08. јун 2013.

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ 3


НАЧИНИ ВРШЕЊА ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

- Од свег срца Вам хвала, старче, за ова упечатљива објашњења. Чини ми се да успевам да Вас некако пратим и разумевам. Сагледао сам, додуше разумом, све ступњеве молитве, то ће рећи, начин на који се разраста тај свети труд. Ипак, има нешто што бих такође хтео да упитам. Да ли се тај рад савршава без напора. Наиме, зар није потребан велики полет? Зар је ту одсутна борба и сила? А од времена Јована Крститеља до сада Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају (Мт.11,12). Зар се у овој области може без подвига, мислим на Исусову молитву којом се задобија Царство небеско? Јер, као што сам сазнао читајући светог Григорија Паламу, виђење нестворене Светлости јесте Царство Божије? О каквој је врсти борбе заправо реч?
- Свакако да је потребна борба, - рече мудри Светогорац. Штавише, борац мора да пролије много крви. На то је примерично указано изреком отаца: Пролиј крв и прими Духа. Чак је и Адам, као онај који је пребивао у непрестаном боговиђењу, изгубио рај зато што се није борио. Колико је онда тек нама нужна борба како бисмо божанску благодат учинили нашом сопственом. У великој су заблуди они који тврде да је војевање излишно. Рекли смо већ да је "духовно спознање без подвижничког живота једнако богословљу демона". То је уистину дубок увид светог Максима Исповедника. Пре едемског пада молитва је произношена без тегоба, лако и без напора. Тада је она наликовала на непрестано славословље које анђели упућују Богу. После пада су потребни огромни напори и упињања. Праведници Царства Божијег, вративши се, чак ће превазићи то претходно стање.
- Био бих веома срећан да опишете ту борбу о којој говорите.
- Прва и велика битка отпочиње покушајем човека да прибере свој ум и да га одвоји од уобичајеног окружења: од ствари, ситуација, догађаја, лоших и злих помисли, чак и од оних које се чине добрима. Јер, одметнувши се од Бога ум губи живот и умире у ропцу који подсећа на издисаје рибе која је насилно извучена из воде. То сведочи и свети Исаак Сирин: "Оно што се збива са рибом истргнутом из воде, дешава се и са умом када напусти сећање на Бога будући привучен сећањем на свет". После пада ум наликује на хрта који има нагнуће да граби трком, као у некаквом неодољивом и незаустављивом бекству. Ум је, тада, сличан блудном сину из јеванђелске приче који, одлазећи из дома оца свога, узима своју имовину (жудњу и вољу), па их, затим, распршује и проћердава "у лакомисленом раздавању". Тако веле свети оци, нарочито свети Григорије Палама, који је, као што смо већ рекли, прокушао сва ова унутарња стања.
- То су заиста богонадахнуте и подстицајне мисли!, узвикнуо сам. Али како да саберемо свој ум?
- И ту је изузетно узорна напред поменута прича о блудном сину. Чему нас она поучава? Прочитајмо је изнова: А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу свом... И уставши отиде оцу своме... А отац рече слугама својим... и доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15,1724). И стадоше се веселити.
И блудећи ум, такође, треба да дође себи из своје саморасејаности, да осети слаткоумилност и весеље очинског дома, те да се врати и стигне на велику трпезу. Несумњиво ће осетити огромну радост. Тада ће се чути глас који каже: син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се, и усмрћени ће оживети. Та огромна и неисказива радост може да се осети једино када се ум врати у срце. То је, речено параболом Никифора Монаха, слично повратку у отаџбину након дуготрајног странствовања: "Управо као што се човек по повратку у домовину омамљује радошћу, будући да поново грли супругу и децу, тако се и ум, након поновног сједињења са душом, преиспуњава недокучивом радошћу и задовољством".
- Усредсређивање ума одвија се кроз претходно загрејавање срца. Сећам се да је и мој богопоштовани старац у сам смирај дана, испраћајући залазеће сунце, узимао слике из унутарја душе или окружја утихнуле природе и да је, пошто би тако загрејао срце, полако умом урањао у Исусову молитву. То је трајало све до јутарњих сати када је отпочињала света литургија. А тада...
- Опростите, оче, морам опет да Вас прекинем. Не могу тачно да разумем шта значи "претходно загрејавање срца"? Како се обавља то загрејавање срца. Зашто је потребан и тај труд када приступамо Исусовој молитви?
- Наук о блудном сину и ту изузетно помаже увиђању. А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу своме... (Лк.15,1718). Дакле, он ту пре свега освешћује своје лично стање и изобилујући напредак очинског дома па, нагнан својим више него јадним стањем, одмах устаје и хита ка свом оцу. Али, то није учињено без огромног напора уложеног у преокретање своје воље у правцу повратка родном дому.
