Powered By Blogger

25. април 2011.

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ) ОЧИНСКЕ ПОУКЕ (ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)


О ЉУБАВИ И СМИРЕЊУ БОЖИЈЕМ, О БЛАГОДАТИ И СТРАХУ БОЖИЈЕМ

1. Нека вам Господ Бог подари мир и љубав, јер је Бог Љубав. Увек се сећајте речи нашег Господа који каже: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који Мене љуби, тога he љубити Отац Мој... Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14;21-23).
Љубимо Бога свом душом својом, свим срцем својим и свом снагом својом, и нека наша дела буду сагласна са тим. Другим речима, требало би да наша дела одражавају нашу љубав према Њему. Кад наша дела буду правилно извршена, Бог ће нам се одужити божанском љубављу у нашим душама. Онај ко је нашао љубав свакодневно окуша Христа и на тај начин постаје бесмртан.Ко једе од овога хлеба који ћу Ја дати живеће вавек, каже свето Еванћеље (Јн. 6;51).
Онај ко окуша љубав Христову доноси много плодова. Душа која љуби Исуса удише духовни ваздух другог света, света духа, који је Царство Небеско. Она још у овом животу окуша воду која извире од престола Божије благодати.
Пиће божанске трпезе је божанска љубав. Развратници пију ово пиће, и ране њихових грехова се ублажују. Пијанци постају испосници, богаташи чезну за сиромаштвом у Христу, сиромаси бивају обогаћени божанским надама, слаби постају јаки, неуки постају мудри!
Љубав је хришћанска победа над ђаволом, мржњом и завишћу. Да бисмо стигли до божанске луке љубави Божије, најпре га се морамо плашити као Бога који кажњава грехе и преступе. Без чамца је немогуће да се пређе преко мора и да се доће до луке. Исто тако, ни до луке љубави се не може доћи без покајања. Страх Божији представља за нас заповедника и капетана на чамцу покајања. Он нас води преко мрачног мора овог живота и управља нас ка божанској луци божанске љубави. Као што не можемо да живимо без ваздуха, исто тако не можемо да живимо ни у вечном животу и са Богом, уколико нисмо удахнули најслађи и најмириснији ваздух љубави Божије.
Збацимо бреме својих грехова силом покајања и тада, лаки и слободни као орлови, узлетимо високо, где је вечни Бог похранио неисцрпна блага врлине и мудрости, како бисмо могли да се напијемо вода вечног живота, као што каже Писмо: Богови сте, и синови Вишњега ceu (Пс. 82;6).
Присилимо се, чеда моја, јер се љубав Божија не задобија немаром и тромошћу, него ревношћу, послушањем, трпљењем, безмолвијем, молитвом и присиљавањем у свему. Хоћемо ли бити немарни према том вечном дару? Не! Завапимо онда са жаљењем: "Христе, Господару наш, не затварај нам Своје Царство, него нам га отвори, ради милосрдне милости Твоје. Амин."
2. Бог је љубав и преиспуњен је милосрђем. Немојмо Га ничим ражалошћивати! Он је због нас претрпео Крст, Његова глава била је избодена круном од трња, Његово бедро било је прободено копљем, а ноге клиновима. Његова леђа била су бичевана, Његовим најсветијим устима дали су жуч и оцат, Његово срце је патило због увреда и неблагодарности. Био је обнажен на Крсту, пред тако демонском гомилом. То је Онај, чеда моја, Којега не би требало да растужујемо својом небригом, јер она само увећава Његове патње. Јевреји су били Његови непријатељи, док смо ми крштени у Његово свето име, ми смо Његови ученици, који су посвећени за служење Њему!
Његови ученици су Га напустили због "страха јудејскога". Његово жаљење не може се ни описати! А ко ће сада бити они који ће Га се одрећи, који ће Га напустити, који ће Му обећати једно а чинити друго, који ће се у часу Суда наћи испред Њега? Шта ће рећи кад Христос почне да, једно по једно, набраја Своја страдања, док ће они моћи да покажу само своје одрицање и многа злодела?
Чеда моја, обратимо пажњу на своје животе. Имајмо у свему љубави и трпљења. Не осуђујмо, и удаљимо сваку злу помисао, смиримо се, сећајмо се тешког часа смрти и суда.
Када све то учините, знајте да ћете вечно живети крај Христа! Као ангели крај Његовог престола, појаћете вечне химне преиспуњене радошћу! Како ћете тада бити срећни! Заборавићете све овдашње ствари! Само радост и бесконачна 321 Пасха! Слава Богу који нам је подарио победу!
3. Молим се да љубав Божија ороси твоју жедну душу, и да твоје срце утоли жеђ на извору воде. Тако душа моја тражи Тебе, Боже... кад ћу доћи и показати се лицу Божијему (Пс. 42:1-2).
Слава Теби, Боже, јер велика је Твоја милост према мени! Иако ништа добро нисам учинио на земљи, Он теши и умирује душу моју. С времена на време, благословена роса љубави Божије делује на моју отврдлу душу. О, колико она умекшава моју убогу душу! Колико је освежава и истовремено просветљује бремена живота и искушења! О, кад би ме Бог удостојио да твојим молитвама вечно отпочинем у роси љубави Божије, за којом толико чезнем!
Човеково спасење захтева много труда. Кушач, тј. ђаво, покренуо је све своје умеће и знање да би уништио човека. Не остављај нас Боже, Боже мој, и буди нам оно што је бакарна змија била за Мојсеја (в. 4. Мојс. 21;69), тако да се, погледавши на Тебе, исцелимо од уједа духовних змија.
Кад подигнете Сина Човечијега, онда ћете знати да Ја јесам (Јн. 8;28). Мој Христе, моја светлости, љубави моја распета, Који си ради наших грехова био подигнут на Крст, Бакарна Змијо која спасаваш душе оних што су их изуједале злобне змије, исцели и нас који смо рањени жаокама греха.
Нека нас Бог благослови и нека нам у Својој доброј вољи отвори море Свог милосрђа, како бисмо се сви нашли сједињени у вечном и блаженом животу, где не постоји ни бол, ни жалост, ни уздаси него само бескрајни живот. Убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Откр. 7;17).
О, каква радост, која нам се више не може одузети! О, какво уверење савести да су се од сада окончале муке овог тегобног живота! Који је бог тако велик као Бог наш (Пс. 77:13)? Он је Отац преплављен милосрђем, Који не обраћа пажњу на грехе све дотле док покајани син говори: Оче, сагреших небу и Теби (Лк. 15;21). Отац га тада без оклевања грли и љуби, и из Његовог срца нестаје сваки траг незадовољства које је могла изазвати развратност Његовог чеда. Обезнањујем се када размишљам о понору Његовог Очинског милосрђа према грешницима!
4. Каквом ће љубављу бити храњене блажене душе у Царству Небеском! То је Он, мој Христос, мој Исус, мој најмилији, живи Логос, који нам је подарио постојање исто као и средства за живот, вечно избављење и починак у наручју Небеског Оца. Он рече, и постаде. Он заповеди, и показа се (Пс. 33;9).
Он нас помало кажњава да би нас научио смирењу, јер Он зна да се наша слаба људска природа лако мења и да се лако окреће према злу. Он с нама поступа с родитељском бригом и с љубављу нас кажњава, да бисмо задобили непоколебиву мудрост.
Ово је познање савршених светитеља (то није као што неки људи тумаче, него има своју посебну силу). Једноставно речено, човек мора признати да, чак и ако се узнесе на небеске висине врлине, може одатле пасти у понор пропадљивости и разврата, уколико га Бог напусти. То нису само празне речи, и то треба уистину осетити. Међутим, човек то не може рећи са дубоким уверењем, уколико пре тога није прошао кроз вавилонску пећ искушења, ако његова људска природа није са Божијим допуштењем посрнула, како би спознао своју слабост. Он тада увиђа са ким треба да се надмеће, какво је лукавство и злоба његовог противника (ђавола) и колико је тешко устати после пада! Укратко, то је оно што значе речи "познај самога себе."
Кад човек задобије ово познање, Пресвета Тројица обитава у његовом срцу. Тада га преплављује бесконачно блаженство и то се завршава виђењем откровења. То је оно о чему пише ава Исаак, односно "велики понос исихаста (безмолвника)."
Један свети монах стао је да изговори вечерњу молитву и раширио руке. Лећа су му била окренута залазећем сунцу и кад се на њега спустила божанска благодат, преплавила га је тако снажно да није дошао себи све док следећег јутра није изашло сунце и загрејало му лице. Тада је схватио да је то нови дан и прославио је Бога који је овоземаљског човека удостојио виђења таквих тајинстава.
Авај! Ти дани благодати су прошли, и сада постоји само горка хладноћа, чак и у топлим крајевима, односно, тамо где обитавају монаси и пустињаци. Ишчезли су добри примери и i врлине!
Како су живо преподобни оци морали осећати благодат у молитви! Бог нас понекад нејасно посети у молитви, и ми осетимо извесну благодат. Они, међутим, који су током читаве ноћи били погружени у созерцање, морали су снажно осећати Царство Небеско!Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:21).
О, колико бих желео да живим у тим временима, која су обиловала светошћу и добрим примерима! Сада постоји само суша и несрећа. Требало би да још једном неизмерно заблагодаримо Богу, јер нам је и у таквој моралној тами подарио мало светлости како бисмо, макар и уз спотицање, стигли до капија небеског Јерусалима уместо да будемо затворени у вечну помрчину. Љубљени мој Христе, нека се то не догоди ниједном хришћанину, и нека сви будемо удостојени да са радошћу и радосног корака стигнемо тамо, прослављајући вечну Пасху! Амин.
5. Човеку чија уста увек благодаре Богу никада неће недостајати благослови Божији. Напротив, онај чија уста гунћају и позлећују сопственог великог Доброчинитеља, сигурно ће бити кажњен од Бога.
Он нам је подарио постојање. Он нам је подарио живот. Он нас је Својим божанским провићењем на разне начине сачувао. Кроз смрт Свог Сина измирио се са нама, који смо претходно били Његови непријатељи, и учинио нас је синовима и санаследницима Царства. Он нас освећује и очишћује кроз Своја света тајинства. Он нам даје небеску, најсветију храну и пиће, односно Своје пренепорочно Тело и драгоцену Крв. Дао нам је и ангелачувара, који ће бити уз нас читавог живота. Он ће примити човекову душу и отпратити је до вечног наслећа. Али шта ја то говорим? Нећу имати довољно времена да све набројим! Узалудно ћу се трудити, покушавајући да пребројим песак у мору, тј. бесконачна доброчинства нашег благог Бога.
Па ипак, и након свих тих безбројних добара, ми и даље гунћамо! О, Боже мој, занемари нашу неблагодарност и отвори наше умове да бисмо схватили шта нам је подарило Твоје Очинско срце и показали мало благодарности, и како бисмо тиме нашли опроштај и милост!
6. Што се тиче светог ангела о којем си ми писао, истина је да он, примивши одлуку од Бога, ништа више не може нити да дода нити да одузме, иако остаје поред човека, просветљује га, мотри на њега, избавља од опасности и брани од ђавола, а што видимо и у Житију светог Андреја, Христа ради јуродивог, у којем се каже да се ангео борио са ђаволом да би одбранио грешног монаха, итд. Прочитај то и видећеш.
Човеку се ангео чувар даје као старији брат који се, будући ближи Богу и одважнији, моли за свог млађег брата. Човек се обраћа свом ангелу чувару као старијем брату и преклиње га да га сачува и да се моли за њега, јер поседује већу одважност пред Богом.
Колико пута он шапуће на ухо душе: "Не чини то" или "Уради то" или пак "Овде буди опрезан!" Постоји мноштво таквих примера за оне којима су отворене душевне очи.
Не заборави еванђелску параболу о баштовану и бесплодној смокви: Господару, остави је и ове године, док окопам око ње и метнем ђубриво, па he можда родити. Ако ли не, посећи ћеш је касније (Лк. 13;89). Баштован изображава светог ангела чувара који пази на човека док овај не донесе плод и не буде спасен.
У Изрекама пустињских Отаца (Герондикон, Старечник) написано је много тога о ангелском старању за човека. Виђени су како јецају док су људи које су чували грешили! Њихове сузе показују њихову љубав и састрадање са човеком.
7. Благословена моја у Господу чеда, нека вас љубав нашег Господа одржи у духовном и телесном здрављу!
Заиста, жалосно је да дете живи у очинској кући, да ужива све животне удобности, а да не познаје свог сопственог оца. Чак и ако му указује мало пажње и поштовања, он не осећа обиље његове љубави и привржености него, напротив, када се сети оца, сматра да је то недостојно његовог размишљања и интересовања.
Чиме би требало казнити тако неблагодарно и надмено дете? Сигурно је да би га свако сматрао недостојним да наследи очеву љубав и богатство. На жалост, у овом примеру и у лику неблагодарног детета видимо данашњег човека који се одрекао Бога, свог Оца. Жалосно је и да кажемо, али овде препознајемо и данашње хришћане, осим неколицине изабраних.
Ми живимо у овом свету који нам је Бог одредио као наше привремено обитавалиште. Дао нам је слободу да уживамо у добрим стварима на земљи, не остављајући Себе непосведоченог у свему што видимо и поимамо, како бисмо Му својим разумом, заједно са свесрдном љубављу према Њему као нашим најузвишенијим приношењем, исказали част и славу.
Осврнимо се укратко на светоспасоносне и суштинске догађаје, почев од непослушности првостворених, како бисмо јасније сагледали богатство љубави Божије. Због своје гордости и непослушности, првостворени су избачени из врта насладе и наследили су земљу трња и чичака. Међутим, безгранична љубав Небеског Оца, којег је људски род заборавио, послала је у свет Његовог јединородног и љубљеног Сина да би поништио људско непријатељство према Њему. Видимо да га је Његова најузвишенија љубав водила ка жртвовању Његовог најслађег Сина посредством трагичне крсне смрти, јер је то било једино што је брисало тешки пад грешног човека.
Апостол Павле приказује ову жртву следећим речима: Он који свога Сина не поштеде него Га предаде за све нас (Рим. 8;32) и Унизио је себе u био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ. 2;8).
Међутим, након три дана Он је самовласно и богодолично устао, постајући првина уснулих у најистинитијем уверењу да ће читав људски род васкрснути у дан свеопштег Васкрсења.
Пре Свог Вазнесења, заповедио је светим Апостолима да све који поверују у Његово име крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, истовремено им дајући силу да посредством вере постану чеда Божија.
Он нам је предао и света Тајинства, да бисмо се њиховим посредством сједињавали с Њим и увек живели у Његовој близини, у истинском блаженству које може да нам обезбеди само сједињење са Богом.
Дао нам је и недреманог чувара душе и тела, нашег светог ангелачувара којег нам је послао приликом светог крштења да би био наш руководитељ и заштитник.
Кроз свету тајну Крштења, хришћанин постаје чедо Божије по благодати, наследник Божији и санаследник Христов (в. Рим. 8;17).
Зауставимо овде излагање догађаја који откривају бесконачна богатства непојмиве љубави небеског Оца према нама. Уколико се човеков ум више просветљује да би схватио љубав Творца према Његовој творевини, утолико човек више бива свестан наше неблагодарности и занемаривања нашег приврженог и истинског Оца.
Живимо у овом испразном свету као истинске незналице или, боље речено, као они који још нису схватили због чега живе, какав је циљ овог нашег живота и какво је човеково призвање на земљи! На жалост, готово да смо се претворили у бесловесне звери! Живимо и не размишљајући да је време нашег овдашњег живота најдрагоценија ствар за наше будуће васпостављање. Ми то време користимо и расипамо без жаљења, а када дођемо себи нећемо бити у стању да то време вратимо.
Уистину је мудар онај човек који је схватио велику вредност времена овог пролазног живота па га сагласно томе и користи, обогаћујући свој живот добрим делима. Када пак дође тужни смртни час, његова савест ће бити одважна и рећи ће у своју одбрану пред духовним тужиоцем, тј. демоном: "Учинио сам оно што је требало. Зашто се још гневиш?"
У светом Еванђељу, Исус говори о човековом призвању и каже: Изиђох од Оца u дошао сам на свет; опет остављам свет, u идем Оцу(Јн. 16;28). Овде наш Спаситељ говори као човек јер се као Бог, једносуштан са Оцем, никада није ни раздвајао од Њега. Чињеница да је човек предодређен да напусти свет у време које му је Бог одредио и да се врати Богу, одакле је и дошао, може се извести из Светог Писма, из Књиге Постања: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива (Пост. 2;7). Божански дах изашао је из Триипостасног Бога, али не тако да је сам дах постао душа у човеку, него тако што ј е човекова душа створена божанским удахнућем, због чега је и дужна да се врати свом Богу.
Овде постоји нешто вредно пажње: дах Божији је изашао и створио човекову душу. Он ју је створио светом, чистом, незлобивом, добром, итд. Дакле, када за душу дође страшни смртни час, питам се хоће ли она још увек поседовати своју првобитну светост и чистоту? На жалост, неће, јер смо сви ми грешни, будући да смо Адамови потомци. Бог, међутим, који познаје нашу слабост и зна да је мисао срца човечијега зла од малена (Пост. 8;21), сигурно неће од нас захтевати ту непорочну, првобитну чистоту. Шта ће онда тражити? Тражиће истинско, искрено покајање, уздржавање од греха, срце скрушено и смирено. Тражиће плач и сузе да би нам дао амвросију утехе, коју непокајани свет не позна (в. Јн. 1;10).
Када се човек искрено покаје, Бог га дочекује раширених руку, истовремено му дајући и божанске особине којима ће несметано моћи да се узнесе у безгранично Царство Божије, где ће од тада живети уз Небеског Оца. Ето, то је човеково призвање!
Човеков ум је задивљен када схвати ово величанствено и узвишено божанско призвање. Па ипак, колика је човекова неосетљивост и како је густа тама која прекрива његове душевне очи, тако да и не размишља о томе због чега живи на земљи и шта Бог од њега жели! На жалост, вид његовог ума покварен је болешћу греха, а посебно самољубљем.
Докле ћу, Боже мој, бити тром и неосетљив за ово наше велико призвање? Пошаљи нам мало просветљења. Зар је сунце икада престало да шаље своју изобилну светлост? Утолико пре нећеш престати да блисташ Ти, који си вечно Сунце Љубави! Тешко нама, Господе мој, јер својевољно творимо свако злодело. Међутим, будући да Ти имаш бесконачне океане љубави, опет и опет излиј на нас љубав и благонаклоност, састрадање и дуготрпељивост. Можда ће се тако спасти нешто више душа пре него што се Твој праведни суд обруши на нас! Да, Господе, смилуј се мени, несрећнику који не примењује оно о чему проповеда, и подари ми покајање пре него што напустим овај свет! Просветли Свој свет, ради којег си излио Своју страшну и свесвету крв, и свима подари покајање!
8. Љубљена у Господу чеда, молим се да вас моје убого писмо затекне у љубави, послушању, молитви и свакој обазривости.
Данас празнујемо Сабор свих сила небеских. Помислите само какво је славље на Небу! Какве химне! Каква радост ангела Божијих! Данас славе свети ангели, чувари наших душа, и будући да су они наша старија браћа, требало би да и ми учествујемо у њиховој радости и благодати.
Они нам толико помажу на невидљив начин! Од колико су нас искушења и смрти избавили! Колико молитава за нас изговарају када угледају лице Божије! Када стоје поред нас, они приносе молитву сваког човека! А када се упокојимо, они су ти који ће нам помоћи у смртном часу и у узношењу кроз ваздушна митарства. Из тог разлога, требало би да гајимо посебну љубав према ангелима Божијим.
Нама, међутим, далеко више доликује да им се уподобљујемо по њиховим врлинама. Свети ангели су савршено послушни заповестима Божијим. Они беспоговорно извршавају Његове одлуке. Поседују савршену љубав према Богу и људима. Ангели поседују неоскрнављену чистоту и непобедиво смирење, док се њихова незлобивост не може ни исказати.
Ангеле красе и остале врлине. Ако их искрено љубимо, ако желимо да живимо на истом месту на којем и они, морамо се присилити да их подражавамо.
Свети Оци називају монашки живот ангелским, и управо стога би монаси требало и да живе ангелоподобним животом. Међутим, када не живе тако него животом који је томе противан, прибројаће се злим ангелима.
Борите се, чеда моја, моја радости и утехо, да бисте задобили ангелоподобно послушање, љубав, молитву и чистоту, и да бисте у животу после смрти живели заједно са ангелима. Амин. Нека буде.
9. Чедо моје, уколико више будеш опажао милост Божију, утолико ћеш се с већом љубављу сједињавати с Њим. Уколико дубље будеш понирао у велелепност Божије величанственосги, утолико ћеш се дубље погружавати у своју ништавност, уз одговарајући степен уздизања у духовном познању.
Уколико са својом непрестаном молитвом сјединиш више смирења, утолико ћеш више осећати Исуса, и твоје срце ће се осећати као друга неопалима купина.
Узнеси свој ум горе, где су наш живот и радост, јер је, према речима апостола Павла, наше живљење на небесима (Филипљ. 3;20). Свесрдно чезни за вишњим стварима, и та света чежња ће ти учинити монаштво лаким и слатким.
Када благодат Божија однесе твој ум, чуда ће следити једно за другим, он (ум) ће у потпуности бити у иступљењу и стајаће пред изобилном светлошћу разумевања познања Божијег.
10. Када Христос живи у теби, ничега се немој плашити. Да би Христос живео у теби, неопходно је много смирења. Духовно падни пред пренепорочне ноге Његове и зајецај: "Исусе мој, једино си ми Ти преостао у овом мом скрушеном животу, као светлост и као живот. Покажи ми Своју духовну лепоту, да бих се испунио богочежњивошћу (божанским еросом), похитао ка Твом измиру и завапио: Душа се моја прилепила за Тебе, десница Твоја држи ме (Пс. 63;8). О, Исусе мој, када ћу доћи и показати се лицу Твоме (в. Пс. 42;2)? О, светлости моје душе, када ћу Те видети, испунити се и рећи: О, дубино богатства премудрости и разума Божијега (Рим. 11;33)?
Да, чедо моје, изнад свега љуби смирење и тада ћеш Христа, смиреног у срцу, задобити као имовину своје душе.
Исуса удахни, Исуса издахни; тада ћеш знати шта је Исус!
Где је земаљска љубав? Да ли је могуће да угарак падне у суву шуму и да нешто преживи? Исто се дешава и са гранчицама људских помисли кад на њих падне љубав Исусова.
11 Буди храбар, чедо моје! Кроз многа искушења узнећемо се до безграничне, божанске светлости Таворске горе и тамо ћемо зачути божански глас нашег љубљеног Исуса: Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворове Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу живоме (Пс. 84;12). Да, Животодавче, Христе Боже наш. Ја дођох да живот имају и да Га имају у изобиљу(Јн. 10;10).
Да, молим се да Христос, вечни Живот, живи и влада у теби, како би и ти ускликнуо: Ава, Оче (Гал. 4;6)! О, шта је угодније од Исуса? Ко је икада окусио љубав Христову, а онда пожелео другу, грешну љубав? Нико! Та љубав је толико моћна да ће, чак и у случају да човек сто година страда и затим накратко осети божанску љубав, ова љубав бити у стању да развеје све те патње и да човека остави задивљеног пред Божијом величином.
12. Услед своје безграничне доброте и хтења да нам преда Своја безгранична добра, Бог нас призива и подстиче да их од Њега тражимо. Он жели да их преда и жели да покуцамо на двери Његове милости, а Он ће нам их сигурно отворити.
