ПРИСУСТВО И ОДСУСТВО БЛАГОДАТИ

Мислим да је сада час да осветлимо још један вид подвижништва, скопчан управо са твојим упитом, односно зебњама. Видиш, подвижници и те како добро знају за отров непријатеља човековог "од почетка", али, слава Богу, познају и његове слабости и, коначно, пораз. Они имају опит сатанине мржње према свем човечанству, али и опит слатке свудаприсутне љубави

Христове према роду људском. Наравно, љубав Божија је неизмерно претежнија у овом духовном војевању. Господ у душу улази нежно и, сходно мери Свог присуства, шири благодат и раскриљује радост. Окончање сваке битке прати непојмљива и неисказана благодат, тишина и мир. Управо је то искуство назначено следећим словесима светог Григорија Синаита: "Истински зачетак молитве јесте топлота срца која сажиже страсти, доносећи души радовање и раздраганост". Пошто раније нисмо уживали такво искуство, оно се, приликом остварења, утолико снажније уписује у духовно сећање. Све у нама "стаје", примирава се и трепетно бриди! Молитва "Господе Исусе Христе, помилуј ме" спонтано се преображава у славословље: "Слава Теби, о Господе!" У таквим тренуцима одмах ваља пригрлити реч "Исусе", и то само њу, јер је присутан Он - Исус, Господ наш. Сећање на Исуса са умом усредсређеним на срце сада се одвија без мука и са пуно полета. Сваки пут када се изусти име Исусово срце се преиспуњава великим усхићењем. Ни по коју цену не желимо да пропустимо тај божански час, и чинимо све што је у нашој моћи да га се удостојимо. Ми непрестано тужимо за њим. Сећам се да је мој блаженопочивши старац и по шест сати пребивао у најприснијој молитви Исусовој. Касније, пренувши се на часак, он је казивао да му се чини да је истекло свега четврт часа. Радост тада наилази у таласима. Читав покрет срца наликује на скок. Многи од светих отаца помињу ово винуће срца.

- Старче, ево, баш сада ми навире мисао о тумачењу које је свети Никодим дао молитви Мајке Божије: И обрадова се дух мој Богу, Спасу моме (Лк.1,47). Чини се да он овим стиховима придаје сличан смисао.

У тим тренуцима сам се, заиста, сетио учења светог Никодима: "Онај чије срце поскакује, подрхтава и расте непрестано је и преизобилно раздраган. Он је, у извесном смислу, пун суште богоживахности". И заиста, трезвоумни оци ово озарујуће умиљење називају загрцнућем и скоком срца, надахнутим божанском благодаћу. Исти светитељ наставља: "Када год вас посети благодат и Дух Свети мистички делује у вашој души кроз свету молитву срца - ваше срце поскакује". Многи оци наше Цркве сведоче о овом искуству. На пример, свети Григорије Палама каже: "Срце поскакује из полетне љубави према добру", а у таквом ставу га подржавају свети Василије Велики и свети Атанасије Велики, јер и они сматрају да је то знамен благодати.

- Да, свети и опитни подвижници су готово једнодушни по том питању. После многострадалне и херојске борбе благодат Христова посећује срце и крепи га. Али, она не прилази свакоме од нас на истоветан начин. То зависи од одређене енергије Духа Светог који делује "према Својој вољи", на нашу корист. "С почетка се благодат пројављује на разноврсне начине током молитве и човек учествује у духу на различите начине. Она се спознаје и сагледава сходно њеној властитој вољи и допуштењу..." Узмимо пример пророка Илије. Он је осетио "велики, снажан ветар који потреса планине", а затим је осетио земљотрес, ватру и танани глас, и - "Господ беше ту". Свети Григорије Синаит нас обавештава да Дух Свети људима, нарочито почетницима, прилази у виду духа страховитости који слама голети страсти, мрвећи окамењена срца којима даје покајање и сузе ради избављења од пређашњег начина живота. Онима који су одмакли стазама опита Он прилази попут земљотреса, то ће рећи, као громовита радост (то је онај скок срца о коме смо причали), као стреловита ревносност срца. А онима који су изразито искусни, истинским духовницима, Он приступа као танани лахор, као тихо светло. Почетници примају благодат у "мери", док искусни уживају пуноту благодатних дарова. Као што видимо, благодат нас сваки пут посећује у савршенијем виду јер, наравно, ми постижемо савршенији вид свог духовног подобија.

- Значи, благодат долази и опет одлази?

- Да, одговори свети пустињак. Она се приближава, али и зачас може да нестане, сасвим да се "повуче". Бог шаље и повлачи Своју благодат. На почетку умне борбе, због духовног похода, размаци између повлачења и поновног наиласка благодати су велики, али, после упорног подвига, размаци почињу да се приметно скраћују. Духовни атлета познаје ова прилажења благодати, међутим, он зна и за тренутке њеног "одступања".

- Реците нам зашто је тако: какав је смисао ових "долазака" и "одлазака" Божије благодати?

- Једном речју, дубљи смисао је следећи: она долази да пружи утеху и услади срце, а одлази да омогући прибирање и смиравање. Она напушта срце подвижника како би се овај опоменуо да је посреди био дар Божији и да он, према томе, као недостојан то није могао да "заслужи". Готово сви озбиљни монаси знају за ову "игру благодати" која може да траје годинама. Сусрети и растанци - са Богом! Као да вам каже: "Ево ме, ту сам". Међутим, већ наредног часа Он нестаје како би вам омогућио да то искуство упијете, освестите, да се суочите са новом духовном стварношћу ваше личности и духовног живота. Штавише, дарови благодати, њени плодови, морају да се очувају, и то мукотрпним молитвеним трудом и добродетељима. Јер, знамо за случајеве када монаси приме благодат које се касније одрекну. Зар се то, заправо, није десило апостолу Петру? Ватрени апостол је на Таворској гори био обасут преизобилном благодаћу. Па ипак, пошто није успео да је усвоји и сасвим у себе унесе, он се, укратко потом, одрекао - Христа! Фаза усвајања благодати је, такође, повезана са мучном потрагом. Након сусрета са благодаћу, Христов човек зна да она постоји те је са сузама тражи. Он наликује на дете које тражи своју прикривену мајку, говорећи: "Где си, Светло моје? Где си, Радости моја? Зашто ме остављаш те моје срце тужи? Зашто лик Свој кријеш, па душа моја пати? Ушавши у моје срце, Ти сагореваш све моје грехе. Дођи опет у моју душу и изнова спали све моје грехе који Тебе сакривају од мене, као што облаци покривају сунце. Дођи и обрадуј ме Својим доласком. О, Господе, зашто касниш? Видиш да је душа моја рањена и да Те сузама тражи. Где си се сакрио? Како то да моја душа не може да види Тебе који си свуда, а тражим те са болом? Тако су те и Пресвета Дјева и Јосиф тугујући тражили када си био дете. Шта би она казала, патећи, да није пронашла свог љубљеног Сина?" Управо је оваквим речима свети Силуан Атонски оплакивао одлазак благодати.

Свети Серафим Саровски такође припада сабору великих стараца који су доживели одлазак благодати Божије. Наљутивши се на брата он је, у истом маху, схватио да га је то одвело у катастрофу. Тек је тада разумео патњу Адама који је промашио сврху рајског живота и призива, изгубивши заједницу са Богом. Стога се свети Серафим упутио "у даљњу пустињицу" у којој је нашао камен на којем је хиљаду дана и ноћи узносио молитве Богу. Одступио је тек након што је услишен.

Према томе, - наставио је казивање мудри старац, благодат се повлачи како би срце могло да жеђа за Богом и да умножи своју љубав према Њему. Оно сада поседује искуство сладости коју пружа благодат, заједно са доживљајем празнине који следује њеном повлачењу. Оно још жешће осећа и прокушава горчину греха, те помније - али без очајничког разочарења или маловерја - наставља потрагу за њом. Умесно је додати да благодат, након што је пребогато запљуснула ум уздижући га на крилима екстазе, хитро напушта исти ум, нарочито ако је реч о почетнику, како не би довела до "умирања од лепоте". Слично је и у случају малог детета које се прејело: да не би издахнуло загрцнувши се превеликим залогајем оно спонтано повраћа. Свети Симеон Нови Богослов оставља сведочанство и о овој појави духовног живота:

"Тада, пошто лагано и танано просвећење обузме ум,

зненада га узносећи у екстазу,

ипак га убрзо напушта да не би издахнуо,

а онај који је Њега видео нити може да појми

нити да се присети Његове лепоте, јер,

Он хитро одмиче да се онај - будући одојче

не би прејео хране савршених, те стога

препукао или озледио или повратио.

Од тог часа Он нас упућује, оснажује и

поучава - час долазећи, час одлазећи

када нам је потребан.

Он не прилази када ми то хоћемо - то се

дешава само савршенима

већ притиче у помоћ када смо

потпуно исцрпљени тешкоћама.

Он се подиже издалека, чинећи да Га

осетимо унутар срца".

Приступање и одступање благодати доноси још један спасоносни учинак. Наиме, дошавши, она сарађује на прочишћењу човека од одређене страсти. Затим, када дође наредни пут, човек се ослобађа још једне од страсти, и тако непрестано све док не очисти страсни део душе уз помоћ божанске и животодавне благодати. После великих бојева и много страдања настаје час када се благодат учвршћује у срцу - увек уз могућност да се увећа, али, и да се умањи - и непрекинути и свудапродирући мир обујмљује свецело човечије биће. Настаје час сталног тиховања, увектрајуће сладости! Душа постаје Тавор! Небеса дотичу земљу! Царство Божије васкрсава у срцу! Пресвета Тројица столује у нашем унутарју! Човек је, о најзад, образ и подобије Бога, Праобраза!

