Свети Оптински Старци о Исусовој молитви
”НЕ ОСТАВЛЯЙ БОЖЕСТВЕННОЙ МОЛИТВЫ - Оптинские старцы о молитве Иисусовой”,
Москва 2006.
ПРЕДГОВОР
По завету преподобних Стараца Оптинских
„Сада се гаси старештво...” - са тугом је говорио велики Оптински старац Варсануфије (Плиханкова). - Сада већ нема старештва, код нас у Оптини гасе се последњи. Демон ни на шта тако не устаје, као на чување старештва - јер се њиме руше све његове силе. Свуда се он старао да га угаси - и угасио га је. Постоје монаси, који исправно живе, али о откровењу помисли, о старештву, они ништа не знају. Зато је без старештва у многим манастирима остала само форма монашког живота, само спољашност. Исусову молитву сада ретко ко твори, а шта је монаштво без Исусове молитве?
Оптинско предање сачувај је за нас значајну повест у духу древних патерика, о томе како је 1856. Године - светитељ Игњатије (Брјанчанинов) посетио Оптинску пустињу и тражио међу братством некога, ко се озбиљно занимао Исусовом молитвом, према којој су, већ и у то време знатно охладнели у многим отечественим манастирима. Оптинци су указали Преосвећеном на расофорног послушника Алексеја Зерцалова - будућег старца Анатолија (духовног оца, о. Варсануфија), који се у истим бавио светоотачким учењем о умној молитви. Епископ Игњатије примио га је пријатељски и радо и они су дуго разговарали о разним духовним предметима. Проћи ће године и старац Анатолиј (Зерцалов) сам ће постати наставник младих, сам ће, убеђивањем и саветом, захтевати од свог стада учење Исусовој молитви. На страницама часописа „Душекорисно читање” од 1902. - 1906. била су први пут објављена писма јеросхимонаха Анатолија, сестрама Шамородинског женског манастира, у коме је он читаву деценију био духовник. Основна тема тих дивних душеспасоносних писама - била је Исусова молитва, која, по речима старца, „весели срца”.
Духовним учењима старца Анатолија (Зерцалова), настао је овај зборник „Не остављај божанствену молитву”, који ми сада представљамо нашим богољубивим читаоцима. Блажени баћушка учи да се позна и воли Бог, објашњава високи циљ живота хришћанског, бодри у подвигу борбе са страстима помоћу „мача духовног” - Исусове молитве.
Године 1891. у тај оптинско Јовано-Претечев скит, на чијем је челу био отац Анатолиј, ступио је Павле Иванович Плиханков - будући старац Варсануфије (који је такође био начелник скита). Знамените духовне беседе тог старца, записане његовим чедима, дошле су до нас у многобројним преписима. Ми смо, први пут, прихватили да саберемо у једну књигу учења преподобног Варсануфија Оптинског о Божанственом делању свештене умне молитве. Једноставне и разумљиве речи страца, изразити и дуго памћени његови светли примери били су, не само међу послушницима - монахињама оца Варсануфија, већ и међу побожним мирјанима, који су се васпитавали под мудрим руководством баћушке на путу духовног живота. Сваки његов сиже о Исусовој молитви има у заглављу фрагмент из песништва старца „Молитва Исусова” и то је било укључено у шамординска издања 1914. и 1915. године.
Наш зборник се завршава записима из дневника (у новопронађеним преписима) најближег ученика старца Варсонуфија - оца Никона (Бељајева), оптинског исповедника вере, који је завршио свој земаљски пут у тешкој северној робијашници. Његовим личним записима о Исусовој молитви, додата су упутства, која је последњи оптински духовник адресирао 1920. године, сестрама женског општежића, које су се подвизавале у суседству са Оптином Козељске.
„Не остављај божанствену молитву” - призивао је старац Варсануфије пре једног столећа, - „и ти ћеш видети, пун изумљења, блиставу даљину другога света... ”
Нека се испуне ове речи утешне великог оптинског аве и на нама грешнима, који покушавамо да пођемо трновитим путем Божанствене молитве.
Издавачи Велики пост 2004.
ПРЕПОДОБНИ АНАТОЛИЈЕ (ЗЕРЦАЛОВ)
Срце је фитиљ, Молитва је огањ...
Ти си дошла у манастир да се учиш - и учи се трпљењу, смирењу и другим врлинама, које красе венац монаштва. Ко се учи неком занату, да ли ће узети шило, конац, секиру или кичицу и одмах направити чизму, ормар, слику? Ако то не може да буде у стварности - онда, како можеш ти одмах да се научиш науци над наукама - која учи небесном ангелском животу.
Буди спремна да прихватиш патње. Јер, свима, који заволе Исусову молитву, непријатељ никада неће да остане без освете: већ ће неизоставно да обмањује и старе и младе, желећи да им напакости.
Молитву умно држати може се и у немоћи и кад има народа и на служби. Од тога, понекад, боли глава, али, шта се ту може? Зато заволи молитву. Хиљаду пута је заволи. Старај се да држиш мисао са Исусом не само у глави, већ је усмеравај према прсима. Тада ће прса заболети, али, без тога је немогуће. Бог наш је отац... А где је нечисто, тамо је и болно. Такав бол се шаље за нашу недостојност, али, са временом - пролази.
***
Монаштво је изнад свих наука. Оно учи небесном ангелском животу... Ти си обавезна да увек на језику имаш име Исусово, као што верена невеста има пред очима слику свог женика.
***
Док човек није окусио да је благ Господ, тешко ће непрестано имати у срцу Исуса. Али, молитву не остављај. А главно је, да у време молитве признајеш своју грешност и да си недостојна изговарати име, које Анђели непрестано славе на небесима и људи на земљи. А патње скупљај као ризницу, јер то помаже Исусовој молитви.
Зато враг и учи и подстиче све, који могу да ти наносе патње. Сваки хришћанин, што се више држи ове молитве, тим више озлобљује ђавола, који не трпи име Исусово.
***
Теби је тешко зато што немаш на уму шта значи име Исусово. Исусову молитву брзо стећи немогуће је, онда би је сви творили, али је она сувише скупа. О, наш високи монашки уделу!...
***
Молитва Исусова не може бити у почетку без облака помисли. А после, мало по мало, очишћује се.
***
Молитва Исусова не само да не смета, већ чак помаже да се слуша читање и певање и помаже уобичајеној црквеној и келијној молитви и услађује, веома услађује срце и дух чини мирним и даје светлу мисао... Старај се да смирујеш себе и молитва ће се брзо стећи. Само не жури и чекај на помоћ Божју.
***
Твори чешће Исусову молитву - биће веселије срцу. Само се потруди да искорениш трулеж срдачну, тј. да се не одушевљаваш нечистим помислима. А без Исуса никада нећеш очистити срце.
***
А да се радост разлива у срцу - то се дешава, о томе сам ти говорио. Понекад Господ жели да подвижника утеши, видећи да он већ изнемаже, од усиљеног напрезања за ту молитву... Прави молитвеници, већ кроз неколико дана осећају радост и сладост, која се из срца разлива на целог човека. Али, опасно је примати радост без расуђивања, јер се и сатана претвара у светлог Анђела. И зато буди опрезна - чувај се и да примаш, чувај се и да одбациш...
Молитва се прекраћује обично од празнословља, преједања, осуђивања и главно - од гордости. А пошто си ти особито горда, то се особито и придржавај те молитве.
***
На свету ништа тако не помаже као подношење невоља и љубав према ближњима.
***
Исусово име узнемирава непријатеља душа наших, који, ако се настани у срцу и ту борави - ти ради што ти је заповеђено. Памти да је Исус, Кога ти призиваш, јачи од непријатеља.
***
Када се молитва буде утврђивала, онда, не ослаби пажњом. Иначе ће те напасти блудна страст. И то није прелест, већ ствар природе, што произилази од неправилног умног делања. Исправљање почни од овога: не слаби пажњом и држи ум усред срца. Али, ако се он навикао да клизи наниже, онда остави за време и бави се читањем. Држи се тог правила и нећеш погинути. Молитву не остављај. Такве ствари дешавају се са многима.
***
Ти си изразила жељу да пређеш другоме оцу... Ако тако буде, то значи, узети на своју душу одговорност, ако нови наставник поведе тебе другим путем. А за тебе је то двоструко опасно, зато што пролазиш пут умне молитве. А, ако он тај пут и сам не познаје, куда ће те он завести? Ја сам имао пример да учени, врло учени људи, - на делу, ни за длаку нису схватили то духовно делање. Зато што се тај пут даје не књигом, већ крвљу. „Дај крв и прими духа”.
***
Прочитавши твоје писмо, одмах сам пошао баћушки Амвросију. И заједно смо га тумачили. Ми нисмо нашли у молитви неправилности. Само такве ствари - као благоухање - не треба примати. Срдачно место не треба упорно тражити, када узрасте молитва, она ће га сама наћи. Ми треба да се старамо да пренесемо ум у речи: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешну”. Светитељ Димитрије Ростовски учи: „Где је ум, тамо је и срце”. А да се молитва прекида то другачије и не може бити. А кад би увек била непрекидна, - свети оци уче: „Бој се, то је вучја стаза”.
***
Дешава се да у току молитве наилази сан, леност, туга и охлађење према свему - и то траје по неколико дана, чак и недеља. Можда си ти била покрадена тајном сујетом, гордошћу или осуђивањем, или гневом, или нечим другим. Наш непријатељ и натерује нашу природу да би у празно и у лености проводила своје дане, уместо да се припремамо за вечност... Благодат, као да за неко време одступа, да би човек боље познао немоћ своје природе и да би више прибегавао Богу, молећи од њега помоћ и заступништво. За велике подвижнике, који се боре и труде у молитви, то време јесте најблагопријатније за задобијање великих венаца.
***
Молитва Исусова не може бити јака, без великих патњи. А да би се учврстила молитва, најбоље је средство - трпети невоље и презирања! А без тог делања, тежак је и безуспешан живот монашки.
***
Молитву твори, а судити о њој - не суди. Није твоја ствар. Не труди се да сазнаш од кога се нешто шаље, већ само трпи и извештавај нас. А ако молитва (која се изговара) сама прелази у умну, - не треба је прекраћивати. Треба стално укоравати себе и не збуњивати се.
