О сличности и разлици душе и тела Архимандрит Јован Крестјанкин

„Нетрулежни Дух Твој пребива у свему" (Прич. 12,1)

Душе свих људи су сличне по својој суштини, иако свака душа има своје личне особености, које се пројављују у различитим формама душевног живота и раз-воја. Извор форми својствених сваком човеку појединачно јесте срце човечије, захваљујући коме су испољавање душе, живот, мисли и поступци код свакога различити.

Философи античког света знали су да је душа невидљива и безоблична, тј она нема мере: величину која разликује једну душу од друге; нити има форме: било каквог облика душе; она се у човеку јавља као жива суштина, која у целину људске природе сједињује различита карактерна својства и унутрашње особине специфичне само за дотичну личност.

Из овог разлога можемо чути о некоме: то је људина, човек широке душе, када се ради о добром човеку; или супротно: он је ситна душица. Ове метафоре показују да неко има већу, а неко мању душу. Овде се не ради о природним особинама душе. За доброг кажемо „душеван човек", а за злог „бездушан човек", што не значи одсуство душе, него се односи на узвишену или унижену природу човечије душе.

Душа је носилац природних особина човека, из ње проистиче свака душевна активност. Захваљујући слободној вољи коју поседује, њено је делање усмерено ка добру или злу, полазећи од тога какав дух (Божији или сатански) обитава у њој.

Појам „душа" не значи увек исто. Некад се „душа" односи на сам живот, као, нпр. у еванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 16,25). У нашу душу се сеје семе речи Божије, а свака је душа различита: једна је камена, друга зарасла у трње, трећа плодоносна... Јединствено семе Божије је посејано у све душе, а какав ће оно плод донети то зависи од квалитета душе и особина које она пројављује у време зрелог узраста.

У души човечијој Бог животворном силом Духа, обнавља палу људску природу, градећи Царство Божије у унутрашњем човеку. Како се то догађа сакривено је од нашег поимања, (као што не схватамо како се догађа раст зрна баченог у земљу). Долазак Царства Божијега унутра, да се не види, за нас је чињеница коју примамо вером, а од нас се тражи брига око раста положеног зрна, тј. семена ради у души да не пропадне, него да узрасте. Треба да живимо са сазнањем да смо сарадници Божији у тајном послу изградње Царства Божијега у души, изабрани и призвани на ово дело од Самог Господа.

Све зависи од способности душе да духовно узраста. Дубље разумевање еванђелских прича о исцелењу глувих, слепих, немих, - односи се на духовно глуве, слепе, неме душе људске. Многе су неповратно изгубљене, заблуделе у тами греховној, скренуле са правога пута, и не постижу циљ и смисао свога живота на земљи.

Шта каже Еванђеље?

Како треба слепу душу привести Христу Исцелитељу? Значи, пре свега, извести је из света, повести је мало по страни од грехова људи, оставити је мало насамо с Богом, ослободивши је од разорног утицаја земље. Господ ради тако: пре него што ће исцелити слепога одводи га мало на страну.

Слепи Вартимеј (образ добре душе), седи иа путу из Јерихона за Јерусалим, од расадника греха ка Светоме Граду; он не само да седи, него виче, преклиње, вапи и моли Господа да обрати пажњу на њега. Тако је са сваком душом која потребује исцељење. И бесплодна смоква, и виноград који је дат људима на обрађивање - све су то људске душе у различитим степенима и облицима њиховог духовног узраста.

Бог је насадио по свој васељени виноград живота. Лоза је Син Божији, Исус Христос, од кога расту на све стране безбројне гране и чокоти, што су уствари душе људске (Јн. 15,5). Свака душа има могућност да узрасте у божанствени рукосад, окалемљена благодаћу да процвета као цвет, зрацима сунца - умним способностима; да миомирише мирисом цвета - бесконачним нијансама осећања; да чврстином воље као сочним и пуним плодовима у своје време дарује изобилан род. Истина је да су људске душе Божији виногради, из небеског врта пренесени и засађени у врту земаљском.

Господ је оградио душу - еванђелским законом. На узвишено место је поставио стражарску кулу - савест. Бог је виноград насадио, и оставио га људима како би се сами трудили око спасења својих душа. А Христово преображење на Тавору - то је образ преображаја душе која је пошла за Христом.

Увек када кажемо „душа" ми подразумевамо свеукупност наших душевних активности: осећања, мишљења, делања. Душа је наша мисао, осећање, жеља, порив, наш живот... Први човек је имао душу оду-ховљену при његовом стварању, а свако од нас је добија при њеном рођењу, начином тајанственим и непојамним.