Бог жели да покуцамо. Међутим, шта чини ђаво, то првоначално зло, Божији и наш непријатељ, да човек не поверује Божијим подстицајима? Он нам даје помисли неверја, а затим и помисли безнађа и очајања, како не бисмо поверовали да ће Бог поуздано испунити Своје божанске речи. Он нам тада говори: "Ти си грешник, ти си такав и такав, и Бог те неће услишити. Он неће обратити пажњу на тебе, можеш да вапиш колико год хоћеш." На тај начин он слаби нашу веру и снагу наше воље.
13. Ми нисмо потребни Христу јер Он има на хиљаде ангела који му беспрекорно служе. Осим тога, Он једном речју може да створи на хиљаде ових најсветијих бића. Међутим, Његова бесконачна љубав подстиче Га да се стара о нама, и да се при том не одвраћа од нашег смрада и наших загнојених рана. Према томе, сећајмо се ове љубави Божије у сваком тренутку свог живота, и сва своја безвредна дела творимо само и само љубави Божије ради.
Помисли на то, да ми нисмо били распети за Христа, нашег Спаситеља, док је Он, услед Свог послушања, претрпео крсну смрт због наших наказности.
14. Нека благодат Христова буде са тобом, чедо моје, да би те просветлила и да би умножила твоју љубав према Њему, како би остао покрај Њега, како те не би понели световни токови и како не би отпао од Бога, чиме би изгубио своју бесмртну душу која је вреднија од читавог света.
Благодат која ти је дошла је мала. Светитељи су, међутим, поседовали много благодати. Да би се благодат умножила, мораш задобити смирење. Ако се погордиш, она ће отићи, и тада ћеш јецати. Према томе, буди опрезан и сећај се својих грехова и страсти, како у теби не би поникло славољубље, које ће удаљити молитву Исусову.
15. Доброта Божија понекад подсећа на штап којим се човек кажњава, али за његово сопствено добро. Када види да је штап постао сувише тежак, Он мења Свој приступ и штап се претвара у трску која олакшава бреме и теши човекову душу. На тај начин све служи човековој користи и његовом духовном напретку.
Када човеку недостаје духовно знање, човек мисли да ће га штап, "казна Божија", убити и да ће то вечно трајати. Међутим, упоредо са искушењем, добри Бог даје и излаз, односно крај искушења.
Човек поседује расуђивање. Он, на пример, зна колики терет може животиња да поднесе, тако да је не претоварује. Бог поседује далеко веће расуђивање, тако да нас неће претоварити искушењима која превазилазе наше снаге. Према томе, не води нас Бог ка нестрпљењу него наша малодушност, због које нам се чини да је наше бреме исувише тешко.
Понекад, међутим, Бог допушта да на људе у којима се настанило много гордости и надмености дођу веома снажна искушења, како би унизио њихов охоли дух. И поред тога, Он их не напушта и Његова милост ће поново доћи. О, колико је добар Бог!
16. "Данас Пресвета Дјева рађа Надсуштог." Шта могу ја, недостојан и оскрнављен, да кажем о безграничном домостроју најузвишенијег Бога? Док созерцавам ово тајинство, задивљен сам и нисам у стању да га непосредно гледам.
Како је могуће да се Бог као Младенац роди у пећини намењеној бесловеснима (животињама)? Како је могао бити повијен у пелене и ношен у светим рукама Пресвете Богородице Он, којега је Отац родио без мајке? "Велики си, Боже, и чудесна су дела Твоја, и ниједна реч није довољна да опева чудеса Твоја!" О дубино богатства и премудрости и разума Божијега (Рим. 11;33)!
Моја душа радоваће се у Господу, и духовно ћу обасути целивима најслађег и блаженог Богомладенца, да би ме Он избавио од мојих бесловесних страсти.
17. Христос нам је заповедио да својим непријатељима не опраштамо седам пута него седамдесет пута седам, и то свакога дана. Утолико ће више пута опростити Он, који је бездан праштања!
Ако бисте били у стању да избројите капи кише и зрна песка, били бисте у стању да измерите мали део безграничног милосрђа безграничног Бога.
18. Паднимо пред Царицу Небеску, пренепорочну Богородицу, брзопослушну Слушкињу, да би и Она могла нама да помогне јер "нико ко Теби притиче није се постидео него преклиње за благодат и од Тебе добија дар на корист својој молби." После Бога, једино је Она у стању да нам помогне. Уздајмо се у Њу и нећемо се постидети.
19. Свим срцем се молим да си добро и да се радујеш у душевном миру, јер мир Божији није ништа друго до место Божије, починак, блаженство и божанска наслада.
Мир Божији, који превазилази сваки ум (Филипљ. 4;7) даје се као награда и царски дар душама које се боре. Он је својина чеда Божијих. Да би тај мир обитавао у души једног хришћанина неопходан је, као прво, побожан труд, односно труд који је духовне природе, а затим и расуђивање и савест која је блиставија од сунца и која зна да је човек урадио оно што је требало да уради.
Таква душа ће затим примити скупоцени дар "мира Божијега" и наслађивања у њему, и беседиће као невеста са најлепшим Жеником, Христом, о њиховом вечном браку и духовним богатствима Неба. Док човек размишља о томе, мир се увећава и све се завршава најслађим сузама.
Мир Божији је залог будућег венчања са закланим Јагњетом. О, миру Божији, дођи чак и мени, невољнику, који не познајем твоју лепоту! Дођи и освежи моју лукаву, несавесну душу!
20. Молим се да љубав Исусова разгори твоје срце љубављу, тако да као жедан јелен похиташ монашким изворима духовне воде и да се довољно напијеш небеског нектара. Постани потпуно духован и богочежњивошћу (божанским еросом) потпуно посвећен поклоњењу Ономе који те је волео до смрти и то до смрти на Крсту.
Истинску радост и срећу наћи ћеш једино у Богу, јер је њихов извор непроменљиви и истинити Бог. Наслађивања овоземаљским стварима могу се задобити само уз велики труд и напор, да би након тога постала штетна и заслужила казну. "Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи.[1]"
Желиш ли да живиш угодним и спокојним животом? Придржавај се заповести Господњих. Нека страх Божији буде у свакој твојој мисли, у свему што говориш или чиниш. Страх Божији је почетак и крај мудрости (в. Приче Сол. 1;7).
Као што светиљка обасјава пут по којем корачамо, на исти начин нас и страх Божији духовно обасјава, тако да видимо како морамо корачати путем спасења. И као што нас светиљка чува од спотицања и падања, тако нас и страх Божији избавља од препрека греха и води нас ка одредишту, а то је задобијање Бога.
21. Чиме ћемо се одбранити када нам Христос покаже Своје прободене руке, или Своје бедро, прободено копљем, или Своју пренепорочну главу избодену трновим венцем, или пак Своје усне, угорчане од жучи и оцта и када нам каже: "Због тебе сам, најдража душо, претрпео све ове ствари, због Моје велике љубави према теби. Сада ми покажи знаке твоје љубави према Мени, и они ће бити као балсам за Моје ране." Чеда моја, шта ћемо тада показати? Нашу неблагодарност, наш немар, наш егоизам, нашу непослушност и мноштво осталих страсти? Тада ћемо, уместо балсама, у ране љубави положити отров! Напред, дакле! Присилимо се. Постарајмо се да од сада полажемо балсам на Његове ране и да се назовемо Његовим истинским, љубљеним чедима.
22. "Божанско је изван објашњења и поимања." Ми не познајемо природу свог ума. Ми га не видимо, а ипак ум управља свим што је у човеку. Како, дакле, наш ограничени ум може да појми безгранични ум, односно Бога, да би поверовао у Њега? Бог је изнад духа, изнад било чега о чему човек може да размишља. О дубино богатства и премудрости и разума Божијег (в. Рим. 11;33)!
23. И ја сам, чеда моја, имао своје болешљиво тело као трн на свом путу. Оно ми није допуштало да напредујем, и тако сам остао иза, све док се Бог није смиловао мојој слабости.
Из греха се рађа свако зло, али Бог услед Своје превелике доброте преображава казну за грех у опроштај, али исто тако и у средство за задобијање одважности пред Њим.
О, колика је љубав Божија према човеку! Ко је у стању да непосредно гледа у овај океан љубави? Човек плаче као новорођенче када се његов ум просветли и када, макар и незнатно, сагледа колико га Бог љуби. Међутим, колико труда најпре мора уложити да би му било дато ово просветљење! То је дар одозго, од Оца светлости. За душе које су се опекле на тешкоћама разноликих искушења, Он долази као роса, као пријатан пролећни дан.
24. Човек прОпушта да препозна свог сопственог Оца, најузвишенијег Бога, који је човека створио из ништавила. О, колико нам је штетило наше пропуштање да Га препознамо! Први преступ првостворених узрок је свих људских патњи. Њихов грех непослушности и непокајање донели су њиховом потомству, односно нама, све рђаве резултате, и ми жањемо трње и чичак најразличитијих искушења.
Умрећете (2;17). Смрт је пропадање наше првобитне непропадљивости, са свим својим својствима; болешћу, патњом, несрећом, болом, итд.
Међутим, доброта Божија није запоставила Своју сопствену творевину, него јој је кроз крсну смрт Свога Сина подарила благодат: Благодаћу сте спасени (Еф. 2;5).
Као што је злобни демон искористио мудру змију као своје оруђе, на сличан начин се и Господ Исус Христос обукао у људску природу да би обмануо ђавола.
О, Господе Исусе Христе, светлости моје помрачене душе, сврхо мога живота, колико се са протицањем времена увећава наша кривица! Једно непослушање проузроковало је силазак Божији на земљу! И где Га је то водило? Да буде распет на Голготи! Краткотрајно окушање забрањеног плода водило је страшној драми Богочовека. О, колико Бог воли човека! Будимо одважни у свом покајању, сабраћо моја грешници: ако греси ваши буду као скерлет, постаће као снег; ако буду ирвени као црвац, постаће (бели) као вуна (Ис. 1;18) И колико је исток далеко од запада, толико удаљује од нас безакоња наша (Пс. 103;12). Према томе, чеда моја, будимо верни у љубави према тако добром Богу. Амин.
25. Да, чедо моје, нека ти једино Исус постане све. Поуздај се у Онога који је рекао: Никада нећу одступити од тебе нити ћу те оставити (в. 5. Мојс. 31;6). Никада се немој обесхрабрити. Увек стој високо уз Исуса као уз свој понос и горди се својом ништавношћу.
Када те (демон) узнесе високо, смири се и спусти се на земљу посредством самопрекоревања. Када те одведе доле у пакао, у очајање, узлети до неба Божије благодати и љубави. Таква је игра коју би требало да играш са њим. Не плаши га се, обуци се у Христа. Ти си наслеђе Христово и придружен си светитељима. Постоји још много тога кроз шта мораш проћи да би показао меру своје љубави према Ономе којем си посветио самога себе.
Не прихватај ниједну горду помисао на коју те наговара сатана него непрестано осуђуј самога себе. Тај препредењак нас је оскрнавио недоличним страстима. Чиме онда можемо да се гордимо? Потребни су нам јецаји и река суза да бисмо опрали наше чиреве и нечистоту.
Не заборављај смирење Распетога: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11;38). Спокојство и мир у нашим узбурканим душама наћи ћемо једино задобијањем истинског смирења.
26. Човек пати због својих грехова. Међутим, доброта Божија сматра ту патњу за духовно делање, тако да му даје плату и награду.
Како да не волимо таквог Бога? Како да читав свој живот не посветимо томе да Му се клањамо?
На жалост, упркос свему томе ми заборављамо Бога, а ја то чиним више од свих осталих. Због тога преступамо Његове заповести. Да се сећамо Бога, сећали бисмо се и онога што Бог заповеда, а страх од Њега учинио би да будемо пажљиви и верни закону. Сећали бисмо се Суда и огња пакленог, и изливали бисмо сузе. Што смо даље од суза и плача, то се више привезујемо за овоземаљско и пролазно. Брига за вишње рађа жудњу за наслеђивањем тих ствари, односно за наслеђивањем вечних добара. То добро старање раскида нашу грешну привезаност за пропадљиво и пролазно, које нам се чини као добро.
Нека нам Господ подари добру савест, да бисмо се побринули за своје душе пре него што одемо на други свет.
27. Свим срцем се молим да се љубав Исусова обилно излије у ваша срца и да се благодаћу Његовом удостојите да све дане свог живота проживите у чистоти душе и тела.
По томе ћe сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13;35). Тако је говорио живоносни Источник, наш Христос. Он је такође рекао: Као што лоза не може родити рода сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе; ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод (Јн. 15;45).
Овом узвишеном сликом наш најслађи Исус нас учи да нећемо донети плод вечног живота ако не останемо уз Њега. Да бисмо Му се приближили, морамо Му приступити творењем Његових божанских заповести. Његове заповести нису тешке (в. 1. Јн. 5;3), али наш немар и недостатак смирења у нашим срцима сматрају заповести неподношљивим бременом. Па ипак, Христос нам је управо кроз те заповести обезбедио задобијање мира и блаженства.
Кад љубав утврди свој престо у души, она дарује најлепше духовно пролеће. Све блиста од поветарца освежавајућег миомириса љубави, јер она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи, не мисли о злу (1. Кор. 13;5), не чини зло и све посматра простодушно; љубав све прекрива. Из тог разлога, заслужила је највећу награду: Љубав никад не престаје (1. Кор. 13;8).
Када невеста љуби женика, даноноћно мисли о њему, замишља га и само за њега живи. Не прође ни један једини тренутак а да јој он није у мислима и да у њено срце не капне сладост љубави и наде да ће га срести. Она је на тај начин непрестано повезана са својим вољеним.
Требало би да и ми на исти начин општимо са својим Господом. Недопустиво је да ограничимо своју љубав тако што ћемо је давати само одређеном појединцу, било да су то родитељи, рођаци или неки од чланова братства, а што су Свети
Оци означили као "појединачно пријатељство". Све ово горе наведено сматра се врстама духовне прељубе, јер душа мења вечну љубав према пренепорочном, пречистом Женику за љубав према земаљским и пропадљивим људима.
Смирите се, чеда моја, уколико не желите да Бог допусти да паднете у искушења. Искушења ће нас пратити сагласно гордости којом смо обузети. Искушења неће престати док се не смиримо уз душевно знање и осећање.
28. У светом Еванђељу спомиње се десет губаваца, а жива купељ, односно заповест живог Логоса Божијег, очистила је свакога од њих. Међутим, само се један од њих вратио да заблагодари овом великом Доброчинитељу. Тада је Истина, односно Сам Исус, упитала:
Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик(Лк. 17;17-18).
Према томе, у сваком повољном преокрету догађаја, као и у сваком налету несреће, у добром здрављу као и у суочавању са болешћу, у радости, али и у жалости, увек би требало да приносимо миомирисни тамјан наше благодарности пред престо Божији, као некористољубиве слуге које су примиле благодат посредством драгоцене крви Христове.
"Љубљени наш Христе, добри наш Боже, подари нам дар благодарности како не бисмо били још више кажњени, јер нам је доста и то што смо криви за остале грехе."
29. Не плаши се ничега осим Бога. Нека ти страх Божији буде као светиљка која ће ти обасјавати пут и прецизно показивати куда би требало да корачаш. Без страха Божијег не можемо имати нити чисту савест, нити се можемо искрено исповедати, нити пак можемо задобити духовну мудрост, јер је почетак и крај мудрости страх Господњи (в. Приче Сол. 1;7).
30. Крсна смрт нашег Господа вратила нам је некадашње усиновљење, где чеда Божија ускликују: Ава, Оче (Гал. 4;6)! Страшна страдања Господња удостојила су нас да постанемо чеда Божија, наследници Божији и санаследници Христови (Рим. 8;17). Толико се испуњавам радошћу кад помислим да сам чедо Божије и да ми је добри Отац припремио место неизрецивог починка и блаженства!
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа (1. Кор. 15;55)? Колику радост осећа хришћанин помисливши да ће доћи време када ће се затворити ове телесне очи и отворити очи душе, када ће угледати нови свет, нова бића, нову твар, неупоредиво узвишенију, непропадљиву и вечну!
Царство небеско није јело и пиће (в. Рим. 14;17), него духовна сладост свете љубави Божије, вечна наслада и неизрецива радост.
Хоћу да и они... буду са мном где сам ја, и да гледају славу моју (в. Јн. 17;24). О, бесконачна дубино љубави Божије! Колико је Он почаствовао несрећног човека, узвисивши га до Самог Бога и подаривши му вечну славу и блаженство!
Хоћемо ли се због краткотрајне, грешне насладе лишити такве славе и блаженства? Нека се Бог смилује свим хришћанима и нека их просветли да следе пут спасења и покајања. Амин, Пресвета моја Богородице!
31. Ако човек размишља о распетом Господу и погружава се у тајинство Божије љубави према човеку, схвата колико је Господ претрпео због свакога од нас. Чиме ћемо узвратити Господу за све оно што је за нас учинио? Човек, међутим, није достојан ове велике и неизмерне Љубави.
Чим учинимо неко добро дело, наш егоизам нараста као да смо створили небо и земљу! Бог је, међутим, све створио из ничега а опет се толико смирио!
Милосрђе Божије је безгранично и блажени су они који су разборитошћу дошли до познања љубави Божије. Ради земаљског, непослушног и непокорног човека, који је постао плен страсти и демона, Сам Син Божији је сишао доле и био прикован за Крст! Упоредо са тим, видимо сопствену лењост, хладноћу и равнодушност, док нам Бог, с друге стране, на много различитих начина показује Своје провиђење и љубав. Уистину, човек је велика тајна!
Бесконачно је и безгранично Божије стрпљење. Шта Он све не види и не чује у сваком човеку! Ми осећамо незадовољство када у особи која нам је блиска запазимо неблагодарност, када видимо да се понаша грубо, незахвално, нечовечно, када видимо да не каже ни најмање 'хвала'. Колико тек Бог мора бити незадовољан људима који се према Њему понашају безосећајно и одбојно?
Сваки човек на овом свету и свако од нас неблагодаран је у већој или мањој мери. Бог нас храни, одева, дао нам је ангела-чувара, храни нас светим Тајинствима, Својим Телом и Крвљу, припрема нам бесконачно Царство, подноси нас кад лутамо, прихвата нас кад се покајемо. Ми, међутим, хулимо, безбожни смо, вређамо Га, ниподаштавамо, док је Он дуготрпељив и подноси нас. Он очекује наш повратак. Ми се понашамо као да је Бог наш дужник, тако да и не помишљамо на страх Божији, поштовање према Њему или на побожност коју би требало да осетимо кад се сетимо Његовог присуства. Не помишљамо да би требало да приклонимо своје главе клањајући се овом великом Богу - најчудеснијем, неизрецивом, неистраживом, безграничном и најслађем Богу! Када би свако од нас имао хиљаду уста, опет не бисмо могли да Га довољно достојно и долично похвалимо за све оне безбројне дарове које нам је дао! Због тога је апостол Павле, након учесталих иступљења, созерцања и наслађивања Богом, често бивао надвладан чуђењем и узвикивао оне бесмртне речи: О, дубино богатства и премудрости и разума Божијег! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови (Римљ. 11,33)!
Ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник (Римљ. 11;34)? Ко може да зна како дејствује безгранични Ум, не само у небеској области него и на земљи и у преисподњој?
Само помисли на то да он без икаквог напора и муке храни свако живо биће: људе, животиње, поља, гмизавце, рибе, микробе и милионе живих бића. Он брине о свему и пази на све. Како је много дела Твојих Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твојега(Пс. 104;24). Он заповеди и створише се.., даде наредбу која неће проћи (Пс. 148;56). Нека буде светлост... и би светлост. Нека буде земља... и би земља. Нека буде - звезде, сунце и месец (Пост. 1;3-18), и појавише се те запањујуће творевине, та преогромна тела, која лебде у простору и крећу се, која обасјавају и красе небо - све је то постало на једну реч Божију!
Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1;14), Логос Очев. У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Бог беше Логос (Јн. 1;1). Он је дошао и прихватио тело и постао човек, и свет је кроз Њега постао - Он је створио свет!
Дао нам је власт да будемо чеда Божија (в. Јн. 1;16). Дошао је Својим створењима, и она Га нису прихватила. Замисли сада то: Он је створио свет и људе, а они су били хладни и безосећајни, и нису Га примили. Дошао је као странац. Указано Му је гостопримство на дрвету Крста уместо у дому. Указано Му је гостопримство у гробу. Земља се затресла, завеса се расцепила, сунце се помрачило, васељена је била престрашена!
Који је бог тако велик као Бог наш (Пс. 77;13)? Велики си, о, Господе, и чудесна су дела Твоја, и ниједна реч никада неће бити довољна да Те на доличан начин опева.
Логос постаде тело (Јн. 1;14). Какву величину ово крије! Бог је постао човек и сишао је са небеса. Бестелесни Бог, бесконачни и непојмљиви Дух дошао је и настанио се у људској природи да би је спасао. Он је постао роб да би нас избавио из ропства. Постао је човек, да бисмо ми постали богови по благодати: Богови сте, и синови Вишњег cвu (Пс. 82;6).
Доласком божанског Детета постали смо народ изабрани (Тит. 2;14), народ свети (1. Петр. 2;9) и свештенство Божије. Божански Логос живи, влада и управља над васцелом творевином, јединородни Логос Божији, безгранична сладост постојања Божијег, слава и похвала мученика, трпљење светих монаха, једини Женик чистих душа. Свима који су Га примили дао је власт да постану чеда Божија, који се не родише од крвu, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1;12-13). Они који ће бити спасени нису рођени од воље тела и од жудње него од Бога, и они ће царевати поред Њега.
И од пуноће Његове ми cвu примисмо, и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн.1;16-17). Он нам је дао Десет заповести, Он нам је дао законе у новој благодати Еванђеља и, занемаривши благодарност коју Му дугујемо, дао нам је још више благодати! И од пуноће Његове ми ceu примисмо, и благодат на благодат (Јн.1;16). Бог се ничега не лишава дајући нам Своју славу, јер Он даје од Свог преобиља. Бог се није умањио давањем и стварањем света него се испунио. Безгранично савршени Бог створио је људе и ангеле како би постојала и друга бића која би се Њиме наслађивала, да би и други духови постали блажени, и да би и друге душе и бића поседовала слободну вољу. Он их дакле није створио као подјармљене робове, него као слободна бића која Му се слободно потчињавају и слободно Га славе.
"Ја не желим ропство", каже Бог. "Не желим да буду као животиње које је човек поробио и води их куда жели. Ја желим слободну вољу." Толика је величина Божија!
О, шта су демони изгубили кад су отпали од безграничног, најслађег, неизрецивог Бога! Шта је власт Божија изгубила непотчињавањем Лучоношиним? Ништа: Богу нико и ништа није потребно. Ми смо ти којима је Бог потребан, и Он бесплатно спасава човека.
Sainc Pcccr
Бог је савршен, непојмљив и благословен у векове векова. Он је дошао и бесплатно нас спасао. Њему дугујемо васцело своје постојање па чак ако га и дамо, ми опет ништа нисмо учинили осим што смо извршили своју дужност. Он је наш Створитељ, Он је наш Спаситељ.


СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ) ОЧИНСКЕ ПОУКЕ (ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)


О ВЕРИ, НАДИ И ТРПЉЕЊУ

1. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14;27).
Чеда моја, верујте да Бог неће допустити да будете искушавани преко своје снаге. Заједно с искушењима доћи ће и помоћ Божија.
Наш Христос каже: ако вас мрзи свет, знајте да је и Мене омрзнуо пре вас (Јн. 15;18). Ако су Ме прогонили, хулили и проклињали, онда ће и вас прогонити, хулити и проклињати. Они ће то чинити јер не знају Бога и јер не знају шта чине (Лк. 23;43).
Ми, чеда моја, знамо Бога и свет нас мрзи зато што Га љубимо и што смо Његови, јер свет није сагласан са Њим.
Будите храбри, чеда моја: ми смо следбеници Онога којега су они разапели. Тако ћемо и ми бити распети пробама и искушењима. И као што је Он био васкрснут, тако ћемо и ми васкрснути и прославити се с Њим у векове векова.
Ђаво је подигао буру, али она ће се утишати, јер је Бог свемоћан и ништа се не може догодити без Његове божанске воље.
Христос је међу нама. Христос царује у свима који су у Христа крштени и ми се не плашимо. Вероватно ћемо пасти у искушења, али наш Избавитељ је близу, јер каже: Ја сам победио свет (Јн. 16;33). Према томе, и ми ћемо такође победити, чак и ако се за тренутак море претећи заталаса. Никога се немојте плашити. Плашите се само Бога који може да нас баци у огањ паклени, уколико не будемо обазриви.
Дакле, блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царствo небеско (Мт. 5;10). Не заборавите шта су пропатили хришћани древних времена да би сачували веру у Христа. Скривали су се у катакомбе, били су прогоњени, патили су. Блажени смо и ми који смо прогоњени због наше жеље да се клањамо Богу и да очувамо своју чистоту.
Много тога ћемо проћи. На крају ће, међутим, победити Распети Исус, јер је Крст наше прослављено знамење. Не плашите се. Бог је с нама.
2. Уздај се у Бога који се брине о Својој творевини. Ако ни лист не пада с гране без Његове божанске воље, колико ће се тек онда бринути о човеку, хришћанину, Свом сину по благодати? Међутим, вас узнемирује ђаво који познаје вашу слабост и жели да вас мучи.
Кад темеље поставимо на уздање у Бога, онда смо их поставили на стену, па чак и ако буде дувао ветар и ако буде дошла олујна грмљавина, неће нас надвладати. Међутим, када темеље поставимо на уздање у наше сопствене напоре, темељи су онда постављени на песку и лако ће пасти.
Не тугујте. Све ће то проћи. Тако је постављен пут оних који ће бити спасени: кроз патње и недаће.
3. Зашто си суморан и зашто те прождире бол? Дух бола захтева да утешиш самог себе, како би надвладао помисли очајања које долазе од лукавога. Ако послушаш иједан савет лукавога духа бола, никад нећеш бити у стању да угледаш радост надања. Све што је записано у божанском Писму записано је ради наше поуке, како бисмо се тиме могли борити против онога ко нас обмањује, против погубног змаја.
Када је многомилостиви Отац видео повратак блудног сина, похитао је да га пригрли и да га нежно пољуби. Није обраћао пажњу нити на његову прљавштину нити на његово целокупно жалосно стање, како унутрашње, тако и спољашње. Ко може описати његова очинска осећања у тренутку кад је загрлио љубљено чедо које је сматрао мртвим и изгубљеним, а затим угледао како се враћа жив и покајан? Његова дела показала су његова осећања: истог часа га је уздигао на његов претходни положај сина и наследника.
Коме су ово говорила најпоштованија уста Господња? Зар то није речено ради наше утехе да бисмо и ми, кад нас узнемири олуја очајања, могли да привежемо свој чамац за спасоносно сидро уздања у љубав и састрадање нашег Небеског Оца?
Господ је Своју Цркву на земљи основао као Своју невесту, да би посредовала за Његову децу. Оставио нам је велико тајинство божанске Евхаристије да бисмо се очистили, посветили и сјединили са Богом. Ако је крв "јунаца и јараца" чистила грешнике у Старом завету, колико ће нас тек крв Христова очистити од наших грехова! Ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду телесно чисти, колико ће више крв Христа, који Духом вечним принесе себе непорочна Богу, очистити савест нашу oд мртвих дела (Јевр. 9;13-14).
Ђаво, којем се због зависти и мржње не допада да види да је човек духовно срећан, све распирује да би изазвао горчину и тровање. То је његова радост и добитак. Што се нас тиче, трудимо се да утешимо саме себе тиме што ћемо се на духовни начин супротставити његовим подвалама.
Ко се икад уздао у Бога и био посрамљен? А ко је икад очајавао и био спасен? Ђаво се плаши човека који се нада, јер опитно зна да имамо многомилосрдног Бога. Ако дете које се узда у свог сопственог оца никад неће погрешити, колико се тек то може рећи за оног ко се узда у Оца над очевима, чија се љубав не може упоредити са било којом другом љубављу, и која је од сваке друге љубави далеко као небо од амбиса!
Ако неко смртно сагреши десет хиљада пута али се свим силама примора на покајање, неће бити посрамљен све дотле док се нада.
За кога је Христос страдао? Зар није страдао за наше душе које је змај ранио? И ко год погледа на змију од мједи, оздрави (4. Мојс. 21;9).
И ти, смирена душо, треба да се надаш у најслађе милосрђе нашег Небеског Оца, који никада никога није одбио нити се од њега одвратио. Он прима свакога, јер се бесконачно пространство Његовог милосрђа никад не може испунити. Он је милосрдан према првима, али не искључује ни последње, будући да све подједнако прихвата услед Своје велике доброте.
Што је грешнији покајник, то је већа слава милосрђа Божијег. "Слава милосрђу Твоме, слава домостроју Твоме, Човекољупче!"

