У целом Старом Завету не налази се дакле реч Амин. И та реч је у Новом Завету честа и обична. Сва четири Јеванђеља завршавају се са Амин. Све посланице апостолске завршавају се са Амин. Тако исто и Откривење Јованово. У целом Новом Завету једино две књиге не завршавају се са Амин. То су: Дела Апостолска и посланица Св. Јакова.
Први је изрекао ову реч сам Господ Исус. А први пут ју је изрекао, када је објавио молитву Оче наш. На завршетку те молитве Он је рекао: јер је Твоје царство и сила и слава ва вијек. Амин. (Мат. 6, 13). После тога је много пута Господ поновио ту реч, говорећи: амин, амин глагољу вам, што је на српском преведено са: заиста, заиста вам кажем.
Зашто је Господ употребио ову реч Амин, реч нечувену у свету до Њега?
Прво зато, према тумачењу светога Петра Дамаскина, што Нова Благодат или Нови Завет остаје ва век века. То значи да је Нови Завет последњи Завет Бога са људима. Другог завета неће бити до свршетка времена. И још, да је Нови Завет последње и савршено Откривење Божје, које се неће замењивати неким другим откривењем до Страшнога Суда Божијега.
Друго зато што је Господ Исус био сам својом личношћу носилац вечних истина. У Њему је било Амин за све непромењиве истине божанске. То апостол Павле јасно изражава кад каже: Колико је обећања Божјих, у Њему (Христу) су да, у Њему Амин (2. Кор. 1, 20). Па будући Амин за све истине Господ је изговарао реч Амин за све Божје истине као печат тих истина. И кад је он објављивао те истине, Он је ударио Свој печат. И земаљски цареви кад објављују неки указ, ударају на крају свој печат. Тако је и цар небески објављујући свету Себе и Своју вољу и Своје заповести, потврђивао све те објаве Своје печатом Својим. А печат Његов је та реч - Амин.
Сам Господ Себе назива именом Амин. У својој визији свети Јован, јеванђелиста, боговидац, чуо је ове речи: И анђелу Лаодикијске цркве напиши: тако говори Амин, свједок вјерни и истинити, почетком створева Божијега (Откр. 3, 14). То Он о Себи говори. Он је Себе раније назвао почетком. Када Га Јевреји једном приликом упиташе: Ко си Ти? рече им Исус: Почетак (Јов. 8, 25). А Павле свети о Њему пише: Све се кроза Њ и за Њ сазда. И Он је прије свега, и све је у Њему (Колош. 1, 15-17) Тако је Он дакле Почетак. Тако Он себе назива и после прослављења, после васкрсења и вазнесења - Почетак створења Божијега. Али уз то именује Себе и именом Амин. Тако говори Амин. Дакле:
Исус - Почетак и Амин.
Исус - Алфа и Омега.
Исус - Први и Последњи.
И бијах мртав и ево самжив ва вијек вијека, амин (Откр. 1, 18). Онај који се мења, који умире и остаје мртав, не може се назвати Амин. Само вечно Живи именује се Амин. Дакле: Исус - Живот и Амин.
Па онда према завршетцима појединих новозаветних књига може се рећи:
Исус - Слава и Амин.
Исус - Благодат и Амин.
Исус - Мир и Амин.
И тако даље.
Ето због чега је Амин добило тако значајно место у свима богослужењима црквеним. На сваки возглас одговара се са Амин. Свака молитва, тајна или јавна, завршава се са Амин. И наравно, сваки обред, сваки чин богослужбени, у цркви, или у дому, или у пољу, или ма где, завршава се са Амин.
Да би неко могао рећи Амин, мора претходно знати шта се рекло. Као човек који ставља печат и потпис на оно што мора претходно знати и разумети, шта је написао и шта се потврђује. О томе апостол Павле говори овако: Јер кад благословиш духом, како ће онај који стоји мјесто простака рећи Амин по твоме благослову, кад не зна шта говориш (Кор. 14, 16)? Шта да се чини? Апостол одговара: Молићу се Богу духом, а молићу се и умом; хвалићу и умом (Кор. 14, 15). То јест: молићу се Богу и језиком и разумом. Да би онај који стоји крај мене чуо и разумео, те да би могао рећи Амин. Ако ли не чује и не разуме, како ће рећи Амин? Јер не може никако рећи Амин на моје ћутање, ако не зна шта ја мислим и о чему се молим, за себе и у себи. А ја се могу ћутке молити и опет на крају рећи Амин. Због ћега? Због тога што ја знам, шта сам се молио; знам шта потврђујем са речју Амин.