Душа је непрестано у нашем телу, и како каже Свети Димитрије Ростовски, - нема ни најмањег дели ћа тела без целе душе у њему. Само душа даје цену телу, састављеном из многих атома, даје хармонију, омогућава учешће свих заједно у једном организму. Душевност је важна, како за телесни, тако исто и за ду-ховни живот.

О стварању и сједињењу душе и тела Архимандрит Јован Крестјанкин

„Речи које вам ја рекох, дух су и живот" (Јн. 6,63)

Преподобни Макарије Египатски о стварању душе човечије каже: „При стварању човека Бог говори: да створимо човека по образу и подобију нашему", (Пост. 1,26) - што се односи на унутрашње биће човеково, тј. на бесмртну душу.

Књига Постања сведочи: „И сазда Господ Бог човека из праха земаљскога и дуну му у лице дах живот-ни; и поста човек душа жива", (Пост. 2,7).

„Многи, - тврди преподобни Серафим Саровски -неправилно разумеју речи „дуну му у лице дах животни", сматрајући да се овде говори о души човечијој положеној у неодушевљена тела. Бог је тело Адаму саздао од земље, а са њим истовремено и душу и дух човечији. Удахнућем Духа Божијега, Он је душу човечију одуховио, одвајајући је на тај начин од душа животиња и биљака.

Епископ Теофан Затворник такође сматра да је душа човечија, исто као и душа животиња и биљака, саздана из праха земаљскога, иако слична души животиња, превазилази је управо сједињењем душе с Духом, удахнутом човеку од Бога при окончању стварања.

И Дух, као сила која исходи од Бога, и сједињује се с нашом душом у једну целину, даје јој могућност да позна Бога, да стреми ка Богу, да својим унутрашњим осећајем спознаје своје происхођење од Бога - јер душа и јесте честица Божанства у нама, која осећа своју потпуну зависност од Бога, и дужност да испуни Његову вољу, и да живи за Њега, Њиме и с Њим.

Свети Симеон Нови Богослов, значење речи: „и дуну му у лице дах животни" објашњава на следећи начин:"дах животни" подразумева душу, јер је Адамова душа била блиско сједињена, тј. осењена Светим Духом. Свети Дух је био Душа душе Адамове, и захваљујући таквом сједињењу душе с Богом - Адам је по благодати троичан: тело, душа и Дух.

Свети Василије Велики у својој „Беседи о стварању човека" говори: тело човечије је саздано иску-сним рукама Божијим из праха земаљскога, а не само речју „ да буде"; а душа је створена речју „да створимо човека", и њој је дана могућност узрастања путем подвига и знања ка савршенству.

Преподобни Јован Дамаскин: „Неопходно је исправно разумети да су душа и тело човечије саздани истовремено и заједно; Бог је у једном трену удахнуо човеку животворни дух, а како га је удахнуо ми то не знамо, и тако се човек одмах јавио у свој својој величанствености, савршен и душом и телом.

На 5. Васељенском Сабору Свети Оци су утврдили, сагласно учењу Светога Писма, да је душа створена заједно са телом, а не одвојено једно од другог.

Свети Григорије Богослов, блиско узајамно сједињење душе и тела објашњава пројављивањем Премудрости Божије, промислитељски устројеног нераскидивог савеза духовно-телесног. Ако, по његовом мишљењу, душа не би била свезана с телом, и ако не би била дужна да обуздава страсти и да укроћује грешне покрете тела, с обзиром да је поседница Божанске частице - она би се погордила превазносећи се сопственим достојанством. Али, пошто с телом преживљава све житејске тескобе, болести и искушења, она и телу пружа могућност да се заједно са њом уздиже бивствовању узвише-ном, чистом и божанственом.

„Душа је сједињена с телом, да се ми не би погордили образом Божијим у себи, него нас слаба земаљска природа свагда смирава - каже Св. Григорије, - како би у борби са телом ми постојано управљали поглед ка Богу... спознајући истовремено како смо и величанствени и ништавни, земни и небесни, смртни и бесмртни." Душа, иако различита од тела, налази се у веома блиском односу с њим, и својом веома фином и тананом природом овладава сваком честицом тела човечијег, што јој даје могућност да управља телом, да руководи његовим поступцима. Дух подстиче душу, а душа подстиче органе на правилно деловање.

Душа првога човека је имала образ и подобије Божије. Али после грехопада првих људи, она је била лишена благодати Светога Духа. А без благодати душа губи правилно настројење у мишљењу, осећању и делању. Ово је разлог зашто се Адамово потомство рађа у наследном греху, духовно грубо и слепо, смртно и пропадљиво.