Исто се чини Исусовом молитвом: ми њоме покушавамо да освестимо наше грешно и јадно стање. Сагледавамо свакодневне падове. Испитујемо разне догађаје и сагрешења, посматрамо сами себе како дајемо одговор пред судом Божијим, стрепимо али се и надамо да ћемо се оправдати покајањем. Када нас испуни свест о греху, када нас прожме осећање грешности, тада се вољом упињемо ка спасоносним речима "помилуј ме грешног". Морамо да се трудимо да не изостане плач, јер непрестана и непрекидна молитва долази кроз и помоћу плача. Оци нас позивају да размислимо о њиховом искуству које сведочи да је један од главних услова за дубоку молитву, па чак и за темељно монаштво, отрежњујуће препуштање плачу. Дакле, морамо да научимо да плачемо, да себе оптужујемо, и то на најозбиљнији начин. Ваља да себе сматрамо горим од других, да себе држимо за укаљану звер која се углибљује у таму својих грешака и незнања. Треба да се одликујемо тиме што стајемо на страну онога који нас оптужује, према речима светог Василија Великог: "Он треба сам себе да оптужује, а не да чека прекоре од других, тако да сам постане онај који се жали, преузимајући улогу тужиоца..." Према томе, он треба прво себе да оптужи, како нас саветује мудрост Соломонова, и да се на тај начин припрема за молитву. Свети Исаак Сирин је чак саветовао да пре молитве ваља преклонити колена, пасти ничице са рукама на леђима, заузимајући положај осуђеника. Тада се појављује мисао самоосуђивања. Она, обично, долази у разним видовима. Ми тада треба да се дохватимо ове мисли и да је свом пажњом дубоко разматрамо, не дозвољавајући машти да нам у томе смета. Е, сине мој, тада ум заиста почиње да понире у срце ношен покајањем, тада почињемо да лијемо сузе и молитва тече неометано. Узмимо пример из световног живота: чим се световњак присети увреде коју му је неко нанео, и ако дуго размишља о том удесу, осетиће болан ујед у срцу, а веома је изгледно да ће га то довести до ивице суза. Ако сада искључимо те световне и себичне пориве, ипак можемо да кажемо да се нешто слично дешава приликом практиковања Исусове молитве. Наиме, молитељ овако беседи себи: "Ја сам ојадио Христа, удаљио сам се од божанске благодати". Осећања која се тим путем изазивају могу да нанесу дубока рањавања и тронућа срца. А када је срце повређено духом покајања, а не од спољашње силе, тада су болови тежи него у случају телесних озледа. Таква рана непрестано привлачи ум Богу, а онај ко је њоме рањен не налази покоја чак ни ноћу, јер се осећа као да лежи на горућем угљевљу. Могуће је, дакле, да такав човек успе да Исусову молитву изговара четврт сата, али интензивно и дубински, па да се његово озлеђено срце сећа Исуса цео дан и целу ноћ. То можемо да назовемо једним видом непрестане молитве. Понављам, ово може да се постигне за свега неколико минута корените сузне молитве коју ће, затим, данима да осећа у себи као енергију Исусове молитве. Морам да нагласим да је свест о нашој недостојности пред Богом савршено нужан услов да би молитва Исусова дала плода. Већи напредак зависи од оснажења наше свести о греху. Без ове свести нема истинске молитве. Стога молитва мора да се повеже са оплакивањем. Штавише, оци научавају да је улазак на небо скопчан са силаском у нас саме: што више погружавамо пажњу у дубине душе, то више назиремо обрисе нашег тајног срца. Кроз покајање долази до низлажења Царства небеског у срце које, захваљујући томе, постаје рај и небеса. И даље је на снази опомињући позив: Покајте се, јер се приближило Царство небеско (Мт.3,2). Само се покајањем корача ка виђењу Царства.
- Постоји ли могућност да се човек који је увидео своју грешност ипак разочара, те утекне из боја?
- Свакако да постоји таква могућност. Ако се тако нешто догоди, одмах знајмо да је демон таквом човеку уденуо помисао о грешности да би га довео до очајања. Супротно томе, када се, ношени свешћу о сопственој грешности, окренемо Богу молитвено иштући благодат, тада је сигурно реч о дару Божијем, о енергији благодати Христове.
Осим свести о греху, - наставио је старац, постоје и други начини загрејавања срца. Један од њих јесте сећање на смрт. "Ово су моји последњи часови", помишља молитељ, "и сваког трена могу се појавити демони да зграбе моју душу". Ова мисао, уколико је ослобођена од маштарења, може да изазове отрежњујући страх, нагонећи нас на усрднију молитву. Ава Теофил нам је завештао једно казивање, предато кроз Старечник, које може да нам послужи као узор за ту врсту усредсређивања: "Какав страх, јао какво ће дрхтање и нелагода обузети душу када се раздвоји од тела. Тада ће, више него икада, душа искусити сву силину противних сила, кнезова таме, оних који управљају светом зла: начала и власти. Они се души примичу и, као у судском спору, износе оптужбе против ње, предочавају јој све грехе које је, намерно или ненамерно, починила од ране младости па до своје кончине. Дакле, они је скољују сикћући оптужбе. Па добро, шта мислиш, какав ће терет и језу душа осетити у тим тренуцима док се чека на пресуду и ослобођење? То је час страдања и муке све док се не дозна шта ће се са њом збити. Међутим, божанске силе стоје са супротне стране и одбрамбено износе сва добра дела која је душа учинила. Промотри страх и трепет који осећа душа док стоји између њих, на сред попришта, чекајући пресуду праведног Судије. Ако се буде одлучило да је ваља убројати у праведнике, демони ће бити кажњени, а душу ће узети анђели. Тек тада ћеш благовати непомућени мир или, пре ће бити, живети сагласно овим речима: "јер је станиште оних који се радују у Теби". Тада ће се испунити слово Светог Писма: А жалост и уздисање бежаће (Ис. 35,10). Тада ће твоја душа да продужи ка оној радости и неисказаној слави коју ће да наследи. Уколико се, пак, изнађе да је живела у греху и безбрижно, душа ће чути ужасан глас: Одведите безбожника да не види славу Божију. Тада ће се над њом изненада надвити дан гнева, дан страдања, дан тешке тмине и сени. Препуштена крајњој тами и осуђена на неугасиви огањ, душа ће прокушавати казну кроз векове векова. Где је тада таштина света? Где је тада сујета? Где је телесни живот? Где наслада? Где су тада маштарења и угоде? Од какве су тада вајде надимање, друштвена одликовања, отац, мајка, брат? Ко ће успети да душу избави од мука док сагорева у неугасивој ватри? Ко ће притећи да јој олакша горке болове?"
Оваква размишљања, међутим, ваља уравнотежити мислима и осећањима која се везују за сладост раја и славу светитеља, као и за велику љубав Божију. Нарочито је упутно да се то чини оног дана када се причестимо Светим Тајнама.
- Старче свети, изустих, постоје многи који одбацују такве мисли, те испољавају сумњу и неверицу. Чак постоје неки богослови и духовници који се не слажу око ових ствари. Наиме, они све то красноречиво умекшавају, говорећи да то нису ствари за људе који обитавају у свету, па чак и да су таква исповедања супротна свештеним оцима. Они су склони да оце деле у трезвоумне и друштвене, јер је, наводно, деловање ових потоњих "примереније свету", док је учење трезвоумних отаца ствар манастирске праксе. Не знам у којој мери су оваква становишта истинита?