***
Боље је од свих крстова и крстоносаца, од свих портрета и њихових оригинала, насликати на меканом младом срцу Најслађе Име, светозарну молитву Исусову. А, када се утврди у срцу Исус, нећеш пожелети ни Рима, ни Јерусалима.
***
Чудно је питање: Како загрејати воду? Разуме се, ставити у воду, која се рађа од топлоте осећања, треба загревати такође горућим угљем - огњем. Ако видиш да се клати суза, држи се чвршће за Бога, Исуса Христа Сина Божијег, - и закипеће вода суза. Дисање ноздрвама ћемо касније објаснити. А сада само мало: Ти дишеш чиме? Ухом? Не, већ ноздрвама! Но, то ти је све! Значи, сједини са дихањем молитву - то је дисање ноздрвама.
***
Ако и лежиш - твори молитву! ... А може и да се деси, да би ти њу радо вршила, али немаш снаге - врата су се закључала. И онај, који је успео да упали свој светилник, тај ће и ликовати са најслађим и најжељенијим својим Жеником у неућутној песми, оних, који празнују. А светилник - то и јесте та молитва. Срце је фитиљ, молитва је огањ, а неизречена радост у срцу молитвеном - јесте дејство Духа Светога...
***
Што се тиче тешкоће на души, ја сам ти говорио и опет говорим: једино средство да се буде спокојан и весео јесте Исусова молитва. А без тог драгоценог дара, монашке утехе не тражи, не очекуј.
***
Ти си опет болесна? Значи, не сећаш се мога лека. Ја сам ти говорио: твори стално Исусову молитву и бићеш здрава. Ја теби нисам онако давао тај савет, већ добро га на делу испитавши.
***
Бројанице можеш носити сакривено, али да их не би носила без ума, знај, да су оне израз онога што је у срцу, тј. имена Исусова. Као што је круг бројаница бесконачан, тако се и име Христово увек призива.
ПРЕПОДОБНИ ВАРСАНУФИЈЕ
Музика душе стиче се Исусовом молитвом
Сећате се, ја сам говорио о унутрашњем, или како га понекад називају мистичном монаштву... Али, само не мислите, да је одмах потребно на небо узлетати и мртве васкрсавати. Не, у почетку се треба вежбати у спољашњем монаштву и искорачити из њега. А приступити одмах унутрашњем немогуће је, потребно је претрпети разне патње, унижења, озлобљења и унутар себе од ђавола и изван од неразумне сабраће. У почетку је потребно проћи сав опит.
Постижући савршенства Божија…
Њен почетак је - тесан пут
Души забринутој нема одмора.
Муке и трудови, велика страдања,
збуњујући вихор, презрење, порицање подвижника сусрећу;
види он какве невоље устају са свих страна...
Молитва Исусова има огромно значење у животу хришћанина. Она је најкраћи пут за задобијање Царства Небескога, мада је тај пут дуг и ступањем на њега, ми морамо бити спремни на невоље. Истина, велики значај имају и друге молитве; и човек, који твори Исусову молитву, слуша у цркви молитвословља и песнословља, обавезно врши келијна правила, али, Исусова молитва брже од других, доводи човека у покајинско расположење и показује његове слабости, а према томе, брже га приближује Богу.
Човек почиње да осећа да је велики грешник, а Богу је то и потребно.
Узмимо пример: у Оптини постоји гостионица оца Михаила. Како доћи до ње из скита? Врло просто. Ићи десно по алеји, затим, поред цркве, кроз Свету капију и надесно, ту се попети уз степенице - и доћи ћеш у своју собу. А може се доћи и другачије. Доћи до Жиздре (реке), пребацити се скелом на другу страну, доћи до Козељска, преко моста прећи Жиздру и кроз шуму доћи у гостионицу.
Наравно свако ко било колико да познаје Оптину, без муке ће рећи који је пут ближи.
Враг се на све начине стара да одврати хришћанина од ове молитве, јер се он од ње највише боји и мрзи је.
Истина је, да човека, који стално твори ову молитву, сила Божија чува неповређеним од мрежа ђаволских; када се човек у потпуности прожме овом молитвом, онда му она отвара рајска врата и макар он на земљи и не добио особитих дарова благодати, душа ће његова смело да вапије: „Отворите ми врата од правде” ( Пс. 117,19).[1]
И ђаво већ улива различите помисли да би смутио неразумне, говорећи да молитва захтева усресређеност, умилење итд., а ако тога нема, она само прогневљује Бога; поједини слушају те савете и одбацују молитву, на радост ђаволу.
Онај, који почиње Исусову молитву, сличан је гимназисти, који је ступио у први разред гимназије и обукао униформу. Може се мислити да ће он касније и завршити гимназију, а можда ће поћи и на универзитет. Али, ево, долазе искушења прве лекције: на пример, из аритметике, ученик није схватио и помисао му говори: „Прву лекцију ниси схватио, тим пре нећеш схватити другу, а могу и да те прозову - боље се направи болестан и седи код куће.”
Ако ученик има богате рођаке, ту су искушења још већа, онда тај саблажњавајући глас говори: „Твој деда и стриц су богати, зашто ти да учиш? Иди код њих у госте”. Те речи слуша гимназиста, престаје да учи, губи узалудно време; тако је прошло неколико година - израстао је клипан и није ни за где. Време је протекло, њега су искључили из гимназије.
Тако се и овде може догодити. Не треба обраћати пажњу на искушења у помислима, треба их гонити далеко од себе и на збуњујући се, продужити молитвени труд. Нека су и неприметни плодови тог труда, нека човек и не доживљава духовна усхићења, умилења итд. - ипак, молитва без дејства не може остати. Она нечујно врши своје дело. Код познатог старца у Оптини о. лава (Наголкина), један монах који је 22 године творио Исусову молитву, пао је у униније, зато што није видео никакве богопријатне разултате свог труда. Он је пошао старцу и испричао му своју муку.
- Ево, оче, 22 године ја вршим Исусову молитву и не видим ништа корисно.
- А шта би желео да видиш?
- Како оче? - продужио је монах, - ја сам читао да су многи, који су вршили ту молитву стекли духовну чистоту, имали дивна виђења, достизали пуно бестрашће. А ја, окајани, искрено схватам да сам ја велики грешник, видим сву своју прљавштину и размишљајући о овоме, идући путем од манастира према скиту, често дрхтим да се земља не отвори и прогута ме , толиког нечастивца.
- Јеси ли ти видео некада, како мајке на рукама држе своју децу?
- Наравно да сам видео, али како се то на мене односи?
- Ево како: ако се дете пружа ка ватри и чак почне да плаче да би му је дали, да ли ће мајка да дозволи да се дете опече, ради његових суза? Наравно да неће. Она ће га однети од ватре. Или, увече, изађу жене са децом на ваздух и, ево, један малишан пружио је руку ка месецу и плаче хоће да се поигра с њим. Шта ће да ради мајка да би га умирила, јер не може да му да масец. Унеће га у кућу, ставиће га у колевку, пољуљати: „Љуљушке, ћути!” Тако и Господ поступа чедо моје. Он је благ и милостив и могао би човеку дати све дарове - али, ако он то не ради то је ради наше користи. Покајничко осећање је увек корисно, а велики дарови у рукама човека неискусног, могу не само да нанесу штету, већ да га, најзад, и погубе. Човек може да се погорди, а гордост је гора од сваког порока: Бог се гордима противи (Кр. 3,34; Јак. 4,6; I Петр. 5,5). За сваки дар је потребно много стардања, а затим га добити. Наравно ако цар даје дар, онда је немогуће бацити га у лице цару, треба примити са благодарношћу, али се старати употребљавати га корисно. Било је случајева када су велики подвижници примали особите дарове, а онда су због гордости и осуђивања других, који нису имали такве дарове, падали у дубину погибељи.
- Ја бих ипак желео од Господа дарчић продужавао је монах тада бих се лакше и трудио и радосније.
- А ти мислиш, да то није Божија милост према теби, што искрено схваташ да си грешник и трудиш се вршећи молитву Исусову? Продужи да тако поступаш и ако буде Господу угодно, он ће ти даривати и срдачну молитву.
Неколико дана после овог разговора, молитвама оца Лава десило се чудо. У један недељни дан, када је тај монах, вршећи послушање, давао храну братији и ставивши и чинију на сто, рекао као и обично: „Примите братијо, послушање од мене грешног" - он је осетио у свом срцу нешто нарочито, као некакав благодатни огањ да се запалио у њему - и од усхићења и трепета, монах се изменио у лицу и затетурао се. Братија, приметивши то, пожурила је к њему.
- Шта је с тобом брате - питали су га с чуђењем.
- Ништа, заболела ме глава.
- Да се ниси опекао?
- Да, сигурно сам се опекао, помозите ми, Господа ради, да дођем до моје келије.
Они су га довели до келије. Монах је легао на кревет и сасвим је заборавио на храну, заборавио је све на свету и само је осећао да његово срце гори пламеном љубављу према Богу и ближњима. Блажено стање. Од тог доба његова молитва је постала, не само усмена, као раније, већ умносрдачна, тј. таква, која се никада не прекраћује и о којој Свето писмо говори: Ја спавам а срце моје не спава. (Песма 5,2).
Уосталом, Господ не шаље увек умносрдачну молитву; неки се целог живота моле усном молитвом, са њом и умиру, не осетивши одушевљење срдачне молитве, али и ти људи не треба да тугују; за њих ће духовна одушевљења почети у будућем животу и неће се никада прекратити, већ ће се све више увеличавати са сваким тренутком и они ће постизати све већа и већа савршенства Божја, изговарајући са трепетом: „Свјат, Свјат, Свјат!”
***
Расејаност поткрада молитву. Онај, који се моли са расејаношћу, осећа у себи несвесну пустош и сушу. Онај, који се стално моли са расејаношћу, лишава се свих плодова духовних, који се, иначе, рађају од пажљиве молитве.