4. Зашто због разних догађаја патиш и јадикујеш више него што је потребно? Ми се не налазимо изван Божијег промисла, да би нас руководио пуки случај. Према томе, све што нам се дешава, дешава се с Божијим знањем, тако да се неће десити ништа што превазилази нашу снагу!
Нека се угуше у бригама они, који не верују у Божији промисао. Они су сигурно оправдани. Ми, међутим, који верујемо да је Бог свуда присутан и да не постоји ниједно створење које би било изван Његовог провиђења, нисмо оправдани кад бринемо више него што је неопходно, јер таквим поступком показујемо недостатак вере и просветљења.
Блажен је човек који се узда у Бога, јер је као лавић без страха (в. Приче Сол. 28;1). Ако је Бог Онај који то допушта, нека буде воља Твоја, Господе! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник (Рим. 11;34)? Ко је у стању да испита вољу Господњу? Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт. 18;3), односно (ући ћете у њега) кроз веру и незлобивост.
5. Страшна бура подигла се на Тиверијадском језеру. Претећи ветар покушавао је да потопи крхки чамац у којем су били Исус и Његови ученици. Ученици су били престрашени. Нико није мировао, осим Господа живота и смрти. "Пробуди се,Учитељу", завапили су у очајању, "изгибосмо" (в. Мт. 8;25).Тада је Он, који све држи у Својој руци, устао и прекорео море и ветар, и настала је велика тишина. Поверујмо и ми у моћ Исусову: кушач ће предати своје оружје и завладаће велика тишина.
Чије љубави ради подносите патње? Ради кога ви због сестара излажете опасности своје животе? Чије заповести извршавате из љубави према Њему? Одговорићете: "Љубави Христове ради, јер се у Њега уздамо да ће се све ствари, посредством Његове силе, добро завршити!"
Добро, врло добро, јер је Он Тај који је избројао све власи на вашим главама. Како можемо и да помислимо да ће се нешто десити без Његове воље? А ако нас већ штити Божији промисао, због чега онда да страхујемо? Зар не би требало да се плашимо Њега, који нас због наших грехова може бацити у огањ паклени?
Уместо да будете храбри и да се, због Његове славе, хвалите нашим Христом који вас је удостојио да се борите на тај начин, ви сте, напротив, испуњени болом, помислима и гунђањем. Понављам: морате се хвалити тиме што је вас, ниске и недостојне, Бог удостојио да постанете оруђа Његовог божанског промисла за спасавање изабраних душа, за које је умро наш Христос!
Не жалостите се, Бога ради! Не тражите да изгубите награду, која ће бити велика на небесима!
Проповедање речи Божије је најмања врлина; међутим, жртвовање за Њега је САВРШЕНА ЉУБАВ, односно полагање наших живота за ближње. Свакако да је таква врлина напорна и опасна. Међутим, да ли се неки висок положај може задобити без муке и труда? Не заборавимо значење божанског Распећа, јер и ми морамо бити мали спаситељи када то, по вољи Божијој, време буде захтевало од нас.
Посматрајмо Бога као свог Оца. Отпочинимо у топлини Његовог сигурног наручја, јер Он зна како да све устроји на нашу корист. Ми као људска бића, а ја најпре од свих, у почетку губимо храброст и испољава се наша људска слабост. Тада, међутим, долази добри Киринејац, божанска благодат, и носи наш крст, тако да се лакше успињемо уз Голготу.
Зар се Христос није уплашио у Гетсиманском врту? Због чега су се појавиле велике капи светог зноја? Ова и друге ствари карактеришу људску слабост. Касније, међутим, Он је као Бог, као мирно и кротко невино Јагње, жртвовао Свој живот ради незахвалног човека.
6. Све подносимо трпељиво, како бисмо задобили Бога сваке твари. Кад трпељиво подносимо патње, истог часа се потврђују будући благослови. Кад смо лишени овоземаљске радости, онда несумњиво сабирамо радост Божију у својим бесмртним душама. Немогуће је да, уз вечну надокнаду, не уживамо она добра којих смо овде лишени.
Дајмо мало овде на земљи, да бисмо то с каматом примили из неприступачних ризница дарова Божијих.
Засејмо семе врлине, да бисмо своје главе овенчали најмириснијим цвећем у венцу вечне славе.
7. Не треба да нам буде чудно уколико страсти и болести ратују са нама. Напротив, требало би да преклињемо Бога да нам подари трпљење, тај велики мелем како за душевне, тако и за телесне ране. Трпљење је једини дијамант који краси хришћанина и чини глатким сурови пут спасења.
Трпљење је јунаштво душе, потпора, дубоки корен који држи дрво кад га шибају ветрови и подливају потоци.
Кад паднеш, устани, кад сагрешиш, покај се. Само, никад немој допустити да отров очајања продре у твоје срце и погледај огромно море Божијег милосрђа. Ма колико грехова да неко почини, они нестају и ишчезавају у мору Божије доброте.
8. Свим срцем заблагодари Богу који те, како могу да видим, много љуби. Кад те не би љубио, не би био такав какав си. Мислиш да си изгубљен итд, али ја видим да си ти духовно веома добро. Само не очајавај! Не губи наду! Онај ко има наде ни на који начин се неће постидети.
Чак и кад би неко био затрпан провалијом грехова, ако се покаје и не изгуби наду ђаво ће га се плашити јер је очинско срце Небеског Оца омекшало кад му је Његов блудни син рекао: "Сагреших." Он је први потрчао, загрлио га, пољубио и заклао теле за прославу, јер син његов беше мртав и оживе (в. Лк. 15;19-24). Очајање грешника је сасвим неоправдано. Да ли је прегршт песка икада могла да прекрије океан?
9. Блажен је човек који има живу наду у Бога, јер у односу на Њега показује веру, поверење, славу и част. Бог је тада обавезан да га задржи у Свом промислу, и ту се може применити еванђелска изрека: Како си веровао нека ти буде (Мт. 8;13).
На жалост, долазе нам искушења и стварају велику духовну пометњу, а блиставо сунце слатке наде бива прекривено дубоком тамом. Тад губимо усмерење и завршавамо тако што чинимо и мислимо нешто што не доликује нашем призиву као хришћана. Међутим, знајући да је мисао срца човечијега зла од малена (Пост. 8;21) и да људи нису у стању да остану на висини хришћанског савршенства, доброта Божија нам је подарила славно и бесконачно покајање.
10. Будите трпељиви, чеда моја. Не губите храброст у бици, и немојте поклекнути под притиском искушења, јер наш благи Бог неће допустити да будемо искушавани преко своје снаге.
Зашто сатани дајете простора да с великом снагом ратује против вас? Имајте вере у Бога, и све што Он допусти биће на вашу корист. Или ми можда знамо боље од Њега?
Пребаците своје бриге на Господа и Он ће се побринути за вас. Не истичите своју вољу, јер је вера изданак благодати и божанске посете. Зар није свако од нас опитно доживео чуда Божијег провиђења? Зар Божија благодат није посетила Н.? Зар би Н. сад био у војсци Христовој да се ви нисте жртвовали? Зар се Христос није жртвовао за нас? Наравно да јесте! А да се Он није предао крсној смрти, ми не бисмо били оно што благодаћу Божијом јесмо.
То показује да се оно што је изузетно добро, што је духовно узвишеније, купује крвљу. Међутим, награда је тако велика да се не може измерити, а њихова слава је равноангелска!
Саосећам са тобом, и због тога и ја патим. У време искушења човек заборавља на све, и бива доведен у стање какво није желео у време мира.
11. Уопштено говорећи, ваше помисли су људске. Почните да верујете у свемоћног Бога и четири ветра ће их потпуно развејати:Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21;18). Исус Христос је исти јуче и данас и у векове (Јевр. 13;8).
Имајте на уму искушења светитеља и будите спокојни. Не јадикујте, јер демон страсти измишља заводљиве и изазовне представе да би побудио лоше и рђаве склоности. Међутим, размишљајући о неизвесности смртног часа, постајемо мирни.
Молите се, чеда моја, и не плашите се. Непобедива Пресвета Богородица поново ће нам подарити победу. Помислите на драгоцену душу своје сестре и на њену непроцењиву вредност, јер је Христос и за њу умро.
12. Буди трпељив у свему. Сети се да су Христа псовали, пљували, бичевали и најзад распели на Крсту. Будући да је Он све то претрпео због нас, и ми морамо претрпети сличне ствари љубави Његове ради, али и за спасење нас самих, који имамо тако много грехова.
Сваку ружну реч коју ти кажу сматрај за златан венац. Кад некога псују или му се грубо обраћају он осећа бол, али тај бол постаје исцељујући мелем за његове страсти, за ране његове душе. Ниједна врлина не очишћује толико страст гордости и разврата него ћутљиво и трпељиво подношење увреда и презира.
13. Примио сам твоје тужно писмо и пажљиво сам га прочитао. Моја душа се због тебе испунила болом и јецао сам и молио се у сузама и плачу након што сам прочитао твоје писмо. Без обзира на све, буди трпељив, чедо моје, јер те Бог учинио таквим зато што те много воли. Кад би ти било добро, можда не би обраћао пажњу на себе. Сада пак, у твојој болести, Бог ти даје много смирења, самопрекора и трпљења, и Он је веома задовољан.
Требало би увек да му благодариш јер као твој Отац, а Бог то јесте, зна шта је корисно за сваку душу. Сагласно томе и будући да Он зна најбоље, даје нам различите начине спасења, без обзира да ли ми то, услед своје плиткоумности и људског несавршенства, можемо да разумемо.
Стрпљиво подноси, чедо моје а Бог, који ти је дао ту болест, зна да она скрива много користи. У сваком злу има и неког добра. Према томе, стрпљиво то подноси и рачунаће ти се као мучеништво.
Помисли да су сви, који су ушли у рај, у Царство Небеско, кроз живот прошли као мученици: неки услед болести, неки услед труда, а неки услед бола и прогона. Свако од нас носи крст сразмеран својој снази, како бисмо сви подражавали Христа, који је током свог овоземаљског живота нас ради такоће носио Крст. Дакле, тек кад страдамо заједно са нашим Христом, заједно ћемо се с Њим и прославити.
14. Никад немој губити наду у спасење. Непрестано призивај Бога и јецај. Бог никад не занемарује душу која жели да буде спасена и каје се, ма колико да је током борбе била изранављена.
Бог зна колико је слаба наша природа. Где би глина сакупила снагу да издржи притисак воде, да је Бог није замесио благодаћу Светог Духа? Као Свевидеће око, Он зна да ћемо пасти и бити изгубљени чим нас напусти. Из тог разлога Он не допушта да будемо искушавани онолико, колико би то ђаво желео. Кад би нас Он напустио, ђаво би нас све заједно бацио у пакао. Међутим, благи Бог га спречава у томе и допушта му да нас искушава само онолико колико свако од нас може да поднесе.
Ма колико да смо повређени у борби, не смемо губити храброст него ћемо се, напротив, побринути за своје ране и наставити да се боримо. Кад Бог види наш труд и нашу малу жељу за спасењем, подариће нам победу.
Велико је зло кад борац током битке изгуби снагу, јер непријатељ одмах свирепо насрће да би га победио. Према томе, чедо моје, охрабри своју душу и имај наде. Кажи самоме себи: "Радије ћу умрети у бици за славу Христову него да ражалостим мог Бога тако што ћу напустити битку са ђаволом!"
15. Чедо моје, кад бисмо само били трпељиви, и кад се не бисмо уморили тражећи милост Божију до последњег даха! Зашто је жена - Хананејка названа блаженом? Ни у Израиљу не видех такве вере. Названа је блаженом због вере и истрајности коју је показала призивајући Христа. Помилуј ме, Господе, сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт. 15;22). Христос ју је отпустио и одбио. Она, међутим, није заћутала, него је наставила да виче док се Христос није заморио од ње, тачније, док није испробао њену веру, а затим је удовољио њеној молби. О, жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш (Мт. 15;28).
16. Све претрпи, чедо моје, као роб којег су продали Христа ради. Људи псују, куде и исмевају роба, а чине му и многе друге ствари, али он све то подноси као човек који је лишен слободе. И ти би, чедо моје, требало да размишљаш о себи на тај начин, како би све издржао због прослављеног робовања Исусу и како би ти Христос подарио вечну слободу у небеском Јерусалиму.
17. Чедо моје, подржи своју браћу. Знам да су тешки, јер мојој пажњи није промакло оно што ти трпиш. Међутим, због кога подносиш све те ствари? Због Христа и само због Њега. Зар Он није тога вредан? О, које се добро дело, која се врлина може мерити с љубављу Божијом и с трпељивошћу коју Он показује према нама? Да ли смо то заиста ми трпељиви, или је то Христос који нас невидљиво подржава? То је Христос који нам помаже. Ko би био у стању да подржи толику тежину душа, кад нисмо кадри да подржимо ни саме себе? Једино што морамо да учинимо јесте да молимо Бога да нам подари трпљење и онда ћемо покушати, а што је наша дужност, да носимо слабост оних за које смо прихватили одговорност.
Свако од нас носи бреме сразмерно својој снази а Бог запажа нашу слабост и помаже нам. Немој гунђати и немој поклекнути, чедо моје. Сад је време за трку. Трчи да би приграбио награду за небески призив. Не губи храброст. Христос је невидљиво присутан. Ти си љубави Његове ради прихватио борбу.
18. Молим се да ти Господ подари трпљење, просветљење, расуђивање и здравље, како би мудро и кротко управљао лађом вашег братства. Саблазни никада неће престати, све док постоји ђаво који нас непрестано напада злобом. Поднеси без гунђања слабости своје браће и смирите се у себи. Међутим, што се тиче управљања братством, мораш задржати свој положај старца.
Буди трпељив, чедо моје. Жетва ће бити сагласна уложеном труду. Не би требало да бринемо и очајавамо док очекујемо накнаду од Бога.
19. Све морамо творити с вером и надом, јер све што није од вере грех је (Рим. 14;23). Ма колико да је узбуркано море страсти морамо се уздати у Бога, па чак и ако таласи имају моћ да нас потопе. Тад ће се таласи распрснути од стену наше наде и љубави према Исусу као мехурићи од сапунице.
Не губи духовну храброст кад те окруже искушења, него подстакни своју ревност добрим помислима, односно разним изрекама Господњим које нас просветљују да се суочимо са сваким искушењем. Непрестано се присиљавајмо, да бисмо улили јелеј у светиљке наших душа и да би нас Господ, када дође, затекао будне и преиспуњене јелејем добрих дела. Тада ћемо ступити у брачну ложницу вечне радости и насладе.
То није мала борба; она не траје само један дан, него до нашег последњег даха. Према томе, наоружајмо се најслађим Именом Исусовим, како ђаво не би нашао простора у нашем срцу. Међутим, да би се задобило сећање на Исуса, неопходно је много марљивости, присиљавања, вере, наде, истрајности, трпљења и времена.
20. Положите своју наду у Христа и не плашите се демонских претњи, него се утврдите покрај Њега и реците: С Богом својим скачем преко зида (Пс.19;29), односно силом мог Бога прескочићу препреке ђаволских искушења.
Покушај да поставиш добар почетак, јер ћеш у том случају имати изванредан крај. Како почнеш, тако ћеш и корачати. Не запостављај своја мала несавршенства говорећи: "Није то ништа." Никако. Мале ствари ће постати велике. Осим тога, из њих ће се изродити и друга зла. Онај ко не обраћа пажњу на мале пороке, пашће у оне много веће.
21. Не жали ни због чега другог осим због тога што ти у неким стварима недостаје трпљење. Због своје нестрпљивости изгубићеш вечне награде и одважност у молитви. Моли се да ти Господ приложи благо трпљења и дуготрпељивости, а кроз ова богатства обогатићеш и друге. Преклињем те да не губиш своју духовну храброст и да је црпиш из снажне вере у Бога, који не допушта да будемо искушавани преко својих снага.
22. Чедо моје, буди стрпљива са својом децом. Шта да радимо? Истина је да су веома живахни, али другачији не могу ни да буду. У сваком случају, морамо бити стрпљиви. Не допусти да се ствари гомилају у твојој души, не питај за појединости. Непрестаном бригом нарушићеш своје здравље, а тада ће бити још горе. Превиди њихове недостатке и умножи своје молитве, јер молитва ствара чуда. Тада ће они чудесно и без напора постати тиха и мирна деца. Многа деца су као мала била живахна. Међутим, након тога су у свему постала чудесна. Живахна деца су такође добра, и једног дана би могла много да постигну.
Чедо моје, не губи храброст и, све док живим у овом испразном свету надам се да ћу ти, уз Божију помоћ, и ја помоћи у свим твојим тешкоћама. Схватам да сам непрестано оптерећен одговорностима, због чега је моје слободно време ограничено. И поред тога, покушаћу да ти помогнем свом снагом која ми је преостала.
23. Пут који човека води до живота у бестрашћу прекривен је трњем и чичком и они који желе да њиме корачају често ће крварити и осећати бол. Међутим, они ће своја срца крепити трпљењем до краја, јер се уздају у Онога Који им каже: Нећу одступити од тебе, нити ћу те оставити (5. Мојс. 31 ;6). Осим тога, они имају на уму речи апостола Павла: Ко ће нас раставити од љубави Христове(Рим. 8;35)?
Кад неко жели да преплива море и да се домогне супротне обале где га очекује избављење, он га пажљиво испитује, одмерава своју снагу и, кад је сигуран да је кадар да то учини, баца се у море и почиње да плива. Како даље напредује, почиње да се замара. Таласи му се чине већи него у почетку. Стрепња почиње да му се увлачи у срце. Та стрепња слаби његове телесне, а још више душевне снаге. Ако се ослободи бојажљивости и охрабри размишљањем да постоји само једно решење, а то је да напрегне сваки свој нерв и да преплива јер ће се бојажљивост окончати његовим дављењем, тада ће, храбро поступивши, препливати до друге обале и бити спасен.
Осим тога, ако постоје два пливача па један од њих изгуби храброст и почне да се дави, други га охрабрује и подстиче његов морал, указујући му на опасност у коју ће га одвести кукавичлук. При том му помаже и рукама, и на тај начин га спасава. Брат који помаже брату сличан је граду утврђеном и високом (Приче Сол. 18;19)[1]
24. Као ни војнику, ни монаху не доликује да очајава. Где ће он сакупити снагу за подизање пушке, за напорне ноћне маршеве, за борбу и за победу! Исто тако ће и монах, духовни војник Христов који се бори против духовног непријатеља, моћи да постигне свој духовни циљ само уколико има живу наду и ако је спреман на самопожртвовање.
25. Ни најмање се немој бринути. Све ће проћи и олуја ће се смирити. Не очајавај, него се уздај у Бога и нашу Пресвету Богородицу. Бог никад неће напустити ожалошћену душу која тражи спасење. Ђаво је помахнитао јер су његови планови били уништени. И то какви планови! Слава Теби, Боже, због свега. Носите свој крст, чеда моја, сараспните се са Христом и убрзо ће доћи светло Васкрсење! Што сте сада тужнији, утолико ћете снажије осетити радост слободе. Тако је зацртан живот хришћанина: у жалостима и недаћама. Патиће свако ко жели да живи по Богу.
Будите храбри и не плашите се. Имајте чврсту веру у нашег Христа. Он је свемоћан. Ма колико сатана подивљао, пред нашим Христом, пред Његовом силом, бивају уништене све његове подвале. Само изговорите молитву и тихујте. Верујте у божански промисао. Све ваше патње претвориће се у ваше добро. Током великих искушења, мој старац је доживео созерцање!

