05. јануар 2012.

Јеванђеље о Светлости у мисирској тами

РОЖДЕСТВО, IV

Јеванђеље о Светлости у мисирској тами


Матеј, 2, 13-23; Зач. 4.

Гле, Господ седећи на облаку лаку доћиће у Мисир, и затрешће се од њега идоли мисирски (Ис. 19, 1). Овако пророкује велики Исаија догађај описан данашњим јеванђељем. То је догађај бекства Господа Исуса испред мача Иродова, бекства Господара испред својих слугу, Невиности испред разврата, Јакога испред нејаких.
Кога треба разумети под тим облаком лаким, на коме се Господ носи у Мисир? Богомајку. Она је била лака због немања греха, због немања проклетства, због красоте невиности, због обиља Божје благодати. Телесна - но као бестелесна; облак - но облак лаки. Некад је Бог ишао пред Израиљем у стубу од облака (Исхода, 13, 22) изводећи Свој народ из Мисира, а сада, ево, Бог ходи на облаку лаку у Мисир, бежећи испред мача тога истог народа.
Зашто бежи Животодавац испред смртнога човека? Није ли се ствар могла брже и простије решити? Није ли могао Бог, господар живота и смрти, наредити ангелу да узме душу цара Ирода место да наређује Јосифу да бежи испред Ирода чак у Египат? Могао је свемоћни Бог и то учинити, но шта би тиме постигао? Задовољио би можда више наш површни људски разум, али окрњио би премудри план нашега спасења. Како би се Јеванђељем открила ужасна изопаченост људске природе од греха, и греха, и греха, како ли пак очитовала потреба људскога спасења непосредним дејством Бога, да је Бог оне ноћи осујетио зли умишљај Иродов смрћу? Како би и најслепљим слепцима духовним постала очигледна јама греховна, у коју је човечанство запало удаљивши се од Бога устинога као путовође, да се није догодило, да сам Бог бежи испред људи?
Тек што су први даљни поклоници, звездари са Истока, отпутовали из Витлејема, гле, ангел Господњи јави се Јосифу у сну и рече му: устани узми дете и матер његову па бежи у Египат, и буди онамо докле ти не кажем, јер Ирод ће тражити дете да га убије. Ангели Божји непрестано бдију и стражаре око божанственог Младенца, да Му се какво зло не деси. Они, који су Га служили од постања света у бесмртном царству, служе Га и сада у царству смртноме. Они су бескрајно удивљени, како се бесмртни господар живота усудио обући у смртно тело, које је изложено хиљадама опасности, како се Цар учинио слугом, зрак раба приим (Филип. 2, 7). Гле, и ангели долазе међу људе, и живе близу људи, но они су невидљиви и у нашом смислу бестелесни. ("Више него људи стиди се ангела, којих је около нас много, и удаљуј се од сваког срамног дела", Нил Синајски: Мисли в. Добротољубие). И кад се јаве људима као телесни, њихова појава траје кратко време, и њихово појављено небеско тело није као наше земаљско тело, које се да ранити или убити. Међутим Христос се родио у правом земаљском телу које се да ранити и убити. Зато и бежи испред мача, да познаш, да је био прави човек а не призрак, као што су мислили неки јеретици. Отуда бескрајно јављање ангела, и отуда њихово усрдно бдење и стражење над Њим као нејаким Младенцем.
Ирод ће тражипш дете да га убије. Ангел говори у будућности. То значи, Ирод још није предузео ништа стварно против живога Младенца. Но Ирод непрестано носи у срцу страх од Младенца и у мислима намеру да Га убије. Нико на земљи још не зна за намеру Иродову. Али Богу су људске помисли отворена књига, коју Он лако и јасно чита. Само Бог једини зна, шта Ирод умишља против Исуса. Он једини и може открити тајну, закључену у злочиначком уму Иродовом. Он је и открива преко Свога ангела Јосифу, и Јосиф послушно узима дете и Мајку и бежи у Египат.
Да се збуде што је Господ рекао преко пророка, који говори: из Египта дозвах сина својега (Осија, 11, 1).
Наравно, није се ово збило зато што је пророк Осија ово прорекао, него он је ово прорекао зато што је видовитим духом видео ово да се збива. Зато сад јеванђелист каже: да се збуде - он мисли исто као и да каже: и зби се. Но како ништа у Светом Јеванђељу није случајно, тако није ни случајно ни то, што се у њему употреби овај начин говора или онај. Тако и ово није случајно. Провиђење хоће да да важност Својим омиљеним ревнитељима у Старом завету, пророцима. Провиђење хоће нас да поучи, да Оно испуњава речи својих угодника, као што су ови испунили реч Божју, вољу Божју. Кад су људи послушни према Богу, и Бог је послушан према људима. И нико од смртних не може надмашити Бога у послушном служењу људима, само када људи послушно служе Богу. Оно што су пророци унапред казали о Христу, то је сам Бог казао. Од Божијег су они узели и свету дали. Но нису присвојили, нити су рекли, да је њихово оно што су примили од Бога. Зато верним својим слугама Бог поклања позајмицу. И зато их Бог сада прославља тиме, што надахњава јеванђелиста, да би написао: да се збуде оно што је пророк рекао. И тако обично пишу апостоли и јеванђелисти, обично у целом Новом завету. Богу је радост да чини радост послушнима; Богу је слава да прославља смирене и ревносне слуге Своје.
Узми дете и Матер његову па бежи у Египат, наређује ангел Божји Јосифу. Зашто чак у Египат? И зашто баш у Египат? Зашто не у неку земљу ближу, на пример у Сирију? Гле, Дамаск није у царству Иродовим. Или у земљу Моавску? Или у другу неку оближњу провинцију, која не стоји под руком Иродовом? Египат је далеко. У наше време железницом путује се цео дуги летњи дан од Јерусалима до границе Египта и још пола дана од границе до Каира, где се, по предању, света породица настанила. Колико је то тек дугих дана за пешчану, безводну пустињу, од Газе па све до превлаке, односно сада до канала! Човек би могао неколико пута отићи у Сирију и вратити се, док пешак једва једном стигне до Каира. Зашто Бог није напустио реч пророка, па склонио и скрио Спаситеља у најближу околину Јудеје? Зар је Он морао баш буквално испунити реч Свога пророка? Зашто је дозволио, да се младенац Исус и утруђена Му Мајка муче тако дугим путовањем?
Тако смо ми брзи у својим људским умовањима и у излишним питањима! Питајући се овако ми заборављамо, да је план људског спасења план саме Свете Тројице, и да у томе плану не може бити погрешке. Испуњујући реч Свога пророка Бог не испуњује реч пророка но Своју сопствену реч. Упућујући Исуса у Египат Бог има у виду више циљева, као и увек при сваком делу Своме. Ми људи ретко да имамо више циљева у виду када деламо једно дело, а Бог ретко да има један циљ при вршењу ма кога Свога дела. Може се слободно рећи, да Он по бескрајној мудрости Својој има много циљева при сваком делу Своме. Упућујући Исуса у Египат, Бог има за циљ пре свега, да спасе живот Сина Свога од покоља, који ће ускоро настати у Витлејему.
Но поред тога Бог има и много што шта друго у виду. Кад су синови Јаковљеви хтели из зависти убити свога брата Јосифа, није ли Јосиф нашао себи спасења у Египту. Сада, када Ирод из зависти хоће да убије Исуса, Исус налази спасења Египту. Бог овим хоће, да понови једну исту лекцију тврдоглавом народу јудејском. Хвалишући се својим чистунством и својом вером у једнога живога Бога, Јевреји журе да убију најчистијега од најчистијих, из зависти, и Он бежи од њих и налази, као негда Јосиф, сигурног склоништа Своме животу у Египту, толико омрзнутом и толико презреном од стране Јевреја. Гле, омрзнути и презрени Египат прима под свој кров Месију, кога горди и "премудри" Јерусалим с ножем јури да убије. Ову лекцију очитао је Бог Јеврејима пре овога на преко хиљаду година кроз младога и невинога Јосифа. И сада је понавља, да тиме покаже непоправљеност и непоправимост народа јеврејског. У поквареном Египту, где људи крокодиле обожавају, невиност и чистота налазе себи спасења од гоњења Јерусалимљана, који се хвале вером у свевишњег Бога. И то како у време праоца Јакова, тако и сада у време Ирода! То Бог хоће да покаже народу израиљском склањањем Исуса младенца у Египат. И зато Га и шаље у Египат, а не у Дамаск, или на другу неку страну. ("Шаље се Он у Египат и зато, што су Вавилон и Египат највише у целоме свету горели пламеном бешчашћа. Зато из првога Он шаље звездаре, а у други иде Сам, желећи да и једног и другог упути на пут истине. Овим Он учи такође и нас, да верни морају у самоме почетку очекивати страдања". Зигабен. Теофилакт).
Па онда и друго се поучно упоређење може повући између добродетељнога Јосифа и Господа Исуса. Као што прогнани Јосиф, због своје чистоће а с Божјом помоћу, постаде хранитељ и Египта и своје душманске браће, тако ће и гоњени Исус бити хранитељ и дародавац хлеба живота како Египту, тако и Израиљу и васцелом свету. Сада се Јерусалим на Њега баца каменом, а Он ће у своје време одвратити Јерусалиму хлебом. Па онда још једна поука. Негда је Фараон наредио био, да се сва мушка јеврејска деца побију. Но онога, кога је Бог изабрао за вожда народу Израиљском, наиме Мојсеја, Фараон не само није могао убити, него га је нехотично и незнано узео у свој двор, где га је отхранио и васпитао. Сада ће пак наредити Ирод да се сва мала деца у Витлејему побију, да би тако убио и младенца Исуса. Али је Бог одредио Исуса за Вожда Своме народу и за Цара, чијем царству неће бити краја. И не само да Иродова рука неће моћи погодити Онога, на кога циља, него ће и Ирод и сав безбожни Јерусалим бити мртва прашина онда када се васкрсли Исус буде славио до неба и земље као Цар над царевима. Да и ово буде за поуку нама, да кад се склањамо под руку Божју, не може нас дохватити рука људска.
Па онда још једна поука. Бог је негда упутио Израиља у Египат, да би се исхранио. Но Израиљ је постао неблагодаран и непослушан и почео је напуштати чистоту вере и примати египатско незнабоштво и предавати се египатској тами и египатском разврату. Бог је извео Свој народ из Египта, давши му вожда у лицу Мојсеја и учинивши безбројна чуда на очи Свога народа. Бог га је хранио и појио у пустињи кроз четрдесет година, и кроз четрдесет година народ је роптао против Бога у неблагодарности и непослушности. Бог је увео Свој народ у Земљу Обећану, растерао све његове непријатеље, утврдио га, уредио га и обогатио га. Но народ израиљски је непрестано роптао против Бога у неблагодарности и непослушности. Господ Исус, напротив, без роптања бежи кроз пустињу у Египат, живи сиромашки у туђини, враћа се кроз пустињу у Израиљ, без иједне речи роптања, без иједне помисли ма каквога протеста против Оца Свог небесног. И Он, и Његова пресвета Мајка, и праведни Јосиф, преживљују за кратко време сву историју мука израиљског народа са преиспуњеним срцем благодарности, оданости и послушности према Свевишњем. За укор својевољном и непослушном Израиљу, а за пример и поуку свима нама.
Најзад има и један крупан општечовечански разлог, због кога се Господ Исус упутио у Египат, а не у неку другу земљу. Гле, Он није отпочео Своју мисију у свету тек онда, кад Му је било тридесет година и кад је отворио Своја божанска уста да учи. Он је отпочео Своју мисију још онда, кад се зачео. Још Својим зачећем од Духа Светога Он је већ имао једнога следбеника Свога. То је била пресвета Богородица. Није ли и Јосиф обраћен Христу пре него је се Христос родио? Није ли Његово рођење отворило небо пастирима и испунило звездаре са Истока истином, молитвом и бесмртношћу? Није ли Ирод, са окорелим кнежевима и књижевницима јерусалимским, отпао од Њега и устао против Њега још док је Он лежао у јаслама? Чим је се зачео Он је постао већ једнима крајеуголни камен палате спасења, а другима камен спотицања. Чим је се зачео, свет се око Њега почео делити на козе и овце. Пре свију и свакога Марија и Јосиф су тренутно подељени у погледу Њега. Док је Марија Њега познавала као плод Духа Светога, дотле је Јосиф Њега сматрао плодом греха. Но та њихова подељеност трајала је кратко време. Али подељеност, створена Његовим рођењем мећу пастирима и звездарима са Истока с једне стране и Ирода и мудраца јерусалимских с друге стране, остала је за навек. Он је дошао да сеје, али у исто време и да веје. И тај посао Он је почео зачевши се у телу људском, па све до своје смрти и славнога Васкрсења, и од Васкрсења продужује га Он све до данас, и од данас продуживаће га све до Страшнога Суда. Он није дошао у свет, да буде само мислилац. Он је ускочио у саму драму људског живота, као у таму египатску, да буде и светлост, и вођ, и мислилац, и делатељ, и жртва, и победа. Своје дело Он је стварно почео у свету онога тренутка када се Његов весник, велики архангел Гаврил, спустио у Назарет и објавио Његов долазак.
Зато треба у Његовом бекству у Египат гледати не само бекство ради спасења Свога, него још више ради спасења људскога, тј. ради једног крупног дела у плану свеопштег спасења. Какво је то дело? То је додир, лични додир са хамитском расом. Он је рођен у семитској раси. Но Он није био намењен само једној раси, него човечанству. Он је требао да додирне све три главне расе човечанства. И Он је то учинио. У Јудеји су били Семити. У Египту су били Хамити. Питање је још, где се Он додирнуо са трећом људском расом, са Јафетитима? Но нису ли Римљани, као Јафетити, владали и Египтом? И није ли сва предња Азија и Африка била пуна Јелина још од времена Александра Великог? И осим тога, није ли сав Нови завет написан на једном јафетитском језику, - на грчком? И Пилат, који Га је осудио на смрт, и капетан страже на Голготи, који Га је признао као Сина Божјега, - нису ли обојица били Јафетити? Хамити су проклети од праоца Ноја због Хамова греха, због греха непоштовања свога родитеља (Пост. 9, 20-27), а Семити и Јафетити благословени. Но дошавши у свет Господ није правио разлику мећу проклетим и благословеним. Јер сви су људи на земљи стајали под проклетством, и сви у оковима греха и смрти. Сем овога личног додира у Свом најранијем детињству Христос је имао са Хамитима нешто додира и доцније као Учитељ и Исцелитељ, у пределима тирским и сидонским (Марк. 7, 24; сравни Марк. 3, 8). Но ако би неко упитао, шта је могао младенац Исус користити Хамовим потомцима у Египту док још није могао ни говорити ни чуда чинити? - могло би се одговорити питањем: зар је било и једнога тренутка у земаљском животу Исусовом, да Он није говорио - не мора се говорити увек само језиком - и чуда чинио? И сунце нема језика, али говори много сваки дан свакоме ко уме да слуша; и оно нема руку да чини чуда, али сваки дан чини чуда за онога ко уме да види. Ми смртни не можемо измерити нити оценити сав утицај младенца Исуса на Египат, но да је утицај Његов био неизмерно велики, у то не може бити сумње. Није ли крвоточна жена добила исцељење само додирнувши се Његове хаљине? Како, дакле, да не буде од огромног утицаја на људе у Египту само Његово чудотворно присуство међу њима? Уосталом утицај Његова боравка у Хамовој земљи ми можемо јасно видети из доцније историје Хришћанства. У Египту је процветало најсветлије и највитешкије монаштво у хришћанској цркви са светим Антонијем на челу. У Египту је проливена многа невина крв мученичка. Није ли довољно поменути само имена светих девица: Варваре и Катарине? Египат је дао првокласне велике богослове и мислиоце хришћанске. Египатски хришћани издржали су страховиту борбу са највећим хришћанским јеретиком, Аријем, посрамивши овога и победивши и тиме обогативши Цркву једном неоцењивом победом. Египатски састав Символа Вере усвојен је од стране Васељенских Сабора у Никеји и Свети Атанасије Александријски просијао је као јарко сунце у негда мрачној земљи Фараонској.
Наравно, да у овоме набрајању разлога, зашто се Господ Исус склонио од Ирода у Египат, ми не мислимо да смо их набројали све потпуно и исцрпно. Напротив ми признајемо да нисмо изређали ни све оне разлоге, који смртним људима могу бити доступни, а камо ли и све оне, који су закључани као тајна у предубокој ризници Божјег домостројитељства.
А сада вратимо се опет злочестоме Ироду и погледајмо, шта је у стању учинити један човек, када га страст властољубља озвери.
Тада Ирод, кад виде да су га звездари преварили, разгневи се врло и посла и поби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој од две године и ниже, по времену које је тачно дознао од звездара. Звездари источни управо нису преварили Ирода. Они њему нису ништа обећали. Јер се каже у Јеванђељу: и они саслушавши цара одоше. Но тиранин Ирод навикао је, да свак, ко саслуша његову вољу, мора је извршити. Зато је он узео за превару то што се звездари нису вратили у Јерусалим, да га обавесте о божанском Младенцу.
Зато се разгневи врло. Гнев је била атмосфера, коју је он удисао и издисао сваки дан, као што је увек, без изузетка, случај са људима, који робују својим страстима. То можемо и на себи испитати: што год се више предајемо једној страсти, то више постајемо деца гнева. А гнев је отац убиства, јер на крају крајева води убиству. Каин у гневу уби свога брата Авеља (Бит. 4, 5); Саул се разгневи на сина свога Јонатана и баци се копљем на њ да га убије (I Самуил. 20, 30-33). Цар Навуходоносор се разгневи на три отрока: Седраха, Мисаха и Авденаха, и нареди да се баце у усијану пећ (Дан. 3, 19-20). Првосвештеник јеврејски са књижевницима "разгневише се и шкргутаху зубима на архиђакона Стефана, и засуше га камењем" (Дела Ап. 7, 54).
Разгневи се Ирод, служитељ свих богомрских страсти на земљи, и у гневу посла џелате своје и поби сву децу по Витлејему и по свој околини његовој, сву децу од две и испод две године. Оно што је негда чинио Фараон с младенцима у Египту, чини сада Ирод с младенцима у Витлејему. Тако често бива и с нама - да грех, који осуђујемо код других, сами творимо. Не каже се: побише они, џелати, него поби он, Ирод. Јеванђелист хоће тиме да баци сву кривицу за крваво дело на наредбодавца Ирода, а не на извршиоце тога дела. Пред Богом је Ирод зато одговоран, Ирод, а не џелати. Јер џелатима, вероватно, не би ни дошао у главу тако сатански план, - да побију толику невину децу, те да би тако убили и онога, ко им смета. Сва кривица пада само на Ирода. Јеванђелист хоће овим и нас да поучи, да би се чували чинити зло чак и преко других људи. Јер ако ми наговоримо некога да убије, ми смо убили, а не он; ако наговоримо некога да слаже, ми смо слагали, а не он; ако наговоримо некога да украде, ми смо украли, а не он; ако наговоримо некога на блуд, ми смо блудници, а не он; и ако наговоримо некога ма на какав грех, ми смо грешници, а не он. И кад би јеванђелист описивао грех тога наговоренога од нас он би поменуо наше име, а не име његово, као што и у овом случају помиње име Ирода, као убице, а не име џелата. Он чак не именује ове ни џелатима, он их не назива никако. Он само вели: Ирод посла и поби. Он не каже кога посла, него само каже посла. Јер је свеједно кога Ирод посла, пошто пред судом Божјим за овај злочин биће прозван по имену само он, Ирод, на одговор.
Да је у томе Иродовом крвопролићу много деце погинуло види се из тога што јеванђелист нарочито наглашује сву децу и по свој околини. Он је могао казати: и поби децу по Витлејему и по околини његовој од две године и ниже. Но он нарочито наглашује: сву децу и по свој околини. Како је Витлејем град и како околину Витлејема сачињава повише села, то је јасно, да су многа деца била побијена.
И тако деца су били први мученици за Христа. Њихова прерана и мученичка смрт објашњава са понором греха људског, а оправдава задобијеним венцем славе и бесмрћа у царству Христовом. Они, које је Христос највише љубио, они су први пострадали за Њега. Они, које је Он доцније грлио и благосиљао (Марк. 10, 16), они су се први причестили мучеништвом Новога завета. У Старом завету за Бога су гинули пророци, у Новом завету гину за Бога деца и сви они који су чисти као деца. Јер је начело Новога завета: ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у царство небеско (Мат. 18, 3). Но сви они, који се поврате да буду као деца, наићи ће на своје Ироде, мање или више крволочне Ироде, који ће их из зависти бити и гонити, па чак и убијати. Ниједан мученик за Христа неће остати без свога венца у царству Христовом, нити ће иједан Ирод избећи љуту казну, као што је ни цар Ирод није могао избећи ни на земљи ни на небу. Заиста страшно се вара сваки наоружани грешник, кад мисли, да је он јачи од једног невиног детета. Ништа у свету нема јаче од чистоте и невиности. Јер иза чистих и невиних стоје ангели Божји с пламеним мачевима. И ми се сви често варамо, када заслепљени грехом мислимо, да смо ми с нашом силом, влашћу и оружјем јачи од једног јединог слабачког детета од две године. Треба само чути исповести детеубица, па се згрозити! Треба чути како убијена деца гоне своје убице дан и ноћ, на јави, на сну, не дајући им нигде мира и покоја, докле их не доведу или до покајања или до - вешала. Ко убија невиног, убио је самога себе. Ко погине невин, спасао је се и победио. Нису цареви јаки, него су деца јака. Нису цареви победиоци, него су деца победиоци. То је велика новост за стари свет. То је главно начело Новога Света Христовога. Први пример проклетства насилника и благослова намучених младенаца у Новоме Стварању пружа Ирод и побијена деца витлејемска. Од када се чита Свето Јеванђеље, из дана у дан, на Ирода се сипају клетве, а на невине жртве његове благослов. И шта је постигао Ирод са својим злочином? Ништа од свега онога што је он хтео, а све оно што је заслужио. По Божјем провиђењу зликовца постиже казна понекад одмах после злочина, а понекад доцније, но увек кад се он не нада. Јер Господ освећује крв, памти је; не заборавља јаука невиних (Пс. 9, 12). Кад је злочести отац Свете Варваре извео своју кћер на губилиште зато што је поверовала у Христа Господа, и сам својом руком одсекао јој главу, тог истог дана удари гром у његову кућу и убије га. Кад је цар Ирод поклао невину децу витлејемску, није одмах ударио гром у њега, али му се десило нешто страшније од грома. Ускоро је пао у постељу и на њега су навалиле страшне и дуготрајне болести: огњеница, дрхтавица, подагра, ране и крволиптање. Но од свега најстрашнија је била болест детородних органа. Како његов животописац пише (Јосиф Флавије, књ. I) ти органи распадали су се од трулежи, и у њима су се залегли многобројни црви. Убица деце кажњен је најстрашнијим мукама оних органа људскога тела, који су Богом одређени за рађање деце. Смрад, који је од Ирода излазио, растерао је био све из царскога двора. И у осамљености, мукама телесним и најзад у сумашествију, Ирод је испустио своју црну душу, да ова настави муке, од којих се тело смрћу ослободило.
И тако Ново Стварање отвара се не само радошћу ангела и пастира у Витлејему, него и вапајем деце, кукањем мајки и злочиначким бесом властољубаца. Глас у Рами чу се, плач и ридање и јаукање много: Рахила плаче за децом својом, и неће да се утеши, јер их нема. Јер та деца су потомци Рахиле, прамајке племена Венијаминова, које је заједно са племеном Јудиним насељавало Јудеју. Гле, и стара историја људска почела је са крвљу и злочином; са крвљу и злочином но без радости. Брат је убио брата, Каин Авеља. И род људски сходио је све наниже и наниже, из греха у грех, из злочина у злочин, док није пао на само дно греховнога огња. Зашто је Бог дозволио нов злочин у Новом Стварању? Зашто није спречио покољ деце од стране Ирода? Да покаже ужасни пад човечанства и да открије дубину понора, из кога је Месија имао да извлачи род човечји? Шта, зар клизави и широки пут пропадања да буде са мање бола и суза, него трновити и тесни пут спасења. Најзад, никакво страдање неће Бог попустити на грешне људе, које неће и Господ Исус, безгрешни, узети на се. Заклана су од Ирода деца, под грехом и адамским проклетством, - заклано ће бити и Јагње Божје, Господ Исус, и ако је Он без греха и без проклетства, извор доброте и благостања.
По смрти Иродовој јави се ангел господњи Јосифу и нареди му, да се са дететом и светом Девом врати из Египта натраг у домовину, јер су, вели, изумрли који су тражили душу (Ово сведочи против јеретика Аполинарија, који је тврдио, да Господ није имао душу човечју, но само тело) детињу. Ангел говори овде у множини, што значи да није само Ирод био умро, него и још неки, који су желели убити младенца Христа. Који су били још ти неки? Свакако неки од старешина и књижевника јерусалимских, који су се били смутили и уплашили од вести, да се Нови Цар родио (Мат. 2, 2-3).
Сада настају нова мучна путовања Господа Исуса опет кроз пустињу пешчану и кроз пустињу људску. Прво мучно путовање је назад из Египта у земљу Јудејску. Но гле, у Јудеји се беше зацарио Архелај, син Иродов, зла шибљика из трулог пања. Зато пре него и стиже света породица у близину Јерусалима, ангел Божји упути је у удаљену Галилеју. Друго мучно путовање је, дакле, из Јудеје у Галилеју, у град Назарет. Да се још једном остваре речи, да лисице имају јазбине, и птице небеске гнезда своја, а Син Човечји нема где главу Своју склонити! И дође и настани се у граду званом Назарет, да се збуде што су казали мудраци: Назарећанином ће се звати. У сачуваним пророчким књигама нигде се не налази, да ће се Господ Исус звати Назарећанином. Те се може мислити или да је ово пророчанство било у неким другим књигама, упропаштеним при честим сеобама народа израиљскога, и у пљачкама и рушењима Јерусалим, или пак да је то пророчанство било само усмено, остало од некога пророка, па се преносило с колена на колено. Има још места у Новом завету, на која се апостоли позивају као на позната, међутим она се не налазе написана нигде у Старом завету (Јуда 1, 9, 14,; II. Тимот. 3, 8). У сваком народу има више неписаних него писаних пророчанстава; зашто код Јудеја не би могло бити поред мнобројних писаних пророчанстава понеко и неписано ("Употребљујући множину (што су казали пророци јеванћелист показује, да није употребио тачне речи Светога писма но само смисао њихов. Назореј значи свети. А да ће Господ бити светим, о томе говори све Свето писмо" Јероним). И тако видимо господа нашег Исуса понова у Назарету. Из Назарета је отишао у утроби материној, а у Назарет се враћа у наручју материном. Но колико догађаја, чудних и поучних, између одласка из Назарета и повратка у Назарет! Одлазак из Назарета био је по наредби људи, бекство у Египат због гнева људи, повратак у Јудеју због смрти људи, који тражише душу његову, бекство из Јудеје због нових опаких људи, и најзад - повратак опет у Назарет. Свуда људи дејствују, но свуда Господ Свевишњи спроводи Своју вољу и изводи Свој план спасења. Измеђ одласка и повратка у Назарет није протекло много времена, али је свршена једна велика божанска мисија. Још не отворивши Своја уста Христос је зато кратко време отворио људима безбројне тајне и пружио им огромне поуке, и показао неодољивост своје божанске моћи. Одазвао се позиву ћесара и отишао у Витлејем на попис, и тиме дао ћесарево ћесару и показао пример покорности закону и властима. Родио се у пећини, и тиме дао пример бескрајне смирености и гласовиту поуку, да вредност човекова не зависи од места где се човек роди но од духа, који је у њему. Својим рођењем отворио је широм небо и учинио, да ангели певају на грешној земљи и разговарају с пастирима. Учинио је пастире првим својим поклоницима и тиме показао, да се у Његово царство неће бирати људи по знатноме пореклу, богатству, учености и положају, но по невиности душе, чистоћи срца и богобојажљивости ума. Привукао је к Себи најумније људе са Истока, звездаре, и ослободио их звездопоклонства и научио поклоњењу живоме и свемоћноме Богу и Светој Тројици. Открио је у Ироду и мудрацима јерусалимским сав понор развраћене људске природе, помамне од греха и заробљене од страсти. Кроз мучеништво деце у Витлејему предочио је страдални пут многих и многих следбеника Својих, но и показао је у току краткога времена, да је јача невиност од насиља, и да Ирод у ствари није убио децу, но самога себе. Гоњен је био од Јерусалима, јер у Јерусалиму ће на крају и Он пострадати но и - прославити се. Спасао се од гоњења изабраног народа у Египту, и тиме поновио једну велику и јасну лекцију Израиљу. Живео је мећу Хамитима у Египту, да и њих додирне Својим лековитим присуством и упути на пут спасења, као што је учинио и са остале две расе људске, Семитима и Јафетитима - да покаже своју неподељену љубав, према васцелом роду људском. И сву ову огромну мисију Он је извршио ћутке, лежећи у крилу Своје свете Матере. Кад је та мисија била завршена, тада се Он вратио у Назарет, да се спрема за једну нову. Ни један тренутак времена на земљи Он није проживео, а да га није напунио дивовским делима за спас човечанства. Његов плуг, једном утеран у њиву света, ни једнога тренутка није застао, нити је Његова бразда била негде дубља негде плића, но свуда подједнако дубока. Све за спас људи! Зато Га Црква и слави и хвали као Јединог Човекољупца, са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о источним звездарима

РОЖДЕСТВО, III

Јеванђеље о источним звездарима


Матеј 2, 1-12. Зач. 3.

Лакше је смртноме човеку испитати дубину мора и висину звезданога неба него ли дубину и висину божанске мудрости у домостројству човечјег спасења. Зато је много више синова људских, који се одају испитивању онога него овога. Више је оних, који испитуЈу очима него духом. Изгледа, само изгледа шире оно поље, које очи испитују; у ствари је несравњено и шире и Дуже и дубље оно што дух испитује, јер дух све испитује, и дубине Божје (I Кор. 2, 10).
Дубина божанске мудрости није се показала ни дубља ни виша у почетку старога света, него што се она показала у почетку новога света, почетога са рођењем Господа Исуса Христа. Узмите само, узмите за пример те неисказане мудрости божанске опис рођења Господа нашега од стране два света јеванђелиста: Луке и Матеја. Уопште речено: сва четири јеванђелиста, мада сваки од њих представља једну дивну целину, допуњују се ипак као што звезда допуњује звезду, као што лето допуњује пролеће, и зима јесен. И као што се Исток не може замислити без Запада, нити Север без Југа, тако се ни један јеванђелист не може замислити без другога, ни два без трећега, нити три без четвртога. И још као што четири стране света, свака на свој начин, откривају славу и величину живога и Тројединога Бога, тако и четири јеванђелиста, сваки на свој начин, откривају славу и величину Христа Спаситеља. Једни људи сходно своме темпераменту - а броји се четири главна људска темперамента - једни људи налазе више спокојства и здравља своме телесном животу на Истоку, други на Западу, трећи на Северу, четврти на Југу. За онога ко не налази на четири стране света ни спокојства ни здравља своме телу, обично се каже, да му није крив свет, но он сам себи. Исто тако једни људи, према своме духовном устројству и расположењу, налазе више одмора и лека души својој у јеванђелиста Матеја, други у Марка, трећи у Луке, четврти у Јована. Онај пак ко не налази одмора и лека души својој ни у једног јеванђелиста, томе нису криви јеванђелисти, но он сам себи. И слободно се може рећи: томе уопште нема лека. Премудар је и премилостив Створитељ људи. Он познаје разноликости и слабости наше људске природе, па нам је зато и пружио на услугу четири јеванђеља, да би свакоме од нас дао могућности, да свак, сходно својој духовној природи, усвоји једно јеванђеље брже и лакше него остала три, али тако, да му то прво усвојено јеванђеље постане као вођ и кључ за остала три.
Но да би јасније блеснула мудрост божанска, показана у склопу и распореду јеванђелске науке, задржимо се данас на опису једног истог догађаја код двојице јеванђелиста, Луке и Матеја - на њихову опису рођења Господа Исуса. Пре свега обојица јеванђелиста при овоме опису имали су један и исти богонадахнути задатак, наиме: да у лицу Господа Исуса покажу вернима јасно две, допуњујући се, битне особине, које су негда красиле нашег праоца Адама у Рају, а које је он обе изгубио са причешћем сатанским грехом. И мада те две битне особине изгледају противположне, оне се дивно допуњују као светлост сунчана што сија одозго и пољско цвеће што расте одоздо. Једна је особина: царствена слобода, а друга: синовска послушност. Једна условљава другу, једна другу чини безграничном, једна другу може ограничити, једна другу може уништити. Рађају се обе као близанци, као близанци обе нераздвојно живе, и као близанци могу нераздвојно и да умру. Безгранична послушност иде са безграничном слободом, ограничена послушност са ограниченом слободом, а непослушност пак са неслободом. Оба ова света јеванђелиста теже, да људима јасно представе с једне стране царствену слободу Богочовека, а с друге стране Његову синовску смиренопослушност.
Но Лука говори о ћесару римском Августу и о пастирима витлејемским, док Матеј не спомиње никога од њих. С друге стране, Матеј говори о Ироду, цару јудејском, и источним звездарима, док Лука не спомиње никога од њих. Шта ово значи? Не значи ли ово мањак и несавршенство? Не, него пуноћу два извора, који се узајамно допуњавају и препуњавају. Али, питаће се неко, зар се не би
они исто тако допуњавали, да је Лука поменуо ћесара римског у вези са звездарима источним, а Матеј цара Ирода у вези са пастирима витлејемским? На први мах може се учинити, да би се ова два јеванђелиста и у том случају исто тако допуњавали, и да описи њихови не би изгубили ништа од своје спољашње лепоте нити од унутрашње садржине. Зар не би пастири вителејемски могли исто тако као и звездари источни доставити цару Ироду и старешинама јерусалимским, да се родио Нови Цар у свету? И у овоме случају, као и у ономе, Ирод би несумњиво извршио онај страшни злочин над многобројним младенцима у Витлејему и околини. Исто тако: зар не би било исто тако мудро, да је ћесар Август споменут у вези са источним звездарима место са витлејемским пастирима? Јер као што прости пастири нису могли имати никаква утицаја на ћесара, тако не би могли имати никаква утицаја на њ ни источни звездари, који су се изненадно у Витлејему појавили и убрзо ишчезли, слично њиховој звезди водиљи? Но све је ово само људско мудровање по варљивом и немоћном телесном разуму. Међутим, по дубоком и тајанственом смислу ова два јеванђелска описа рођења Спаситељева само је онако разумно и добро, како су све личности код двојице јеванђелиста распоређене, само онако и никако друкчије. Ћесар Август требао је да буде споменут у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су споменути и пастири витлејемски, а Ирод опет у истом оном јеванђељу, и у истој глави онога јеванђеља, где су споменути и звездари источни. Зашто? Зато да би се што јаче истакле противности међу људима, за и против Христа, за и против праве божанске мудрости. Свети апостол Павле вели: што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами премудре; а што је слабо пред светом оно изабра Бог да посрами јако (I Кор. 1, 27). Нико јачи у очима света није био у то време од ћесара Августа, и нико слабији, сиромашнији и незнатнији од пастира, и то још пастира у далеком и незнатном Витлејему. Господ Исус роди се међ овим слабим, сиромашним и незнатним у очима света, њима се прво откри и њих прво Својом славом прослави. Велемоћни ћесар Август пак умре у људској немоћи, оставши до смрти у мраку незнања и самообмана. С друге стране нико се мудрији у свету није правио од народа, којим је владао цар Ирод. Јевреји су презирали све остале народе као ниже и глупље од себе. Главари и књижевници јеврејски сматрали су, да само они поседују истину и да једино они држе кључеве од неба. Но кад се небо широм отворило и Христос Господ сишао на земљу, да дигне људе к небу, они осташе слепи и не видеше ништа, док презрени од њих незнабошци навалише за Христом на отворене двери неба. Отуда и чудан догађај, да Ирод, чувши за новорођеног Цара над царевима, пожури да Га убије, а његови уображени доглавници и горди мудраци јерусалимски не сматраху потребним ни да два сата пешаче до Витлејема и виде онога, кога су четрдесет покољења од Аврама чекала да дође, док, међутим, звездари са Истока, из мрачних незнабожачких земаља, месецима путоваху, да би се поклонили Цару Христу. Да се тако испуни јасно пророчанство великог Исаије: потражише ме који не питаху за ме, нађоше ме који ме не тражаху (тј. незнабошци), рекох народу који се не зове мојим именом: ево ме, ево ме. Ваздан пружах руке своје народу непокорну (тј. Јудејима), који иде за својим мислима путем недобрим (Ис. 65, 1-3). Римски ћесар с једне стране и витлејемски пастири с друге стране представљају противности у земаљској моћи, богатству и величини. Ирод са јерусалимским књижевницима с једне стране и звездари источни с друге стране представљају противности у поседовању праве истине, или у познању правога Бога. Господу је било угодно, да изабере бедне и незнабожне, те да кроз њих посрами велике и горде. Јер, пре него је њих Господ посрамио, они су посрамили Господа својом гордошћу и непослушношћу. Највећи непријатељи Божји - а кроз то и највећи непријатељи своји сопствени - јесу они, који су погорђени или својим земаљским богатством, или силом, или ученошћу. Гордост великашка и гордост учењака ствара непроходни брег између људи и Бога; највеће непријатељство према Богу. Но Бог нема нити може имати непријатеља. који Њему, Богу, могу шкодити. Бити непријатељ Богу не значи ништа друго него бити непријатељ самом себи. Избрисати Бога из свога живота не значи ништа друго него избрисати самога себе из књиге живих. И горди власници овога света и горди научници, који мисле да су избрисали Бога из свога живота и из света, уствари избрисали су само себе из књиге живих. И то њихово уображење, да су они тобож избрисали живога Бога из света, равно је уображењу безумника, који би зажмурио и викнуо, да је он избрисао јарко сунце са звезданог неба. - Горди богаташи и горди учењаци представљају, срећом, ипак мањину у човечанству, јер је више сиромашних у свету него богатих, и више ништих духом него гордељиво учених. Може се зато рећи, да су горди богаташи римски и горди мудраци јерусалимски представљали мањину, док су сиромашни пастири витлејемски и жудни истине звездари источни представљали већину човечанства пред Рођеним Христом. Ово су ништи духом најбољи регрути за царство Христово, а оно су они којима је теже ући у ово царство него камили проћи кроз иглене уши.
Ко су ти тајанствени звездари са Истока? И како то да баш они дођу и поклоне се Рођеноме Исусу? Нама је тешко тачно рећи, из које су источне земље они дошли у Јерусалим, да ли из Персије или Египта, да ли из Вавилона или далеке Индије, да ли су се пак они, као што једно красно предање тврди, кренули из неколико тих источних земаља посебице, па се на путу срели и заједно стигли на поклоњење Месији? Но од споредне је важности, из које су баш источне земље они дошли; од главне је важности пак то, што они долазе у име целог звездопоклоног Истока, да се поклоне најсјајнијој Звезди на небу историје људске. То и хоће јеванђелист да нам каже - они су дошли од Истока и у име Истока, а не у име једне источне земље или једног источног народа, на поклоњење Новорођеноме.
Заборавивши јединога, живога и свемоћнога Бога, Исток је временом пао потпуно под власт створене природе, а пошто су звезде најмоћнија тела у створеној природи, то ће рећи - под власт звезда. Најпре су источни народи веровали, да су звезде жива и моћна бића, која управљају током свих ствари на земљи, па и људским животом. Та бића источњаци су обоготворили, и разврстали их у добра и зла. То су били добри и зли богови, који својим огњеним очима греју или пале, помажу живот или убијају живот. Људи су приносили жртве подједнако и добрим и злим боговима, чак и људске жртве, да би само придобили пријатељство добрих, а отклонили непријатељство злих. Научени људи Истока, да би се спасли од те грубе вере народне, почели су проучавати звезде и њихов утицај на живот људи. Они су први и створили науку о звездама, названу Астрологија. Но та наука није донела слободу људима, него је открила још веће ропство и већи ужас.
Звездари источни, наиме, пронашли су, да звезде, истина, нису богови, као што је народ веровао, али да је њихов господарски утицај на сва жива бића на земљи тако силан и тако математички тачан, да ниједно живо биће не може се ни за једну длаку у простору нити за један секунд у времену ослободити тога неумитног и слепог тиранства звезда. Као да нису звезде створене ради човека, но човек ради звезда! Од звезда зависи човеково рођење, човеков живот, срећа или несрећа, карактер и напредак, сви догађаји у животу, па и сама смрт! Човек је тако апсолутни и немоћни роб звезда, један сан, у којима звезде још једном преживљују своју јаву. Та "наука" је произвела или оправдала и нахранила све врсте окултизма, магије, врачарства, гатарства, талмиства, бајања, чини и свега осталога, што се у Хришћанству назвало једним именом - празноверица. То је био тамни и загушљиви облак, који се распростро са Истока и на Запад, и својом смртном тежином био притиснуо цео род човечји. И тако звездари научници нису ослободили људску савест, него је још више и јаче заробили, створивши један гвоздени систем фатализма, у коме човек губи дах од ужаса осамљености, остављености беспомоћности.
Но у дну људске душе, напуњене тим астролошким мраком, милост Божја није дала да се угаси једна малена искра људске бар слутње ако не вере, да је човек ипак слободно биће, да је за слободу створен и да ходи у сусрет слободи. Из те слутње разгоревала се чежња за слободом упркос целог звезданог котла над човечанством, а из те чежње рађала се нада, да ће се појавити једна човекољубива звезда, која ће људе извести из тамнице света, украшене звездама, и увести у царство слободе, да би тако људи били мртви стихијама света, а живи и слободни у Богу (Колос. 2, 20). И та жељена звезда појавила се једне ноћи над брижним главама учених звездара; она их је мамила на неки непознати пут, и они су брзо оставили све и пошли за њом. Као да су уз пут разговарали са том тајанственом звездом и од ње сазнали много што -шта! Као да су од ње саме сазнали, да она није та звезда ослободиља, но само звезда водиља ка једном новорођеном Цару, који и јесте прави Ослободитељ људи; да се тај Цар зове Цар јудејски; да је рођен у Јудеји, као и да треба да Му понесу на дар три ствари: злато, тамјан и измирну!
Мудро су мислили Свети Оци, као да та путеводна звезда, која је водила звездаре са Истока у Витлејем, није ни била звезда као друге звезде, но нека духовна сила у виду звезде. Јер кад се Господ могао јавити пастиру Мојсеју у пламену купине, и Авраму у три младићка лица, и пророку Илији у вихору и гласу, зашто се Господ, или Његов ангел, не би могао јавити звездарима у виду звезде? По својој милости Он снисходи људима и јавља им се у оном облику, у коме Га људи највише очекују. Као звезда Он се јавио звездарима, који су га у звездама и тражили. Но као звезда није се хтео јавити Израиљцима, који Га нису ни тражили у звездама. Зато се звезда, која је сијала звездарима на путу кроз цео Исток, и скрила над Јерусалимом. Јерусалиму се Бог откривао друкчије, и није потребно било, да му се открива у облику звезде (Да би Јудејци ради свога стида примили вест о рођењу Христа од незнабожаца зато се појављује звезда - на Истоку", Јероним: Тим. Матеја).
Дошавши у Јерусалим звездари су објаснили Ироду и његовим доглавницима појаву чудновате звезде и њено указање, да се родио неки нови Цар јудејски. Место да се обрадује Ирод, место да се обрадују кнежеви и мудраци израиљски, и место да сав Јерусалим заклица од радости, јер се њима даје да виде оно што су многи пророци и цареви желели видети и не видеше (Лука 10, 24) - место да се обрадују - смути се Ирод и сав Јерусалим с њим (Ради чега дођоше звездари у Јерусалим? На осуду Јевреја. "Кад звездари будући идолопоклоници повероваше (у Христа), какав ће одговор моћи Јудејци дати?" Теофилакт: Т. Матеја). Зашто се смутише они, који о Њему говораху сваки дан, и сваки дан приношаху Богу молбе за Његов долазак? Зашто се уплашише од доласка Онога, кога су преци њихови чекали хиљаде година? Смути их грех њихов, уплаши их злочиначка душа њихова. У Месији праведник је очекивао пријатеља, а грешник судију. Залепљени за земљу и умом и телом, Ирод и књижевници уплашише се, да их нови цар не примора, да се одлепе од земље. Ирод и кнежеви народни уплашише се, да их нови цар не уклони са њихових положаја као недостојне и не узме друге сараднике и помоћнике, а књижевници се уплашише, да Он не обори све њихово знање и не натера их да под старост уче нешто ново. "Нашто нам Он, могли су они мислити, нама је добро и без Њега. Нека се Он јави другом покољењу после нас, а не нама. Има времена. Узбуниће нас, натераће нас на многе нове послове, изобличиће наше злочине, сазнаће наше сплетке, откриће наше ништавило, отераће нас с наших положаја, а довести нове људе, своје људе. Оставиће нас гладне, сасвим гладне, без хлеба и без власти; узеће народ у своје руке, а нас одгурнути, па вероватно и затворити, судити и погубити". Све оно што би и сада осетили и помислили злочинци, кад би се рекло: ево Христа долази! осетили су и помислили и јерусалимски злочинци, под капом мудрости и са штапом власти у рукама.
Но нико се није тако препао као Ирод. Сав у страху он сазива свештенике и књижевнике народне, да му кажу јасно како је писано: где треба да се роди Христос? Он није био Јеврејин него странац, Идумејац, те је могао и не знати пророчанства о доласку Месије. Заражене страхом свога господара слуге брзо преврнуше књиге пророчке и одговорише: у Витлејему Јудејском! И нарочито нагласише у Јудејском, а не у неком другом Витлејему, из два разлога, прво, јер је постојао још Један Витлејем у земљи Завулоновој (Исуса Нав. 19, 15), а друго, јер Месија се очекивао само од колена Јудина, од кога је и цар Давид. И сам пророк то наглашује: и ти Витлејеме, земљо Јудина, ни по чем ниси најмањи међу кнежевима Јудиним, јер ће из тебе изаћи Вожд, који ће пасти народ мој Израиља (Михеј, 5, 2., сравн. Јов. 7, 42). А да ће из Јудина колена доћи тај Вожд, то је прорекао још праотац Јаков у Мисиру, кад је пред смрт своју благосиљао синове и видовито предсказивао будућност њихова потомства. Ставив своје руке на главу Јудину Јаков је рекао: палица владалачка не ће се одвојити од Јуде, нити од ногу његових онај који поставља закон, и коме ће се покоравати народи (Пост. 49, 10).
Још је пророк Михеј провидео, да ће Христос пасти, или хранити, народ свој Израиља. То значи, да Он неће бити као други цареви и кнежеви, који знају само да владају над народима, него да ће бити хранитељ народа као родитељ своје деце. У време када се Господ јавио у свету, свет је уистину био гладан и жедан духовне хране. Да је свет такав био, то најбоље показују два факта при рођењу Спаситељеву; прво тај факт, што звездари из далеких земаља подузимају далек и опасан пут, да би смо дошли до Онога, кога сматраху богаташем духовне хране; и друго тај факт, што једини мудраци у тадашњем свету, који су знали за јединога и живога Бога, наиме јерусалимски мудраци, били су већ толико изгладнели, да нису више ни осећали глад, као обамрли. Јер да су могли још и најмање осетити глади, они би појурили са звездарима у Витлејем, да виде Цара јудејскога, Цара и Месију свога. Јер и човеку, насићеном духовном храном, увек се отвара жеља за још више духовне хране. Такво је својство правог духовног човека, и праве духовне хране. Међутим мудраци јерусалимски остали су као паралисани на глас о Месији, и хранили су се само гневом на Њега и страхом за себе.
Извештај мудраца јерусалимских двојако је морао прогневити нечовечног Ирода. Једно због тога што пророчанство не оставља никакве сумње, да се нови Цар има родити у царству његовом, Иродовом, то јест у Јудеји, и то у непосредној околини престонице. Друго због тога што пророчанство указује и на карактер новога Цара: он ће пасти народ Свој, то јест он ће бити прави пастир народу, који ће се старати, да нахрани гладни народ Свој. И ова друга тачка пророчанства погодила је Ирода немило исто као и она прва. Нови Цар ће, значи, бити бољи од Ирода; Он ће се бринути о народу; Он ће хранити и бранити народ, као што пастир храни и брани стадо своје. Зато ће Он бити милији народу од Ирода, који је тиранин и вук у човечјој кожи. Овакав карактер новога Цара, дакле, угрожава царствовање Ирода и његовог потомства исто тако јако, као и рођење истога пред вратима престонице. Страх је брзо створио у глави Иродовој и план самоодбране. Тај план је био крволочан у овоме случају као и у свима другим ранијим случајевима, када се ма ко усудио угрозити Иродов престо. Зато Ирод призива звездаре к себи тајно, и почиње да их тобож испитује потанко о појави тајанствене звезде. Но то њему није главно. Он је већ потпуно поверовао да се његов такмац у свету родио, поверовао је колико због јасних пророчанстава толико, и још више, због појаве звезде и доласка звездара. Јер ако је Ирод уопште имао ма какву веру, та је вера свакојако била астролошког и гатарског карактера, слично вери свих владајућих кругова у римскоме царству тога времена. Главно је за Ирода оно, са чиме он завршује свој разговор са звездарима и због чега их је и призвао к себи тајно, наиме да им да поруку: идите и распитајте добро за дете, па кад га нађете, јавите ми, да и ја идем да му се поклоним. Он хоће да од звездара направи себи шпијуне, а потом и саучеснике у свом злочину, који је он већ био у себи смислио. Своје узвишене госте, које је жеђ за истином и слободом покренула, да оставе своје домове и све земаљске угодности и да се изложе далеком и опасном путу, крвави поглавар изабраног народа, Ирод, хоће да увуче у своје сплетке у припремању страховитог злочина ради своје курјачке сигурности у својој јазбини! Какав паклени понор, и какав грозни плод на Адамовој њиви греха! Провидевши оваквога кнеза у народу израиљском и његов смишљани злочин, на многа столећа раније, пророк Језекиљ грми на Ирода: а ти, нечисти безбожниче, кнеже Израиљев, коме дође дан кад буде крај безакоњу, - овако вели Господ, Господ: смакни ту дијадему и скини ту круну, неће је бити, јер ћу нискога узвисити а високога ћу понизити. Уништићу, уништићу, уништићу, и неће је бити, докле не дође онај коме припада и њему ћу је дати (Језек. 21, 30-32).
Оставивши Ирода и властелинску руљу духовних и моралних просјака око њега, звездари са Истока, жедни истине, изађоше из Јерусалима и пођоше својим путем. Они су ишли оним истим улицама, на којима су богонадахнути пророци у старини прорицали долазак тога Цара, коме они сада иду на поклоњење. Они су ходили по гробовима оних огњених уста, која су унапред описала многе особине Цара над царевима. Но они нису знали ни за једну особину Његову; они нису читали јеврејске пророке, али им је срце њихово казивало, да све што је добро налази се у новоме Цару. Они су при изласку морали проћи поред куле Давидове, на којој је Давид уз харфу опевао величанственог Потомка свога. Они су најзад оставили град, које је живи Господ показао безбројне знаке о Христу - оставили су Јерусалим и пошли су за јединим знаком, који њима беше дао Господ, за сјајном звездом источном, која их је скривена чекала пред капијама Јерусалима.
И гле, звезда коју видеше на Истоку иђаше пред њима. Радости њихове! Они су свакако морали јахати на камилама, једно због даљине пута, на који су се кренули, а друго због пешчаних пустиња, које су морали прећи, док су стигли у Јерусалим, а које се пешке не приходе. Од Јерусалима они су ишли најпре једном узбрдицом, па су онда јахали преко једне камените висоравни, кроз њиве и маслињаке, ограђене каменом, прошли су поред гроба Рахилина, и најзад стигли у Витлејем. Њихове очи гледали су у звезду, њихово срце радовало се звезди, њихове мисли непрестано кружиле су око Новорођенога. Но колика радост, када се звезда спусти над Витлејемску пећину и стаде! Јеванђелист пише: обрадоваше се веома радошћу великом.
Са страхопоштовањем и радошћу звездари уђоше унутра, видеше Младенца с Маријом матером Његовом, падоше и поклоншие Му се. Свакако су они морали видети Марију пре него што су видели дете, али јеванђелист намерно истиче дете на прво место, а Марију на друго, док Јосифа сасвим и не помиње. Јеванђелист ређа божанску породицу по значају, који она има за далеке госте са Истока. За њих је најважније да виде Цара, па онда Мајку Његову, па тек потом и остале. Јосифа је ставило Провиђење поред Марије због Јевреја, а не због незнабожаца. Због Јевреја Јосиф је требао да се назове мужем Маријиним, да је тако заштити од презрења законика и суровости закона земаљских; за незнабошце из даљине Јосиф као и да не постоји. То хоће богомудри јеванђелист да каже поменувши Исуса и Марију, а изоставивши име Јосифово. Премда је несумњиво, да су звездари морали видети и Јосифа.
Падоше и поклонише Му се. Они, који су падали пред звездама и клањали им се са страхом и ужасом, сада са великом радошћу падају на земљу и клањају се живоме Господу, који је дсшао на земљу, да их ослободи робовања звездама и веровања у слепу судбу.
И отворише скровишта своја и принесоше Му дарове: злато и тамјан и смирну. Принесоше Му три врсте дарова, да тиме означе, још и несвесно, свету и животворну Тројицу; у чије име и долази младенац Исус међу људе и да још тиме означе тројаку службу Господа Исуса: царску, свештеничку и пророчку. Јер злато представља царско достојанство, тамјан свештеничко, а смирна пророчко или жртвено. Новорођени Младенац биће, дакле, цар царства бесмртнога, биће свештеник безгрешни, и биће пророк, који ће, као и већина пророка до Њега, бити заклан. Јасно је у целоме свету да злато означава цара и царствовање, јасно је и да тамјан означава молитвеника или свештеника; и јасно је такође из Светога Писма, да смирна означава бесмртност: гле, смирном је Никодим у истини помазао мртво теле Исусово (Јов. 19, 39; сравни Псал. 45, 8; Марко 15; 23), а тело се помазивало. да се што дуже сачува од распадљивости и трулежи, и бар за неко време спасе од страшног смртног уништења. Од Христа ће се засијати свет као од злата, и испунити молитвом као што се храм испуњава мирисом од тамјана, и замирисаће сва васиона од Његове науке и Његовог тела као од смирне. И још уз то сва та три дара представљају трајност и непроменљивост: злато остаје злато, тамјан остаје тамјан, смирна остаје смирна; ниједно од њих временом не губи своје својство, но и после хиљаде година злато сија, тамјан гори и смирна мирише. Нису се могле наћи три ствари на земљи, које би тако верно символизовале мисију Христову на земљи, нити које би јасније и речитије исказале трајност, да - вечитост, Христовог дела на земљи и свију оних духовних и моралних вредности, које је Он донео људима с неба. Он је донео истину, Он је донео молитву, Он је донео бесмртност. Којом би се другом ствари на земљи боље представила истина него златом? Чините што хоћете са златом, оно остаје сјајно. Којом би се другом ствари на земљи боље представила молитва него тамјаном? Као што се мирисни дим од тамјана шири по храму, тако се молитва шири по целој души људској, и као што се дим диже у висину, тако се молитва душе људске диже к Богу. Да исправитсја молитва моја јако кадило пред тобоју. И друге ствари истина могу дати дим, али ниједан други дим не изазива душу на молитву, осим дима од тамјана. И којом би се другом ствари на земљи боље представила бесмртност него ли смирном? Гле, смртност производи смрад, бесмртност је постојани мирис. И тако су источни звездари симболички исказали цело вероисповедање хришћанско, почев од Свете Тројице, па све до васкрсења и бесмртности Господа Исуса и Његових следбеника. Отуда они нису само прости поклоници но и пророци, пророци како хришћанског вероисповедања тако и живота и дела Христова. Све то нису они сами од себе могли знати, по својој људској мудрости, него по Божјем надахнућу, које их је и покренуло на путовање у Витлејем, давши им чудну звезду за путовођу. Када су завршили своје поклоњење у Витлејему, звездари су смишљали вратити се опет на Јерусалим, па истим путем обратно својој постојбини. Ирод их је нестрпљиво очекивао, и они су мислили, у наивности својој, поћи му и поделити радост своју са тим безрадосним владаром. Али
примивши у сну заповест да се не враћају к Ироду, другим путем отидоше у своју земљу ("Пре него што су они видели Младенца, звезда им показује пут, а пошто су видели, ангел беседи с њима (у сну) као са већ посвећеним", Монах Евт. Зигабен: Тум. Матеја). Они су се били предали Провиђењу, и Провиђење је управљало стопе њихове. Они нису знали срце Иродово и његову злу намеру, али свезнајуће Провиђење објавило им је то у сну и наредило, да се не враћају истим путем, него да окрену другим правцем ка својој земљи. ("Нешто велико напомињу нам звездари тиме што се они враћају у своју домовину другим путем. Наша домовина јесте Рај; пошто смо познали Исуса, нама се забрањује повратак у Рај оним путем, којим ми идемо. Јер ми смо отишли из своје домовине путем гордости, непослушности, пристрашћа к видљивом свету, кушања забрањених плодова; и за повратак нужно је ићи путем плача, послушности, презрења видљивога, и обуздања телесних жеља". Григорије Двојеслов: Беседе На Јеванђеља, књ. I, бес. X). Свакојако то саопштење добили су они преко ангела Божјега, као и праведни Јосиф у неколико махова. Послушни Богу у свему, они су одмах ударили другим путем, заобишли су Јерусалим и, радосно славећи и хвалећи Бога и новорођенога Спаситеља света, отпутовали су својима на дом, носећи им већи дар него што су од свога дома понели Цару Христу. Јер сада су носили у срцима својим самога Цара Христа. То јест, на место остављеног злата, тамјана и смирне, они су носили пуно срце истине, молитве и бесмртног мириса Христовога.
И тако, у кратком размаку времена под кров пећине Витлејемске ушли су на поклоњење Христу пастири и звездари, најпростији и најученији људи у свету. Да се тиме пружи пример свима нама, како простим тако и ученим, да сви ми подједнако потребујемо Господа Христа, и да сви са истим смирењем и послушноћу треба да Му се клањамо као Животодавцу, и да Га славимо као свога Бога и Спаса, заједно са Оцем и Духом Светим - Тројицу једнобитну и неразделну, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

Јеванђеље о Небесном Хлебу у слами

РОЖДЕСТВО, II

Јеванђеље о Небесном Хлебу у слами


Лука 2, 1-20. Зач. 5.

У то време владаше земљом Ћесар Август. Његово јединоначалство на земљи беше слика Божјег јединоначалства у обе васељене: у духовној и материјалној. Многоглава аждаја власти, која од почетка греха трује народе на земљи, беше остала само с једном главом. Сви познати народи и племена земна покораваху се Августовој власти, посредно или непосредно, било шаљући му само свој данак било пак признавајући римске богове и римске чиновнике. Борба око власти беше утихла за неко време, и јединовлашће над светом беше потпуно у рукама Ћесара Августа. Над њим не беше ни човека ни - бога. Јер и сам он беше проглашен за бога, и његовом лику приношаху људи жртве: заклане животиње и кадове. Од кад свет постоји смртан човек није се дигао до веће моћи од Ћесара Августа, који је владао без такмаца васцелим светом; и, ваистину, од кад свет постоји није се човек, створени од живога Бога, спустио био на само дно ништавила и очајања него тада када је почео обожавати римскога Ћесара, човека са свима немоћима и слабостима људским, са веком једне врбе, са стомаком, цревима, џигерицом и бубрезима, што је све кроз неколико десетина година претворено у црвоточни смрад и бездихани прах; човека, најзад, чији су кипови по свој царевини надтрајали његов живот, његову силу и његову царевину.
У то време спољашњега мира и унутрашњег очајања родио се Господ Исус Христос, Спаситељ рода људског и Обновитељ све твари. Зашто се он не роди као син веле-моћног Ћесара, па да свету једним указом, одједанпут, наметне нову веру, без муке и понижења, без крви и трнова венца, без крста и мрачнога гроба? Јединовластни Ћесар могао је све, па је могао наредити, да се једнога дана полупају сви идоли у царству, да се прекине поклоњење лажним боговима, и да се установи вера у једнога јединога живога Бога, Створитеља неба и земље. Нашто је требало Христу Господу да се роди у једном непознатом племену, израиљском? и у једном непознатом селу, Витлејему? и од једне непознате девојке, Марије? Зар је то мудро било, да се Спаситељ света роди у таквој низини, да проживи, пострада, умре и васкрсне, па да тек након пола столећа од Његовог доласка у свет, велико римско царство начује за Његово име? Зар Он не би брже и боље успео, да се родио у престоници света, у раскошном граду Риму, у двору Ћесаревом? Па да је звезда источна засјала над Римом? Па да су ангели Божји запевали песму мира и добре воље над злаћеним кровом царског двора, те да их чују највећи великаши овога света, и чувши да се одмах обрате Христу као Богочовеку и Спаситељу? Па да Христос на Палатину, као дечак, обрати све синове великашке Своме Јеванђељу? И да на Форуму римском изговори своју славну беседу о Блаженствима, и тиме омекша срца свих грађана двомилионог града Рима? Па указ за указом, указ за указом, и нова вера да буде утврђена, и царство небесно на земљи установљено, и Христос зацарен не на престолу некаквога пастирског цара Давида него на престолу велемоћног Ћесара Августа?
Шта би се рекло на ово? Ми велимо, да је све ово једна смешна лудост. Нека нам Господ опрости, што изрекосмо ову лудост, но ми је изрекосмо с добром намером - ради поуке оних којима ова лудост може пасти на ум и на срце при размишљању о рођењу Господа Исуса. Да би смо разбили ову лудост - што није теже учинити него одувати пухор са жара - ми ћемо одмах подсетити, да је Бог створио првог човека из превелике љубави, и биће овога засновао на два начела: на слободи и на смиреној послушности. Слобода се састојала у томе, што је човек могао располагати целим Рајем по својој вољи, јести од сваког рајског плода и управљати животињама како је хтео. Смирена богопослушност пак требала је бити сталним регулатором слободе човекове. Јер једини је Бог савршен у слободи, и не потребује никаква регулатора, пошто Он не уме и не може погрешити. Смирена послушност надокнађавала је човеку његово несавршенство у мудрости и љубави, тако да је он са дарованом му од Бога слободом и са драговољном смиренопослушношћу пред Богом био, као створење, потпуно савршен. Своју слободу Адам је окушао у Рају на милионе створења и ствари; -није ли то доказ бескрајне љубави Божје? А своју смиренопослушност Адам је имао да опроба на једној јединој заповести Божјој и на једном једином предмету у Рају, на дрвету познања добра и зла. Није ли и то доказ бескрајног Божјег човекољубља и снисхођења? Но чим су се Ева и Адам приближили дрвету пробе, они су сагрешили: њихово смирење обратило се у гордост, њихова вера у сумњу, и њихова послушност у непослушност. И тако је савршени створ Божји изгубио равнотежу и ума и срца и воље, јер је помислио зло и пожелео зло; а самим тим он је одгурнуо водећу руку Божју, и пао у мртвачки загрљај Сатанин. Ту је кључ и објашњење свих догађаја у човечанству, па ту је кључ и објашњење и зашто се Господ Исус није родио у Риму као син Ћесара Августа, и зашто није наметнуо Своју спасоносну науку свету царским указом и силом. Кад се дете отргне мајци из руку и отисне у бездан - која се мајка облачи у свилу и прави мермерне степенице, да се спусти на дно бездана и спасе своје дете?
Бог је могао окружити дрво искушења у Рају огњеним пламеном тако, да му Адам и Ева не би могли никада приступити. Но где би онда била слобода чаробног бића Божјег, човека, малога Бога? Где разлика овога од осталих, неслободних створења?
Бог је исто тако могао учинити, да се Спаситељ роди у Риму, да се назове сином Ћесаровим, и да указом - што ће рећи мачем и огњем, као Мухамед - наметне човечјем роду нову веру. Но опет - где би била слобода чаробног бића Божјег, човека, малога Бога?
Бог је могао изабрати још краћи пут. Он је могао и не слати у свет Сина Свог Јединородног, него само пустити једну читаву војску ангела Својих светих, да заблеште блеском својим и затрубе широм и дужом земље; и људи би у страху и трепету попадали на колена, познали би Бога истинога, и одбацили би мрачно идолослужење. Но опет - где би била онда чар слободе људске, и чар смирене послушности пред Створитељем? Где разумна душа људска? Где љубав и где синовство?
Господ Исус имао је да покаже као сунце јасно четири ствари, које је заблудели и помрачени човек био предао забораву, и то: синовску смиренопослушност човека према Богу, очинску љубав Бога према човеку, изгубљену царствену слободу човека, и, најзад, царствену моћ Бога.
Синовску смиренопослушност показао је Господ Исус уопште тиме што је одлучио родити се као човек у телу. Јер понижено тело човечје било је за Њега још пониженија пећина од пећине витлејемске. Осим тога, Он је показао Своју смиренопослушност тиме, што се родио у прескромној средини и ништим условима живота: у малопознатом народу, у још мање познатом селу, и од мајке, свету сасвим непознате. Нови Адам требао је да излечи старога Адама од непослушности и гордости. Лек се састојао у послушности и смирењу. Зато се Господ није јавио свету из гордога Рима него из Витлејема, и не од самообожаване куће Августове него од покајане и смирене куће Давидове.
Очинску љубав Бога према човеку Господ Исус показао је страдањем са људима и за људе. Како би могао Господ показати љубав Божју толиким страдањем, да је рођен у Риму, у двору Ћесаревом? Онај ко наређује и указима влада, тај сматра страдање понижењем.
Царствену слободу човека над природом, над Својом телесном и душевном природом, као и над свом физичком природом унаоколо, Господ Исус показао је Својим истрајним постом, Својом неустрашивошћу пред свим опасностима и неугодностима живота, и Својим божанским чудима, којима се очитовала Његова потпуна власт над природом.
Царствену моћ Бога над животом и смрћу Господ Исус је показао нарочито Својим славним и самомоћним васкрсењем из гроба.
Да се Он родио у Риму, као син Ћесара Августа, ко би поверовао у Његов пост, у Његова чуда, у Његово васкрсење? Не би ли свет рекао, да је то све оглашено, разглашено и надувано моћном агитацијом и царским благом?
И најзад мора се рећи: и смирењу Божјега Сина има једна граница. Ту границу чини грех. Кроз такву нечистоћу, духовну, моралну и телесну, какву је представљао Рим и ћесарски двор у Риму, Бог није могао сићи у свет. Онај, који је имао очистити човечанство од нечистоте греховне, морао се родити у чистоти, невиности и безгрешности.
Отуда је јасно, дакле, да мудрост Божја, показана при рођењу Спаситељевом - наиме: при избору народа, племена, места и мајке - тако је неисказиво велика као и мудрост Божја при првом створењу света. Све што Бог ради, ради не као волшебник но као домостројитељ. Он лагано зида, али зида на чврстом темељу. Он сеје и чека. да никне трава, па да трава уцвета, и најзад да усев донесе плода. Он трпељиво сноси хиљаде времених пораза, да би дошао до једне вечне победе.
У то време нареди Ћесар Август попис целога света. И свак је морао поћи у свој град да се упише. Каква гордост господара света! И какво понижење људи! Све што Сатана употребљује на понижење Божје, окреће се мудрошћу Промислитеља на његово сопствено понижење, а на славу Божју и на корист домостројства спасења људског. Једновлашћем Ћесаревим над светом Сатана је циљао на понижење Бога, но то једновлашће Бог је употребио на васпостављање мира на земљи у ономе часу, када је се Цар мира имао јавити човечјем роду. Свеопштим пописом људи Сатана је хтео обелоданити робовање свих људи једноме обоготвореном човеку, но тај попис Бог је употребио на испуњење пророчанства о рођењу Спаситеља у Витлејему (Сравни с Теофилактом).
Тада пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он бејаше из дома и племена Давидова. Од Назарета до Витлејема пешак путује скоро три пуна дана. Но како је света Дева била трудна, може се веровати, да је божанска фамилија провела још и више времена док је стигла у град Давидов. Како заморан и мучан пут! Најпре ход кроз дугу и монотону равницу галилејску, па онда пењање и спуштање уз и низ планине самаријске, па онда пипаво и пажљиво корачање кроз кршну и суху Јудеју. Ако се на тако дугом путу, поред умора, не трпи глад, извесно је, да се трпи жеђ. Свега два три водопоја на целом том путу! Но може се замислити, колика је гомила народа чекала и гурала се код сваког тог водопоја у време светског пописа! Али послушни и смирени Господ долази у свет на трнову стазу, и почиње ходити овом још у утроби Матере Своје. Наређује Ћесар, да му се сви поданици попишу, и Он, ком су серафими поданици, ходи послушно да се упише као поданик трулога Ћесара земаљскога. Пре него што је рекао Своме Претечи и рођаку Јовану: треба нам испунити сваку правду (Мат. 3, 15), Он је то већ и делом показао још у утроби Матере Своје. И пре него је изрекао људима поуку: подајте ћесару ћесарево (Лк. 20. 25), Он ју је буквално испунио још пре него је изишао из утробе Матере Своје.
С Маријом испрошеном за њега женом, која беше трудна. Славни јеванђелист Лука, учен и по светској мудрости и по Духу Светоме, нарочито брижљиво истиче факт надприродног зачећа свете Деве. За све оне, које може да мучи сумња у овој ствари, јеванђелист Лука је добро дошао као помоћник њиховој савести. Свети Лука је био лекар; најпре лекар телесни, физички, па тек доцније лекар духовни. Као учени физикус и лекар телесни он је морао знати, шта од шта може бити у свету телесном. Но он је имао колико увиђавности толико и храбрости, да утврди и објави писмено један небивали догађај, где се виша духовна сила умешала у законе физичке, и где се један живот зачео на изузетан, нетелесан начин. Такво сведочанство једнога лекара заиста је од неоцењиве важности. На девојачком зачећу Марије највише се задржава свети Лука од свих јеванђелиста. Он нам најпре надуго описује разговор архангела Гаврила са светом Девом (1, 26-38). Он нам сада говори, да је Јосиф ходио у Витлејем да се упише са Маријом, испрошеном за њега женом, која већ беше трудна. Говорећи о родослову Господа Исуса он нам прича: и тај Исус имаше тридесет година кад поче (учити), и беше као што се мишљаше, син Јосифа, сина Илијина (3, 23). То јест: као што свет мишљаше, а уствари он не бејаше син Јосифов но Син Божји. Заиста је предивно и човекољубиво Провиђење Божје! Ради домостроја спасења људскога Оно обраћа гонитеља Хришћанства Савла у највећег бранитеља Хришћанства Павла, и телесног лекара Луку у највећег сведока једнога духовног догађаја у свету.
И ако је Јосиф од колена Давидова, а Давид из града Витлејема, ни Давид ни Јосиф, његов последњи потомак, немају ниједнога сродника у Витлејему. Јосиф долази у Витлејем, у свој град по историји и по духу али нипочему више. Ниједног сродника, да га прими; ниједног пријатеља, да му укаже гостољубље. У гостионици не беше места. Приватне куће су туђе куће, у којима туђинци дочекују своје сроднике и пријатеље. Тамо -амо, није се имало куда него у једну пештеру, где су пастири затварали своја стада!
Јудеја је пуна таквих пештера. Ту су пештере пророчке, пештера Манасијина, пештера светог Саве Освећеног, пештера светог Харитона Великог, пештера свете браће Хозевита, пештере над Мртвим Морем, у којима се Давид скривао од Саула, пештере под Гором Искушења; и осим тих и других пештера, које су због славе витлејемске пештере обасјане славом светитељском, постоје многобројне друге пештере, у које и дан данас бедуини чобани затварају своју стоку, о чему се сваки путник по Светој Земљи може лично уверити.
И роди сина свога, Првенца, и пови га, и метну га у јасле. И овде, као и у Јеванђељу светога Матеја, треба одвојити реч Првенца од претходне речи свога. Јер се не мисли на првенца свете Деве него на божанског Првенца. Сина Божјег Јединородног, који је у новом стварању Првенац међу многом браћом својом (Рим. 8, 29). Мистични Првенац у царству Тројичином у вечности, и историјски Првенац у цркви Божјој, у видљивом и невидљивом царству Божјем.
Пови га и метну га у јасле. Боље чиста слама него прљава свила. Колико су и колико безгрешније јасле од дворова Ћесаревих, и пештера овчија од Рима, престонице свесветскога царства! Нека слаткога Младенца у пештери и јаслима! Волови и овце не знају за грех, а и пастири знају за грех мање од осталих људи. Господу Исусу је светло тамо, где је безгрешно, и топло тамо, где грех не леди груди. Ко зна, колико је пута млади син Јесејев, Давид, свраћао у ту пећину! Одатле је он пошао у бој против Голијата, и убио овога до зуба наоружаног једним камичком из праћке. У тој пећини лежи сада Младенац по људском закону из племена тог истог пастира Давида; и Он ће поћи против једног страшног голијата, против Сатане, који царује у Јерусалиму у лицу голијата Ирода, а у Риму у лицу голијата Августа, а у васцелом свету у виду голијата Греха, и највећег од највећег голијата - Смрти. Сва Сатанина војска до зуба је наоружана; и засмејаће се кад види Исуса где иде против ње са једним привидно ништавним оружјем, као што се први голијат засмејао Давиду и његовој праћки са камичком. Исусово победно оружје биће још мекше од камичка. Оно ће бити од дрвета - дрвени крст.
Била ]е ноћ и тишина ноћна. Уморни путници, поданици Ћесареви, одмарали су се и крепили тврдим сном. Само су били будни пастири, који чуваху ноћну стражу код стада својега. Витлејемска пештера тада је морала бити ван града, иначе би невероватно било, да су се пастири из околине могли њоме служити. Но доцније, када је та славна пештера постала главном знаменитошћу Витлејема, она је била већ окружена градом. На пола сата низбрдицом од Витлејема и данас постоји сеоце, названо Пастири или Пастухи по руски. По традицији ту на том месту стражили су пастири код стада свога. Да су пастири били удаљени од пештере и од Витлејема, види се из њиховог договора после појаве ангела: хајдемо до Витлејема, да видимо то што се тамо догодило.
На том месту, дакле, по истинитој традицији, јави се стражећим пастирима ангел Божји, и слава Господња обасја их и уплаишше се врло. Прекрасна је слава Божја, која обасјава и ангеле и праведнике! И у смртном телу неки су се и раније удостојили да виде светлост славе Божје. Тако пророк Језекиљ говори о свом сопственом виђењу: и видех као јаку светлост, и у њој унутра као огањ наоколо... Као дуга у облаку кад је киша, така на очи бијаше светлост унаоколо. То бијаше виђење славе Божје на очима, и кад видех падох на лице своје (Јез. 1, 27-28). Али ангел из тог небесног пламена умири пастире речима:Радујте се, јер гле јављам вам велику радост, која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас који је Христос Господ, у граду Давидову. И ето вам знака: наћићете дете повијено где лежи у јаслама. При Новоме Стварању ангели иду као предстража Створитељу. Ангел се прво јавио светој Деви Марији, па онда праведном Јосифу, па сада пастирима, па ће се онда јавити мудрацима са Истока, све сходно чистоти и домостројној потреби. Свету Деву моћни архангел ословљава речима: радуј се! Пастирима исто тако говори: јављам вам. радост велику. Кад мудраци видеше звезду над пећином обрадоваше се веома великом радошћу. Христос је у суштини радост неисказана. Он долази ка сужњима у тамници, да их ослободи, - може ли бити веће радости онима, који Га познаду? И они, који објављују Његов долазак, долазак пријатеља и ослободитеља, шта истинитије могу рећи о ретком посетиоцу тамнице него да је Он радост, и да иде радост, и да је дошла радост?
И тек што је то изрекао ангел Божји, око њега се обре мноштво војске небесне, која хваљаше Бога. Само је Господ Бог савршенији у красоти од ангела. Само је Његов глас слађи и животворнији од гласа ангелскога. Велики Исаија је слушао тај преумилни глас ангелски кад се певало: свјат, свјат, свјат је Господ над војскама, пуна је сва земља славе Његове (Ис. 6, 3). А највећи тајновидац Новога завета, Свети Јован јеванђелист, пише о свом виђењу ангела: и видех, и чух глас ангела многих око престола.. и беше број њихов хиљаде хиљада (Откров. 5, 11).
Таква се величанствена слава небесна открила и простодушним пастирима витлејемским. До тада су ту славу могли видети само изабрани појединци, и ово је први случај, који Свето Писмо саопштава, да једна цела група смртних људи на јави види и чује бесмртну војску ангелску. То је знак, да је са доласком Христа на земљу небо широм отворено за све људе, који с чистим срцем желе небо.
Но ово јављање ангела донесе и другу новост, дотле непознату људима и несаопштену у Светом писму. То је нова песма, коју ангели певају. Велики Исаија је чуо где ангели певају: свјат, свјат, свјат Господ! То је песма искључиво хвале Бога. Но сада ангели пред пастирима певају једну нову песму, која би се могла назвати: програмном химном спасења. Та нова песма гласи:
Слава на висини Богу,
мир на земљи,
међу људима добра воља!
Кад људи на првом месту и радосна срца славе Бога на висини (а не некаквога људског бога на земљи у низини), онда је последица тога мир на земљи, а последица обојега - добра воља међу њима. Господ Исус и дошао је на земљу, да би сва земља уздигла славу Богу на висини, те би се тако установио мир на земљи и добра воља међу људима. Ја сам Господ Бог, који творим мир (Ис. 45, 7). Док је праотац Адам непрестано, срцем и устима певао славу Богу изнад себе, дотле је земља његовог бића била у миру, тј. његово тело нису распињале никакве жеље ни страсти, но било је савршено у хармонији са душом и духом; и дотле је он био испуњен добром вољом, тј. љубављу како према своме Творцу тако и према свима створењима Божјим око себе. А када је учинио грех, стегнуло се срце његово од страха, замукла су уста његова од ужаса, немир је испунио све биће његово, и зла воља узрасла је у њему брзо као сан, зла воља и према Богу, и према жени својој, и према свима бићима у Рају, и према самоме себи. Он се тада осетио наг и почео се крити од лица Божјега. - Од Адамова греха па све до Христа само су поједини праведници као: Авељ, Енох, Ној, Аврам, Исак, Јаков и други, умели и могли славити Бога на висини, имати мир у земљи тела свога и добру вољу према људима. Остали људи су били вечито подељени у слављењу разних богова у низини, на земљи, у слављењу разних фантазија или идола, или самих себе, обоготворених. И настао је бој и свађа међу људима, које божанство треба славити? Од неслављења истинитога Бога, и слављења лажних, измишљених богова, дошао је немир на земљу, на сву земљу, а од обојега опет зла воља међу људима, која је од живота људског створила вавилонску пометњу и паклени огањ.
При Новом Стварању треба успоставити оно троје, што је Адама чинило срећним у Рају. Зато при рођењу Новога Адама, Господа Исуса, ангелска војска пева програмну химну спасења:
Слава на висини Богу,
мир на земљи,
међу људима добра воља!
Зато сви апостоли у посланицама својим одају славу и хвалу Богу на висини, а апостол Павле узвикује: Он је мир наш (Еф. 2, 14). Сви светитељи Божји пак, од почетка, уче нас, да се добра дела не цене количином дарова него добром вољом. "Јер за Бога нема богатије жртве од добре воље", вели свети Григорије Двојеслов (Бес, на Еванг., књ. I, Бес V).
После овога догађаја, јединственог у историји људској и достојног само Господа Спаситеља, ангели се скрише од очију људских, и оставише пастире у радосном чуђењу.
Хајдемо до Витлејема, рекоше пастири један другом, да видимо то што се тамо догодило што нам каза Господ. Зашто не кажу ангел него Господ? Зато што се ангел Божји појавио у таквој величини, сјају и красоти, да ум људски никад не би могао замислити ни самога Господа Сведржитеља ни у већој величини, ни у сјајнијем сјају, нити у краснијој красоти. А осим тога у Светом писму се чешће ангел Божји назива Господом. То долази отуда што су прави Израиљци били строги у вери у Јединога Бога, те све што су сазнавали преко ангела сматрали су да долази од самога Бога.
Да видимо то што се тамо догодило. Пастири не веле: да видимо да ли се тамо то догодило. Они немају ни најмање сумње, да се морало догодити то што им је Господ у таквој слави открио. Њихова проста срца уопште мало знају за сумњу. Сумња се гнезди највише у срца нечиста од греха и страсти.
И дођоше брзо, и нађоше Марију и Јосифа и дете где лежи у јаслама. Можете замислити, како су брзо морали јурити пастири уз узбрдицу ка Витлејему! Радост их Је била окрилатила. И они су ускоро већ били у друштву свете фамилије. У пештери где су они затварали своја стада нашао је себи конак Онај, коме је сва васиона тесна; у јаслима где су они полагали храну својим овцама лежао је повијен Небесни Хлеб (Витлејем или - по јеврејски - Betlehem значи дом хлеба. Тајанствени смисао тога назива обелодањен је рођењем Господа Исуса, Небеснога Хлеба, у томе месту, који животом храни све што живи. Огризине сламе, које су остале од оваца, служиле су за постељу Ономе, који од створења првога света седео на пламеним херувимима. Јеванђелист вели: нађоше Марију и Јосифа. Обично се увек помиње прво отац па мајка, и дан данас тако, а тим пре у то време, када се жена сматрала као споредно биће уз човека. Међутим јеванђелист помиње прво Марију, преко обичаја свију времена. То јеванђелист чини намерно, да би истакао Богоматер као јединог родитеља Спаситељева на земљи. Јер Јосиф није муж Маријин него само помоћник њен и заштитник.
А кад видеше казаше све што им је казано зато дете. И сви који чуше дивише се томе што им казаше пастири. Имали су пастири ваистину шта и причати. Њихове су очи виделе, што мало које смртне очи на земљи виде, и њихове су уши чуле, што мало које смртне уши чују. И сви који чуше дивише се. То се не односи, значи само на Марију и Јосифа, иначе се не би рекло - сви, него и на још неке друге у околини пештере, у Вителејему, којима по Промислу Божјем пастири открише ову пречудну тајну небесну.
А о пресветој Марији јеванђелист Лука каже: А Марија чуваше све речи ове и слагаше их у срцу своме. Јеванђелист је неизмерно пажљив према благодатној Деви. Он увек прати срце њено и мери утиске на то најнежније срце, венчано једино са Духом Божјим. Она слушаше све речи, које небо и земља говораху о Сину њеном, и слагаше их у срце своје. Доћи ће време, када ће она отворити уста своја и изнети благо из скровишта срца свога и исказати све тајне, од којих ће се поучити и јеванђелисти и апостоли. Доћи ће време, када ће она бити апостол апостолима и јеванђелист јеванђелистима. То ће бити после прослављења Сина Њеног. Када Првенац сломи гроб и васкрсне, тада ће се апостоли запитати међу собом још једанпут: ко је Он? Кога ће питати о томе? Њу, једино Њу на земљи. И она ће им тада исказати све у срцу сачуване речи, како речи архангела у Назарету тако и речи пастира у Витлејему, тако и многе, многе друге речи и тајне, које је само она могла дознати из најближег додира са Учитељем апостола.
И тако Господ Исус роди се не у Риму и у ћесарском двору, да буде господар света помоћу силе и оружја, него мећу пастирима, да тиме означи главни карактер мирољубиве службе Своје у свету. Као што пастир милује и негује овце своје, тако ће Он да милује и негује све људе. И као што пастир брине о једној болесној или изгубљеној овци више него о деведесет и девет здравих и неизгубљених оваца, тако ће и Он да брине више о грешницима него о праведницима, т. j. више о људима него о ангелима. И као што пастир зна сваку овцу своју, и свака овца познаје пастира свога, тако ће бити и са Њим, Архипастиром, и Његовим словесним, човечјим стадом. И као што пастири добро стражаре над својим стадом ноћу када цео свет безбрижно спава, тако ће Он, Пастир Најбољи, да проводи многе и многе ноћи, пуне ужаса и искушења, стражарећи над људским стадом и молећи се за њ у смиреној послушности Оцу Свом небесном.
Сваки догађај у Његовом животу читаво је једно Јеванђеље. И онда, када се тек родио и када још није могао ни отворити уста своја да каже једну реч, Он је самим начином, местом и средином Свога рођења дао човечанству читаво једно Јеванђеље.
Он се није могао родити у царском двору, јер његов задатак и није, да буде цар земаљски и да влада земљом. Његово царство није од овога света, тмурнога као облак и пролазнога као сан. Он се није могао родити као син цара земаљскога, јер његов метод није могао бити мач и огањ, и указ и сила, него благо лечење болесних и лагано враћање на пут здравља. Догађаји Његова живота не противрече науци Његовој, него обратно: они потврђују речи Његове. Његов живот са Његовим речима сачињава Његову науку, Његово спасоносно Јеванђеље.
Све је тако премудро што се збило с Њим при Његовом доласку у овај свет, да језик људски не може исказати. Зато смирено и послушно поклонимо се Божјој Премудрости, која не само задовољава наш људски ум него и испуњава срце наше радошћу, па испуњени радошћу поновимо ангелску песму: слава на висини Богу, мир на земљи, и међу људима добра воља! Слава Сину Јединородноме, на небу и на земљи, на херувимском престолу на небу и у витлејемској слами на земљи, заједно са Оцем и Духом Светим, Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.