформе. Човек је роб својих страсти управо зато што му страсти нису блиске, нису његове, већ су свагда туђе духу. То су паразити који су продрли у душу и исисавају из ње животну снагу. А човек поистовећује страсти са својом душом и са самим собом и настоји да створи услове да се те страсти слободно и лако задовољавају и да их друштво не схвата као нешто ниско, него као уобичајену форму живота.
Савремени либерализам под слободом разуме оправдање страсти. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Ова патологија такође захтева слободу и због тога либерализам мора да дође до сведозвољености, и не само да је прогласи, него да је и оправда. Свако од нас је искусио на себи јарам страсти које, као ланци, окивају човека. Какви су напори потребни да би им човек одолео! Али, авај, не догађа се тако често да их победи!
Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега уложен - образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто - како победа над страстима даје души некакву унутрашњу слободу.
Духовни живот шири човеково срце и даје му могућност да увиди какав треба да буде, и да доживи, макар и донекле, то осећање мира и слободе. У речима "слуга Христов" почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога. Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство и јарам, али Господ је рекао: "Јарам је мој благ". То ропство је откупљење из ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе - усиновљење.
Страсти су туђе души, а заповести су јој блиске.
Телесном човеку мучна је и бесмислена заповест да се опрашта своме непријатељу - несавесном преваранту, клеветнику или, што је нарочито болно, пријатељу који га је изневерио. Но ако победи себе и опрости од срца, а не врхом брбљивог језика, онда ће можда осетити, чак и неочекивано за себе, радост или нарочити мир у срцу, као да јенестао таман густи облак који је прекривао његову душу и он угледао светлост.
Страсти се чине нашим, делом нашег срца. Када им удовољимо, тада увиђамо да су нас обмануле и да су нам туђе. Заповести Јеванђеља чине нам се удаљеним од реалног живота, готово неиспуњивим, али ако се потрудимо да их држимо, онда ћемо осетити како наше срце оживљава.
Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и зато је слобода - у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у Богу човек налази себе и постаје оно што јесте.
Христос је идеал човека, али живи идеал који има божанску силу. Човек је толико слободан колико тежи да постане сличан Христу, да Му се уподоби кроз стицање оне божанске светлости која се назива благодат.
Слобода је излазак из тварног, опредмећеног, несигурног, страсног стања и причешће је божанским савршенствима. Киници, стоици и будисти, који су тражили слободу, налазили су је у одрицању од самог постојања. Киници - кроз ругање, стоици - кроз гордо презирање, будисти - кроз умртвљење свих жеља. То је била слобода смрти. Хришћанима она звучи као реквијем за слободу.
До какве слободе су могли да дсфу киници својим поругама и мајмунским кревељењем? Слободу од чега? - Од поштовања према човеку? Слободу свеопште гнусобе? Слободу да једе са свињама из истог корита? Слободу да се узвишено достојанство човека - реч - главна разлика од животиња - претвори у некакав смрадни звук који магарац испушта испод свог репа? Али у том случају рођени идиот, који своје лице маже сопственим фекалијама, превазилази Диогена јер је слободнији од моралних норми. Слобода киника је слобода да се на тргу врши оно што се чини у тоалету, али и овде они не могу да дођу до потпуне слободе. Њихов програм је да се сруши традиција, дакле, ти "анархисти у бурету" нису слободни да поступају етично. Када је Диоген оболео од грознице и уместо уобичајеног разметања, ругања и спрдања пред гомилом, стао да дрхти и цвокоће зубима, тада је схватио да његова душа зависи од тела, да уопште није слободна, и због тога се, гневан на себе, обесио. Уопште цинизам је глумљење слободе,које започиње екстравагантним испадима, а завршава се суморном баналношћу.
Слобода стоика је безумље гордих који су осудили свет као њих недостојан. Стоик зида кулу од слоноваче, затвара се у њу и кроз про-зор равнодушним погледом гледа на гомилу, као са хриди на морске таласе. Један од песника окарактерисао је ово стање речима: "Моја једина отаџбина је моја пуста душа".
Стоик одважно трпи недаће зато што презире људе и живот. Он не узвраћа на увреде јер сматра понижавајућим за себе да обраћа пажњу на лавеж чопора паса. Он спокојно прихвата смрт зато што не воли живот, који му се чини ништавним и празним. За стоике не постоји божанство. Призор рђав као што је свет - сматрају они - није могао да наслика Велики Уметник. Уместо Божанства они имају учење о вишим духовима, о логосима, енергетским и семеним, који рађају ником потребан живот.