Из овога следује, да је Амин велика реч, врло велика. Она је једно од имена Божјих. Тим именом ми печатимо молитве наше. На пример: кад завршимо једну молитву речима: јер је Твоје царство и сила и слава сада и увек - и вавек века и изрекнемо реч Амин, исто је као кад би место Амин изрекли реч - Бог, или Христос.
И тако именом Божјим ми потврђујемо молитве наше. Потпис Божји ми стављамо под сваку нашу молитву, била то молитва прошње, или благодарење или похвала. Зар ово сазнање не улева страх у сваку душу? И зар оно не позива на опрезност у молитви? Ако се молимо како треба, ако просимо шта треба, ако благодаримо свесрдно, и ако похваљујемо Бога правилно - онда смо са Амин потврдили један истинит докуменат. Но ако се молимо како не треба, без страха, смерности и љубави; ако просимо од Бога ствари сујетне и глупе; ако му полублагодаримо, фарисејски истичући више своје заслуге, и ако га хвалимо са сумњом и гневом, онда ми - авај нама - ударамо печат Божји на један фалсификат, на један лажни докуменат. А сваки докуменат, са именом Божјим, износи се на небеса, да нам у Дан Суда буде или за оправдање или за осуду. Сваку молитву завршену са Амин узносе ангели Божји пред престо Цара Небеснога и чувају је у скривницама небесним до рока, то јест до Дана Расплате.
Ето због чега је неопходан страх и опрезност у молитви. И ето због чега треба да изговарамо на крају сваке молитве реч Амин, т.ј. име Бога Живога, са трепетом душе. Јер том речју ми потписујемо Свевишњега Бога под оно што смо исказали ми, грешни и недостојни.
Врло ћете ретко, или управо никад, чути реч Амин са усана безбожника. Безбожник полупрезире то име, а полу га се боји, као и имена Христос.
Насупрот ђаволу и безбожницима ангели и светитељи радо изговарају реч Амин и сладе се њоме као слатким именом Божјим. У својој визији апокалиптичној Свети Јован гледао је блажене житеље неба и често чуо из вихових уста реч Амин.
Тако, чуо је једном како забруја похвала Богу и Јагњету од сваког створења што је на небу, и на земљи, и под земљом, и што је на мору, и што је у њима. И кад се похвала изрече, тада четири животиње говораху Амин (Откр. 5, 13). А под четири животиве треба разумети велике чинове ангелске. Опет у другој визији виде, а то сви анђели стајаху око престола и старјешине и четири животиње, и падоше на лице пред пријестолом, и поклонише се Богу, говорећи: Амин; благослов и слава и премудрост и хвала и част и јачина Богу нашему ва вијек вијека. Амин (Откр. 7, 11-12). Опет у једној другој визији а то падоше двадесет и четири старјешине, и четири животиње, и поклонише се Богу који сјеђаше на престолу, говорећи: Амин. Алилуја. А на крају свих својих страшних виђења чу Јован обећање самога Господа Исуса, и написа Јован: Говори онај који сведочи ово: да, доћи ћу скоро! Амин.
После свега овога Свети Јован благосиља оне, којима описује велика чудеса небеска са речима: Благодат Господа нашега Исуса Христа са свима вама. Амин.
