КАНОН ПОБЕДИТЕЉУ СМРТ И

На Господи возвах , стихире, глас 6. :

Не плачите људи, не ридајте народи, устаните грешни, запевајте праведни: праотачка предања обистинише се, Божја обећања испунише се, Бог се људима јави као човек страдални и страдањем ад и смрт победи. На крст прикован, у гроб покопан, од ученика оплакан, од врагова поруган, Он разломи печат пораза и показа победу живота над смрћу, Бога над сатаном и човека над земљом, радујте се.

Не сумњајте, сумњивци; не јадујте јадници; не страшите се, страшљивци; не гордите се, зналци; земља се с небом састави, чудо се воље одигра, не мање од чуда стварања: тада Бог свет створи, сада Бог свет обнови; грехом Адама твар се помрачи, васкрсењем Христа твар се светли, братије моја, радујте се.

Не кукајте над мртвим, не смејте се невиним; не клоните страдални, не гордите се, срећни; Бог нас драги посети и дарове донесе: није злато ни ливан, него здравље и мудрост; није вино ни јелеј, него вера и љубав; не донесе ни мед, него светлост и живот. Уздигните срца и повите колена, Христа Спаса славите, братије, радујте се.

Слава: и ниње: глас 5. Девојко Света, Врата небеска, кроз Тебе Господ уђе у свет, Створитељ кроз Своје створење дође на дело спасења; Девојко Чиста, дивљење Анђела, кроз Тебе разумесмо узвишеност девичанства у Бога и светлост брака у Духу Светом; Девојко Преславна, укрепи нас у девичанству душе и тела, и моли васкрслога Сина Твога, Победитеља смрти, помиловати нас.

На стиховне стихире, глас 1. :

Небо и земља срећу се у Теби, време и вечност измирују се, Бог и човек постају једно; Господе, Ти си алфа и омега.

Анђели и људи братиме се кроз Тебе, прошлост и будућност распознају се; страдање и победа разумеју се; Господе, Ти си алфа и омега.

Живи и мртви гледају се кроз Тебе, нађено и изгубљено у Теби је нађено, мало и велико, славно и неславно Тобом се мери; Господе, Ти си алфа и омега.

Слава: и ниње: Ликујте, сви Свети, данас, славословите Победитеља Христа; понижење ваше опеваће Небеса и сузе ваше скупиће се у кандила небеска. Молитвама нашим и Богородичиним спасите нас од скверни, да се и ми сви охрабримо за ваш пут трнов и уздигнемо до ваше славе. Ликујте, сви Свети Божји, ликујте.

Тропар

Васкрсење Твоје, Христе, победа је наша, и слава Твоја радост наша: распећем Твојим победио си грех и васкрсењем смрт: Господе, слава Теби!

КАНОН

Песма 1., глас 1.

Ирмос: Воскресенија ден, просветимсја људије: Пасха, Господња Пасха: од смерти бо к жизни, и от земљи к небеси, Христос Бог нас преведе, побједнују појушче.

Припев: Исусе Победитељу, спаси нас!

Исусе Победитељу, прозри у гроб ума мојега и оживи створење Твоје; воздвигни ум мој на висину Твоју Божанску, да умује умом Твојим, а не безумљем греха и смрти; да би се и ја смирењем удостојио певати с Анђелима: Слава Теби, Господе!

Слава: Исусе Победитељу, прозри у сен смртну срца мојега, где сва злоба света таложи свој лед и јед; и исцели озлобљено срце моје љубављу, Твојим мелемом, нека се обрадује срце моје новоме животу, што га праотац наш проигра у рају и што га Ти дарова људима крстом и васкрсењем, зато Ти с радошћу кличемо: Слава Теби, Господе!

И ниње: Чистија од сунца и кроткија од голуба, Дјево изабрана, удостојила си се родити најжељенијег Избавитеља рода човечијега; молим Ти се с тога славом венчаном, Молитвеницо, чије су молитве најмириснији тамјан пред престолом Божјим, моли сина Својега и Господа Победитеља даровати ми чистоту и красоту душевну.

Песма 3.

Ирмос: Придите пиво пијем новоје, не от камене неоплодна чудодјејемоје, но нетљенија источник, из гроба одождивша Христа, в њем же утверждајемсја.

У огњеној геени страсти,Т си ми роса прохладна; у мутном потоку страха и смрти, Ти си ми брдо спасења, премили Исусе Победитељу, спаси ме.

У низини мојој, Ти си ми висина, у коју гледам; у тами мојој Ти си ми зора, за којом чезнем; нека заблиста осмех Твој у сузама мојим, Исусе Победитељу, спаси ме.

Слава: У великој вици света, Ти си ми тиха песма, коју с трудом ослушкујем; заглушен безбројним причама о поразима човека, ја уздижем срце своје и храбрим се причом победи Твојој, Исусе Победитељу, спаси ме.

И ниње: У чистој утроби Твојој носила си Војводу, коме су Анђели војска, Мати Божја; сети се, Мајко, нас грешних и моли Сина Твога Победитеља, Коме се даде власт на Небу и на Земљи, спасти душе наше.

Песма 4.

Ирмос: На божествењеј стражи богоглагољивиј Авакум да станет с нами, и покажет свјетоносна ангела, јасно глагољушча: днес спасеније миру, јако воскресе Христос, јако всесилен.

Никакво ме правдање спасти не може без Твоје милости, Господе; никакво ме богатство откупити не може без Твоје љубави; никаква ме храброст охрабрити не може без твоје победе, Победитељу Исусе слатки, оживи мене.

Никаква ме сладост усрећити не може без Твоје близине; никаква ме радост обрадовати не може без Твога Имена; никаква ме мудрост оживети не може без Твоје науке, Победитељу, Исусе слатки, оживи ме.

Слава: Никакве ме траве излечити не могу без Твоје помоћи; никакве ме воде очистити не могу без Твојих суза; никаква ме чуда васкрснути не могу без Твоје победе, Победитељу слатки мој, оживи ме.

И ниње: Зоро спасења људског што донесе свету Сунце истине; стидљива радости девичанска, из које се проломи песма победе живота; усамљена цветна висино, са које се разнесе лековит мирис по свој земљи и на небу, Маријо преславна, молитвама Твојим спаси нас.

Песма 5.

Ирмос: Утрењујем утрењују глубоку, и в мјесто мира пјесањ принесем Владицје, и Христа узрим правди солце, всјем жизан возсијајушча.