Неопходан је био долазак на земљу Сина Божијега, и Његово искупитељно крстоносно страдање, како би пала душа људска поново задобила благодат Светога Духа.

Човек је призван да се уподобљава Богу, а уподобљавајући се Богу он приступа у богоподобно стање, само силом и благодаћу Божијом, коју је требало вратити души људској.

Свети Оци су сагласни да речи „и дуну му у лице дах животни" представљају стваралачки чин којим је душа одуховљена благодаћу Духа Светога. Зато је човек савез: духа, душе и тела - јединство природноразумне, осећајно-духовне личности - творачким актом Божијим призване у вечно блаженство и бесмртност.

Учење Светих Отаца Цркве о души човечној Архимандрит Јован Крестјанкин

„...Има тело телесно и има тело духовно". (1. Кор. 15,44)

Свети Оци и учитељи Цркве предивним изразима указују на лепоту и достојанство душе.

Свети Григорије Богослов: Душа је биће умно-созерцатељно, вечно пребивалиште, образ и дисање Свемогућег Бога; честица Божанства, енергија невидљивог Божанства и бесконачне светлости, нетварне и неугасиве, закључане у телу као у пештери; животворна и покретна природа душе сродна је природи разума и ума.

Преподобни Макарије Велики: Душа је умно, сваком лепотом испуњено, прекрасно створење Божије; душа је веома фино и истанчано тело, твар посебног рода; душа је велико и чудесно дело Створитеља, који је саздао њену природу безгрешном; она је умна, величанствена и дивна - образ и подобије Божије, у блиском сродству са Богом, у благодатном (а не суштаственом) општењу с Богом; надарена свим савршенствима својственим духу; због тананости своје брзопокретна, неух-ватљива, полетна.

Свети Јован Златоуст: Душа - естествена, разумна, духовна, брзопокретна, која је у непрестаном делању, драгоценија од целога света, неописиве лепоте, суштине сродне с небеснима, наравно, не Божанској суштини, него небесним бестелесним силама. Душа човечија је толико благолепна, и не може се упоредити ни са каквом природном лепотом. Кад бисмо телесним очима угледали красоту душе, никаква земаљска лепота нас више не би могла задивити. Ову лепоту могу видети само душевне, просветљенеочи ума.

Преподобни Јефрем Сирин: Душа наша је најлепше и најмудрије, од свих створења Богу најомиљеније биће, запечаћено тајном благодати и премудрости Његове.

Преподобни Јован Лествичник: Сав свет је ништаван пред вредношћу душе; свет пролази а душа је нетљена, и остаће свагда непропадљива.

Свети Кирил Јерусалимски: Душа је дело Божије, саздана по образу Свевишњега; она је бесмртно живо биће, разумно и нетрулежно; душа је слободна и има власт да чини шта хоће.

Свети Филарет Московски: Душа је невидљива танана сила, а њено биће је духовно и бесмртно. Образ Божији у човечијој души пројављује се не само у особинама бесмртности и духовности, него у свим њеним силама и способностима, а нарочито у: умности, доброти, слободи, дару речи и разумности. Реч је орган ума, а у њој се одражава образ Божији.

Почетак Речи је на Небу, изнад Неба, у вечности, у Богу (Јн. 1,1). Достојанство речи је божанска особина - јер је „Бог Реч". Син Божији у испољавању својих божанствених својстава у језику човечијем није нашао бољег имена од речи - Слово: „Име Његово је Слово Божије" (Откр. 19,13).

Слово има стваралачку силу. „Све Њиме постаде" (Јн. 1,3), - и зато у речи човечијој треба да постоји образ Слова Божијег и силе Његове. И заиста, на лествици свих створења, реч уздиже човека изнад свега земнородног: Она сједињује људе у заједницу; ствара градове и царства; у речи живи знање, мудрост, закон; речју се развија добродетељ; реч у молитви усходи ка Богу и беседи са Њим.

Слобода је способност разумног избора корисног и потребног, делатна сила човека који не пристаје на поробљеност грехом, моћ да изабере добро обасјано светлошћу истине Божије. У том смислу је образ Божији у души човековој.

Преподобни Јован Дамаскин: Душа је биће слободно, обдарено делатном и желатељном способношћу, вољом и умом, не као нечим одељеним од ње, већ као саставним њеним делом. Што су очи на телу, то је ум у души.

Душа је сједињена с телом и обухвата га као огањ железо. Душа је проста, жива, бестелесна, телесним очима невидљива, бесмртна, словесно-разумна, дејствујућа посредством телесних органа којима се помоћу ње дарује живот и узрастање, способност осећаја и моћ рађања. Душа је умно свагда покретна, слободне воље у избору добра или зла.