* * *
Затвори врата своје келије од људи, који долазе због празних разговора, због отимања твоје молитве; затвори врата молитве од других помисли, затвори врата срца од осећања греховних и помоли се.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
… И стећи ћете мир душевни
И он стоји пун сумњи Узбудљивих, тешких мисли, недоумевања Обузет муком и тугом Непознати су њему радост и покој И помоћи он не очекује ни од куда Једино од Спаситеља Христа
Једанпут је један послушник питао баћушку Макарија: - Зашто у манастиру захтевају многе молитве?
Уместо одговора баћушка му је затворио уста и нос руком. Овај се једва ослободио.
- Што се ослобађаш?
- Баћушка, умало се нисам угушио.
- Ето видиш, - приметио је баћушка, - молитва је дисање душе. Ти и за кратко време ниси могао да дишеш, јер то тело захтева, иначе ћеш умрети. Тако и душа захтева дисање, тј. молитву, у противном, она ће умрети духовно.
***
Где наћи утехе у патњама, које нас окружују са свих страна? Неопходно је удубити се у себе, у свој унутрашњи мир, јер се у њему крије источник утехе.
Учени људи су одлазили ради одмора, у иностранство, на јужно сунце Сицилије, а ми се удубљујемо у своје срце, у коме је закључан читав чудесни свет, можда, многима непознат. Али, како ући у њега? Једини кључ је Исусова молитва, која нам отвара врата у тај свет. Али, да би се удубили у унутрашњи свет, потребно је усамити се. Неки светитељи су ради тога бежали у најдубље пустиње и остављали све и сва, да би се само вежбали у Исусовој молитви. Познати подвижник Лука Еладски бежао је у пустињу да би се усавршио у молитви, јер су сталне групе људи, који су долазили за савет и утеху, сметали њему да се усресреди. Он је поступао слично Арсенију Великом, који је био научен самим Господом: „Бежи од људи и спашћеш се!”
***
У скиту Оптинске пустиње живи један старацподвижник, који твори Исусову молитву. Он се скрива од људи у дубини оптинског скита. Име његово нећу вам рећи, нисам за то добио дозволу, а оно вам ништа неће значити. Кад сам ја живео у скиту посећивао сам старца.
Пламен огњени
А злобни врази вичу му одасвуд:
„Уа! Нека сиђе с крста!”
Пријатељу мој у Господу! Снажи се!
Не прекраћуј велику тешку битку
Поље боја никад не напуштај –
Не остављај Божанствену молитву!
Један ме је питао: „Баћушка, зашто се дешава када идем у цркву, понекад у нај бољем молитвеном расположењу, али, чим дођем, одмах ме нападају све могуће помисли, често, директно ружне и ја никако не могу да их се ослободим, чак и када улазим у олтар, оне и тада преовлађују?
- То је од демона - одговарам.
- Знам да је од демона, али како демон може да продре у такво свето место какво је олтар? Мислим, да он не може да приступи таквој светињи?
- Да, али он ту делује хипнозом на огромно растојење, уливајући прљаве помисли и осећања! За прогнање тих помисли, потребно је у цркви творити Исусову молитву, наравно, не гласно, не викати да се чује по целој цркви, већ мислено.
***
Крст Христов и име Исусово далеко одгоне демоне и зато је толико важно, толико неопходно творити Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Код људи светих она се твори непрестано у срцу. Један подвижник Пајсије (Величковски), основао је манастир у Бесарабији, под називом Њамецки. Осим општежића, на извесном растојењу од манастира, била је постављена келија за монахе, који су се подвизавали у ћутању (у осами). Једанпут су се Пајсију јавили демони на јави и рекли му: „Уклони те монахе, какви су то својевољни, живе одвојено, нека живе заједно са вама у манастиру”.
- А зашто вам они сметају?
- „Они нас пале (пеку)” - одговорили су демони. Пале, наравно не чулно, већ непрестаном Исусовом молитвом, која је пламен огњени за непријатеље. Неопходно је увек поражавати непријатеља тим оружјем и као што пас, кога ударају штапом по глави, најзад, одустаје од човека, тако и демон, паљен и бичеван Исусовом молитвом, побећи ће од нас, ако ми будемо творили ову молитву.
Творећи Исусову молитву, ми можемо да не осећамо свесна узбуђења у овоме животу, али ћемо их зато, у пуној мери, осетити у будућем животу.
Молитва Исусова се дели на три, чак на четири ступња. Први ступањ - молитва усмена, кад ум често бежи и човек мора да улаже велики напор да би сабрао своје расејане мисли. То је молитва са трудом, али, она даје човеку покајничко расположење. Други ступањ је молитва умносрдачна, када су ум и срце, разум и осећања заједно; тада се молитва врши непрекидно, ма чиме да се човек бави - јео, пио, одмарао се - молитва се твори. Трећи ступањ то је већ молитва стваралачка, која је способна да премешта горе једном речју. Такву молитву имао је, например, преподобни пустињак Марко Трачески. Код њега је, једанпут, дошао монах Сава Серапион. У разговору Марко је упитао: „Има ли код вас сада таквих молитвеника, који могу и горе премештати?” (Мт. 17,20). Кад је он то говорио, гора-планина, на којој су они били, затресла се. Свети Марко, обраћајући се њој као живој, рекао је: „Остани мирна, ја не говорим о теби!”
На крају четврти ступањ, то је таква висока молитва, коју имају и која се даје само једном човеку у целом човечанству.
Покојни баћушка, отац Амвросије имао је умносрдачну молитву. та молитва га је постављала, понекад, изнад закона природе. Тако, на пример, у време молитве он се одвајао од земље. Његово келијски монаси удостојили су се да то виде. Последњих година живота баћушка је био болестан и све време је проводио полулежећи у постељи и није могао да иде у цркву. Све службе, осим литургије, свршавале су се код њега, у келији. Једанпут су вршили свеноћно бденије. Баћушка је полулежао, један монах је стајао напред, крај иконе и читао је, а други је био позади, иза баћушке. Одједанпут, овај други види да отац Амвросије седа на кревет, затим се подиже за 10 палаца, одељује се од кревета и моли се у ваздуху. Монах се ужаснуо, али је ћутао. Када је дошао ред на њега да чита, онда је онај што је читао, стао на његово место и такође се удостојио истог виђења. Када су завршили службу и монаси пошли у своје келије, онда је један рекао другоме: - Ти си видео? - Да.
Шта си видео? - Видео сам да се Баћушка одвојио од кревета и молио се у ваздуху. - Но, значи да је то истина, а ја сам мислио да се то мени причињава. Они су хтели да питају оца Амвросија, али су одустали. Старац није волео када су говорили било шта о његовој светости. Узимао је штап, лупнуо би њиме онога, који о томе пита и рекао би: - Глуп си, глуп што грешног Амвросија о томе питаш! - и више ништа.
Ставимо у основ молитвеног подвиг, главног и најбитнијег од монашких подвига - пажљиву гласну молитву, за које ће Господ у своје време, дати постојаном, трпељивом, смиреном подвижнику, молитву умну, срдачну благодатну.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
Више нећу да путујем!
Буди у подвигу, до смрти, до краја.
Победа чека тебе, духовног борца,
Нека се души твојој не сломе крила,
И да се не пољуљају њене тврђаве и стубови,
Када приступите њој злокобни гости,
демонских помисли неизбројне групе,
Свемоћним Именом Господњим их порази,
Гоњен њиме расејаће се врази!
Поставља се питање: Где је кључ за откривање духовних радости? Смо је један одговор: У молитви Исусовој. Велику силу има та молитва. И она има разне ступњеве. Први ступањ је изговарање речи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”. На вишим ступњевима она достиже такву силу, да може горе да премешта. То, наравно, не може свако да достигне, али да изговара речи „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”, није тешко за свакога, а корист је огромна, то је најјаче оружје за борбу са страстима. Једна монахиња је, на пример, горда, другу окупирају блудне мисли, трећа је завидљива, а нема снаге да се бори - где наћи снагу? Једино у Исусовој молитви. Непријатељ нас, на сваки начин, одвраћа од ње: „Но каква бесмислица понављати једно исто, кад ни ум ни срце не учествују у молитви, боље је заменити са нечим другим.” Не слушајте га: лаже. Наставите да вршите молитву и она неће остати бесплодна.
Сви свети су творили ову молитву и она им је постала тако драга, да је они низашта друго нису желели да је замене. Кад је њихов ум био оптерећиван нечим другим, они су се трудили и стремили да опет почну молитву. Њихово стремљење било је слично, жељи жедног човека, на пример после слане хране, да утоле своју жеђ. Понекад, такав, за неко време, није могао да утоли своју жеђ, јер није имао воде, због чега се његова жеђ још више појачавала, но, нашавши извор, он је пио ненаситно; тако и свети оци - желели су да почну молитву и почели су са пламеном љубављу.
Исусова молитва приближава нас Христу. У Задонску се подвизавао познати у своје време подвижник Георгије. Он је рано упознао сву сујету светског живота и отишао је у манастир. Али, и тиме није био задовољан и изабрао је савршену усамљеност - затвор. Овде, у посту, молитви и богомислију он је проводио време, али, искушења га нису остављала. Када је он још био у свету, он је волео чистом љубављу једну девојку и њен лик се често јављао њему, узнемиравајући његов душевни мир.
Једанпут, осећајући своју немоћ, он је узвикнуо:
- Господе, ако је то мој крст, онда ми дај снаге да га понесем, а ако није, онда избриши из мога сећања и саму успомену на њу.
Господ га је услишио.
И већ те ноћи, он је видео у сну девојку необичне лепоте, обучену у златне одежде. У њеном погледу светлело је толико неземаљског величанства, да Георгије није могао да одвоји очи од ње и са благословом ју је упитао: „Ко си ти? Како ти је име? ”
- „Моје је име Целомудреност” - одговорила је девојка и виђење се завршило.
Дошавши себи, подвижник је заблагодарио Господу за уразумљење. Лик, који је он видео у сну, тако је упечаљиво остао у његовом уму, да је тај лик савршено изагнао све друге ликове.
И ја вас усрдно молим: изагнајте све ликове из главе и срца вашега, да би тамо био само један лик - Христа[2] . Али, како то постићи? Опет, Исусовом молитвом.