Удаљен од Тебе, удаљен сам од мира и покоја; удаљен од Тебе, удаљен сам од Снаге и Живота; удаљен од Тебе, удаљен сам од Ума и Радости; стога ти из даљине вапијем, Победни Спаситељу мој, услиши глас мој.

Удаљен од Тебе, удаљен сам од Домовине; удаљен, од Тебе удаљен сам од Пријатеља; удаљен од Тебе, удаљен сам од Здравља и Лекара, зато Ти вапијем из туђине, Победни Спаситељу мој; услиши глас мој.

Слава: Удаљен од Тебе, удаљен сам од свог Достојанства; удаљен од Тебе, удаљен сам од своје Слободе; удаљен од Тебе, удаљен сам од свог Раја; стога из дубине пропасти вапијем Ти: Победни Спаситељу мој, услиши глас мој.

И ниње: Поносе рода девојачког и Заштитнице рода људског, од које дрхте све силе адске; Пурпуре царски, којим се Цар Небески огрну, и Омофоре свих покајаних и светих, пречиста Дјево Маријо, подржи молитву моју молитвама Твојим да Победни Господ услиши глас мој.

Песма 6.

Ирмос: Снизшел јеси в преисподњаја земљи, и сокрушил јеси вереји вјечнија, содержашчја свјазанија Христе, и тридневен јако од кита Јона воскресал јеси од гроба.

Отверзи ми очи духовне, Мудрости Божја, да могу видети Тебе у бићу пре свега и после свега, да могу на Теби хранити изгладнелу душу моју, као на пространом пашњаку, Победитељу Христе, отверзи очи моје.

Отверзи ми ум мој гордошћу заслепљени, јутарње Сунце вечите Зоре; отверзи ми ум мој кључем спасења; отверзи ми ум мој да разумем славу Твоју и ничтожност своју, Победитељу Христе, отверзи ми ум мој.

Слава: Отверзи ми језик мој, да Ти певам јутром и вечером, и у подне да гласим победничка дела твоја; отверзи ми језик мој да исповедам немоћ моју пред Тобом и све надање моје у Теби; победитељу Христе, отверзи ми језик мој.

И ниње: Чистотом и Светошћу, Кротошћу и Послушношћу украсила си себе као невесту Духа Свесилног, Богомати; тело Твоје било је Храм благоухани у коме преноћи Сведржитељ; преблажена си Ти, Царице, јер и Бога си задужила благодарношћу за гостољубље, и у блаженству Твоме не заборави нас грешне, но молитвама ублажи горчину живота нашег и смрти, и зарадуј нас.

Песма 7.

Ирмос: Отроки от нишчи избавивиј, бив человјек, страждет јако смертен и страстију смертноје в нетљенија облачит благољепије, једини благословен отцев Бог и препрослављен.

Оци наши хвалише се Тобом, јер осетише руку Твоју путеводитељну, и јер си им био свећа у мрачним временима и утеха у страдањима, а ми удвојисмо сведоџбе њихове о Теби и умножисмо похвалу Теби, Победитељу, певајући: Боже отаца наших, благословен јеси.

Оци наши крстише се у Твоје име, рађаше се и умирише под Твојим знаком, празноваше Тебе као Господара живота и Победитеља смрти, грешише се о Тебе и кајаше се пред Тобом; све си им био у свему, и стена спотицања и стена спасења; па нам предаше у аманет да продужимо савез спасоносни с Тобом, Владико, и да продужимо песму њихову: Боже отаца наших, благословен јеси.

Слава: Оци наши примише Тебе као животворену храну, једоше Те и наситише се, пише Те и радошћу испунише се и предадоше Те нама, најбољу храну и најсвежије пиће, на утољење глади жеђи кроз ову туђинску пустињу живота, на сузном путу до Тебе ка Теби: с тога Те славимо и благосиљамо: Боже отаца нашим, благословен јеси.

И ниње: Почетак и саме природе је натприродан, а Ти си родила Онога што Себе назва Пoчетком, зато си Га и родила натприродно, Богородице. Кроз непорочно рођење постала си извором чистоте, светлости и милости што повећава и сјај Анђелима; молим Ти се Пресвета, омиј ме Твојом чистотом, освети ме Твојом светошћу и ублажи ме Твојом милошћу, да не пропаднем без наде, но да се спасем и гледам чуда у вечности.

Песма 8.

Ирмос: Сеј неречениј и свјатиј дењ, једин субот Цар и Господ, праздников праздник, и торжество јест торжестав; воњже благословим Христа во вјеки.

Крстом Твојим прободена је сва земља и Крвљу Твојом часном заливена; васкрсењем Твојим разорена су сва гробља у васиони и зајемчена крајња победа добру. Помози и мени окајаном распети се страстима на крст да бих окусио сласт васкрсења. Победитељу, клањам ти се.

Крстом Твојим прободена је сва историја људска, и крвљу Твојом часном омивена; болни и невољни купе се око Крста Твога и гледајући Га с вером оздрављају, а витези прави рањени љубављу Твојом пропињу се и сами на Крст да осете бол Човекољубца и победу Бога. Камо да се денем и ја грешни? Камо да гледам и ја прокажени, ако не у Тебе? Камо да се пењем из дубине зла, ако не уз Твој Крст? Победитељу, клањам Ти се!

Слава: Крстом Твојим прободено је срце моје и раздељено на лево и на десно. Земља ме вуче све јаче на лево, а љубав Твоја на десно. Победитељу смрти, победи и земљу у мени и од двојства у мени створи десно јединство, молитвама свих Светих Твојих помилуј ме.

И ниње: Бестрасна и Непорочна и Незлобива Дјево Богородице, слико моје душе негда рајске, помози души мојој оскверњеној очисти се и осветлити и удостојити Сина Твојега и Бога нашега.

Песма 9.

Ирмос: Светисја Светисја новиј Јерусалиме, слава бо Господња на Тебе возсија, ликуј ниње, и веселисја Сионе; Ти же Чистаја красујсја Богородице, о востанији Рождества Твојего.

Ближи се час смрти, Исусе мој, буди близу мене; ко ми може помоћи на самртној постељи, самоме са гресима мојим, осим Тебе једнога, Исусе? Куда може нага душа, када свуче лешину тела, Исусе милостиви мој? Ближи се час смрти, приближи се и Ти мени, ближе, и још ближе, Исусе храно моја.