Блажени Августин: Душа је створена невидљива, разумна, бестелесна, бесмртна, богоподобна, образ свога Створитеља - Који говори да се образ Божији у човеку јавља у души боголикој. Човек је саздан по образу владичества, господства, и произвољења Његовог.

Свештеномученик Иринеј Лионски: Душа је од Бога створена и има сопствену природу која се разликује од природе ангелске. Изглед и обличје душа поприма од њеног блиског општења с телом. Изглед душе јесте изображавање унутрашњег лика који је различит код свих људи.

Свети Андреј Критски: Душа се одређује умом који созерцава Бога.

Праведни Јован Кронштадтски: Душа је човечија одраз лица Божијега; уколико је одраз јаснији то је душа светлија и спокојнија; слабији одраз душу чини тамнијом и неспокојном. А како је душа наша - срце наше, наравно, ако би се у њој кроз осећај благодарности одражавала свака красота и истина Божија, то одраза лажи у души не би било уопште.

Душа је саставни део духовног света. Бог се одра-жава у благочестивој души као сунце у капљи воде; у чистијој капљи одраз је јаснији, док је у мутној капљи одраз нејасан, а у сасвим црној, грехом помраченој души, одраза Божијега нема, а душа пребива у стању духовнога мрака, у стању безосећајности свега Божијег.

Душа је проста као мисао, брза као муња. Душа благочестивог човека јесте пребогата духовна ризница. Душа се управо и зато зове душом, јер она душе Духом Божијим, тј. има почетак од Духа животворног.

Свети Теофан Затворник: Душа је делатна жива сила, умна и чисто духовна. Својом физичком стра-ном она устројава тело, оживљује га, покреће, и дејствује кроз тело, а другом, вишом страном она се усавршава, спознаје себе, делује слободно, созерцава небеско, размишља о земном и стреми ка Божанственој вечности.

Душа одуховљена Духом Божијим Архимандрит Јован Крестјанкин

„И дух свој метпућу у вас..." (Јез. 36,27)

Зашто се у нашем времену, једнако као и у свим досадашњим временима, толико много говори о души људској? Зато што је душа - почетак живота, а живот душе јесте у Богу - што је суштина живота у заједници, а душевни живот је основа развоја и човека и друштва, у Цркви Христовој.

Душа је суштаствени део природе људске; душа је одређени облик енергије још увек непознат науци; она је бескрајна, разумна, духовно-природна сила, коју је човек добио од Бога при стварању.

Људи не виде своју душу, и зато је, нажалост, не цене довољно. Моћ душевна од Бога нам је дарована, и она је истовремено и прекрасна и драгоцена. Душа је одуховљена Духом Светим, и показује се као „честица" Бога у нама, указујући нам на могућност нашега обожења.

Душа је свеукупност свих мисаоних, емоционал-них и вољних покрета. Унутрашњи живот је основна душевна карактеристика која условљава наше спољашње поступке.

Душа одуховљена Духом Божијим, бесмртним и разумним, са којим је једно, - те је и зато душа човечија духовна и бесмртна - то је догма. По речима блаженог Августина, она је невидљива и без обличја. Бог ју је саздао духовном и живом, разумном и слободном - и она са телом чини јединствен живи организам.

Душу је могуће видети једино посредством откровења и божанственог просвећења. Духовним очима ума, они људи који су просвећени благодаћу Божијом, могу сагледати све аспекте постојања једне душе, и нама истинито сведочити о томе.

На основу богооткривених светоотачких учења о души можемо рећи следеће:

 Душа је: бесмртна, разумна, делатна духовна сила дарована човеку од Бога при његовом стварању, којом је управо и једино могуће, при деловању благодати Духа Светога, да се непрестано развија и обожује.

Душа је: бестелесна, личносна, самостална виша духовна и умна природа, посредством које се хармонично развијају сви делови нашега тела. Истовремено, душа је руковођена Светим Духом Божијим, који приводи у ред и поредак разнолике намере, покрете и помисли.

Душа је слободна јер је обдарена желатељном и делатном способношћу. За време свога земаљског живота тесно је повезана са телом, и носи све невоље и тегобе телесне. Душа у телу делује кроз телесне органе. Она управља телом, а сама је руковођена Светим Духом, и у њој се стичу, заправо сједињују све особине једнога човека, и из ње проистичу.

Душом познајеш Бога и молиш се Богу, јер су молитва и богопознање храна души. Одуховљеном душом распознајемо добро и зло, и у њеним дубинама врши сеневидљиви избор животног пута. Подвигом воље и помоћу Божијом, душом препознајемо вољу Оца Небескога, прихватамо је умом и срцем, и слободним избо-ром устројавамо сопствени живот у складу са заповестима Божијим.