Ових дана долазио ми је један схимник из скита.
- Падам у тугу, ава, јер не видим код себе промене на боље, а међутим, носим високи ангелски лик. Јер, ће Господ строго тражити од онога, ко је монах или схимник само по одећи! Али, како да се изменим? Осећам своју потпуну немоћ...
- Да одговарам - ми смо савршени банкроти и ако Господ буде судио по делима, онда, ми, наравно, нећемо имати ништа добро.
- А, има ли наде за спасење?
- Наравно да има. Изговарајте стално Исусову молитву и све оставите вољи Божијој.
- Али, каква је корист од те молитве, када у њој не учествују ни ум ни срце?
- Огромна корист. Разуме се, та молитва има мноштво ступњева - од простог изговарања те молитве до молитве стваралачке, али, ако би ми били на последњој степеници - и то је опасно. Од онога, који изговара ту молитву беже ђаволске силе, и такав, раније или касније, ипак се спасава.
- Ја сам васкрсао - ускликнуо је схимник - више нећу туговати!
И опет понављам, изговарајте молитву, макар само устима и Господ вас никада неће оставити. За изговарање те молитве није потребно изучавање било каквих наука.
Именом мојим…
Покривши се мудрошћу испуњеном смирењем,
Овом нетрулежном ризом Божанства,
Невидљивим непријатељима духовног спасења,
не допуштај, да славе победе!
Без роптања трпи увреде и прогоне,
Не остављај тежак пут,
Духовних блага - свештеног залога,
Живи за вечност, за Бога,
Једине истините и вечне лепоте,
Сав живот њему свецело посвети.
Једанпут сам се враћао од баћушке Амвросија и успут сам свратио у Васиљсурск. Зауставио сам се у познатом манастиру и мени су предложили да посетим послушника тог манастира, брата Василија, који је живео као отшелник у шуми. Ја сам куцнуо (на врата) и изговорио молитву.
Старац ме је са љубављу примио.
- Ко си ти? - упитао ме је.
- Ја сам војник Павле, благословите ме, баћушка.
- Какав сам ја баћушка, ја сам прост послушник. Разговарао сам с њим. Почео сам да се распитујем како он живи, како угађа Богу?
Живети у шуми, спокојан си од људи, али са бесима мораш да водиш битку. Какве све страхоте не причињавају они. Једанпут усред бела дана. Одједанпут, видим долазе мојој келиЈИ мноштво саоница у коЈима, седе Татари, хајдуци... Зауставили су се, лупају на врата.
- Отвори брже говоре - ми смо озебли.
- Отац настојатељи ми је забранио да отварам било коме без молитве - говорим ја - изговарајте, молитву!
- Ма, какву молитву, отварај!
- Реците: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј нас грешне!
Иза врата се разлетео смех. Затим сви седају у санке и одлазе. Изашао сам да погледам, видим, никаквих трагова нема у снегу, сметови око моје келије су огромни, значи, све је то било привиђење. А и покојник долази ноћу, удара песницом и урла из све снаге.
- Да, таква искушења је имао и преподобни Серафим - рекао сам ја.
- Он је био преподобни, а шта сам ја? И молитва је моја слаба, али ипак Господ помаже. Више од свега изговарам Исусову молитву.
Ја сам замолио за упутства како да је вршим.
- Страшна је то молитва, - одговара пустињак - њу нарочито не воли сатана и стара се да свим силама освети ономе, ко је врши. Без руководства, ту молитву је вршити опасно. Ако хоћеш да почнеш, онда почни са мањим бројем молитава, узми бројанице – је л’ их имаш?
- Но, са бројаницама 100 молитава Исусових на дан са поклонима, ако желиш великим (земним) или малим појасним - свеједно. Имао сам један догађај, никоме нисам причао, а теби ћу да испричам.
- Зашто тако уважавање према мени?
Зато, што ћеш ти бити монах и више од тога... Увече сам почео са молитвом. Ја имам не рогозину, већ неки ћилимчић. Клечим ја на коленима и осећам, ћилимчић се помера. Све више и више и подиже се са мном у ваздух. Достигао сам до крова, он се раздвојио и ја сам се подигао на страшну висину. Као узана трачица видела се Волга и Суја (притока) - наш градић се видео сасвим мален - као мрва, испод мене зјапи бездан: „Господе, размишљам - ако одавде паднем ни кошчица од мене неће остати.” Прилепио сам главу уз свој ћилимчић и почео да се молим: „Господе, спаси ме! Господе, помози ми!” Подижем главу и видим ја сам опет у својој келији. Много и других искушења издржао је старац. Исусова молитва је најнеопходније оружје у делу нашег спасења. Али ко се прихвати ње мора да очекује искушења и да се припреми за борбу унутрашњу, борбу са помислима. Ђаволи не воле Исусову молитву и на сваки начин се свете човеку, који их бије тим бичем. Они почињу њему сашаптавати свемогуће сумње: „А како то доказати? Какав је смисао у томе? То није истина, томе, нико не верује, то је обмана (Исусова молитва)... итд.”
Како ће да се бори подвижник са тим помислима? Непримањем таквих помисли. Али, лако је то рећи, али испунити то, толико је то тешко, да борбу са помислима Господ примакао мучеништво.
Али, мада Исусова молитва захтева велики труд, она доноси високе утехе.
У Оптини, при баћушки оцу Макарију, био је један монах, који је често долазио код старца за савете, очигледно са искреном жељом да постигне исправљење. Старац му је рекао, да најкраћи пут за усавршавање јесте непрестана Исусова молитва.
- Зашто баш Исусова молитва? - упитао је монах, - о њој није ништа речено у Јеванђељу.
- А читаш ли ти Јеванђеље?
- Како да не. Сваки дан по једну главу.
- Но, ако читаш, онда мораш да се сећаш речи Спаситеља: „Мојим именом изгонићете ђаволе” (Мк. 16,17).
- Сећам се, сећам се тих речи: Значи, оне су и речене за молитву Исусову.
Да, наравно, у тој молитви призива се име Господње. Монах је почео да твори Исусову молитву. Кроз неко време долази он код о. Макарију с тугом.
- „Но, шта ти је брате? Пита старац.
- Творим Исусову молитву, али, каква корист од ње може бити, ако ја њу изговарам само устима, сам не схватајући шта говорим, а мој ум непрестано бежи у страну.
- Ти не схваташ - рекао је Старац - али ђаволи схватају и дрхте. Умири се, брате, и продужи молитву.
- Прошло је неко време после те беседе и монах опет долази код Баћушке. С радошћу он саопштвава да му Исусова молитва открива тајне Божије. Старац му је рекао: „Не обраћај пажњу и не придаји томе значај.”
Ускоро је монах опет саопштио о. Макарију о истим духовним даровањима, које даје Исусова молитва и поново му је старац запретио да томе не придаје значај. А другима је о. Макарије саопштио какве се милости Божије удостојио брат за тако кратко време. Њега су питали: „Но, ето, тај и тај много година врши Исусову молитву и нема откровења. Зашто је то? ”
„Од недостатка смирења - одговорио је Старац. - Сам Христос је кротак и смирен срцем. Са стицањем смирења ми достижемо потпуно духовно спокојство.”
***
Дару пажљиве молитве обично претходе особите патње и потреси душевни, који низводе наш дух у дубину разумевања своје беде и свог ништавила.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
Као свеће, догоревају
Одбацивши лажне наде и снове
Буди чврст у подвигу суровом
И видећеш живот у светлости новој
И доћи ће час, настаће време
Духовна твоја утишаће се битка,
Страстима невољни мучни данак;
И са радошћу подићи ћеш бреме
Напасти, беда, гоњења и патњи.
Једноме монаху старац је поручио да сазна како се у манастирима врши Исусова молитва. Монах је обишао многе манастире мушке и женске и дошао до тужног закључка: та најнеопходнија молитва скоро свуда је остављена, нарочито у женским манастирима. Они који је упражњавају понегде као свеће догоревају.
Раније су молитву Исусову вршили не само монаси она је била обавезна и за мирјане (на пример, познати историјски делатељ Сперански, издавач закона, трудио се у вршењу Исусове молитве и био је човек радостан, без обзира на своје многоразличите обавезе). Сада се чак и монаси са неповерењем односе према томе подвигу. Један, на пример, говори другоме:
- Јеси ли чуо? Шта?
- Да је отац Петар почео да врши Исусову молитву. Зар?
Но, сигурно је са ума сишао.
Постоји пословица „Нема дима без ватре". Заиста било је случајева да су и са ума силазили људи а зашто? Зато, што су се прихватали те молитве сами, без благослова, и, почевши, одмах су желели да постану свети, да иду на небо преким путем и - обурвали су се.
Отац Бенедикт је недавно био у Оптини, отпутовао је после Преображења Господњег. Он је водио с нама дуге беседе и на његово питање о Исусовој молитви ми смо одговорили: „Сви монаси у манастиру и скиту врше Исусову молитву, али само с трудом, тј. првог ступња". Уосталом и на том ступњу има хиљаде ступњева и они који врше ту молитву веома се лако уздижу навише. Али, човек не може да сам одреди на ком ступњу стоји; набрајати своје добродетељи(врлине) била би фарисејска гордост. Треба сматрати себе нижим од свих и тежити да се од Господа добију они дарови, које несумњиво носи собом Исусова молитва - то је покајничко осећање, трпљење и смирење.
Од делатности по својој вољи и по разуму, брзо ће се јавити забринутост за себе, у уму ће понићи разна расуђивања, што ће уништити пажљиву молитву.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
Сачуваће од сваког зла
У души твојој, слободној од страсти,
Исчезнуће тешке сумње и бриге
И светлост духовна засцјаће у њој
Наследници небесног дворца
Мир чудни зацариће се у њој рај
И са Господом извршиће се сједињење
Вршење Исусове молитве је веома важно. У Оптинској пустињи сви монаси су обавезни испунити „петстотницу”, тј. правило које се састоји од 300 Исусових молитава, 100 Божијој матери, 50 Анђелу чувару и 50 свима светима. Мада је то правило обавезно само за монахе, било би добро када би мирјани то правило вршили по могућности. Добро је такође свакодневно читати 90. и 50. псалам. Псалам 90. треба читати три пута на дан, ујутро у подне и увече. Апостол Петар говори: „Будите тријезни и пазите, јер супарник ваш ђаво, као лав, ричући ходи и тражи кога да прождере” (I Петр. 5,8)). Зато је неопходно стално творити Исусову молитву, која је јако оружје против непријатеља. Сећајте се шта је рекао Господ: „Именом мојим изгонићете ђаволе” (Мк. 16, 17). Ова молитва открива човеку вечне тајне Божије.