'

СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИЈСКИ О РАЈУ

http://www.facebook.com/l.php?u=http%3A%2F%2Fpbckt.com%2Fa5.0f5ry%3Fref%3Dnf&h=24c85

1.

Мојсије, који је свима саопштио учење у својим небеским књигама, тај вођа Јудејаца, нека и мене, као ученика научи своме Петокњижју - тој ризници откривења. У њему се разоткрива прича о Едемском врту; премда је описан само по спољашњости, он је величанствен по тајнама које су у њему скривене, и кратко насликан, чудесан је по својим биљкама.
Дуго сам се трудио са страхом и љубављу. Љубав ме је позвала да пажљиво разгледам Рај, а страх од његове величанствености спутавао је ту радозналост. Најзад, и једно и друго сам спојио са мудрошћу. Са страхопоштовањем поштујући тајанствености Раја, испитивао сам само оно што је у њему откривено. Једно сам испитивао ради сопственог добитка, а друго сам прећутао ради сопствене користи.
Радосно сам приступио причи о Рају. У њој има мало за читање, али веома много за истраживање. Уста су читала оно што се открива у причању, а дух се, усхићено и са страхом узносио у испитивање славе Раја, али не са мишљу да се појми шта је то Рај сам по себи, већ са жељом да га доживим онолико колико је то човеку дозвољено.
Духовним оком погледао сам Рај. Врхови свих гора ниски су у односу на његову висину. Високи таласи потопа једва су дотицали његове пете; са страхопоштовањем су целивали његове стопе и враћали се натраг да прекрију и униште врхове гора и узвишења. Само је Рајску пету целивао потоп који је срушио сваку висину.
Али, колико год високо био постављен Рај, не замарају се они који се пењу њему, не оптерећују се теретом они који га примају у наследство. Својом лепотом он испуњава радошћу и привлачи к себи оне који иду њему, обасјава их блиставим зрацима, пружа им уживање својим миомирисом. Светлоносни облаци претварају се у сенице за оне који су постали достојни њега.
Силазе из својих сеница синови светлости и радују се на оној земљи на којој су били гоњени; ликују на обали мора и не даве се тамо где се давио и Симон-Камен. Блажен је ко види да су и његови вољени са њим заједно, и овде доле у њиховим заједницама, и тамо горе у њиховим обитавалиштима!
Облаци су њихова кола која их са лакоћом возе по ваздуху. Сваки лети на челу оних које је он поучавао. Његови подвижнички трудови постали су његова кола, а друштво његових ученика - његова славна пратња. Блажен је онај који угледа Пророке који лебде са својим хоровима - и Апостоле са својим хоровима! Који учини и научи тај ће се назвати великим у Царству небеском (Мт. 5,19).
Рај је далек од погледа и људском оку недостижан; зато се можемо усудити да га прикажемо само у поређењима. У светлом кругу који се види око месеца замишљај Рај! И он такође окружује и обухвата и море и копно.
Али уста моја пребрзо говоре, те се не могу наситити рајским насладама; замислимо и друге његове слике. Мојсије је начинио венац на величанственом жртвенику (Изл. 27, 3); златним венцем овенчао је жртвеник. Такав је и Рај - тај прелепи венац који овенчава васељену.
Када је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја и по доброти Својој дао му је да се насели изван рајских предела, и он се населио у долини испод Раја. Али људи су грешили и тамо и због тога су расејани. Пошто су постали недостојни да обитавају близу Раја, Бог је заповедио ковчегу да их удаљи на горе Карду.
Поделиле су се породице двојице браће. Каин је отишао даље и почео да живи у земљи Нуд, испод места које су насељавале породице Сита и Еноса. Али потомци оних који су насељавали горњу земљу и који су се називали синовима Божијима, оставили су своју земљу, сишли доле и ступали у брак са кћерима људским, са кћерима оних који су живели доле. Синови светлости бораве у горњим насељима Раја и одатле у понору виде богаташа. Подиже он своје очи, види Лазара, дозива Авраама, молећи да му се смилује. Али милостиви Авраам, који је осећао самилост према Содому, показује се немилосрдним према ономе који сам није био милосрдан.
Бездан одваја богаташа од љубави, бездан одваја праведнике и грешнике, да ови први не би осећали љубав према овим другим, да добродетељни не би осећали муке, видећи у геени своје синове, браћу и сроднике, да мајка не би туговала за безбожним сином, а госпођа за служавком са којом је заједно расла и васпитавала се.
Са осмехом тамо гледају своје гонитеље они који су претрпели гоњења, угњетени своје тлачитеље, убијени своје убице, Пророци оне који су их засули камењем, Апостоли оне који су их разапели. Синови светлости из својих горњих насеља виде безбожнике и, гледајући њихова дела, чуде се зашто су се ови, изгубивши наду спасења, предали безбожности.
Тешко ономе који је своја гнусна дела скривао у тами, који је грешио и прикривао се да би преварио свакога кога види, живео безбожно и лагао да би преварио свакога ко га слуша. Господе, нека ме покрију крила Твоје доброте; јер, тамо ће прстом показивати на грешника и непрестано ће разглашавати његову срамоту и његова тајна дела.
Моја смелост не усуђује се да иде даље од онога што сам већ рекао, али можда ће се наћи неко смелији од мене и он ће рећи да ће оне који не знају и који су неразумни, који су грешили из незнања, а ипак морају да претрпе казну као кривци, Благи населити поред Раја, и они ће се хранити рајским мрвицама.
Али и за оваквим насељима која су тако мала и достојна презрења у односу на рајска насеља, чезну и жуде они који горе у геени. Њихово мучење се увећава када погледају изворе тих насеља који жуборе пред њима; жудео је за њима и богаташ, али није нашао никога ко би му расхладио језик. Око оних који трпе муке је огањ, а испред њих је вода.

2.

Блажен је онај који чезне за Рајем, јер и Рај чезне за њим; с радошћу му отвара своја врата, прима га у свој загрљај; радује га песмама у свом наручју; широко му отвара своја недра и смешта га у њих. Али се уклања и бежи од онога ко се и сам уклања од Раја; јер су рајска врата - врата искушавања, иако воле људе.
Зато се овде снабдеј кључем од Раја и понеси га са собом. Духовна (мислена) су та врата која толико чезну за тобом, која ти се тако радују и веселе; пошто све знају, премудро мере она оне који улазе у њих - да ли је ко мали или велики, по свачијем расту и заслузи сама се отварају и својом мером показују ко је савршен а ко има недостатке.
Људи виде да је све пропало; богатство је нестало, телесних задовољстава више нема, лепота и власт су ишчезли и прошли, тамо се тога сећају и тугују због тога што се муче, сазнају да је оно што су стекли само сан, а њихово богатство - сенка.
Изгубили су оно што су имали, а нашли су оно што нису имали; она блага која су волели нестала су, а несрећа коју су мрзели их је задесила. Оно у шта су се уздали, тога више нема; оно чега су се бојали, то су нашли. И јадикују што су понижени и покрадени, што је њихово некадашње боравиште било варљиво, а садашње мучење стварно, што је спокој њихов нестао, а казна је бескрајна.
Виде и праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да нису никада осећали тугу, да њихов пост као да је био сновиђење после којег они устају као после сна и налазе Рај и за њих припремљену трпезу Царства.
За туђинце рајска висина је недоступна, али сам он нуди своје наручје онима који улазе у њега; радосни поглед упућује праведницима, смешта у себе цео свет, обухвата велико море; он је горњима - ближњи, својима - пријатељ, а туђинцима - непријатељ.
У његовом врту видео сам плодоносне смокве. Осуђени би радо да исплету себи венце од њиховог лишћа и обнажени би желели да се покривају њиховим лишћем, али она постиђују обнаженог, и премда покривају његову голотињу, изазивају му тугу; јер, у земљи славе сама одећа за обнаженог јесте срамота.
Ко је у стању да изброји лепоте Раја? Прекрасно је његово устројство, блистав је сваки његов део, простран је Рај за оне који обитавају у њему, светле су његове одаје; његови извори пружају насладу својим миомирисом, али када се они изливају к нама, губе свој миомирис на нашој земљи, јер добијају укус земље и тек тако постају питке за људе.
Она воља, којој се све покорава, воде које натапају Рај сакупила је у виду река, сместила их у земљу и заповедила им да излазе на исти начин као што ствара и воду у унутрашњости облака, те се ова разлива у ваздуху, на заповест ове воље.
Украсио је и обогатио разноликошћу лепоте Раја Уметник који их је изаткао; сваки ступањ у Рају је украшенији од претходног и у истој оној мери у којој један другог надвисују, толико и превазилазе један другога и лепотом. За најниже је Бог одредио најнижи део Раја, за средње - средњи, а за највише - највиши део.
Када се праведници успну на степене који су им одређени у наследство, тада ће сваки у складу са својим трудом бити уздигнут правдом управо на онај степен који је заслужио и на коме мора да пребива. Као што је велик и број и разлика степена, тако је велики број и разлика у чину оних који их насељавају; први степен је одређен покајницима, средина - праведницима, висина - победницима, дворац Божанства узвишен је изнад свега. И Ноје је на самом дну свог ковчега сместио животиње, у средини птице, а сам је, попут Бога, обитавао у горњем делу ковчега. И на Синају народ јудејски је стајао испод горе, свештеници на њеним падинама, Арон на средини, Мојсије на висини, а слава Господња је покривала врх горе.
Ковчегом и гором Синајем показана нам је тајна какав је распоред у врту Живота; у њима нам је Творац приказао слику добро уређеног, у свему прекрасног и у свему пожељног Раја; и висином и лепотом својом, миомирисима и растињем својим, Рај је ризница свих богатстава; он је слика Цркве.

3.