Бог се души открива, и она спознаје како се треба борити на путу спасења, како побеђивати искушења и нападе поднебесних духова злобе, и душа је та која препознаје земаљске саблазни и прелести, али и небески духовни свет, и колико је то човеку могуће, осећа и препознаје Божије присуство у свету.

Кроз душу Отац Небески бивствује у нама, будући да је душа саздана бесмртном, самим тим је предназна-чена да буде храм Духа Светог. Уколико човек освећенкрштењем не проведе живот у гресима и страстима, Дух Божији постојано пребива у души и телу, као не-рукотвореним храмовима Духа којима је предодређен вечни живот.

Душа је источник свих наших дела, жеља и помисли. Господ Исус Христос својом искупитељском жртвом, удахнуо је у нашу бесмртну душу нови живот, и могућност блиског општења са Њим, кроз свету тајну животворног причешћа, које се не може упоредити ни са каквим општењем људи међу собом.

Животиње и биљке такође имају душу. Али, људска душа се разликује од свих осталих живих бића по дару духовности и разумности. Њена нижа, анимална природа сродна је души животињској, а њена виша одуховљена природа, узвисује је изнад свих осталих створења и слична је природи анђелској.

Бог је створио душу по образу Духа, положивши у њу законе добродетељи, расуђивања, благоразумности, вере, наде, љубави, знања, и осталих врлина духа. Об-раз Божији у души човековој испољава се у три вида богообразности сила душевних: уму, вољи, срцу.

Све саздано Богом је прекрасно, па и душа човечија. Њена тананост и узвишеност испуњена је необич-ном красотом и бесценим небеским духовним богатствима - због чега је душа вреднија од свега у свету. Све лепоте света ништавне су у сравњењу с душом. Вечни Бог нема почетка ни краја своме Бићу, док душа има свој почетак у Богу, али, с обзиром да је бесмртна, нема завршетак у смрти.

Од свих створења Божијих душа је највећа после анђела. Чак ни анђели немају ту част да буду обитавалиште Духа Светога, а души људској је ово даровано (1 Кор. 6,20).Човек, саздан по образу и подобију Божијем, гресима својим може унаказити подобије Божије у себи, али образ Божији, и унижен и упрљан, заувек остаје у души.

Душа је бесцена. Сам Господ Исус Христос је рекао: „Каква је корист човеку да сав свет задобије, а души својој да науди" (Мт. 16,26). Душа је драгоцена. Величину њене драгоцености сведочи искупитељска крв Спаситељева проливена на Голготи, Његова крсна жртва за спасење сваке душе (1 Кор. 6,20). Нема цене за бесмртну душу: она је искупљена крвљу Богочовека, и призвана од Њега у вечни живот и блаженство, јер носи у себи образ свога Створитеља.

Од прародитељског пада душе свих људи постале су место пребивања злих духова. Зато је Господ Исус Христос дошао да је обнови и преобрази, ослободи је ропства злу и греховној тами, у коју је преступом доспела.

Који верују у Христа обновљени су Духом, и постају нови људи, у којих је ново срце и нови ум, тј. нова душа. Зато душа, као дете к мајци, отима се Оцу Не-беском, свом Источнику и Родитељу, и једино у Њему налази покоја.

Цена душе човечије јесте цена проливене за њу крви Спаситељеве, из бесмртне љубави којом је љуби, сад и у вечности.

Духом Светим свака душа живи Архимандрит Јован Крестјанкин

Дух је оно што оживљава; тело не помаже ништа." (Јн, 6,63)

Одговор на питања о души човечијој веома је подробно изложен у Слову Божијем, и он опет није сасвим јасан људима који нису припремљени за разумевање виших циљева живота.

Брига о души требало би да буде свакоме од нас главни животни труд. Управо зато што јасна представа о природи душе, њеном происхођењу, бесмртном назначењу, узвишеном достојанству и бесценој вредности - доприносе дубокој вери која помаже човеку да лакше претрпи страдања земнога живота, са надом у вечни живот у Царству Небеском.

Душа није материјалне природе, нити је чулном оку видљива. Она је свеукупност наших осећања, размишљања, жеља, стремљења, сазнања, намера срца, слободне воље, умних моћи, савести, дара вере и наде у Бога.

Душа је бесмртна, и зато је она бесцени дар љубави Божије људима. Ако човек не познаје учење Светога Писма, и не зна да осим тела има и душу, посматрајући себе и свет око себе природно ће закључити да поседује разум, вољу, осећање, савест ... и све друго што га разликује од животиње, а указује на постојање више духовне стварности.