***
Ми смо већ говорили да је најнижи ступањ Исусове молитве просто изговарање њено, да је виши ступањ молитва стваралачка, способна да и горе премешта. Наравно, између вишег и нижег ступња разлика је огромна. Светитељи су достизали врхунац ове молитве, која им је отворила врата раја. Преподобни Серафим Саровски, ревнитељ Исусове молитве, достигао је исоку славу: прошавши св чинове ангелске, он се удостојио да хвали Бога у чину серафиском. Са њима он кличе Господу сада: Свјат, Свјат, Свјат!
У Сибиру су се подвизавала два пријатеља - Василиск и Зосима (Верховски). Овај други је био човек образован пореклом из старинског племићског рода, а први чак неписмен. Без обзира на такву разлику, они су се искрено волели и допуњавали један другога. Василиск мада неписмен одликовао се високим духовним животом. Непрестано вршење Исусове молитве причињавало му је неисказану насладу и уводило у дубину Богопознања. Често, када је Зосима долазио Василиску, овај је био у таквој духовној екстази да није могао да води обичан разговор. Василиск је саопштавао Зосиму велике истине, које је овај записивао и касније чак издао књигу, али много није унето у њу, јер Василиск није дозвољавао да се све записује. Но, та књига је тешка и ширити њу је немогуће, јер много у њој може да саблазни човека, који нема појма о прохођењу Исусове молитве. Да би се схватила та књига, потребно је њу пратити искуством. Такви старци, као отац Макарије (Иванов), прихватили би је[3] , али, због мало искусних у духовном животу, она није прихватљива - зато што је то - висина.
Творите ви, децо моја, ову молитву, она ће вас сачувати од свакога зла. Вршећи је ви ћете постепено стицати кротост, смирење и незлобивост. Ви ћете схватити своје недостатке и ви нећете осуђивати ближњега, према непријатељима и недрузима ћете се односити благодушно и добронамерно.
Блистава даљина онога света
Исчезнуће без трага твоја туга
И ти ћеш увидети, пун изненађења,
Онога света блиставу даљину,
Земље живих, земље обећања
Награде ономе који се подвизавао
Жеља твојих крај...
Дејство Исусове молитве покривено је највећим тајнама. Молитва се састоји не само у изговарању речи „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога”, већ долази до срца и тајанствено се настањује у њему. Кроз ту молитву, ми долазимо у општење са Господом Исусом Христом, молимо се Њему, сједињујемо се са Њим у једну целину. Ова молитва испуњује душу спокојем и радошћу усред најтежих искушења, усред сваке тескобе и сујете животне.
Ја сам добио писма:
„Баћушка гушим се! Са свих страна притискају невоље, не може да се дише, нема на шта да се погледа... Не видим радости у животу, сам смисао се његов губи. ”
Шта ћеш рећи таквој многотужној души? Да треба трпети? А невоље као воденични камен мрве душу и она се губи под њиховом тежином. Ја не говорим о људима који не верују, о људима, који тугују, а Бога су изгубили - не говорим о њима.. Не, смисао живота губе верујуће душе, које су ступиле на пут спасења душе које се налазе под дејством Божанске благодати. Оне не знају да је то стање привремено, пролазно и да је потребно сачекати да оно прође. Кажу: „Падам у жалост, нешто тамно ме опкољава”.
Ја не говорим да је таква невоља законска, да је та жалост удео сваког човека. То није казна то је крст и тај крст треба понети. Али, како га понети? Где је подршка? Неки ту подршку и утеху траже код људи, мисле наћи ће покој усред света - и не налазе. Зашто? Зато што траже тамо где не треба. Мир, светлост и снагу треба тражити у Богу, кроз молитву Исусову. Ако ти постане врло тешко, ако те окружи мрак, стани пред икону, запали кандило, ако није запаљено, клекни, ако можеш, и овако реци: ”Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног”. Реци једанпут, двапут, трипут, реци тако да не само уста изговарају ту молитву, већ да би она пролазила до срца. Уосталом, и доћи ће до срца најслађе име Господа и мало по мало, удаљиће се туга и патња, просветлиће се у души, таква радост зацариће се у њој.
Схватити ово чудно дејство Исусове молитве може само онај, који га је у искуству познао. Ако неки човек, који никад није пробао мед, почне да се распитује - шта је то - како му објаснити? Рећи ћеш му: „Он је сладак, праве га пчеле, вади се из кошница, саће се сече на делове... ” и он ипак неће схватити.
„Ако желиш да сазнаш шта је мед - онда пробај. ”
„Знам”. Да ли је било потребно да се прибегава неким научним објашњењима? Пробао је човек и сам схватио. Тако је и са Исусовом молитвом. Многи, упознавши њену сладост и значај, сав живот су јој посвећивали да би се сјединили са њим и са најслађим именом Господа Исуса Христа.
Молитви је својствено да открива у палој природи скривене знаке њеног пада и утиске произведене произвољним сагрешењима.
Страсти су моралне болести човека и оне су основни узрок расејаности при молитви.
Неопходно је у време молитве, пратити умом речи молитве, одбацујући сваку помисао - и грешну и праведну.
Стање дубоке, чврсте пажње при молитви, долази од присуства Божанствене благодати у нашем духу. Даровање благодатне пажње ономе, који се моли јесте прво битно духовно Божје даровање.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
ПРЕПОБОДНИ НИКОН
Молитва, коју нико не може одузети...
Kада дође време да се подносе прогони за веру, онда је живот - користан: он учвршћује веру. О времену доласка антихриста, нико не зна (али су знаци његовог скорог доласка - присутни) - а и нашта та одбројавања? За мене то није важно, главно је да би савест била чиста, треба се чврсто држати вере православне, испуњавати заповести, треба проводити морални живот, да би смо били спремни. Треба се користити садашњим временом ради исправљања и покајања.
Из келијских записа оца Никона (Бељајева)
Понекад осећам да се Исусова молитва говори лако, а понекад тешко, осећа се празнина и морам себе да приморавам на молитву. О томе сам рекао Баћушки (Старац Варсануфије). Он ми је одговорио да то није ништа и да то приморавање себе на молитву је веома потребно у молитвеном подвигу.
***
Питао сам за Исусову молитву, да ли може да се чита скраћено. Баћушка није дозволио, говорећи, да су њу свети оци заповедали читати целу молитву са акцентом на последњој речи: „грешнога".
Када је могуће, треба говорити Исусову молитву и по бројаницама, а када је немогуће, - тада молитва треба да буде увек у уму, без бројаница.
***
Када сам изјутра дошао код Баћушке, он ме је благословивши, упитао: „Данас је спомен кога светитеља?”... Јављајући Божанствена (учења) недостижна разумевању, ти си говорећи, блажени и Тројицу свима, Максиме, проповедао јасно - присносушну (свудаприсутну) и беспочетну. - Но, сада је јасно, зашто је отац Амвросије увек под јастуком имао дела светог Максима Исповедника. Његова дела су врло дубока и тајанствена.
***
„Да, сада ми постаје разумљиво, како су некад старац и ученик живели једнодушно (сложно). Као што је старац говорио са учеником, тако и ја вама говорим.”
То је дубока истина.
Ученик треба да буде увек код старца, који мора да зна и осећа све - како дише и шта преживљава ученик.
Када има много света тада је то немогуће. Није ли зато тако предани ученик, као епископ Игњатије, напустио свог старца, оца Лава? (због многољудства)
***
Рекао сам Баћушки за ометање од стране ђавола. Ја се сећам да сам у то време, када ми је било страшно, почео да неравномерно (испрекидано) читам Исусову молитву - и на првој речи само сам изговорио „Господе”, - сада се не сећам. Када сам испричао о томе Баћушки, он ми је рекао: „Познали сте снагу молитве”.
***
Упитао сам „праћење мисли, тј. пажња при молитви, да ли се сматра најважнијим даром у сваком случају, или само што се тиче Исусове молитве? ”
Баћушка је одговорио: „Само што се тиче Исусове молитве”.
Баћушка, пре годину и по или две, ви сте ми дали на моју молбу листиће са стиховима „Молитва Исусова”.
Ја сам питао: „Зашто тако много?”, а ви сте ми одговорили: „Ја желим да ви идете тим путем, тј. са Исусовом молитвом”.
И продужише пут Исусове молитве. Већ сам вам говорио да постоји монаштво спољашње и унутрашње. Избећи спољашње је немогуће, али и задовољити се само њиме, такође је немогуће. Спољашње монаштво може се упоредити са обрадом земље. Ма колико да има њива, ништа неће порасти, ако ништа не посејеш. А унутрашње монаштво и јесте сејање, а зрно је Исусова молитва, која освећује сав унутрашњи живот монаха, даје му снагу за борбу, а нарочито је потребна за подношење патњи и искушења... Када имате било каква маштања, то им ви сами не противречите и не одгоните, већ просто удрите их „каменом”, а камен је име Исуса Христа, Исусова молитва.
***
Псаламска реч: „Сви ме народи опколише, али их у име Господње разбих” (Пс. 117, 1012) (Опколише ме, опколише ме, али их у име Господње разбих”). - у потпуности схватају делатељи Исусове молитве, мада им то нико није тумачио. То је једно од најаснијих места о молитви Исусовој, којих има врло много у Псалтиру...
Недавно сам приметио да „петстотница” умирујуће делује на душу. Једанпут сам устао да обавим „петстотницу”, незадовољан нечим, са некаквим роптањем, осуђивањем и нераздвојним са њим самооправдањем. Када сам завршио, ја сам осећао у телу некакав умор од поклона (метанија), а у души мир.