Колико је штедра љубав Божија, - помислих. Недавно сам прочитао нешто што подржава беседу старца: "Ако вас не испробају дејства, покрети, напади и замке ђавола, нећете бити у стању да разаберете добробити које вам уручује Дух Свети. Ако не спознате духа који убија, нећете прибавити знање о Духу који даје живот, нећете истински спознати животодавца Христа". Има ли краја љубави Христовој? Он ужасне смицалице ђавола преобраћа у наше добро, Он издваја слаткођу из горчине, Он преусмерава мржњу ђавола према нама у нашу љубав према Њему, Спасу нашем. Ми схватамо да све делатности ђавола, шта год да покуша, на крају воде његовом самоубиству: он себе затире, уништава. Он се окомљује на човека несхватљивом мржњом, а Бог то допушта јер је и он "личност", те поседује моћ слободе, коју Спаситељ поштује. Али, Бог ограничава његов уништавалачки поход. Чиме? Управо Својом неизмеривом самилошћу и безграничном љубављу према човеку. Једном ми је један подвижник рекао да Бог Својом љубављу преображава смрт гордости у живот смирења којим се придобија Његова благодат. Наиме, чим хришћанин попусти гордости, неминовно следује пад. После пада, кроз покајање, он изнова прима божанску благодат и постаје чак смиренији него раније. Тим путем се све више чисти од тешких наноса сатанског кала, односно, нечистоте ужасне страсти гордости. Зато и смемо да кажемо да ђаво самог себе убија: он јесте и мора бити поражен!

Затим старац устаде и рече:

Време је за вечерње богослужење. Послужићемо се бројаницама: пођи у суседну келију и моли се Исусовом молитвом док те не позовем да наставимо разговор. Ни за трен не треба запустити обделавање срца слатком Исусовом молитвом.

Ушавши у келију коју ми је одредио старац, помислио сам да је добро што ћу доћи до "предаха", јер је овај Светогорац узнео моје биће до вртоглавих висина - требало је да се, на мах, "приземљим" и размислим о доживљеном. Келија је била мала, баш попут свих келија Свете Горе. Њен намештај састојао се од ниског кревета сачињеног од неколико попречних дасака, ћебета које их је покривало, и столића на коме се налазила умашћена гасна лампа - укратко, ту није било ничег што би вас подсећало на удобности света. На зиду подржаваном набојем висила је икона Христа Пантократора, а нешто даље икона Пресвете Богородице, коју атонски монаси нарочито воле и поштују будући да је предање сматра старатељком, заштитницом, односно "Игуманијом" Свете Горе Атонске. Углови келије завршавали су магличастим засторима паучине. Овде је, природно, било мало времена за спољашње чишћење. Живот и његово прочишћење дешавају се изнутра. Чим сам се уклопио у атмосферу келије и на неки начин са њом саживео, целим телом и свом тежином пао сам на земљу и, положивши дланове један преко другог, дотакао под врхом чела. Почео сам да изговарам Исусову молитву, час наглас - одлучно и реско, час у себи или, пак, шапатом. Срицао сам је у целости, наглашавајући час реч Исусе, час ону следећу - Христе, а некада фразу - помилуј ме, трудећи се да што озбиљније вежем ум за света слова. Убрзо сам изгубио сваки осећај за време, што није необично у духовним областима, попут старчеве избе, где вечност често али и непредвидиво увире у свет временитости. Размишљао сам о свом греху и властитој присутности међу светим и богоносним оцима, плакао сам. Из дубине бића сам произносио изреку светог Јована Златоуста - за кога многи погрешно тврде да није желео да монаси живе у манастирима - "блажени су светионици света". А такви су јер је "њихова келија ослобођена вреве а душа очишћена од страсти и бољки: нежна, танана и далеко чистија од најпрозрачнијег ваздуха. Њихово деловање је деловање Адама пре пада, док је био одевен у славу и смело беседио са Богом, обитавајући на том месту пуном блаженства".

После неког времена чуо сам тихо куцање и глас пустињаковог ученика који ме је позивао да се поново придружим старцу ради продужења разговора. Одмах сам се пренуо и пошао ка свом атонском учитељу. Додуше, нисам успео да сузбијем ни радост ни тугу због прекинуте молитве.

- Како си провео ове вечерње часове?, упита ме отац.

- Не могу ништа да кажем, не могу да одговорим, - рекох. (Сам Бог зна, можда је он за то време молио Господа искључиво за спасење моје душе. Можда сам управо из тог разлога осетио снажан покрет ганућа).

После краћег времена, ипак, изустих: Осетио сам како ми душу прекрива мир - тугу због греха и радост због љубави ка Исусу. Он ме љуби више него што слутим. Могуће је да се Ви непрестано тако осећате. Чини ми се да то следује непрестаном остваривању молитве Исусове, која протиче снагом живота.

- Тако је, премда су плодови молитве Исусове толико преизобилни квалитетом и мноштвом, да се никако не могу представити у потпуном виду. Исусова молитва наликује на дрво које обилује најизврснијим плодовима. Њеној благотворности нема ни мере ни краја.

- Пружите нам неке од тих плодова "најблаженије пустиње", поготово нама који смо изгладнели услед одсуства благодати Божије. Покажите нам неке учинке те тајанствене духовне жетве.

 АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ 3

НАЧИНИ ВРШЕЊА ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

- Од свег срца Вам хвала, старче, за ова упечатљива објашњења. Чини ми се да успевам да Вас некако пратим и разумевам. Сагледао сам, додуше разумом, све ступњеве молитве, то ће рећи, начин на који се разраста тај свети труд. Ипак, има нешто што бих такође хтео да упитам. Да ли се тај рад савршава без напора. Наиме, зар није потребан велики полет? Зар је ту одсутна борба и сила? А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Зар се у овој области може без подвига, мислим на Исусову молитву којом се задобија Царство небеско? Јер, као што сам сазнао читајући светог Григорија Паламу, виђење нестворене Светлости јесте Царство Божије? О каквој је врсти борбе заправо реч?
- Свакако да је потребна борба, - рече мудри Светогорац. Штавише, борац мора да пролије много крви. На то је примерично указано изреком отаца: Пролиј крв и прими Духа. Чак је и Адам, као онај који је пребивао у непрестаном боговиђењу, изгубио рај зато што се није борио. Колико је онда тек нама нужна борба како бисмо божанску благодат учинили нашом сопственом. У великој су заблуди они који тврде да је војевање излишно. Рекли смо већ да је "духовно спознање без подвижничког живота једнако богословљу демона". То је уистину дубок увид светог Максима Исповедника. Пре едемског пада молитва је произношена без тегоба, лако и без напора. Тада је она наликовала на непрестано славословље које анђели упућују Богу. После пада су потребни огромни напори и упињања. Праведници Царства Божијег, вративши се, чак ће превазићи то претходно стање.
- Био бих веома срећан да опишете ту борбу о којој говорите.
- Прва и велика битка отпочиње покушајем човека да прибере свој ум и да га одвоји од уобичајеног окружења: од ствари, ситуација, догађаја, лоших и злих помисли, чак и од оних које се чине добрима. Јер, одметнувши се од Бога ум губи живот и умире у ропцу који подсећа на издисаје рибе која је насилно извучена из воде. То сведочи и свети Исаак Сирин: "Оно што се збива са рибом истргнутом из воде, дешава се и са умом када напусти сећање на Бога будући привучен сећањем на свет". После пада ум наликује на хрта који има нагнуће да граби трком, као у некаквом неодољивом и незаустављивом бекству. Ум је, тада, сличан блудном сину из јеванђелске приче који, одлазећи из дома оца свога, узима своју имовину (жудњу и вољу), па их, затим, распршује и проћердава "у лакомисленом раздавању". Тако веле свети оци, нарочито свети Григорије Палама, који је, као што смо већ рекли, прокушао сва ова унутарња стања.
- То су заиста богонадахнуте и подстицајне мисли!, узвикнуо сам. Али како да саберемо свој ум?
- И ту је изузетно узорна напред поменута прича о блудном сину. Чему нас она поучава? Прочитајмо је изнова: А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу свом... И уставши отиде оцу своме... А отац рече слугама својим... и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15,1724). И стадоше се веселити.
И блудећи ум, такође, треба да дође себи из своје саморасејаности, да осети слаткоумилност и весеље очинског дома, те да се врати и стигне на велику трпезу. Несумњиво ће осетити огромну радост. Тада ће се чути глас који каже: син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се, и усмрћени ће оживети. Та огромна и неисказива радост може да се осети једино када се ум врати у срце. То је, речено параболом Никифора Монаха, слично повратку у отаџбину након дуготрајног странствовања: "Управо као што се човек по повратку у домовину омамљује радошћу, будући да поново грли супругу и децу, тако се и ум, након поновног сједињења са душом, преиспуњава недокучивом радошћу и задовољством".
- Усредсређивање ума одвија се кроз претходно загрејавање срца. Сећам се да је и мој богопоштовани старац у сам смирај дана, испраћајући залазеће сунце, узимао слике из унутарја душе или окружја утихнуле природе и да је, пошто би тако загрејао срце, полако умом урањао у Исусову молитву. То је трајало све до јутарњих сати када је отпочињала света литургија. А тада...
- Опростите, оче, морам опет да Вас прекинем. Не могу тачно да разумем шта значи "претходно загрејавање срца"? Како се обавља то загрејавање срца. Зашто је потребан и тај труд када приступамо Исусовој молитви?
- Наук о блудном сину и ту изузетно помаже увиђању. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу своме... (Лк.15,1718). Дакле, он ту пре свега освешћује своје лично стање и изобилујући напредак очинског дома па, нагнан својим више него јадним стањем, одмах устаје и хита ка свом оцу. Али, то није учињено без огромног напора уложеног у преокретање своје воље у правцу повратка родном дому.
Исто се чини Исусовом молитвом: ми њоме покушавамо да освестимо наше грешно и јадно стање. Сагледавамо свакодневне падове. Испитујемо разне догађаје и сагрешења, посматрамо сами себе како дајемо одговор пред судом Божијим, стрепимо али се и надамо да ћемо се оправдати покајањем. Када нас испуни свест о греху, када нас прожме осећање грешности, тада се вољом упињемо ка спасоносним речима "помилуј ме грешног". Морамо да се трудимо да не изостане плач, јер непрестана и непрекидна молитва долази кроз и помоћу плача. Оци нас позивају да размислимо о њиховом искуству које сведочи да је један од главних услова за дубоку молитву, па чак и за темељно монаштво, отрежњујуће препуштање плачу. Дакле, морамо да научимо да плачемо, да себе оптужујемо, и то на најозбиљнији начин. Ваља да себе сматрамо горим од других, да себе држимо за укаљану звер која се углибљује у таму својих грешака и незнања. Треба да се одликујемо тиме што стајемо на страну онога који нас оптужује, према речима светог Василија Великог: "Он треба сам себе да оптужује, а не да чека прекоре од других, тако да сам постане онај који се жали, преузимајући улогу тужиоца..." Према томе, он треба прво себе да оптужи, како нас саветује мудрост Соломонова, и да се на тај начин припрема за молитву. Свети Исаак Сирин је чак саветовао да пре молитве ваља преклонити колена, пасти ничице са рукама на леђима, заузимајући положај осуђеника. Тада се појављује мисао самоосуђивања. Она, обично, долази у разним видовима. Ми тада треба да се дохватимо ове мисли и да је свом пажњом дубоко разматрамо, не дозвољавајући машти да нам у томе смета. Е, сине мој, тада ум заиста почиње да понире у срце ношен покајањем, тада почињемо да лијемо сузе и молитва тече неометано. Узмимо пример из световног живота: чим се световњак присети увреде коју му је неко нанео, и ако дуго размишља о том удесу, осетиће болан ујед у срцу, а веома је изгледно да ће га то довести до ивице суза. Ако сада искључимо те световне и себичне пориве, ипак можемо да кажемо да се нешто слично дешава приликом практиковања Исусове молитве. Наиме, молитељ овако беседи себи: "Ја сам ојадио Христа, удаљио сам се од божанске благодати". Осећања која се тим путем изазивају могу да нанесу дубока рањавања и тронућа срца. А када је срце повређено духом покајања, а не од спољашње силе, тада су болови тежи него у случају телесних озледа. Таква рана непрестано привлачи ум Богу, а онај ко је њоме рањен не налази покоја чак ни ноћу, јер се осећа као да лежи на горућем угљевљу. Могуће је, дакле, да такав човек успе да Исусову молитву изговара четврт сата, али интензивно и дубински, па да се његово озлеђено срце сећа Исуса цео дан и целу ноћ. То можемо да назовемо једним видом непрестане молитве. Понављам, ово може да се постигне за свега неколико минута корените сузне молитве коју ће, затим, данима да осећа у себи као енергију Исусове молитве. Морам да нагласим да је свест о нашој недостојности пред Богом савршено нужан услов да би молитва Исусова дала плода. Већи напредак зависи од оснажења наше свести о греху. Без ове свести нема истинске молитве. Стога молитва мора да се повеже са оплакивањем. Штавише, оци научавају да је улазак на небо скопчан са силаском у нас саме: што више погружавамо пажњу у дубине душе, то више назиремо обрисе нашег тајног срца. Кроз покајање долази до низлажења Царства небеског у срце које, захваљујући томе, постаје рај и небеса. И даље је на снази опомињући позив: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.3,2). Само се покајањем корача ка виђењу Царства.
- Постоји ли могућност да се човек који је увидео своју грешност ипак разочара, те утекне из боја?
- Свакако да постоји таква могућност. Ако се тако нешто догоди, одмах знајмо да је демон таквом човеку уденуо помисао о грешности да би га довео до очајања. Супротно томе, када се, ношени свешћу о сопственој грешности, окренемо Богу молитвено иштући благодат, тада је сигурно реч о дару Божијем, о енергији благодати Христове.
Осим свести о греху, - наставио је старац, постоје и други начини загрејавања срца. Један од њих јесте сећање на смрт. "Ово су моји последњи часови", помишља молитељ, "и сваког трена могу се појавити демони да зграбе моју душу". Ова мисао, уколико је ослобођена од маштарења, може да изазове отрежњујући страх, нагонећи нас на усрднију молитву. Ава Теофил нам је завештао једно казивање, предато кроз Старечник, које може да нам послужи као узор за ту врсту усредсређивања: "Какав страх, јао какво ће дрхтање и нелагода обузети душу када се раздвоји од тела. Тада ће, више него икада, душа искусити сву силину противних сила, кнезова таме, оних који управљају светом зла: начала и власти. Они се души примичу и, као у судском спору, износе оптужбе против ње, предочавају јој све грехе које је, намерно или ненамерно, починила од ране младости па до своје кончине. Дакле, они је скољују сикћући оптужбе. Па добро, шта мислиш, какав ће терет и језу душа осетити у тим тренуцима док се чека на пресуду и ослобођење? То је час страдања и муке све док се не дозна шта ће се са њом збити. Међутим, божанске силе стоје са супротне стране и одбрамбено износе сва добра дела која је душа учинила. Промотри страх и трепет који осећа душа док стоји између њих, на сред попришта, чекајући пресуду праведног Судије. Ако се буде одлучило да је ваља убројати у праведнике, демони ће бити кажњени, а душу ће узети анђели. Тек тада ћеш благовати непомућени мир или, пре ће бити, живети сагласно овим речима: "јер је станиште оних који се радују у Теби". Тада ће се испунити слово Светог Писма: А жалост и уздисање бежаће (Ис. 35,10). Тада ће твоја душа да продужи ка оној радости и неисказаној слави коју ће да наследи. Уколико се, пак, изнађе да је живела у греху и безбрижно, душа ће чути ужасан глас: Одведите безбожника да не види славу Божију. Тада ће се над њом изненада надвити дан гнева, дан страдања, дан тешке тмине и сени. Препуштена крајњој тами и осуђена на неугасиви огањ, душа ће прокушавати казну кроз векове векова. Где је тада таштина света? Где је тада сујета? Где је телесни живот? Где наслада? Где су тада маштарења и угоде? Од какве су тада вајде надимање, друштвена одликовања, отац, мајка, брат? Ко ће успети да душу избави од мука док сагорева у неугасивој ватри? Ко ће притећи да јој олакша горке болове?"
Оваква размишљања, међутим, ваља уравнотежити мислима и осећањима која се везују за сладост раја и славу светитеља, као и за велику љубав Божију. Нарочито је упутно да се то чини оног дана када се причестимо Светим Тајнама.
- Старче свети, изустих, постоје многи који одбацују такве мисли, те испољавају сумњу и неверицу. Чак постоје неки богослови и духовници који се не слажу око ових ствари. Наиме, они све то красноречиво умекшавају, говорећи да то нису ствари за људе који обитавају у свету, па чак и да су таква исповедања супротна свештеним оцима. Они су склони да оце деле у трезвоумне и друштвене, јер је, наводно, деловање ових потоњих "примереније свету", док је учење трезвоумних отаца ствар манастирске праксе. Не знам у којој мери су оваква становишта истинита?
- Тиме си , драги оче, дотакао огроман проблем који има много видова, и потребно је много времена и стрпљења да би се правилно претресао. Па ипак, не могу да те лишим макар неких општих назнака које нека послуже као одговори. Пре свега, није могуће делити оце на трезвоумне или мистичке и друштвене или народне. Није нимало умесно тискати оце у непробојне и круте категорије, као што није упутно раздељивати богословље на мистичко и немистичко, или пак духовни живот цепати на монашки и световни (као да се нека учења поглавито односе на монахе, а нека на мирјане). То није могуће из једноставног разлога што сво богословље Православне Цркве Истока јесте мистичко и зато што сав духовни живот јесте подвижнички. Сви свети оци, дакле, творе и чувају један заједнички ум, један заједнички живот и једно заједничко учење. Сви су они стекли блажено стање обожења, охристовили се и охристотворили, те кроз њих дела и дејствује Дух Свети. Стога су трезвоумни оци увек и друштвени, док су друштвени нужно трезвоумни. Чињеница да су оци друштвени јесте одраз чињенице да су трезвоумни. Они који се упуштају у друштвене теме нису напросто социолози или етичари или психолози или педагози, него теолози у пуном смислу те речи. Најпре они сами унедрују искуство Бога, а затим покушавају да другим људима помогну да задобију опит стварности Бога. Према томе, њихова "друштвеност" није ништа друго него једна димензија богословља, то ће рећи, живота у Христу, а то је живот у Духу Светом и живот у Цркви. Стварна Црква јесте земља православног богословља, а богословље јесте глас Цркве. Сви оци имају додирне тачке. Они су баштинили православно богословље, црквену мисао и живећи или као монаси или као свештеници. Из тих разлога, погрешно је одвајати их у категорије трезвоумних и друштвених, јер ова подела има негативне последице по духовни живот, а у заоштреном виду води хули на Духа Светог.
- Зар не мислите, оче светогорски, да су неки од знаменитих отаца, попут светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, не само често беседили о друштвеним проблемима, него и успевали да присно дотакну многе људе?
- Да, свакако. Међутим, као што сам малопре рекао, мора да се води рачуна о неким нужним појашњењима. Прво: чињеница да су се изјашњавали о друштвеним проблемима не значи да су напуштали молитвени живот или, пак, врлину сузоточног усредсређивања. Не смемо да њихово друштвено предузеће одвајамо од њиховог унутарњег жића. Није добро да распарчавамо извесног светитеља само зато што се може оценити на више начина, на пример, као социолог или етичар. Уосталом, огромна је разлика између теолога и социолога. Полазиште и метод су изразито различити. Њихова антропологија је такође веома различита. Друго: ако су неки од њих више проповедали о друштвеним проблемима, то су чинили стога што их је Господ надахњивао и упућивао да на такав начин говоре одређеном човеку одређеног места. Не треба да губимо из вида да се словствовање пророка или апостола или светитеља примерава духовној зрелости оних којима се обраћају. Ако слово није сасвим савршено, онда по среди није разлика у духу међу оцима, него пре неспособност људи да захвате нешто истанчаније и узвишеније. Није реч о незнању оца, него о духовном отврднућу пастве коју зато покушава да насити грубљом храном. Да и не говоримо о томе да се исихастички дух јасно пројављује у многим делима отаца која имају друштвени садржај.
Узмимо, као упечатљивији од осталих, случај светог Јована Златоустог, којег сте управо поменули. Сматра се да је свети Златоуст друштвени отац којег треба да читају људи у свету. Многи се позивају на његово учење о разним друштвеним или етичким проблемима, па опет, заборављају да је исти отац живео подвижнички - уз трезвоумље, изливање суза и оплакивање, уз непрестану молитву и сећање на смрт. Ако се отац привржен исихастичком начину живота дотакне његових књига, одмах ће познати да је реч о великом исихасти. Парафразираћу један одељак из његовог учења како бих пружио неколико запажања. Он, у општем смислу, говори о молитви и о њеној вредности. Он опомиње да молитва мора да се врши усредсређеним умом, као и срцем које је рањено покајањем. "Молитва је моћно оружје, непојмљиво благо, непотрошиво богатство, тиха лука, извор мира, корен, исходиште, мати неизбројивих добрих ствари - моћнијих него што је земаљско царство. А када кажем молитва, не мислим на ону лагану - која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу, болном душом и напрегнутим умом. То је молитва која се успиње на небо. Зато, загрејмо душу сећањем на почињене грехе, повредимо је не зато да бисмо је растужили већ да би се могла огласити, да би постала будна и чак дотакла небо. Ништа не успева да растера немар и небригу колико рањеност и патња, који сабирају ум из расејаности по околини и доводе га самом себи. Онај који успе да себе на тај начин молитвено гане, сабира велику радост у својој души". Златоусти нам, у наставку, казује да човек задобија молитвену смелост једино ако истински успе да сматра себе најгорим од људи.
Као што видиш, оче, то су речи достојне највећих исихаста, - рече Светогорац. У наведеним речима можемо да опазимо неколико важних тачака. Прво: молитва се присно повезује са рањеношћу душе и напорима ума. Ум мора да се врати "самом себи" да би постао могућ прелаз из смућења у смирење кроз умносрдачну молитву. Друго: да би молитва могла да се савршава на успешан начин, потребан је и предуслов загревања срца. О томе је раније такође било речи. Срце се загрева, ум се зацељује и, као круна свега, у нама се рађа истинска молитва. Треће: загревање срца постиже се кроз сећање на грехе, самоукоревање и осећај сопствене недостојности, тј. да смо "гори од свеколике творевине". Само када се молимо пролазећи кроз ова одредишта, можемо очекивати да примимо духовну радост и благодат Христову. Мислим да је сада извесније да се свети Јован Златоуст има прибројати у сабор тиховатељних отаца.
Био сам изненађен и затечен читањем и тумачењем овог одељка из списа светог Јована Златоустог. Задивила ме је мисаона окретност старца.
- Могу ли да додам једну напомену?
- Свакако да можете.
- Напред казано није засебно мишљење светог Златоуста, него је посреди учење Цркве које се преноси кроз њега. Чини ми се да о мишљењима отаца не треба говорити као да су философска, социолошка, етичка, већ као о учењу отаца који - као удови величанственог Тела Христовог - примају просвећење од Духа Светог. Живећи у Цркви ми превазилазимо индивидуализам и постајемо личности, односно, пребивалишта Свете Тројице. Наш ум бива просвећен и, као такав, постаје престо Духа Светог. Оци су себе драговољно потчинили Богу и, захваљујући томе, претрпели промену на боље, поставши средства Божијег откривења. Њихови животи се, пак, нису одвајали од припомагања сабраћи.
- Хвала Вам за ту допуну. Будите добри да ми појасните још једну недоумицу. Малопре сте рекли да тихујући монах редовно у лику светог Јована Златоустог препознаје трезвоумног оца. Реците ми зашто их ми видимо само као друштвене оце који су страни исихастичком начину унутарњег живота?
- То се дешава стога што у нама нема штедрих дејстава Светог Духа. Свето Писмо и дела светих отаца написани су надахнућем Пресветог Духа. Зато се и сагледавају на истинит начин само посредством Његовог просвећења. Онај који стоји уз мисао отаца, који чува Духа Светог, приликом читања било којег од отаца непогрешиво у његовим словима открива исихасту, трезвоумника који је спознао Господа у Духу Светом. Светитеље препознају само светитељи, јер деле исти начин живота, заједничка искуства и начин изражавања. Они могу да разумеју благодат која дејствује у неком светом оцу једино кроз начин на који се он изражава. На пример, човек који поседује опит сагледавања Бога, приликом проучавања молитава литургије светог Василија Великог истог часа схвата да је свети Василије, премда то не каже отворено, видео нестворену светлост. Међутим, ако се дела светих отаца дохвате социолози или етичари, ако уз то нису у поседу благодати Духа Светог, онда долази до раздвајања и класификовања отаца. Дубоко сам убеђен да је ова изолована и оделита употреба навода из светих отаца - лишена духа подвижништва и ради потребе нечистих и антропоцентричних гледишта, равна највећој јереси. Када год свете оце насилно издвајамо из духа подвига, покајања - тада их раздвајамо. И свака нова подела води даљем погоршању. То је поступак који је својствен свим јеретицима. Они су за светоотачким благом посезали без правоваљаног поимања, без нужних претпоставки за тачно тумачење. Неболетна крилатица која нас данас, срећом, опет надахњује дакле, "повратак оцима", не сме да остане делатна само у области књишког проучавања, већ мора да се оствари задобијањем светоотачког живота. Треба да се пренемо и заживимо у нашој светој Цркви, обделавајући наше животе кроз Свете Тајне и врлине, престајући да се испољавамо као индивидуе. Ми желимо да постанемо стварне личности, достојни удови Христа.
Утом нас је прекинуо улазак старчевог ученика који је, наликујући свом узору, био испуњен умилном благодаћу. Питао је старца чиме ме може да ме послужи. Старац је, понесен духовним разматрањем, сасвим заборавио да испоштује уобичајени израз љубави према ходочаснику. Наиме, монаси нам увек, уколико су у могућности, износе као дар и благослов келије некакав слаткиш или штогод друго окрепљујуће по госта.
- Да, приложи нешто оцу...
- Шта да донесем, оче? Можда комадић ратлука и чашу воде, или нешто друго?
Након што му је дао послушање, старац је почео да хвали свог ученика.
- Заиста нисам достојан оваквих ученика. Изгледа да је Бог јако милостив према мени када ми је уручио ове анђеле. Јер, то нису људи него анђели који ми служе. Како да се захвалим најштедријем Пресветом Богу? Ето, видиш, управо овог ученика красе мисли малог детета, а то је савршено нужан предуслов за стицање блага умносрдачне молитве о којој говоримо. Оци нас уче да онај који стреми спасењу мора да буде попут луде (ми смо луди Христа ради, l.Kop.4,10) или налик детету (ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско, Мт.18,3). Сви ми, чак и ако смо починили најтеже грехе, можемо кроз благодат Духа Светог изнова да задобијемо духовну младоликост и дух детета пре сагрешења. Закон духовног живота супротан је закону телесног живота. Живећи законом тела, човек неминовно и постепено стари, док у духовном животу човек, остарео кроз сагрешења, постаје изнова млад, попут детета.
Затим је пришао ученик, носећи на тананој тацници комадић ратлука и чашу хладне воде. Узевши понуђени благослов, замолио сам старца да ме спомене у својим молитвама, рекавши:
- Помоли се, старче свети, да поново постанем дете или луда!
Постоје тренуци када уопште нисте кадри да пожелите нешто: тада вам се одузима дар говора и осећате незатомљиву потребу да тражите молитвену помоћ и благослове. То се да искусити на Светој Гори Атонској. Деси се да се не молите већ да тражите молитвено заступништво.
- Благословите.
- Бог те благословио, одговарају вам.
Они не кажу ни: "Добро јутро", ни: "Добар дан", нити: "Добро вече". Од њихових отпоздрава најчешће чујете: "Добро трпљење, добро бденије, добар рај, добар крај..."
У тренутку када сам рекао: "Благословите" и док сам кушао ратлук, помислио сам: Да си жив старче "на многаја љета". Да си жив, да бисмо и ми грешни живели.
Одједном сам схватио да смо прекривени неприметним плаштом тишине. Осетио сам свим бићем да је старац погружен у Исусову молитву. Његово држање је одавало усхит Богом. Утолико ми је теже пало да га поново покренем на разговор, али, нисам могао да одолим.
- Оче, надам се да разумете да морам да Вас прекинем и замолим да наставимо беседу. Знам да је моје присуство, у извесном смислу, незграпно у овој тишини. Свестан сам да наликујем на паразита који Вам отежава живот и...
- Не, не, никако не смеш тако да говориш. Откуд ти то? Ми те примамо као најрођенијег брата који живи у свету и који се подвизава добрим подвигом, добијајући благодат од Бога.
- Али, како је могуће упоредити вашу благодат са нашом!?
- Напротив, Ви имате више благодати него ми, јер где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим.5,20). Бог вама шаље више милости како би вас сачувао у Својој љубави. Бог вас више воли.
- То могу да примим само као израз Вашег смирења, рекох преплављен његовом љубављу и скрушеношћу. Па опет, желео бих да наставимо наш разговор, јер ми, до последњег часка, убирамо корист из Ваших речи и поука. Говорили сте о загрејавању срца, о разгоревању молитве кроз размишљање о грешности, о могућности пада у пакао или о успињању ка рају. Ипак, ту уочавам једну тешкоћу: малопре сте истакли да наша молитва мора да буде ослобођена маштарења, да ум мора да буде без облика, бивајући чист. Али, у том случају, зар напред наведене мисли и слике неће довести управо до ометања чисте молитве?
- Пре свега, желео бих да подвучем да ове мисли нису напросто обичне мисли. Оне нису плод разобручене маште, него умног деловања. Не ради се о простом мисленом пребирању, већ о проживљавању. Ево примера, једном сам се удубио у страхоту пакла, у мисао да је то место најприкладније за некога ко је, попут мене, прегажен гресима. То је трајало неколико минута, али, то је било сасвим довољно да се нађем у том месту очајне тмине. Затим сам осетио неподношљив бол и неисказиву стрепњу. И, да чудо буде веће, пошто сам се унеколико повратио у пређашње стање, осетио сам да цела моја келија заудара... Не можете појмити страшни смрад пакла и патњу проклетих...
Тада сам схватио да се налазим поред једног светог старца који је у стању да себе смири дотле да свој ум држи у паклу. Пустио сам га да неометано настави, без и најмање упадице са моје стране.
- Припремно загревање срца, помоћу назначеног удубљивања, одвија се пре молитве. Када срце отпочне молитву, када се оно разгори, забрањује се свака помисао на такве ствари, јер је превасходни задатак, у следећем и кључном кораку, да се ум усредсреди на срце и да се приведе речима молитве Исусове. На тај начин задобијамо стање ума ослобођено маштарења, о којем толико много казују оци. То ће рећи, ум треба да буде "слободан од сваког облика и од сваке маштарије".
Молитва је борба. Она оснажује војевање верујућих против ђавола, али је и сама собом једна болна и крвава битка. Сав труд се улаже у неометано усредсређивање ума на речи Исусове молитве. Морамо да заповедимо нашем уму да се оглуши о сваку помисао коју нам предлаже ђаво - било лошу или добру. Не смемо да се обазиремо на мисли које долећу извана, још мање смемо да се на њих надовезујемо. Морамо да их потпуно презремо и пресечемо свако освртање на њих. Стога ваља да се свим силама потрудимо да ум, у назначеном смислу, потпуно онеми, јер само таквим деловањем обезбеђујемо души непомућени мир који погодује делотворности Исусове молитве. Познато је да мисли лете из ума у срце, те га непрестано узнемиравају. Немиран ум узнемирава срце. Као што бурни ветар подиже таласе мора, тако и ветар помисли узбуркава душу. Пажња је нужна за молитву. Зато оци повезују молитву са трезвоумљем. Трезвоумље одржава ум у непрестаној будности и спремности, а молитва доноси божанску благодат.
Постоје многи начини који помажу тој сврси.
Пре него што отпочнемо свето дело Исусове молитве, присетимо се да је потребно имати горућу жудњу, истрајност у нади, пуно ревности и огромно стрпљење које је, надаље, неопходно повезати са љубављу према Богу. Почињемо следећим молитвама: а) "Благословен Бог наш...", б) "Царе небески..." и в) "Трисвето". Затим читамо 50. Псалам као вапај покајања, скрушености и тронућа, те одмах потом изговарамо "Вјерују". Након тога прелазимо на усредсређивање ума у миру и ћутању. Као што смо више пута нагласили, срце се разгорева разним богоугодним мислима ослобођеним маштарења и, када дође до топлоносног умиљења - можда чак и суза, отпочињемо саму молитву Исусову. Словеса ове чудесне молитве сричемо лагано, спречавајући ум да одлепрша у расејаност. Речи се, дакле, изговарају једна за другом без уметања икаквих других речи или помисли које желе да се међу њих утисну. После "Помилуј ме (грешног)", одмах изговарамо "Господе Исусе Христе...", кујући тако беочуге који спречавају кидајуће дејство ђавола. Знај да ће ђаво апсолутно свим силама покушати да прекине јединство молитвеног круга, стремећи да по сваку цену упадне у област ума и срца. Он вреба и најмању пукотину у коју затим, са великом надом и злурадошћу, полаже експлозив (то ће рећи помисао) да би у парампарчад разнео овај богустремећи труд. Морамо га спречити... За почетак је пожељно да молитву Исусову изговарамо уснама, тј. наглас, тако да вежемо и слух, јер то помаже уму да се усредсреди. Други начин молитве подразумева следеће: молитва се сасвим полако изговара у уму или срцу, а после речи "помилуј ме (грешног)" застајемо за часак - док нам не попусти пажња, да бисмо се, затим, поново вратили на почетак. Ако смо приликом загрејавања срца размишљали о својој грешности, оци препоручују да је добро прикључити реч "грешник": "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". Ову реч треба да нагласимо јер ћемо тако да је искреније доживимо. Међутим, пошто ум може да се оптерети и замори дужином свих речи молитве, понекад је потребно да се молитва унеколико скрати: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Или: "Господе, помилуј ме". Или: "Господе Исусе". Ако хришћанин осети да је у молитвеном труду постигао известан напредак, онда је упутно да скраћује дужину молитве. Чак може да пређе на изговарање само једне речи: "Исусе", која се непрестано и узастопно сриче (Исусе, Исусе, Исусе, Исусе мој...). То води плими смирења и озарења у срцу. Ако се појави и молитвено услађење, онда не треба прекидати молитву, чак и ако се пређе оквир нашег молитвеног правила. Треба да чврсто посегнемо за топлотом која струји и преплављује срце, користећи тај дар Божији на спасење своје душе. Јер, то је велики дар који Бог шаље свише. Топлота срца делотворно помаже уму да остане привржен речима Исусове молитве, те да се спусти у срце и угнезди тамо. Ако неко жели да остане у молитвеном расположењу цео дан, онда треба да примени савет отаца: ваља се молити један сат, затим читати један сат, и поново се вратити једночасовној молитви. Када је хришћанин заокупљен некаквим рукодељем, и тада треба да изговара речи "Исусове молитве".
Осим тога, и правилно држање помаже витезу "Исусове молитве". Оци препоручују да приликом дуготрајне молитве користимо омању, тврду столичицу, а када се дуго молимо да склапамо очи и пажњу усредсређујемо на груди где се налази срце. Свети Григорије Палама наводи пример пророка Илије који се, како сведочи Свето Писмо, "попе на врх Кармида, и саже к земљи и метну лице своје међу колена своја", после чега је уследило окончање суше. Утом се замрачи небо od облака и ветра, и удари велики дажд (l.Цap. 18,42-45). Видиш, драги мој оче, пророк је успео да "отвори небеса" молећи се у таквом положају. Сличним начином и ми отварамо небеса мијући се изворима божанске благодати која се слива у наше сасушено срце.
Касније сам прочитао овај одељак из списа светог Григорија Паламе, на који се позвао стари Светогорац, и уверио сам се у истинитост старчевих речи. Философ Варлаам је имао обичај да исихасте заједљиво назива "онима који душу везују за пупак" "омфалопсихима" - те је богоносни Григорије Палама, објашњавајући исихастички став и делатност, узвратио: "Чак је и сам свети Илија, најсавршенији у боговиђењу, полажући главу међу колена и усредсређујући ум у самог себе и Бога, уз тежак труд, успео да оконча вишегодишњу сушу". Свети отац, који је видео Бога, као корисно средство препоручује и зауздавање очију: "Не дозволи очима да лутају тамовамо, већ их усмери на своје груди и, помоћу таквог положаја тела, врати у срце моћ ума која се расејава тиме што радознало лепрша".
И место, наставио је старац, игра значајну улогу. Оно треба да буде заштићено од узнемирења споља, те да зрачи миром и тишином. Потребно је, такође, водити рачуна и о погодном и правоваљаном времену. После наших свакодневних послова ум је обично потпуно расејан и раздражен многим утисцима, сећањима - разноврсним догађајима. Из тих разлога свети оци сматрају да се делатност умне молитве најбоље обавља у раним јутарњим часовима, пре изласка сунца, када је ум окрепљен и стишан а тело одморно. Тада ћемо убрати многе плодове.
- Шта да чинимо, оче, у случају када је ум узнемирен - а примећујемо да је то готово редовна појава. Како и којим путем да поново приберемо и заштитимо ум?
- Постоје, из многих разлога, неплодни дани и часови када молитвени труд изгледа узалудан и крајње тегобан. Прегнуће Исусове молитве постаје најтежа ствар на свету. Додуше, упорношћу изнова задобијамо благодат Божију која оснажује нашу молитву, те настављамо на путу обожења и благодати. Пренећу ти неколико начина помоћу којих се превладавају ови дани и часови "оскудице".
Пре свега, никако не смемо да изгубимо нашу храброст. Затим, током таквих дана или часова молитву ваља пренети на усне и језик, савршавајући је наглас. Изгледа да је предност јаких људи, наиме, оних пуних благодати, да ум са лакоћом сједињују са речима молитве, успевајући да се без распршавања дуготрајно и усрдно моле. Ми који смо онемоћали и грешни, за разлику од њих, морамо да упрегнемо сву преосталу снагу како бисмо, упркос изобиљу страсти, одржали молитвени труд, проливајући чак и крв ако је потребно. Ако уочимо да се наш ум стално и непоправљиво расејава, треба да завапимо Богу, слично апостолу Петру који је, видевши како тоне усред јаке буре, повикао Христу: Господе, спаси ме! (Мт.14,30). Дакле, ваља да учинимо то исто када изнемогиемо под налетом "мисленог оркана". Све што се десило апостолу десиће се и нама: И одмах Исус пруживши руку ухвати га (Мт.14,31). После темељите молитве, уз Божију помоћ, све представе које се тискају у ум нестају будући невидљиво спаљене Исусовим именом. Понављам, у таквим ситуацијама не смемо да се успаничимо или усплахиримо, већ, напротив, ваља да пружимо отпор. Природно је да наш отпор буде једнак притиску непријатеља.
Томом молитве, такође, треба да одбијамо чак и "добре" помисли. У таквом часу чак и благоугодне помисли узбуђују ум, а ум, будући узбуђен, опет лако прима и оне помисли које су острашћене. Добромислије, ако му се препустимо за време молитве Исусове, отвара двери срца ђаволу који тријумфално ступа, прекидајући свето прегнуће. То је, заправо, оно што свети оци називају духовном "прељубом", јер ум који се током молитве удаљи од присног сећања на Бога чини духовну прељубу, изневеравајући Небеског Женика. То је издаја и порицање Бога. Реци ми, има ли нечег тежег и горег од издаје и порицања најслађег Исуса, поготово када се то почини у корист завидљивог непријатеља: мрзитеља добра и човека од почетка?
Ако, упркос томе, не успемо да ум сачувамо од расејавања, онда ће наша борба да постане још тежа и огорченија. Брод, драги мој оче, може да плови или помоћу једара, ако има ветра, или помоћу весала, ако нема ветра. Исти је случај са молитвом. Она се савршава са лакоћом када је у нама топлота благодати Христове, али, када благодати нема, тада је потребно посегнути за веслима и добро потегнути, то ће рећи, потребна је жешћа борба.
Такође је упутно да се у таквим околностима прибегне читању разних светоотачких књига које ће, у то нема сумње, својим благотворним дејством усредсредити ум. Надаље, ако приликом читања доживимо тронуће и умиљење, ваља да одмах престанемо са ишчитавањем, предајући се молитви Исусовој. У томе лежи смисао исказа: "Списе читај срцем, а не сувим разумом". Зато је добро да трагамо за књигама које су написане срцем и које се, наравно, срцем и поимају. Читање и Исусова молитва треба напоредо да корачају. Није на одмет да прибегнемо и читању Псалама пророка Давида или, пак, псалмопојању. Веома је корисно да учимо и памтимо срцу драге тропаре који раскриљују двери срца умиљењем, затим, да се сећамо љубави Божије, наше грешности, Другог доласка Господа, те да призивамо божанску помоћ. То би требало да читамо а не да певамо. Можемо да изговарамо и разне молитве које су оставили оци, на пример, ону светог Јефрема Сирина. Наглашавам да у таквим случајевима Исусову молитву треба да вршимо наглас, уснама: чак треба да посегнемо и за бројаницом. Наравно, тада не обилујемо многим плодовима, али ни за час не треба да напустимо ни ову умањену радост. Не заборавимо да је потребна велика стрпљивост и истрајност. Према томе, побројана средства и мисли могу да буду од духовне користи, служећи нашем прочишћењу.