Епикурејска слобода је умеће уживања у малом. Епикур је гово-рио: "Уживам у јечменој чорби", али принципи уживања и умерености неспојиви су међусобно и зато епикурејство, засновано на тражењу уживања у свему, није могло да се задовољи затвореничким еледовањем, већ се изродило у хедонизам, у коме жеља одузима човеку слободу и чини га робом.
Будизам види слободу у ослобођењу од сваког психичког садржаја. То је пре свега умртвљавање жеља. Будиста одвраћа мисао од свега спољашњег и као да тоне у вакуум и зато удаљава мисао до унутрашњег - од обрћућег точка своје свести, од калеидоскопа слика и идеја које ничу у његовој души. Затим он умртвљује саму мисао и тоне унекакво безмислије, као у стање својеврсног психичког бестежинског стања.
Нирвана, као коначно стање коме тежи будизам, јесте вештина стварања психичког вакуума и гашења свести у њему, која као да нестаје у безданој празнини. То је слобода од самога себе као индивидуе и личности, то је слобода од космоса, то је блаженство смрти. Али празнина уопште није духовни појам, већ више физички. Празнина јепростор без садржаја и мислено поље без енергије. Појмови божанства и нирване узајамно се искључују, јер божанство је објект унутрашњег или спољашњег карактера, а нирвана захтева испражњивање свести од било каквог објекта: психичког, космичког или меоничког (нествореног).
Будиста као човек може да буде пантеиста или агностик, али будизам као метод је атеистичан.
О револуционарној слободи нећемо говорити. Сувише добро се памте крваве ране те слободе: насиља, изливи дивљачке суровости и бесмислено уништавање најбољег дела народа. Револуционарна слобода обично се претвара у деспотизам. Хтели бисмо да дотакнемо веома озбиљан проблем, мада је писање о њему исто тако одвратно и непријатно као што је додирнути гнојни чир. То је привидна слобода коју човек тражи у греху и у борби са моралним начелима, и пре свега, са оном унутрашњом задржавајућом силом која се назива савешћу.
Грех је унутрашња револуција против сопствене савести, жеља човека да се одвоји од ње, да је осујети, угуши и погази. Порок нема граница, нити дна на коме би се задржао. Стога је порочни живот потчињен страстима пад у бездан. Пад демона је био лет надоле, а сваки грех у малом понавља лажну слободу демона. То је полет пада у мрак и хаос. Слобода порока је ослобађање од свога људског достојанства, као образа и подобија Божијег у коме је истинска слобода. Сваки морални пад повлачи за собом пустошење душе оптерећене материјалношћу коју човек осећа у свом телу. То је реално бреме греха. Мисао човека постаје груба и духовно трома, свест - опредмећена, воља - раслабљена, осећања - импулсивна и афективна.
Грех разара личност човека и као да га прикива за земљу. Грех постаје навика, навика се претвара у господара, и човек мисли да је слободан да чини све што хоће. У стварности он се претвара у јадног роба. Грех не само да постварује човека, него га и мами у моралне поноре, недоступне другим створењима на земљи, које бисмо назвали демоноуподобљењем. Човек који се одао пороку испушта из себе неку невидиву нечистоту, а нарочито очи човека, ти прозори душе. Прљавштина не само да прожима душевне поре човека, него се у извесној мери преноси и на предмете који га окружују: пребивалиште у коме се налази и одећу којом се одева. Стога апостола Павле говори да се хришћанин гнушава чак и оскврњене хаљине.
Ми бисмо хтели да се задржимо на једној подврсти "слободе поро-ка" - на говорењу срамотних речи (псовању) које загађују наше улице и домове као да је негде пукао систем канализације и њен садржај се излива под наше ноге. Говорење срамотних речи јесте покушај примитивних душа да се изједначе са онима који су изнад њих, а, са друге стране, да унизе у себи сопствено духовно достојанство које је у умећу да се уважава други човек. Треба истаћи да говорење срамотних речи покушава да понизи оно што је човеку најсветије, да га презре и окаља, те се због тога у ружној псовци често помиње име Бога, а још чешће име мајке које је драго сваком човеку, осим правом олошу. То чак није ни бујица нечистоте, него су то некакве фекалне масе које се као бљувотина избацују из уста. Постоји вид душевног оболења при коме човек маже своје лице сопственим нечистотама и једе их. Од таквог облика лудила патио је писац Ги де Мопасан који је са књижевне нечистоте прешао на фекалофагију.