***
Једна слушкиња Господња дошла је једанпут код мене и замолила ме је да јој побјасним значење речи из 136. псалма „На реках Вавилонских”:
„Кћери Вавилонска, крвницо,...
... благо ономе, који узме и разбије твоју децу о камен!”
Многи су поражени жестокошћу тих речи, схватајући их буквално. Истина, у Старом Завету се тако и схватало, али у Христовој новој Благодати, то се схвата савршено другачије. Младенцима се овде, како објашњавају свети оци, називају изникле страсне помисли и страсни покрети. И те страсне помисли и покрети, чим они поникну, само што се зачну, у самом почетку њиховог зачећа, такорећи у њиховом „младеченству” (детињству), не дајући им да одрасту, него, док су они још мали, док се нису учврстили, треба их уништити, разбијати о камен. А камен је - Христос. Удри именом Исусовим, уништавај молитвом Исусовим и уопште, средствима благодати Христове - ове младенце вавилонске! Ето, какво су дубоко схватање речи овог псалма, нама оставили свети оци.
***
Мучно, често безуспешно стање, које претходи задобијању молитве Исусове, унутршње не бива обавезно код свакога.. Али, општи поредак стицања молитве Исусове је тај, да се она постиже трудовима и патњама и мучним (тегобним) стањем духа.
Из успомена духовних чеда оца Никона
Једанпут су оца Никона упитали: „Говоре да монаштво пада, зато што се не врши Исусова молитва. Да ли је то тачно?”
„Не само од тога, већ и зато што не пратимо себе и чистоту срца. Старајте се да пажљиво очистите своја срца од свега што је Богу неугодно, искреном исповешћу, Исусовом молитвом и испуњавањем заповести Божијих, јер само очишћено срце може да пева песму Господњу.”
Посаветовао нас је да прочитамо предговор књиге о Исусовој молитви старца Пајсија (Величковског).
Неко од сестара упитао је баћушку о певању химни.
„Певање химни - то није грех, али то је за мирјане добро, - ... али за монахе - то не иде, јер одвлачи од молитве Исусове, која све превазилази. Она је највиша, она је највећа радост и утеха, све остало само смета молитви. Певање то је мека храна, а монах мора да се храни тврдом храном...”
***
Питали су: може ли да се прође без Исусове молитве?
Баћушка је одговорио: „Може. Један се моли молитвом Исусовом, други, стојећи у храму са пажњом се моли речима црквених молитава, употребљава још неке молитве, али, Исусова молитва све превазилази. Баћушка Варсануфије говорио је: може се брезовим дрвима наложити пећ, а може и јасиковим, само да буде топло. Потребно је да се у души ви увек молитвено обраћате Богу, ма шта радили. ”
***
У књизи је записан израз: „Када једеш за трпезом, сећај се да није потребно да се најдеш до ситости - потребно је оставити места Духу Светоме, а ако се наједеш Дух Свети ће оставити тебе.”
- Може ли се тако говорити?
- Може, - одговорио је отац Никон - као што је речено код Јована Лествичника: када седиш за трпезом, говори Исусову молитву да би се она мешала са храном.
***
„Понекад размишљам - пише у својим успоменама монахиња Амвросија (Оберучева) - можда, одједанпут нећу моћи да са прекрстим, или ћу се разболети тако, да руке буду непокретне, и било би добро да истетовирам крст на својим грудима?” На то јој је Баћушка Никон одговорио: ”Ти имаш Исусову молитву, коју нико не може да ти одузме, - и она ће заменити крст.”
***
„Забринут сам што ми се ум расејава при Исусовој молитви.”
Отац Никон је одговорио: „Не збуњуј се, већ стално твори молитву. Ум се расејава, а уста и срце се ипак освећују том молитвом, која је велико оруђе. Ми немамо ничег већег ни важнијег од те молитве.”
„Шта значи монах спољашњи и унутрашњи?”
Отац Никон је одговорио: „Један епископ је дошао у један манастир и упитао настојатеља: Имаш ли добре монахе?”
„Имам” - био је одговор.
Настојатељ их је позвао и почео да говори: „Овај је добар ковач, овај је добар мајстор, итд... ”
Слушао је епископ и рекао: „Ја сам мислио да ми се покаже прави монах, тј. делатељ молитве или смирени, а ти ми показујеш добре мајсторе. Тога има и у свету много.”
ПРЕД ЛИЦЕМ ЖИВОГ БОГА - Јеросхимонах Сергеј (Четвериков)
(уместо поговора)
По своме садржају Исусова молитва је веома једнолична: стално: помилуј и помилуј. Но, није у томе ствар. Ни једна молитва није поставила мене тако директно пред лице Божије, као та молитва...
Друге молитве имају свака свој садржај: јутарња молитва, вечерња - итд. Код ове молитве је само један садржај: помилуј ме! Она тера човека да стоји пред лицем живог Бога са осећањем покајања и то је све. Али, то стајање пред Богом са осећањем покајања даје врло много: оно ми даје оно шта је најпотребније, а то је свест о мојој кривици пред Богом. Ја стојим пред Богом са осећањем своје кривице и то чини да ми Бог буде веома близак. Зар не? Никаква друга молитва не може да замени Исусову молитву. Тамо ми молимо о другим потребама: „хлеб наш насушни дај нам данас” и др. А у овој молитви ми само стојимо пред Богом са свешћу о нашој недостојности. А то и јесте оно главно што се од нас тражи.
У томе се састоји сила и значај Исусове молитве. Али, оне су све усмерене на задовољење извесних потреба, или потреба наших ближњих. Само је Исусова молитва искључиво обраћена на сазнање своје недостојности пред Богом - и учи нас правилном односу према Богу. А, то и јесте најважније. Јер, код нас тога обично нема. Ми стално нешто измољавамо: здравље, успех у пословима и томе слично. Међутим, најпотребније за нас се састоји у сазнању своје недостојности пред Богом, а тога код нас обично нема. Зар није тако? И, ето, Исусова молитва нас учи најважнијем и најпотребнијем, она нас учи да стојимо у правилном односу према Богу - да схватимо Његову светост и наше убоштво (сиромаштво) и да се смиравамо.
***
Достојанство молитве састоји се једино у квалитету, а не квантитету. Квантитет је похвалан када он води квалитету. Квалитет праве молитве састоји се у томе, да се ум у време молитве налази у пажњи, а срце саосећа уму.
Светитељ Игњатије (Брјанчанинов)
Неки ученик је причао о своме оцу: Једанпут смо ми вршили правило; ја сам читао псалме и пропустио сам једну реч, не приметивши то. Када смо ми завршили службу, старац ми је рекао: „Ја, вршећи службу, представљам себи да преда мном гори огањ и ум мој не може да се склања лево или десно. Где је био твој ум када си читао псалме и пропустио реч? Зар ти не знаш, да када се молиш, ти стојиш пред Богом и говориш Богу?”
Отечник (Патерик)
ПРЕПОДОБНИ АМВРОСИЈЕ
Држите се смирења (Размишљања о молитви)
У рукописном наслеђу преподобног Амвросија Оптинског (чланцима, писмима, келејним записима), сачувало се много казивања великог старца о најглавнијем монашком делању - о молитви - и посебно о Исусовој молитви.
При пажљивом тумачењу те духовне ризнице мудрог Оптинског аве, убеђујем се у томе, да сва његова „сижеа” као да истичу један из другог, допуњују се новим подробностима, тематски, међусобно повезаним.
И ако се распореде ови драгоцени баћушкини записи у одређеном редоследу, то, они добијају изглед у потпуности завршеног дела, по форми и педантности мисли савршеног, које је саздано у жанру аскетских размишљања.
Последујмо за нашим Старцем - и по његовим дивним редовима, као по степеницама лествице духовног узлажења! Бог даје молитву, ономе, који се моли...”
* * *
Молитва је ствар таква да проживевши у манастиру неколико година, нећеш научити да се молиш онако како треба. Молитва сваког треба да буде саобрезна са његовим моћима, мора бити смерна и разумна. Молитва, без очишћења помисли и без подношења патњи не може да се врши. Мада се повремено и дају молитвена дејства, али, због недостатка љубави и смирења и трпљења - брзо се одузимају.
Од усмене молитве нико није падао у прелест, а срдачну молитву твотити без настављења (упућивања), опасно је. Таква молитва захтева упућивање, негњевљивост, ћутање и смирено самоукоравање у сваком непријатном случају. Начин молитве са виђењем и узношењем ума на небо, могу да употребљавају само бестрасни, дугим временом и подвигом, који су смирењм и помоћу Божјом, очистили себе од примеса страсти. А, за почетнике и немоћне, то је веома опасно и доводи до прелести вражје. Пишеш нешто о високом, о „унутрашњем поучавању", о умној молитви, да она код тебе сама собом делује и на време! То нешто не личи на право делање и предсказује више опасност, него успех духовни. Наша духовна мера је још увек мала...
Изгубивши молитву срдачну, ти си остала као без оружја. У свим твојим искушењима и у свим необичним дејствима, која ти се дешавају, ти не смеш остављати молитву. Ако не можеш да се молиш срдачном молитвом, моли се умном, или устима - било како моли се само не остављај молитву.
При пострижењу говори се да пострижени мора увек да има име Господа Исуса у уму и срцу, у мислима и у устима. А плод истинске молитве јесте смирење и љубав према ближњему.
До нас је дошао рукопис, где се показује прост начин, како усвојити молитву усмену, умну и срдачну - неког сељака Орловске Губерније, који је томе научен од неког непознатог старца. Рукопис, или запис тог сељака датира се 1855. годином. Кратко време пре тога, ми смо слушали од покојног нашег старца, баћушке, оца Макарија, да је код њега долазио један мирјанин, ради добијања савета, причао нашем старцу разна стања молитве, а имао је тако висок степен молитве, да је баћушка отац Макарије био у недоумици шта да му одговори - и могао је само да му каже:
„Држите се смирења”,
„Држите се смирења”.
И после је са удивљењем о томе говорио.
Непријатељ нашег спасења не устаје и против једне врлине, као против молитве, а нарочито против умне и срдачне молитве, свим начинима гони човека на гнев и на акцију против других, који по свом неразумевању, а такође по наговору вражјем ометају нас да водимо пажливи живот.