- Тиме си , драги оче, дотакао огроман проблем који има много видова, и потребно је много времена и стрпљења да би се правилно претресао. Па ипак, не могу да те лишим макар неких општих назнака које нека послуже као одговори. Пре свега, није могуће делити оце на трезвоумне или мистичке и друштвене или народне. Није нимало умесно тискати оце у непробојне и круте категорије, као што није упутно раздељивати богословље на мистичко и немистичко, или пак духовни живот цепати на монашки и световни (као да се нека учења поглавито односе на монахе, а нека на мирјане). То није могуће из једноставног разлога што сво богословље Православне Цркве Истока јесте мистичко и зато што сав духовни живот јесте подвижнички. Сви свети оци, дакле, творе и чувају један заједнички ум, један заједнички живот и једно заједничко учење. Сви су они стекли блажено стање обожења, охристовили се и охристотворили, те кроз њих дела и дејствује Дух Свети. Стога су трезвоумни оци увек и друштвени, док су друштвени нужно трезвоумни. Чињеница да су оци друштвени јесте одраз чињенице да су трезвоумни. Они који се упуштају у друштвене теме нису напросто социолози или етичари или психолози или педагози, него теолози у пуном смислу те речи. Најпре они сами унедрују искуство Бога, а затим покушавају да другим људима помогну да задобију опит стварности Бога. Према томе, њихова "друштвеност" није ништа друго него једна димензија богословља, то ће рећи, живота у Христу, а то је живот у Духу Светом и живот у Цркви. Стварна Црква јесте земља православног богословља, а богословље јесте глас Цркве. Сви оци имају додирне тачке. Они су баштинили православно богословље, црквену мисао и живећи или као монаси или као свештеници. Из тих разлога, погрешно је одвајати их у категорије трезвоумних и друштвених, јер ова подела има негативне последице по духовни живот, а у заоштреном виду води хули на Духа Светог.
- Зар не мислите, оче светогорски, да су неки од знаменитих отаца, попут светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, не само често беседили о друштвеним проблемима, него и успевали да присно дотакну многе људе?
- Да, свакако. Међутим, као што сам малопре рекао, мора да се води рачуна о неким нужним појашњењима. Прво: чињеница да су се изјашњавали о друштвеним проблемима не значи да су напуштали молитвени живот или, пак, врлину сузоточног усредсређивања. Не смемо да њихово друштвено предузеће одвајамо од њиховог унутарњег жића. Није добро да распарчавамо извесног светитеља само зато што се може оценити на више начина, на пример, као социолог или етичар. Уосталом, огромна је разлика између теолога и социолога. Полазиште и метод су изразито различити. Њихова антропологија је такође веома различита. Друго: ако су неки од њих више проповедали о друштвеним проблемима, то су чинили стога што их је Господ надахњивао и упућивао да на такав начин говоре одређеном човеку одређеног места. Не треба да губимо из вида да се словствовање пророка или апостола или светитеља примерава духовној зрелости оних којима се обраћају. Ако слово није сасвим савршено, онда по среди није разлика у духу међу оцима, него пре неспособност људи да захвате нешто истанчаније и узвишеније. Није реч о незнању оца, него о духовном отврднућу пастве коју зато покушава да насити грубљом храном. Да и не говоримо о томе да се исихастички дух јасно пројављује у многим делима отаца која имају друштвени садржај.
Узмимо, као упечатљивији од осталих, случај светог Јована Златоустог, којег сте управо поменули. Сматра се да је свети Златоуст друштвени отац којег треба да читају људи у свету. Многи се позивају на његово учење о разним друштвеним или етичким проблемима, па опет, заборављају да је исти отац живео подвижнички - уз трезвоумље, изливање суза и оплакивање, уз непрестану молитву и сећање на смрт. Ако се отац привржен исихастичком начину живота дотакне његових књига, одмах ће познати да је реч о великом исихасти. Парафразираћу један одељак из његовог учења како бих пружио неколико запажања. Он, у општем смислу, говори о молитви и о њеној вредности. Он опомиње да молитва мора да се врши усредсређеним умом, као и срцем које је рањено покајањем. "Молитва је моћно оружје, непојмљиво благо, непотрошиво богатство, тиха лука, извор мира, корен, исходиште, мати неизбројивих добрих ствари - моћнијих него што је земаљско царство. А када кажем молитва, не мислим на ону лагану - која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу, болном душом и напрегнутим умом. То је молитва која се успиње на небо. Зато, загрејмо душу сећањем на почињене грехе, повредимо је не зато да бисмо је растужили већ да би се могла огласити, да би постала будна и чак дотакла небо. Ништа не успева да растера немар и небригу колико рањеност и патња, који сабирају ум из расејаности по околини и доводе га самом себи. Онај који успе да себе на тај начин молитвено гане, сабира велику радост у својој души". Златоусти нам, у наставку, казује да човек задобија молитвену смелост једино ако истински успе да сматра себе најгорим од људи.
Као што видиш, оче, то су речи достојне највећих исихаста, - рече Светогорац. У наведеним речима можемо да опазимо неколико важних тачака. Прво: молитва се присно повезује са рањеношћу душе и напорима ума. Ум мора да се врати "самом себи" да би постао могућ прелаз из смућења у смирење кроз умносрдачну молитву. Друго: да би молитва могла да се савршава на успешан начин, потребан је и предуслов загревања срца. О томе је раније такође било речи. Срце се загрева, ум се зацељује и, као круна свега, у нама се рађа истинска молитва. Треће: загревање срца постиже се кроз сећање на грехе, самоукоревање и осећај сопствене недостојности, тј. да смо "гори од свеколике творевине". Само када се молимо пролазећи кроз ова одредишта, можемо очекивати да примимо духовну радост и благодат Христову. Мислим да је сада извесније да се свети Јован Златоуст има прибројати у сабор тиховатељних отаца.
Био сам изненађен и затечен читањем и тумачењем овог одељка из списа светог Јована Златоустог. Задивила ме је мисаона окретност старца.
- Могу ли да додам једну напомену?
- Свакако да можете.
- Напред казано није засебно мишљење светог Златоуста, него је посреди учење Цркве које се преноси кроз њега. Чини ми се да о мишљењима отаца не треба говорити као да су философска, социолошка, етичка, већ као о учењу отаца који - као удови величанственог Тела Христовог - примају просвећење од Духа Светог. Живећи у Цркви ми превазилазимо индивидуализам и постајемо личности, односно, пребивалишта Свете Тројице. Наш ум бива просвећен и, као такав, постаје престо Духа Светог. Оци су себе драговољно потчинили Богу и, захваљујући томе, претрпели промену на боље, поставши средства Божијег откривења. Њихови животи се, пак, нису одвајали од припомагања сабраћи.
- Хвала Вам за ту допуну. Будите добри да ми појасните још једну недоумицу. Малопре сте рекли да тихујући монах редовно у лику светог Јована Златоустог препознаје трезвоумног оца. Реците ми зашто их ми видимо само као друштвене оце који су страни исихастичком начину унутарњег живота?
- То се дешава стога што у нама нема штедрих дејстава Светог Духа. Свето Писмо и дела светих отаца написани су надахнућем Пресветог Духа. Зато се и сагледавају на истинит начин само посредством Његовог просвећења. Онај који стоји уз мисао отаца, који чува Духа Светог, приликом читања било којег од отаца непогрешиво у његовим словима открива исихасту, трезвоумника који је спознао Господа у Духу Светом. Светитеље препознају само светитељи, јер деле исти начин живота, заједничка искуства и начин изражавања. Они могу да разумеју благодат која дејствује у неком светом оцу једино кроз начин на који се он изражава. На пример, човек који поседује опит сагледавања Бога, приликом проучавања молитава литургије светог Василија Великог истог часа схвата да је свети Василије, премда то не каже отворено, видео нестворену светлост. Међутим, ако се дела светих отаца дохвате социолози или етичари, ако уз то нису у поседу благодати Духа Светог, онда долази до раздвајања и класификовања отаца. Дубоко сам убеђен да је ова изолована и оделита употреба навода из светих отаца - лишена духа подвижништва и ради потребе нечистих и антропоцентричних гледишта, равна највећој јереси. Када год свете оце насилно издвајамо из духа подвига, покајања - тада их раздвајамо. И свака нова подела води даљем погоршању. То је поступак који је својствен свим јеретицима. Они су за светоотачким благом посезали без правоваљаног поимања, без нужних претпоставки за тачно тумачење. Неболетна крилатица која нас данас, срећом, опет надахњује дакле, "повратак оцима", не сме да остане делатна само у области књишког проучавања, већ мора да се оствари задобијањем светоотачког живота. Треба да се пренемо и заживимо у нашој светој Цркви, обделавајући наше животе кроз Свете Тајне и врлине, престајући да се испољавамо као индивидуе. Ми желимо да постанемо стварне личности, достојни удови Христа.
Утом нас је прекинуо улазак старчевог ученика који је, наликујући свом узору, био испуњен умилном благодаћу. Питао је старца чиме ме може да ме послужи. Старац је, понесен духовним разматрањем, сасвим заборавио да испоштује уобичајени израз љубави према ходочаснику. Наиме, монаси нам увек, уколико су у могућности, износе као дар и благослов келије некакав слаткиш или штогод друго окрепљујуће по госта.
- Да, приложи нешто оцу...
- Шта да донесем, оче? Можда комадић ратлука и чашу воде, или нешто друго?
Након што му је дао послушање, старац је почео да хвали свог ученика.
- Заиста нисам достојан оваквих ученика. Изгледа да је Бог јако милостив према мени када ми је уручио ове анђеле. Јер, то нису људи него анђели који ми служе. Како да се захвалим најштедријем Пресветом Богу? Ето, видиш, управо овог ученика красе мисли малог детета, а то је савршено нужан предуслов за стицање блага умносрдачне молитве о којој говоримо. Оци нас уче да онај који стреми спасењу мора да буде попут луде (ми смо луди Христа ради, l.Kop.4,10) или налик детету (ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско, Мт.18,3). Сви ми, чак и ако смо починили најтеже грехе, можемо кроз благодат Духа Светог изнова да задобијемо духовну младоликост и дух детета пре сагрешења. Закон духовног живота супротан је закону телесног живота. Живећи законом тела, човек неминовно и постепено стари, док у духовном животу човек, остарео кроз сагрешења, постаје изнова млад, попут детета.
Затим је пришао ученик, носећи на тананој тацници комадић ратлука и чашу хладне воде. Узевши понуђени благослов, замолио сам старца да ме спомене у својим молитвама, рекавши:
- Помоли се, старче свети, да поново постанем дете или луда!
Постоје тренуци када уопште нисте кадри да пожелите нешто: тада вам се одузима дар говора и осећате незатомљиву потребу да тражите молитвену помоћ и благослове. То се да искусити на Светој Гори Атонској. Деси се да се не молите већ да тражите молитвено заступништво.
- Благословите.
- Бог те благословио, одговарају вам.
Они не кажу ни: "Добро јутро", ни: "Добар дан", нити: "Добро вече". Од њихових отпоздрава најчешће чујете: "Добро трпљење, добро бденије, добар рај, добар крај..."
У тренутку када сам рекао: "Благословите" и док сам кушао ратлук, помислио сам: Да си жив старче "на многаја љета". Да си жив, да бисмо и ми грешни живели.
Одједном сам схватио да смо прекривени неприметним плаштом тишине. Осетио сам свим бићем да је старац погружен у Исусову молитву. Његово држање је одавало усхит Богом. Утолико ми је теже пало да га поново покренем на разговор, али, нисам могао да одолим.
- Оче, надам се да разумете да морам да Вас прекинем и замолим да наставимо беседу. Знам да је моје присуство, у извесном смислу, незграпно у овој тишини. Свестан сам да наликујем на паразита који Вам отежава живот и...
- Не, не, никако не смеш тако да говориш. Откуд ти то? Ми те примамо као најрођенијег брата који живи у свету и који се подвизава добрим подвигом, добијајући благодат од Бога.
- Али, како је могуће упоредити вашу благодат са нашом!?
- Напротив, Ви имате више благодати него ми, јер где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат (Рим.5,20). Бог вама шаље више милости како би вас сачувао у Својој љубави. Бог вас више воли.
- То могу да примим само као израз Вашег смирења, рекох преплављен његовом љубављу и скрушеношћу. Па опет, желео бих да наставимо наш разговор, јер ми, до последњег часка, убирамо корист из Ваших речи и поука. Говорили сте о загрејавању срца, о разгоревању молитве кроз размишљање о грешности, о могућности пада у пакао или о успињању ка рају. Ипак, ту уочавам једну тешкоћу: малопре сте истакли да наша молитва мора да буде ослобођена маштарења, да ум мора да буде без облика, бивајући чист. Али, у том случају, зар напред наведене мисли и слике неће довести управо до ометања чисте молитве?