Нашој души је по Савету Свете Тројице и Божије Премудрости, дарован живот овде на земљи привремено - а наставиће се у вечности, ако буде живела по Бо-жијој вољи.

Веома често видимо у свакодневном животу људе који су здрави, безбрижни, све имају а опет су неза-довољни, јер не виде смисао свога живота, који је удаљен од заједнице љубави са Богом и ближњима; и, насупрот њима, људе притешњене болешћу, сиромаштвом и свакојаким другим невољама, како су испуњени миром, благошћу, благодарношћу и унутрашњом духовном радошћу, јер знају за Бога и живе по Његовој светој вољи.

Еванђелску потврду о томе да у нашем телу живи и душа, видимо у догађају на Гори Преображења када Господ Христос разговара са пророком Мојсијем и Илијом о предстојећем крсном страдању Исусовом, ко је је било неопходно не само ради спасења нашега тела, него још више ради избављења душа наших.

Све душе људске су једнаке пред Богом. И мушкарци и жене при стварању Божијем саздани су јед-накима. Душа, вољом Божијом, носи у себи Његов образ и подобије, које се састоји у следећем:

Бог је Вечан, јер Вечни Бог нема почетка ни краја свога Бића, а душа човечија има свој почетак у Њему, али нема завршетак, јер је бесмртна.

Бог је Свемогућ, и из превелике љубави је и човека обдарио даром свемогућства, дајући му да буде господар природе, да овлада њеним тајнама, и да их потчини да му као господару служе.

Бог је Дух Свеприсутни, и Он дарује човеку мисао која га у трену преноси у разне крајеве земље и васељене; истим тим духом ми бивамо у заједници са Богом и Светима, као и са својим ближњима, одвојеним и веома удаљеним од нас.

Бог је Дух Свезнајући, и Он човеку дарује божанствену особину разумности, којом може овладати многим сазнањима, као и памћење да сачува знање и користи се њиме благоразумно.

Бог је Дух Свесвети, и човек помоћу Божијом за-добија бесцени дар благодати, чијом силом достиже одређену меру светости.

Образ Божији утиснут је у саму природу наше душе: срца, ума и воље, - а подобије Божије даровано нам је ради усавршавања душевних сила, и ради духовногузрастања, - стицања подвигом добродетељи, која је залог очувања благодатних дарова Духа Светог, а чији је коначни циљ - светост.

„Образ Божији - говори Свети Димитрије Ростов-ски - налази се и у душама неверујућих људи, а подобије Божије само у душама добродетељних хришћана; када хришћанин смртно сагреши он се лишава само подобија, али не и образа. И ако буде на вечну муку осуђен, образ Божији ће у њему остати заувек, а подобије не."

Боголика душа наша чини нас сродницима Божијим. Она је нерукотворени храм, одређен да у њему обитава Дух Господњи. У овоме је и смисао постојања душе човечије, њено преузвишено достојанство, и њена нарочита част и слава, промислитељски јој од Бога дарована.

Чисти и безгрешни анђели нису се удостојили ове части, јер није њима дато да буду храм Духа Светога, али јесте души човечијој.

Човек не бива самим рођењем храм Божији. Рођењем он стиче ту могућност, а по светом крштењу, којим се душа освећује Духом Светим, она стиче право да буде у слави која јој је намењена. Господ Исус Христос основао је своју свету Цркву, поверио јој свету Тајну Крштења, како би бесмртне душе људске учинио храмовима Духа Светог.

Још у Старом Завету Свети Дух је говорио кроз пророке: „Уселићу се у њих, и ходићу међу њима, и бићу им Бог".

Душа је и унутрашњи храм тела човечијег - а Господ ју је обдарио великим даром - даром слободне воље. Она има урођену потребу да чини добро, да воли, да буде чиста, кротка, незлобива, негневљива... Слободни дух који обитава у души није препрека ничему што је заложено у човечију природу, и за чим жуди његово срце... а душа чезне за духовном благода-ћу мира Божијег.

Мир Божији - то је једно од својстава Царства Божијег, и он се налази тамо где је присутно Царство Божије, тј. у нутрини нашега бића, у срцу... Мир Божији тражи и налази она душа која љубавном чежњом жуди за сједињењем са Господом и створењима Његовим.

Мир Божији стиче она душа која је чиста и безазлена, у којој нема лукавства, која је отворена пред Свевидећим оком Божијим Кога гледа умним очима, јер Он такву душу љуби и постојано у њој пребива.

Душа је бесецени дар Божији. Да би повратила изгубљено блаженство рајско, сам Господ Исус Христос, Син Божији и Син човечији, за њу је пострадао да би је искупио.