Један брат је питао другога: „Ко те је научио молитви Исусовој?”
Овај одговори: „Демони.” „Како демони?”
„Тако, они узнемиравају мене греховним помислима, а ја сам непрестано творио молитву, тако сам и привикао”
Тако и ти. Ма шта да ти говоре помисли, ти свој посао ради: моли се!
Један богољубитељ имао је папагаја, који је стално слушајући молитву домаћинову: „Господе Исусе Сине Божји, помилуј ме грешног” - и сам навикао да је понавља. Једанпут је у време лета излетео кроз отворен прозор на улицу и ту је на њега налетео јастреб, али, папагај, по навици, у страху, проговорио је молитву Исусову и одмахје јастреб одлетео од њега. Значи, чак безсазнајно изговорена молитва, послужила је за спасење од претеће несреће.
* * *
Срдачна молитва потребује наставника. Уосталом ко од почетка проходи (врши) правилно усмену молитву, укључујући ум у речи молитве Исусове, а затим буде вршио правилно и умну молитву са смирењм, држећи пажњу ума у грудима - то ће временом, и без наставника, код неких умна молитва прећи у срдачну.
Уосталом ко не проходи, мора да се задовољи усменом и умном. Пре неколико година, дошла је у Оптину једна молитвеница, коЈа се занимала молитвом Исусовом више од 30 година. Она је говорила: ја не знам где је код мене срце, али, дешава се да када говорим молитву Исусову, ја се налазим у таквом стању, да све моје кости говоре: „Господе ко је сличан Теби!”
Шта је умна молитва? То је тешко дело - све ће поломити. За молитву се старај колико можеш - ето теби мач духовни! Учитељ молитве је сам - Бог.
Молитва са именом Исуса Христа јесте заповест самога Христа. При постригу за монаштво даје се завет за молитву Исусову. Сагласно томе, монах мора да има Исусово име увек у устима, у уму и у срцу, и да сав свој живот испуни молитвом Исусовом.
ПРЕПОДОБНИ НИКОН ОПТИНСКИ
Недовољно је, ако се монах у молитви ограничи ишчитавањем или припремом за неки број молитава и молитвословља. Потребно је осветити свако дело молитвом, да се не би губило молитвено расположење при житејским пословима и обавезама, којима ми прилазимо, по неопходности, после молитве, - и које испуњавају време дана и ноћи, једног молитвеног правила до другог. Ко оставља молитву, не прибегава јој, заборавља је тај одмах пада у сујету, брзо губи молитвено расположење и ум и срце се код њега испуњују празнином. Да тога не би било, потребно је творити Исусову молитву при сваком делању и у крајњој линији, принуђавањем себе на то. О томе су много и прекрасно говорили Свети Оци.
Посао молитве је први најглавнији посао. Молитва ће утешити у тузи, молитва неће допустити да се падне у очајање, молитва ће сачувати од греха и све плодове њеног дејства нећеш избројати! Преподобни Марко Подвижник говори: „Кажемо ли нешто, или урадимо ли нешто, не испросивши Божју помоћ молитвом, све ће се касније показати или погрешним или штетним: ми се подвргавамо тајанственом изобличавања опитно (искуством).”
Ето, какав значај има молитва!...
АКАТИСТ САБОРУ светих преподобних ОПТИНСКИХ СТАРАЦА
Кондак 1.
Изабрани Богом од сујетнога света, вама, о преподобни оци Оптински, који сте крст свој са страхопоштовањем прихватили и који сте Христу последовали са вером, као највећем нашем посреднику пред Господом, сада, приносећи усрдно молење, с љубављу вапијемо:
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Икос 1.
Желећи свим срцем ангелски монашки живот, одбацили сте све светске страсти, Богомудри, и у загрљај Очев са љубављу у обитељ Оптинску дошавши, путем тесним и тужним, до краја ваших дана ходисте, тога ради певамо вам:
Радујте се, јер сте на зов Господњи радосно дошли!
Радујте се, јер сте усрдно Христу последовали!
Радујте се, јер сте крст свој на раме узели!
Радујте се, јер ништа нисте заволели тако као Господа!
Радујте се, јер сте се, Христа ради, себе свецело одрекли!
Радујте се, Царства Божијег блажени наследници!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 2.
Видевши мреже ђаволске, које су као паучина у свету разапете, и у дубини срца ваших осетивши да се људи од њих само смирењем спасавају, у топлој молитви повргли сте се пред Господом, вапијући са умилењем: Алилуја!
Икос 2.
Разумевши срцем и умом да дела своја неће оправдати пред Богом нико жив и стално држећи пред очима сагрешења своја, ви нисте престајали са точењем суза, што је само Господу познато, приносећи Њему покајање од душе, Његов лик показасте и нама, који вапијемо:
Радујте се, јер сте грехе своје прозрели без прикривања!
Радујте се, јер сте познали блаженство плача за грехе!
Радујте се, јер сте непрекидну тугу за њих стекли!
Радујте се, проповедници покајања на земљи!
Радујте се, јер сте на небесима сада Господом утешени!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 3.
Силу искупитељских страдања Христових положисте, свети, као неразрушиву наду спасења, сматрајући себе најгорим од свих људи и никакве милости достојним, ради чега, са великим смирењем и благодарењем, увек вапијасте Богу: Алилуја!
Икос 3.
Имајући у срцима својим божанствени дар смиреноумља, истинити ученици Христови, Који је Себе смирио чак и до смрти крсне, ни за шта сте сматрали све подвиге и трудове ваше. Са подвизима који су расли, двоструко је расло и смирење ваше, о чему са дивљењем говоримо:
Радујте се, јер сте за смирење, Господом славе узнесени!
Радујте се, јер сте негневивост и кротост смирењем достигли!
Радујте се, јер сте смирењем и самоукоревањем покој душама вашим стекли!
Радујте се, изабраници који сте се смирењем духовним обогатили!
Радујте се, јер је ваше Царство Небеско, које је припремљено за смирене духом!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 4.
Буру страсти утољавајући, телом и ђаволом подизану, ум за господара над пагубним страстима, испосништвом постависте, храбро природу укротивши, пожуристе благодаћу Божијом, да горе покорите бољим и да тело подчините духу, подвигоположнику Христу не престајући певати: Алилуја!
Икос 4.
Чувши реч Господњу да се Царство Небеско нуди и да га само напорници добијају постом, бдењем и молитвом, непрестано сте се подвизавали и тело своје са страстима и похотама Христу распели, уставе монашке сачувавши ненарушиво. Зато вас, блажене, опевамо:
Радујте се, јер сте благи јарам Христов са љубављу и трудом понели!
Радујте се, јер нисте угасили срдачну трезвеност духа!
Радујте се, јер сте јаку стражу устима својим поставили!
Радујте се, јер сте тела ваша непоштедно изнуравали!
Радујте се, јер сте са телесним подвизима и умну делатност сјединили!
Радујте се, јер сте, трпљењем вашим, душе своје сачували!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 5.
Светоносно име Исусово, као оружије непобедиво против бесовских напада, непрестано носећи у срцу свом са вером, неисцрпан извор благодати стекли сте, усходећи из силе у силу и огањ огњу прилажући, очишћеним разумом, певате Богу: Алилуја!
Икос 5.
Прозирући своју сталну немоћ и спасоносну, благодатну силу молитве Исусове, нисте престајали да је изговарате, сасецајући њоме страсти и све демонске замке спаљујући. У тишини срца, молитвено беседовање са Господом умно постигавши, научисте нас да вам кличемо:
Радујте се, јер сте сав ум у молитву погрузили!
Радујте се, јер сте у целости своја срца к Богу узвисили!
Радујте се, јер на молитви нисте помишљали ни о чему сујетноме!
Радујте се, јер сте име Исусово неуморно призивали!
Радујте се, изузетни подвижници срдачне молитве!
Радујте се, јер сте добили све што сте у име Господње тражили!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 6.
Предстојећи срцем у молитви пред Крстом Господа, Који је страдао за грехе људске, са плачем заридасте, преподобни, жалошћу због својих грехова и неизрецивом љубављу према Искупитељу нашем разгоревши се, до краја живота трепетно сте Му вапијали: Алилуја!
Икос 6.
Засијавши у срцима вашим светлошћу љубави Божанствене, славу земаљску и похвале омрзосте, а бесчашће од људи и сваку невољу, отвореним срцем радосно примасте, усрдно угледајући се на Христова страдања. Свако страдање и трпљење показасте нама, који вапијемо:
Радујте се, јер сте ране Господа Исуса Христа на телу своме понели!
Радујте се, јер сте поруге испијали као лек који очишћава!
Радујте се, јер сте се од почасти земних свим срцем одстранили!
Радујте се, јер сте се са љубављу молили за оне који вас мрзе!
Радујте се, јер сте оне, који су вас вређали, за добротворе сматрали!
Радујте се, јер нисте престајали да благодарите милосрдном Господу!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 7.
Господ, желећи да се сви људи спасу и дођу у познање истине, видећи ваш добровољни и непрестани труд у испуњењу заповести Његових, отвори вам ум да разумете путеве Његове и наредбама Својим научи вас. Зато, просвећеним срцем увек певасте: Алилуја!
Икос 7.
Дивна су дела Твоја, Господе, јер, као Учитељ, уразумљујеш слуге Своје, који Те свим срцем траже и отвараш очи њихове да разумеју чудеса закона Твога. Нека су блажени преподобни Твоји, оци наши Оптински, који су се непрестано поучавали заповестима Твојим, заволевши их веома и ми им певамо:
Радујте се, јер сте речи Божије, као велико богатство у срца своја сакрили!
Радујте се, јер сте путеве заповести Божијих свим срцем заволели!
Радујте се, јер сте путеве неправде мрзели!
Радујте се, јер сте се припремили добрим подвигом без колебања!
Радујте се, јер прихвативши реч Божију, велики сте мир у Христу стекли!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 8.
Сматрајући себе за путнике и дошљаке на земљи, ништа од пропадивих ствари света не пожелесте да стекнете, да не би срца ваша била земљи привезана, него се јединоме Богу приљубисте, узносећи Му чисту песму: Алилуја!