Немогуће је у мислима себи створити представу изгледа тог величанственог и преузвишеног врта, на чијем врху обитава слава Господња. Чије умно (духовно) око ће бити у стању да сагледа, да ли ће имати снаге да га испита и моћи да допре до њега погледом? Његово богатство је непојмљиво. Може се сматрати да благословено Дрво живота по својој блиставости јесте сунце Раја, његово лишће је светлоносно, на њима се огледају духовне лепоте врта; остало дрвеће, по пирењу ветрова се приклањају и као да се клањају овом вођи и цару дрвећа.
Насред Раја Бог је посадио Дрво познања, окружио га је страхом, оградио ужасом да би попут ограде чували његову околину. У једној од заповести којом му је било забрањено да куша плодове са овог дрвета, Адам је чуо две заповести; требало је да се боји дрвета и да осети да не сме чак ни да му се приближава.
Змији је било немогуће да уђе у Рај, зато што ни животињама ни птицама није било дозвољено да се приближавају околини Раја. Кад је пак Адам дошао код змије, ова је лукавим питањима која је упутила Еви, сазнала шта је то Рај и какав је он.
Сазнала је, проклетница, какво је то светилиште, сазнала је од Адама и Еве да се његова слава скрива у Дрвету познања, сазнала је да је приступ вратима светилишта забрањен заповешћу и тада се досетила да је у плоду дрвета кључ истине и да ће се онима који прекрше заповест очи отворити, и они ће се испунити кајањем.
Очи прародитеља биле су отворене, али истовремено и затворене да не би видели славу, да не би видели такође и срамоту, да не би видели славу унутарњег светилишта, као ни своју телесну голотињу. Оба ова познања Бог је сакрио у дрвету и као да је поставио дрво за судију између двеју страна.
Чим се Адам осмелио, приступио и окусио плод - одједном излила су се на њега оба познања, свукао је и скинуо обе копрене са својих очију. Угледао је човек славу Светиње над светињама и ужаснуо се, угледао је своју срамоту и постидео се, растужио и зајецао, иако су оба познања која је стекао молила да му буде опроштено.
Сваки који искуси овај плод мора или да прогледа и постане блажен, или да прогледа и зајеца. Ако га окуша онај који је предан греху, јадиковаће. Блажен је онај који види а не куша, уосталом, не као онај одважни човек чије су се муке увећавале када је гладовао, а није могао да окуси рошчиће које је видео.
Бог није дао Адаму да види голотињу да би се, ако прекрши заповест, тада са голотињом открила сва гнусност његовог поступка, али му није одмах показао ни Светињу над светињама, да би се, ако испуни заповест, тада прогледао и још више обрадовао. Обе награде сакрио је ради тога да би Адам после борбе за једно и друго добио венац по свом труду.
Бог као да је поставио дрво за судију да би му оно, ако човек окуси његов плод, показало достојанство које је изгубио због охолости, а такође показало и срамоту која га је снашла као казна, а ако победи, да би га обукло у славу и открило му шта је то стид; и онда би човек, остајући здрав, имао и познање болести. Човек би по себи био здрав, а међутим, у свом уму би имао познање болести, и за њега би то што има било корисно, и то што зна служило би као добитак. А када је човек у болести и има у свом уму сазнање о томе шта је то здравље, онда га и болест притиска, а сазнање га мучи.
Да је Адам однео победу, његови удови би се покрили славом, али својим умом он би познао шта је то страдање, његово тело би процветало, и његове мислене (духовне) силе би се још уздигле. Али, змија је то покварила, она му је заправо дала да окуси понижење, а славу је оставила само у сећању; оно што је човек нашао, то га је постидело, а оно што је изгубио, то је морао да оплакује.
Ово Дрво за њега је било слика врата (икона), а плод завеса која прекрива храм. Адам је убрао плод, прекршио заповест и чим је угледао славу која га је својим зрацима обасјала изнутра, побегао је одатле и похитао да пронађе себи уточиште под убогим смоквама. Онај који је посадио Дрво познања поставио га је по средини Раја да би оно раздвајало више од нижег, светињу од Светиње над светињама. Адам је приступио, одважио се да уђе и обузео га је ужас. Као што се цар Озија покрио губом, тако се и Адам обнажио; и пошто је попут Озије био побеђен, похитао је да се удаљи. Обојица су бежали и скривали се, јер су се обојица постидели свог тела.
Да су сва дрвета рајска била украшена истим таквим сјајем, у који је била заоденута слава, онда би, као што Херувими закривају лица својим крилима, тако би се и дрвета покривала својим гранама, да не би гледала свога Господа. Али сва она су се постидела због Адама, који се одједном показао обнаженим, чим му је змија уграбила одећу, а сама остала без ногу.
Како Адаму није био дозвољен улаз у унутарњи храм, овај храм је био чуван да би се Адам задовољавао служењем у спољашњем храму, и као што свештеник служи приносећи кад, тако би служио и он, поштујући заповест. Заповест је за Адама била дата да би помоћу ње ушао и пред лице Скривенога, у скривени храм.
Тајну Раја приказао је Мојсије који је начинио два светилишта, светињу и Светињу над светињама. У спољашње светилиште приступ је увек био слободан, а у унутрашње је било дозвољено да се улази само једном годишње. Тако је Бог затворио Адаму унутарње светилиште Раја и отворио спољашње да би се он задовољио тим спољашњим.

4.

Праведни је видео да би попустљивост учинила Адама дрским; Он је знао да ће ако попустн узде, Адам допрети даље и да ће савладати малу и слабу препреку. Зато му је нужно поставио нове препреке. Реч и заповест били су заштита дрвета, а херувим и оштрица мача постали су одбрана Раја.
Адам је у својој нечистоти хтео да уђе у Светињу над светињама, која воли само њему сличне; а пошто се усудио да уђе у унутарње светилиште, није био остављен ни у спољашњем. И море, када у својој утроби угледа леш неке животиње, не оставља га у себи већ га избацује на обалу.
Слику овога представљао је у јеврејском народу сваки губавац у табору; њега су удаљавали из табора, и истеривали напоље. Кад би се пак очистио од губе, онда су му указивали милосрђе, свештеник би га шкропио исопом, крвљу и водом, а губави би се враћао у свој шатор са свим његовим иметком.
Адам је био чист, и у том прекрасном врту, када је змија дунула на њега, постао је губав и оскрнављен, и врт је одбацио нечистог и истерао га из својих недара. Али, Свевишњи Првосвештеник је видео да је Адам избачен из Раја и приклонио му се, и спустио се к њему, и очистио га исопом Својим и увео га поново у Рај.
Адам је био наг, али прекрасан; његова брижна жена се потрудила и направила му одећу срамоте. Угледао га је едемски врт и растужио се што је и он био томе узрок. Марија је разбојнику нашла другу одећу, коју је украсила и обасјала обећањем. Едемски врт је угледао покајаног разбојника и са љубављу га је примио уместо Адама.
Када је посумњао, иако је угледао обећану земљу, Мојсије није ушао у њу; могао је само да стигне до Јордана. И Адам који је сагрешио био је избачен из Раја живота, а препрека му је био Херувим. Али, обојицу је увео Господ наш и ишли су путем васкрсења - Мојсије у обећану земљу, а Адам у Рај.
Никаква уста нису у стању да прикажу унутрашњост овог врта и привлачне лепоте његове спољашњости. Чак ни једноставне украсе на његовој огради нису у стању да опишу како треба. Његове боје су сјајне, миомириси чудесни, лепоте неодољиве, јела раскошна.
Крај ограде Раја налазе се последње од његових одаја, али и оне својим богатством превазилазе све одаје у васељени. Колико год биле мале одаје из његових нижих делова, у поређењу са одајама горњег дела, блаженство крај његове ограде далеко превазилази и надмашује сва блага ове долине плача у којој ми живимо.
Нека се не љуте на мене због тога што се мој језик усудио да приказује нешто што превазилази његове снаге, те га је зато умањио својим мањкавим приказивањем. Пошто не постоји огледало у којем би се одражавала лепота Раја, и не постоје боје које би живо описале, нека не окривљују моју ревност, јер сам се ради наше користи прихватио труда да сачиним приказ Раја.
Уцвељеном ће то послужити као утеха, дечаку као поука, целомудреноме ће донети велику славу, а сиромашноме ће бити добитак. Зато, свако нека ми удели свој мнас и свој кодрант, сваки нека се помоли за мене у Едему, да бих и ја достигао ту земљу; зато што, према својим моћима говорим о Рају, да би невољници чезнули за пунотом његових обећања.
И Ти, Свезнајући, не осуди моју намеру! И Ти, за све Скривени, не осуђуј моју духовну радозналост! Рођење Твоје, у потпуности тајанствено, не усуђујем се да истражујем, па сам својим ћутањем ограничио своју реч. Пошто сам пак осетио страхопоштовање пред рођењем Твојим, усели ме у Рај. Од свих који Те воле, слава Теби, Скривени!

5.

Сазерцавао сам стваралачку Реч и уподобио сам је стени која је следила јеврејски народ у пустињи (1. Кор. 10, 4). Обилне потоке Реч није извела из воде која је била нагомилана у њој, јер у њој није било водене влаге, али из ње су истекла мора. Тако је Божијом Речју све створено ни из чега.
У својој књизи Мојсије је описао стварање природе, да би о Творцу сведочили и природа, и Писмо; природа, када је користимо, а Писмо, када га читамо. Ова два сведока походе сваку земљу, пребивају у свим временима, они су увек пред нама и изобличују отпаднике који одричу Творца.
Читао сам почетак ове књиге и проницао у свако њено слово и у сваки њен стих, постепено узлазећи у висину. Предусретљиво ме је заустављало оно прво што се развијало преда мном и повезаношћу говора мамило ка следећем. А чим сам дошао до стиха у коме се говори о Рају, тај стих ме је истог тренутка извео из књиге и пренео у окриље Раја.
И око и ум, као по мосту су прелазили преко стихова и сустизали се у рајском насељу. Око је уздизало ум читањем, а ум је давао оку одмор од читања, јер је после читања књиге око спокојно, а ради само ум. Ова књига ми је била и мост према Рају и врата Раја; прешао сам мост и ступио у Рај; око је остало напољу, а ум је ушао унутра; и почех да сазнајем и оно што није написано. То је светла, чиста, дивна и величанствена висина - писмо је назива Едемом, јер је на њој врхунац сваког блаженства.
Тамо сам видео сенице праведника које изтачу из себе мирисава уља, изливају миомирис, украшени су цвећем, овенчани укусним плодовима. Какво је било дело човеково, таква је и његова сеница; једна је нижа по свом украсу, друга сија својом лепотом, једна је мања по спољашњости, друга блиста славом.
Али, мени је Едем више причинио задовољство својим миром, него својом лепотом. У њему обитава чистота, и тамо нема места прљавштини; у њему је спокој, и тамо нема места немиру.
Затим сам питао да ли ће Рај бити простран за све праведнике који треба да обитавају у њему? У својим питањима дотицао сам и оно што није написано: погледај овог човека, у њему је живео легион свих врста демона; они су живели у човеку, па ипак се нису примећивали, јер је војска њихова и једноставнија и истанчанија од саме душе.
Тако је читава војска живела у једном телу; али, сто пута чистије и истанчаније од овог биће тела праведника када устану и када буду васкрснути. Тело праведника биће слично духу који може кад пожели, да се шири и увећава, и када жели да се скупља и смањује, и кад се скупи може бити на једном месту, а кад се рашири може бити свуда.
Саслушај друге слике и увери се. Хиљаду искри сунчеве светлости бивају у једном дому, десетине хиљада миомириса лебде изнад једног цвећњака; и ако су они смештени на малом простору, у мери у којој се тај простор њима испуњава, тако се и они сви шире по њему. Тако и Рај. Иако је пун духовних бића, он је простран да би се у њему сместила ова бића.
Нема краја ни броја помислима које се налазе у срцу, колико год оно било мало, и мада је оно потпуно испуњено њима, помисли нису стешњене у срцу и не сметају једна другој. Тако је и дивни Рај простран за чисте духове чију суштину не може мисао да докучи.
Колико сам могао опевао сам Рај и био сам спреман да га напустим, али изненада унутар Раја разлеже се, као у табору, глас оних који певају уз звуке труба; свет, свет, свет! И зачух како се у Рају славослови Божанство. Блажен је онај који је удостојен Раја због правде или доброте, због труда или милосрђа! Зачудих се, јер тек што сам изашао из рајских предела, оставио ме је и отишао од мене пратилац. Када сам пак дошао до предела земље која рађа трње, тада су ме среле болести и страдања сваке врсте. И угледах да је наша земља тамница, да су пред мојим очима сужњи који плачу због те тамнице када морају да изађу из ње.
Чудио сам се да и деца плачу приликом свог изласка из утробе, плачу што их из таме призивају на светлост, што из тескобе улазе у свет. Тако је смрт за овај свет слика рођења; плачу они које ова земља, мајка страдања, рађа за врт радости.
Смилуј ми се, Владико Раја, и ако нема могућности за мене да уђем у Твој Рај, онда ме смести макар и напољу, близу оних ливада које се налазе у врту његовом. Унутар њега нека буде трпеза за праведнике, али плодови који расту у његовом врту нека падају изван њега као мрвице грешницима, да би и они били живи по доброти Твојој!

6.

Кључ учења који отвара сваку књигу, отворио је мојим очима и ону књигу у којој читам о богатству кивота, о венцу закона, отворио сам и оно писмо које пре свих других казује о Творцу, обухвата сва Његова створења, даје да се виде све Његове лепоте, показује све Његове украсе.
Управо то Писмо довело ме је до врата Раја, и тек што сам му пришао, мој ум је обамро од запрепашћења, пренеразио се мој разум, моја чула нису била у стању да обухвате величанственост богатстава, да разликују укус јела, да упореде живост боја, да споје у једно сву лепоту, да прикажу речју оно што се указивало погледу.
Све удове Рај баца у окове савршенством својих радости, очарава очи својим украсима, слух - звуковима, укус и њух - јелима и миомнрисима. Благословен је Онај Који је позвао у Рај оне који су се подвизавали у бдењу и посту, да би се за своје посништво наслађивали утехом, и пасли на овим пријатним пашњацима!
Један поглед на Рај ме је уздигао, једна помисао на њега ме је обогатила; опијен његовим миомирисима, заборавих на своју ништавност; обновљен разноврсношћу његових лепота, ја као да постадох другачији и зароних у таласе његове славе. О, како сам постао опијен и заборавио на кривице своје у овој земљи која је за обнаженог Адама била ужарена пећ искушавања!
И премда је за мене био много и један талас његових лепота, међутим, он ме је узео и бацио у још веће море. У његовом сјају сам угледао још веће лепоте и размишљао: "Ако је Рај тако диван, колико ли је онда диван Адам, тај лик његовог Вртлара; колико ли је прекрасан Крст, та кола сина Адамовог - Господа"!
Човек није био створен ради Раја, већ напротив, сам је био узрок засађивања Раја. Чисто срце је драгоценије од биљака, песма је боља од плодова, реч је пријатнија од онога што расте на дрвећу, човекова вера је драгоценија од мирисног корења, његова љубав је лепша од свих мириса.
Бог је засадио прекрасни врт и створио чисту Цркву, а на Дрвету познања је приковао заповест; даровао је радости, али их не желе, упозоравао али се не уплашише. У Цркви је успоставио учење које радује обећањима и застрашује претњама; онај који презире ово учење гине, а ко га следи спасава се.
Црква светих је слика Раја у њој се свакодневно сакупља свеоживотворавајући плод и за пиће се ставља у кацу у којој се гњечи грозд испуњен животворним леком. Змија је изгубила снагу, везана је проклетством; Евина уста су запечаћена спасоносним ћутањем и поново се покоравају Творцу.
Међу становницима Раја нема обнажених, зато што су сви обучени у славу; нико се тамо не покрива лишћем и не бива посрамљен; у Господу нашем они су нашли себи одећу коју је изгубио Адам. Црква одржава њихов слух чистим од змијског отрова и од отрова оних који су, поверовавши змији упрљали своје нове и избељене ризе, који су изгубили своју одећу.
Вечно неисцрпна сила, вечно неуморна мишица посадила је и овај Рај, украсила га без напора, испунила га плодовима сваке врсте. Творац је погледао и развеселио се, и настанио се у овом Рају, посађеном у Његову славу, као што је и тај врт Он посадио у Своју славу.
Добродетељни, носећи своје плодове, улазе у Рај који блиста свакојаким плодовима, те својим делима задобијају овај чудесно лепи врт. Рај се радује што види да плодови праведника превазилазе по части плодове његовог дрвећа, и да украси победника превазилазе његове украсе.
Блажен је ко је удостојен да види како су сви савршени и величанствено лепи плодови рајског дрвећа постиђени пред изгледом плодова које доносе праведници! Рајски цветови виде ове плодове и признају себе побеђеним, обузима их усхит, видећи цветове девственика и светих, чији је венац развеселио и твар и њеног Творца.
Плодови праведника Свезнајућем су благоугоднији од свих плодова и растиња. Лепота природе уздиже достојанство духа, Рај - достојанство ума, цветови - достојанство добрих обичаја, врт - достојанство слободе, земља - достојанство ума. Благословен Онај Који је тако прославио Адама. Изнад свих хвале вредних рајских украса достојна су прослављања јуначка дела победника /у вери/ који представљају прекрасну слику Раја. На њима се одражава лепота едемског врта. Зато оставимо дрвеће, величајмо победнике и уместо наслеђених блага прославимо оне који су примили ово наслеђе.
Ако нас запањује лепота Раја, тим више нас усхићује лепота духа; једна је ствар природе, а друга ствар слободне воље. Слобода подражава едемском врту, и из ње су изникли и израсли победнички плодови који су величанственошћу венаца превазишли рајске украсе.
Како се тамо лепима приказују духовном оку прижељкиване вечере праведника који и нас позивају да постанемо њихова браћа, ближњи и пријатељи! Нека нас ништа не лиши браћо, општења са њима! Постанимо њихови пријатељи, а ако не пријатељи, онда барем њима блиски. И, кад бисмо се населили, ако не у њиховим насељима, онда барем поред њих!
Како је достојан подвизавања онај који се удостојио богатства њихових ризница! Како је благословен онај који је примио барем мрвицу њихових блага! О, кад бих био удостојен макар малог тамошњег дела! Нека ме тада погледа и нека буде ојађен иепријатељ који је сањао да ме угледа на оном месту које је он мени припремио, и нека ме види у насељу коју ми је припремило милосрђе Твоје!
Блажен је ко се удостоји да види њихову светлу ризу! Блажен је ко се удостоји да слуша њихове мудрости! Блажен је слух који је надахнут њиховим гласом! Блажен је ко је достигао њихово блаженство! Блажен је ко се труди да буде међу првима! Тешко ономе против кога они вапију Праведноме! Онај који их воли тај је у Едему; ко их мрзи, тај је у паклу. Лакше је бити Содому неголи томе граду, где су они отресли свој прах (Мт. 10, 14-15). У дому где су се они молили, мртвац се враћа у живот, и тамо се успостављао савршени мир.
Кад су долазили у Египат, утољавали су глад у Египту. Кад су долазили неразумном мору, уразумљивали су га жезлом. Кад су улазили у дивљу пустињу, освећивали су је стубом. Кад су били бацани у ужарену пећ, орошавали су је свежином. Кад су били бацани у јаму, тамо је силазио Анђео те је звери учио посту.
Њихова Црква је со која осољава сву земљу и која је чува од трулежи. Њихова Црква је посветила Исток, обасјала Запад, они су обновили Север, научили Југ. Они су узлазили на небо и отварали га; низлазили су у море и испитивали његове дубине. Тајну, откривену Апостолима у причама, раширили су они по свим земљама и свима су благовестили. Цео свет је примио ову тајну да би у њој пронашао себи снагу. Један од светих расеца ваздух својим кочијама, Анђели га журно срећу и обученог у плот виде у својим насељима. Али, као што је на земљи рођен човек у одећи славе узашао на кочијама на небо, тако је Господ по доброти Својој изашао, обукао се у плот, севши на облак узнео се, и царује и над горњим и над доњим светом.
Као огањ светле ови духови - Анђели су се зачудили Илији, када су угледали у њему жуђено благо; чудили су се они праху земаљском и славили Онога Који је створио овај прах, са радошћу видећи у њему девство које уздиже оне из доњег света, и у усхићење доводи оне из горњег. На земљи му предстоји битка а у Рају венац.
Љубав и обучавање /у духовном животу/, сједињени са истином, могу образовати дух и обогатити га новим добрима, а утолико он разумно прониче у ризницу тајни. С љубављу сам научио и познао да је у Рају уточиште победника. Ако си ме Ти удостојио да посматрам Рај, онда ме удостоји и да уђем у њега!

