Powered By Blogger

15. мај 2011.

Св. Јован Кронштатски МОЈ ЖИВОТ У ХРИСТУ


* * *
Живите (и ти живи) као удови једног тела, као чеда Божја, у љубави и слози, у миру и тишини, једно друго поштујући, једно другом снисходећи, као што Господ нама снисходи. Не гордите се, не завидите, не завађајте се, телесне похоте обуздавајте, будите целомудрени, уздржавајте се од сваке прекомерности, не будите лењи за молитву, послове свакодневне увек отпочињите кратком молитвом, дан и започињите и завршавајте усрдном молитвом Богу, Царици небеској и Анђелу чувару; за све се молите као за себе, свима желите добро као себи и никоме не желите и не чините зло.

* * *
Када на твоје очи људи падају у разне грехове против тебе, против Господа, против ближњих и против себе самих – не озлојеђуј се на њих, јер је и без тебе много злобе у свету, него их искрено жали и опраштај им када те вређају, сам себи говорећи: Оче, опрости им, јер им грех смета, не знају шта чине! (Лк. 23, 34)

* * *
Све земаљско, материјално, када се срце за њега прилепљује, јесте пометеност, туга, тескоба, смрт за нашу душу; тело наше је и само за себе и по себи – трулеж и прах и дим. Једино што је потребно нашој души јесте правда, светост, истина, љубав, милосрђе, кротост, незлобивост, мир, слобода духовна или благодат Божја у срцу. Та блага су животворна за цело биће наше, вечна. Свим снагама ћемо се потрудити да их нађемо и, нашавши их, да их чувамо у себи, умножавамо и укрепљујемо, јер због греховности наше све добро као да брзо испари.

* * *
Господе, дај ми увек срце кротко, поглед јасан, отворен, кротак. Амин! Слава, Господе, промени која је у мени учињена десницом Твојом, благодарим Ти, јер си уклонио од мене оштро трње страсти мојих и тескобу моју, и срамоту моју, и немоћ моју, а даровао си ми мир, тишину, слободу, снагу, смелост. И учврсти то што си учинио у мени. Слава снази вере, снази молитве: јер све што иштем од Тебе у молитви верујући, добијам по речи Твојој (Мк. 11, 24). Благодарим Ти, Господе, јер ме из мртвих толико пута подижеш (2. Кор. 1, 9), и смртно, греховно царство у мени разараш.

* * *
Хришћанин мора мислити о ономе што је горе, где је Христос, и не сме се прилепљивати за пропадљива добра овога света: то незнабошци чине. А ми смо пристрашћени према свим земаљским уживањима и стварима. Изопачили смо свој живот, удаљивши се од примера Господа, апостола, мученика, преподобних, бесребреника и свих светих; они нису били од овога света, а ми смо од овога света, ми водимо некакав другачији, а не хришћански живот. Завист, гордост, осуђивање, непријатељство, мржња, злоба, неправда, телесна нечистота нису прогнани из наших срца, него се чврсто и увелико гнезде у њима.

* * *
Ни једног трена не испуњавај своју вољу, већ вољу Божју која је љубав према свима, и према непријатељима, и светост наша. А наша воља је грех разнолики, самољубље (а не богољубље), злоба, мржња, гордост, завист, грамзивост, сластољубље, преједање, пијанство, лоповлук, среброљубље, блуд, лукавство, лењост, немилосрдност и равнодушност према страдањима ближњег, злурадост због његовог неуспеха, злопамћење, роптање, хула, светогрђе.

* * *
Велике су ове речи: дај нам да једним устима и једним срцем славимо и певамо пречасно и величанствено име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа (Возглас на Литургији). О, када би тако увек било, срца не би била раздвојена, не само када је реч о односима међу људима, него и о располућености у нама самима!

* * *
Ако некога презирем, мрзим, то значи да себе безаконо узвишавам, безаконо волим, то јест по телу. Непрестано нам ласка срце наше, тајно нас узвишавајући, а ближње унижавајући. Али треба непрестано сагледавати властите безбројне грехе да бисмо себе осуђивали, оплакивали као духовног мртваца. Тада нећемо имати времена да примећујемо туђе погрешке и да због њих осуђујемо ближње или да их презиремо, тада ћемо их поштовати, јер ћемо увидети да су у много чему неупоредиво бољи од нас.

* * *
Храм је одиста земаљско небо, јер где је престо Божји, где се страшне Тајне савршавају, где Анђели служе са људима, где је непрестано славословље Сведржитеља, тамо је заиста небо и небо над небесима. Дакле, да улазимо у храм Божји, нарочито у Светињу над светињама, са страхом Божјим, чиста срца, оставивши страсти и сву свакодневни бригу и да стојимо у њему са вером, страхопоштовањем, разумно, пажљиво, са љубављу и миром у срцу, да излазимо обновљени, небески, да живимо у светињи, својственој небу, не свезујући се овоземаљским похотама и сластима.

* * *
Пост је добар учитељ: 1. он свакоме ко пости брзо ставља до знања да је сваком човеку потребно веома мало хране и пића и, уопште, да смо жедни и да једемо, пијемо далеко више него што је потребно, то јест више него што тражи наша природа; 2. пост добро показује или износи на видело све немоћи наше душе, све њене слабости, недостатке, грехове и страсти, као што мутна, стајаћа вода која почиње да се чисти показује каквих све гмизаваца у њој има или какво је смеће у њој; 3. он нам показује сву неопходност да свим срцем прибегавамо Богу и да од Њега иштемо милости, помоћи, спасења; 4. пост износи на видело сва лукавства, подмуклост, сву злобу бестелесних духова којима смо раније, не знајући, служили, чије се подмуклости, сада када нас је обасјала светлост благодати Божје, јасно показују и који нас сада злобно прогањају због напуштања њихових путева.

* * *
Сва тела у природи теже ка центру земље, а све душе људске природно стреме ка свом духовном центру или прволику – Богу: само што је грех искривио и искривљује ту природну усмереност. Ватра и дим теже ка себи сродним елементима.

* * *
Ваша душа иште истински живот, себи сродну храну, храну за ум – истину, за срце – мир и блаженство, за вољу – нормално усмерење или закон. Одлазите у цркву: она ће вам све то пружити у изобиљу; она све то поседује преизобилно. Она је стуб и тврђава истине (1. Тим. 3, 15), зато што је у њој реч Божја која показује почетак свих ствари, почетак људског рода, стварање човека по лику и подобију Божјем, пад његов, васпостављање његово преко Спаситеља људи, средства за спасење, веру, наду и љубав. Она нам пружа мир и блаженство кроз своје Богослужење и особито кроз Свете Тајне, она позива: ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28); она нас учи правом путу кога наша воља треба стално да се држи и који ће нас привести вечном животу: то је пут заповести Божјих.

* * *
Господ ми је дао највеће, неотуђиво богатство – лик и подобије Своје, дао ми је Себе Самог, као што је речено: дао си наслеђе онима који се боје Тебе, Господе (Прокимен на вечерњу /Пс. 60, 6/). И какво ми је после тога земаљско богатство потребно? Каква част? Нема веће части до бити хришћанин и уд Христов, чедо Божје у Христу. Нема никог богатијег од оног човека који у срцу своме вазда носи Христа и благодат Његову. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26) А ми смо грамзиви, гомиламо, шкртаримо, гордимо се, завидимо. Каква заблуда, бесмисао! Човече, буди богат Богом: све ти долази од Бога.

* * *
Гледајући свеће како горе и кандила у цркви, уздижи се мишљу од огња вештаственог ка невештаственом огњу Духа Светога: Бог наш је огањ који спаљује (Јев. 12, 29); видећи и миришући тамјан миомирисни, узноси се мишљу ка духовном миомиру Духа Светога, миомир смо Богу (2. Кор. 2, 15), као и по супротности – ка духовном смраду који је грех и труди се да се испуњаваш огњем Светога Духа и да прогањаш хладноћу срца која од ђавола, од тела и од света долази, и миомириши пред Богом миомиром врлина: кротости, незлобивости, смирења, послушности, уздржања, целомудрености, трпљења и др. Удаљавај се од заударања страсти, злобе, зависти, гордости, непослушности, неуздржања, блуда и др.

* * *
Звук црквених богослужбених штива, песама, молитава и молби – глас је душа наших који је израз схватања и осећања наших духовних потреба и насушних неопходности; то је глас целог човечанства које схвата и осећа своју невољу, своју несрећу, своју греховност, потребу за Спаситељем, потребу за благодарењем и славословљењем за безбројна доброчинства и бескрајна савршенства Божја. Дивне су те молитве и песме; оне су дисање Духа Светога!

* * *
Крсно знамење свештеника или архијереја израз је благослова или благовољења Божјег човеку у Христу и због Христа. Какав радостан, какав значајан, многоцен обред! Блажени сви који са вером примају овај благослов! Како морају бити пажљиви свештеници при давању благослова вернима! Призовите име Моје на синове Израиљеве, и ја ћу их благословити. (4. Мој. 6, 27)

* * *
Зар узалуд свакодневно по неколико пута читамо Трисвето и "Оче наш" и друге молитве јутарње и вечерње? Зар се помоћу њих не очишћујемо од грехова наших, нечистота наших, зар се не избављамо од искушења, невоља и напасти? Зар је узалудно осењивање крсним знамењем? О, не: оно непрестано благотворно делује на нас и на оне које са вером њиме осењујемо, нарочито свештенички благослов. Дакле, непрестано ћемо славити милосрђе и силу Господа нашег Исуса Христа који нас чује и спасава нас недостојне по милости Својој, ради имена Свога светога.

* * *
Све речи црквених молитава и славословља су велике речи; али ове речи: јер си Ти васкрсење и живот и покој… и др, које су тако велика утеха за наш смртни род и које представљају наду хришћана, нарочито су велике. Зато их треба изговарати са посебном снагом, са посебним наглашавањем.