Душа је драгоцена, и зато јер је предодређена за вечно блаженство. Спаситељ је сишао на земљу, пострадао  из   превелике  љубави  за душу,  коју  љуби љубављу вечном, да би је вратио у славу и достојан-ство, које јој и припада у првенству међу створеним бићима, наравно, одмах иза првосазданих анђела. Сам Го-спод је казао да су све лепоте и богатства света ништа, спрам богастства и лепоте боголике душе, невесте и красотице Христове. Зато је њој урођено стремљење ка светости и савршенству, украшавање славом бесмртнога духа, туга за небеским завичајем, искање Бога и чежња за Њим. Богочежња душу надахњује на подвиг, на  ношење   крста,   на  добровољно  мучеништво  за жељеног.

Већ смо рекли: душа свакога човека стреми ка светости. У свету има много манастира, у којима се налази много различитих људи по звању и знању, али свима језаједничко једно: чежња да опште са Богом.

Руси имају велику љубав за поклоништвом светињама. Некад се путовало пешице, људи су прелазили и по стотину врста, и у неописивој радости посећивали света места, да би тамо провели неколико дана, и препорођене душе враћали се истим путем назад.

Шта их је гонило на овакав подвиг? Жудња за Богом! Осећање присуства Божијег. Благоуханије раја... у светињама и у светима Његовим. Потреба да Богом насите душу, да је опије Дух, да са собом понесу ово благодатно осећање и да га поделе са ближњима.

Зато душа не налази себи места услед буке земаљске; она се отима навише из брлога страсти и греха, жели да се домогне висина на којима је чистији ваздух, како би се нахранила и насладила лепотама вишњег света, који созерцава умним очима и не жели да се одвоји од њега, него да у вечности тамо пребива. Душа носи у себи тиху и танану, истовремено веома дубоку, из дубина вапијућег срца исходећу тугу по Богу, бол за вечном небеском лепотом. Она носи у себи предосећање живота бесконачног, залог божанствене красоте и веома је привлачи повратак у своју исконску отаџбину, као птицу у хладним јесењим данима то-пли сунчани крајеви.

Жудња душе - то је жудња наших мисли да се прошире на широко поље знања, без ограничења на познање света видљивога, проницање у сферу света невидљивога, света духовнога, божанскога и бесконачнога, коме она по својој суштини и припада.

Она чезне за духом мира, духом благодати, унутрашњим покојем, за срећом, - без обзира што се налази у стању пада, и у окружењу пуном недаћа, тескобе, беде, јада... које унижава и прља њено достојанство. То је жудња за слободом духа коју никакве световне свезе не могу спречити, ако се обуче у непропадљиву одећу врлина.

Душа чезне да схвати у чему је смисао живота, и зашто је живот овако кратак, а човек има много тога да уради на земљи, и не жури му се да напусти овај живот.

Душа чезне да распрши сва своја колебања, сумње и недоумице... Како би истинитом силом живе вере проникла у духовни невидљиви свет, упознала га, и на време се потрудила да по његовим узвишеним закони-ма још овде на земљи поживи свето.

Богочежњиву душу може задовољити и испунити само благодат Божија. Док се одушевљава природним лепотама, душа не осећа насладу само од прекрасног погледа, него још више што у створеном свету гледа величанствену замисао Творца и Његово присуство у створењима, кроз која се реално сусреће са њиховим Узрочником.

Душа иште Бога, и жели општење с Њим, отима се к Њему, пружа се ка своме Оцу Небеском, као дете мајци.

Међу многим испољавањима наше душе, и нама самим незнаним, често се испољава глад душе за веч-ним животом. Душевна глад је јача од телесне глади.

Душа је гладна кад се не храни молитвом, и тада јој је срце празна пустиња бескрајних жеља, хладно и грубо, туђе свему светоме. Ово се догађа кад човек дуго вре-мена живи бесмислен живот, погружен у пороке и страсти, и душа намучена и помрачена грехом почиње да бива потиштена и жалосна, сагледава своју гре-шност, промашеност, и почиње да чезне за небеским, чистим духовним животом. Отима се Оцу Небеском Кога призива неутешно: очисти ме, Господе, благодаћу покајања...

Вишим стремљењем душе јавља се и вера у Бога.То су њена крила која је подижу изнад земље, а сво-јим духовним видом вере прониче у свет духовни, невидљиви. Њена насушна потреба постаје - испуњење заповести Божијих, јер је гладна и жедна исти не, правде, милости и лепоте, и свих осталих блаженстава Божијих.

Живот душе је скривен од наших погледа. Души је неопходна храна, исто као и телу; она се суши, вене и пропада, живећи у атмосфери грешних људских навика и жеља. Душа пробуђена за виши свет жели да удише небески ваздух чистоте, чезне да општи с Богом, тражи да пије са неисцрпног извора светости и светлости, којим живи, креће се и постоји. И зато одлази у храм.