7.

У искушењима се тешите обећањима! Нелажна је реч Онога Ко на све излива дарове Своје; Његова ризница није ни мало сиромашна да би смо се морали бојати да неће испунити Своја обећања. Сина Свога Он је предао за нас, да бисмо ми поверовали. С нама је Његова плот, с нама је и Његова истина. Он је дошао и дао нам Свој кључ, јер нас очекују Његова богатства.
Спуштањем вечери свет склапа очи и тоне у сан, а ујутру се поново буди. Тако је у тајинственом смислу сада ноћ, и Онај Који даје плату још је далеко; али настаће дан и Он ће се јавити. Не будите, браћо, немарни, не мислите да је ваш подвиг дуготрајан, а васкрсење удаљено. Ево, смрт је за нама, а пред нама је васкрсење.
Будите стрпљиви, ви који тугујете, и ући ћете у Рај. Његова роса спраће вашу нечистоту; уточиште његово ће вас развеселити; његова вечера ће докрајчити ваше напоре; његов венац ће вас утешити; његова вечера ће дати гладнима утеху, а ова прочишћава оне који је кушају; понудиће жеднима небеско пиће, а оно уразумљује оне који га пију.
Блажен је сиромашак који упире поглед према тој земљи, испуњеној неизмерним мноштвом богатстава! Аметисти и друго драго камење не налазе се у њој, избачени су одатле као смеће; они би упрљали ту земљу славе. Ако би неко тамо унео бериле и друго драго камење, они би се показали тамнима и поцрнелима у тој блиставој земљи.
И мушкарци и жене су обучени у светлу ризу, славом је покривена голотиња њихових тела, престала је срамотна узнемиреност у удовима, затворени су извори похота, отров је уништен, душа је чиста и зелени се у Едему уживања као пшеница без кукоља.
Ликује тамо девственост због тога што је ишчезла змија која је потајно у њен слух уливала свој отров. Испунивши се радосне усрдности, говори јој смоква: "Сети се свог невиног детињства, сети се онога дана када си се, обнаживши се, скривала у мом крилу. Хвала Ономе Ко је твоју нагост покрио ризом!"
Радује се тамо младост што је однела победу, види у Рају Јосифа који је скинуо са себе и одбацио сладострашће које је пламтело у неразумнима, и победио гују у сопственој њеној рупи. Самсона, победника над лавовима, победила је змија отровница, угризла га је и ускоро је изгубио власи свог назорејства [посвећености Богу].
Мир тамо налазе жене које су сурово пострадале овде у болестима проклетства и мукама рађања деце. С радошћу виде оне да њихова деца коју су оне у јауцима сахрањивале, попут јагањаца пасу на едемским пашњацима, да су стављени на високе степенице славе, блистају сјајном светлошћу као браћа пречистих Анђела.
Слава Милосрдноме Који често тако рано жање децу - позни плод престарелих родитеља да би она у Рају постала првородни плод! То је нов призор - видети како једни плодови жању тамо друге плодове, како првородни жању првородне, и како се пожњевени чистотом уподобљавају онима који жању.
Приони духом уз Рај, о старости! Његов мирис ће ти вратити детињство, његов дах ће те учинити младом. Он ће те обући лепотом којој ће бити покривене твоје нечистоте. У Мојсију је представљена твоја слика. Његови борама избраздани образи, цветајући и сијајући, постали су слика старости која се подмлађује у Едему.
Становници Раја немају тамних мрља, зато што су чисти од греха; нема у њима гнева, зато што су слободни од сваке раздражљивости; нема подсмеха, зато што су слободни од сваке лукавости; не наносе једни другима штету, не гаје у себи непријатељство, зато што су слободни од сваке зависти; нико никога тамо не осуђује, зато што тамо нема увреда.
Тамо синови људски виде себе у слави и сами себи се чуде зашто је њихова плотска природа, некада распаљивана, сада спокојна и чиста; зашто сијају споља лепотом и изнутра чистотом, видљивим сјајем тело, а невидљивим душа.
Скаче у Рају хроми који није могао да хода; по ваздуху јури богаљ који није могао да се помери с места. А очи слепих који су од мајчине утробе жудели за светлошћу и који је нису видели, занесени су рајском лепотом, а звук рајских фрула весели слух глувих.
Ко није дозвољавао себи ни проклињање, ни клевету, њега пре свих очекује рајски благослов. Ко је поглед очију својих непрестано чувао чистим и целомудреним, угледаће највишу лепоту Раја. Ко је сваку горчину сузбијао у својим помислима, у његовим удовима ће потећи извори дивног весеља.
Девица која је презрела увенљиви брачни венац, засијаће тамо у брачној ложници праведника, ложници која воли децу светлости. Пошто је она омрзла дела таме, и пошто је живела усамљено у дому, тамо ће је обрадовати брак, и она ће бити утеха Анђела, радост Пророка, слава Апостола.
Ко је са Данилом, коме су указивали част цареви, клањајући му се у овом свету, за храну изабрао себи поврће, таквог посника уместо царева тамо ће поштовати дрвеће, које ће му се клањати у свој својој лепоти, узвикујући му: "Уђи у крошње наше, живи под нашим гранама, кропи се нашом росом, наслађуј се нашим плодовима".
Ко је умивао ноге светима, њега ће очистити та вода. Ко је пружао руку да би уделио сиромашнима, њему ће се сами нудити плодови са тог дрвећа. Све мноштво цветова радосно ће похитати да овенча ногу која је ходила да посети болесне, и међусобно ће се утркивати ко ће пре да целива њену стопу.
Ко се са мудром умереношћу уздржавао од вина, њега пре свега очекују рајски виногради, где му свака лоза пружа своје гроздове. А ако је девственик, примају га у своја чиста недра, зато што, живећи усамљено, није спознао супружанско окриље, није улазио у брачну ложницу.
Они који су пострадали од мача и примили венац за Господа нашега, тамо ће у слави са венцима својим празновати победу, јер су тела њихова извргла руглу огањ мучитеља. Као звезде сијају тамо седам синова светлости (Свети мученици Макавеји) - тај победнички венац њихове мајке, јер су својом смрћу посрамили гнев безбожника.
Блаженство те земље преобразиће жене које су се потрудиле у служењу светима. Тамо ће оне угледати како је блажена у Едему удовица која је у дом свој примила Илију. Уместо крчага и посуде за воду који су је хранили - даће јој храну у Едему грање дрвећа, јер је изобилно давала сиромашнима.
Тамо нема ничега што не би служило на корист; биљке дају тамо пријатан миомирис, а јела у Едему су прекрасна. Ко их окуси, подмлађује се, ко их помирише, постаје леп. Сваки цвет скрива унутар себе васкрсење и спреман је да га да оном ко га убере; сваки плод носи у себи благо и спреман је да га преда ономе ко га узме.
Нико се не труди тамо, нико се не уздржава, јер нико и не греши (нема борбе са грехом; прим. прир). Нико тамо не осећа кајање, јер тамо нема покајника. Они који су се љуто подвизавали, тамо не врше никакав подвиг, већ пребивају у спокојству. Нема тамо старости зато што нема ни смрти; нема тамо оних који се сахрањују, зато што нема ни оних који се рађају.
У њима нема туге зато што су слободни од свих страдања; у њима нема страха, зато што су далеко од сваке туге. Нема тамо противника, зато што је битка завршена. Непрестано себе и једни друге називају блаженима, зато што су се завршиле њихове битке, венци су добијени, и у сеницама је њихов спокој.
Гледао сам ту земљу и седео оплакујући себе и себи сличне. Прођоше дани моји, протекоше као један једини дан. Прођоше и нестадоше, а да ја то нисам ни приметио. Моју душу обузе кајање, зато што сам изгубио и венац, и име, и славу, и ризу, и светлу брачну ложницу, и трпезу Царства. Блажен је ко их се удостојио!
Нека са сузама моле за мене тамо сви синови светлости, да им Господ наш дарује једну душу, а мени нови повод да опевам Величанство које тако богато пружа Своју руку помоћницу. Онај Који узвраћа по правди, али не и без благости, милосрђем Својим нека ми дарује блага из ризнице Свога милосрђа!
Ако је нечистима немогуће да уђу у ову земљу, онда ми дозволи да се настаним уз њену ограду и у њеној сенци. И како је Рај сличан трпези, дозволи ми из милости, макар ван Раја, да узимам и да кушам плодове његове, да би се испунило на мени оно што је написано: "Али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових" (Мт. 15, 27).
Тада ћу на себи испробати поуку приче о богаташу који није давао сиромашноме чак ни мрве са своје трпезе; видећу како Лазар пребива у Рају, видећу како се ужасно мучи богаташ и задрхтаћу пред строгошћу правосуђа Твога, а у себи ћу се охрабрити исијањем доброте Твоје.
Насели ме уз ограду овог врта да бих био у суседству са онима који су насељени у Рају, и да би ми позавидели проклети. Ко може истовремено гледати и блаженство и мучење, имати пред погледом и геену и едемски врт? Венац оних који обитавају у Едему показаће ми тежину моје кривице, а мучење проклетих увериће ме колико си Ти милосрдан према мени.
Чије око може издржати један и други призор? Чији слух може издржати глас и оне вапаје с којима безбожници у геени хуле на Праведнога, и оне песме којима Га прослављају праведници у едемском врту? Једни друге посматрају изненађено, и једнима и другима су откривена дела због којих су безбожници достојни осуде.
Нека не буду откривени моји грехови пред мојим ближњима у онај дан! Уосталом, то би ме учинило, Господе, још презренијим. Ако су моји греси познати Теби, од кога онда да их скривам. Стид сам учинио себи идолом. Даруј ми, Господе, да имам страх само пред Тобом свемогућим и да се стидим пред Тобом милосрдним! Човек као да је за божанство себи поставио ближњега: увек се труди да му угоди; њега се стиди да му не учини преступ; њега се боји, ако се рђаво понаша; од његове похвале зависи вредност његовог доброг дела; зато је човек у правом смислу постао слуга слугу. Ти, Благи, Који си нам даровао слободу, коју смо ми предали у ропство, учини и то да Тобом заменимо оног господара којег смо сами поставили над собом.

8.

Реч написана у књизи ушла је у мој слух и развеселила ме; она представља причу о разбојнику; и душа моја се утешила, гледајући на мноштво његових злодела, јер је Господ помиловао и разбојника. Зато сам и ја добио наду да ћу ући у тај врт чије сам име чуо и занео се њиме. Мој дух је раскинуо моје окове и ја сам похитао да га видим.
Угледао сам тамо насеља и светлоносну сеницу и чуо сам глас који је говорио: "Блажен је разбојник, који је забадава добио кључеве Раја"! Очекивао сам да ћу га срести тамо, али сам помислио да душа не може у Рају да осећа без учешћа њеног тела; и у земљи радости обузела ме је туга што се моје испитивање тајни показало бескорисним. Помисао о разбојнику навела ме је на следеће питање: ако душа може видети и чути без учешћа тела, због чега је онда затворена у њему? Ако пак, без њега нема живота, зашто онда не умире са телом?
Душа не може да види без тела; то доказује о њој само тело. Ако је тело лишено вида, онда је и она заједно са њим слепа и пипајући се креће, и тело и душа имају потребу једно за другим, и сами сведоче о томе. Као што је телу потребна душа да би могло да живи, тако је и души потребно тело, да би могла да види и чује. Ако је тело немо, заједно са њим је нема и душа; ако је тело болесно, болује и она. И мада је, када је одвојена од тела, сама по себи душа здрава, ипак, учествује у свему што се односи на тело. Она је слична детету у мајчиној утроби које, имајући у себи живот, нема реч и разум.
А ако душа, налазећи се у телу, док је оно још младо, не може да спознаје и себе саму и тело са којим је повезана, не постаје ли онда она немоћна после раздвајања са телом, када ни ван себе ни у себи самој нема чулних органа које би могла употребљавати као оруђа? Зар душа не пројављује себе само посредством чула тела које је са њом спојено?
Ни у чему нема недостатка ово благословено насеље, ова земља која је у потпуности и у свему савршена; може ли ући у њу душа сама немајући чула и разума? Наравно, ући ће у дан васкрсења, када ће тело савршеног поново примити сва своја чула.
Дакле, када је Творчева рука створила тело и одредила му да слави свог Творца, тада ова нема фрула није издала ни једног звука, док Творац није, најзад, у тело удахнуо душу, која је у њему створила певање. Тада су већ и струне почеле да звуче, и сама душа је задобила у њима реч мудрости.
Када је Господ довршио стварање Адама, узео га је и населио у Рај. Ни душа без тела, ни тело без душе нису могли да уђу тамо, већ су чисти и савршени ушли заједно у ово савршено насеље. Заједно су и изашли из њега, поставши нечисти. А то показује да ће заједно и ући у дан васкрсења.
Адам је био лакомислени чувар Раја, зато што је лукави лопов ушао тамо да га опљачка, и без надзора је оставио плодове према којима је похитао овај други, и уграбио самог становника врта. Господ наш је дошао да потражи Адама, и изашао је (ваплоћењем) и нашао га у шеолу, извео га одатле, и извео у Рај - у она жељена насеља уз рајску ограду где обитавају душе праведних и светих, који тамо очекују своја вољена тела да би, када се отворе врата врта, и тела и душе ускликнуле: Осана! Благословен Који је извео самог Адама и поново га уводи са многима!

9.