Икос 8.
Сваку телесну пристрасност, која од Бога одваја, одбацили сте од све душе, тражећи само оно што је потребно. Свагда сте неодвојиво присели крај ногу Исусових, срцем не желећи житејска блага и све уздање своје на Господа сте положили. Зато вас хвалимо, свети:
Радујте се, јер сте без пристрашћа према свету житије своје окончали!
Радујте се, јер сте, ослободивши се земних брига, сладост чисте молитве познали!
Радујте се, јер сте тврдом вером животне бриге одложили!
Радујте се, јер сте нестицањем и послушношћу пагубне страсти умртвили!
Радујте се, јер сте монашки завет нестицања свето сачували!
Радујте се, јер сте, као Христови послушници, своју вољу одсекли!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 9.
Све молитве ваше и све снаге ваше усмеристе да би стекли чистоту душевну и телесну, без које нико неће Бога видети. Тиме се, чистим срцем удостојисте да у Рају Господњем запевате дивну песму праведних: Алилуја!
Икос 9.
Телесним жељама, које војују на душу и које се постом и молитвом укроћују, нисте допустили да завладају вашим помислима и примили сте дар чистоте и целомудрености од Господа Бога, Који једини има власт да побеђује природне законе. Примите и од нас ове похвале:
Радујте се, јер сте смирењем привукли благодат Божију у борби са телом!
Радујте се, јер сте труд и лишавања заволели, а покој телесни одгурнули!
Радујте се, јер сте постом и свеноћним бдењима похоту телесну умртвили!
Радујте се, јер сте законе природе, силом Христовом, победили!
Радујте се, јер сте тела и душе ваше чисте Господу принели!
Радујте се, јер чисти срцем, Бога у вечном блаженству гледате!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 10.
Желећи да спасете душе своје за живот вечни, све помисли о земаљском и привременом одбацисте и Спаситељу нашем, Који је дао велику заповест о љубави ученицима Својим, делом и истином прихватисте. Тога ради, ваше ближње топлом љубављу заволесте, појући небесноме Оцу свих људи: Алилуја!
Икос 10.
Заволевши свом душом ближњега свога, Царство Божије унутар себе обретосте, зато сиђе у срца ваша огањ љубави Божије који пали и том љубављу, безмерно хранећи се, ви свецело себе на жртву делом љубави принесосте. Сада и од нас ово смирено певање послушајте:
Радујте се, јер сте све људе светом љубављу заволели!
Радујте се, јер да бисте неке спасли, свима сте били све!
Радујте се, јер сте због патњи људских са сузама уздисали!
Радујте се, јер сте све који су вам притицали у срца своја смештали!
Радујте се, јер нисте никога журно отпуштали од себе!
Радујте се, јер сте душе ваше за ближње полагали!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 11.
Песму молебну приносимо вам, преподобни оци наши Оптински, јер вашом стазом заиста познасмо исправно ходити. Блажени сте, јер сте Христу радили и вражију сте посрамили силу, истинито правило врлине показали сте свима, који Господу певају: Алилуја!
Икос 11.
Светле подвиге ваше хвалећи, преподобни оци наши Оптински, блаженима вас називамо, као славне наставнике монаха и чудне сабеседнике Ангела, који сада на небесима Престолу Божијем предстојите и молите се за нас, који вам певамо са љубављу:
Радујте се, непрестане трезвености усрдни ревнитељи!
Радујте се, пламена срдачног неуспавиви чувари!
Радујте се, непоколебиви стубови послушања, који сте све претрпели!
Радујте се, јер сте, кроз многе патње, у Царство Божије ушли!
Радујте се, монашког живота равноангелни подвижници!
Радујте се, добре слуге Божије, благи и верни!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 12.
Благодатни дар испросите код Господа, о блажени, молимо вас, ми који вас верно хвалимо; погледајте на уздахе наше, сузе наше не презрите, умолите Господа да утоли љуте страсти наше, да нам дарује скрушени плач за грехе наше, да се чистом душом и неоскврњеним устима, заједно са вама, удостојимо у Рају Господњем певати: Алилуја!
Икос 12.
Опевајући вас сада, о преподобни, похвалним гласом, знамо да ви не тражите певања наших усана, већ да последујемо вашим подвизима, срдачном смирењу и исправљењу живота. Зато, у покајању, молећи за вашу помоћ, љубављу покретани, говоримо:
Радујте се, јер чувате оне, који исправно живе!
Радујте се, јер немоћне и сироте крепите!
Радујте се, јер пружате руку помоћи онима који падају!
Радујте се, јер онима који се кају, помажете да се сузама утеше!
Радујте се, брзи помоћници свима који вас призивају!
Радујте се, преподобни оци Оптински, благодати старчества светилници!
Кондак 13.
О, преславни угодници Христови, преподобни оци и старци, Мојсеје, Антоније, Исакије, Иларионе, Анатолије, Јосифе, други Исакије, Лаве, Макарије, Амвросије, Варсануфије, други Анатолије, Нектарије и Никоне, као седам стубова и седам светилника, који сте засијали у Оптинској обитељи! Садашње наше молбе услишите и измолите нам код Господа смирење и сећање на смрт, да нас избави Господ од сваког зла и удостоји хришћанске кончине, све оне који му вапију: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)
МОЛИТВА САБОРУ светих преподобних ОПТИНСКИХ СТАРАЦА
Божанствени зборе преподобних отаца, Богоносни старци Оптински, који сте ангелским животом на земљи засијали и у Небесном Граду се прославили. Знамо да, у дане вашег земног служења, нико гладан и неутешен од вас није отишао, него сте свима били све: болеснима - исцелитељи, сумњалицама - утврђење, тужнима - утеха, јер благодат исцељења, прозрења и лечења немоћних душа у вама се обилно излила. Али и данас сте свима нама посредници и о страдајућој Отаџбини нашој, пред Престолом Божијим, стални тужни молитвеници, јер се вама даде благодат да се за нас молите. Погледајте са горње славе и видите стадо ваше, које сте пасли на пашњацима Христовог учења, како је сметено и разбацано и од вукова душегубних растрзано. Посетите нас немоћне и беспомоћне и благоусрђем вашим залутале потражите, расејане саберите, преварене обратите и присаједините Светој, Саборној и Апостолској Цркви; оне који су у монашком животу оградите од свих напада вражијих, младост уразумите, старост подржите супружнике у миру и слози сачувајте. Услишите нас, Божанствени лекари душа, и упутите нас на пут покајања да последовавши речима вашим, положимо себе и сав живот свој у руке превеликог милосрђа Божијег да руководи Његова воља нашим мислима и чувствима у свим делима и речима нашим. Пружите нам руку помођи, оци свеблажени, и научите нас да се молимо, да верујемо, да се надамо, да трпимо, да праштамо и волимо и да тако увек ходећи по заповестима Божијим, удостојимо се, вашим посредништвом, вечне радости Царства Небеснога где ћемо скупа са вама да прослављамо Бога, дивног у светима Својима, Оца и Сина и Светога Духа, у векове. Амин.
МОЛИТВА ОПТИНСКИХ СТАРАЦА
Господе, дај ми да са душевним миром поднесем све што ми донесе данашњи дан. Дај ми да се потпуно предам Твојој Светој вољи. Свакога часа у току овога дана учи ме и подржавај ме. Ма какве вести да добијем у току дана научи ме да их примим са спокојном душом и чврстим убеђењем да је у свему Света воља Твоја. Руководи мојим мислима и осећањима у свим речима и делима. У свим непредвиђеним случајевима, не дај ми да заборавим да је све дошло од Тебе. Научи ме да се исправно и разумно односим према сваком члану своје обитељи, никога да не збуњујем и не огорчавам. Господе, дај ми снаге да поднесем замор наступајућег дана и све што се дешава у току дана. Руководи мојом вољом и научи ме да се молим, да верујем, да се надам, да трпим, да опраштам и волим. Амин.
Са благословом оца Јована, игумана манастира Лешје,
превела Биљана Тодорчевић,
издавач манастир Лешје
[2] „Не представљај себи у машти лик или слику Господњу, већ имај убеђење о Његовом присуству; имај убеђење да Он гледа на тебе, на твој ум, на твоје срце и да је дар његов у руци његовој. Прво је недозвољена машта, која води погубној варљивости, а убеђење о присуству Бога. Који је свуда, јесте убеђење о свесветој истини.”
Свети оци говоре: „Никада не примај, ако би ти видео било шта чулно или мислено изван или унутар себе: био то лик Христа, или неког ангела или светитеља, или маштовит лик светлости у уму. Смири се, не веруј у то и не говори о томе. Непрестано чувај ум од слика и прилика посредством маште и обраћај пажњу само на речи молитве.” Добротољубље V Калиста и Игњатија Ксантопулова о ћутању и молитви, гл.75. (Целокупно издање светитеља Игњатија Брјанчанинова. М. 2003. Т.У.С. 88)
[3] Старац јеросхимонах Макарује Оптински, говорећи о достојанству те књиге, обраћао је посебну пажњу на њену опасну страну. Та књига је послужила као узрок да отац Макарије напише чланак: „Упозорење онима, који читају духовне књиге светих отаца и који желе да стекну умну молитву Исусову", где отац Макарије нарочито запажа: „Књига је написана убедљиво. Докази су прилагођени књигама светих отаца, а опасна страна је у овом предмету прећутана; тако, да онај који не зна савршено учење светих отаца, може лако да се одушеви таквим убеђењима, а нарочито онима, који нису сами видели, или од других слушали, о таквима, који су се душевно повредили од таквих делања..." Основна грешка у том рукопису по речима оца Макарија, јесте да је „састављач описао небитна убеђења у сировођењу умне и срдачне молитве, постављајићи као главни циљ у овоме делање Искање (тражење) високих дарова и утеха духовних, што може да има веома опасне последице у односу на демонску прелест."
Не треба мешати тај рукопис са књигама „Старац Зосима Верховски" (М. 1994) у којој, са аскетске тачке гледишта, све одговара минејима Св. Отаца православне цркве.