Као што цвеће расте и цвета само када се освежава росом и влагом, тако и душа наша сазрева за живот вечни само када се орошава росом благодати Духа Све-тога, јер - „Светим Духом свака душа живи." Душа се у храму Божијем укрепљује да лакше поднесе земаљска искушења. На њу се излива изобилна киша благодати, кроз молитву, појање, богослужење, причешће... Ако нам је молитва искрена и дубока, ако извире из дубине бића - ми ћемо осетити близину Божију и Његово присуство у светоме храму.Душу не смемо оставити гладну и жедну. Уколико се она не насити храном светих на земљи - то ће њена глад у вечности бити неутољива и неизмерна. Услед наше велике огреховљености ми не примећујемо ту страшну душевну глад, која се пројављује у духовној чамотињи и безразложној душевној тузи и унинију.

Ореховљена душа може постати духовно мртва за вечни живот. Зато је неопходно да посећује храм Божији, јер се у њему сеје драгоцено семе речи Божије, које лагано очишћава душу, и ако је истрајна у борби са искушењима душа ће временом доживети истинско чудо, препородити се покајањем, очистити се, и обући у чисту и светлу одежду врлина.

Душа неописиво пати у душевним мукама, притешњена је тескобом и силно страда због наших грехова - који се могу исцелити само у Цркви Христовој. Само у Цркви дишемо плодотворном и животворном молитвом, само у Цркви црпимо силе за духовни живот - јер је у храму свом невидљиво присутан сам Спаситељ.

Показатељ душевног здравља је жеља за молитвом; здрава душа воли молитву, јер је она - дисање душе. У човеку који не осећа потребу да се моли пребива мртва душа. А душа умире због греха... Сваки грех оставља ране на души, а од неисцељених рана душа умире, умире сад и у вечности којој нема краја, и то је паклено мучење душе. Лек за душу је - покајање. Оно је почетак њеног васкрсења, њеног препорађања за Царство Небеско, и нема другог пута на Небо.

Молитва је сила душе. Док се моли, по речима Светих Отаца, душа као да напушта своје тело, и иде у сусрет Ономе Који њој иде у сусрет - свемогући и љуб-веобилни Отац њен. Општење наше душе с Богом свршава се молитвом, и зато је свако обавезан да принесе плодове молитвеног горења пред Богом, како би молитва постала слатка, укусна, и радосна потреба, - као ваздух плућима, као храна телу.

Душа није саздана да греши. Њој, која је из руке Господње изашла чиста и безгрешна, грех је противан и непотребан. Грех је највећи непријатељ душе, отров смрти и жалац пакла.

У светом чину крштења душа се одева у беле и светле хаљине, које током живота упрља гресима. Не заборавимо да су сви покрети духа, - осећања, мисли, жеље, намере - повезани међу собом. Кад грех почини-мо у срцу, иако га нисмо делом починили, њиме запечаћујемо наше духовне активности. Ако ступимо у борбу са злом, које је нашло своје место у нашој души, по-казујемо се слабим и немоћним.

Душа се чисти сузама и покајањем. Очишћење душе је неопходно зато што је она храм Духа Светога. А Дух Господњи обитава само у чистом сасуду. Очи-шћена од греха душа представља невесту Христову. Она је сунаследница раја, сабеседница анђела, она је царица испуњена благодатним даровима милости Цара Славе.

Лепота и величина верујуће душе је у њеном смирењу. Врата душе јесте - срце. Како бисмо сачували душевну чистоту морамо будно стражити над срцем да у њега не продре ништа грешно што може нашкодити души.

Човек је од Бога добио чисту и свету душу. Греси и страсти у почетку прљају душу само малим мрљама, али ако наставимо огреховљен и острашћен живот, вре-меном греси изједају душу као мољци хаљину.

Душа пре тела задобија вечни живот. С нашим преображеним телом она се сједињује тек после васкрсења мртвих. Најважнији задатак на земљи за верујућег човека јесте да се потруди око спасења своје душе. Јер, ако долично не припремимо душу за живот у небеском свету у коме треба да се настави њено бивствовање, како ће се она несигурно осећати кад се нађе пред затвореним вратима раја?

У кратком, као трен спрам вечности, нашем земаљском животу, можемо: или погубити нашу душу, или је спасити за вечност. Зато је неопходно да украсимо нашу душу непролазном лепотом, уподобљавајући је божанственој красоти нашега Господа, како би се вазнела на Небо као у родни дом, дом Очев. Амин.