- Али, на који начин можемо да њима поспешимо наше прочишћење?
- Опазивши да се молимо и да се старамо да ум усредсредимо на молитву Исусову, ђаво чини баш све да наш ум избаци из молитвеног делања. Из прешироког арсенала његових средстава најучесталију опасност, ипак, представљају помисли, и то оне које нас драже, боле, тиште, плаше - уопште све оне које изазивају немир. Он непогрешиво погађа најслабију тачку, упињући се да жаока бриди и гризе што дубље и дуже. Сластољубивом непрестано подмеће помисли сластољубља, среброљубивом среброљубља, а славољубивом славољубља... Томе готово да нема краја и врсте. Додуше, то је и метод којим долазимо до "дијагнозе" о врсти и степену нашег обољења: сходно врсти и броју помисли које пролећу кроз наш ум можемо да увидимо наше слабости и нечистоте - дакле постојање страсти у нама. Током молитве борба се одвија и на тој равни.
- Старче, опростите што Вас опет прекидам, али, иако признајем да немам велико молитвено искуство везано за Исусову молитву, желим да Вас питам о јаким главобољама и боловима у срцу и грудном кошу које доживљавам приликом ревносног упуштања у молитву Исусову. Шта је то и чему се има приписати? Како поступити у таквим случајевима?
- Када се хришћанин посвети овој врсти молитве, није неизгледно да доживи јаку главобољу и бол у срцу као последице нове духовне борбе. Понекад му се чини да ће му глава и срце препући од бола. Главобоље могу бити толико снажне да се верници често смртно уплаше. Па ипак, ова врста бола је, у извесном смислу, природна и потиче од ненавикнутости ума на овакву врсту деловања, као и због нарочитог положаја тела. Додуше, ђаво често вреба баш такве поводе да би нас страхом удаљио од молитве. Једноставно, морамо да истрајемо упркос боловима у "мозгу". Што се тиче болова у срцу саветујем да у том случају испитамо сопствену молитвену зрелост и спремност, јер, могуће је да смо напредовали "пребрзо", односно, вештачким прескакањем молитвених ступњева, можда користећи методе који нису погодни за нашу личност. Бол у срцу, понекад, може чак и да користи уму, јер га одводи на место одакле потиче бол, то јест у срце, поспешујући тако задобијање непрестане молитве.
- Ваше излагање је веома згуснуто, па Вас молим да га унеколико рашчланите: зашто је, дакле, потребно да истрајемо ако наш ум страда?
- Зато што одмах потом долази до прочишћења. То доказују сузе. Оне почињу да теку у потоцима: ум се, као прочишћен, спушта у срце и бол се повлачи. Сузе се не могу зауставити или објаснити, оне нас нису коштале никаквог труда.
Старац је утом заћутао. Опазио сам да су му очи загрцнуте сузама које су осветлиле цело његово лице. Осетио сам да се и низ моје лице, сасвим нехотице, клижу сузе. Старчев глас, његове сјактаве мисли пробиле су и раствориле камен и лед у моме срцу. Нисам одолео сећању на светог Арсенија, чије житије украшава Старечник: "За њега се приповедало да је усред својих груди имао урвину коју су просекле сузе које је целог живота неуморно точио наднесен над својим рукодељем. Када је ава Пимен дознао да је овај на умору, изустио је следеће ридајући: "Заиста си блажен аво Арсеније, јер си се наплакао у овом свету! Онај ко не плаче сада, у овом свету, плакаће касније, и то вечно"". Дакле, немогуће је заобићи плач, било вољни или невољни, када смо зароњени у искуство патње и страдања.
- Не смемо да прекинемо молитву због искуства бола, - рече Светогорац, пренут из незаустављиве бујице суза. Јер, ђаво, који је неслућено лукав, преваран и опак, наводи такве помисли како би нас уништио убиством ума. Очврсли атлета Исусове молитве, пак, презире методе ђавола и помисли које су њиме "надахнуте". Ево невидљивих речи ђавола: "Престани, пази, немој да се молиш - одмах стани, то ће те одвести у лудило, ослабиће ти срце, пропашћеш". Прочитаћу ти животни пример из Старечника: "Беше један монах кога је, приликом сваког покушаја да се моли, пролазила ледена дрхтавица и посећивала грозница: када год би кренуо на молитву на њега се обрушавала тегобна главобоља. Суочен са таквим стањем и изгледима он рече себи: "Болестан сам и близу смрти, зато ћу се пренути и устаћу на молитву пре него што ме стигне смрт". Расуђујући на такав начин, тај брат је пружио отпор достојан монаха. Ш тавише, молећи се он је победио своје помисли". Видиш ли зашто је потребно да духовни борац одагна свакојаке помисли и страхове од бола.
- Старче, такође бих Вас замолио да се надовежете и на питање у вези са болом срца. Познато ми је да оци придају велики значај том болу, сматрајући га правилном ознаком на путу Исусове молитве. Ако налазите да је то корисно за наше душе, пренесите нам Ваше савете поводом ове тешкоће.
- Све што си рекао јесте истинито. Зато што су оци били заокупљени Исусовом молитвом, или, пре ће бити, зато што су је сасвим искусили, забележили су тај бол сматрајући да је значајан као фаза нашег молитвеног подвига. Јер, они који непрестано прилазе делу Исусове молитве не могу да избегну тај бол. Важност тог бола потиче од чињенице да он одражава силазак ума у срце са којим се сједињује помоћу енергије Духа Светог, а то је, неизоставно, праћено разбистравањем душе и тела. Надаље, долази до очишћења и просвећења словесне моћи душе која јасно прозире квалитет помисли. Једино тада бивамо способни да разлучујемо и разликујемо наше помисли - њихово рађање, развој и окончање. Отуда она способност исихаста да проникну у душе грешника а да, при том, нису починили грехе чије последице или присутност опажају у душама оних које молитвено или саветодавно помажу. Подвижничка пракса доводи до спознања целокупног процеса развоја мисли: од почетка да краја. У таквом оквиру увиђамо како је могуће да исихаста зна у каквом је стању душа онога за којег се моли. Његово срце је у толикој мери постало истанчано захваљујући енергији молитве да оно почиње да испољава и далековидост, односно прозорљивост.
Овде би требало да још једном појаснимо ствари.
Рекли смо да је смисао Исусове молитве у уједињавању целокупног човека, односно три моћи душе. Пажња треба да се усмери на срце које би, с почетка, требало да осети деловање Исусове молитве. Према предању отаца, срце је прво које примећује присуство Бога, то јест, присуство благодати, а затим се промена стања срца преноси на ум. Оци су прво задобијали спознање Бога опитом, а тек су затим о томе беседили или писали, чувајући ту спознају која јесте живот. Дакле, прво срце осећа топлину и сладост присуства Духа Светог. Супротно томе, одсуство благодати пројављује се кроз беживотност и хладноћу срца. Понављам, Бога волимо прво срцем а затим умом. Заповест Божија је сасвим недвосмислена: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10,27). Значи, (раз)ум није забрањен унутар Цркве, него му се омеђује делокруг са обзиром на чињеницу да је после пада неспособан да препозна и види Бога. Када се, пак, развије унутарња духовна осетљивост, тада и ум бива приведен поимању Бога. Срце је тада у стању да схвати и разлучи да ли се држимо заповести Божијих или не. Надаље, сједињење ума и срца може да се оствари само кроз енергију Духа Светог. А благодат задобијамо кроз покајање и следовање Христовим заповестима. Дејством Духа Светог ум проналази срце те долази до њиховог међусобног сједињења. То је изузетно важан корак на путу задобијања унутарње молитве и обожења. Из тих разлога мора доћи до скрушавања човечијег срца. О томе сведочи Псалам Давидов: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс. 50,17). Различити људи, наравно, користе различите начине за спуштање ума у срце, али, ваља нагласити, покајање је најбезбеднији начин. Зато је веома добро када, плачући и оплакујући своје грехе, осетимо бол а некада и топлину у срцу и, уопште узев, када разумемо и пратимо покрете и чувства сопственог срца. Међутим, овај процес треба да се одвија постепено, а никако на пречац. Јер, могуће је да овај изненадни напор изазове известан незнатнији поремећај у слабијем и ненавикнутом срцу који (поремећај), наравно, нема никакве трајније последице, али може да заустави молитву. У таквим тренуцима ваља да пређемо на изговарање Исусове молитве уснама, односно наглас. Ако је, пак, реч о снажном и увежбаном срцу, препоручује се да пажњу не повлачимо из дубине срца, већ да је тамо задржимо упркос болу. То се, свакако, може разјаснити уз помоћ опитног старца који има дар разликовања духова и прозирања у стања наших душа. Према томе, овај бол је здрав, природан и спасоносан. Дешава се да подвижници често одлазе лекарима сматрајући да су оболели од срца, али лекарски налази потврђују да је срце сасвим здраво. Посреди је "бол благодати". Бол знаменује да је молитва зашла у срце и да је тамо делотворна. То је значајан корак.
- Слушао сам да су многи светитељи присуство и делатност Исусове молитве у срцу опазили сасвим изненада, те да су тај тренутак објашњавали као дар Божији упућен посредовањем Богородице. Има ли у томе истине?
- Свакако да има. Многи безмолвници су у стању да се тачно присете тог златног тренутка када се у њихова срца уселила Исусова молитва коју, од тог часа надаље, непрестано изговарају, без обзира на посао којим се баве. Она више никада не престаје. Они тај догађај искрено и сасвим правилно тумаче као дар Пресвете Мајке Божије: свети Григорије Палама је примио дар богословља након што је Богородици понављао речи: "Просвети таму моју". Није тешко увидети да је љубав према Мајци Божијој присно повезана са љубављу према Христу. Ми волимо Богородицу зато што волимо Христа, односно, Небеској Царици указујемо љубав зато што тежимо да досегнемо меру савршене љубави према њеном Сину - Христу. Оци се не либе да изнесу своје становиште у вези ове стране духовности молитве. Стога свети Герман, Цариградски патријарх, каже: "Да ти, Богородице, ниси започела труд нико не би успео да постане духован човек... нико се не може спасити осим кроз тебе, Богородице". А свети Григорије Палама, поводом сличног питања, додаје ове речи: "Она је међа између створене и нестворене природе, и нико не може доћи ка Богу осим кроз њу и Посредника којег је родила: без ње ни један дар Божији не би био принесен ни анђелима ни људима". Преко Богородице долазимо до мноштва дарова. Пошто нам је пружила највећи дар - самог Христа, зашто нам не би пружила и остале? Следујући томе, приликом молитвеног обраћања Пресветој треба умилно да изустимо: "Пресвета Мајко Божија, спаси нас", а не просто: "Заузми се за нас".
- Допустите ми да се вратим на упит који је искрсао док сам слушао Вашу поуку у вези са сједињењем ума и срца. Наиме, да ли ум, када се зарони у дубине срца, непрестано остаје у његовим скривницама? Ако је, пак, тако, како је могуће да се човек бави својим редовним послом, на пример послушањем у оквиру манастира?
Пре свега, желим да истакнем да ум није поништен у буквалном смислу, он није напросто "елиминисан". Напротив, он бива враћен у своје природно стање: сасвим је супротно његовој природи да пребива изван своје суштине, односно срца. Кроз молитву ум успева да се ослободи свих оних елемената који су супротни његовој природи. Осим тога, када ум зађе у срце, он може да се занима другим стварима а да, при том, не буде узнемираван у смислу неприродног излажења из срца. Узмимо један близак пример: током божанствене литургије исихастички свештеник може итекако добро да прати редослед чинодејствовања, издајући ђакону или другом свештенику битне упуте везане за савршавање Светих Тајни, а да, том приликом, његов ум остане савршено спокојан у срцу. Међутим, уколико "остатак" ума негује и плете грешне и саблажњиве помисли, редовно долази до потпуног одсецања ума од своје суштине. Ето, уосталом, разлога због којег подвижник срицање Исусове молитве прати повлачењем бројанице. Наиме, бројање сабира ум тако да овај није кадар да почини какву већу штету против стеченог духовног јединства. Као што видите, ђаво се против нас бори жестоко и сасвим непоштедно.

 АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ 2

СТУПЊЕВИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

- Мало пре сам нагласио да умна молитва, пре свега, захтева одбацивање света, потчињење своје воље старцу, чврсто укорењену одлуку монаха да остане у самоизгнанству, те стамено и дуготрајно поштовање Христових заповести. С почетка се наша пажња кали усредсређивањем на испуњавање Христових заповести, уз упражњавање уздржања и послушања. Од светих отаца дознајемо да врлине, саме по себи, не сједињују човека са Богом, већ само припремају одговарујућу атмосферу. Тек молитва, када проклија, сједињује човека са Богом - Светом Тројицом. Врлине су предуслов за изливање много благодати. Додуше, и саме су извори благодати. Према томе, када старац који је опитовао Исусову молитву увиди да је његов ученик одсекао своју вољу и да се прочистио од најгрубљих страсти, тек тада се осмељује да га уведе у тајну Исусове молитве. Али, чак му ни тада не поверава све, већ само онолико колико је потребно да не би посрнуо, те да би истрајао. Он га путоводи смирено, мало по мало, јер постоји опасност да дође до разочарења и грешке.

- Који су то ступњеви које сте управо наговестили? Које су то мистичке степенице којима се успињемо до савршеног сједињења са Христом и озарујућег уживања у обожујућој благодати?

- Основна сврха Исусове молитве јесте да се уједини свеукупни човек који је, иначе, "постао сасвим расцепкан".

- Опростите моју упадицу, али шта подразумевате под "сједињењем свеукупног човека"?

- Према словима Светог Писма, човек је створен "према образу Божијем" (Кол.3,10). Бог јесте Тројица, то ће рећи, једна суштина у три Ипостаси (Отац, Син и Свети Дух). Стога је и душа, будући саздана према образу Божијем, уједно једнострука и вишеструка. Она поседује три моћи: словесну (умну) моћ, раздражљиву (вољну) моћ и желатељну моћ. Према светом Максиму Исповеднику, њихов развој сагласно природи подразумева да словесна моћ задобија спознање Бога, да желатељна моћ жели и љуби само Бога, и да раздражљива моћ остварује само вољу Божију. Тим путем долази до испуњења заповести: И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом (Мк.12,30). Пребивајући у Богу, ум моћ жудње уздиже у љубав према Њему, док моћ хтења усмерава на борбу против злог духа и на делатност прочишћења. Дакле, сједињење постоји зато што постоји покрет ка Богу. Ето, грех ремети јединство трију моћи душе. Ум тоне у бесловесно непознавање Бога, моћ жудње љуби мноштво створених ствари а не Створитеља, док се моћ хтења подвргава раздражујућој тиранији страсти. Тако падамо у потпуно поробљење душе.

Богонадахнути свети Григорије Палама описује то стање:

Прво: ум се удаљује од Бога и окреће другим стварима: "Када год отшкринемо врата страстима, ум се одмах расејава и непрестано лута и блуди над телесним и световним стварима, над многоструким задовољствима и над острашћеним помислима које их прате".

Друго: богоотпали ум заводи жудњу на удаљење од Бога и Његових заповести: "Када се побуни ум, уједно се и жудња расејава у блудничење и глупост".

Треће: моћ хтења бива потчињена страстима и страда - јер, човек је тада озверен: "Човек, који је предназначен да буде чедо Божије, авај, постаје убица, упоредив не само са дивљим зверима, већ и са гмизавцима и отровним животињама. Он постаје налик на шкорпију, змију - гнездо отровница".

Према томе, када се три моћи душе удаље од јединства у и са Богом, оне истовремено губе и међусобно јединство. У таквим случајевима готово редовно можемо да приметимо како моћ жудње (жеља - желатељна моћ) тежи да се врати Богу, док је у томе спречава моћ хтења (воља - раздражљива моћ), или, пак, да жеља чезне за повратком, али да ум (словесна моћ), у неверју и неповерењу, одбија да љуби Бога. Супротно томе, ми тежимо овом једиству и најзад га задобијамо кроз Исусову молитву. Повратак Богу отпочиње усредсређивањем ума. Наша намера је да ум ослободимо од привржености околним предметима који га привлаче, те да га вратимо самом себи и, надаље, да омогућимо повратак богустремећој жељи.

Чини ми се да сте успели да пружите упечатљив одговор који сам разумео.

- Свети оци су ти, сине мој, који нам преносе ова знања и одговоре, а не ја.

- После овог прекида и објашњења замолио бих Вас да подробније рашчланите ступњеве молитве: где треба да почнемо, чиме и како ваља да напредујемо?

- Уопште узев, можемо разлучити пет ступњева.

Прво: срицање Исусове молитве наглас, изговарањем. Наиме, молитву изричемо устима, и уједно се трудимо да своју пажњу управимо на речи молитве. Друго: затим ум преузима Исусову молитву, изговарајући је мислено. Наша целокупна пажња је и даље усредсређена на речи, али се усмерава кроз ум. Када се ум замори, упутно је да молитву опет произносимо устима, наглас је изговарајући. Овај начин, заједно са употребом бројанице, можемо са правом да назовемо обдаништем Исусове молитве, фазом "повоја". Почетник треба одатле да почне, а када се са овог ступња успне на савршенији, тада ће се онај почетни и несавршенији сам повући, лагано и неприметно. Када смо ум окрепили одмором, опет ваља да пажњу усмеравамо кроз њега. Свети Нил саветује: "Увек се сећај Бога и твој ум ће постати небо". Треће: Исусова молитва, затим, почиње да се урањавањем спушта у срце. Ум и срце су сада сједињени и међусобно привезани. Пажња је усредсређена на срце и опет је зароњена у речи молитве Исусове, највећма у име Исусово које, знај, ризничи несагледиву дубину. Четврто: Молитва сада постаје самодејствујућа. Она се, дакле, савршава стално и непрестано: док подвижник ради, обедује или размишља, док је у храму, или чак за време сна. Ја спавам, а срце моје бди, како вели Свето Писмо. Пето: тада почињемо да осећамо како се умилни божански плам разгорева у души, чинећи је озареном. Реч је о чувствовању благодати Христове која, сада, обитава у срцу. Устоличује се Света Тројица. Према речима светог Василија Великог: "Ми постајемо Божије обиталиште када Он, утврђивањем сећања на Њега, почне да пребива у нама. Значи, када наше сећање на Њега није узнемиравано земаљским бригама, а ум није ометан изненадним помислима, тада постајемо храм Господњи. Избегавши све ово љубитељ Божији одлази ка Богу, одгони страсти које изазивају неразборите помисли, и занима се оним што води врлини". Дакле, он осећа божанско присуство у свом унутарју, а ова благодат се, надаље, преноси и на његово тело које умире свету и бива распето. То је свеврхунска тачка са које се, понекад, може ући у сагледавање нестворене Светлости. Ето, то је, у грубим назнакама, ток развоја Исусове молитве. Сваки ступањ је украшен њему својственом благодаћу.

- Старче, молим Вас, одговорите ми на неколико питања која су искрснула док сте беседили о ступњевима Исусове молитве. Шта означавате речју "срце"?

- Према учењу светих отаца, срце је средиште духовног света. Међу многим увидима отаца који су везани за ово питање, издвојићу оно нарочито узорно које нам је оставио свети Епифаније, епископ Констанције кипарске: "Стога није потребно да на било који начин одредимо или потврдимо у којем делу човека је остварен образ Божији, али треба да исповедимо да тај образ постоји у човеку, да не бисмо дошли до тога да презремо благодат Божију, неверујући у Њега. Јер, све што Бог каже јесте истинито, премда унеколико и измиче нашој способности поимања". Као што се зрак светла приликом проласка кроз призму разлаже на многе видове, тако се и душа пројављује кроз свеукупно људско биће. Када, пак, изговарамо молитву Исусову, тада се пажња усредсређује на физички орган, како бисмо се заштитили од спољашњег света и повратили назад у себе саме, у "дубинско срце". На тај начин се ум, којег можемо узети за "око" душе, враћа у своје обиталиште и тамо изнова сједињује са осталим моћима.

- Дозволите ми и следеће питање: да ли сви који су привучени у заједницу са Богом следе ток који сте малочас описали?

- Да, већина њих. Постоје, међутим, неки који чак од самог почетка теже да сједине ум са срцем, па то покушавају помоћу дисања. Они удишу на речи "Господе Исусе Христе", а издишу на речи "помилуј ме". Они прате ваздух од његовог уласка у ноздрве, па све до самог срца где се примирују за часак.

Наравно, то се чини како би се поспешило везивање ума за молитву. Свети оци су нам, поврх тога, предали још један метод молитве. Наиме, приликом удисања ваздуха изговарају се све речи молитве Исусове, а исти је случај и приликом издисања. Овај метод, међутим, захтева извесну зрелост. Али, ваља упозорити да коришћење овог начина молитве може да изазове много тешкоћа, низ проблема, па је зато разборитије да се избегава уколико се о нама не стара искусни духовник. Оваквом приступу, пак, може се прибећи напросто ради везивања ума за речи молитве, како се он не би распршио. И опет треба поновити, овај метод молитве захтева посебан благослов или допуштење од стране опитног и расудљивог оца.

- Малопре сте, оче свети, рекли да је сврха Исусове молитве да се ум врати у срце, односно, енергија у суштину. То се може искусити првенствено приликом уласка на трећи ступањ светог усхођења. Међутим, када сте излагали пети молитвени ступањ, позвали сте се на навод из списа светог Василија Великог: "Избегавши све ово, љубитељ Бога одлази Богу". Како то да ум улази у срце и, уједно, одлази ка Богу? Да није можда по среди противречје?

- Не, није, - одговорио је облагодаћени отшелник. Према учењу светих и богоносних отаца, они који се моле могу се разврстати у разне ступњеве молитвене зрелости. Постоје они који су у повојима и они који су зрели или, боље речено језиком отаца, они који су сагледатељи (теоретичари) и они који су делатници (практичари). Код делатника се молитва зачиње страхом Божијим и несаломљивим надањем у добро, док се код сагледатеља молитва зачиње "божанским жуђањем за Богом и крајњим прочишћењем". Првом стању - оном које испољавају делатници, својствено је да се ум усредсређује у срце, молећи се у њему неометано. Другом стању молитве - оном које пројављују сагледатељи (теоретичари), својствено је усхићење ума божанским светлом, тако да ум уопште није свестан ни света нити самог себе. То је онај потрес који називамо иступљењем (екстазом) ума. Стога кажемо да на овом ступњу ум одлази ка Богу. Богоносни оци, који су опитовали ова блажена стања, описују ту божанску потрешеност на следећи начин. Узмимо искуство светог Максима Исповедника: "Иступљење јесте усхит ума божанском и бесконачном светлошћу, тако да он није свестан ни себе нити било које створене твари, него само Онога који је кроз љубав у њему покренуо такву светлозарност".

- Сада бих желео да се вратимо на једну мисао коју сте раније изнели, наиме. нисам сасвим схватио смисао светописамског стиха: Ја спавам, а срце моје бди.Молим Вас, учините љубав и појасните ми то место. Како је могуће да се срце моли Богу док човек спава?

- То је одломак који налазимо у Светом Писму Старог Завета, и припада књизи коју називамо Песма над песмама. Премда звучи чудно, ипак није реч о нечем претешком. Сви догађаји и сви утисци, уопште све појаве које искусимо током дана и које забележи наш ум, одлазе у дубине срца или, пак, у оно што се данас назива "несвесним". Значи, чиме год се човек заокупља током дана, тиме ће се заокупљати и током ноћи, када ум и људске моћи почивају. То се јасно уочава у сновима.

Свети Василије и сам тврди "да су ноћна маштања (снови) у великој мери одјек (одраз) наших дневних мисли". Зли подухвати и мисли којима смо се бавили током дана стварају зле, кошмарне снове, а исти случај, али у обрнутом поретку, имамо са добрим делима и мислима. Подвижник и човек Божији цео дан највећма пребива у богомислију, ограђујући се Исусовом молитвом. Сећање на Бога, које се поспешује понављањем Исусове молитве, извор је његовог одушевљења. Све што његове руке и биће подузимају, од јела до промишљања, чини се у славу Божију, сходно речима апостола. Сасвим је, дакле, природно да се његово срце моли и умује о Богу и за време оних неколико сати ноћног сна. Оно остаје будно.

 АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве