08. јун 2013.

ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ 2


СТУПЊЕВИ ИСУСОВЕ МОЛИТВЕ

- Мало пре сам нагласио да умна молитва, пре свега, захтева одбацивање света, потчињење своје воље старцу, чврсто укорењену одлуку монаха да остане у самоизгнанству, те стамено и дуготрајно поштовање Христових заповести. С почетка се наша пажња кали усредсређивањем на испуњавање Христових заповести, уз упражњавање уздржања и послушања. Од светих отаца дознајемо да врлине, саме по себи, не сједињују човека са Богом, већ само припремају одговарујућу атмосферу. Тек молитва, када проклија, сједињује човека са Богом - Светом Тројицом. Врлине су предуслов за изливање много благодати. Додуше, и саме су извори благодати. Према томе, када старац који је опитовао Исусову молитву увиди да је његов ученик одсекао своју вољу и да се прочистио од најгрубљих страсти, тек тада се осмељује да га уведе у тајну Исусове молитве. Али, чак му ни тада не поверава све, већ само онолико колико је потребно да не би посрнуо, те да би истрајао. Он га путоводи смирено, мало по мало, јер постоји опасност да дође до разочарења и грешке.
- Који су то ступњеви које сте управо наговестили? Које су то мистичке степенице којима се успињемо до савршеног сједињења са Христом и озарујућег уживања у обожујућој благодати?
- Основна сврха Исусове молитве јесте да се уједини свеукупни човек који је, иначе, "постао сасвим расцепкан".
- Опростите моју упадицу, али шта подразумевате под "сједињењем свеукупног човека"?
- Према словима Светог Писма, човек је створен "према образу Божијем" (Кол.3,10). Бог јесте Тројица, то ће рећи, једна суштина у три Ипостаси (Отац, Син и Свети Дух). Стога је и душа, будући саздана према образу Божијем, уједно једнострука и вишеструка. Она поседује три моћи: словесну (умну) моћ, раздражљиву (вољну) моћ и желатељну моћ. Према светом Максиму Исповеднику, њихов развој сагласно природи подразумева да словесна моћ задобија спознање Бога, да желатељна моћ жели и љуби само Бога, и да раздражљива моћ остварује само вољу Божију. Тим путем долази до испуњења заповести: И љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом (Мк.12,30). Пребивајући у Богу, ум моћ жудње уздиже у љубав према Њему, док моћ хтења усмерава на борбу против злог духа и на делатност прочишћења. Дакле, сједињење постоји зато што постоји покрет ка Богу. Ето, грех ремети јединство трију моћи душе. Ум тоне у бесловесно непознавање Бога, моћ жудње љуби мноштво створених ствари а не Створитеља, док се моћ хтења подвргава раздражујућој тиранији страсти. Тако падамо у потпуно поробљење душе.
Богонадахнути свети Григорије Палама описује то стање:
Прво: ум се удаљује од Бога и окреће другим стварима: "Када год отшкринемо врата страстима, ум се одмах расејава и непрестано лута и блуди над телесним и световним стварима, над многоструким задовољствима и над острашћеним помислима које их прате".
Друго: богоотпали ум заводи жудњу на удаљење од Бога и Његових заповести: "Када се побуни ум, уједно се и жудња расејава у блудничење и глупост".
Треће: моћ хтења бива потчињена страстима и страда - јер, човек је тада озверен: "Човек, који је предназначен да буде чедо Божије, авај, постаје убица, упоредив не само са дивљим зверима, већ и са гмизавцима и отровним животињама. Он постаје налик на шкорпију, змију - гнездо отровница".
Према томе, када се три моћи душе удаље од јединства у и са Богом, оне истовремено губе и међусобно јединство. У таквим случајевима готово редовно можемо да приметимо како моћ жудње (жеља - желатељна моћ) тежи да се врати Богу, док је у томе спречава моћ хтења (воља - раздражљива моћ), или, пак, да жеља чезне за повратком, али да ум (словесна моћ), у неверју и неповерењу, одбија да љуби Бога. Супротно томе, ми тежимо овом једиству и најзад га задобијамо кроз Исусову молитву. Повратак Богу отпочиње усредсређивањем ума. Наша намера је да ум ослободимо од привржености околним предметима који га привлаче, те да га вратимо самом себи и, надаље, да омогућимо повратак богустремећој жељи.
Чини ми се да сте успели да пружите упечатљив одговор који сам разумео.
- Свети оци су ти, сине мој, који нам преносе ова знања и одговоре, а не ја.
- После овог прекида и објашњења замолио бих Вас да подробније рашчланите ступњеве молитве: где треба да почнемо, чиме и како ваља да напредујемо?
- Уопште узев, можемо разлучити пет ступњева.
Прво: срицање Исусове молитве наглас, изговарањем. Наиме, молитву изричемо устима, и уједно се трудимо да своју пажњу управимо на речи молитве. Друго: затим ум преузима Исусову молитву, изговарајући је мислено. Наша целокупна пажња је и даље усредсређена на речи, али се усмерава кроз ум. Када се ум замори, упутно је да молитву опет произносимо устима, наглас је изговарајући. Овај начин, заједно са употребом бројанице, можемо са правом да назовемо обдаништем Исусове молитве, фазом "повоја". Почетник треба одатле да почне, а када се са овог ступња успне на савршенији, тада ће се онај почетни и несавршенији сам повући, лагано и неприметно. Када смо ум окрепили одмором, опет ваља да пажњу усмеравамо кроз њега. Свети Нил саветује: "Увек се сећај Бога и твој ум ће постати небо". Треће: Исусова молитва, затим, почиње да се урањавањем спушта у срце. Ум и срце су сада сједињени и међусобно привезани. Пажња је усредсређена на срце и опет је зароњена у речи молитве Исусове, највећма у име Исусово које, знај, ризничи несагледиву дубину. Четврто: Молитва сада постаје самодејствујућа. Она се, дакле, савршава стално и непрестано: док подвижник ради, обедује или размишља, док је у храму, или чак за време сна. Ја спавам, а срце моје бди, како вели Свето Писмо. Пето: тада почињемо да осећамо како се умилни божански плам разгорева у души, чинећи је озареном. Реч је о чувствовању благодати Христове која, сада, обитава у срцу. Устоличује се Света Тројица. Према речима светог Василија Великог: "Ми постајемо Божије обиталиште када Он, утврђивањем сећања на Њега, почне да пребива у нама. Значи, када наше сећање на Њега није узнемиравано земаљским бригама, а ум није ометан изненадним помислима, тада постајемо храм Господњи. Избегавши све ово љубитељ Божији одлази ка Богу, одгони страсти које изазивају неразборите помисли, и занима се оним што води врлини". Дакле, он осећа божанско присуство у свом унутарју, а ова благодат се, надаље, преноси и на његово тело које умире свету и бива распето. То је свеврхунска тачка са које се, понекад, може ући у сагледавање нестворене Светлости. Ето, то је, у грубим назнакама, ток развоја Исусове молитве. Сваки ступањ је украшен њему својственом благодаћу.
- Старче, молим Вас, одговорите ми на неколико питања која су искрснула док сте беседили о ступњевима Исусове молитве. Шта означавате речју "срце"?
- Према учењу светих отаца, срце је средиште духовног света. Међу многим увидима отаца који су везани за ово питање, издвојићу оно нарочито узорно које нам је оставио свети Епифаније, епископ Констанције кипарске: "Стога није потребно да на било који начин одредимо или потврдимо у којем делу човека је остварен образ Божији, али треба да исповедимо да тај образ постоји у човеку, да не бисмо дошли до тога да презремо благодат Божију, неверујући у Њега. Јер, све што Бог каже јесте истинито, премда унеколико и измиче нашој способности поимања". Као што се зрак светла приликом проласка кроз призму разлаже на многе видове, тако се и душа пројављује кроз свеукупно људско биће. Када, пак, изговарамо молитву Исусову, тада се пажња усредсређује на физички орган, како бисмо се заштитили од спољашњег света и повратили назад у себе саме, у "дубинско срце". На тај начин се ум, којег можемо узети за "око" душе, враћа у своје обиталиште и тамо изнова сједињује са осталим моћима.
- Дозволите ми и следеће питање: да ли сви који су привучени у заједницу са Богом следе ток који сте малочас описали?
- Да, већина њих. Постоје, међутим, неки који чак од самог почетка теже да сједине ум са срцем, па то покушавају помоћу дисања. Они удишу на речи "Господе Исусе Христе", а издишу на речи "помилуј ме". Они прате ваздух од његовог уласка у ноздрве, па све до самог срца где се примирују за часак.
Наравно, то се чини како би се поспешило везивање ума за молитву. Свети оци су нам, поврх тога, предали још један метод молитве. Наиме, приликом удисања ваздуха изговарају се све речи молитве Исусове, а исти је случај и приликом издисања. Овај метод, међутим, захтева извесну зрелост. Али, ваља упозорити да коришћење овог начина молитве може да изазове много тешкоћа, низ проблема, па је зато разборитије да се избегава уколико се о нама не стара искусни духовник. Оваквом приступу, пак, може се прибећи напросто ради везивања ума за речи молитве, како се он не би распршио. И опет треба поновити, овај метод молитве захтева посебан благослов или допуштење од стране опитног и расудљивог оца.
- Малопре сте, оче свети, рекли да је сврха Исусове молитве да се ум врати у срце, односно, енергија у суштину. То се може искусити првенствено приликом уласка на трећи ступањ светог усхођења. Међутим, када сте излагали пети молитвени ступањ, позвали сте се на навод из списа светог Василија Великог: "Избегавши све ово, љубитељ Бога одлази Богу". Како то да ум улази у срце и, уједно, одлази ка Богу? Да није можда по среди противречје?
- Не, није, - одговорио је облагодаћени отшелник. Према учењу светих и богоносних отаца, они који се моле могу се разврстати у разне ступњеве молитвене зрелости. Постоје они који су у повојима и они који су зрели или, боље речено језиком отаца, они који су сагледатељи (теоретичари) и они који су делатници (практичари). Код делатника се молитва зачиње страхом Божијим и несаломљивим надањем у добро, док се код сагледатеља молитва зачиње "божанским жуђањем за Богом и крајњим прочишћењем". Првом стању - оном које испољавају делатници, својствено је да се ум усредсређује у срце, молећи се у њему неометано. Другом стању молитве - оном које пројављују сагледатељи (теоретичари), својствено је усхићење ума божанским светлом, тако да ум уопште није свестан ни света нити самог себе. То је онај потрес који називамо иступљењем (екстазом) ума. Стога кажемо да на овом ступњу ум одлази ка Богу. Богоносни оци, који су опитовали ова блажена стања, описују ту божанску потрешеност на следећи начин. Узмимо искуство светог Максима Исповедника: "Иступљење јесте усхит ума божанском и бесконачном светлошћу, тако да он није свестан ни себе нити било које створене твари, него само Онога који је кроз љубав у њему покренуо такву светлозарност".
- Сада бих желео да се вратимо на једну мисао коју сте раније изнели, наиме. нисам сасвим схватио смисао светописамског стиха: Ја спавам, а срце моје бди.Молим Вас, учините љубав и појасните ми то место. Како је могуће да се срце моли Богу док човек спава?
- То је одломак који налазимо у Светом Писму Старог Завета, и припада књизи коју називамо Песма над песмама. Премда звучи чудно, ипак није реч о нечем претешком. Сви догађаји и сви утисци, уопште све појаве које искусимо током дана и које забележи наш ум, одлазе у дубине срца или, пак, у оно што се данас назива "несвесним". Значи, чиме год се човек заокупља током дана, тиме ће се заокупљати и током ноћи, када ум и људске моћи почивају. То се јасно уочава у сновима.
Свети Василије и сам тврди "да су ноћна маштања (снови) у великој мери одјек (одраз) наших дневних мисли". Зли подухвати и мисли којима смо се бавили током дана стварају зле, кошмарне снове, а исти случај, али у обрнутом поретку, имамо са добрим делима и мислима. Подвижник и човек Божији цео дан највећма пребива у богомислију, ограђујући се Исусовом молитвом. Сећање на Бога, које се поспешује понављањем Исусове молитве, извор је његовог одушевљења. Све што његове руке и биће подузимају, од јела до промишљања, чини се у славу Божију, сходно речима апостола. Сасвим је, дакле, природно да се његово срце моли и умује о Богу и за време оних неколико сати ноћног сна. Оно остаје будно.
 АРХИМАНДРИТ ЈЕРОТЕЈ ВЛАХОС
ВЕЧЕ У ПУСТИЊИ СВЕТЕ ГОРЕ
Разговор са пустињаком о тајни Исусове молитве