Из овога је јасно, како се реч Амин често изговара на небесима од свију оних који Бога прослављају, то јест од ангела и светитеља. Међутим, нема нигде ни једног сведочанства, да се ово име изговара у аду или на земљи на устима злих духова. ђаволи и зли људи то име не изговарају. Уосталом није ни очекивати, да зли духови и зли људи изговарају оно име које означава потврду сваке истине и правде, потврду Пресвете Тројице, Богородице и светитеља, потврду бесмртног царства Христовога, потврду славе и величине и живота и радости праведника у том царству, потврду победе добра над злом, чистоте над трулежи, врлине над грехом, потврду свега закона Божијега и обећања Божјих. Одрицатељима свега тога не може бити мио печат, којим се ово тврди. Или како би могли изустити Амин демони и демонски људи, који су управили сав свој дух и језик на одрицање? Они који са шкргутањем газе сваку реч Божју, како би потврђивали речи Божје изговарајући Амин? Не, богоборци никад не могу да изговоре ову свету реч - Амин.
Православни пут
"Сине мој не одбацуј наставе Господње и немој да ти
досади карање његово. Јер кога љуби Господ онога и
кара, и као отац сина који му је мио."
(Прит. 3,11-12; Јевр. 12,6-8)
Један од најтежих и најдубљих проблема у великој тајни живота, који је у свим временима окупирао људски род јесте проблем страдања. Одувек, многи су постављали питања зашто нас је Бог створио да страдамо на овоме свету од разних болести, несрећа, неправди, од злих људи и њихове зависти, од наших страсти и злобе вражије? Какав је то Сурови Бог који је за човека на земљи припремио само патњу? И зашто, ако су већ невоље неизбежне, не постоји сразмера између страдања и моралних вредности људских.
И заиста, за људе невернике, нехришћане, који не верују у постојање Божје и његову бескрајну доброту, мудрост и правду као и постојање живота после физичке смрти, овај свет је једна долина неутешног плача. Јер свет, сам по себи, материјалан, не може безбожном страдалнику да пружи утеху кад се на његова плећа навале бриге и неправде. Такав човек пакао доживљава већ овде на земљи, јер не налази никакав смисао живљења. To је пут, који људску душу, створену по слици Божјој и за рај предодређену, сигурно води у пропаст.
Међутим, ако у човеку постоји чврста вера у Бога, Творца свега видљивог и невидљивог, милосрдног Спаситеља, који о свему, па и о нама увек брине и промишља, онда он овај исти проблем страдања посматра у сасвим другачијем светлу.
Хришћанин зна да је Бог створио човека не за патњу, већ за радост.
Ако погледамо Библију, посебно Нови Завет, видећемо да је човек предодређен за рај, а не за пакао; јер кад, по речима јеванђелиста Матеја, Син човечији дође у слави својој и седне на престо славе Своје Он ће онима са десне стране рећи: "Ходите благословени Оца мога, наследите царство које вам је приправљено од постања света!", а онима са леве стране: "Идите од мене проклети у огањ вечни, приправљени ђаволу и анђелима његовим!" (Мт. 25,34,41).
Дакле, по Божијем плану рај је био спремљен за човека, а пакао за демона. Зато је Бог и првог човека Адама поставио у рај, у место истинске и трајне радости, јер је ту био уз Бога, без кога нема истинског блаженства.
Али тада, Адам је сагрешио. Злоупотребио је велики Божији дар слободну вољу и непослушношћу нарушио закон Божији, изгубио благодат и био од Бога истеран из раја. И од тог момента Адам је почео да страда. Виновник његових страдања није био Бог, већ он сам, јер га је Бог створио за радост, а он је изабрао патњу и уместо блаженства и вечности као казну за грех добио је страст, пропадљивост и смртност.
После овог Адамовог греха цео људски род се "разболео од пропадљивости", тј. наследио је не саму Адамову кривицу, лични грех Адамов, него смртност и склоност према греху у чему се заправо и састоји наше наслеђе првородног rpexa (Ј. Мајендорф, Византијско богословље, "Првородни грех", Крагујевац 1985. год. стр. 176-179).
У посланици Римљанима апостол Павле говорећи о Адаму пише: "Зато као што кроз једнога човјека уђе у свијет гријех, и кроз гријех смрт, и тако смрт уђе у све људе, пошто сви сагријешише." (Рим. 5,12).