Говорење срамотних речи нечим подсећа на ту душевну болест. Човек се ослобађа осећања стида и у томе такође види слободу. Код неких хистерика у периоду погоршања болести примећивао се симптом - жеља да се обнаже пред другима. У извесним установама ти поступци су се претворили у својеврсну уметност.
Псовач се у суштини такође обнажује пред свима, као да говори: "Погледајте какав сам јунак, у мени није остало ни трунке стида". У мистичком смислу говорење срамотних речи је облик призивања тамне силе. Човек, опсовавши свим непристојним речима које су у наше доба непристојне, извесно време осећа прилив енергије. То и јесте приближавање демона души човека. После извесног времена у њему се јавља потреба да посредством срамотних речи опет укључи себе у некакву електричну мрежу. Чак и кад у близини нема људи које може да увреди, он самоме себи изговара наглас, као да се обраћа сопственом носу, гадну псовку, чак и на неживе предмете, не схватајући да је то формула призивања паклене силе. Реч је велики дар Божији човеку, речју се човек разликује од других земаљских створења која могу да опште међусобно само сигналима и знацима. Сам Христос је назван Божанском Речју (Словом, Логосом), а сада човечију реч желе да повере демону.
Велики дар је рађање новог живота, али човек је осрамотио овај дар Божији у коме не само да настаје тело детета, него му се даје и душа. Он је претворио рађање деце у повод за развратност, и зато је измислио средство како да га претвори у голи секс који се постепено изрођава у патолошки секс, а у том погледу човек се спустио исподживотиње. Тајна зачећа човековог живота претворила се у материјал за срамотне речи. То је слобода цинизма и гушење своје сопствене савести. Али грех не чини човека срећним, зато код људи развратних и порочних на лицу видимо печат сталног немира и неког глумљења, чак и у њиховом смеху осећа се нешто лажно и извештачено. Душа грешника прожета је мраком, као соба у којој се налази мртвац, покривена тамним материјалом.
Једину слободу открило нам је хришћанство, то је слобода да се буде у хармонији са Богом, то је ослобођење душе од свега њој туђег - од страсти као болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као грчеви тела колебају и притискају ум.
Хришћанска слобода је заштита од демонских утицаја који, као радиоактивни зраци, разарају душу човека, а ниво ове сатанске радијације све време се стално повећава на земљи. Ту човека може да заштити благодат Божија и зато се душа сећа јављања благодати као излаза у највишу слободу. Ту је потчињавање двама колосалним чиниоцима - времену и смрти. Ако су савладана ова два господара постојања који уништавају све што припада човеку, а затим и човека, тада ће сам појам слободе бити лишен реалног садржаја. Јер оно што ми имамо органски нам не припада, то је само способност и могућност да контактирамо са одређеним лицима и предметима. Али наша садашњост зачас се претвара у прошлост као што мимоза од додира склапа своје латице.
Ако смрт не буде уништена, онда ће живот човека бити сличан путу осуђеника према сопственим вешалима. Слобода се открива тамо где се завршава време, а вечност се открива у вечном. Као што смо рекли, слобода није само укидање унутрашње противречности и успостављање јединства трију мерила у човеку. То је такође и, изнад свега, укљученост духа у највишу слободу божанског постојања. Ово памти душа као творевина Бога, за тим жуди дух - око душе окренуто ка вечности. У својим тајанственим дубинама душа зна откуда је и ради чега постоји, и зато осећа шта јој је сродно а шта туђе. Дух Свети је назван Утешитељем зато што се срце човека само у њему успокојава.
Апостол Павле пише: "Купљени сте скупо; не будите робови људима". То значи, пре свега - не бити роб свога "ега". Не бити роб тамних страсти. Страсти - то нисмо ми, то је сенка демона која је пала на душу. То је мрачни двојник духа. Слобода је само у Богу. Ово опитно знају хришћани.
Истинско покајање је рођење душе, а причешће је њено васкрсавање из мртвих.
преузето из књиге "Умеће умирања или уметност живљења"
у издању библиотеке "Образ Светачки"