- Пре свега, желео бих да подвучем да ове мисли нису напросто обичне мисли. Оне нису плод разобручене маште, него умног деловања. Не ради се о простом мисленом пребирању, већ о проживљавању. Ево примера, једном сам се удубио у страхоту пакла, у мисао да је то место најприкладније за некога ко је, попут мене, прегажен гресима. То је трајало неколико минута, али, то је било сасвим довољно да се нађем у том месту очајне тмине. Затим сам осетио неподношљив бол и неисказиву стрепњу. И, да чудо буде веће, пошто сам се унеколико повратио у пређашње стање, осетио сам да цела моја келија заудара... Не можете појмити страшни смрад пакла и патњу проклетих...
Тада сам схватио да се налазим поред једног светог старца који је у стању да себе смири дотле да свој ум држи у паклу. Пустио сам га да неометано настави, без и најмање упадице са моје стране.
- Припремно загревање срца, помоћу назначеног удубљивања, одвија се пре молитве. Када срце отпочне молитву, када се оно разгори, забрањује се свака помисао на такве ствари, јер је превасходни задатак, у следећем и кључном кораку, да се ум усредсреди на срце и да се приведе речима молитве Исусове. На тај начин задобијамо стање ума ослобођено маштарења, о којем толико много казују оци. То ће рећи, ум треба да буде "слободан од сваког облика и од сваке маштарије".
Молитва је борба. Она оснажује војевање верујућих против ђавола, али је и сама собом једна болна и крвава битка. Сав труд се улаже у неометано усредсређивање ума на речи Исусове молитве. Морамо да заповедимо нашем уму да се оглуши о сваку помисао коју нам предлаже ђаво - било лошу или добру. Не смемо да се обазиремо на мисли које долећу извана, још мање смемо да се на њих надовезујемо. Морамо да их потпуно презремо и пресечемо свако освртање на њих. Стога ваља да се свим силама потрудимо да ум, у назначеном смислу, потпуно онеми, јер само таквим деловањем обезбеђујемо души непомућени мир који погодује делотворности Исусове молитве. Познато је да мисли лете из ума у срце, те га непрестано узнемиравају. Немиран ум узнемирава срце. Као што бурни ветар подиже таласе мора, тако и ветар помисли узбуркава душу. Пажња је нужна за молитву. Зато оци повезују молитву са трезвоумљем. Трезвоумље одржава ум у непрестаној будности и спремности, а молитва доноси божанску благодат.
Постоје многи начини који помажу тој сврси.
Пре него што отпочнемо свето дело Исусове молитве, присетимо се да је потребно имати горућу жудњу, истрајност у нади, пуно ревности и огромно стрпљење које је, надаље, неопходно повезати са љубављу према Богу. Почињемо следећим молитвама: а) "Благословен Бог наш...", б) "Царе небески..." и в) "Трисвето". Затим читамо 50. Псалам као вапај покајања, скрушености и тронућа, те одмах потом изговарамо "Вјерују". Након тога прелазимо на усредсређивање ума у миру и ћутању. Као што смо више пута нагласили, срце се разгорева разним богоугодним мислима ослобођеним маштарења и, када дође до топлоносног умиљења - можда чак и суза, отпочињемо саму молитву Исусову. Словеса ове чудесне молитве сричемо лагано, спречавајући ум да одлепрша у расејаност. Речи се, дакле, изговарају једна за другом без уметања икаквих других речи или помисли које желе да се међу њих утисну. После "Помилуј ме (грешног)", одмах изговарамо "Господе Исусе Христе...", кујући тако беочуге који спречавају кидајуће дејство ђавола. Знај да ће ђаво апсолутно свим силама покушати да прекине јединство молитвеног круга, стремећи да по сваку цену упадне у област ума и срца. Он вреба и најмању пукотину у коју затим, са великом надом и злурадошћу, полаже експлозив (то ће рећи помисао) да би у парампарчад разнео овај богустремећи труд. Морамо га спречити... За почетак је пожељно да молитву Исусову изговарамо уснама, тј. наглас, тако да вежемо и слух, јер то помаже уму да се усредсреди. Други начин молитве подразумева следеће: молитва се сасвим полако изговара у уму или срцу, а после речи "помилуј ме (грешног)" застајемо за часак - док нам не попусти пажња, да бисмо се, затим, поново вратили на почетак. Ако смо приликом загрејавања срца размишљали о својој грешности, оци препоручују да је добро прикључити реч "грешник": "Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног". Ову реч треба да нагласимо јер ћемо тако да је искреније доживимо. Међутим, пошто ум може да се оптерети и замори дужином свих речи молитве, понекад је потребно да се молитва унеколико скрати: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Или: "Господе, помилуј ме". Или: "Господе Исусе". Ако хришћанин осети да је у молитвеном труду постигао известан напредак, онда је упутно да скраћује дужину молитве. Чак може да пређе на изговарање само једне речи: "Исусе", која се непрестано и узастопно сриче (Исусе, Исусе, Исусе, Исусе мој...). То води плими смирења и озарења у срцу. Ако се појави и молитвено услађење, онда не треба прекидати молитву, чак и ако се пређе оквир нашег молитвеног правила. Треба да чврсто посегнемо за топлотом која струји и преплављује срце, користећи тај дар Божији на спасење своје душе. Јер, то је велики дар који Бог шаље свише. Топлота срца делотворно помаже уму да остане привржен речима Исусове молитве, те да се спусти у срце и угнезди тамо. Ако неко жели да остане у молитвеном расположењу цео дан, онда треба да примени савет отаца: ваља се молити један сат, затим читати један сат, и поново се вратити једночасовној молитви. Када је хришћанин заокупљен некаквим рукодељем, и тада треба да изговара речи "Исусове молитве".