Овим речима апостол жели да нам каже да је Адаму његов "погрешан избор" донео страст, пропадљивост и смртност. Поставши смртни, Адам и Ева су зачели смртну децу, а смртна бића су по неопходности подложна страстима и страху, радости и тузи, љутњи и мржњи. Наследили смо, дакле, смртност која је узрок наше грешности и која је наш наслеђени првородни грех. А наслеђе самог Адамовог греха као личног акта не постоји, јер наследна кривица је немогућа.
Зато у Св. Тајни Крштења, када новокрштени доживљава поновно рађање и постаје наследник "Царства Божијег" (Јн. 3,5), и када стиче опроштај од свих грехова које је учинио пре крштења, стиче к опроштај од првородног греха, тј. од наслеђене грехољубивости која је упрљала Лик Божијк у човеку. (Ј. Мајевдорф, Исто, стр. 179-181).
Наиме, људски род биће као и Адам кажњен страдањем, не због личног греха праоца Адама, него због тога ако буде исто као и он сагрешио, ако исто као и он злоуптреби даровану му слободну вољу и крши закон Божији.
Дакле, страдамо, болујемо, патимо, јер смо грешни. Међутим и поре ове истине свакодневно смо сведоци чињенице да на овом свету постоје многи праведници, који до краја свог земаљског живота непрекидно страдају с једне стране, a са друге стране постоје многи грешници који благују.
Пред овом истином човек који не верује у Бога, а верује у правду света, људе и природу могао би зиста са болом узвикнути: "О, колико је само неправди, колико страхота овога света" и пао у крајњи песимизам. О оваком једном стању боголике људске душем добромрзац - ђаво, посебно се радује и још више му замрачује очи, да овај не види да је и то неправедно страдање праведника и благовање грешника у овоме свету у свери Божијег промишљања. Осим тога, наше виђење страдања и благовања не мора увек да одговара истини, јер је страдање и благовање чисто субјективни процес у душама људским. Они који нама изгледају сређни нису увек заиста срећни, нити су они који нам изгледају несрећни увек несрећни, јер блаженство човеково - царство Божије није споља, већ унутра у души његовој. Тако, врло често код праведника колико се њихова страдања умножавају, толико ce и Божија радост умножава у њима, а грешници и при овом спољашњем благовању често бивају мучени својом савешћу за своје грехе и своја безакоња.
Врлине праведника, које они стичу својим трудом и благодаћу божијом обично су познате једино Богу, који види сакривено и прониче у дубину људских помисли И Он понекад жели да их обелодани. Зато Бог попушта на праведника искушење да би се пред светом показала његова вера, трпљење и истрајност у сваком Божанском добру, а самим тим и сила Божија, коју Господ улива у душе праведних страдалника и даје им снагу да издрже велика искушења. Пример истинског трпљења у невољи можемо наћи у Староме Завету, у књизи о Јову где се говори о великом страдању праведника и његовом надчовечанском трпљењу. Праведни Јов, човек коме је закон Божији у срцу, страда, губи имање, слуге, децу и тело његово почиње да се распада, али он ни једном речју не хули на Бога и тиме Га прославља у највећој мери.
Међутим, читајући ову потресну историју о страдању праведног Јова, поред његове велике трпељивости и, упркос свему, хвале Бога, можемо запазити и Јовово оплакивање свог јадног и претешког стања. Ово многе може да завара па да у томе виде Јова очајника, што он то никако није, јер је изнад свега веровао у бесмртност душе и вечну правду Божију. И зато каже: "али знам да је жив мој искупитељ и да ће последњег дана стати над прахом; ако се ова кожа моја и ршчини, опет ћу у телу своме видети Бога. Ја исти видећу Га и моје очи гледаће Га, а не очи другога". (Job. 19,25-27).
Наиме, многострадални Јов био је праслика пониженог стања и страдања Христа Спаситеља и по спољашњим страдањима и понижењима пред људима, али по духовном Богом одбаченом стању. Он се заиста тако и осећао када му је одузета била земаљска срећа и био сурово кажњен, и као и Христос страдао невино, не за своје грехе.
Јов иако чврсто верује у загробни живот и правду Божију, он ипак по својој слабој људској природи плаче пред Богом и пита зашто је одбачен и зашто су га нашле невоље, које нису сразмерне његовим гресима.
Слично стање остављености од Бога осећао је и Христос, по својој човечанској природи, када је висећи на крсту, умирући за грехе свега света завапио: "Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио" (Мат. 27,46).
И онда као што је Отац Сина васкрсао из мртвих, тако је и Јова васкрсао и подигао изнад његовог ранијег стања после великог искушења и духовног спаљивања на огњу. На морални значај живота Јовова указао је и апостол Јаков и саветовао хришћане да за углед у мукама и страдањима узму Јова: "Ето блажене називамо оне који су претрпели. Трпљење Јовово чули сте и свршетак Господњи видели сте, јер је Господ милостив и милосрдан" (5,11). Овом поуком о трпљењу апостол Јаков указује нам на још један разлог зашто Бог дозвољава да праведници страдају на овоме свету. Страдају - ради примера и утехе другима, да би сви они које снађу велика искушења, гледајући у њих имали утеху и олакшање.
За саме праведнике, борба са искушењима представља својеврсно чистилиште које их чисти и од последње клице греха и сједињава их са Господом, а опет све то налази се увек у свери дубљег Божијег промисла, који кад допушта страдање праведника за њихову добробит, мисли и на нас грешнике, јер примери имају увек велики значај за све оне који се труде да изврше заповести Господње.
Осим тога, Бог оставља привремено праведника и допушта да страда да би га одвратио од гордости, отргао од самопоуздања и испунио га смирењем. Јер човек ма колико био праведан увек је склон да падне у самопоуздање - гордост, јер је потомак Адамов, па Бог попушта на њега и највећа искушења само да би уништио у њему ову најдемонскију склоност. Чак је и велики апостол Павле увек лебдео на овом слабошћу и био препуштен невољама и подвргнут ударцима и разним мукама, због чега је и говорио: "Даде ми се жалац у месо анђео сатанин да ме куша да се не поносим" (2 Кор. 12,7), тј. да га спокојство и почасти због великих чудеса које је чинио не би одвукли у демонску гордост. И зато, јер увек у току целог земаљског живота нама прети да паднемо у гордост и страдамо. Кроз та страдања Бог нас лечи и спрема за велику будућу славу, па немамо разлога да неутешно тугујемо, већ да се радујемо, јер смо синови његови, јер се Он брине за наше спасење.
"Јер кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина кога прима.
Ако трпите карање као са синовима поступа са вама Бог. Јер где је син кога отац не кара?" (Јевр. 12,6-8).
Па иако по слабости својој тугујемо, тугујемо са вером, ако плачемо не плачемо неутешно. Излијмо своју тугу пред Господом, али без роптаја, да би се могли и ми одазвати на Хрисгов позив: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити" (Мат. 11,28).
Међутим, овим нису исцрпљени сви разлози страдања праведника. Праведници страдају у овоме свету и зато да не би били обожавани од стране других људи, да други не би мислили о њима више него што треба, више него што одговара природи људској. Тако кад народ у Листри, после чудесног исцељења хромога прогласи апостоле Павла и Варнаву за богове они раздраше своје хаљине, да би показали да су смртни људи, а не богови. Сам Бог преко пророка је говорио: "Ја сам Господ, и то је име моје и славе своје нећу дати другоме ни хвале своје ликовима резаним" (Ис. 42,8).
И заиста нема ништа бременитије и погубније него вера у човека и ослањање на човека као на сигуран темељ спасења. "Проклет човек који се узда у човека." (Јер. 17,5).
Исто тако познато је да се духовна и морална енергија која је неопходна човеку за успешну борбу против зла у себи и у свету генерише једино у борби са искушењима. Зато Бог и пушта искушење на људе, а посебно на оне којима је закон Божији у срцу да би они прошавши кроз ватрена искушења блеснули духовном светлошћу, стекли јаку веру и испунили се смиреноумљем и осећањем потпуне зависности од Бога, a то је једини услов под којим Бог даје човеку своју благодат и спасење. Па и светитељи, највећи духовни хероји, били су људи, који су најтеже искушавани и васпитавани великим страдањима. Зато су и њихове мисли биле широких погледа, а срца племенита и са пуно страдалне љубави којом су увек могли да утеше оне који страдају и боре се са искушењима. Јер, душа која није много страдала на правди не може да осети туђи бол као свој бол, не може другоме да буде састрадалник у невољи, па му не може ни страдања олакшати.
Праведници страдају и по неопходности. Живећи у овоме свету они не могу да не страдају, "јер овај свет у злу лежи" (1 Јн. 5,19), те мрзи на добро. Сама грешност света је разлог његове мржње и непријатељства правди и праведницима, а наклоности према непоправљивим грешницима, које је и Господ оставио, јер их ни страдања не би могла поправити. Такве несретнике овај грешни свет оберучке прихвата и обезбеђује им благовање кроз свакодневна задовољстава на овом свету.
Они по речима псалмопевца: "He знају за невољу до саме смрти" (Пс. 72,4), али кад умру и преселе се из овог привременог у вечни живот они се пробуде из кратког, блаженог земаљског сна и схвате да су сва земаљска блага, радости и задовољства ишчезла и да ће бити предати на вечно страдање, јер привремено на земљи нису имали. Али тада ђе за њих бити касно.
А ми хришћани кад страдамо, сетимо се само речи Св. апостола Јована: "He чудите се браћо моја, што свет мрзи на вас, него се још радујте, јер мрзећи на вас грешни свет, тиме показује и открива да се ви нисте изједначили с њим" (1 Јн. 3,13).
Зато кад год страдамо и осетимо да смо омрзнути од овог злог света ето нам доказа да се налазимо на путу који води у Царство Божије - вечну отаџбину. Хришћани у ствари на земљи и немају праве домовине, јер су на њој само путници, гости и дошљаци. Живот њихов на земљи је само увод и припрема за живот после физичке смрти, за живот вечни, где сви праведници наслеђују блаженство у Богу за своје овдашње трудове, муке и невоље. Вера хришћанина је сјајна звезда водиља у мраку мука, патњи и невоља, и ублажава сваку оштрину његових страдања. Но, да би човек грхољубив и смртан стекао веру, која може да му буде звезда водиља на путу у Царство небеско он мора непрестано да размишља о бесмртности душе и васкрсу тела, а он то једино може на бојишту искушења. Зато Бог и допушта да праведници страдају да би они увек, у сваком тренутку свога живота размишљали о бесмртности душе, испунили се смиреноумљем и спознали да су потпуно зависни од Бога и даје живот човечији једна бескрајана линија, која има почетак, али нема завршетак, јер прелази у вечност.
Из свега овога можемо закључити да земаљски живот није време коначне казне ни коначне награде од стране Бога као свеправедног судије. Бог је бескрајно мудар, благи свет. Невоље које пушта на нас су за наше добро, мада ми врло често не можемо да разумемо, не можемо да проникнемо у спаситељно значење страдања.
Али кад би смо могли да погледамо са неба наше грешне земаљске путеве и адски огањ који повлачимо на нас нашим злим делима, видели бисмо да имамо две могућности: да на земљи благујемо а на небу патимо или да будемо искушавани, опомињани, да страдамо у земаљском животу и тиме заслужимо вечно блаженство на небу.
И као што лоза, која кад је виноградар чисти и сече, почне да плаче, тако се и ми људи жалостимо кад страдамо. Али кад би та лоза знала да је за њу добро резање, да је чува од неродности те да не буде до корена сасвим одсечена и бачена у огањ, кад би могла да се види окићена слатким гроздовима пред јесен, она би узвикнула:
"Благословене сузе, благословена страдања која ме учинише плодном"!
Сестринство манастира Св.Стефана Липовац
Сасвим је природно да су судови Божији за нас непојамни као бездан, али по мом мишљењу ствар може бити и у следећем: Ако Бог не би допустио да одређени праведници буду оклеветани, како би онда могли да остану прикривени прави кривци - они који свој преступ не могу поднети због егоизма? Земља им је тесна, а демони траже прлику да их доведу до очајања, да сами себи науде и тиме на себе натоваре осуду.
Велика љубав Божија допушта, међутим, да праведници буду неправедно оптужени и оклеветани да слабе душе не би била изгубљене; но на крају се истина ипак покаже. Знајући ово нама, заиста, бива лакше да увек имамо добре мисли када чујемо да колају ружне приче о нашим ближњим и да се упитамо: "Да можда то ипак није клевета?" Тиме на природан начин чак и истински кривци бивају утешени, почињући мало по мало да осећају своју кривицу; глас њихове савести почне да им смета и они се поправљају - ако имају добро настројење. Краће речено, понекад Бог олакшава бреме преступника тако што дозвољава да снажни и праведни буду оклеветани.
Природно, они са којима се неправедно поступа представљају најљубљенију децу Божију. Сами за себе, међутим, они на то по мом схватању и не помишљају. Они, напротив, верују да је могуће да су због нечега криви када их је благодат Божија напустила. Такви могу да буду у затворима и да се осећају као кривци, мучени од стране сопствене савести и преплављени покајањем. Иако се са њима поступа на очигледно неправедан начин, они у својим срцима имају Христа са којим се такође тако поступало и у затворима се осећају као да су у рају; јер где је Христос ту је рај.
Тако праведници, имајући ову племениту љубав, не очекују небеску плату за добра дела која чине ближњима, јер су они деца Божија и делају испуњени са "филотимо"* (објашњење ове речи по старцу Пајсију на крају текста) у својој сопственој кући која је заправо Црква Христова.
Ако би људи промислили колику добробит и вечну радост примају њихове душе (радост коју већ у овом животу почињу да осећају) када учине макар и најмање добро ближњим, они би молили ближње да ово прихвате и чак би им били за то захвални. Јер преображај која се догађа у души и радост коју срце милостивог човека осећа дајући корицу хлеба сирочету, не може се купити ни од најбољег кардиолога, макар му платили врећом пуном долара. Такво озарење и радост осећају душе хришћана који држе бдења, моле се и посте. Ово не могу сасвим да схвате људи који једу шта год пожеле и кад год пожеле, и пију вино и освежавајућа пића.
Наравно, као што рекох, деца Божија не чине ово свесно намеравајући да тиме стекну Небеске награде, или пак духовне радости у овом животу. Јер деца не бивају плаћена од свог Оца (Небеског), будући да им сво Очево богатство већ припада. Сасвим нешто различито представља питање које ће божанске дарове Бог благоизволети да нам понуди као наш добри Отац већ у овом животу и у вечности.
Као што су многи који раде за плату најамници, тако и многи који избегавају грех то чине само стога да не би били осуђени, и исто, дакле, као и први гледају само свој лични интерес. И то је, заиста, на неки начин добро дело, али у њему нема ничег племенитог, јер после огромне жртве коју је Христос поднео ради нашег искупљења ми не би требало из "филотимо" да се обремо у паклу, да га не бисмо ожалошћивали тугом коју ће осећати због нашег страдања. Ово је она врста љубави какву су имали Св. Оци наше Цркве према Христу. Многи од нас, нажалост, имају једну инфериорну љубав која је ограничена потребом да се избегне казна. Оваква љубав иде руку под руку са са маловерјем; другим речима, ми уживамо у стварима овога света само до степена на којем осећамо да нећемо бити кажњени у овом животу, исто тако притом рачунајући да нећемо бити лишени ни Раја.
Ако би нам Христос рекао: "Дечице моја, Рај је сада испуњен и немам место где да вас сместим," неки од нас би му бесрамно одговорили: "А због чега нам то ниси раније рекао?" Други би, опет, пожурили да не изгубе ни један тренутак који може да се искористи за уживање и забављање и вероватно више не би желели ни да чују за Христу.
Деца Божија, међутим, која у себи имају "филотимо", са свештеним страхом рекла би Христу: "Не брини уопште за нас, нама је довољно што знамо да је Рај испуњен; то нам пружа такву радост као да смо и ми сами у Рају." Они би своје духовни подвиг наставили као и раније, осећајући "филотимо" према Ономе кога су и пре волели чистом љубављу. А Христос који је сав љубав уселиће у њихова чиста срца као што је боравио и у Светом Телу Пречисте Дјеве.
Случајеви као што је то случај Хаџи-Георгија су, наравно, веома ретки. Бог тада допушта да крепки праведник страда и носи бремена слабих и оних који су прави кривци да би на такав начин помогао својим ближњим. Управо у оваквим случајевима можемо рећи: "по Божијем допуштењу," а не када ми поклекнувши у борби са злим непријатељем за то "кривимо искушења". Другим речима, само у првом случају делују духовни закони. "Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се." (Лука 18:14) Ово је, по мом мишљењу, заиста начин на који духовни закони делују. Што више увис ми бацимо неку ствар, веће је убрзање којом земљина тежа ту ствар привлачи и она се разбија (закони физике). Што више неко бива узнесен већи ће бити његов пад, и сходно мери његове гордости он ће бити "разбијен" - осим ако његова гордост не превазилази људске мере и достиже гордост демона. У таквом случају човек више не подлеже критеријумима духовних закона који владају у овом животу, већ више оној Апостолској речи: "Али зли људи и опсјенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се"(2 Тим., 3:13)
Ако човек, међутим, у самом почетку примети гордост где се помаља и скрушено замоли Бога за опроштај, милостиве Божије руке таквога са радошћу нежно приземљују и његово спуштање [са брда гордости, прим. прев.] бива једва приметно; он неће бити разбијен падом јер је његово срце већ било сломљено покајањем које је принео Богу.
Исто бива и са човеком који је некога позледио ножем. Када се такав искрено и са срдачним болом покаје, Добри Бог не допушта да он у садашњем животу заузврат као праведну казну прими рањавање ножем, јер је срце човека који се каје прободено његовом сопственом савешћу која га мучи и због које он много страда. Тада Бог као Отац који љуби уместо ножа дарује балсам Своје Божанске утехе таквом ожалошћеном срцу.
Ако, ипак, из дубоког "филотимо" човек који је грешио сам упорно тражи од Бога да буде кажњен за грешку коју му је Бог већ опростио и због које је он, покајавши се, већ био избављен од дејства духовних закона, онда Бог услишава молитву која се рађа из његовог "филотимо" у исто време припремајући му непропадљиве венце славе.
Сваки човек који испуњава заповести Божије и тражи од Бога да буде кажњен за грех својега брата или да узме на себе болест ближњег постаје сличан Христу. Христос је тада дирнут оваквом племенитом љубављу свога детета.
И заиста, осим тога што му Бог даје благодат да узима на себе грехе других, Он такође допушта да овај човек пролази кроз различита искушења сходно његовим усрдним молбама. Истовремено Бог за њега припрема дијамантски мученички венац јер су га многи људи осуђивали "судећи по изгледу," мислећи да га Бог кажњава за његове грехе, док је тај човек заправо постао светлосни духовни стуб од чистог злата и због своје се љубави према ближњима уподобио Христу.
Међу судовима Божијим - који представљају за нас несагледив бездан - налазимо и овај сличан онима који срећемо код Пророка и Светих као и у хиљадама других случајева; и што је чудније од свега и сам Бог се мења када се човек промени.
Дакле, духовни закони разликују се од природних закона по томе што духовни подразумевају састрадалност и човек тада има посла са својим Творцем - Најмилостивијим Богом.
Када, на пример, немирно дете приђе и покаје се и осети прекор сопствене савести, Отац његов га нежно и са љубављу милује и теши. Отац васпитава своју децу из љубави и са жељом да дођу себи и да приђу близу Њега. Не због прекраћивања мука, ни због овосветске легалистичке праведности, већ из божанске доброте и увек за добробит све своје деце. Тако да се сва спасу и наследе Његово Царство Небеско.
Нека Добри Бог делајући као Бог, не узме у обзир наше роптање; само да се спасе сав свет. Амин.
*Филотимо - грчки израз. Старац Пајсије ову реч схвата отприлике на овај начин: побожношћу пречишћена доброта, лучезарна љубав скрушеног човека који је лишен себељубља, и чије је срце пуно благодарности према Богу и ближњима; који због своје изузетне духовне осетљивости жели да узврати и за најмање доброчинство које му је било учињено.
Старац Пајсије Светогорац
