Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Давно, давно, живео је неки старац који се много молио и често бринуо о људским гресима. И чудним му се учинило зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше. “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Једном је са тим мислима утонуо у сан. И на његово изненађење, Анђео сав у сјају, обавивши га крилом, понесе га високо изнад земље... Како га је носио све више и више, све слабије су се чули звуци са Земље. Нису се чули људски гласови, утихнула је песма, звуци, читав жамор сујетног људског живота. Само су с времена на време однекуд долазили хармонични нежни звуци, као звуци далеке лауте.
Шта је то? – питао је старац.
- То су свете молитве – одговори Анђео,- само се оне овде чују!
- Али зашто су тако тихе? Зашто је тако мало тих звукова? Ево сада се сав народ моли у храму...
Анђео га погледа тужног лица.
-Желиш да знаш?.. Погледај...
Далеко доле видео се велики храм. Чудесном снагом су се отворили његови зидови и старац је могао да види све што се дешава унутра.
Храм је увек био пун људи. На клиросу се видео велики хор.
Свештеник у пуној одори је био у олтару. Текла је служба! Каква служба – није се могло рећи јер ни један звук се није чуо. Видело се, како је стојећи на левом клиросу чтец нешто читао брзо-брзо, мрмљајући, али речи горе нису допирале. На амвон је брзо изашао ђакон громадног раста, одсечним покретом загладио косу, затим подигао орар, широко отворио уста, и… ни звука!
На клиросу је регент раширио нотни текст: хор се спремио да пева.
«Аха, хор ћу сигурно чути…» - помислио је старац.
Регент је дао интонацију, подигао руке и дао знак за почетак, али као и раније -царовала је потпуна тишина.
Било је сасвим чудно гледати: регент је махао рукама, давао такт ногом, басови су се зацрвенели од напрезања , тенори запињали, високо подижући главу, сви су отварали уста, али песме није било. «Шта је ово?» - помислио је старац.
Пренео је поглед на људе који су се молили. Било их је веома много, разних узраста и положаја: мушкараца и жена, старих и младих, господе и простих сељака. Сви су се крстили, клањали, многи су шапутали, али се ништа није чуло.
Читава црква је била нема.
- Зашто је тако? – питао је старац.
- Спустимо се, и ти ћеш видети и разумети… - рекао је Анђео.
Брзо и невидљиво за остале у храму, спустили су се у сами храм. Обично одевена жена стајала је напред и изгледало је да се усрдно моли. Анђео јој се приближи и тихо је додирну руком… И одједном је старац видео њено срце и разумео њене мисли.
«Ах, та проклета женетина! – размишљала је она. – Опет је у новој одећи! Муж – пијаница, деца – неваспитанци, а она не обраћа пажњу!.. Само се лицка!..»
Даље је стајао лепо обучен господин и замишљено посматрао иконостас. Анђео је додирнуо његове груди, и пред старцем су се отвориле његове тајне мисли: «…Тешка досада! Лоше сам трговао… изгубио сам хиљаду а можда и хиљаду ипо…»
Даље је стајао младић. Он се већ није молио, све време је гледао лево, где су стајале жене, црвенео и премештао се с једне на другу ногу. Анђео га је додирнуо, и старац је прочитао његове мисли: «Ах како је добра Дуњаша!.. Код ње све вреди: и лепа и има добар посао… Такву бих жену хтео! Да ли би ме хтела?»
И многе је додиривао Анђео, и сви су имали сличне мисли, празне, световне. Пред Богом су стајали али о Богу нису мислили. Само је изгледало као да се моле.
- Разумеш ли сада? – питао је Анђео. – Такве молитве до нас не долазе.Зато и изгледа тако- сви они су заиста неми...
Тог тренутка звонки дечји гласић је јасно проговорио:
- Господе! Ти си благ и милостив…Спаси, помилуј, исцели моју сироту маму!..
У углу, на коленима, прибијен уза зид, стајао је дечачић. У очима су му блистале сузе. Мило се за своју болесну мајку.
Анђео га је дотакао и старац је видео дечје срце.
Тамо су били брига и љубав.
- Ево молитве, која до нас допире! – рекао је Анђео.
Ето зато, наше лицемерне, чисто формалне молитве до Бога не долазе и плод не доносе.
твоје, и слабости твог живота? Ја знам твој кукавичлук, грехе твоје, и упркос томе
кажем ти: ”Дете моје, дај Ми твоје срце и љуби Ме такав какав јеси!”
У сваком тренутку и у свакој ситуацији у којој се налазиш, у одушевљењу или
потиштености, у верности или неверности, љуби Ме такав какавв јеси!
Ја хоћу љубав твог сиромашног срца! А ако чекаш да будеш савршен, тада Ме никад
нећеш љубити. Зар Ја не бих могао из сваког зрна песка створити анђела Серафима
који зрачи чистотом, племенитошћу и љубављу? Зар Ја нисам свемогућ? Иако се
Мени свиђа да занемарим ова изванредна бића и дам предност и вредност
сиромашној љубави твога срца, нисам ли Ја увек господар твоје љубави?
Дете моје, допусти да те волим! Ја хоћу твоје срце! Свакако, Ја ћу те временом
преобразити, но данас и увек, љуби Ме такав какав јеси!
И ја желим да ти ово чиниш! И желим видети, такође, како из дубине расте твоја
љубав! Ја љубим, такође, у теби и твоје слабости, а љубим, такође, и љубави
сиромашних и бедних. Ја желим да из срца бедних чујем непрекидни зов: ”Господе
Исусе, ја Те љубим!”
Ја једино желим песму твог срца, а не желим твоју мудрост и таленте. Само је једно за
Мене важно - да видим како радиш са љубављу! Кад бих ти Ја њих дао, ти би тако
слаб, њима хранио своје самољубље. Ја бих те могао одредити и за велике ствари, али
не! Ти треба да будеш бескорисни слуга. Штавише, Ја ћу ти одузети и оно мало што
имаш, јер Ја сам те створио само за љубав!
Данас стојим пред вратима твог срца као просјак. Ја, Цар царева! Ја куцам и чекам,
пожури да Ми отвориш! Не позивај се на своју беду! Када би ти потпуно могао
схватити своје сиромаштво, ти би умро од бола! И оно што би Ме заболело, јесте
управо то, када бих видео да сумњаш и губиш поверење у Мене!
Желим такође да мислиш на Мене сваког сата, и дању и ноћу! А такође желим
безначајне послове да обављаш из љубави према Мени! Рачунам на тебе да ми
дарујеш радост и не брини се што не поседујеш такве врлине! Ја ћу ти даровати Моје!
Ако будеш патио, Ја ћу ти дати снагу! А ако Ми дарујеш љубав, тада ћу Ја теби дати
толико много, да можеш љубити далеко више него што и можеш сањаш. Мисли на
то, да Ме љубиш такав какав јеси!
И нека дође што хоће! Не чекај да будеш свет да би ме могао љубити, онда ме никада
нећеш љубити!
А сад, дете Моје, иди, иди, и љуби Ме такав, какав јеси!!!
Тако су се питали апостоли не познавајући још Господа Исуса а видећи Га како утишава бурно море и ветрове. Ко је овај да га слушају вјетрови и море? То је Онај који је и створио ветрове и море. Какво је чудо, дакле, да га Његове сопствене твари слушају? Није ли секира послушно оруђе у оним рукама које су је начиниле? Господ је све створио речју, зато се све и покорава речи Његовој.
Ко је Овај, браћо? То је Онај исти који је и пре тога подизао ветрове и умиривао их, и који је узбуркивао море и обуздавао га. То је Онај исти који то и данас чини. Као човек Он стаде пред људе и запрети разиграном ветру и разузданом мору, да би уништио заблуду код људи, као да се ветрови и мора крећу и умирују, или слепим случајем или неком злобном силом, и да би заувек открио истину, да умна и добра сила Створитеља управља и заповеда свима стихијама по Своме промислу.
Ко је Овај? — питаху апостоли. То је безгрешни Син Божји, о апостоли свети, чије ћете име ви пронети по целоме свету, и за чије ћете име ви бити мучени и заклани као јагањци од вукова. Ко су вукови? Они који мисле, да се ветар сам од себе креће, и море само од себе узбуркава и утишава, или само од себе, или од ђавола. О свети апостоли, који упитасте и одговор истинит добисте, и истину целом свету објависте, молите се за нас, да се и ми сви просветимо том истином.
О Господе, свеумни и свесилни, умири ветрове греха и утишај буру страсти наших прљавих и недостојних. Теби слава и хвала вавек. Амин.
То је заповест Онога који зна слабости бића нашег, и који нам жели добра више од оца и мајке. То је заповест нашег човекољубивог Господа. Кад је човек распасан, не опусти ли се цело тело наниже? Опаше ли се и запрегне, не усправи ли се цело тело као свећа? Као свећа тако душа наша треба да стоји усправно пред Богом. Како ће душа стајати усправно пред Богом, ако је неуздржљива телесина отежа земаљским страстима и похотама? Гле, међу бедрима је гнездо главних страсти телесних. Запрегнути бедра значи стегнути се уздржљивошћу и не давати страстима на вољу. Но запрегнути телесна бедра није циљ него средство, којим се служимо да бисмо лакше запрегли ум свој и срце своје и вољу своју. Уздржљивост телесна прва је школа нашег хришћанског карактера; после ње долази виша школа, у којој се учимо уздржљивости ума и уздржљивости срца и уздржљивости воље. Запрегнемо ли ум наш, онда у његовој тескоби не могу наћи места похотне мисли. Запрегнемо ли срце наше, онда у њему не могу наћи места похотне жеље. Запрегнемо ли вољу нашу, онда у њој не могу наћи места зла хотења зверска и демонска.
Тесним путем, браћо, улази се у Царство Божије. У тескоби ума и срца и воље једино могу планути свеће свих врлина, чији пламен уздиже се ка Богу. Под запаљеним свећама и треба разумети хришћанске врлине.