Осим тога, и правилно држање помаже витезу "Исусове молитве". Оци препоручују да приликом дуготрајне молитве користимо омању, тврду столичицу, а када се дуго молимо да склапамо очи и пажњу усредсређујемо на груди где се налази срце. Свети Григорије Палама наводи пример пророка Илије који се, како сведочи Свето Писмо, "попе на врх Кармида, и саже к земљи и метну лице своје међу колена своја", после чега је уследило окончање суше. Утом се замрачи небо od облака и ветра, и удари велики дажд (l.Цap. 18,42-45). Видиш, драги мој оче, пророк је успео да "отвори небеса" молећи се у таквом положају. Сличним начином и ми отварамо небеса мијући се изворима божанске благодати која се слива у наше сасушено срце.
Касније сам прочитао овај одељак из списа светог Григорија Паламе, на који се позвао стари Светогорац, и уверио сам се у истинитост старчевих речи. Философ Варлаам је имао обичај да исихасте заједљиво назива "онима који душу везују за пупак" "омфалопсихима" - те је богоносни Григорије Палама, објашњавајући исихастички став и делатност, узвратио: "Чак је и сам свети Илија, најсавршенији у боговиђењу, полажући главу међу колена и усредсређујући ум у самог себе и Бога, уз тежак труд, успео да оконча вишегодишњу сушу". Свети отац, који је видео Бога, као корисно средство препоручује и зауздавање очију: "Не дозволи очима да лутају тамовамо, већ их усмери на своје груди и, помоћу таквог положаја тела, врати у срце моћ ума која се расејава тиме што радознало лепрша".
И место, наставио је старац, игра значајну улогу. Оно треба да буде заштићено од узнемирења споља, те да зрачи миром и тишином. Потребно је, такође, водити рачуна и о погодном и правоваљаном времену. После наших свакодневних послова ум је обично потпуно расејан и раздражен многим утисцима, сећањима - разноврсним догађајима. Из тих разлога свети оци сматрају да се делатност умне молитве најбоље обавља у раним јутарњим часовима, пре изласка сунца, када је ум окрепљен и стишан а тело одморно. Тада ћемо убрати многе плодове.
- Шта да чинимо, оче, у случају када је ум узнемирен - а примећујемо да је то готово редовна појава. Како и којим путем да поново приберемо и заштитимо ум?
- Постоје, из многих разлога, неплодни дани и часови када молитвени труд изгледа узалудан и крајње тегобан. Прегнуће Исусове молитве постаје најтежа ствар на свету. Додуше, упорношћу изнова задобијамо благодат Божију која оснажује нашу молитву, те настављамо на путу обожења и благодати. Пренећу ти неколико начина помоћу којих се превладавају ови дани и часови "оскудице".
Пре свега, никако не смемо да изгубимо нашу храброст. Затим, током таквих дана или часова молитву ваља пренети на усне и језик, савршавајући је наглас. Изгледа да је предност јаких људи, наиме, оних пуних благодати, да ум са лакоћом сједињују са речима молитве, успевајући да се без распршавања дуготрајно и усрдно моле. Ми који смо онемоћали и грешни, за разлику од њих, морамо да упрегнемо сву преосталу снагу како бисмо, упркос изобиљу страсти, одржали молитвени труд, проливајући чак и крв ако је потребно. Ако уочимо да се наш ум стално и непоправљиво расејава, треба да завапимо Богу, слично апостолу Петру који је, видевши како тоне усред јаке буре, повикао Христу: Господе, спаси ме! (Мт.14,30). Дакле, ваља да учинимо то исто када изнемогиемо под налетом "мисленог оркана". Све што се десило апостолу десиће се и нама: И одмах Исус пруживши руку ухвати га (Мт.14,31). После темељите молитве, уз Божију помоћ, све представе које се тискају у ум нестају будући невидљиво спаљене Исусовим именом. Понављам, у таквим ситуацијама не смемо да се успаничимо или усплахиримо, већ, напротив, ваља да пружимо отпор. Природно је да наш отпор буде једнак притиску непријатеља.
Томом молитве, такође, треба да одбијамо чак и "добре" помисли. У таквом часу чак и благоугодне помисли узбуђују ум, а ум, будући узбуђен, опет лако прима и оне помисли које су острашћене. Добромислије, ако му се препустимо за време молитве Исусове, отвара двери срца ђаволу који тријумфално ступа, прекидајући свето прегнуће. То је, заправо, оно што свети оци називају духовном "прељубом", јер ум који се током молитве удаљи од присног сећања на Бога чини духовну прељубу, изневеравајући Небеског Женика. То је издаја и порицање Бога. Реци ми, има ли нечег тежег и горег од издаје и порицања најслађег Исуса, поготово када се то почини у корист завидљивог непријатеља: мрзитеља добра и човека од почетка?
Ако, упркос томе, не успемо да ум сачувамо од расејавања, онда ће наша борба да постане још тежа и огорченија. Брод, драги мој оче, може да плови или помоћу једара, ако има ветра, или помоћу весала, ако нема ветра. Исти је случај са молитвом. Она се савршава са лакоћом када је у нама топлота благодати Христове, али, када благодати нема, тада је потребно посегнути за веслима и добро потегнути, то ће рећи, потребна је жешћа борба.
Такође је упутно да се у таквим околностима прибегне читању разних светоотачких књига које ће, у то нема сумње, својим благотворним дејством усредсредити ум. Надаље, ако приликом читања доживимо тронуће и умиљење, ваља да одмах престанемо са ишчитавањем, предајући се молитви Исусовој. У томе лежи смисао исказа: "Списе читај срцем, а не сувим разумом". Зато је добро да трагамо за књигама које су написане срцем и које се, наравно, срцем и поимају. Читање и Исусова молитва треба напоредо да корачају. Није на одмет да прибегнемо и читању Псалама пророка Давида или, пак, псалмопојању. Веома је корисно да учимо и памтимо срцу драге тропаре који раскриљују двери срца умиљењем, затим, да се сећамо љубави Божије, наше грешности, Другог доласка Господа, те да призивамо божанску помоћ. То би требало да читамо а не да певамо. Можемо да изговарамо и разне молитве које су оставили оци, на пример, ону светог Јефрема Сирина. Наглашавам да у таквим случајевима Исусову молитву треба да вршимо наглас, уснама: чак треба да посегнемо и за бројаницом. Наравно, тада не обилујемо многим плодовима, али ни за час не треба да напустимо ни ову умањену радост. Не заборавимо да је потребна велика стрпљивост и истрајност. Према томе, побројана средства и мисли могу да буду од духовне користи, служећи нашем прочишћењу.
- Али, на који начин можемо да њима поспешимо наше прочишћење?
- Опазивши да се молимо и да се старамо да ум усредсредимо на молитву Исусову, ђаво чини баш све да наш ум избаци из молитвеног делања. Из прешироког арсенала његових средстава најучесталију опасност, ипак, представљају помисли, и то оне које нас драже, боле, тиште, плаше - уопште све оне које изазивају немир. Он непогрешиво погађа најслабију тачку, упињући се да жаока бриди и гризе што дубље и дуже. Сластољубивом непрестано подмеће помисли сластољубља, среброљубивом среброљубља, а славољубивом славољубља... Томе готово да нема краја и врсте. Додуше, то је и метод којим долазимо до "дијагнозе" о врсти и степену нашег обољења: сходно врсти и броју помисли које пролећу кроз наш ум можемо да увидимо наше слабости и нечистоте - дакле постојање страсти у нама. Током молитве борба се одвија и на тој равни.
- Старче, опростите што Вас опет прекидам, али, иако признајем да немам велико молитвено искуство везано за Исусову молитву, желим да Вас питам о јаким главобољама и боловима у срцу и грудном кошу које доживљавам приликом ревносног упуштања у молитву Исусову. Шта је то и чему се има приписати? Како поступити у таквим случајевима?
- Када се хришћанин посвети овој врсти молитве, није неизгледно да доживи јаку главобољу и бол у срцу као последице нове духовне борбе. Понекад му се чини да ће му глава и срце препући од бола. Главобоље могу бити толико снажне да се верници често смртно уплаше. Па ипак, ова врста бола је, у извесном смислу, природна и потиче од ненавикнутости ума на овакву врсту деловања, као и због нарочитог положаја тела. Додуше, ђаво често вреба баш такве поводе да би нас страхом удаљио од молитве. Једноставно, морамо да истрајемо упркос боловима у "мозгу". Што се тиче болова у срцу саветујем да у том случају испитамо сопствену молитвену зрелост и спремност, јер, могуће је да смо напредовали "пребрзо", односно, вештачким прескакањем молитвених ступњева, можда користећи методе који нису погодни за нашу личност. Бол у срцу, понекад, може чак и да користи уму, јер га одводи на место одакле потиче бол, то јест у срце, поспешујући тако задобијање непрестане молитве.
- Ваше излагање је веома згуснуто, па Вас молим да га унеколико рашчланите: зашто је, дакле, потребно да истрајемо ако наш ум страда?
- Зато што одмах потом долази до прочишћења. То доказују сузе. Оне почињу да теку у потоцима: ум се, као прочишћен, спушта у срце и бол се повлачи. Сузе се не могу зауставити или објаснити, оне нас нису коштале никаквог труда.
Старац је утом заћутао. Опазио сам да су му очи загрцнуте сузама које су осветлиле цело његово лице. Осетио сам да се и низ моје лице, сасвим нехотице, клижу сузе. Старчев глас, његове сјактаве мисли пробиле су и раствориле камен и лед у моме срцу. Нисам одолео сећању на светог Арсенија, чије житије украшава Старечник: "За њега се приповедало да је усред својих груди имао урвину коју су просекле сузе које је целог живота неуморно точио наднесен над својим рукодељем. Када је ава Пимен дознао да је овај на умору, изустио је следеће ридајући: "Заиста си блажен аво Арсеније, јер си се наплакао у овом свету! Онај ко не плаче сада, у овом свету, плакаће касније, и то вечно"". Дакле, немогуће је заобићи плач, било вољни или невољни, када смо зароњени у искуство патње и страдања.
- Не смемо да прекинемо молитву због искуства бола, - рече Светогорац, пренут из незаустављиве бујице суза. Јер, ђаво, који је неслућено лукав, преваран и опак, наводи такве помисли како би нас уништио убиством ума. Очврсли атлета Исусове молитве, пак, презире методе ђавола и помисли које су њиме "надахнуте". Ево невидљивих речи ђавола: "Престани, пази, немој да се молиш - одмах стани, то ће те одвести у лудило, ослабиће ти срце, пропашћеш". Прочитаћу ти животни пример из Старечника: "Беше један монах кога је, приликом сваког покушаја да се моли, пролазила ледена дрхтавица и посећивала грозница: када год би кренуо на молитву на њега се обрушавала тегобна главобоља. Суочен са таквим стањем и изгледима он рече себи: "Болестан сам и близу смрти, зато ћу се пренути и устаћу на молитву пре него што ме стигне смрт". Расуђујући на такав начин, тај брат је пружио отпор достојан монаха. Ш тавише, молећи се он је победио своје помисли". Видиш ли зашто је потребно да духовни борац одагна свакојаке помисли и страхове од бола.
- Старче, такође бих Вас замолио да се надовежете и на питање у вези са болом срца. Познато ми је да оци придају велики значај том болу, сматрајући га правилном ознаком на путу Исусове молитве. Ако налазите да је то корисно за наше душе, пренесите нам Ваше савете поводом ове тешкоће.
- Све што си рекао јесте истинито. Зато што су оци били заокупљени Исусовом молитвом, или, пре ће бити, зато што су је сасвим искусили, забележили су тај бол сматрајући да је значајан као фаза нашег молитвеног подвига. Јер, они који непрестано прилазе делу Исусове молитве не могу да избегну тај бол. Важност тог бола потиче од чињенице да он одражава силазак ума у срце са којим се сједињује помоћу енергије Духа Светог, а то је, неизоставно, праћено разбистравањем душе и тела. Надаље, долази до очишћења и просвећења словесне моћи душе која јасно прозире квалитет помисли. Једино тада бивамо способни да разлучујемо и разликујемо наше помисли - њихово рађање, развој и окончање. Отуда она способност исихаста да проникну у душе грешника а да, при том, нису починили грехе чије последице или присутност опажају у душама оних које молитвено или саветодавно помажу. Подвижничка пракса доводи до спознања целокупног процеса развоја мисли: од почетка да краја. У таквом оквиру увиђамо како је могуће да исихаста зна у каквом је стању душа онога за којег се моли. Његово срце је у толикој мери постало истанчано захваљујући енергији молитве да оно почиње да испољава и далековидост, односно прозорљивост.
Овде би требало да још једном појаснимо ствари.
Рекли смо да је смисао Исусове молитве у уједињавању целокупног човека, односно три моћи душе. Пажња треба да се усмери на срце које би, с почетка, требало да осети деловање Исусове молитве. Према предању отаца, срце је прво које примећује присуство Бога, то јест, присуство благодати, а затим се промена стања срца преноси на ум. Оци су прво задобијали спознање Бога опитом, а тек су затим о томе беседили или писали, чувајући ту спознају која јесте живот. Дакле, прво срце осећа топлину и сладост присуства Духа Светог. Супротно томе, одсуство благодати пројављује се кроз беживотност и хладноћу срца. Понављам, Бога волимо прво срцем а затим умом. Заповест Божија је сасвим недвосмислена: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим (Лк. 10,27). Значи, (раз)ум није забрањен унутар Цркве, него му се омеђује делокруг са обзиром на чињеницу да је после пада неспособан да препозна и види Бога. Када се, пак, развије унутарња духовна осетљивост, тада и ум бива приведен поимању Бога. Срце је тада у стању да схвати и разлучи да ли се држимо заповести Божијих или не. Надаље, сједињење ума и срца може да се оствари само кроз енергију Духа Светог. А благодат задобијамо кроз покајање и следовање Христовим заповестима. Дејством Духа Светог ум проналази срце те долази до њиховог међусобног сједињења. То је изузетно важан корак на путу задобијања унутарње молитве и обожења. Из тих разлога мора доћи до скрушавања човечијег срца. О томе сведочи Псалам Давидов: Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће понизити (Пс. 50,17). Различити људи, наравно, користе различите начине за спуштање ума у срце, али, ваља нагласити, покајање је најбезбеднији начин. Зато је веома добро када, плачући и оплакујући своје грехе, осетимо бол а некада и топлину у срцу и, уопште узев, када разумемо и пратимо покрете и чувства сопственог срца. Међутим, овај процес треба да се одвија постепено, а никако на пречац. Јер, могуће је да овај изненадни напор изазове известан незнатнији поремећај у слабијем и ненавикнутом срцу који (поремећај), наравно, нема никакве трајније последице, али може да заустави молитву. У таквим тренуцима ваља да пређемо на изговарање Исусове молитве уснама, односно наглас. Ако је, пак, реч о снажном и увежбаном срцу, препоручује се да пажњу не повлачимо из дубине срца, већ да је тамо задржимо упркос болу. То се, свакако, може разјаснити уз помоћ опитног старца који има дар разликовања духова и прозирања у стања наших душа. Према томе, овај бол је здрав, природан и спасоносан. Дешава се да подвижници често одлазе лекарима сматрајући да су оболели од срца, али лекарски налази потврђују да је срце сасвим здраво. Посреди је "бол благодати". Бол знаменује да је молитва зашла у срце и да је тамо делотворна. То је значајан корак.
- Слушао сам да су многи светитељи присуство и делатност Исусове молитве у срцу опазили сасвим изненада, те да су тај тренутак објашњавали као дар Божији упућен посредовањем Богородице. Има ли у томе истине?
- Свакако да има. Многи безмолвници су у стању да се тачно присете тог златног тренутка када се у њихова срца уселила Исусова молитва коју, од тог часа надаље, непрестано изговарају, без обзира на посао којим се баве. Она више никада не престаје. Они тај догађај искрено и сасвим правилно тумаче као дар Пресвете Мајке Божије: свети Григорије Палама је примио дар богословља након што је Богородици понављао речи: "Просвети таму моју". Није тешко увидети да је љубав према Мајци Божијој присно повезана са љубављу према Христу. Ми волимо Богородицу зато што волимо Христа, односно, Небеској Царици указујемо љубав зато што тежимо да досегнемо меру савршене љубави према њеном Сину - Христу. Оци се не либе да изнесу своје становиште у вези ове стране духовности молитве. Стога свети Герман, Цариградски патријарх, каже: "Да ти, Богородице, ниси започела труд нико не би успео да постане духован човек... нико се не може спасити осим кроз тебе, Богородице". А свети Григорије Палама, поводом сличног питања, додаје ове речи: "Она је међа између створене и нестворене природе, и нико не може доћи ка Богу осим кроз њу и Посредника којег је родила: без ње ни један дар Божији не би био принесен ни анђелима ни људима". Преко Богородице долазимо до мноштва дарова. Пошто нам је пружила највећи дар - самог Христа, зашто нам не би пружила и остале? Следујући томе, приликом молитвеног обраћања Пресветој треба умилно да изустимо: "Пресвета Мајко Божија, спаси нас", а не просто: "Заузми се за нас".
- Допустите ми да се вратим на упит који је искрсао док сам слушао Вашу поуку у вези са сједињењем ума и срца. Наиме, да ли ум, када се зарони у дубине срца, непрестано остаје у његовим скривницама? Ако је, пак, тако, како је могуће да се човек бави својим редовним послом, на пример послушањем у оквиру манастира?
Пре свега, желим да истакнем да ум није поништен у буквалном смислу, он није напросто "елиминисан". Напротив, он бива враћен у своје природно стање: сасвим је супротно његовој природи да пребива изван своје суштине, односно срца. Кроз молитву ум успева да се ослободи свих оних елемената који су супротни његовој природи. Осим тога, када ум зађе у срце, он може да се занима другим стварима а да, при том, не буде узнемираван у смислу неприродног излажења из срца. Узмимо један близак пример: током божанствене литургије исихастички свештеник може итекако добро да прати редослед чинодејствовања, издајући ђакону или другом свештенику битне упуте везане за савршавање Светих Тајни, а да, том приликом, његов ум остане савршено спокојан у срцу. Међутим, уколико "остатак" ума негује и плете грешне и саблажњиве помисли, редовно долази до потпуног одсецања ума од своје суштине. Ето, уосталом, разлога због којег подвижник срицање Исусове молитве прати повлачењем бројанице. Наиме, бројање сабира ум тако да овај није кадар да почини какву већу штету против стеченог духовног јединства. Као што видите, ђаво се против нас бори жестоко и сасвим непоштедно.

 АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС
ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве