08. јул 2011.

Житије преподобног оца нашег Јустина новог ћелијског

"Молитва је просфора
умешена од суза и срца"
Ава Јустин


Отац Јустин (Поповић) рођен је на дан Благовести Пресвете Богородице (25. марта, по старом календару) 1894. године, у Врању, од побожних православних родитеља Спиридона и Анастасије. Световно име Благоје добио је по празнику на који се родио. Отац Спиридонов, познати поп—Алекса, био је најмање седми по реду свештеник из старе породице Поповића. И Спиридон је учио богословију (два разреда), међутим, отац га је повукао из школе те је он касније прислуживао у храму и домаћим свештенодејствима, одржавајући дух црквености и побожности у домаћинству у коме је растао мали Благоје. Мајка Анастасија је из угледне домаћинске породице из околине Врања. Изродили су осморо деце, али им је у животу остало само троје: кћер Стојна и синови Стојадин и Благоје.

Као дечак често је са родитељима одлазио код Светог Оца Прохора чудотворца у Пчињски манастир и тамо бивао на молитвама и богослужењима, а једном је био и лични сведок чудесног исцељења Светитељевом божанском силом мајке му Анастасије од тешке болести. О дубокој побожности своје мајке и сам је касније често причао, а из његових бележака објављен је и потресни запис о блаженом престављењу праведне „слушкиње Божије Анастасије — Васкрснице, моје бесмртне дародавке".

Основну школу Благоје завршава у Врању, да би се потом, положивши пријемне испите највишом оценом, уписао у деветоразредну Богословију „Свети Сава" у Београду (1905-1914). Наставници су му Николај Велимировић, Атанасије Поповић, Веселин Чајкановић, Борислав Лоренц, Стеван Мокрањац... Посебан утицај на Благојев духовни и образовни развој извршио је велики учитељ Свети Владика Николај, који је посебно запазио и ценио његову љубав према богословљу и несумњиву књижевну даровитост.

Намеру Благоја Поповића да прими монашки постриг по завршетку Богословије (у јуну 1914. године) омело је опирање родитеља и њихова молба Митрополиту Београдском Димитрију (Павловићу) и Епископу Нишком да га не замонаше.

Одмах по избијању Првог светског рата Благоје Поповић позван је у војску и, као богослов, распоређен у болничку чету при војној болници „Ћеле кула" у Нишу. Крајем 1914. преболео је пегави тифус и био на кратком отпусту код родитеља; од 8. јануара 1915. поново је на дужности болничара у Нишу, све до повлачења са српском војском према Косову и, затим, преко Албаније. Страхоте рата, беда и патња измучених српских ратника, сећање на мучеништво и жудња за охристовљењем, појачале су његову, дуго неговану, одлуку да прими монашки завет.


Аввини родитељи

Млади монах узео је име Светог Јустина Мученика и Философа (II век после Христа), великог апологете у историји хришћанске патристике и значајног философа хришћанства.

На предлог митрополита Димитрија, доцнијега Патријарха Српског (1920—1930), Српска Влада шаље, јануара 1916. године, групу млађих и даровитих богослова, међу њима и монаха Јустина, на Духовну академију у Петроград.

Јустин Поповић остаће у Русији до јуна 1916. године, када, услед наговештаја бољшевичке револуције и бурних догађаја који ће уследити, прелази у Енглеску, где ће га Николај (Велимировић), тада јеромонах, прихватити и уписати на један од колеџа Оксфордског университета. До 1919. године отац Јустин прошао је редовне студије теологије, али диплому није добио пошто му докторски рад Философија и религија Ф. М. Достојевског није прихваћен. У завршном поглављу дисертације млади докторант је, наиме, био изложио оштрој критици западни хуманизам и антропоцентризам, особито онај у римокатолицизму и протестантизму. Енглеским професорима било је тешко да такву критику приме, па су од њега тражили да своје ставове ублажи и измени. На захтев професора Јустин Поповић није пристао, и тако се, почетком лета, вратио у Србију без оксфордске дипломе.

Већ септембра 1919. године, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве шаље Јустина на Теолошки факултет Атинског университета, где остаје до маја 1921, на ново положивши све потребне испите и стекавши докторат из православног богословља на тему Светог Макарија Египатског.


Лукачево, 1931

У међувремену, маја 1920, рукоположен је за јерођакона, вероватно приликом једнога од краћих долазака из Грчке у Србију.

По повратку у отаџбину Јустин Поповић постављен је за суплента Богословије „Свети Сава", премештене тада из Београда у Сремске Карловце. Тамо је од октобра 1921. предавао најпре Свето писмо Новога завета, а затим и Догматику и Патрологију. Потпуно се предавши просветитељском и поучитељном послу, ширећи православну светоотачку методологију и светосавску просвету и културу, он је унео низ плодотворних новина у образовно—васпитни живот богословије, потиснувши овештали схоластички и протестантско—рационалистички метод наставе.

Године 1922, 7. јануара, на Усековање Светог Јована Крститеља, патријарх Димитрије рукоположио је, у Сремским Карловцима, јерођакона Јустина у јеромонаха.

Професори Карловачке богословије покренули су 1922. Хришћански живот, месечни часопис за хришћанску културу и црквени живот, који иде међу најбоље периодике овога опредељења код нас. Првих шест бројева уредио је др Иринеј (Ђорђевић), потоњи епископ далматински, а од седмог броја прве године па до краја излажења (1927; изузев бројева 1—9 из 1925) уредник часописа првенствено је Јустин Поповић, уз кога је радио проф. Велимир Арсић. Последње бројеве Хришћанског живота (8—12/1927) отац Јустин издао је у Призрену.

Јустин Поповић докторирао је 1926. године на атинском Теолошком факултету. Тема нове његове дисертације била је: Учење Светог Макарија Египатског о тајни људске личности и тајни њеног познања.

На Карловачкој богословији положио је марта 1927. године професорски испит. Рад који је том приликом одбранио тицао се православне аскетско—богословске проблематике и носио је назив „Гносеологија Св. Исака Сирина".

Непоколебиво еванђелско и светоотачко опредељење о. Јустина и његова истинољубивост и правдољубивост (испољена још у детињству), као и критика одређених појава у тадашњем јавном и црквеном животу у текстовима у часопису „Хришћански живот", изазивали су жесток отпор извесних друштвених и црквених кругова.

Августа 1927. отац Јустин је премештен (протеран) за професора Призренске богословије. Ово премештање имало је за циљ само гашење његовог све утицајнијег часописа, јер је већ јуна 1928. године поново враћен у Сремске Карловце.


Јеромонах Јустин

Из Карловачке богословије Јустин Поповић је по други пут удаљен 1930. године.

По одлуци Светог Синода, донетој половином децембра исте године, упућен је у православну мисију у Поткарпатску Русију у Чешкој, као пратилац и помоћник Епископу Битољском Јосифу (Цвијовићу).


У Чешкој, где остаје годину дана, изузетно успешно је обављао повраћај у отачку веру насилно поунијаћених православаца. Тада му је, за обновљену Лукачевску епархију, понуђен архијерејски чин, али је смирени о. Јустин одбио то достојанство.

Стога, можда, по повратку у Србију Јустин није одмах враћен на наставнички посао, већ је тек августа 1932. постављен за професора Битољске богословије, где ће радити две пуне школске године. Тамо је настала његова прва књига Православне догматике.

Средином двадесетих година Јустин Поповић био је и преко граница Српства већ чувен као светоотачки православни богослов. Тако су га године 1928. православни митрополит Пољске Православне Цркве и Варшавски университет у више наврата позивали да се прихвати Катедре догматског богословља на одсеку овог университета за студије православне теологије. С друге стране, велики руски богослов Николај Глубоковски, који је у то време предавао на Софијском университету, писао је 1932. Патријарху Српском Варнави да оцу Јустину омогући да „специјално ради на православном богословљу, примењујући своја знања, енергију и духовно искуство".

Тек фебруара 1934. изабран је Јустин Поповић за доцента Богословског факултета у Београду. На дужност професора Упоредног богословља ступио је 21. децембра исте године, да би 15. јануара 1935. одржао приступно предавање под насловом „О суштини православне аксиологије и критериологије". Касније, изабран је за професора догматике.

У конкордатској борби 1937. године отац Јустин био је недвосмислен и непопустљив бранилац независности и самосуштине Српске Православне Цркве.

Јустин Поповић један је од утемељивача Српског философског друштва, основаног на иницијативу Бранислава Петронијевића 22. октобра 1938. године.

Треба рећи да је добро савладао и говорио више старих и модерних светских језика: старословенски, грчки, латински, румунски, новогрчки, енглески, немачки, француски.

У међуратном периоду текстови о. Јустина излазили су у преко 20 часописа и других различитих штампаних гласила претежно, али не и једино, црквене периодике, у распону од Сремских Карловаца до Скопља, међу којима издвајамо следеће: „Раскрсница", „Вера и живот", „Народна одбрана", „Духовна стража", „Црква и живот", „Весник Српске Цркве", „Светосавље", „Хришћанско дело", „Пут", „Богословље", „Идеје", „Хришћанска мисао", „Пастирски глас", „Преглед Епархије Жичке", „Жички благовесник"... Такође, бројни су и преводи оца Јустина из светоотачке и савремене православне мисли објављивани у међуратној црквеној штампи (Свети Макарије Велики, Свети Исак Сирин, Свети Јован Кронштатски...).

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној НДХ. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Чувена су његова предавања о Светосављу у Београду током 1944. године, држана српској школској омладини и студентима у поробљеној Србији. Негде пред Светог Саву 1944. године, када је вођа српског устанка против окупатора и злотвора Немаца, усташа и комуниста, ђенерал Југословенске краљевске војске у Отаџбини, Драгољуб Михаиловић, држао свој Свесрпски светосавски конгрес у селу Ба под Сувобором, затражено је од Дражиног Равногорског савета да др Јустин Поповић, као најкомпетентнији српски теолог, да своје писмено мишљење о односима Цркве и државе, какви би требало да буду у новој српској држави после ослобођења. Јустин је написао и доставио на Равну Гору један текст који представља изразито православно, светоотачко виђење односа Цркве и државе.

По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета (заједно са још 200 српских професора), а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Сукову код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем (Костићем), који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у комунистичком затвору. Из затвора су о. Јустин и о. Василије спашени доласком у то време (новембра 1946) из изгнанства Патријарха Српског Гаврила (Дожића). Замало стрељан као „народни непријатељ", проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи.

По промислу Божијем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где он живи практично у кућном притвору од 27. маја 1948...


Ава, - 1959.г.

... радећи на својим списима и преводима, служећи свакодневно Божанску литургију, и као предани духовник монахињама и свем побожном свету, као учитељ и узор бројним нараштајима православних српских и страних богослова, као „скривена савест целе Српске Православне Цркве и народа" (по речима грчког теолога и академика Јована Кармириса).

Непрестано је праћен, често ислеђиван у Удби, ограничавана му је слобода кретања и сусрета, али никада није био остављен од ћелијског сестринства које је због и ради њега страдало од богоборних комунистичких власти.

Ретко који часопис после Другог светског рата, иначе малобројне црквене периодике под комунистичком окупацијом, усудио се да штампа који текст о. Јустина, тако да после 1945. године бележимо тек четири текста објављена у отаџбини, један у „Православном мисионару" (1958), два у „Гласу Православне Епархије Нишке" (1968, 1969), и четврти у „Православљу" (1969). Томе придодајемо и два објављена у емиграцији, у „Американском србобрану" (1969) у Питсбургу у Америци и у „Календару Свечаник" у Минхену (1970).

Нарочито је запажена духовничка делатност оца Јустина и његово живо и плодотворно општење са православном браћом Русима и Грцима. Руски духовници су му били исповедници, са руским избеглицама код нас дружио се доживотно, а грчке посетиоце дочекивао је као долазнике из апостолских и светоотачких времена и крајева. Као човек и духовник отац Јустин је иначе увек био отворен, пун љубави за свако људско биће, поготову за искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а особито за омладину и студенте. Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине и хиљаде младих душа.

На сваком богослужењу молио се са обилним сузама. Често се на молитви у цркви толико расплакао, да се понекад и загрцнуо, што су сви присутни у храму примећивали, мада је он настојао да тај дар суза прикрива. Спомињао је на Светим Литургијама на стотине имена која су му пошиљана, лично или писмима, од људи са многих страна, који су га молили да се моли за живе и упокојене сроднике и познанике. Уз ова имена људи су често давали или слали новац, па је то био један од извора прихода за манастир Ћелије, а и за његове личне трошкове, који су углавном ишли на путовање и набавку папира за писање и куцање многобројних радова, насталих у том ћелијском периоду живота и рада овог неуморног Подвижника, Мислиоца, Богослова и Духовника, у српској хришћанској хиљадугодишњици свакако једнога од највећих.

Јустин никада није могао бити враћен на Универзитет, на своју катедру Догматике, али су код њега тајно долазили многи универзитетски професори, не само теолози, него и са других факултета, нарочито лекари и психолози, а још чешће поједини песници и књижевници на разговоре и савете. (Један од писаца и песника, адвокат Милан Д. Милетић, недавно је објавио предивну мању књигу личних „сведочења о Светом Ави Јустину", под карактеристичним насловом „Заљубљен у Христа", Београд, 2002). Поготову му је долазила студентска омладина, која се интересовала личним и општељудским животним проблемима савремености. Зато је имао и стицао све већи број ученика. Имао је доста пријатеља по Европи и Америци, који су га тајно снабдевали оном најважнијом новом теолошком и философском литературом, тако да је био сасвим упућен у токове савременог западног света и посебно западног хришћанства. Није остајао ни ван проблематике савременог екуменизма, па је као плод тог његовог интересовања настала књига „Православна Црква и екуменизам" (изашла на српском и грчком, у Солуну 1974; затим на руском и румунском).

Упокојио се у Господу у дан свога рођења, лицем на Благовести 1979. године.


Манастир Ћелије 1979. г. - 40-дне-вни помен

Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа и од већег броја православних, Грка, Руса, Француза, јер је од многих њих, а нарочито од светогорских монаха, још за живота сматран за светитеља. До данас већ има преко десет икона са његовим светим ликом, у Србији, Грчкој, Француској, Америци, а светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове Службе.



 


Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а очекује се и његово скоро свечано уношење у календар Светих Српске и васцеле Православне Саборне Цркве.

Целокупни опус оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком 4, 7 томова на француском и 1 на енглеском језику.

Бројни теолошки радови аве Јустина, осим догматике и егзегетике, обухватају области патристике, аскетике, литургике, као и теме из хришћанске философије и посебно из православне антропологије и на православљу засноване философије културе.

„Човек и Богочовек", наслов је који би могао бити карактеристичан и за сво његово богословље, јер у те две теме, или још тачније и Јустину верније: у тој двојединој теми БОГО—ЧОВЕКА обухваћена је сва Јустинова богословска мисао и животна философија, и више од тога: сва његова дубока и сложена личност, павловских и достојевсковских димензија. То је уједно и свеживотна Јустинова мисија мученика људског бића и мисли, Пророка и Благовесника у нашем веку и нашем народу, а она се састоји у крсном, тужнорадосном, распето—васкрсном сведочењу о Богу и Човеку, сусретнутим и сједињеним, без сливања, умањења и губљења, у Христу Богочовеку, вечном Божанском Логосу и Творцу, али и Спаситељу и Осмислитељу човека и рода људскога и свега света.

Благовесник ћелијски је истицао како је сваки хришћанин дужан да својим животом „исписује и даље Еванђеље Христово". Сходно том ставу и апостолској препоруци, његов живот је уистину био једно „живо савремено Еванђеље Христово". Уопште треба рећи и нагласити да је Преподобни Јустин Нови Ћелијски био и остао ретка, светоотачка појава у нашем двадесетом веку, скривена али неумитна савест Српске Светосавске Цркве и читавог јеванђелског, апостолско—светоотачког Православља у свету. То су му признавали још за земног живота, а после блаженог престављења његов углед и утицај све више расте, бар код оних који имају очи да виде и уши да чују, како вели Јеванђеље.

Скривајући дар прозорљивости, о. Јустин непогрешиво је поучавао, о чему најречитије сведочи следећи пример: када га је отац Клеопа посетио у манастиру Ћелије, и затражио тајински савет да ли да остане на Светој Гори, отац Јустин га је посаветовао: „Оче Клеопа, ако одеш на Свету Гору, придодаћеш још један цвет у Врту Богомајке. Али коме ћеш оставити вернике? Тамо се, Свети оче, молиш само за себе. А у земљи се молиш за све и можеш привести Богу много душа лишених поучитеља... Ја велим да останеш у земљи, Свети оче, да спасеш и себе и да помогнеш спасењу других. То је највеће добро дело садашњих монаха. Особито сада, када се боримо с безверјем, са сектама, са религијским индиферентизмом!"

 

 










 
http://www.youtube.com/watch?v=GWcAb4PnTAc
Беседа Аве Јустина о Светој Србији





Тропар Преподобном Ави Јустину:
Православља сладост, нектар премудрости ,
Оче Преподобни,
излио си у срца верних као богатство,
животом својим и учењем
показао се јеси жива књига Духа,
Јустине богомудри моли Христа Бога Логоса
да ологоси оне који Те поштују.


Тропар, глас 1.
Богослова богонадахнутог похвалимо,
који српом Духа сасече потпуно
лаж безбоштва и гордост Латина,
Јустина мудрога Србина,
као тајника Богочовека
и љубитеља благочешћа,
сви саборно кличући овако:
Слава Христу
Који тебе прослави,
слава Њему Који тебе увенча,
слава Њему, тебе у сенци скривенога,
Он показа Светилником света.



Кондак, глас 1.
Неисцрпни извор / Православних догмата, / и Анђела у телу / што дише Божјом ревношћу, / вернима јавно објавимо / Јустина Богоносног, / родом дичног Србина, / који речима и књигама својим / савршено утврђиваше / сав род Господњи Православни.

Величаније
Радуј се, Јустине боголики, / свих Православних / Данице новојављена, / који си ширине поднебесја / просветлио зрацима / речи твојих божанских / и отачком ревношћу.



Стихира на Слава, глас 8.
Слава Христу Богу Логосу, / Који тебе, Јустине, ологоси, / и показа словесним благовесником / Јеванђеља вечнога живота, / у Тајни Цркве Богочовечанске — / пуноћи Домостроја Свете Тројице, / Којој сада лицем предстојиш / и молиш се за спасење све творевине / у свима Божијим световима.







Чудо у Медној код Мркоњић Града

Чудесно обретеније моштију светих мученика
Број 955-956, Рубрика Догађај
Једанаестог октобра 2006. године пронађене су мошти светих мученика медљанских, тј. преподобномученика (монаха).

Мошти су пронађене на локалитету „Црквиште“, односно на мјесту где су се они годинама јављали једној побожној хришћанки Петри Тегелтији.

До овог чудесног догађаја дошло је на следећи начин: у љето 2003. године свештеник друге парохије мркоњићке Славољуб Тегелтија обавјестио је Епископа бихаћко-петровачког Хризостома да једна његова родица има нешто да му саопшти. Епископ се одазвао позиву, свратио је код њега у Мркоњић Град и сусрео се са до тада њему непознатом Петром. Сазнао је у разговору о њеним „виђењима“ и „порукама“ које је током година примала од преподобномученика.

уштина њених виђења и порука била је следећа: јављала су јој се три монаха и саопштавали јој где се налазе рекавши јој да иде код њеног владике и да му каже да их извади из земље.

Саслушавши њено казивање, као и историју примања визија и порука које има већ годинама, Епископ Хризостом је предложио да сви заједно (он, отац Славољуб и сестра Петра) пођу до Медне, односно до Црквишта. Успут, Петра је Епископу излагала сву њену агонију коју годинама преживљава због ових виђења и порука, односно, како јој нико не вјерује, како је сви због тога проглашавају овако или онако и тсл.

Дошавши на Црквиште и видјевши у каквом је несређеном стању шире подручје Црквишта због незаконитог просјецања нових путева од извјесних породица из Медне (иако се ради о имовини Црквене општине), Епископ је остао поприлично резервисан према свој тој причи. Додао је: „Добро, видјели смо и оставимо то још неко вријеме. Видјећемо шта ћемо предузети. Молимо се Богу. Он ће нам у вријеме које Он одлучи да је најпогодније све открити“. Додао је да о овоме ником не говоре, док он не одлучи шта ће предузети.
http://pravoslavlje.spc.rs/slike/955-956/cudesno-obretenije-mostiju-svetih-mucenika-2.jpg
Од 2003. године до 2006. године Епископ је читав „случај“ одложио на чекање. Можда ће неко помислити: зашто Епископ није повјеровао „причама“ сестре Петре. Епископ је био врло опрезан. Одговор је у следећем: бојао се искушења, тј. преваре и обмане нечастивога, јер живимо у времену у коме доминирају преваре и обмане лажних видовњака и „чудотвораца“. Пуне три године и више Епископ је њену причу одложио на „чекање“. Њено казивање: „Мени су рекли да Вама кажем да их извадите из земље“, у први мах га је збунило. Помислио је у себи: „О Боже мој, да ли сам ја достојан и да ли сам заслужио да ја будем тај за вријеме кога ће се они пројавити? Сматрао је себе недостојним те привилегије, а онда ни сам не знајући зашто, на први дан Духова  2006. године, идући ка Гламочу и пролазећи путем изнад њиховог вјековног почивања, рекао гордо: „Па, ако су ту доље, зашто се мени нису јавили, већ њој (Петри)?“

Од тог момента, сваку ноћ, чим би утонуо у први сан, прича о њима већ је била у његовој свијести. Ништа одређено или конкретно, али прича о њима сама је долазила. Пошто би се пробудио размишљао је на следећи начин: „Боже мој, шта ми се ово дешава? Па зар сваку ноћ да имам исте мисли (нису то били снови).“ 

И онда се дешава оно што је гордељиво затражио: па зашто се мени нису јавили? Ноћу уочи Мале Госпојине 2006. године, дакле, храмовне славе цркве у Медној, они му се јављају и скором истим ријечима говоре да их извади из земље. Скочивши из сна и прекрстивши се одлучи да истога дана у повратку из Стројица, гдје је ишао да служи и освети обновљену цркву, сврати у Медну и затражи од тамошњег свештеника протојереја Николе Пене да се приступи копању терена на Црквишту који је сестра Петра показала као мјесто њиховог почивања и јављања.

Од 21. септембра до 11. октобра очекивао се погодан временски тренутак, како би се наведеног 11. октобра 2006. године десило велико и историјско чудо.

ОБРЕТЕНИЈЕ СВЕТИХ МОШТИЈУ

Тог дана из Мркоњић Града кренула је машина за копање, а из манастира Клисине код Приједора млади игуман отац Василије Рожић, кога је протојереј Никола Пено позвао да се нађе тог дана заједно са њим на Црквини. Из Сомбора је стигла и сестра Петра како би и она била на Црквини.

Прва два сата копања није било никаквих назнака да ће се наћи свете мошти. И док је оце Васила и Николу хватала забринутост, сестра Петра је једнако говорила: „Само ви копајте, они су ту.“ Када су већ почели да сумњају у истинитост прича сестре Петре, мошти су се изненада појавиле. И док је отац Василије приступио вађењу светих моштију, отац Никола је похитао да јави Епископу Хризостому о њиховом проналаску. Одушевљен примљеном вијешћу епископ је са секретаром Епархије, игуманом Софронијем Никићем, одмах кренуо ка Медној. У међувремену, вијест је јављена и оближњим свештеницима који су похитали да заједно са епископом буду на Црквини и да са њим свечано пренесу пронађене свете мошти у храм Рођења Пресвете Богородице у Медној. Са заласком сунца над медљанском котлином мошти су пренешене уз пјевање тропара „Христос воскресе“ и „Мученици твоји Господи“.

Вијест о проналаску светих моштију и њиховом преносу у храм у Медној брзо се пронијела ужом околином па и шире, јер је екипа СРТВ пренијела репортажу о овом догађају. Дана 13. октобра Епископ Хризостом је са двојицом игумана, Софронијем Никићем, секретаром Епархије бихаћко-петровачке и Василијем, настојатељем манастира Клисине код Приједора, стигао у Медну ради прања светих моштију и њихове припреме за поклоњење вјерних.

Следећег дана Епископ Хризостом је први пут обзнанио откривање светих моштију у проповједима у Подрашници и у Дрвару.

Одлазећи на службено путовање ван Епархије, Епископ Хризостом је одредио да се служи Света Литугија у наредних 40 дана. Осим свештеника Епархије бихаћко-петровачке, Свете Литургије служили су и свештеници других епархија који су са многобројним вјерницима пристизали у Медну.

Први епископ који је служио Свету Литургију пред светим моштима медљанских свештеномученика био је  Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, који је мјењао Епископа Хризостома за вријеме његовог службеног одсуства из Епархије.

Затечени чудесним дјеловањем Божије благодати кроз пројављивање светих преподобномученика медљанских, стрепимо да својим оскудним ријечима не умањимо, не дао Бог, торжество и славље наших новопросијавших светих Серафима, Авакума, Мардарија и осталих. Ово чудо је прије свега прворазредни историјски догађај, догађај који је већ записан у историји наше помјесне Цркве и нашег народа. Као такав он заслужује да се историјски испита, односно да се покуша одговорити на питања: ко су и одакле су дошли монаси који су мученички пострадали у Медној? Да ли су они били монаси манастира Св. Петра и Павла код Требиња или манастира у непосредној близини у Пецкој? Затим, да се утврди како су и када пострадали и од кога? Потом, да се проучи када је подигнут и до када је постојао манастир у Медној, те каква је била његова судбина? Ово је задатак садашњим и будућим историчарима, како би исправили грешке својих непосредних претходника, који су неправедно заобилазили Крајину у својим научно-историјским радовима.

ЦРКВА У МЕДНОЈ

Медна је позната по искреној и дубокој побожности њених мјештана. То нам потврђује њихова борба за вјеру православну кроз вијекове. У атару данашњег села Медна за вријеме Отоманске империје постојало је више мањих црквица сакривених по шумама. Да Турци не би дознали за постојање скривених црквица, народ их је звао „ћелијама“. „Ћелије“ су биле монтажног типа и по потреби могли су их вјерници премјештати с једног мјеста на друго. Након Берлинског конгреса 1878. и уласка Аустроугарске у Босну и Херцеговину, хришћани, православни и римокатолици, добијају слободу и право да граде зидане цркве.

Првобитни храм, зидан од тврдог материјала, подигнут је између 1883-1888. године. Скоро 100 година је трајао, али је због дотрајалости порушен 1977. године. Исте године започета је градња новог, тј. данашњег храма.

Градња и његово опремање трајали су дуго, до 1988. године. Нови храм осветио је Епископ бањалучки Јефрем.

За кратко вријеме, од октобра 1995. до фебруара 1996. године, храм је био у рукама војске Р. Хрватске, која је окупирала подручје Мркоњић Града. Храм је дјелимично био оштећен, али је био оскрнављен од хрватске војске. Од 2001. до 2004. године храм је обновљен трудом и залагањем садашњег протојереја Николе Пене и његових парохијана. Обновљени храм обновио је Епископ бихаћко-петровачки г. Хризостом. Истовремено је довршена нова парохијска кућа, подигнута улазна капија са продуженим зидовима, саграђена чесма итд. 

ПРВО ЧУДО У МЕДНОЈ

1981. године Епископ бањалучки г. Јефрем извјештава Свети архијерејски синод о чудесном савијању и развијању Св. Антиминса за вријеме  Литургије у храму Рождества Пресвете Богородице у Медној, у Четврту недјељу часног поста.

Из љетописа парохије медљанске за 1981. годину издвајамо дио који се односи на прво чудо у Медној: „У овој парохији збио се један врло занимљив догађај. За вријеме служења Свете Литургије у току Валиког поста Свети Антиминс се склопио и расклопио три пута. Свету Литургију је служио отац Бране Клинцов. То се десило у току Часног поста 1981. године. Поводом тог догађаја парохију и пароха посјетили су епископи бањалучки Јефрем и рашко-призренски Павле, који је у вези са тим догађајем с надлежним парохом разговарао дуже вријеме.“

По извјештају и реферату Епископа рашко-призренског Павла (сада Патријарха српског), Свети архијерејски сабор донио је следећу одлуку: „Извјештај о чудесном савијању и развијању Св. Антиминса на Литургији у храму Рождества Пресвете Богородице у селу Медни, код Мркоњић Града, Четврте недјеље Часнога поста 1981. узети на знање и умолити Преосвећену епархијске архијереје да о томе обавјесте своје свештенство које ће у проповједима и разговорима указати вернима да је Господ у Цркви својој „у све дане до свршетка века“ (Мт 28, 20). А то обавезује све нас да свакодневно најозбиљније саображавамо свој живот према вољи Божијој, како би милост и помоћ Његова била са нама као што је била са прецима нашим“.

И гле, послије двадесет и пет година, сам Бог нам открива тајну тог тадашњег чуда: да су Свети Антиминс развијали и савијали тројица свештеномонаха медљанских мученика.   



Саставио Е. Х. Ј.

Манастир Моштаница

Постоји неколико забиљежених предања која говоре о постанку манастира Моштанице. Једно од њих каже да је Моштаница задужбина родитеља Светог Саве. Ово казивање сасвим се укалапа у свесрпско светосавско предање и нема извора на основу којих би се оно могло провјерити. П рема другој легенди Моштаница је подигнута 1113. године и то на мјесту погибије светог Теодора Тирона. Старији описивачи манастира поткрјепљују ово ''датовање'' казивањем о неком црквеном кључу на којем је тобоже била урезана година 1111.

mostanica1.jpg

Предање према којем је манастир Моштаницу подигао а манастир Рмањ, као столицу свом брату калуђеру Гаврилу Предојевићу, обновио Хасан-паша Предојевић везује се за стварне догађаје из прошлости овог краја, за турска освајања даље на западу током 16. вијека.

Први писани спомен манастира Моштанице је запис из 1579. године у Отачнику који се данас налази у Хиландару. У њему се наводи да је књига писана наведене године '' у храму светог арханђела Михаила у Манастиру звном Моштаница, у вријеме игумана Григорија јеромонаха.

mostanica2.jpg

Моштаница је у времену од средине 16. до средине 20. в. обнављана чак 9 пута. Како је и она страдала од њемачких бомби у прошлом свјетском рату, то су посљедње обнове изведене непосредно након рата.

Црква је димензија 23,4 x 10,5м, а висина куполе је 13,5м. Старији истраживачи оставили су податак о посљедњем трагу моштаничког живописа, који је био смјештен у ниши на западној фасади - ружичасти балчак мача светог арханђела Михаила, којем је и посвећена моштаничка црква.

По својој најмање петстогодишњој прошлости и по изузетно смјелој, складној и богатој архитектури цркве манастир Моштаница припада оном реду споменика културе који обиљежавају највиши ниво стваралаштва српског народа у окриљу Српске православне цркве. Историју овог споменика прате исте етапе које се уочавају у историји православних манастира на овом подручју, посебно Рмња. Положај на увијек немирној граници Отоманског и Аустријског царства условио је стална страдања и честе сеобе монаха, након којих су слиједили повраци и обнове.

mostanica3.jpg

Манастир Моштаница регистрован је као споменик културе друге категорије 1951. г. и ужива мјере заштите прописане З аконом о заштити културно-историјског и природног насљеђа Босне и Херцеговине.

Свети Теодор ( Сладић ) је родом из села Курузара под Козаром. Оскудни историјски подаци мало казују о животу овог српског мученика. По предању, Турци су га ухватили заједно са 150 Крајишника и мученички уморили. Спаљен је 1788. г. Код манастира Моштанице. Од његових моштију сачувана је рука са прстима. Године 1876. рука мученика Теодора била је у манастиру Комоговину (сјеверозападно од Костајнице) , а уочи Другог свјетског рата пренијета је у цркву у Костајници. Послије рата, једно вријеме била је у Саборној цркви у Карловцу, одакле је 1957. г. Пренијета у манастир Комоговину, гдје се и сада налази.

На икони, која се налази у саставу иконостаса цркве у Мариндолу, сјеверозападно од Карловца, св. Теодор је приказан у српској народној ношњи тога краја.

mostanica4.jpg

Свети ђакон Авакум , преподобно - мученик. Рођен је 1794. у Кнешпољу, близу манастира Моштанице. Крштено име - Лепоје. У раној младости напушта кућно огњиште и одлази у манастир Моштаницу.Код духовника Генадија припрема се за монашки постриг и монаши се у манастиру Моштаници.
 
Послије буне 1809. године, коју су Турци угушили крваво, није поштеђен ни манастир Моштаница. Игуман Генадије, са сином Стојаном, ђаконом Авакумом и његовом мајком, напуштају манастир 1811. г. и одлазе у манастир Трнову, код игумана Пајсија. У вријеме Хаџи - Проданове буне 1814. г. Духовник Генадије је узео активно учешће. Буна је угашена и Турци ухвате Хаџи - Продана и његову породицу, игумана Пајсија, ђакона Авакума и Стојана и оковане их одведу у Чачак, а затим у Београд.

Игуман Пајсије, заједно са више стотина Срба, набијен је на колац код Стамбол - Капије у Београду. Генадију, Авакуму и Стојану је понуђено да се потурче, а у противном ће бити набијени на колац. Генадије и Стојан се потурче, да би касније побјегли и вратили се у православну вјеру.

Ђакон Авакум је одбио да се потурчи и Турци га поведу на губилиште. Идући кроз београдску тврђаву и носећи колац на рамену, гласно је пјевао:

Нема вјере боље од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и вас Турке чека!
Чин`те Турци што је вама драго,
Скоро ћете и ви долијати -.
Бог је свједок и његова правда!

Мати га је пратила и преклињала га својим млијеком да се потурчи , а Бог ће му опростити. Ђакон Авакум одговара:

Мајко моја, на млијеку ти хвала!
Ал` не хвала на науци твојој!
Брзо ћеш се обрадоват` сину;
Док пред Божје изађемо лице!
Дошавши на стратиште, Турци му поново понуде да се потурчи, да не умре млад. Он поново одбија и пита:

Умиру ли Турци? Умиру - 
одговорише. Онда је свеједно, а прије, а послије; што прије умрем, омање ми гријеха!
Зачуђени Турци одусташе од убјеђивања и одлучише да му срце прободу ножем, да се не би дуго мучио и умирао у најстрашнијим мукама. Тада га мртвог набише на колац.

Ђакон Авакум се празнује 17/30. децембра по новом календару и Крсна је слава београдске православне омладине.

Тропар св. Преподобномученика Пајсија и Авакума ( глас 4 ):

Јако истини војини Христови,
кротостију и смиренијем возсијасте,
и за Христа доблествено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
но смерт ваша велегласно возвјешпчајем всјем:
лучше јест за Христа и отечество страдати,
нежели без Христа и всеијелиј мир сеј стјажати!

Као истинити војници Христови,
кротошћу и смирењем засијасте,
и за Христа узвишено пострадасте,
преподобномученици Пајсије и Авакуме,
али смрт ваша (веома) гласно објављује свима:
свјетлије је страдати за Христа и отаџбину,
него ли без Христа и цијели свијет овај задобити.
Тропар светим мученицима јасеновачким (глас 8):

Због вјерности Богу и Божјој правди
Пострадасте тијелом, земља се растужи;
Ал`спасосте душе, небо се весели,
А претци се ваши небом распјеваше,
На капији Раја сретоше вас с пјесмом:
"Имена су ваша у Књизи вјечности;
улазите у Рај, дјецо бесмртности..."
Сад у царству вјечном, гдје је вјечно Данас
без Јуче и Сутра, молите занас!

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ПРАВЕДНОСТ И НЕПРАВЕДНОСТ - ТРАЖЕЊЕ ОПРАВДАЊА УДАЉУЈЕ БЛАГОДАТ БОЖИЈУ

Од оправдавања има добробит само егоизам

- Када не оправдавам друге за неки њихов поступак, да ли то значи да имам тврдо срце?

- Да не оправдаваш друге, а да оправдаваш себе? Сутра ни Христос неће да те оправда. Људско срце за само један тренутак може да отврдне и да постане као камен тврдо, ако се рђаво понесе према некоме, а у другом тренутку да постане веома нежно, ако је према некоме добро. Треба да имаш материнско срце. Видиш, мајка све прашта, а понекад се прави и да не види погрешку.
Онај ко чини исправни духовни напор, за све друге налази олакшавајуће околности, за све друге налази оправдања, а самога себе никада не оправдава, чак ни онда када је у праву. Увек каже да је крив, зато што мисли да није достојан прилике која му се даје. Види, на пример, некога како краде и мисли да би он сам, да му нико није помогао, крао чак и више од онога и каже: "Бог је мени помогао, а ја сам дарове Божије присвојио само за себе. То је највећа крађа. Разлика је само у томе што се крађа овог другог види, а моја крађа ее не види." Тако окривљује себе а на свог ближњега гледа са милосрђем. Или, ако на другоме види неку ману, било велику, или малу, налази за њу оправдање тако што гледа само оно што је добро у њему и мисли да и он сам има много мана које виде други. Зато што свако од нас, ако боље размисли, налази код себе много рђавих особина, тако да веома лако може да нађе оправдање за другог. Толико има тога што смо учинили! "Грех младости моје и незнања мога не спомени... Господе!" (Псал. 24, 7).

- Када од мене, старче, затраже услугу и ја је радо учиним, али у журби направим некакву малу штету, па ми због тога приговоре, ја покушам за то да се оправдам.

- Дакле, хтела си да учиниш добро, али си направила неку штету, Прихвати приговор због штете, како би добила пуну награду за то добро. Ђаво је врло лукав. Одлично познаје свој занат. Има и толике године искуства, па зар да га не искористи! Натера те да се оправдаваш како би изгубила добробит од добра које си учинила. Када видиш неког човека, обливеног знојем, како на раменима носи некакво бреме, ти му притекнеш у помоћ да му олакшаш. То је некако природно. Видела си бреме које је теглио, нагнала те твоја усрдност да потрчиш и да му помогнеш. Али, да понесеш нечије речи које те неправедно оптужују, е, то је већ тешко. Ако, када нам приговарају, одмах пожуримо да се оправдамо, то јасно показује да још у себи носимо потпуно жив лаички начин размишљања.

- Старче, има ли нешто чему оправдавање користи!

- Да. Користи нашем егоизму. Оправдавање представља духовни пад и протерује благодат Божију. Човек не само да не треба да се оправдава, него треба да заволи неправду која му се наноси. Оправдавање нас је протерало из раја. Није ли се то догодило Адаму? Када га је Бог упитао: "Да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?" Он није рекао; "Згрешио сам Боже мој, погрешио сам" већ се оправдавао: "Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох." Као да је рекао: "Ти си крив што си створио Еву!" Да ли је Адам баш морао да послуша Еву?" Пита Бог и Еву и она одговара: "Змија ме превари, те једох." (1. Мој. 3,1113). Да је Адам рекао: "Згрешио сам, Боже мој, погрешио сам." И да је Ева рекла: "Ја сам погрешила", све би било у реду. Али, одмах оправдавање, самооправдавање.

- Старче, зашто је крив неко ако не разуме колико је зло оправдавање?

- Зашто је крив? Зато што је крив! Када неко непрестано оправдава самога себе и мисли да га други не схватају, да су сви неправедни и да је само он тај који трпи, да је он жртва. А шта је често најчудније? Иако је сам био неправедан и крив је, каже: "Ја бих прихватио неправду, али не желим да онај други испадне крив." Значи, тражи за себе оправдање, на изглед из... љубави, како би пробудио савест у оном другом, за којег мисли да му је нанео неправду, па да не би бацио кривицу на њега! Или, почиње да даје гомилу објашњења, да не би онај други случајно нешто погрешно разумео, па да не... испаде крив! Видите ли како ђаво танано води игру?

Блаженства


cheap cigarettes
Христова бесједа на гори или „Блаженства“, јесте основ хришћанске етике, Христовог моралног закона. Како је описано у 5. глави Матејевог Јеванђеља, Христос је окупљеном народу, са једног узвишења образложио укратко сав морални закон по којем људи треба да живе, како би задобили спасење и живот вјечни.

У ових девет тачака, девет Блаженстава, говори се о хришћанским врлинама које бисмо требали да развијамо у себи, врлинама којима треба да тежимо, како бисмо цијелом свијету показали шта за нас значи: бити православни хришћанин. Живећи по овим врлинама и развијајући их у себи, ми се у пракси декларишемо као православни хришћани, јер данас није довољно само рећи да припадамо Православној Цркви, већ смо дужни да то и покажемо.
До Христа је било неколико моралних закона кроз историју, као што су Хамурабијев и  Мојсијев закон.

Када је ријеч о 10 Божјих заповијести, морамо знати да Христос доноси један савршенији морални закон, али не укида стари. За хришћане и даље остаје на снази 10 Божјих заповијести, јер и сам Христос каже: Нисам дошао да укинем закон и пророке, мислећи на Стари Завјет, већ да их испуним. Новозавјетни морални закон доноси нешто потпуно „ново под сунцем“, а то су заповјести љубави, као нпр. „Љуби ближњега свога као самога себе“ или „што не желиш себи, не чини другоме“ и врхунац љубави кроз заповијест: „Љубите и непријатеље своје“.

Христос нам препоручује: Будите савршени као што је савршен Отац ваш на небесима! (Мт. 5, 15.), а на другом мјесту каже: Ја сам пут, истина и живот, нико не долази Оцу осим кроз мене! (Јов. 14, 6.) Узевши у обзир све заповијести и сав закон којег доноси Христос, видимо да једини начин да постанемо и останемо хришћани, јесте да будемо у заједници са Христом, Сином Божјим, кроз свету Тајну Причешћа и остале Св. Тајне и молитвословља која добијамо у
Цркви и кроз Цркву - као заједницу вјерних окупљених око Христа.

Ових девет Блаженстава гласи:

  • Блажени су сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско,
  • Блажени су који плачу, јер ће се утјешити,
  • Блажени су кротки, јер ће наслиједити земљу,
  • Блажени су гладни и жедни правде, јер ће се наситити,
  • Блажени су милостиви, јер ће бити помиловани,
  • Блажени су чисти срцем, јер ће Бога видјети,
  • Блажени су миротворци, јер ће се синовима Божјим назвати,
  • Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско,
  • Блажени сте кад вас осрамоте и узпрогоне и кажу на вас свакојаке рђаве ријечи лажући мене ради. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима. (Мт. 5, 3-12.).


  • БЛАЖЕНИ СУ СИРОМАШНИ ДУХОМ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО.

Под синтагмом сиромашни духом подразумјевамо прву хришћанску врлину: смјерност или смиреност. Сиромашни духом, односно смирени или смјерни људи су они који, прожети чврстом вјером у Христа као Бога и Спаситеља, схватају да све што имају у животу долази од Бога. Наравно, свако духовно, али и материјално добро долази нам од Бога Његовом благодаћу. Зато су смирени људи увјек упослени молитвом Васкрслом Господу, јер само Његовом благодаћу можемо заслужити највеће добро, а то је спасење душе наше. Ништа нас од материјалних ствари неће спасити и довести нас у Царство Небеско, као нашу праву отаџбину, ако нема смирења, ако нема сталне молитве Господу и уудања у Њега као јединог Спаситеља душа и тијела наших.

Смиреност, као хришћанска врлина, није нека хришћанска новост. Старозавјетни примјер Праведног Јова даје нам пуно објашњење циља и смисла образовања наше личности у овој врлини.
Господ Исус Христос је сав свој земаљски живот у тијелу провео дајући нам примјер смирености. Већ рођењем Својим Он нам то и најављује, јер је као Јагње Божје рођен у пећини, у јаслама, а не у велељепном двору са слугама и у раскошу. Од материјалних добара Он је имао само једну хаљину, а опет је то онај исти Бог Син, јер је Он наш Цар Небески, а не цар земаљски.

За Своје ученике бира неуке и просте рибаре, како би у њихове духовне мреже уловио сав свијет и свему свијету и свим народима се приказао као Спаситељ управо смиреном проповиједи Својих Апостола. На њиховом примјеру учена је сав Црква и сви свети који су смирено и са радошћу подносили све животне препреке на путу ка Царству Небеском.

Међутим, насупрот свакој хришћанској врлини стоји гријех. Тако и насупрот смирености, као извору свих других врлина, стоји гордост, која је извор сваког зла и пропасти. Горди или охоли људи су они који себе прецјењују и нереално постављају испред других и испред савког закона. Горд човјек нема смирености у себи и сматра да је сам себи довољан, да му нико не треба, а понајмање Бог. Такви људи сију зло око себе као што је и сатана, као извор сваког зла, себе сматрао битнијим од Бога и за собом повео многе анђеле, али и многе људе.

Нажалост, одувијек је било гордости и охолости. Читава историја људског рода је у сталној борби између врлине и гријеха, али они који себе стављају испред других морају да схвате да треба да служе другима, а не да они које они престављају служе њима. Само ако смирено служимо другима, добићемо награду од других и, на крају, од самог Господа. Али ако сами себе стављамо испред других, онда смо осуђени ва вјечну усамљеност и презир и на овом свијету и у вјечности.

  • БЛАЖЕНИ СУ КОЈИ ПЛАЧУ, ЈЕР ЋЕ СЕ УТЈЕШИТИ!

О каквом се плачу, заправо, ради? Христос овдје подразумјева искрено покајање за учињене гријехове. Више пута смо кроз ове емисије наглашавали да је искреност у односу са Богом и својим ближњима хришћански императив, јер покајање ријечима није довољно. Као и у свему нашем односу према свијету који нас окружује, а самим тим првенствено према својој вјери, морамо бити искрени и чврсти. Млако исповиједање своје вјере и фарисејски однос према Божјим заповијестима је гријех и лицемјерство, те такво исповиједање вјере и покајања нема никаквог смисла.

"Они који плачу" у овом случају су они хришћани који су дубоко повријеђени због удаљавања од Бога, а сваки гријех нас одваја од Бога. Погрешна су она вјеровања да Бог некога одбацује и "окреће своје лице" од грешника.

Гријесима ми сами себе одвајамо од пута Господњег и усмјеравамо се странпутицама, а Господ стрпљиво чека наше покајање. Господ не воли гријех, али воли грешника, што је и на Крсту показао када је опростио покајаном разбојнику.

Свето Писмо је пуно и препуно прелијепих примјера покајања, од којих је, свакако, најљепши примјер Христа као Доброг Пастира који оставља 99 оваца и тражи ону једну изгубљену. Али и та изгубљена овца тражи свог Пастира и не чека да је Он нађе, већ у сузама дозива и тражи све док је Он не нађе. Ова радост поновног сусрета са Господом највећа је радост коју човјек може да осјети.

Псалмопјевац Давид испјевао је најљепше пјесме о болу због удаљености од Господа и радости због повратка на прави пут. Ево неких примјера: Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама натапам постељу своју. (Пс. 6,6.) Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! Сузе су ми хљеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: гдје је Бог твој? (Пс. 42, 1-5.)

У Новом Завјету имамо записан примјер грјешнице која сузама својим пере ноге Спаситеља и косом својом их брише, тражећи покајање. Апостол Петар из страха од смрти три пута се одриче Господа, али сузама својим задобија спасење и повратак у апостолску службу.

  • БЛАЖЕНИ СУ КРОТКИ, ЈЕР ЋЕ НАСЛИЈЕДИТИ ЗЕМЉУ!

Кротост је хришћанска врлина, а кротки људи су они који се одликују благошћу и љубављу према свим људима на свијету. Такви људи смирено и стрпљиво подносе све недаће које живот доноси и увреде које им други људи наносе, не светећи се никоме и не враћајући зло за зло. Кротки људи не осуђују, нити клевећу или обмањују друге без обзира на сво зло које им наносе.

Ова врлина је плод благодати Духа Светога и пројављује се у трпљењу и подношењу. Најљепши примјер и образац кротости је и сам Спаситељ који се не горди при уласку у Јерусалим, нити се буни када Га разапињу на Крст. Он се, напротив, моли за своје мучитеље ријечима: "Оче опрости им, јер не знају шта чине!"

Још у Старом завјету пророк Исаија пророкује за Христа да ће бити образац кротости: Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање би вођен и као овца нијема пред оним који је стриже, не отвори уста своја. (Ис. 57,7.)

Већ први међу мученицима за Христа, свети мученик архиђакон Стефан, слиједећи примјер свога Спаситеља, моли се за оне који га каменују ријечима: "Боже, не узми им ово за гријех!" И многи мученици за вјеру су пострадали као јагањци кротки, од којих су нама најпознатији св. Георгије, св. Димитрије, св. Теодор и многи, многи други.

И Апостол Павле нам пише у својој Посланици римљанима о кротости и савјетује: Будите у нади радосни, у невољи трпељиви, у молитви постојани... Радујте се свагда са радоснима и плачите са онима који плачу. Будите једне мисли међу собом. Немојте гордо мислити, него се дружите са смиренима, не сматрајте сами себе мудрима...

Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте мјесто гњеву, јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ! Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га: јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло побједи, него побједи зло добрим! (Рим. 12, 12-21.)

Насупрот овој врлини стоји гријех гњева и злобе, али Христос нам поручује да ће само кротки наслиједити земљу, а за гњевне и злобне је припремљен вјечни бездан и тама.

  • БЛАЖЕНИ СУ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ!

Милост или милосрђе је хришћанска врлина којом, по узору на Христа Спаситеља, треба да се одликује сваки хришћанин. Милосрђе је исто што и човјекољубивост, а испољава се кроз несебичну помоћ ближњима на два начина: материјално и духовно. Ми хришћани дужни смо да својим сиромашним ближњима материјално помажемо и да им својом помоћу олакшамо овај кратки овоземаљски живот. У духовном смислу, дужни смо да савјетујемо млађе и неискусне, да тјешимо болне и уцвељене, и да им дамо сваку подршку у животу.

Ових дана смо прославили празник светог Николаја, архиепископа мирликијског и чудотворца, светитеља који је у хришћанском свијету познат по дјелима милосрђа. Списак оних којима је свети Николај помогао на било који начин био би исувише дугачак. Он је у свом уму увијек имао Христове ријечи: Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив.(Лк. 6,36.)
Господ од нас очекује милост и милосрђе према својим ближњима онако као и ми очекујемо да се Он односи према нама. И у Господњој молитви, ми се молимо: ...опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим...

Па када је Бог милостив према нама грешницима, како да онда ми не будемо милостиви према својим ближњима. Сјетимо се оних Христових ријечи: Кад бисте пак знали шта је то: Милост хоћу а не жртвоприношење, не бисте осуђивали невине (Мт. 12, 7.), као и: Не за дјела праведна која ми учинисмо, него по својој милости спасе нас бањом новога рођења и обновљења Духом Светим (Тит. 3,5.)

Стога, нама хришћанима остаје да се међу собом и према свим људима на свијету опходимо са милошћу и милосрђем, као што и Ап. Павле поручује свима нама кроз Посланицу Ефесцима: А будите међу собом благи, милостиви, праштајући један другоме, као што је и Бог у Христу опростио вама. (Еф. 4,32.)

  • БЛАЖЕНИ СУ ЧИСТИ СРЦЕМ, ЈЕР ЋЕ БОГА ВИДЈЕТИ!

"Чисто срце", о којем се говори у овом Блаженству, јесте хришћанска врлина која се задобија као плод свих претходних врлина: смирености, кротости и милосрђа. "Чисто срце" је, дакле, резултат чистог хришћанског живота по заповјестима Божјим.

У Светом писму и светоотачкој литератури (као Светом предању) срце се означава као центар и исходиште свега што у животу чинимо: и врлина и гријехова. Под "срцем" схватамо емотивни живот човјека који је искључиви разлог нашег интровертног или екстровертног односа према Богу, свијету и себи. Однос који градимо, као и ситуације у које нас живот доводи и поставља и које нас граде као Личности, искључиво зависе од наше вјере. С друге стране, сама вјера излази из срца, тј. она је ствар нашег емотивног живота. Вјера и знање се, углавном, односе као спрега емоција и знања.

Другим ријечима, Блажени су чисти срцем, означава да сав наш однос према Богу, ближњима и себи происходи из наших чистих емоција. Да би оне могле бити чисте и непорочне, сваки хришћанин треба да се "увјежбава" и уздиже кроз светотаински живот у Христу.

"Срце" је , како рекосмо, центар и исходиште наших емоција. Свако наше дјело, прије него се материјализује кроз тјелесне органе, бива зачето у срцу. И јеванђелске ријечи нас на то упућују: Добар човјек из добре ризнице срца свога износи добро, а зао човјек из зле ризнице срца свога износи зло, јер уста његова говоре из сувишка срца!" (Лк. 6,5.)

Стога Свети Оци стално наглашавају да треба да чувамо срце своје од злих помисли, злих жеља и злих размишљања. Уколико су мисли и жеље рђаве и дјела ће бити таква. Несавјесност према своме срцу несумњиво ће нас увести у робовање гријеху и страстима, а из таквог ропског живота произилази и ропско служење злу које из срца исходи. Одавно је позната изрека да више пута поновљена лаж постаје истина. И више пута поновљени гријех постаје животна навика. Стога запамтимо ријечи Апостола Павла који опомиње: Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи и не дајте се опет у јарам ропства ухватити!" (Гал. 5,1.)

Чисто срце је благодатни дар који сваки хришћанин добија на Св. Тајни Крштења. Очишћени од свих гријехова и сваког робовања сатани, ми своје тијело претварамо у храм Духа Светога, а своје срце у стан Бога Живога. Стога чисто срце види Бога у себи, али и у свим људима. Не заборавимо да испод свих блатних наслага гријеха стоји христолики човјек, ма како он био замазан силним гријесима, и не чудимо се овоме, него вјерујмо да је сваки човјек и сваки од нас Христос у малом. Само очишћеним срцем ово можемо  схватити и чистим срцем доживјети.

Веома чест моменат на свим богослужењима православне Цркве, а самим тим и неизоставни саставни дио свете Литургије, јесте "Мир Божји"! Често слушамо у православним храмовима свештенике и епископе који се обраћају вјернима спасоносним ријечима: Мир свима! Затим, у прозбама које произносе ђакони, често се молимо за вишњи мир и спасење душа наших, за мир свега свијета итд. Ево и разлога томе, утемељеног у Христовим ријечима, седмој Христовој моралној заповијести која гласи:

  • БЛАЖЕНИ СУ МИРОТВОРЦИ,  ЈЕР ЋЕ СЕ СИНОВИМА БОЖЈИМ НАЗВАТИ!

О миру, бар на овим просторима, слушамо свакодневно, па се поставља питање: Ко су у овим Христовим ријечима миротворци и да ли је то исти онај мир који нам својим потписима на разним резолуцијама и документима доносе преставници разних народа? Да ли се о миру може говорити на неки другачији начин и да ли, уопште, мир може бити различит?

Чувајући вјековима истине Христовог учења записане у Светоме Писму, православна Црква је научила своје вјернике да нити једну ријеч, нити једну реченицу смијемо и можемо извући из контекста или одвојити је од свеукупног дјела. Тако и ове Христове ријечи можемо схватити тек када сагледамо сав Његов овоземаљски живот и све Његове заповијести заједно.

О миру можемо говорити на два начина: (1) као о престанку рата и и одсуству физичких немира, али и (2) о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Христос говори о овом другом миру. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. По ријечима преподобног оца Тадеја: Најважније је чување срца у миру ... У срцу треба да влада мир, тишина, ћутање, тиховање. Мислени хаос је стање падших духова. Наш ум, међутим, треба да је сабран, јединствен, пажљив. Само у јединствени ум може се уселити јединствени Бог.

Како изгледа мир у срцу и уму, тешко је објаснити некоме ко га никада није осјетио. Можда је најближе осјећају које дијете има у мајчином наручју, јер мир у срцу је Божји дар човјеку који се, као дјете мајци, препушта Његовој вољи. Ово потврђује и Апостол Павле у 2. Посланици Коринћанима када каже: А све је од Бога, који помири нас са Собом кроз Исуса Христа и који нам даде службу помирења. Јер Бог бјеше у Христу који помири свијет са собом не урачунавши им гријехе њихове и метнувши у нас ријечи помирења. (2. Кор. 5,18-19.)
Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се не огледа у изјавама и резолуцијама, него у дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду.

Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела. Стога је небројена војска Божјих угодика и светитеља, у ствари, права мировна мисија у овом свијету, војска Христова која није ратовала оштрицом мача, већ исијавањем мира Божјег на све који су са њима долазили у контакт. Па и послије своје физичке смрти светитељи настављају јеш јаче да исијавају мир и спокојство из својих светих и цјелебних моштију расијани свуда по овом намученом свијету.
Ево о каквом се миру говори у Христовим заповјестима!

  • БЛАЖЕНИ СУ ПРОГНАНИ ПРАВДЕ РАДИ, ЈЕР ЈЕ ЊИХОВО ЦАРСТВО НЕБЕСКО!

У прошлој емисији, тумачећи седмо блаженство, говорили смо о миру и миротворцима. Тада смо говорили о унутрашњем миру који је спокојство душе и одсуство духовних и душевних немира. Такав мир, мир душе и мир у души постиже се само чврстом и непоколебљивом вјером и молитвом. Тек када се у нашу душу усели Бог и када је препороди благодаћу својим свог присуства, онда почиње истинско миротворство које се огледа у нашим дјелима. Ко Бога има у срцу, тај и дјела Божја чини, а коме се у срце усели нечастиви, томе и дјела нечасна буду. Из наше душе и нашег срца, дакле, извиру и наша дјела.

Ови други, који изазивају нестеће, ратове и много људских страдања, најчешћу мету виде управо у праведницима, који им сметају и који их ометају у вршењу злих дјела.
У овој осмој Христовој заповјести се говори о правди Христовој, о праведним дјелима и, уопштено, о праведном животу по Христовим заповијестима.

Страдалника за ову правду има небројено, почевши од првих прогона хришћана од стране многобожаца, преко јеретика, до  сатанистички настројених невјерника и иновјераца, који нису презали ни од каквих метода за мучење и убијање Христових сљедбеника. Бар на овим просторима не мањка доказа за ове ријечи. Један од тих мученика за своју вјеру, који је пострадао као јагње невин и као стуб православља, био је и наш Епископ свети свештеномученик Платон.

Али вршење правде Божје и живот по заповјестима Христовим не треба да престане само зато што наилазе опасности. Напротив! Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, а потом души вашој не могу наудити, или друге Христове ријечи: Не бојте се оних који убијају тијело, већ оних који и душу могу убити! јесу најбољи савјет и наше најјаче оружје у свијету. Јер они који и страдају за правду Христову имају отворен пут у Царство Небеско и живот будућег вијека.

  • БЛАЖЕНИ СТЕ КАДА ВАС СТАНУ РУЖИТИ И ПРОГОНИТИ И РЕКНУ НА ВАС СВАКУ ЗЛУ РИЈЕЧ ЛАЖУЋИ МЕНЕ РАДИ!

Осмо и девето Блаженство чине једну цјелину, јер оба говоре о праведном животу по Христовим заповјестима и страдању за Христа, Који је Пут, Истина и Живот. Христос је својим ученицима претсказао страдање за Истину, а преко њих свим хришћанима који живе у Истини, јер сатана не мирује, он се бори против сваке Истине и сваког ко љуби Истину, зато се у Светом Писму и назива "отац лажи".

Христос је рекао: Ето, ја вас шаљем као овце међу вукове: Будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови... јер ће вас људи предати судовима и по зборницама биће вас... Свијет мене мрзи, јер ја свједочим о њему да су дјела његова зла... а доћи ће вријеме када ће сваки који вас убије мислити да богу службу чини (Мт. 10,16 - 18,22. , Јн. 7,7 ; 15,18-23 ; 16,2.).

О мучеништву за вјеру православну говорили смо у претходној емисији, али и сада ћемо нагласити да је хришћанима својствено страдање. Пред Христово хапшење и страдање Он каже Апостолима: Ево иде кнез овога свијета, мислећи на сатану који је завладао срцима многих људи и преко њих спроводи своју злу вољу.

Стога треба знати да, када страдамо, не страдамо од руке ђавоље, јер он је нематеријална сила, већ од руку злих људи који у срцима својим носе зло. Сам ђаво нам не може наудити, нити убити, нити нанијети какво физичко зло. Али може и у наша срца да посије зло, које, ако израсте и ако се на вријеме не ишчупа из срца, може донијети своје плодове.

Зато мисија Христова на овом свијету, кроз Цркву Његову, а то значи кроз свакога од нас православних хришћана, треба да буде неуморно исправљање и савјетовање својих ближњих благом ријечју и личним примјером. Па и када страдамо, ми треба да будемо примјер својим мучитељима и њиховим насљедницима, јер давно је речено да крв мученика за вјеру постаје сјеме за нове хришћане.

Када страдамо за Христа, ми се сједињујемо са Њим и Он нам широм отвара врата Царства Небеског.

Свједоци смо много примјера кроз историју за ово што је речено. Сјетимо се и покајаног разбојника на крсту разапетог до Христа, који видећи праведно страдање Христово, исповједа своју вјеру у Њега као свог Спаситеља.

Ево још једног примјера: Светих четрдесет мученика, које славимо као празник Младенци, бачени су у залеђено језеро да умру од хладноће, а на обали је заложена ватра да се угрије онај који се одрекне Христа. Један од њих је изишао из воде и одрекао се Христа, али је један други војник, видећи њихову вјеру и видећи вјенце са неба да се спуштају на сваког од њих, тог момента исповједио вјеру у Христа и ушао у језеро те страдао за свог Спаситеља, иако прије није био хришћанин.