На земљи је подвиг, у Едему је венац славе. И небо и земљу Бог ће обновити приликом нашег васкрсења, и твар ће ослободити и развеселити заједно са нама. Земља, мати наша, претрпела је поругу, изложила се проклетству због грешника; али због праведника Благи ће благословити нашу хранитељку и заједно са њеном децом обновити и њу.
Лукави је отворио своју чашу и свој отров показује свакоме, свима потајно разапиње своје мреже, поставља своје замке, свуда гаји коров да би надјачао побожне. Али Благи у прекрасном Рају заслађује њихову горчину, украшава их светлим венцима, и због тога што су понели крст свој, узноси их у Едем.
Ако хоћеш да приђеш Дрвету живота, оно своје гране, као степенице, приклања твојим стопама, позива те под своје окриље, позива те да седнеш на постељу од његових грана, спремних да приклоне пред тобом своју крошњу, да те загрле и чврсто стегну у обиље цветова и успокоје као дете на мајчином крилу.
Ко је видео трпезу на гранама овог дрвета? Читави низови плодова сваке врсте при руци су ономе који их куша; један за другим му се сами приближавају; плодови насићују његову глад и утољавају његову жеђ, роса му служи за умивање, лишће као чисти убрус. Неисцрпна је ризница Господа богатог у свему.
На најчистијем ваздуху стоји тамо дубоко укорењено дрвеће, доле покривено цвећем, а горе је пуно плодова, њихова крошња је препуна зрелих плодова, а доње гране су све у цвату. Ко је икада чуо или видео да изнад главе лети облак попут сенице, чији је свод од плодова, а под ногама је прострт цветни тепих?
Тек што су те оставили таласи једне бујице радости, већ те к себи мами друга. Све је тамо испуњено радошћу. Овде једеш плод, а тамо се освежаваш пићем; овде се умиваш чистом росом тамо помазујеш мирисном водом; овде миришеш миомирис, а тамо чујеш слатку песму Благословен Онај Који је развеселио Адама!
Наизменично струје пријатни ветрови и журе да услуже, попут Марте и Марије. Вечера не престаје, и никада не бива без званица. Уморна Марта се некада осмелила да приговори Ономе Који ју је позивао у Рај, где они који служе за вечером не знају за умор.
Тамо и овамо, пред праведницима струје ветрови у Рају; један им наноси храну, други им излива пиће; дах једног је сало, а дување другог - миомирисно уље (парафраза псаламског стиха који говори о блаженству праведника; прим. прир). Ко је видео ветрове који би својим дахом час насићивали као јела, час служили као пиће, час орошавали свежином, час помазивали уљем?
Ветрови тамо духовно хране оне који живе духовно; не престаје тамошња вечера; рука се не замара; зуби немају посла; не оптерећује се стомак. Ко се икада наслађивао таквом бескрајном гозбом, јео без хране, пио без пића, само наносом ветра гасио жеђ, а наносом другог ветра утољавао глад?
Гледај како се то приметно испољава на биљкама. Ветар узгаја пшеницу и друго класје, хранећи их својим дахом и јачајући их својом снагом; не могу ли тим пре ветрови благослова хранити разумне и духовне насладе Раја? За духова бића и храна је духовна.
Умни ветрови тамо хране разумне. Њихов дах те чини једрим, њихово струјање ти пружа насладу. Један те помазује, други ти доноси радост. Ко је икада доживео такво задовољство - да једе без руку, да пије без уста, тако да само пријатан дах ветра буде за њега храна и пиће?
Гледај, још увек тако нешто постоји на овој земљи која рађа трње; још увек на овој проклетој њиви ветар узгаја пшеницу у класу по свевишњој Вољи Свемогућег. Дах ветра као да је храни мајчинским дојкама, представљајући тиме начин на који се хране духовна бића.
Ако пшеницу, ту телесну храну, чији највећи део тело избацује из себе - узгаја ваздух, а ветрови је чине зрелом, могу ли онда чисти ветрови из едемске ризнице шкодити духовним бићима? Посебни сокови представљају пиће духовних бића.
И ватра ће те поучити да се све храни ваздухом. Може ли се замислити неко место где не би било ваздуха? Његово струјање гаси огањ, његово кретање га одржава. Ко је видео мајку која би свакога нахранила свим врстама хране? Све зависи од ваздуха, а он, опет, зависи само од оног Једног, Чијом силом се храни све.
Нека се постиде Халдејци који су тако много мислили о небеским светилима, тврдећи да она хране све свачим; и звезде, и биљке, и сунце, и гмизавце, и људе храни ваздух; његовим дахом, како сам рекао, храни се и ватра која је по природи сродна светилима.
Душа без ваздуха пење се навише, али она сама служи као ослонац телу; на њој почива наша плот. Она нам прави хлеб, она чини нашу њиву плодном. Такав је и благословени ваздух; он удовољава, насићује, напаја духовна бића, у њему она лебде, њиме се умивају, он је за њих море уживања.
Рајски миомирис насићује без хлеба; дах живота служи као пиће, чула се тамо утапају у таласима наслада које се изливају на све и у свим могућим облицима. Нико не осећа оптерећење од тог изобиља радости и сви се непрестано, без пресазићености напајају њима, задивљени пред величином Божијом.
Сада тела гладују и једу, а тамо уместо тела душе осећају глад и душа куша себи сродну храну. Изнад сваке хране душа се наслађује Оним Ко храни све, храни се Његовим лепотама и задивљена је пред Његовим ризницама.
Тела која садрже у себи крв и воду, достижу тамо чистоту која је једнака самој души. Крила душе, овде оптерећена, тамо постају далеко чистија и уподобљавају се ономе што је у души највише - уму. Сам ум, који се овде немирно креће, тамо је спокојан, попут Божије величине. Душа је по својој вредности изнад тела, а њу по вредности надмашује дух, а изнад духа је скривено Божанство. Али при крају, тело ће се обући у лепоту душе, душа у лепоту тела, а дух ће се уподобити Божијој величини.
Тамо тела бивају уздигнута до ступња душа, душа се узноси на ступањ духа, а дух, стремећи са страхом и љубављу, узлази до висине Божије величине. Не узлеће он сувише високо и не зауставља се сувише дуго на једном; његово задржавање је разумно, а његово лебдење је спасоносно.
Ако осећаш потребу за храном, постиђује то Мојсије, који се, не снабдевши се храном, попео на врх горе и тамо је и без хране био снажан у телу; трпећи жеђ, постајао је још дивнији. Ко је видео човека који би се, не окусивши храну, хранио гледањем, цветао лепотом, напајао гласом и јачао? Њега је јачала слава, напајала светлост и сјај. Свака наша храна је само смеће, њен укус нам је одвратан, смрад несносан, њен терет нас чини тромима, претеривање нам наноси штету. Ако нас пак и таква храна задовољава и јача, колико се онда мора наслађивати душа бујицама радости, када се њене моћи хране са груди премудрости!
Тамо се на мноштво оних који сазерцавају, изливају бујице радости од славе Оца, кроз Његовог Јединородног (Сина), и сви се наслађују на пашњаку сазрцања. Ко је видео како се гладни насићују, јачају и напајају бујицама славе које се изливају из лепоте Онога Ко је вечна лепота?
Он, Господ свега, јесте и ризница свега. Свакоме, по мери његових моћи, као кроз мали отвор, показује Он лепоту Своје скривене суштине и сјај Своје величине. И сјај Његов са љубављу обасјава сваког: малог - слабим светлуцањем, а савршеног - зрацима светлости; потпуну пак славу Његову сазрцава само Њиме Рођен.
У којој мери је ко овде очистио своје око, у тој мери ће и тамо моћи да сазрцава славу Онога Ко је изнад свега. У којој мери је овде ко отварао свој слух [за заповести Божије], у тој мери ће и тамо узети удела у Његовој премудрости. У којој мери је ко овде припремао утробу своју, у тој ће мери тамо добити из Његових ризница.
Господар даје Своје дарове, свакоме по мери, усклађујући их са моћи оних који их примају: дозвољава нам да Га видимо по мери моћи нашег ока, и чујемо по мери моћи нашег слуха, и славословимо по мери моћи наших уста, даје Он и мудрост по мери моћи нашег језика. Бујице добара изливају се из благодати Његове; она се непрестано обнавља у јелима, мирише у миомирисима, разоткрива се у свакој моћи, сија у цветовима.
Ко је видео читава мноштва оних који се хране само славом (божанском)? Њихове ризе су светлост, њихова лица су сјај: они непрестано упијају и изливају пуноту благодати Божије. У њиховим устима је извор мудрости, у мислима - мир, у познању - истина, у испитивањима - страх, у славословљу - љубав.
Даруј, Господе, љубљенима мојим да и ја и они пронађемо тамо макар мали део благодати Твоје. Сазрцање Љубљеног Твојег јесте извор блаженства. Ко се удостојио да се наслађује Њиме, тај презире свако јело, зато што се онај који Тебе сазрцава богати лепотом Твојом. Слава Твојој величанствености!

10..

Која ће уста насликати Рај, који ће језик описати његову славу? Који ум ће замислити слику његове лепоте? Његово скривено наручје недоступно је сазрцању. Зато ћу са чуђењем посматрати само оно видљиво, само оно спољашње; и то ће ми показати колико сам далеко од скривеног.
Благорастворен је ваздух који окружује Рај: у његовој близини сваки месец је благорастворен; тмурни Шевот (фебруар), тамо је ведар као Иро (мај), хладни и ветровити Конун (децембар) тамо је плодан као Ов (август), а Зиром (јун) сличан је Мизану (марту), а врели Томуз (јул) - росоносном Тисрију (септембар).
И најсуморнији месеци цветају тамо у раскошном изобиљу, јер је ваздух око Едема пријатан. Сваки месец расипа цвеће око Раја да би у свако време био спреман венац од цвећа којим би да овенча макар стопе Раја, када је недостојан да овенча његову главу. Ветровити месеци немају приступа у Рај, у коме владају мир и тишина. Ако већ у самом том ваздуху који се налази око Раја бивају побеђени ветрови најветровитијих месеци, могу ли онда они додирнути благословени ваздух који својим небеским дахом чини људе бесмртним.
Тамо се излива неисцрпна бујица творевина сваког месеца, и сваки од њих доноси своје плодове одмах после цветања. Кључају тамо слатки извори вина, меда, млека и уља. Конун (децембар) ствара стабљику, јануар клас, а Шевот (фебруар) скида његове украсе, доносећи снопове.
Тамо су сви месеци подељени на четири реда. Трећег месеца сазревају првенци плодова, шестог - плодови сазревају, деветог су плодови једри, и најзад, врхунац лета су миомирисне житарице и плодови који пружају ужитак укусу.
С месечевим менама мења се и цветање. За време младог месеца отварају се крошње грана, за време пуног месеца расту и шире се на све стране, о уштапу се поново скупљају и на крају се огољавају; почетком новог младог месеца дају нове младе изданке. Месец је кључ њихових крошњи, он их отвара и затвара.
У Рају плодови и цветови на нарочити начин представљају нарочито богатство чијој разноврсности доприноси њихово узајамно мешање. Нека су оба цвета међусобно блиски, и сваки од њих има своју боју; ако се они међусобно спајају, онда стварају нову боју; а ако се њихови плодови спајају, онда производе нову лепоту, а њихово лишће добија нови изглед.
Плодност рајског дрвећа слична је непрекидном ланцу. Ако су обрани и опали прво плодови, после њих се појављују други и трећи плодови. Ко је икада видео да се каснији плод држи, рекло би се, за пету првих плодова, попут оног детета које се држало за пету старијег брата?
Рајски плодови следе један за другим и расту попут непрекидног рађања људи. Међу људима постоје старци, људи средњих година, младићи, деца која су се родила и деца која су зачета у утроби, која тек треба да се роде. Тако и рајски плодови следе један за другим и појављују се попут непрестаног прејемства људског рода.
Река човечанства тече у свим узраствма - постоје старци, младићи, дечаци, деца, дојенчад која се храни мајчиним млеком, и они које мајке носе у утроби. Тако се рађају и плодови - постоје првенци, постоје и последњи, свуда су таласи плодова и обиље цветова.
Блажени је грешник који налази помиловање на овој нашој земљи и удостојен је да буде примљен у околину Раја да би се по благодати напасао макар у близини Раја.
Хвала Праведноме Који влада са благошћу! Благ је Онај Који не затвара потпуно Своју земљу, али из безграничне љубави Своје снисходи и безбожницима; над Његовим наслеђем распрострт је облак Његове доброте, и на оне који су у пламену, облак излива кишу Његовог милосрђа, да би и они који се муче могли да окусе росу која их хлади.

11.

Рајски ваздух је извор уживања; њиме се хранио Адам у својој младости; његово струјање новосазданом Адаму служило је као материнска дојка; он је био млад, леп и весео. Али, чим је пренебрегао заповест, постао је тужан, и стар, и немоћан, оптеретио се старошћу као тешким бременом.
У благословеној земљи блаженства нема ни штетне хладноће, ни вреле жеге. Тамо је уточиште радости, тамо је скуп свих радости; тамо је насеобина светлости и весеља; тамо се свуда разлежу звуци китара и фрула, чују се "осана" и "алилуја", које пева читава Црква.
Уместо ограде, око Раја је сверадосни спокој, уместо зидова и опкопа је свеуспокојавајући мир. Херувим који чува Рај предусретљив је према блаженима који обитавају у Рају, а страшан према одбаченима који су ван Раја. Све што чујеш о Рају, све је то чисто и духовно.
Ко слуша опис Раја, не може судити о њему, зато што опис Раја не подлеже људском суду. По рајским називима може се помислити да је он земаљски; по сили својој он је духован и чист. И духови имају једнака имена, али се светитељ разликује од нечистог. Ко говори, он осим имена које узима од видљивих предмета, ничим другим не може слушаоцима да наслика невидљивог.
Да Сам Творац едемског врта није његову величанственост заоденуо именима, позајмљеним од наше земље, како би га онда приказала наша поређења? Ако се човек задржава само на именима која је Божија величина употребила ради приказивања Едема, онда самим тим именима која су употребљена за нас, он сужава вредност Едема и умањује Доброту која је Своју висину приклонила нашем детињастом поимању, и пошто је људска природа далеко од разумевања Едема, оденула га је у слике да би га уздигла ка прволику.
Твој ум не треба да буде збуњен овим именима. Рај поседује имена која су ти блиска не због тога што он има потребу за сликама које су позајмљене од тебе, већ зато што је твоја природа сасвим немоћна и мала пред његовом величином, иако се његове лепоте умањују када се описују слабим, а теби блиским сликама.
Пошто слабе очи нису у стању да виде зраке његових небеских лепота, Бог је дао Свом дрвећу имена нашег дрвећа, Својим смоквама је дао имена наших смокава, Његово лишће је приказано слично лишћу какво видимо код нас, да би све то учинио лако доступним разумевању оних који су обучени у тело.
Цвеће ове рајске земље далеко је бројније и сјајније од звезда које се могу видети на видљивом небу; благодатни миомирис који струји из Раја, као лекар ублажава део болести на проклетој земљи и својом лековитом снагом лечи ону болест коју је змија донела на земљу.
Струјањем које происходи из благословеног дела Раја заслађује се горчина наше земље, ублажава се проклетство наше земље. Едемом је још увек прожет наш изнемогли свет, остарео у болестима; њиме се проповеда да је нашој смртности послат лек живота.
Када су се блажени Апостоли сабрали зачуло се тамо силно хујање, а ово струјање из Раја, које се разлегало овим његовим насељима, изливало је своје миомирисе. Оно је помазало проповеднике који су морали да науче и доведу позване на Рајску вечеру, и оно им се радује зато што воли људе.

12.

Удостоји мене, да по доброти Твојој и уз помоћ Твоје благодати достигнем ову ризницу уља, ово похранилиште миомириса, да бих се и ја гладан наситио мирисних струјања. Мирис Раја увек храни све. Ко га је осетио тај од задовољства заборавља на сваку храну. Благословен Онај Ко је припремио ову царску трпезу у Едему!
У мени се поново родила радозналост; желео сам да упитам, али бојао сам се да се на то усудим; али онај који је водио моју мисао дао је мом питању мудрост; и поверовао сам свему што ми је рекао, зато што се у речима изражавало управо оно што сам хтео да знам.
Питао сам: како је лажљива змија сазнала за Божију заповест? И добих одговор: по слуху, знала је змија истину тајне. Глас се обратио Адаму, који га је одвраћао од Дрвета познања добра и зла.
Лукави је чуо овај глас, завео посленика и наговорио га на преступ, те је пре времена убрао плод, чија би пријатност својевремено постала другачијом, али је за онога који га је убрао пре времена, садржавао у себи несрећу. Лукави је прикрио истину преваром, јер је знао да ће онога који се усуди да учини тако нешто, задесити нешто сасвим друго, јер се добро које се стиче кроз грех, претвара у проклетство ономе који га стиче.
Сети се Озије који се усудио да уђе у светилиште: када је тражио првосвештенство за себе, изгубио је царство (2 Цар. 26, 16). Адам је хтео да стекне, а удвостручио је своје сиромаштво. У светилишту можете видети дрво, у кадионици плод, у губи - голотињу. И Озија и Адам су претрпели штету од двеју ризница.
Али изашао је други непобедиви Борац, и обукао оно оружје којим је први Адам био побеђен. Непријатељ је угледао оружје и обрадовао се, не осећајући да ће бити покраден/поражен. Оно што је морало да у њему изазове ужас, то је било скривено унутра; а што га је охрабривало, то му је било откривено. Лукави је дошао да победи, и изван очекивања, остао је побеђен.
Бог је посадио два дрвета и Рају - Дрво живота и Дрво познања. Оба су благословени извори свих добара. Њиховим посредством човек се може уподобљавати Богу - посредством живота не знати за смрт, а посредством мудрости не знати за заблуду.