О Господе чисти и безгрешни, огњиште свих врлина, помози нам запрегнути се уздржљивошћу, и по тесном путу ходити к Теби са запаљеним свећама, које си Ти донео у свет. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Нема Христа онај ко Га има само на језику. Нити има Христа онај ко Га има само на хартији. Нити Га има онај ко Га има само на зиду. Нити Га пак има онај ко Га има само у музеју прошлости. Онај Га у истини има ко Га има у срцу. Јер је Христос љубав, а престо љубави је срце.
Ако ти је Христос у срцу, онда ти је Он — Бог. Ако ли ти је Он само на језику, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости, па ма Га ти и називао Богом, Он је играчка за тебе. Чувај се тада, о човече, јер се нико не може некажњено играти с Богом.
Срце је привидно тесан орган, но у њега се може уселити Бог. И кад се у њега усели Бог, оно је напуњено и препуњено, и ништа више у њ не може стати. Ако ли се пак у њега усели сав свет, без Бога, оно остаје празно.
Браћо, нека се Христос, васкрсли и живи Господ, усели вером у срца ваша, и срца ваша биће напуњена и препуњена. Но Он се не може друкчије уселити у срца ваша до вером вашом. Ако ли вере немате, Христос ће остати само на језику вашем, или на хартији, или на зиду, или у музеју прошлости Каква вам је корист од тога? Каква вам је корист држати живот на језику а смрт у срцу? Јер ако држите свет у срцу а Христа на језику, држите смрт у срцу а живот на језику. Не помаже жедном вода на језику. Спустите живога Христа у срце, и напојићете се истински, и осетићете сласт неисказану.
О васкрсли Господе, очисти срце наше од смртоносних гостију у њему, и Ти се усели у њега. Да би живи били и Те бе прославили. Теби слава и хвала вавек. Амин.
У неком малом месту живео је дечак који се звао Лазар. Лазар је свакога дана jутром долазио у цркву, увек тачно у исто време у 7 сати.
Пре него би се врата и отворила, он је био ту и чекао. Чим би се врата отворила он би трчао до олтара и био тамо први. Склопио би руке молитвено, али није дуго остајао. Исто тако трчећи одлазио би у школу, која је почињала нешто касније.
Дечак је тако радио годинама. Свештеник је то приметио и одлучио питати Лазара зашто тако кратко моли и како моли.
"Добро јутро Исусе, дошао сам Те видети". То је била његова молитва.
"И то је све? "- питао је даље свештеник .
"Све", рекао је кратко Лазар журно одлазећи у школу.
Дечак је и даље на исти начин долазио у цркву, стајао пред Исусом кратко и потом журно одлазио.
А онда га једног дана није било, па другог... и тако данима. Свештеник се забринуо за њега и одлучио да оде у Лазареву школу и потражи га. Тамо су му рекли да је Лазара на улици ударио камион и да је у болници. Повреда је била озбиљна. Лазар је пребачен на ургентно одељење. Свештеник се одмах упутио тамо.
Већ на вратима болнице дежурна сестра је знала кога тражи. Извинила се, али је мислила да му мора рећи једну необичност у вези са тим дечаком. Иако озбиљно повређен и трпи јаке болове, Лазар је весео и увесељава цело оделење, где иначе леже такви тешки случајеви. Када је свештеник тамо стигао, био је зачуђен , колико радости има у тој соби упркос болу кога су сви морали осећати. Лазар се радосно насмејао и поздравио збуњеног свештеника. На крају га је свештеник питао, како може бити радостан и поред бола због повреда које је задобио у саобраћајној несрећи.
"Чему се Лазаре радујеш? " питао је.
"Исусу" одговорио је Лазар.
" Како, па ти више не долазиш у цркву, не молиш се пред Исусом? " питао је даље свештеник.
" Да ,- одговорио је смешећи се дечак,- али Исус сваког јутра дође мени и каже:
" ДОБРО ЈУТРО, ЛАЗАРЕ, ДОШАО САМ ТЕ ВИДЕТИ. "
Свештенику је , када је то чуо све било јасно, и ништа није више питао. Радовао се са Лазаром.
Премудрост овога света лудост је пред Богом (I Кор. 3, 19)
И ово је једна велика новост коју Хришћанство јавља свету. Једно је мудрост по Богу и од Бога, а друго је мудрост по свету и од света. Мудрост по Богу је од Духа Светога; таквом мудрошћу били су апостоли испуњени, када је на њих сишао Дух Свети. Мудрост по свету је од чула и од материје, и она представља праву лудост пред Богом, ако није посољена и надахнута Духом Божјим Светим.
Сва мудрост о свету, која се руководи само чулима телесним без обзира на Дух Божји, лудост је пред Богом и ангелима Божјим, јер таква мудрост не види ни дух, ни смисао овога света, него зна овај свет само као пепео споља и као пепео изнутра, као пепео који ветар случајности згомилава и разгомилава час овако час онако.
Сва мудрост о човеку, која се руководи само чулима и телесним домишљањима и маштањима, лудост је пред Богом и ангелима и светитељима Божјим, јер она не познаје човека као човека, тј. као биће духовно, сродно Богу, него га зна само као тело споља и као тело изнутра, као тело по облику и као тело по суштини. Исто као кад би мајмун гледајући објашњавао железничку локомотиву, па рекао: то је гвожђе споља, и гвожђе изнутра, гвожђе што греје, гвожђе што тера, гвожђе што даје правац, гвожђе што зауставља!
Ко се може, браћо, напунити мудрошћу Божјом осим онога ко се најпре испразни од лудости света? А с Божјом помоћи ово свак од нас може. Нашем пак хотењу и труду иде неизоставно Божја помоћ у сусрет. Јер Бог је сама благост, мудрост и светост.
Господе благи, мудри и свети, испуни нас мудрошћу Твојом животворном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Премудрост овога света лудост је пред Богом (I Кор. 3, 19)
И ово је једна велика новост коју Хришћанство јавља свету. Једно је мудрост по Богу и од Бога, а друго је мудрост по свету и од света. Мудрост по Богу је од Духа Светога; таквом мудрошћу били су апостоли испуњени, када је на њих сишао Дух Свети. Мудрост по свету је од чула и од материје, и она представља праву лудост пред Богом, ако није посољена и надахнута Духом Божјим Светим.
Сва мудрост о свету, која се руководи само чулима телесним без обзира на Дух Божји, лудост је пред Богом и ангелима Божјим, јер таква мудрост не види ни дух, ни смисао овога света, него зна овај свет само као пепео споља и као пепео изнутра, као пепео који ветар случајности згомилава и разгомилава час овако час онако.
Сва мудрост о човеку, која се руководи само чулима и телесним домишљањима и маштањима, лудост је пред Богом и ангелима и светитељима Божјим, јер она не познаје човека као човека, тј. као биће духовно, сродно Богу, него га зна само као тело споља и као тело изнутра, као тело по облику и као тело по суштини. Исто као кад би мајмун гледајући објашњавао железничку локомотиву, па рекао: то је гвожђе споља, и гвожђе изнутра, гвожђе што греје, гвожђе што тера, гвожђе што даје правац, гвожђе што зауставља!
Ко се може, браћо, напунити мудрошћу Божјом осим онога ко се најпре испразни од лудости света? А с Божјом помоћи ово свак од нас може. Нашем пак хотењу и труду иде неизоставно Божја помоћ у сусрет. Јер Бог је сама благост, мудрост и светост.
Господе благи, мудри и свети, испуни нас мудрошћу Твојом животворном. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Stite sveti, roda Srbinova;
Istocnice svake premudrosti,
Istocnice vjecite svjetlosti,
koji stvori sv`jetove beskrajne,
ljudskom umu nedostizne tajne.
Tebe c`jela vasiona slavi
i svod neba sv`jetlosni i plavi,
Arhangeli, vojskovodje silne
i sve neba vojske preumilne.
Tebe slave tvojih ruku djela
svaka gora u prirodi cjela,
i izvori bistri, divni, mljecni,
sinje more i talasi rjecni.
Tebe slave crkve i oltari
Stvoritelja velicaju tvari,
Svako bice na zemljinom saru
Sve se klanja tebi, mocnom caru.
Tvoje slave puna su nebesa
Od tvog straha zemlja se potresa.
David pjeva molitve i hvale
Uz psaltire, gusle i kimvale:
Tvojoj slavi, tvojoj velicini,
Boze silni, na plavoj visini,
koji zemlji poeziju dade,
srca ljudska da se njome slade.
Nepristupna nebesna svjetlosti,
Obdari me znanjem i krjeposti
da u slavu pjevam tvoga lika
i svetijeh tvojih ugodnika.
Neka glase gusle javorove
divnu slavu zemlje Srbinove
oltar sveti u ostrosku st`jenu
Tvom svemocnom podignut imenu
Tu, na vrhu ove stjene jake
krst se dize nebu pod oblake,
simbol sveti i spasenje nase
od koga se zli duhovi plase
jer ne mogu gledati mu lice.
Tu je izvor blazene vodice,
Tu je crkva, Bogom osvestana
na temelju cvrstom osnovana,
gdje su mnoge suze ubrisane
i demonske veze raskidane.
Tu se vjecno poju pjesme svete,
uzdisaji k vedrom nebu lete
tu kandilo negasivo sija
tu su mosti svetog Vasilija.
Vjecna luca vjecitoga sjaja
duse vjernih koja s nebom spaja.
U viziji mnogima se javlja
Taj pobornik svetog Pravoslavlja;
Primi teske monaske zav`jete,
rad` ideje uzvisene, svete
On izbori put Bogocovjeka.
To je bilo sedamn`estog v`jeka,
Tih teskijeh i mracnijeh dana
kad vladase sila Otomana,
pistala je od teskih okova,
ponosita zemlja Hercegova;
srpsko nebo tad je tamno bilo,
a sunce se za oblake skrilo.
Al` se nasa zv`jezda ne ugasi
vjera sveta srpsko ime spasi.
Vjera sveta, sa neba poslata
covjecanskom rodu darovata,
da ga vodi putem besmrtnosti
u predjele vjecite svjetlosti,
u predjele Carstva nebeskoga
svjetlom stazom blazenstva vjecnoga,
Da ga vjecnom ljubavlju i mirom
okrijepi krstom i putirom.
Tad sv`jetljahu srpski manastiri
i monasi, duhovni pastiri.
Medju njima monah Vasilije
U Tvrdosu, blizu Travunije,
ciste duse, poboznosti jake,
koja mracne razgoni oblake
primjer bjece casnih svestenika
srpskom rodu i ponos i dika.
A imase mudrosti i dara
vjerni sluga svetoga oltara!
Nadahnucem nebeske visine
branio je hriscanske istine
sa dubokim bogoslovskim znanjem,
cistom vjerom i pozrtvovanjem.
Kasnije je na Cetinju bio
primjerom je svojim svijetlio.
Al` vrijeme protijece skoro
Cetinje je napustiti mor`o
i manastir Crnojevic Iva,
vjeruj brate, istina je ziva;
tu pretrpi uvrede velike
od nekakvog kornicskog vladike
po pitanju papskoga primata
i ideje mnogih unijata.
Pa u pratnji gatackog plemica
kneza Luke Vladisavljevica,
on putuje do Atonske gore,
gdje nebesa sa zemljom govore,
a u mjesto svetih pustinjaka,
gdje se Atos dize put oblaka,
gdje andjeo pisa na kamenu
pjesmu svetu s neba objavljenu.
Najsvetije posjeti oltare
rodu ljudskom bozanstvene dare.
Svojim trudom taj duhovni vodja
Tu podize pirg svetoga Djordja,
u prekrasnom srpskom Hilandaru
Da okrijepi zaduzbinu staru,
zaduzbinu svetitelja Save
Srbinova ponosa i slave,
taj rasadnik, u sred Gore svete,
srpske slave i srpske prosvjete.
Jos posjeti pustinjake svete
prozorljivce, velike askete
podviznike onoga vremena,
nosioce Hristova bremena,
koji zive u pestere hladne
gdje se postom i molitvom slade.
Poslije duga putovanja toga,
vjerni pastir stada Hristovoga,
od peckoga patrijarh Parsija
blagoslova svetoga dobija
i svestene prima insignije
te episkop posta Zaholmije.
Tezak zivot tih dana bijase
od zuluma Cengic Ali-pase:
teski harac od Srba ubira,
a od svakog srpskog manastira
trazi grosa po cetir` hiljade,
jadna raja placat` ne imade.
Iz Tvrdosa, Uspenskoga hrama,
razbjeza se bratsvo po gorama,
Vasilije podje iz Tvrdosa
put malenog grada Onogosta.
Episkopsku prenosi stolicu
kod Niksica, na tvrdu glavicu,
otkud svetom crkve upravljase
i naredbe sv`jetle izdavase
mirjanima i duhovnom kliru
da za vjeru zive i umiru,
da cistotu Pravoslavlja brane
vjere svete samim bogom dane;
pa Svetitelj put Ostroga krenu
i smjesti se pod granitnu st`jenu.
Studen kamen, al` ga vjera grije
i prisustvo toplote Bozije.
U pecini gdje voda izvire
i gdje ljudska zloba ne dopire;
U suncanoj i prozracnoj sferi
gdje su neba otvorene dveri,
danonocno na molitvi bdije
Boga moli sveti Vasilije,
a srce mu puno sveta zara
sa zivijem Bogom razgovara.
Tu udaljen od svjetske sujete
neprestalno cita knjige svete,
knjige svete Bogom nadahnute
koje rajske otvaraju pute.
Vjerom svojom vjernike zadivi
dvadeset ljeta u pecini zivi,
za manastir kupuje imanja
trude svoje sve crkvi poklanja.
A kad prodje punih dvades` ljeta,
predstavi se taj vrli asketa.
Pod svjetloscu nebeskih svjetila,
a angeli zefirskijeh krila
nose dusu rajskog gradjanina
pred prestolje Bozijega Sina;
sav se Ostrog svjetloscu ukrasi.
Kad to cudo vidjese monasi
svi su redom na koljena pali
i Bozije ime proslavljali.
Uz pojanje poboznih pjesama
krenuse se iz svetoga hrama,
sveto t`jelo duhovnog pastira
sahranise blizu manastira.
Sjajni biser zemljica pokriva
sedam ljeta u grobu pociva.
Boze mili, cuda nevidjena,
koja pamti ta ostroska st`jena!
Noc bijase carobna i tiha.
Vjetric lisce na granama njiha,
a mirise i cv`jece i trava
monah jedan snom tvrdijem spava.
Svetac bozji u snu mu se javi
s oreolom cudnijem na glavi,
na ramena pala kosa sjeda
lika sv`jetlog, isposnicka, bl`jeda.
On monahu tiho progovara:
"Ja sam vojnik nebeskoga cara
Nad kim vlasti smrt nikad ne ima.
Ovo reci braci monasima:
Neka oni krenu do Ostroga
i da plocu skinu s groba moga,
moje t`jelo u crkvi postave
i uz pjesmu Gospoda proslave."
Dok to rece, na nebo se vinu,
istom sunce od istoka sinu.
Oko groba svestenici stali
i grob sveti bjehu otkopali.
Divan miris razl`jeze se svuda
Zanijemise od straha i cuda.
Kad vidjese svetiteljsko t`jelo
kako bjese u grobnici c`jelo
Kao biser usred mora plava,
Izgledase k`o da svetac spava.
Tu citase velika bdenija
s puno vjere a i poklonjenja.
Pa drveni civot napravise
sveto t`jelo u crkvu stavise
od kojega sva crkva mirise.
Tu se mnogi ljudi okupise.
A to tjelo pred svetim oltarom
Bog ovjenca cudotvornim darom:
Umobolni tu zdravi postaju,
sl`jepima se oci otvaraju,
hromi hode, a n`jemi divane
glas se zacu na sve cetir` strane.
Boze mili, velikoga cuda
kad covjeka dovedose luda!
Pjenu baca, urlice i rida,
a zubima meso s ruku kida.
Na ruke mu okov gvozdja ljuta
sa konopcem vezan vise puta.
I dok cvot svestenik otvara,
bolesnik se na zemlju obara
pa san teski na oci mu pade
a u sanu muciti se stade.
Posle muka u toj ljutoj stravi
na licu mu blag se osmjeh javi.
Iza sna se preporodjen dize
i molitve Gospodu uzdize.
I proslavlja svetog Vasilija,
pred civotom do zemlje se svija.
Zdrav i cio svome domu krene,
a ostavlja verige gvozdene
kao spomen iscjeljenja svoga
Molitvama sveca ostroskoga.
Nizali se mjeseci i ljeta
Ostrog mnogo posjecase sv`jeta,
mnogi ovdje dobi iscjeljenja
oslobodjen od raznih mucenja
kod svetoga ostroskoga hrama,
kao negda banja Siloama.
Zbor veliki bjese jednog dana
tu je bilo sv`jeta sa svih strana.
Jedna majka donijela d`jete
A pod lozom vise crkve svete
D`jete spusti, a na st`jenu sjede
I sa drustvom razgovor povede.
Dokle neko iz mase povika:
"Eno pade d`jete i besika!"
A sa tako velike visine...
Majka vrisnu: "Jao, mili sine!"
Pozurise gdje je ono palo,
Al` gle cuda - zivo d`jete malo,
od potresa povr`jedjeno nije,
gle kako se umiljato smije!
Kad to vidje majka prestravljena,
Ona pade zemlji na koljena
Sa suzama proslavljase Boga,
i vladiku Sveca ostroskoga.
Hiljadama odjeknu glasova:
"Slava tebi, Care svih vjekova!"
A uzvik se kao himna vije:
"Slava tebi, sveti Vasilije!"
Ti cudesnom tvojom silom smete
Sve dusmane nase vjere svete.
Ti pomoze i vojvodi Mirku,
Da se cvrsto drzi na braniku,
Srpske slave i srpskog imena.
Pjevat` se se na vjecna vremena
Kako turske cete prestravljene
Slomise se niz ostroske st`jene.
Al` ko moze zvjezde prebrojiti
Ko l` cudesa redom nabrojiti
Pred zivotom ostroskog vladike
Tajne neba cudne i velike.
Tek misao ponekad se vine
u bezmjerne nebeske visine,
Al` ne moze dosegnuti gore
Tajni Bozjih da ispita more.
Molimo te, sveti Vasilije,
Sacuvaj nam nase najmilije,
Na put vjere izvedi nas pravi
Da se svuda Bozje ime slavi.
Jeromonah Georgije Mirkovic
Rodom iz Popova Sela u Hercegovini, od malih nogu bese ispunjen ljubavlju prema Hristu. Kad poodraste, primi monaski cin u trebinjskom manastiru Uspenija Bogorodice. Ubrzo se procu zbog svog podviznickog zivota, pa bi, i mimo svoje volje, izabran za episkopa zahumskog i skenderijskog. Kao arhijerej najpre bio u Tvrdosu, a kad Tvrdos razorise Turci, preseli se u Ostrog, gde se tvrdo podvizavase ogradjujuci stado svoje neprestanim i toplim molitvama. Umro mirno u 16. veku, ostavivsi cele i celebne mosti, neistrulele i cudotvorne do dana danasnjeg. K njegovim mostima priticu mnogi i nalaze isceljenja u najtezim bolsetima. Veliki narodni sabor u Ostrogu biva svake godine o Trojicama. Sveti Vasilije, mitropolit zahumski, osnovao je manastir Ostrog podizanjem gornje, pecinske crkve Sv. Krist 1665. godine. Licnost izuzetnih vrlina, zastitnik naroda, iscjeljitelj i cudotvorac. Njegove mosti nalaze se u manastiru Ostrog, a u njihovu iscjeljiteljsku moc vjeruju ne samo pravoslavci vec i ostali vjernici. Sveti Vasilije Ostroski utkao se u zivot naseg naroda pre svega kao svetitelj i cudotvorac .Njegov znacaj je prema tome na prvom mestu harizmaticki i sa tog aspekta treba prvenstveno proucavati njegovo prisustvo u duhovnom zivotu srpskog naroda u toku protekla tri veka .Njegov pak zemaljski zivot i rad i kao podviznika i kao arhijepeja jedne od najvaznijih oblasti u Peckoj patrijarsiji XVII veka , treba posmatrati u sklopu opstih prilika i stanja Partrijarsije novoga vremena . Samo tako moci ce da se shvati i pravilno oceni njegova licna sudbina, trpljenje i rad na dobru crkve i porobljenog naroda , kao i njegov znacaj u duhovnom zivotu naseg naseg naroda kroz vekove. Sveti Vasilije Ostroski ziveo je i radio u vrlo nemirnom periodu, u vreme sukoba medju drzavama cije su se snage, oruzije i diplomatije ukrstali izmedju srpskog naroda i povlacili ga u tesko vrzino kolo borbe i stradanja. Gotovo za sve vreme mitropolitstva Svetog Vasilija trajao je Kandiski rat (1645-1669) sa svojim strasnim reprekusijama u zivotu naseg naroda zeljnog slobode. Bilo je to vreme hajduka i uskoka , neprestalne nesigurnosti i narodnih migracija. Svetiteljski zivot i neumorni rad Svetog Vasilija, stvorili su mu ogroman ugled medju savremenicima. Narod Crne Gore i Hercegovine postovao ga je kao bozijeg coveka poslanog radi spasenja svoga roda. Cudima kojima je Bog proslavio mosti Svetog Vasilija jos vise su pojacala ovu veru u narodu. Jos od 1678 godine, kada su mosti izvadjene iz zemlje i proglasen bio za svetitelja , poceo je da se praznuje dan kad se upokojio. To je 29.april po starom, odnosno 12.maj po novom kalendaru.
Manastir Ostrog
Visoko iznad Bjelopavlicke ravnice, na njenoj severozapadnoj strani, izmedju Niksica i Danilovgrada, pri jednoj okomitoj strani, nalazi se manastor Ostrog. Iako su prve osnove ovog manastira dali isposnici koi su u ostroskim pesterima nasli pogodno mesto za svoj usamljenicki i podviznicki zivot, njegovim prvim osnivacem s pravom se smatra Sveti Vasilie Ostroski, mitropolit zahumsko-hercegovacki. Kad je pocetkom druge polovine XVII veka dobio na upravu istocno-hercegovacku, Sveti Vasilije se nastanio u Onogostu , danasnjem Niksicu. Zbog svojih asketskih sklonosti nije se zadovoljio zivotom u svojoj novoj udobnoj rezidenciji. Njemu je bila potrebna pustinja i samoca. Pomisljao je da ode u svetu goru koja ga je najvise privlacila, ali kad za to doznadose belopavlici, usrdno ga molise da ostane u zemlju. Svetitelj je popustio narodnoj ljubavi, ali je poceo da trazi pogodno mesto u kome bi mogao da provodi svoj isposnicki zivot . Boraveci u Popima on je slusao o ranijim isposnicima ovoga kraja koji su se odavali anahoretskom zivotu, a narocito o Ostroskom pustinjaku Isaiji, koji je vec tada bio postovan kao svetitelj. Isaija je bio rodom bas iz Popa kraj Niksica, a podvizavao se u pecini u kojoj se danas nalazi gornja crkva u manastiru Ostrogu posvecena Svetom Krstu. Sveti Vasilije je pronasao ovu pecinu i u njoj provodio vreme u postu i molitvi. Ali on se nije mogao odvojiti od naroda i njegovog religioznog-moralnog zivota. Prema kazivanju arhimandrita Nikodima Raicevica, Sveti Vasilije je upravljao eparhjom iz Ostroga petnaest godina. Kako je umro 1671 . godine , znacilo bi da je napustio Niksic i presao u Ostrog oko 1656. godine. Duboko prozet duhom i tradicijama pravoslavnog monarstva, Sveti Vasilije oseca potrebu da sluzi, da bude koristan ne samo sebi , vec i drugima, svom narodu. Zato on nastoji da njegova pecina preraste u manastir, koji bi kao i drugi pravoslavi manastiri bio rasadnik ne samo verskog, vec i celokupnog duhovnog zivota u okolnom narodu. Stoga je poceo da skuplja bratstvo u kojem se poimenice spominje jeromonah Isaija ,"unuk prvog svetog i prepodobnog oca nasega Isaija iz Onogosta, iz sela Popa". Njega je Sveti Vasilije postavio za igumana ovoga manastira cija je crkva Svetog Krsta bila sagradjena 1665 , a dve godine kasnije i zivopisana . Ispod crkvice Svetog Krsta uredio je Sveti Vasilije i crkvu Vavedenja presvete Bogorodice ciji se postanak ne moze tacno datirati .Predanje govori da su je podigli isposnici koji su tu ziveli pre Svetog Vasilija, dok je Vuk Karadzic zapisao po kazivanju ostroskog arhimandrita Nikodima Pancevica da je ovu crkvu sagradio sam Sveti Vasilije. Ona je verovatno zivopisna 1667 godine, kad i gornja crkvica Belog Krsta. U njoj sada pocivaju mosti Svetog Vasilija. Asketsko podvizavanje Svetog Vasilia Ostroskog nije ga odvojilo od njegovog staranja za svoju pastvu i od arhijerejskih duznosti .Naprotiv njegov podvizicki zivot jos vise je razvio narodno postovanje prema njemu .Njega su zaista savremenici dozivljavali kao "zemaljskog andjela i nebeskog coveka",kao izabrani sasud koji preko koga nebo intervenise na zemlji. U toku svog boravka u Ostrogu i izgradnje ovog manastira, sv.Vasilije je od svojih prihoda kupovao zemlju koja je trebalo da bude materijalni osnov za izdrzavanje manastira i njegovog bratstva.
Pribijen uz ogromnu kamenu gromadu brda Ostrog, gore iznad Bjelopavlićke ravnice, Manastir impresivno djeluje na svakog ko skrene pogled prema njemu. A kad se nađete pred ulazom u ovo svetilište i pogledate u dolinu Zete, pred vama će se ukazati slika raskošne prirode, a u njenom središtu zelenilom obrasla krivudava rijeka. Ulazeći u areal Manastira, nakon 8 km krivudavog brdskog puta od Bogetića, stiže se na zaravan na kome se nalaze prodavnice suvenira i nekoliko restorana i kafe barova, a nešto dalje i Donji manastir Ostrog. Gornji manastir je visoko u brdu (900 m/m) i dijelom zavučen u pećinu. Do njega vodi vrlo strmi put sa dvadesetak oštrih krivina, koji prolazi kroz šumu sa pješačkim prečicama.
Manastir je osnovao mitropolit zahumsko-hercegovački Vasilije Jovanović 1656. godine, i u njemu živio do svoje smrti, 1671. godine. Zbog svojih zasluga za života i očuvanosti tijela poslije smrti dugi niz godina, proglašen je za sveca sa imenom sv. Vasilije Ostroški.
U Gornjem manastiru su smještene dvije neobične pećinske crkvice - Vavedenja Bogorodice i Svetog krsta. U crkvici Vavedenja smješten je ćivot sv. Vasilija, koji je poslije smrti prozvan Čudotvorcem. Obje crkvice su živopisane lijepim freskama koje su nedovoljno vidljive zbog čađi i slabog osvjetljenja. Od ulaznih vrata u Gornji manastir do gornje crkvice treba preći 77 stepenica.Zanimljivo je istaći da je sv. Vasilije za života iz vlastitih sredstava obnovio staru, Vavedenjsku crkvu i kupio komad obradive zemlje, da bi kaluđeri mogli obezbijediti osnovne prehrambene namirnice. Donji manastir je podignut 1820. godine na nadmorskoj visini 800 metara. Na ulazu u ovaj manastir nalazi se crkva Sv. Trojice iz 1824. godine. Kako su oba manastira zavučeni pod brdom, ovdje je i zimi prijatna klima.
Manastir Ostrog je preko cijele godine najposjećenije svetilište u Crnoj Gori. Posjećuju ga vjernici svih vjera i sa prostora cijele bivše Jugoslavije i iz mnogih drugih zemalja. Poslije Hristovog groba i Svete Gore, manastir Ostrog je treće najposjećenije svetiiište u hrišćanskom svijetu.
Najveći dio hodočasnika moli se svetom Vasiliju da im pomogne u ostvarivanju najvećih životnih želja, prvenstveno radi ozdravljenja. Tradicionalni dan okupljanja vjernika je 12. maj, dan sv. Vasilija, kada se okupima hiljade vjernika na ovom prostoru. Mnogi dolaze pješice, a neki i bosonogi, kako se nekad masovno dolazilo u pohode vječnom domu sv. Vasilija Ostroškog. Na ovo sveto mjesto dolaze i najistaknutije svjetske ličnosti, a ne samo obični vjernici i posjetioci vrijednih kulturnih spomenika.
Za hodočasnike je izgrađeno konačište na prvoj krivini iznad Donjeg manastira. U manastiru Ostrog je u aprilu 1941. godine bilo sakriveno zlato iz trezora Kraljevine Jugoslavije, o čemu je snimljen i film "Zle pare". Ovdje je 1942. godine održana i Skupština crnogorskih predstavnika na kojoj je izabran Glavni narodnooslobodilački odbor za Crnu Goru i Boku. To je bila, u stvari, privremena vlada naroda Crne Gore i Boke, sa sličnim težnjama kao ona iz 1813: borba za oslobođenje od okupatora. Ta težnja je postojala i ostvarivana i u borbi protiv Turaka. Upravo je ovaj manastir bio centar okupljanja Crnogoraca i akcije protiv vojske Otomanske imperije. Napadi Turaka na ovo svetilište, u namjeri da se dokopaju mrtvog tijela svetog Vasilija, odbijeni su u žestokim borbama. Dva puta su ostaci sv. Vasilija morali biti prenošeni na Cetinje iz bojazni da ne padnu u ruke neprijatelju. To se dogodilo i 1853. kada su se veliki vojvoda Mirko Petrović i manja grupa boraca zatvorili u Gornji manastir i branili ga u žestokoj borbi protiv Turaka. Potomci ovih junaka i ostali Crnogorci i Crnogorke znaće da cijene borbu svojih predaka za svako parče opjevane Crne Gore.