Ближи се час смрти, Исусе мој, буди близу мене; опрости вековну удаљеност моју од Тебе и приближи се мени као што си се приближио губавоме. Пружи ми руку Твоју, да се рука моја дохвати спасења, и да се душа моја, доведена до ивице пропасти, тргне од бездне, Исусе мој, Ближи се час мој, Победо моја, приђи ми ближе од смрти, Радости моја.

Слава: Ближи се час смрти, Исусе мој, и сав свет ме оставља као излишну ствар и окреће лице своје од мене; на једној страни сва васиона окренута ми леђима, на другој ја и смрт лицем у лице. Господе Свесилни, како је страшно остати сам са смрћу, како неисказано страшно без Бога и пријатеља, без света, без друга, сам са јачим од себе врагом. Минут те самоће у ропцу, тога друговања са смрћу, покрива јадом цео век насладе као вулкански пепео градину цвећа. Исусе слатки мој, буди Ти трећи у друштву моме са смрћу, да би остали сами ја и Ти; Победитељу мој, победи ужаснога прождирача мога, једини Жељени, Исусе мој, Сило и Снаго моја.

И ниње: Као брижна Мати пратила си Сина Твога до крста и друговала с Њим у страдању на земљи, а сада другујеш с Њим у слави на Небеси; но ниси престала бити брижна Мати за тму страдалника на земљи. Удео желим у победи Сина Твојега над грехом и смрћу, удео у животу вечном; Славосветла Богородице, очисти ме нечистог и удостој ме недостојног славе покајаних.

Свјетилен

Име Твоје постало је песма Неба и спасење земље; именом Твојим испунио си свет и свако тело, испражњено од греха и демонске злобе; помози и мени, Душеспасни Господе да би име Твоје било песма моја и спасење моје.

Слава: и ниње: Богородичан: Суда се бојим и Судије страшим, јер не ходих путем праведним и у лености иждих сав живот свој; хитам стога под Твоју заштиту, буди ми Мајка по милости, Мати Сина Јединороднога.

На Хвалитне стихири, глас 4.

Када праотац наш згреши, усколеба се Небо и зарадова се демон, и љубав твоја би рањена безумном непослушношћу, и пламени Херувим вијаше тамо и амо на капији Раја, у коме нико не оста до Тебе, Царе светлости; но с непобеђеним човекољубљем сишао си на земљу по трагу изгубљена стада, добри Пастире; распознај и у мени изгубљену овцу Твоју као што си распознао и у покајаном разбојнику и вратио га у Рај; проведи и мене испод праведнога мача Херувимскога, Човекољубче, и спаси ме.

Када благогласни Давид згреши, виде опустошење дома својега, пријатељи му посташе врази и синовци крвници; минуле насладе покрише га стидом, а гној и поруга потамни сву славу његову; тада осети близину Твоју и грло његово зајеца плачем и песмом. Господе, стани уза ме и не одступи од мене; осамљен с давидским болом и покајањем, вичем Ти: жив Господ мој и жива душа моја.

Када ревносни Савле бранећи Те гоњаше Те мачем, Ти казни ревност његову слепилом и награди је апостолством. Господе, Господе, обрати ревност моју у злу на ревност у добру и труд мој даноноћни на пропаст обрати на спасење моје да труд мој не буде више сејање по песку но по плодној њиви душе, да бих и ја доживео радосну јесен и видео плодове труда својега и завапио: жив Господ мој и жива душа моја.

Слава: и ниње: Предала си Себе Богу од рођења, и постом, молитвом и службом одвезивала си се од свега, Пречиста Богомати, стога се и Бог предаде у ваплоћењу и веза Те славом и чашћу за Небеса. Теби којој Анђели служе клањам се и ја сужањ и молим се: помилуј ме!

Славословије великоје. Отпуст.

Конец и Слава Богу *

* овај канон свети владика Николај (Велимировић) посветио је преподобном оцу Јустину Поповићу.

Објашњење Свете Литургије

Реч ''Литургија'' је грчког порекла и значи ''заједничка служба'' ,''Служба Божија''. Богослужење се често назива и Eвхаристија, што значи благодарност. Св. Литургија је најважније богослужење Хришћанске цркве, зато што се на њој, под видом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви Господа Исуса Христа, а којом се ми причешћујемо, ради нашег освећења и сједињења са Христом. Литургија је жртва, која се заснива на Голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бескрвном облику, жртвујући хлеб и вино. Поред тога Литургија је тајна и заснована је на речима Христовим, упућеним апостолима на Тајној вечери: ''Узмите, једите, ово је тело моје...Пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завета, која се пролива за многе ради отпуштења грехова''. (Мт. 26,28)
Причешћујући се на Литургији телом и крвљу Христовом, ми испуњавамо ову значајну Христову заповест. Литургија у овом облику, како је ми данас служимо, није настала одједном, већ је изображај вековног развоја.
Да би се  сачувала једнообразност служења Литургије, у 4. веку су Св. Василије Велики и Св. Јован Златоусти записали чинове (текстове) Литургије, а који се чинови и данас служе под њиховим именом. У 6. веку Свети Григорије Двојеслов је записао у Цариграду текст још једне Литургије, која се данас служи у току Васкршњег поста, под именом  ''Литургија пређеосвећених дарова''.
Литургија Св. Василија Великог, која се од Златоустове разликује по нешто дужим молитвама, служи се 10 пута годишње: у првих пет недеља Васкршњег поста, на Велики четвртак и Велику Суботу, на Бадњи дан и Крстовдан (уочи Богојављења) и на сам дан Св. Василија Великог 14/1. јануара.
Литургија пређеосвећених часних дарова, служи се у дане Васкршњег поста (сем суботе и недеље) и прва три дана Страсне седмице. Служи се због тога да би се верници могли што чешће причешћивати. Дарови за ову Литургију су освећени на Литургији Св. Јована Златоустог или Св. Василија Великог. У све остале дане у току године служи се Литургија Св. Јована Златоустог. Света литургија се састоји из три дела:

1. Проскомидија
2. Литургија оглашених
3. Литургија верних
Проскомидија
Реч ''проскомидија'' значи приношење. То је први део Литургије за време кога се просфоре доносе у олтар и припремају за освећење. Свештеник који је спреман за служење Св. Литургије улази у храм, чита пред олтаром одређене улазне молитве, целива иконе и улази у олтар. Ту целива Јеванђеље и свети престо, облачи свештене одежде, пере руке и стаје пред жртвеник, да би отпочео вршење Проскомидије. Стојећи пред Жртвеником, свештеник узима прву просфору, чини копљем на њој знак крста и читајући молитве и речи из Исаијиног пророштва о Христу, вади коцкасти део, који се од тога момента назива АГНЕЦ (ЈАГЊЕ) и представља Христа који се жртвује за људе. Свештеник ставља Агнец на средину дискоса, расеца га са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем, као што је римски војник пробо ребра Христова. Пошто је тада из Христа истекла крв и вода, свештеник улива вино и воду у Путир. Из друге просфоре вади се троугласта честица у част Пресвете Богородице и ставља се десно од Агнеца. Из треће просфоре вади се девет честица у спомен чинова светих: пророка, апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, а стављају се лево од Агнеца, у три реда по три честице. Из четврте просфоре ваде се честице за живе, а из пете за упокојене чланове Цркве и те се честице ређају испод Агнеца. Агнец ће се у току Литургије претворити у тело Христово и њиме ће се причестити свештеници и верници. Остале честице ће се, после причешћа, сипати у путир, где се налази крв Христова, да би крв Христова очистила грехе свих оних чија имена је свештеник поменуо, вадећи честице и да би се сјединили са Христом. Проскомидија нас подсећа на рођење Христово, а такође и на страдање Његово. Уколико желимо да свешеник извади честице за здравље за оне који су болесни или да извади честице за оне који су се упокојили, морамо доћи у цркву раније, пре почетка Св. Литургије, како бисмо свештенику дали имена свих оних лица чија имена желимо да се помену на Проскомидији (имена можемо записати на папир). Нема ништа благотворније за оне који су болесни или упокојени, него што је вађење честица на Св. Литургији. Да би се неко поменуо на Проскомидији, мора бити крштени члан Цркве. Дакле, поред тога што запалимо свећу и помолимо се за задравље оних који су оболели или за покој душе наших драгих упокојених, много је важније да њихова имена дамо свештенику, како би могао да их помене на Проскомидији. По завршетку проскомидије,  звоњењем свих звона, објављује се почетак Св. Литругије, коју свештеник почиње слављењем Бога, Тројичног у лицима: ''Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова'', на шта народ одговара: ''Амин'', тј. нека тако буде. Нажалост, данас многи верници долазе у цркву само да би запалили свеће, каснећи или пропуштајући Божију службу и самим тим лишавају себе Божије благодати, те није изненађујуће што само мали број верника поседује основна знања о Св. Литургији.

Литургија оглашених

Оглашени су били људи коју су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру. Литургији оглашених у старини могли су да присуствују и покајници, па чак и незнабошци. Тако се по њима, овај део Литургије назива ''Литургија Оглашених''. Оглашени нису стајали заједно са вернима, већ на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: ''Ви који сте оглашени изиђите...Нико од оглашених да не остане...'', морали су изаћи из храма, да би могао почети следећи део Литургије – Литургија верних.

Мали вход

При крају певања стихова блаженстава врши се мали вход. Свештеник, носећи Јеванђеље на грудима, излази кроз северне двери и иде преко солеје према царским дверима, говорећи тихо молитву входа, која говори о томе да анђели Божији служе заједно са свештеником Литургију. На средини солеје свештеник благосиља вход (улазак), целива Јеванђеље и онда, подигавши га високо изнад главе, говори на царским дверима: ''Премудрост, стојмо смерно''. Овим речима позива вернике на пажњу, јер ће ускоро наступити читање Светог Писма.

Тропари и кондаци на Литургији

После входа певају се тропари и кондаци, кратке песме, у којима се слави празник или свети, да би се означило да се Христово учење остварило у животу Божијих светитеља и да би се светима, као извршитељима Христовог учења, указала част која им припада. Певање тропара и кондака завршава се обично песмом у част Пресвете Богородице. Док се певају тропари, свештеник тихо чита молитву, у којој моли опроштај грехова за себе и за све који стоје у храму. Молитва се завршава возгласом: ''Јер си свет Боже наш, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада увек и у векове векова. Амин''.

Читање апостола и јеванђеља

Песма: ''Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас'', уведена је у богослужење још у 5. веку, после једног чудесног догађаја у Цариграду, када је град био спасен од земљотреса, а чула се песма анђеоска, ове садржине. Ђак који ће читати апостол, прима од свештеника благослов и одлази на средину храма, док појци певају прокимен, одређени стих из Светог Писма Старог завета. У апостолу се читају одломци из Дела Светих Апостола и посланица Светих Апостола.
Након читања апостола, које се завршава песмом алилуја (јеврејска реч, која значи Хвалите Господа), свештеник припрема вернике за слушање Св. Јеванђеља. Свештеник узима Јеванђеље са светог престола и износи га на царске двери, показујући тиме да су и апостоли, ради проповедања јеванђеља изашли из Јерусалима. Јеванђеље се ставља на специјални сталак – налоњ, а ако служи ђакон, налоњ ће се ставити на амвон. Јевађеље нам излаже сведочанство о животу Господа Исуса Христа, говори о Његовом учењу, делима и чудима, те зато сви верници треба пажљиво и прибрана духа да слушају, никако не разговарајући једни са другима, већ право стојећи, приклоњене главе, показујући на тај начин да су спремни да извршавају учење Христово објављено у Јеванђељу. Убрзо после читања јеванђеља завршава се Литургија оглашених, јер су читање Светог писма и проповед за оглашене били најважнији. Свештеник затвара царске двери и говори сугубу јектенију (удвостручену), која је добила име по томе, што се у почетку ове јектеније, у два маха, удвојено обраћамо милосрђу Божијем, а народ на молбе одговара са три пута ''Господе помилуј''. У наставку ове јектеније која се упућује за здравље и напредак народа и Архијереја, за оне који су подизали храмове и за све православне хришћане, по потреби следи јектенија за упокојене, у којој с молимо за опроштај грехова умрлих хришћана. Овај део Литургије завршава се јектенијом за оглашене, а за то време свештеник на светом престолу развија Антиминс.

Литургија верних велики вход

Кад су на позив свештеника оглашени (некрштени) изашли из храма, почиње трећи део Литургије коме могу присуствовати само верни, због чега се и назива Литургија верних. Главни делови Литургије верних су: велики вход, припрема за освећење часних дарова, освећење дарова, припрема за причешће, причешће свештеника и верника, благодарење Богу што нас је припустио својој божанској тајни и завршетак Литургије. После две кратке јектеније и две молитве за вернике, народ почиње да пева херувимску песму, да и ми достојанствено примимо Цара свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу и славом којом га славе англески хорови на небу кличући - алилуја. Док народ пева први део херувике, свештеник најпре чита молитву у којој се говори о потреби духовне чистоте за оне који служе пред светим престолом, кади олтар и храм са солеје а затим на крају, подигавши руке говори три пута херувимску песму. Одлази затим Жртвенику узима левом руком Дискос, а десном Путир и кад народ престане са певањем, излази кроз северне двери, идући према средини солеје, помиње благочестиви народ, ктиторе и приложнике храма, епископе и све Православне хришћане. Свештеник улази у олтар и ставља свете дарове на развијени Антиминс на светом престолу, а народ наставља да пева други део херувике. Велики вход тј. Преношење часних дарова са жртвеника на свети престо, ради освећења и претварања у Тело и Крв Христову, што је и главна сврха Литургије верних, као и певање херувимске песме, символички представљају долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучење, страдања и смрт. Зато за време великог входа, гледајући преношење часних дарова са највећом побожношћу и поштовањем приклањамо главе, као да крај нас пролази сам Господ Исус Христос, идући на муке и страдања, ради нас и наших грехова и зато треба да у себи понављамо ''Сети ме се Господе у царству Твоме''. (Лк. 23,42). Постављање часних дарова на престо представља распеће Христово, затим скидање тела са крста и полагање у гроб. Затварање Царских двери и навлачење завесе, символички представља печаћење гроба Христовог и постављање страже око њега.

Припрема за освећење Часних Дарова

После преношења часних дарова на свети престо, почиње припрема за вршење Свете тајне Евхаристије. Свештеник најпре произноси прозбену јектенију, док народ после свеке молбе одговара:  ''Подај Господе!'' Јектеније завршава додељивањем мира и позивом свештеника на међусобну љубав: ''Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали'', а народ прихвата: ''Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу јединосуштну и нераздељиву''. На ове речи, верни су дужни да испуне своје душе љубављу према својим ближњима, да од срца опросте све увреде, јер без таквог расположења душе, присуствовање на Св. Литургији не може бити Богоугодно, а ни корисно. Да би достојно и са вером могли приступити Светој тајни, позива нас свештеник речима: ''Двери, двери с премудрошћу пазимо''. Чита се Символ вере у којем су укратко исказане основне истине хришћанске вере. За време читања Символа вере, свештеник трепери воздухом изнад светих дарова. Тиме он изражава снагу молитве о силаску Духа Светога на дарове и њиховом освећењу. Откривање дарова и отварање завесе на дверима означава да ми своју веру исповедамо пред лицем самога Господа. И следећи возглас: ''Стојмо смерно, стојмо са страхом пазимо да свети принос у миру узнесемо'', упућује нас како треба да стојимо пред Господом и да будемо постојани у вери. Народ прихвата ове речи и допуњава их: ''Милост мира - жртву хвале'', јер је Богу најугоднија жртва - наша љубав према душевном миру и душа чиста пред Господом. У најузвишенијем моменту Св. Литургије, хришћани треба да уздигну осећања и мисли од земаљаског ка небеском, да одбаце све животне бриге и да управе срца ка Богу човекољупцу.  ''Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву''.

Канон Евхаристије

Подсећајући на Спаситеља, Који је на Тајној вечери благодарио, свештеник, клањајући се пред престолом говори:''Заблагодаримо Господу!'' Од тога момента почиње Канон Евхаристије тј. строго, по правилу установљени поредак самог освећења дарова, најважнији део Литургије. Народ пева: ''Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу...'', а за то време свештеник чита евхаристијску молитву, узима звездицу, додирује њеним краковима дискос, говорећи гласно завршетак молитве: ''Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи'', а народ пуних гласом наставља: ''Свет, Свет, Свет, Господ Саваот. Пуно је небо и земља славе Твоје. Осана на висинама, благословен који долази у име Господње, Осана на висинама''. Најважнији део Литургије верних јесте произношење речи које је Господ Исус Христос изговорио приликом установљења ове свете тајне: ''Узмите, једите, ово је Тело Моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова'', ''Пијте из ње сви, ово је Крв Моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова''. На оба ова позива народ одговара: ''Амин''.
Освећење Дарова
Свештеник сада чита молитву у којој се директно обраћа Духу Светоме, да сиђе и освети дарове, да их претвори у Тело и Крв Христову. Врши се тајна која је недоступна и анђелима. Свештеник благосиља Свети Агнец и говори: ''И учини овај хлеб часним Телом Христа Твога'', а народ тихо одговара: ''Амин''. Свештеник сада благосиља путир и говори: ''А то што је у чаши овој часном Крвљу Христа Твога''. По други пут народ одговара: ''Амин''. Свештеник крсним знаком благосиља путир и дискос заједно и говори: ''Претворивши их Духом Твојим Светим''. Тада народ одговара са: ''Амин, Амин, Амин!'' Од тог тренутка, силом Духа Светога, часни дарови су освећени и претворени. Претворен је хлеб у истинито Тело Христово, а вино (са водом) у истиниту Крв Његову, иако пред нашим очима остају у свом природном облику. Као што је жртва Христова на крсту била принесена за цео свет, исто тако се евхаристијска жртва приноси за цео свет. Свештеник се моли за оне који су спремни да се причесте светим даровима, затим за умрле и најзад за живе. Узвишеним гласом свештеник спомиње Владичицу нашу Богородицу, пречисту Дјеву Марију, да би тиме показао дубоко поштовање, које припада Мајци Божијој, нашој најмоћнијој посредници пред престолом Божијим. Поменувши црквену власт, свештеник моли од Господа једнодушност и мир за целу Цркву и посредује за све људе света. Благосиљајући присутне, свештеник завршава Канон Евхаристије, почињући припремање верника за примање Свете Тајне, тј. Причешћа. Произноси по други пут прозбену јектенију, у којој се моли за опроштење наших грехова и за добијање мирног, светог и безгрешног живота. Ова јектенија се завршава свечаним читањем молитве Господње - Оче наш.

Припрема за Причешће

Стојећи пред светим престолом,свештеник говори: ''Пазимо! Светиње светима!'' Пажљиво узима у руке Агнец, подиже га увис, што означава узношење Спаситеља на крст и распеће, док народ смерно одговара: ''Један је свет, један је Господ Исус Христос...'' Сједињење Тела Христовог (АГНЕЦА) са Божанском крвљу, означава васкрсење Христово, а топла вода се сипа у путир да би се ми причестили топлом крвљу Христовом, јер је у живом телу топла крв. Свештеник се причешћује у олтару, а народ за то време пева песму, која се зове причастен.

Причешће верника

Кад је свештеник припремио причешће за вернике, отвара Царске двери и износи Свету чашу, позивајући вернике речима: ''Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите!'' Пре причешћа свештеник чита молитву, коју верници понављају. Прилазећи Светој чаши, сваки верник треба да каже своје име (крштено). Свештеник причешћује вернике кашичицом, захвативши Тело и Крв и говорећи: ''Причешћује се чедо Божије (име) часним и пресветим Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа на отпуштење грехова и на живот вечни''. Причешћени верник узима комадић просфоре, клања се и одлази у страну како би пажљиво сачекао крај Литургије и благодарствену молитву, коју ће свештеник прочитати након причешћа. За време причешћа народ пева: ''Тело Христово примите, извор бесмртностни окусите''. Врло је ружна пракса појединих верника који одмах након причешћа нaпуштају Литургију, изражавајући на тај начин непоштовање према самом Богу.

Завршетак Литургије

Свештеник објављује завршетак Свете Литургије и припремајући вернике за достојан излазак из храма каже: ''У миру изиђимо!'' Након што свештеник иза амвона прочита молитву у којој укратко понавља молбе целе Литургије, народ три пута пева: ''Нека је благословено име Господње од сада и до века''. Завршавајући Литургију, свештеник произноси отпуст, призивајући свете Божије угоднике да посредују за људе. Верници прилазе свештенику а он им раздаје антидор (уместо дара Свете Евхаристије), нафору тј. остатке просфоре из којих је извађен Агнец и остале честице. Нафора се даје онима који се нису причестили на Литургији, јер сви верници нису увек спремни и достојни да приме Свето Причешће. Давањем нафоре чини се спомен на АГАПЕ (вечерe љубави), заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих времена цркве. Од остатака принесених дарова, а у сврху помагања сиромашних, одржавале су се агапе - заједничко братско обедовање, као видљив знак међусобне љубави и хришћанског јединства. Нафору верници треба да узимају пре сваког другог јела тога дана. Дакле, пре Литургије верници не треба да употребе било какву другу храну. Примање Свете Тајне Причешћа се у истинској Цркви - Православној, непрекидно наставља све до самог доласка Христовог, по речима Апостола Павла: ''Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле (Он) не дође. (1. Кор. 11,26). 

Проскомидија

ПРОСКОМИДИЈА (грч: Προσκομιδή - приношење; жртвеник, предложеније, проскомидијарион, протезис, "мали олтар"), у Православном храму, део олтарског простора: код мањих храмова је у облику нише, а код већих - просторија (некада, у појединим случајевима била је одвојена иконостасом), северно од часне трпезе за похрањивање богослужбених предмета, чување и припрему часних дарова за чин Евхаристије, такође и као жртвеник на коме се спремају, освећују часни дарови (поред жртвеника је умиваоник над којим свештеник пере руке пре богослужења). 
Према тумачењима, символично представља Витлејем и пећину - место Рођења Христовог, такође и јасле новорођеног Христа, али и Голготу на којој је распет. Први део Литургије Јована Златоустог и Василија Великог јесте припрема просфоре и вина - часних дарова за Литургију и Евхаристију. Између осталог, проскомидија символизује обред представљања безгрешног зачећа и Христове назаретске године живота (због чега се, у олтарском простору врши при затвореним дверима иконостаса навученој катапетазми - изван погледа верних, као што је и прво време Христовог живота протекло незапажено од његових савременика).


Ток проскомидије
Свештеник који ће тог дана служити Литургију, улази у храм и чита пред иконостасом молитве, целива иконе и улази у олтарски простор. Ту целива Свето Јеванђеље, престо, облачи свештене одежде, пере руке и одлази у северну одају олтарског простора. Стаје пред жртвеник, узима прву просфору и копље и осењује је крсним знаком. Читајући молитве из књиге пророка Исаије о Христу, исеца Агнец из средишњег дела, ставља га на средину дискоса, расеца са доње стране унакрсно, а са горње стране пробада копљем. Потом улива вино и воду у путир, и из друге просфоре вади троугласту честицу у част Пресвете Богородице Марије, и ставља десно од Агнеца на дискос. Из треће просфоре вади девет чесица, у спомен: пророка, Апостола, светих отаца, мученика, преподобних, бесребреника и других, и ставља лево од Агнеца, у три реда. Из четврте просфоре вади честице за живе, из пете за упокојене чланове Цркве, и ставља са доње стране Агнеца. У току Литургије, Агнец након призива Светог Духа, постаје Тело Христово, и заједно са вином које је постало Крв Христова, употребиће се за Причест свештеника и верних. Остале честице се после Причести стављају у путир, где се налази још Крви Христове, да би Крв очистила све грехе оних чија имена је свештеник споменуо током вађења честица. Након тога, свештеник благосиља кадионицу, кади звездицу и ставља је на дискос. Потом кади покрове, ставља их преко дискоса и путира, и све заједно прекрива воздухом. Уз све то, говори молитве Богу да прими тако припремљене дарове, и да помене оне који су принели те дарове. На крају проскомидије, свештеник кади олтар и цео храм.

Символика обреда проскомидије условила је иконографски програм самог простора у храму где се врши, с темама које истичу време пре Оваплоћења Христа (Логоса) и његове искупитељске жртве.

Ако Свештеник служи без ђакона, не говори ђаконове речи на Проскомидији, и на Литургији пред Јеванђеље, нити његове речи. Говори само јектеније и оно што је у чину изложено. Ако више свештеника саборно служи, чин Проскомидије врши само један од њих, а остали служитељи не говоре ништа засебно од Проскомидије, осим што помињу имена живих и преминулих Православних Хришћана.

Поредак проскомидије

По уласку у храм, свештеник заједно са ђаконом врши три поклона пред Царским дверима.
Ђакон: Благослови, владико. 
Свештеник: Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова. 
Ћакон: Амин. 
Свештеник: Царе небески, Утешитељу, Душе Истине, који си свуда и све испуњаваш, Ризницо добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше. 
Ђакон: Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. (трипут) 
Ђакон: Слава Оцу н Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. 
Ђакон: Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, имена твога ради. 
Ђакон: Господе, помилуј. (трипут) 
Ђакон: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. 
Ђакон: Оче наш, који си на небесима, да се свети нме твоје, да дође царство твоје, да буде воља твоја и на земљи као и на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. 
Свештеник: Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. 
Ђакон: Амин. 
Обојица: Помилуј нас, Господе, помилуј нас, јер ми грешници, немајући никаквог оправдања, приносимо Теби као Владици ову молитву: помилуј нас. 
Обојица: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. 
Обојица: Господе, помилуј нас, јер се у Тебе уздамо; не гневи се јако на нас, нити помињи безакоња наша, но и сада као милостив погледај и избави нас од непријатеља наших: jep си ти Бог наш, и ми народ твој, сви смо дело руку твојих, и име твоје призивамо. И сада и увек и у векове векова. Амин. 
Обојица: Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да не пропаднемо ми који се у тебе надамо, но да се тобом избавимо од беда, јер си ти спасење рода хришћанскога.

Потом одлазе икони Христовој и целивају је говорећи.
Обојица: Клањамо се пречистоме лику твоме, Благи, молећи опроштај сагрешења наших, Христе Боже, јер си добровољно благоволео да телом узиђеш на крст, да би оне које си саздао избавио од робовања врагу. Стога Ти благодарно кличемо: радошћу си испунио све, Спаситељу наш, који си дошао да спасеш свет.

Затим целивају и Богородичину икону говорећи.
Обојица: Богородице, Ти си извор милосрђа, удостој нас самилости, погледај на народ који сагреши, покажи као увек моћ своју, јер уздајући се у тебе, ми ти, као некада Гаврило, Архистратиг Бестелесних сила, кличемо - радуј се.

Онда приклањају главе и свештеник говори молитву.
Свештеник: Господе, пружи руку своју са висине светога станишта свога, и укрепи ме за предстојећу службу твоју, да неосуђено представши страшноме Престолу твоме, извршим бескрвно свештенодејство. Јер је твоја сила и слава у векове векова. Амин.

Тада се заједно поклоне сабраном народу и улазе у олтар говорећи.
Обојица: Ући ћу у дом твој, поклонићу се са страхом храму твоме светоме. Господе, води ме правдом твојом, ради непријатеља мојих исправи пред Тобом пут мој, јер у устима њиховим нема истине, срце им је сујетно, гроб отворен грло њихово, језицима својим обмањују. Суди им, Боже; нека одступе од замисли својих; одбаци их због многог безбожништва њиховог, јер Те љуто огорчише, Господе. Нека се веселе сви који се уздају у Тебе, нека се вавек радују; и уселићеш се у њих, и хвалиће се Тобом сви који љубе име твоје, јер ћеш Ти благословити праведника, Господе, као што си нас овенчао оружјем благовољења твога.

Ушавши у олтар, чине три поклона пред светим Престолом и целивају свето Јеванђеље и свети Престо.
Затим сваки узима у руке свој стихар и чине три поклона ка истоку,
говорећи сваки за себе: "Боже, милостив..."

Затим свештенику прилази ђакон држећи у десној руци стихар са орарем,
и приклонивши главу говори: "Благослови, владико..."
Свештеник: Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.

Затим ђакон одлази у једну страну олтара и облачи стихар молећи се овако: "Зарадоваће се душа..."
И целивавши орар ставља га на лево раме.
Навлачећи наруквицу на десну руку говори: "Десница твоја, Господе..."
Навлачећи наруквицу на леву руку говори: "Руке твоје створише..."

Затим одлази до Предложења и, оправши руке, припрема свештене сасуде, метнувши свети дискос
на леву страну, а светипутир на десну, и остало са њима.

Свештеник се овако облачи: узевши стихар у леву руку и поклонивши се трипут ка истоку
благосиља га и целива, говорећи: "Благословен Бог наш свагда, сада и увек и у векове векова. Амин."
И облачећи га, говори: "Зарадоваће се душа..."
Потом узевши епитрахиљ, благосиља га и ставља на себе говорећи: "Благословен Бог, који..."
Онда узевши појас, благосиља га и говори опасујући се: "Благословен Бог, који..."
И наруквице навлачи као што је горе речено. Затим узевши надбедреник, ако га има,
и благословивши га и целивавши, говори: "Опаши мач твој..."
Онда узевши фелон и благословивши, целива га и облачи говорећи овако: "Свештеници твоји, Господе..."
Затим отишавши до умиваоника, умива руке говорећи: "Умићу са невинима руке своје..."

Тада одлазе месту Предложења дарова, клањају се трипут и говоре: "Боже, милостив буди..."
Свештеник: Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на крсту прикован и копљем прободен излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. 
Ђакон: Благослови, владико. 
Свештеник: Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова. Амин.

Затим свештеник узима просфору, и из ње исеца Агнец, ставља на дискос печатом на доле, 
а онда крстолико расеца, и окреће на горе страну са печатом.
Ђакон узима вино и воду, и улива колико треба у свети путир.

Свештеник, узевши другу просфору, вади честицу Богородице и приснодјеве Марије, 
и ставља је с десне стране светог Хлеба, близу његове средине. 
Затим узевши трећу просфору, вади честице из ње и ставља са леве стране светог Хлеба, и то за:
(Први ред)
- Светог Јована Крститеља.
- Светих славних Пророка: Мојсија и Арона, Илије и Јелисеја, Давида и Јесеја,
светих трију Младића, Пророка Данила, и свих светих Пророка.
- Светих славних и свехвалних Апостола Петра и Павла, и свих Светих Апостола.
(Други ред)
- Светих Отаца наших великих Јерараха и васељенских Учитеља: Василија Великога,
Григорија Богослова и Јована Златоуста; Атанасија и Кирила, Николаја Мирликијскога,
Петра, Алексија, Јоне и Филипа Московских; светитеља српских: Саве, Арсенија, Максима, 
Василија и Петра, и свих светих Јерараха.
- Светога Првомученика и Архиђакона Стефана, светих великих Мученика: Димитрија, Георгија,
Теодора Тирона, Теодора Стратилата, и свих светих Мученика и Мученица: Текле и Варваре,
Недеље и Ефимије, Параскеве и Катарине, и свих светих Мученица.
- Преподобних и богоносних Отаца наших: Антонија, Јевтимија, Саве, Онуфрија, Атанасија Атонског,
Антонија и Теодосија Печерских, Сергија Радонешкога и Серафима Саровскога, Наума Охридског,
Симеона Мироточивога, Прохора Пчињскога, Јована Рилскога, и свих преподобних Отаца
и преподобних Матера: Пелагије, Теодосије, Анастасије, Евпраксије, Февроннје, Теодуле,
Ефросиније, Марије Египћанке, и свих преподобних Матера.
(Трећи ред)
- Светих и чудотвораца Бесребреника Козме и Дамјана, Кира и Јована, Пантелејмона и Ермолаја,
и свих светих Бесребреника.
- Светих и праведних Богоотаца Јоакима и Ане, и Светога (чији је храм, и чији је дан),
Светих равноапостолних Методија и Кирила, учитеља словенских и свих Светих, чијим молитвама
посети нас, Боже.
- Светога Оца нашега Јована Златоуста, Архиепискога Цариградскога (ако се служи његова литургија,
а ако се служи Василија Великога, онда помене њега).

Потом, узевши четврту просфору, вади честице и ставља ниже светог Хлеба, за сво епископство Православних,
Епископа у чијој Епархији се налази храм, часно презвитерство, у Христу ђаконство, и сав свештенички
ред (ако је манастир: архимандрита, или игумана - име), браћу и саслужитеље, свештенике, ђаконе, и сву браћу.
Затим поименце помиње живе које хоће, и при сваком имену вади честицу говорећи: "Помени, Γосподе (име)";

Потом узевши и пету просфору, вади честице и ставља ниже светог Хлеба, за спомен и отпуштење грехова светих
Патријараха, Православних и благочастивих владара, блажених оснивача светога храма (или: ове свете обитељи).
Затим помиње архијереја који га је рукоположио (ако је преминуо), и друге од преминулих које хоће помиње поименце.
При сваком имену вади честицу говорећи: "Помени, Господе (име)"; и најзад говори: Помени, човекољубиви Господе,
и све Православне оце наше и браћу, у заједници с Тобом преминуле с надом на васкрсење у живот вечни.

Ђакон такође помиње које хоће од живих и преминулих, док свештеник вади честице. 
Напослетку свештеник говори: "Помени, Господе, и моју недостојност, и опрости ми свако сагрешење
хотимично и нехотимично."

И узевши губу (сунђер) скупља по дискосу све честице ниже светога Хлеба,
да би биле у сигурности, и да ништа не испадне.

Затим ђакон, узевши кадионицу и метнувши у њу тамјан, говори.
Ђакон: Благослови, владико, кадило. Господу се помолимо. 
Свештеник: Кадило приносимо Ти, Христе Боже, на мирис миомира духовнога; примивши га у наднебесни свој Жртвеник, ниспошљи нам благодат Пресветога твојега Духа. 
Ђакон: Господу се помолимо.

Свештеник, окадивши звездицу меће је над свети Хлеб, говорећи: "И дошавши звезда стаде над местом где беше Дете."
Ђакон: Господу се помолимо.

Свештеник, окадивши први покривач, покрива свети Хлеб, говорећи: "Господ се зацари, у красоту се одену..."
Ђакон: Господу се помолимо. Покриј, владико.

Свештеник, окадивши други покривач, покрива свету Чашу говорећи: "Врлина твоја, Христе, покри небеса..."
Ђакон: Господу се помолимо. Прекриј, владико.

Свештеник, окадивши трећи покривач, звани воздух, и покривајући обоје, говори: "Закрили нас окриљем крила..."
Затим свештеник, узевши кадионицу, окади Предложење, говорећи три пута: "Благословен Бог наш, који тако
благоволе. Слава Ти!" Ђакон на свако додаје: "Свагда, сада и увек и у векове векова. Амин."
И обојица се побожно клањају. Затим ђакон, узевши кадионицу, говори.
Ђакон: За предложене часне Дарове, Господу се помолимо.

Свештеник говори молитву Предложења: "Боже, Боже наш, који си послао..."
После тога чини отпуст говорећи: "Слава Теби, Христе Боже, надо наша, слава Теби."
Ђакон: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин. 
Ђакон: Господе, помилуј. (трипут) 
Ђакон: Владико, благослови.

Свештеник врши отпуст, ако је недеља говорећи: "Васкрсли из мртвих"
Свештеник: Христос истинити Бог наш, молитвама пречисте своје Матере, Светога оца нашега Јована Златоуста, Архиепископа цариградскога (или, ако се служи Литургија Светога Василија Великога, онда помиње њега), и свих Светих, да нас помилује и спасе као благ и човекољубив. 
Ђакон: Амин.

После отпуста ђакон кади свето Предложење; онда одлази и кади свети Престо унаоколо унакрст,
говорећи у себи: "У гробу телесно...", педесети псалам: "Помилуј ме, Боже..."
Окадивши олтар и сав храм, враћа се у олтар, и окадивши опет свети Престо и свештеника,
оставља кадионицу на њено место, а сам прилази свештенику. И стојећи пред светим Престолом,
обојица се клањају трипут, молећи се у себи и говорећи: 
"Царе небески, Утешитељу, Душе Истине..." (једанпут)
"Слава на висинама Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља." (двапут)
"Господе, отвори усне моје, и уста ћe моја објавити хвалу твоју." (једанпут).

Онда свештеник целива свето Јеванђеље, а ђакон свети Престо. После тога ђакон, приклонивши свештенику
главу своју, држећи и орар трима прстима десне руке, говори.
Ђакон: Време је да се служи Господу. Владико, благослови.

Свештеник, осењујући га крсним знакон, говори: "Благословен Бог наш, свагда, сада и увек и у векове векова."
Ћакон: Амин. Помоли се за мене, владико свети. 
Свештеник: Да управи Господ кораке твоје. 
Ђакон: Помени ме, владико свети. 
Свештеник: Да те помене Господ Бог у Царству своме, свагда, сада и увек и у векове векова. 
Ђакон: Амин.

Поклонивши се, ђакон излази, и ставши на обично место према светим дверима, клања се побожно трипут,
говорећи у себи: "Господе, отвори усне моје, и уста ће моја објавити хвалу твоју."