* * *
О, веро света! Каквим речима, каквим песмама да те прославим за безбројна добра души и телу моме која су ми тобом дарована, за сва чуда која си у мени учинила и чиниш, за добра мира и одузимање немира, за добра слободе и одузимање горке тескобе, за добра духовне светлости и одагнање таме страсти, за добро смелости и одузимање малодушности и страха, за добро духовне власти и духовне величине и одузимање ропства греховног и нискости духа, за добро светиње и одузимање греховне нечистоте, за одузимање злобе, зависти, самовоље и својеглавости, лакомости, блуда и сваке духовне искварености?! Слава Теби, Богу, Доброчинитељу моме, у векове векова! Нека Те познају, Господе, у вери Твојој, сви људи Твоји и сва племена земаљска, нека Те сви прославе једним устима и једним срцем од истока до запада сунчевог. Амин, амин!

* * *
Лекари који имају развијену праксу, који добијају много новца од болесника, треба за душу своју да удељују штедру милостињу, ако верују да имају бесмртну душу; богати свештеници који добијају штедру награду за своје трудове молитвене, такође треба да удељују богату милостињу да не буду осуђени са Јудом издајником што за сребрњаке продаде Господа славе; трговци који имају велике добити треба неизоставно да упражњавају милостињу и украшавање и опскрбљивање храмова Божјих; чиновници који добијају велику плату такође не треба да сматрају својом личном својином штедру награду за трудове сразмерне њиховим моћима, и такође су дужни да се сећају сиромашне браће своје, како би примили награду од Господа и чистили душе своје. Сви су дужни да се опскрбљују јелејем милостиње и добрих дела, да се не би празни појавили пред Судијом на дан страшног испита, да се не би појавили наги на тој свесветској позорници.

* * *
Благодарим свесветој, сведоброј и премудрој мајци мојој – Цркви Божјој, која ме спасоносно руководи у овом пролазном животу и васпитава за живљење небеско; благодарим јој за све чинове молитава, Богослужења, Светих Тајни и обреда; благодарим јој за постове, за мене толико благотворне у духовном и телесном погледу (јер сам захваљујући њима здрав духом и телом, спокојан, бодар, лак; без поста би ми било изузетно тешко као што се види у време када није пост); благодарим непорочној мајци мојој, Цркви Божјој, која ме узноси небеским служењем својим, односи горе, ка небу дух мој, која просвећује ум мој небеском истином, која ми показује путеве живота вечног, која ме избавља од насиља и бешчашћа страсти, која ми живот чини блаженим.

* * *
Читав свет, небо и земља и све што је на њима, море и све што је у њему јесте излив бесконачне доброте Божје, Његовог разума и бесконачне силе и моћи, доброте према створењима која је Он саздао ради радости и блаженства, нарочито – доброте према људском роду. Свет је огледало доброте, разума, премудрости и силе Божје. Дакле, не за свет, него за Бога треба да се прилепљујемо. Шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26)

* * *
Хришћанину је пост неопходан да би разбистрио ум и подстакао и развио осећање, и на добро делање покренуо вољу. Те три човекове способности помрачујемо и гушимо највише преједањем и пијанством и бригама овога живота (Лк. 21, 34), а тиме отпадамо од извора живота – Бога, и падамо у трулеж и таштину, изопачујући и освкрњујући у себи лик Божји. Преједање и сластољубље нас прикивају за земљу и, такорећи, одсецају крила души. А погледајте како су високо летели сви испосници и подвижници уздржања! Они су као орлови лебдели на небу; они, земнородни, живели су умом и срцем на небесима и тамо су чули неизрециве речи, и тамо су се научили божанској премудрости. И како човек понижава себе стомакоугађањем, преједањем и пијанством! Он изопачује своју природу, створену по лику Божјем, уподобљава се стоци бесловесној и чак постаје гори од ње. О, тешко нама због пристрашћа наших, због безаконих навика наших! Оне нас спречавају да волимо Бога и ближње и да испуњавамо заповести Божје; оне укорењују у нама преступно телесно самољубље које води у вечну погибао. Тако пијанац ради телесног задовољства и омамљености не жали мноштво новца, а жао му је копејки за просјаке; пушач расипа десетине и стотине рубаља, а за просјаке жали копејке које би могле да му спасу душу; они који воле да се раскошно одевају или љубитељи модерног намештаја и посуђа на одећу, намештај и посуђе троше огроман новац, а покрај просјака пролазе хладно и са презиром; они што воле добро да поједу за ручкове не жале десетине и стотине рубаља, а жао им је новчића за сиромахе. Хришћанину је пост неопходан и зато што је са очовечењем Сина Божјег људска природа одухотворена, обожена, и ми хитамо ка вишњем царству које није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим. 14, 17); јела су за стомак и стомак за јела, али ће Бог и једно и друго укинути. (1. Кор. 6, 13) Једење и пијење, то јест пристрашћеност према чулним задовољствима, својствено је само паганству, које не знајући за духовне, небеске насладе, сматра да се сав живот састоји у удовољавању стомаку, преједању и препијању. Зато Господ често у Јеванђељу изобличава ту погубну страст. А и да ли је разумно да човек непрестано живи у желудачном диму, у желудачним испарењима која се изнутра дижу због непрестаног варења хране и њеног врења? Зар је човек само ходајућа кухиња или покретни димњак са којим се, поштено говорећи, могу упоредити сви који непрестано пуше? Какво је задовољство живети у непрестаном испарењу и диму? На шта ће личити станови наши? Зашто да ваздух заражавамо смрадом и да га удишемо, а тим пре да помрачујемо и гушимо душу, да убијамо њене последње духовне снаге?

* * *
Многоме су научени ученици у школама, али често не знају једино што је потребно – Бога и себе саме, своје грехове, своју немоћ духовну, своју ништавност без Бога и пред Богом. Сетите се молитве светог Јефрема Сирина: Господе, даруј ми да сагледам своја сагрешења. Виђење својих грехова у њиховом мноштву и у свој њиховој гнусоби – заиста је дар Божји који се даје благодарећи усрдној молитви. Горе речено се може применити и на веома многе учене, богате и угледне људе: они много тога знају, много тога имају, али често не знају и немају оно суштинско. Сакрио си ово од мудрих и разумних, а открио си безазленима. Да, Оче, јер је тако била блага воља твоја. (Мт. 11, 25–26) Чудесне ствари! Благодат Божја очигледно није исто што и добра овога света, и пристрашћеност према њима неспојива је са Божјом благодаћу.

* * *
Велика је љубав Твоја, Господе: Себе си понизио из љубави према мени. Гледам крст и дивим се Твојој љубави према мени и према свету, јер крст је очигледан одраз Твоје љубави према нама. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. (Јн. 15, 13) Твоје животворне Тајне, Господе, служе као непрестани громовити доказ љубави Твоје према нама грешнима, јер се то божанско Тело Твоје за мене, за све нас ломило; та Крв се за мене, за све нас проливала. Господе, славим чуда Светих Тајни Твојих над вернима Твојим којима сам их давао; славим безбројна исцелења чији сам сведок био; славим њихово спасоносно дејство у мени; славим милосрђе Твоје према мени које ми се у њима и кроз њих показује, силу Твоју животворну која у њима дејствује. Господе, због толике љубави Твоје према мени дај ми да Те волим од свег срца свога, и ближњег као себе, да волим непријатеље своје, а не само оне који мене воле.

* * *
Господе, научи живљењу у узајамној љубави и укрепи Духом Твојим Светим; пориве страсти који ометају љубав небеску, јеванђелску, укроти и срца наша учини мртвима за сласти земаљске. Дај ми, Господе, да увек више од свих земаљских добара волим благодат Твоју, мир Твој, правду и светињу Твоју и да у њој вазда пребивам, у све дане живота, до последњег даха!

* * *
Необразованост, безосећајност, отврдлост и неисправљање срца хиљаду су пута кривљи од необразованости ума: јер човек необразован умом је неук, достојан снисхођења и сажаљења, а образован, али предан страстима и пороцима, злоби, гордости, презиру, зависти, стомакоугађању, преједању, пијанству, лакомости, блуду и другим страстима, и поред свог великог знања, као и знања воље Божје, јесте човек тврда срца, мртав за Бога, јер не примењује правила која су му позната на делу, не испуњава вољу Божју и нарушава је још са већом неустрашивошћу и смелошћу од необразованог. У необразованом човеку простота срца, кротост, незлобивост, смирење, ћутљивост, трпљење вреднији су пред Богом од свих наших знања, од све наше спољашње углађености, свих научених израза, свих сладуњавих учтивости, свих дуготрајних молитава, све красноречивости; чак су и сами греси, као греси из незнања, опростивији. Стога поштуј простодушну необразованост и поучавај се од ње ономе чега нема код привидно образованог, то јест простодушности, незлобивости, трпљењу и осталом. Необразовани су деца у Христу којима Господ понекад открива тајне Своје.

* * *
Од свијета нису, као ни Ја што нисам од свијета (Јн. 17, 16) – речи су Господа Исуса Христа о апостолима. То им је велика похвала. А у чему се она састоји? У томе што је апостолима свет, иако су у њему живели, био туђ, страно им је било пристрашће према њему, нису у њему тражили себи ни славу, ни богатство, ни сласти, ни спокојство, већ су били као бића из другог света, небеског; о небеском су мислили и бринули се, небеску, нетрулежну славу су тражили, небеско, непропадљиво богатство, небеске сладости и небески мир у Богу и сједињење са Њим. А ми грешни смо од овога света, зато што тражимо славу овога света, богатство материјално, здравље, дуг живот земаљски, уживања у овдашњим добрима, у овдашњем спокојству, у овдашњим радостима. Али од пристрашћености према свету и његовим добрима долазе све наше невоље, страсти, искушења, сви неуспеси у хришћанском животу.

* * *
Зашто је потребно и молити се код куће, и ићи у цркву на Богослужење? А зашто једеш и пијеш, и идеш на свеж ваздух свакога дана, или радиш свакога дана? Да би одржавао живот тела и јачао га. И молити се ваља непрестано да би се одржавао и подстицао живот душе, да би се крепила душа која болује од грехова, да би се чистила, као што и храну и какво пиће користиш ради очишћења од шкодљивих течности или нечистота. Стога, ако се не молиш, веома неразумно и неразборито поступаш, тело на све начине одржавајући, задовољавајући, укрепљујући, а душу занемарујући. Знај, сваки човек је јединство двају начела, будући да се састоји од душе и тела.

* * *
Боље је не преносити прекорне речи које неко изриче о другоме, већ их прећутати или пренети, премда лажно, речи љубави и благонаклоности, тада ће дух наш остати миран. А преносити речи непријатељства и зависти је веома штетно; оне у нестрпљивим и самољубивим људима на које се односе често изазивају душевну буру, подстичу угашено непријатељство и изазивају раздор. Треба имати хришћанско трпљење и мудрост змије.

* * *
Зашто се дешава да једна зла реч, реч клевете, на нас оставља најнепријатнији утисак, потреса до дубине душе, док, напротив, понекад хиљаде добрих речи, на пример о Богу и Његовим делима у свету, уопште не допиру до срца и нестају у ваздуху? Долази ђаво и односи реч посејану у срцима људи, а сам, с друге стране, сеје и гаји у нашим срцима семена злобе и не пропушта ни најмању прилику да у нама посеје непријатељство и завист према ближњем. Довољан је само поглед ближњег, често невин, али који нам се учинио подозривим, да би у нама посејао осећање непријатељства према њему. Дакле, нећемо примати к срцу никакво зло које нам је ближњи причинио намерно или ненамерно, знајући његовог виновника и то да свијет сав у злу лежи (1. Јн. 5, 19) од свог почетка, него ћемо бити добродушни при свакој нанетој увреди, молећи се за оне који нас вређају као за доброчинитеље, јер се и у самој увреди њиховој често чују речи добронамерне, премда и не потичу из доброг срца. Нека их Господ уразуми и нека им то не узме за грех, а ми ћемо бити обазривији, да не бисмо дали места ђаволу.

* * *
У овом веку непрестано падамо у сагрешења, а толико смо самољубиви да не желимо да трпимо никакво изобличавање, нарочито пред другима; али у будућем веку наша сагрешења ће бити изобличена пред целим светом. Сећајући се тог страшног суда, подносимо у смирењу и незлобивости овдашња изобличавања, и исправљајмо се од свих наших недостатака и грехова; посебно подносимо изобличавања од начелника, а њих нека уразуми Господ да не изобличавају са злобом, већ са љубављу и духом кротости.

* * *
Љуби праведна и неправедна изобличавања од људи да би се овде исправио и да не би био изобличен на страшном суду, пред целим светом, пред свим Анђелима и људима. О, неподношљивог страха и стида од страшног суда Твога, Господе!

* * *
Треба жалити сваког злог човека, а не осећати злобу према њему, и тако не угађати сатани; једноставно и на сваког непријатеља гледати као на створење Божје, као на створеног по икони Божјој и као на уд свој, и не испуњавати се злобом према њему, то јест не бити ђаво, јер човек који осећа злобу јесте ђаво онда када је осећа. Треба увек бити кротак, незлобив, добродушан, трпељив, као да не примећујеш злобу у другима, треба побеђивати добрим – љубазношћу, доброчинством – зло (Рим. 12, 21), или зле људе. Нека избави Бог од зле подозривости при којој људи све у ближњем окрећу на зло: покрет, гест, поглед, глас, корак, сваку реч.

* * *
Благодарим Ти, Господе, јер ми сваки пут када са сузама покајања и благодарења савршавам божанску литургију и причешћујем се пречистим и животворним Тајнама Твојим дарујеш нови живот. Твојим светим Тајнама дугујем захвалност за то што сам још жив, за непорочност путева мојих и добру славу међу људима Твојим. Дакле, да се свети Твоје велико име све више и више у мени и у свим људима Твојим који се светим именом Твојим именују, и у целом свету Твоме; да дође царство Твоје, царство правде, мира и радости у Светом Духу, у сва срца наша, као што си Ти рекао: уселићу се у њих, и живјећу у њима, и бићу им Отац, и они ће бити Моји синови и кћери (2. Кор. 6, 16), и да буде воља Твоја света, премудра, сведобра, свесавршена, свеблаженотворна, и на земљи као што је на небу, у свим људима Твојим, и у мени грешном, јер је сопствена воља наша склона омашкама, кратковида, греховна, погибељна, окамењена у неосетљивости, зла, завидна, гордељива, лења, пристрашћена раскоши, среброљубива, шкрта.

* * *
И беда сиромашних је упорна у тражењу, понекад дрска, и страсти наше су такође упорне и истрајне, дрске и безобзирне, на пример шкртост, похлепа, блуд, злоба, завист, гордост, лоповлук, јерес, раскол, сујеверје, идолопоклонство. Али разборито ћемо попуштати на упорне молбе потребитих сиромаха и страдалника; то ће послужити нашем спасењу и вечном блаженству. Као што нас просјаци и страдалници нагоне на састрадање, тако ћемо се и ми узајамно приморавати на милостињу; принуђиваћемо се на добро, док има времена, као што нас грех непрестано нагони да непрестано грешимо и гневимо Бога, и да сами за себе умножавамо храну огњу пакленом који већ овде муњевито почиње да се разбуктава у срцима нашим и који нам унапред показује вечни пламен у коме је вечни плач и шкргут зуба. Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају. (Мт. 11, 12) И у пакао непријатељ такође на силу жели да уграби и увуче све неопрезне, неверујуће, и непокајане, и пристрашћене према овдашњим добрима.

* * *
Зашто се кроз сваких шест дана празнује дан одмора? Како бисмо се непрестано опомињали да ће након трудова овдашњег живота настати дан вечног одмора; јер народу Божијем, по апостолу, тек предстоји починак (Јев. 4, 9). А недеља указује на дан општег васкрсења, после кога ће настати дан одмора за све који су се добро потрудили у овдашњем животу, у Христу Исусу.

* * *
Све жртве и милостиње које се подају просјацима неће заменити љубав према ближњем ако је нема у срцу; зато се при удељивању милостиње увек ваља старати о томе да се она подаје са љубављу, искрена срца, радо, а не зловољно и жалосно. Сама реч милостиња показује да она треба да буде дело и жртва срца, и да треба да се даје са умилењем или жаљењем због мукотрпног стања просјака, и са умилењем или скрушеношћу због својих грехова, ради чијег очишћења се подаје милостиња; јер милостиња, по Светом Писму, очишћује од сваког греха (Тов. 12, 9; наш превод). Ко даје милостињу нерадо и зловољно, шкрто, тај није познао своје грехове, није познао самога себе. Милостиња је чињење добра пре свега ономе ко је даје.

* * *
Не дај да те зло ближњих побиједи, него побиједи зло добрим (Рим. 12, 21) пре свега – молитвом за оне који чине зло. Сами себе, један другог и сав живот наш, са свим недостацима, узајамним увредама, Христу Богу предајмо. Сами се никоме немојмо светити, ни једном злом помишљу или намером, него оставимо Богу да се за нас свети. Моја је освета, Ја ћу вратити (Рим. 12, 19 /5. Мој. 32, 35/), говори Бог. Треба љубити и непријатеље: та њих ђаво учи и подстиче на непријатељство.

* * *
Позориште успављује хришћански живот, уништава га, придајући животу хришћана карактер паганског живота. Задријемаше све, и поспаше (Мт. 25, 5); узгред буди речено, тај погибељни сан у људима изазива и позориште. И шта још? Науке које се предају у паганском духу, прекомерне свакодневне бриге, похлепа, частољубље, сластољубље. Позориште је школа овога света и кнеза овога света – ђавола; а он се понекад претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14) како би лакше заводио недалековиде, понекад, вероватно, убаци и какав морални комад да би се непрестано понављало, трубило о позоришту како је оно веома морално поучно и како га треба посећивати не мање него цркву, а можда и више: зато што је, тобоже, у цркви све једно те исто, а у позоришту постоји разноврсност и комада, и декорација, и костима, и лица која учествују у радњи.

* * *
Да би проверио волиш ли ближњег по Јеванђељу, обраћај на себе пажњу онда када те људи вређају, руже, када ти се подсмевају, или ти не указују дужно поштовање које уживаш у друштву, или када се потчињени огрешују о службу и бивају немарни. Ако си тада миран, ако се не испуњаваш духом непријатељства, мржње, нестрпљења, ако настављаш да волиш те људе исто као и раније, пре њихових увреда, немарности, онда волиш ближњег по Јеванђељу, а ако се раздражујеш, љутиш, узнемираваш, онда не волиш. Ако поздрављате само браћу своју, каква вам је хвала? (Исп. Мт. 5, 47; Лк. 6, 32)

* * *
Будући да смо странци и пролазници и путници ка горњем Царству, не треба да се оптерећујемо бригама о свакодневном, да се пристрашћујемо према земаљским добрима, богатству, сластима, почастима како нас те бриге и пристрашћености не би спотицале у тренутку смрти и како је не би учиниле срамном. Хришћанин још овде, на земљи, треба да се навикава да живи небеским животом: у посту, нестицању, у молитви, љубави, кротости, незлобивости, трпљењу, храбрости, милосрђу. Како је у тренутку смрти тешко човеку коме је у овом животу идол био новац или храна и пиће, или земаљске почасти! Тада му ништа од тога неће користити, али у исто време срце је чврсто за њих везано и не поседује истинско благо које му даје живот, то јест врлину. Дакле, да би се лакше умирало, а свима нам ваља умирати, не треба волети ништа у свету. Кад имамо храну и одјећу, будимо овим задовољни. (1. Тим. 6, 8)

* * *
У цркви сам заиста као на земаљском небу; ту видим иконе Господа, Пречисте Богородице, светих Анђела; ту је престо Божји, ту крст животворни, ту јеванђеље вечно, та реч Божја којом је све створено; ту су иконе светих; осећам да сам у очигледном присуству Божјем, Његове Мајке, небеских сила и свих светих. То је право небо земаљско: ту схваташ и осећаш да си уистину уд тела Христовог и Цркве Његове, нарочито у време наднебеске литургије и причешћа Светим Тајнама тела и крви Христове. О, како треба да живим, мислим, осећам, говорим да бих достојно пребивао на овом земаљском небу! Треба да живим достојно тако високог звања у које сам призван милошћу Бога, чије је добротворство неизмерно. Како треба да живим, у каквој кротости, незлобивости, смирењу, чистоти, уздржању да би достојно назвао својом Владичицом Пресвету Богородицу, својим Владиком Господа славе! Господе, удостој ме таквог живљења! Хоћу да живим достојно звања хришћанског, али снаге за то у себи не налазим; грех непрестано заводи и напада душу моју.

* * *
Призивај без сумње, у простоти срца, Господа Бога, као и Анђеле и свете који због благодати Божје, и због општења или сједињења са Богом и због простоте свога бића, изузетно брзо, попут муње, и чују и испуњавају, по вољи Божјој, молитве наше.

* * *
Љубити Бога свим срцем значи немати пристрашћеност ни према чему у свету и дати све срце своје Господу Богу, творећи у свему вољу Његову, а не своју; свом душом пребивати, то јест сав ум имати увек у Богу, све срце утврђивати у Њему и сву вољу своју предавати вољи Његовој у свим животним околностима, радосним и тужним; свом снагом, то јест љубити тако да никаква противничка сила не би могла да нас отргне од љубави Божје, никакве животне околности: ни жалост, ни тескоба, ни гоњење, ни висина и дубина, ни мач (Исп. Рим. 8, 35; 38; 39); свом мишљу, то јест увек мислити о Богу, о Његовој доброти, дуготрпљењу, светости, премудрости, свемоћи, о Његовим делима и на све могуће начине се уклањати од испразних мисли и ружних сећања. Љубити Бога – значи љубити свом душом правду и мрзети безакоње, као што је речено: заволео си правду и омрзнуо безакоње (Пс. 44, 8); љубити Бога – значи мрзети себе, то јест свог старог човека: ако хоће ко за Мном ићи и не мрзи живот свој, не може бити Мој ученик (Мт. 16, 24; Лк. 14, 26). У нама, у нашим мислима, у нашем срцу и у нашој вољи постоји зла сила, изузетно жива и делотворна, која се увек, свакодневно, свакога часа, упиње да нас удаљи од Бога, усађујући нам испразне мисли, жеље, бриге, намере, подухвате, речи, дела, подстичући страсти и нагонећи на њих силом, и то на злобу, завист, похлепу, гордост и частољубље, сујету, лењост, непослушност, тврдоглавост, обмањивање, неуздржање. Љубити Бога – значи испуњавати заповести Његове. Ако Ме неко љуби, ријеч Моју држаће. Ко Мене не љуби, ријечи Моје не држи. (Јн. 14, 23– 24)

* * *
Какво је у Господа богатство светлости, ваздуха, воде, земље, ватре – тих пет стихија материје, од којих је састављено наше тело, од којих оно живи! Како је велико богатство свега што произраста из земље и обитава у водама, и свим тим се пре свега користи човек, цар твари! Благодарим Ти, Саздатељу нашем! Слава Теби, Промислитељу и Искупитељу нашем, Који си нас створио по лику и подобију Своме и благоволео да примиш на Себе природу нашу!

* * *
У чему се састоји право богатство човеково? У лику и подобију Божјем, а не у поседима, у новцу, у разним земаљским знањима и уметностима, или у сваковрсној имовини, у мноштву слугу, у гомили одеће, уопште, земаљских добара, јер је све то пропадљиво и пролазно, а душа – икона Божја је вечна и њено богатство су врлина, светост, смирење, незлобивост, уздржавање у свему, вера, нада и љубав.

* * *
Када са размишљањем и са вером посматрам свете иконе у цркви и све што је у њој, тада доспевам у чудесно сазрцање: сав храм ми се показује као света историја у сликама, као чудесан говор дела Божјих у роду људском. Ту видим историју у сликама – и нашег пада, и васпостављања чудесним домостројем Божјим, и наше уздизање у оваплоћењу Божјем, наше обожење и узвођење на небеса; овде ми се показује Архангел Гаврил који благовести о оваплоћењу од Дјеве Сина Божјег; онде видим рођење Богомладенца, Дјеву–Мајку, јасле витлејемске; тамо обрезање, онамо крштење, даље Симеоново сретење Богомладенца у храму, овде преображење и блиставу светлост таворску, онде улазак у Јерусалим Цара праведног, кротког, спасавајућег, тамо тајну вечеру и установљење свеспасоносне Свете Тајне причешћа, онамо страдања свеспасоносна Господа славе; као да видим саму Голготу и Господа распетог због грехова света; видим силазак у пакао Победитеља пакла и извођење заробљеника пакла, васкрсење Његово, вазнесење на небеса и све то ради рода људскога и мене ради. У божанском сазрцању пребивам у храму, и благодарим Господу Који ме је толико заволео, толико почаствовао, толиким блаженствима даровао! Али кад погледам у себе – у срце своје, Боже мој, шта видим! Бездан сагрешења вољних и невољних, бездан немоћи, искушења, жалости, тескоба, страхова, лукавстава која од непријатеља долазе, таму непрозирну, хиљаде падова, хиљаде погибли и смрти, понекад у себи видим прави пакао.

* * *
Сва снага и карактер и лукавство искушења ђаволских према људима састоји се у томе што је он завео и заводи, што је подстицао и подстиче људе да воле свет и оно што је у свету: испразну мудрост овога света, богатство, славу, углед, сладости земаљске, и да се одвраћају од Бога и горњег царства, и блаженства; да воле ништавне ствари земаљске, да се старају о што већем изумевању и стицању њиховом, и да презиру душу и њене праве потребе; да воле тело, његово здравље, боју, лепоту, угојеност, сладострашће тела и да ненавиде душу, то јест врлину, да заборављају бесмртност душе, њен прволик – Бога, како она ни помислила не би на бесмртност и на пут који води ка бесмртности, на Бога и на сједињење са Њим. Блажени су свети угодници Божји који презреше свет и заволеше Бога, који презреше тело и који се стараху о души бесмртној; кукавни смо и јадни ми који волимо свет и његова ништавна добра, који негујемо тело а душу презиремо!

* * *
Ако веру нашу православну, Свете Тајне њене, хришћани понекад не могу да приме, то показује само да су умови и срца људи нечисти и страсни, и да не могу поднети чистоту и светлост њену, као што болесни од очију не подносе сунчеву светлост. То благо небеско у срца своја могу примити једино људи који ослобађају ум и осећања своја од пристрашћа овоземаљских.

* * *
Када би се сви пастири, или свештенослужитељи и црквенослужитељи, и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, оним молитвама које нам наглас изговара или тајно савршава Црква, да ли би било ичега за шта не бисмо умолили Бога? Која добра не бисмо имали, од каквих грехова и страсти, од каквих се зала, невоља и напасти не бисмо избавили? Такве молитве су најмудрије, најцелисходније, најбогоугодније, најснажније, способне да Господа нагнају на свако милосрђе. Нека нам свима да Господ да Му се молимо једнодушно, искрено, снажно, сабрано!

* * *
Они који посећују Богослужења православне Цркве и проучавају науку о Богослужењу треба да свагда имају на уму да је служење овде, на земљи, припрема за најсверадосније служење Богу на небу; да, служећи Богу телом, ваља тим пре служити Богу духом и чистим срцем; да се, док слушамо Богослужење, ваља учити служењу Богу онако како су служили светитељи, о чијим животима и делима слушамо током Богослужења, о њиховој вери, нади и љубави; да Богу нарочито треба служити делом и истином, а не само речима и језиком. Већ самим животом својим призвани смо на служење Богу: усправно држање смо добили да бисмо непрестано гледали ка Богу, да бисмо Му благодарили и прослављали Га, ради тога нам је дат разум, срце, воља, ради тога поседујемо сва чула.

* * *
Господе, дај ми да Ти упућујем мољења за цео свет и за сву пуноћу цркве увек са љубављу свеобухватном, нелицемерно, јер сам, по благодати Твојој, молитвеник за све људе и за властите грехове. Дај ми, Господе, Боже Оче, да сазрцавам љубав Твоју неизрециву према свету, која нам је даровала Сина Свог љубљеног, јединородног. Дај ми, Боже, Сине Божји, да сазрцавам Твоје самоунижавање у свету и на крсту ради спасења нашег; дај ми Боже, Душе Свети, да сазрцавам благодат Твоју која се преизобилно излила и излива на свет заслугама Господа Исуса Христа, која тако често испуњава и моје јадно срце; Тројице Света, дај ми да Те непрестано славим срцем и устима, а нарочито делима.

* * *
Ко одбацује постове, тај заборавља због чега се догодио греховни пад првих људи (због неуздржања) и које нам је оружје против греха и кушача показао Спаситељ када је био кушан у пустињи (постећи четрдесет дана и ноћи), тај не зна или не жели да зна да човек од Бога отпада најчешће управо неуздржавањем, као што беше и са житељима Содома и Гомора и са савременицима Нојевим, јер од неуздржања потиче сваки грех у људима; ко одбацује постове, тај себи и другима одузима оружје против многострасног тела свога и против ђавола, силних у борби против нас – а томе је узрок пре свега наше неуздржање –, тај и није војник Христов, јер баца оружје и добровољно се предаје у заробљеништво свог сластољубивог и грехољубивог тела; тај је, најзад, слеп и не види однос између узрока и последица дела.

* * *
Никада не смемо заборављати да смо пала бића, нечиста, крива пред Богом правде, искварена, и да смо дужни да се вазда дубоко смирујемо пред Њим и један пред другим. На то нас наводе молитве црквене које се свакодневно читају: Боже, милостив буди мени грешноме… Господе Исусе Христе, Сине Божји… Царе небески… Свети Боже… Пресвета Тројице… Оче наш… молитве јутарње и вечерње и готово све молитве. Стога и омладина која се образује нека више од свега зна и има на уму да је од грешног корена потекла и да је склона свакојаким гресима, и нека на том знању заснива сва друга знања, и нека се, много знајући, не надима, него више од свега стара о очишћењу тела и духа.

* * *
Љуби ота x бину земаљску и Оца ота x бине: она те је васпитала, просветила, одгајила, поштовање ти указала, све ти дарује; али посебно љуби ота x бину небеску, Оца будућег века: та ота x бина је неупоредиво поштовања достојнија и драгоценија од оне, јер је света и праведна, непоколебива, бесконачна, непропадљива, предивна, блажена; јер ти је дала и даје неупоредиво већа преимућства и добра него она земаљска; јер Отац те ота x бине није човек смртни и склон страстима, већ Бог превечни Који је све створио; она ти је дала име чеда Божјег, наследника Божјег и сунаследника Христовог; јер ће те Отац небески учинити учесником свих добара царства Свога, што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође (1. Кор. 2, 9). Те ота x бине си удостојен непроцењивом крвљу Сина Божјег. Али да би постао члан те ота x бине, поштуј и љуби законе те ота x бине, као што си дужан поштовати и као што поштујеш законе земаљске ота x бине, јер без тога нећеш постати грађанин тако изванредне ота x бине; љуби ту духовно–васпитну школу (цркву) која нас образује за чланове и грађане те ота x бине.

* * *
Бестелесни непријатељ нас снажно напада током Богослужења јер се тада врши, нашим посредством, благодаћу Божјом, препород душа наших; зато, немојмо клонути због подвала непријатељевих, него будимо храбри и чврсти, срдачним очима гледајући на Подвигоположника Христа који невидљиво пред нама стоји и тајно врши препород у душама.

* * *
Свети људи Божји су цветови дивни, неувенљиви, миомирисни. Немој се уснама које смрде од грехова дотицати тог цвећа, дакле, моли им се чистим срцем и чистим устима, не немарно, не расејаних мисли, већ са страхопоштовањем, полако. Они су словесна небеса; они су на земљи живели небески, чудесно, у великим подвизима, у великој љубави, у великом смирењу, незлобивости, трпљењу, самоодрицању, заволевши Бога више од свега.

* * *
У цркви су све слатке наде и очекивања наша, мир наш, радост наша, заједно са очишћењем и освећењем. Ту се тако често објављује истина будућег васкрсења, победа смрти. Ко, волећи живот, неће заволети цркву свим срцем! Све најбоље, најузвишеније, најдрагоценије, најсветије, најмудрије – све се то налази само у цркви. У цркви је идеал човечанства; црква је земаљско небо.

* * *
У цркви се отрежњујемо од световног чара и опијености овоземаљским страстима и похотама, просветљујемо се, освећујемо, душе своје очишћујемо, Богу се приближавамо, са Богом се сједињујемо (преславним рођењем Твојим Ти си Бога Логоса са људима сјединила)3. Како треба да буде поштован и љубави достојан храм Божји, како су га волели свети људи Божји!

* * *
Ни због чега се не треба жалостити и раздраживати, јер се кроз то често жалошћење и раздраживање ствара веома морално и физички штетна навика раздраживања, док се равнодушношћу према препрекама ствара добра и корисна навика да се све подноси мирно, стрпљиво. У овом животу може бити мноштво случајева наших безбројних несавршенстава у узајамним односима, и ако бисмо се у сваком случају жалостили, не бисмо живели ни неколико месеци. А притом се жалошћењем и раздраженошћу ствар не поправља, већ се, напротив, још више погоршава услед нашег нерасположења. И боље је увек бити миран, сталожен, увек пун љубави и поштовања према морално болесном човечанству, или, говорећи појединачно, према ближњима, према сродницима својим и нама потчињенима. Та човек није анђео, а притом нам је живот такав да свакодневно и готово нехотице грешимо, премда то и не бисмо желели. Добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. (Рим. 7, 19) И Господ нас је научио да са снисходљивошћу гледамо на честе људске погрешке и падове, рекавши: опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6, 12). И како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. (Лк. 6, 31; исп. Мт. 7, 12) А ко од нас не жели да се према њему односе благо и стрпљиво у његовим невољама, спотицањима и падовима, погрешкама, пропустима? Зато нас апостол и учи дуготрљењу и снисхођењу. Љубав, вели апостол Павле, дуго трпи, благотворна је, не раздражује се, не мисли о злу, све сноси, све трпи и никад не престаје. (1. Кор. 13, 4–8)

* * *
Веру и Цркву, Богослужење, Свете Тајне, обреде – све то су, веле слободоумници и безбожници, људи измислили зато да би народ држали у страху, потчињености и да би одржавали добар морал, а можда и да би приход од њега убирали. Ето како незналице и слободоумници који су изгубили страх Божји хуле на милосрђе Божје и на Његов чудесни домострој нашег спасења, на само оваплоћење, на страдања и смрт ради нас Сина Божјег. Али зато погледајте њихов живот, како живе и живе ли дуго? Изгубивши снагу и здравље у разврату и пијанству, они превремено старе, тупаве, оболевају и умиру.

* * *
Љубав хришћанска више воли да трпи све спољашње неприлике живота, скученост, одсуство чистог ваздуха, губитке, него да због тих спољашњих и сличних неприлика дозволи нестрпљење, нерасположење, раздраженост, озлојеђеност, роптање на оне који нас доводе у неприлику из нужде или из обести, или из жеље да поживе на туђ рачун, на рачун туђег спокојства. Љубав све трпи и све подноси са штетом по себе, по свој материјални и телесни живот: јер где је љубав, тамо је благодат Божја и свако добро, тамо је спокојство, тамо је благостање. Хришћанин подноси све само да се не лиши благодати Божје, која је за њега највеће добро.

* * *
Какве духовне буре, урагани, страшни, огњени, силовити вихори често бивају у животу човековом, у животу оних људи који се труде да воде живот хришћански и да Богу служе молитвом, заузимајући се за себе и за друге пред неизрецивом милошћу Његовом! Једино се благодарећи милости Божјој не разбија у парампарчад и не страда чун у коме, пловећи морем живота, странствује наша душа ка вечности која је чека!

* * *
Свештеник на све начине мора да се стара да одржава у себи смелост, храброст, срчаност упркос бестелесном непријатељу који непрестано у њему сеје своју неосновану бојазан, свој бесмислени страх; у противном он не може бити изобличитељ порока људских, ни истински служитељ Светих Тајни. Смелост је велики дар Божји и велико благо душе. У земаљској борби или рату смелост или храброст много значи, јер чини просто чуда; а у духовној борби тим више.

* * *
Извор сваке истинске радости, сваког истинског спокојства и умирења савести, очишћења, исцелења душевног и телесног, извор снаге и бодрости душевне тече у храму, а позориште и разна кућна световна весеља никада неће моћи да замене оно што истински хришћанин добија у храму у коме Сам Бог теши душе које верују и управљају ка Њему срца своја, као што мајка теши дете. Од храма добијају радост и утеху, очишћење од грехова и помиловање и покојни наши. Како пламено треба волети храм, како га украшавати! И то чине сви који су познали вредност његову; и за њих се Црква моли речима: помолимо се за оне који са вером, побожношћу и страхом Божјим улазе у њега, и помолимо се за оне који плодове доносе и добро чине у светом и свечасном храму овом, или: освети оне који љубе красоту дома Твог, Ти их прослави божанском силом Твојом.

* * *
Неизмерно је велик свет, неизмерно је много бића која га насељавају, али какав је ред у свем кретању, у свем животу света (природе)! Неизмерно је велик свет небеских умова, Анђела, али какав је ред у свету анђелском, какво строго испуњавање воље Божје! Велики је свет човечји, али колико је у њему нереда, самовоље, безобразлука и отуд несрећа – несрећа због болести, разних смрти, ратова, глади, поплава, пожара, несрећа од бура и невремена, несрећа од пијанства, прождрљивости, среброљубља, неправде, вероломства, од самоубиства, убиства! Нема им броја! Тешко нама! А шта ће бити онде, после смрти, у вековечности?

* * *
Човек је чудесно, величанствено, премудро, уметничко дело најсавршенијег Уметника – Бога; оно је на почетку било непорочно, неупрљано, нетрулежно и чисто, али грех, то наказно ишчадије духа таме, та прљава, бесмислена, зла сила учинила га је и прљавим и болесним, нечистим и трулежним у оба начела његове природе, у души и по телу. Али, премудри и свемогући, сведобри Уметник није допустио непријатељу Свом и нашем да сасвим погуби Његово уметничко дело, Његову предивну и величанствену творевину, тако да је Сам Себи створио тело попут нашег и позајмио душу у утроби пречисте Дјеве–Мајке; Својим оваплоћењем, Својим учењем, чудима, страдањем, смрћу и васкрсењем, Својим чудесним и премудрим домостројем опет је васпоставио дело руку Својих у пређашњу и чак већу красоту и славу, даровао му поново нетрулежност, светињу, чудесну божанску лепоту и узвео у првобитно блаженство, обоживши човечју природу и посадивши је са Собом на престо Божанства. Слава Ти, сведобри, премудри и свемогући Уметниче!

* * *
О, невидљиви Доброчинитељу мој, Којим непрестано живим! Ти, Који ме чујеш, Који испуњујеш добрима жеље срца мога, Који ме спасаваш од грехова мојих, од злодела невидљивих непријатеља, Ти Који благоустројаваш судбину моју, просвећење моје, помоћи моја, славо моја, снаго моја, утврђење моје, када ћу Те угледати? Када ћу угледати Доброчинитеља и Творца мога лицем у лице? Али ти, непријатељу мој, ђаволе, што непрестано плавиш душу моју грехом, подмукли, заводљиви, злобни, што ме непрестано убијаш, помрачујеш, изнурујеш, покриваш стидом и срамом лице моје, када ћу се потпуно избавити од тебе благодаћу, милосрђем и човекољубљем Господа мога, Исуса Христа? Када ће ти бити одузета свака могућност да у срце моје изливаш отров злобе своје?

* * *
Шта ми је потребно? Ништа ми на земљи није потребно до најнеопходнијег. Шта ми је потребно? Потребан ми је Господ, потребна ми је благодат Његова, царство Његово у мени. На земљи, месту мог странствовања, мог привременог учења, нема ничег мог сопственог, све је Божје и све је привремено, намењено за моје привремено коришћење; што ми претекне – својина је ближњих који немају. Шта ми је потребно? Потребна ми је истинска, хришћанска, жива, делатна љубав, потребно ми је срце које воли, жали ближње, потребна радост због њиховог благостања и среће, жалост због њихових жалости и болести, због њихових грехова, слабости, размирица, недостатака, несрећа, сиромаштва; потребно ми је саосећање топло, искрено у свим околностима њиховог живота, радовање са онима који се радују, плач са онима који плачу. Доста је самољубља, егоизма, настојања да се живи само ради себе и да се све граби само за себе: и богатство, и сласти, и слава овога света, и умирати, а не живети, страдати, а не радовати се, носећи у себи отров самољубља, јер самољубље, које у наше срце непрестано долива велијар, јесте отров. О, да ми је да са псалмопојцем ускликнем: шта ми (то) постоји на небу, и осим Тебе шта хтедох на земљи? Ишчезе срце моје и тело моје, Боже срца мога, и удео је мој Бог до века. (Пс. 72, 25–26) Господе, Ти си видилац срца мога, покрета његовог и ових редова! Подај ми то што иштем од Тебе! Мени је самоме то задобити немогуће, али све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Подај ми истински живот, развеј мрак страсти, одагнај силом Твојом силу њихову!

* * *
Какав је однос између речи и дела? Реч Божја је из небића у биће позвала свет видљиви и невидљиви; реч у устима Бога Логоса је била дело. Зато реч и дело међу собом треба да буду нераздвојни као што су душа и тело нераздвојни у свом постојању. Ко поштује и испуњава реч Христову верно и непрестано, у кога је реч дело, тај и сада чини велика и дивна дела, и његовој се речи све покорава: и демони се покоравају, и болести се исцељују, и моралност људска се изграђује.

* * *
Крст у Христу и Христос на крсту: крст је символ распетог Христа, Сина Божјег, зато су и знамење његово и сама сенка његова страшни за демоне, као знамење Христово, као сена Њега, Распетог. Зато је веома важно погружавање крста у воду и освећење њено; она услед тога бива лековита и прогања демоне.

* * *
Хришћанин је Божји сасуд, Божји храм, Божји дом. О, како је поштовања достојан прави хришћанин, како он ревносно треба да се удаљава од сваког греха, како су хришћани дужни да поштују један другог!

* * *
Премрски непријатељ настоји да уништи љубав љубављу – љубав према Богу и ближњем – љубављу према свету, његовим краткотрајним добрима и његовим поквареним, богопротивним обичајима, љубављу телесном, љубављу према богатству, почастима, задовољствима, разним играма. Зато на све начине гасимо у себи љубав према овоме свету и разгоревајмо љубав према Богу и ближњем кроз самоодрицање. Свака лепота у овоме свету (лепота лица) је слаба, ништавна сенка нестворене лепоте, неизрециве доброте лица Божјег; свако земаљско уживање ништавно је у поређењу са будућим уживањем. Молим се Господу да вера Христова продре у дубину срца мога, да дејствује у целом животу мом, да јеванђеље Христово продре у све мисли и осећања, речи и дела, у све кости и срж моју – и не само у мене, него и у све људе, као свесветска истина, премудрост и живот вечни. Ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и Кога си послао Исуса Христа. (Јн. 17, 3)

* * *
Како миомиришу кости светитеља! Какви су чудесни миомириси мошти угодника Божјих! Како је велико добро стицање нетрулежне, миомирисне благодати Духа Светога и са њом живота вечног! Што јуримо за трулежношћу? Што заволесмо смрад грехова, страсти отровних?

* * *
Господе, за молитву Теби за нас приводимо свете, те миомире духовне, то миро миомириса Твојих! Прими њихове молитве за нас које миомиришу љубављу и чистотом и избави нас од смрада греховног, јер су нам срца нечиста и уста погана, и недостојни смо најслађе беседе са Тобом. Све је у нама земаљско, трулежно, погано, зло, а они, Твоји свети су миро најчистије, а особито Твоја Пречиста Мати, Твоја жива сјајна палата, чистија од сунчеве светлости, миомириснија од свих миомириса, јер су миомиром Њене светости, Њених божанских врлина небо и земља испуњени.

* * *
Са највећим страхопоштовањем изговарај име Божје, сећајући се да је Бог све привео из небића у биће, и да се све што постоји одржава у благостању једино Његовом добротом, свемогућом силом и премудрошћу Његовом. С крајњим страхопоштовањем изговарај име Исуса Христа, Сина Божјег, кроз Кога је све постало и Који свим управља; Који до сада све што постоји држи моћном речју Својом (Јев. 1, 3); устројава годишња доба и промене – лето, јесен, зиму и пролеће; чини да произрастају сви плодови земаљски; насељава земљу људима, животињама, ваздух – птицама; мора, језера и реке – рибама; умножава род људски и снабдева га свим добрима, спашава од грехова и злих духова и припрема станове онима који Га воле у Царству небеском; Који, гле, и до овога дана и часа изводи светила да обасјавају земљу или да ублажавају таму ноћну, и до овога дана и часа разлива толико животворни ваздух ради дисања свих живих створења; Који је створио тако чудесно својство ватре која греје, пали и светли; земљу, кадру да се са лакоћом ваздушног мехура окреће око тако огромног светила какво је сунце, и око себе, кадру да, на реч Његову, пусти из себе безбројне врсте биља; воду, која може да се претвара у безбројно мноштво најразличитијих сокова у неизбројивом мноштву плодова, дрвећа, жбуња и трава. Бог наш је Бог чуда (Пс. 71, 18; 76, 15), Бог сведобри, свемоћни, премудри, Бог милости, милосрђа и човекољубља. Који је бог Велики као Бог наш? (Пс. 85, 10) Са страхопоштовањем изговарај и име Пречисте Мајке Господа Исуса Христа, Приснодјеве Марије, која нам Га је родила за спасење наше; Њом смо се удостојили безбројних добара од доброте Господње: опроштаја грехова, освећења, просвећења, обновљења, избављења од вечне смрти, узвођења на небо, усиновљења Богу, обожења и вечног живота. Са страхопоштовањем изговарај имена апостола Христових, очевидаца и слугу Његових што по целом свету пронеше божанско учење Његово и учврстише и раширише на земљи спасоносну веру и Цркву Христову, веру обновљења и спасења; имена мученика што се крвљу својом родише за живот вечни; преподобних што изнуривањем тела својих изнурише у себи грех и страсти и достигоше блажено обновљење и живот вечни; бесребреника што нестицањем својим стекоше бесцено благо духа и вечног живота, и свих светих.

* * *
Управо то тело које толико негујемо, пазимо, коме причињавамо задовољство, које украшавамо, јесте непријатељ душе наше, веома подао, опасан; оно се непрестано противи љубави Божјој, вољи Божјој, заповестима Божјим и упиње се да испуњава своју вољу, и испуњава је готово увек, сем када снажну препреку постави Господ Бог у добром и премудром промишљању Свом о нашем спасењу. И то тело са страстима и похотама треба увек распињати, а не неговати; треба га умртвљивати постом, бдењем, молитвом, трудовима, а душу вежбати у читању речи Божје, у богомислију, молитви.

* * *
Радостан сам и топло ми је на срцу и спокојан сам када се свецело душом својом окрећем ка мисленом сунцу, Сунцу правде, Христу Богу моме. И растапа се лед срца мога, отпада нечистота и трулеж његова, нестаје мрак, умиче смрт духовна, зацарује се живот небески, ништа земаљско ме не занима.

* * *
Који имају тајну вјере у чистој савјести. (1. Тим. 3, 9) Чисто срце захтева света, божанска, наднебеска вера хришћанска да би благотворно деловала на све биће човеково, а у нечистом срцу она не може да обитава и да врши благотворне промене у њему: не може, ако се човек не исправља од својих порока. Ето зашто је и у хришћанству много званих, али је мало изабраних. Многи се називају хришћанима, али мало је оних који су заиста такви, мало је оних који доносе плодове Царства Божјег; ето зашто је и у хришћанству много безбожника, слободоумних, сујеверних, користољубивих, сластољубивих, блудника, пијаница, лопова и тако даље. Није вера крива што су хришћани такви, него су они који носе име Христово криви за своју непажњу према вери и њеним правилима, за своју нечистоту и за своју пристрашћеност према земаљском, због чега у своје нечисто срце не могу да сместе најчистије небеско благо – веру Христову, те пропадају крај самог извора спасења. Тешко нама незахвалнима, злоћуднима, лажно умујућима, лакомисленима, сластољубивима и лењивима! Господе, шта да чинимо? Победи нас Својом милошћу, Својом љубављу, Својом премудрошћу, мудровање тела нашег уништи, силом доброте Твоје злобу нашу победи!

* * *
Сваки човек на земљи болује од греховне грознице, од слепила греховног, обузет је помамом греха; а како се грех највише састоји у злоби и гордости, то са сваким човеком, као са оним који пати од болести греха, треба поступати с кротком љубављу – то је важна истина коју често заборављамо; ми често, веома често поступамо супротно њој: једној злоби својом озлојеђеношћу придодајемо другу, гордости се одупиремо гордошћу. Тако у нама зло расте, а не умањује се; не лечи се, него се још више заражава. Господе, помилуј нас, помилуј род људски!

* * *
Пошто је у рају окусило забрањени плод, човечанство је добило тешку болест душе – пристрашћеност према овом краткотрајном животу, према овдашњим добрима и уживањима, ту свепогубну подвојеност срца између Бога и света, добра и зла; а како земаљска добра не засићују душу, створену за наслађивање духовним, вечним, бесконачним добрима, и како нису свима равномерно расподељена, и како због пристрашћености и слепе везаности за њих једни грабе веома много, други их имају веома мало, а неки нимало, то отуд проистиче вечити грех, непријатељство и смрт због поседовања; отуд завист и мржња појединаца и народа, отуд крвави ратови, отуд раскош једних и крајња беда других, преједање једних и гладовање других, упорно настојање једних да се домогну истакнутих, уносних положаја и тлачење других, отуд крађе, отимања, свако зло. Ето до чега је довело једење забрањеног плода: толико је зла починило да га се не можеш решити. И да се Син Божји није оваплотио, и пострадао, и умро ради спасења нашег, бесконачна несрећа би задесила цео људски род, тегобна, неописива несрећа, јер би сви погинули у греховима и у бесконачне векове кукали, шкргутали зубима у аду, без икакве наде на избављење, као што су сада непокајани грешници осуђени на те исте вечне муке.

* * *
Заокупљени испразношћу и испразним задовољствима, немате ни времена, ни жеље да проникнете у дух хришћанске вере, хришћанског Богослужења, и да упознате прописе црквене, циљ празника православне Цркве, постова, а нарочито значење сваке недеље или историјске успомене сједињене са сваком недељом. Ви понекад напамет знате који се комад давао у позоришту, од колико се чинова или појава састоји, какав му је садржај уопште и у појединостима, а суштину хришћанских Светих Тајни не знате, док ове онима који их достојно примају пружају живот вечни и неизрецива добра вечнога живота; ви не знате суштину Богослужења свете православне Цркве, мајке своје, која вас храни, греје, очишћује, освећује и укрепљује на својим светим материнским недрима; ви не знате садржај и значење ни вечерњег, ни јутарњег Богослужења, ни литургије и сталних песама, читања и обреда црквених. Позориште оправдавају и називају корисним и морално поучним или нешкодљивим, или, у најмању руку, мањим злом у поређењу са пијанством и развратом, и са тим циљем настоје да свуда уводе позоришта. Чуди ме да хришћани нису нашли боље средство за провођење драгоценог времена од позоришта које и по пореклу и по значењу своме до данас чува карактер пагански, идолопоклонички, карактер ништавности, испразности, које је уопште најпотпунији одраз свих страсти и наказности овога света, похоте тела, похоте очију и гордости овоземаљске, и само веома, веома ретко јунаштава синова отаxбине а и тад, наравно, синова отаxбине земаљске, а не небеске. Све небеско, свето, што носи печат хришћанства позоришту је туђе, а ако кадгод и излази на сцену, то као предмет подсмеха: само име Божје, кога се боји сва творевина, ту се изговара једино у лакомислености, понекад са смехом, светогрдно; свештена звања, на пример, монашко – то анђелско звање – исмева се; поштовање према начелницима, према родитељима, према свештеним лицима подрива се када се јавно исмевају неки поступци тих лица који су за осуду, пред лицем свег друштва, пред лицем лакомислене омладине, чак и деце, за коју имена њихових родитеља и начелника треба да буду света. Понекад је довољна једна неучтива или непристојна реч о старијима да се подрије дужно поштовање према њима. Јесу ли хришћани постали толико лакомислени да не налазе боље средство за провођење драгоценог времена од позоришта и да због њега остављају храм Божји, Богослужење, и да се драгоцено празнично време које је Бог дао ради поучавања у речи Божјој, у спасоносним размишљањима и у делима врлине, безумно траћи на испразности, на празан смех и глупа аплаудирања у позориштима? Не, како вам воља, али позориште је богомрска установа. Само проникните у његов дух и сложићете се: то је училиште безверја, изругивања, дрског исмевања свега и – разврат. Тешко оном друштву у коме је много позоришта и које воли да посећује позоришта. Истина, понекад је позориште, за људе наклоњене злу, од свих зала можда и понајмање. Ослушните мишљење народа, мишљење оних који су позориште много пута посећивали: они без устезања говоре да позориште води разврату. Само слепци, у њима бог овога свијета ослијепи разум невјерника (2. Кор. 4, 4), говоре да је позориште морално поучно. Не, хришћани треба обавезно да се поучавају закону Божјем, да чешће читају Јеванђеље, да се удубљују у Богослужење, да испуњавају заповести и прописе црквене, да читају дела светих отаца, духовне часописе како би се испуњавали духом хришћанским и живели хришћански. То су ваша позоришта!

* * *
О, колико су Ти болни били греси моји, Христе Спаситељу мој, Боже мој, када су Те шамарали, ударали, пљували, трњем главу Твоју пробадали и на крст приковали, када си у мукама неизрецивим висио на крсту мене ради, избављајући ме од најтежих, неизрецивих мука паклених! Али тог Твог самоунижавања, тих мука Твојих требало би чешће да се сећам да не бих чинио грехове и да бих усрдно испуњавао сваку врлину, да бих Тебе волео свим срцем, да бих испуњавао заповести Твоје спасоносне! А ја често заборављам ту страшну жртву коју је за мене поднео Син Оца небескога јединородни, сабеспочетни, савечни. Стога ми дај, Господе, чисто срце и стално покајање за спасење, дај ми да Ти остало време живота свога угодим!

* * *
Јеси ли Ме често искрено призивао на молитви, говори Бог грешнику; јеси ли ли често искрена срца благодарио за моја безбројна доброчинства која сваки ум превазилазе? Јеси ли Ми често приносио искрену жртву хвале да бих опет и опет изливао на тебе Своје милости? А шта Ја да чиним са твојим изопачивањем, са твојом поквареношћу, са твојим изопаченим умом и срцем, са твојом вољом која је сваког часа склона злу и пороку? Кога љубим – онога и корим, бијем свакога сина кога примам (Јев. 12, 6). Дакле, немој клонути, изобличавани, од Мене корени, него трпи. Свако карање не чини се да је радост, него жалост, али послије даје мирни плод праведности. (Јев. 12, 11)

* * *
За савршавање Божанске литургије потребна је узвишена душа или човек са узвишеном душом, који није везан никаквим овоземаљским пристрашћима, похотама и сластима, чије би цело срце било обухваћено огњем Духа Светога, пламеном љубављу према Богу и човечанству, према свакој души човечјој, нарочито души хришћанској, како би се увек искрена срца узносио ка Богу у молитвама. Дођох да бацим огањ на земљу, и како бих желио да се већ запалио! (Лк. 12, 49) Тај огањ је ниспослат на апостоле у виду огњених језика. И нама је неопходан тај огањ, за наша залеђена срца, да их увек загрева, смекшава, претапа и очишћује, да их просвећује и обнавља. Где наћи достојног јереја који би као Серафим горео духом, љубављу, славословљем, благодарењем пред Господом за таква чуда Његова према нама и у нама, доброте и премудрости? Ја, први међу грешницима, недостојно савршавам ту наднебеску Свету Тајну, јер ми је вазда срце нечисто, свезано похотама и сластима. Господе, Ти видиш дубине срдаца наших; али покропи ме исопом, и очистићу се, опери ме, и бићу бељи од снега (Пс. 50, 9). Ако чистога помилујеш, то није ништа чудновато, и ако праведника спасеш, то није ништа нарочито, али на мени грешном учини чудо милости Своје!4

* * *
Господе, благодарим Ти од свег срца јер си ме безброј пута спасавао од бешчашћа, насиља, жестине страсти, и гасио у мени огњене стреле нечастивог, и миром ограђивао душу моју, и росом благодати Твоје је хладио. Слава Теби, Многомилостиви и Свесилни, јер сам до сада благодаћу Твојом здрав и читав, и поред безбројних подмуклости према мени невидљивих и свезлобних непријатеља који траже да ме прождеру. Знам, Господе да ћеш ме и од свих лукавстава и подвала њихових избавити и спасти, на само Теби знане начине, за Царство Своје небеско, и не само мене, него и све који благочастиво живе и којима подваљују духови злобе: јер је Твоје да будеш милостив и да спасаваш оне који желе а чак и оне који не желе спасење. Хтео ја или не, речено је, спаси ме.5

* * *
За спасење душа наших Господу се помолимо. Ко искрено пази на себе, непрестано примећује да душа пропада у сваковрсним гресима, да спава греховном смрћу, да непрестано бива поробљавана од ђавола и да носи тешке окове страсти, примећује то и усрдно уздише и моли се Господу за спасење душа, искупљених бесценом крвљу Христовом. Тако се душе наше свакодневно сурвавају у погибао у злоби, зависти, осуђивању, похлепи, сладокуству, преједању и препијању, у блуду, у лењости и немару, у чамотињи и роптању, у незнању, говорењу срамотних речи, празнословљу, лакомислености, слободоумљу, непокорности, дрскости и својевољности и осталим страстима. За вишњи мир: јер нема мира у костима нашим од лица грехова наших (Пс. 37, 4).

* * *
Својим богослужењем православна Црква нас васпитава за житеље небеске, учећи нас свакој врлини показаној животом Богомајке и свих светих, очишћујући, освећујући и обожујући нас у Светим Тајнама, дарујући снаге за живот и побожност (2. Петр. 1, 3). Зато треба без одлагања, разумно, побожно и радо посећивати Богослужење, нарочито у празничне дане, учествовати у Светим Тајнама покајања и причешћа. А они који се удаљавају од цркве и Богослужења постају жртве својих страсти и пропадају.

* * *
Са каквом материнском љубављу, или боље речено, божанском, Црква свакодневно као да нас носи у наручју своме, узносећи за све нас непрестане молитве Господу, увече, у поноћ, ујутро и око поднева; поучава нас, очишћује, освећује, лечи и укрепљује Светим Тајнама и на све начине нас на најнежнији и најкроткији начин руководи ка спасењу и вечном животу. Блажени су они свештенослужитељи и црквенослужитељи који разумеју ту љубав и ту бригу Цркве за спасење деце њене и који се труде да усвајају дух њен, да живе тим духом, да дишу тим духом и у цркви и ван ње, и који са срдачном пажњом и са страхопоштовањем савршавају молитве, песме и свештенодејства црквена, опомињући се да се свим тим спасавају и они сами и паства њихова.

ПРОТИВ ЛЕЧЕЊА КОД ВРАЧАРА - Свети Јован Златоусти



Велики Отац и Учитељ Цркве, Свети Јован Златоусти, много је говорио против врачара и гатара и упозоровао људе да се код њих никако не лече. Његове речи и данас важе; данас можда више него икад. У својим беседама "Против Јудеја", у којима је одвраћао Хришћане Антиохије да не одлазе у синагоге и моле се Јудејима, велики Отац је говорио поуку и онима који су се лечили код јеврејских врачара ( као што Срби данас по амајлије и "записе" иду код хоџа, нап.прев. ). Људи којима је беседио правдали су се тиме да су болесни, и да зато одлазе код "чудотвораца". Њима је Златоуст одговарао да су болести Божје посете ради исправљања грехова и тврдио да за такве поступке нема никаквог оправдања. У наставку доносимо део његове беседе који се тиче лечења код врачара:

"Слуге од својих господара и синови од очева трпе често чак и онда када их ови неправедно кажњавају; а зар ти не желиш да прeтрпиш казну од Бога Који је изнад свих (господара), и који те воли више од било ког оца, Који све предузима и чини не због гнева, него ради твоје користи? Напротив, чим се деси било каква лакша болест одмах бежиш од Његовог Господства, хиташ ка демонима и журиш у синагоге? Можеш ли на крају добити опроштај? Како ћеш опет бити у стању да Га призовеш? Може ли било ко други, макар имао и смелост Мојсејеву, да умоли за тебе? Нико. Зар не слутиш шта Бог говори Јеремији о Јудејима: "Не моли се за тај народ, јер, и да Мојсеј и Самуил стану преа Ме, нећу их услишити" ( Јер. 7,16, 15,1). Тако да постоје греси који су изнад сваког опроштаја и не могу бити опроштени. При томе Јудеји, мада, привидно својим враџбинам и прекидају грозницу ( у телу )- у самој ствари они то не чине, - али зато у савест уводе другу, још страшнију, грозницу, због тога што ће те свакодневно рањавати сопствена помисао, савест ће те мучити, говорећи: "Поступио си безбожно, учинио си безакоње, нарушио си завет са Христом, због лаке бољетице си издао побожност. Зар си ти једини оболео? Зар нису много више од тебе претрпели други? Па ипак се нико није осмелио на дело слично твоме: а ти, слабић и размаженко, изгубио си душу своју.

Како ћеш одговорити Христу? Како ћеш Га у молитви призвати? Са каквом ћеш савешћу ући у храм? Каквим ћеш очима гледати свештеника? Како ћеш се усудити да руком дотакнеш Свету Трпезу? Којим ушима ћеш слушати Свето Писмо које се тамо чита?"

Ево шта ће ти сваког дана говорити мучитељска мисао и савест која мори. Какво је то здравље кад у себи имаш толико тужилаца? Али ако мало претрпиш, ако одбациш, са великом срамотом из своје куће избациш оне који су хтели да те наговоре на било какве враџбине или хтели да ти на тело ставе било какву амајлију, одмах ћеш од савести добити росу спокојства. Нека те грозница пали колико хоће: душа ће ти пружати свежину бољу и спасоноснију од сваке росе, од сваке влаге. На исти начин на који ћеш, ако примиш неки враџбински "лек" осећати се горе од оних што болују од грознице, и то због помисли о греху ( који си учинио идући врачару, нап. Прев. ), тако ћеш сада, одбацујући све безбожнике, макар и страдао од грознице и трпео мноштво невоља, осетити се боље од било ког здравог, зато што ће ти мисао бити светла, душа весела и радосна, а савест ће те хвалити, одобравати и говорити: "Одлично, одлично, пријатељу мој, друже Христов, верни мужу, подвижниче побожности, који си пре спреман да умреш у мукама него да издаш поверено ти благочешће; у дан Суда бићеш са Мученицима".Они су били спремни да трпе бичевање и муке да би задобили част ( од Бога ): и ти си се сада решио да трпиш ударце и муке од грознице и рана, само да не би пристао на безбожне враџбине и амајлије; и храњен тим надама ( на вечне награде ), ти ни нећеш осећати јаке болове. Ако те ова болест не однесе, однећа те, на крају крајева, нека друга: ако сада не умремо, умрћемо касније. Трулежно смо тело задобили не ради тога да бисмо, кад оно боли, пристали на безбожност, него ради тога да бисмо се болестима утврдили у побожности. Сама трулежност и смртност тела ће нам послужити само ако будемо благоразумни, као основа славе и у дан ( Суда ) ће нам дати велику смелост, и не само у тај дан него и у садашњем животу. Јер, кад ти врачаре изгониш из своје куће веома их посрамивши, сви, који за то чују, похвалиће те, задивиће се и рећи један другом: тај и тај, у болести и немоћи, мада су га неки умољавали, убеђивали и наговарали да узме неке враџбине, није их примио, него је рекао да је боље и умрети у том стању него издати веру. Затим ће уследити многа клицања од слушалаца који ће сви бити задивљени, прослављајући Бога. А од колико ће то бити за тебе бити почасније, од колико слика славније, од какве части знаменитије? Сви ће (тебе) похвалити, блаженим назвати и венцем окитити; и сами ће бити бољи, поревноваће и почеће да подржавају твоју храброст. Ако и други учине оно што си ти учинио, награду ћеш добити управо ти, јер си први почео са тим ревновањем. Међутим, последица твог доброг дела неће бити само похвала, него и најбрже могуће окончање болести, зато што ће и сама јуначна одлучност твоја Бога покренути на благовољеније и сви свети ће се скупа радовати твојој усрдности и из дубине срца ће се молити за тебе. Ако су овде такве награде за ту храброст, поразмисли колико ћеш венаца добити тамо, када Христос, у присуству свих архангела и ангела дође и узевши те за руку изведе те на средину тог призоришта и да сви чују, каже: "То је човек кога је некада мучила грозница, који је, кад су га веома много убеђивали да се излечи од болести због Мога имена и страха (Мога ) да ме не би било чиме увредио, одбацио и презрео оне који су му обећавали да га излече ( врачарским средствима ), и одлучио да је боље умрети него издати љубав према Мени". У самој ствари, ако Христос прославља оне који су Га напојили, оденули и нахранили, још ће више прославити оне који су ради Њега исто решили да претрпе муке грознице. Није исто дати хлеб и одећу и претрпети дуготрајну болест; не, ово последње је много теже од првога. А што је већи напор то ће блиставији бити венац. О томе ћемо и сами размишљати били здрави или болесни и са другима о томе разговарати; и кад се нађемо, било када у тешкој грозници, ево шта ћемо рећи: " А шта би било ако би нас неко оптужио, а затим нас извели на суд, а тамо нас ухвате и почну да бију; зар не бисмо онда, невољно, морали да трпимо све, и то без икаве користи и награде?" тако ћемо и сада расуђивати; себи ћемо при томе представљати и награду за трпљење, која може да ободри душу која је упала ( у чамотињу ). А шта ако је грозница јака? Упореди је са огњем пакленим, који ћеш сигурно избећи ако решиш да ту болест трпељиво поднесеш. Сети се колико су апостоли страдали; сети се праведника који су свагда били у невољама. Сети се блаженог Тимотеја - он никад није имао покоја од болести, него је увек живео у немоћима. Указујући на то, Павле је говорио: "Пиј по мало вина, због свог желудца и честих болести" ( 1. Тим. 5, 23 ). Ако је такав праведник и светац, који је васкрсавао мртве, изгонио демоне и друге лечио од безбројних болести, ако је он страдао тако тешко, какво ћеш извињење имати ти који се и за време краткотрајних болести смућујеш и ропћеш?

Зар ниси слушао да Писмо каже: "Кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина кога прима?" Колико много њих и колико пута је желело да добије венац мученички? Ево, то је (трпљење у болести ) прави мученички венац! Мученик не постаје само онај коме (мучитељ) заповеда да принесе жртву паганским боговима, а он реши да му је боље да умре него да ту жртву принесе: не, очито је да је мучеништво и то када човек уопште Христа ради држи оно због чега на себе може да навуче смрт. /.../ Тако и ти, ако се одрекнеш магије, чини и враџбина и будеш умро од болести бићеш савршен мученик зато што си када су ти обећали оздрављење путем безбожја, ти решио да је боље да умреш у побожности. То ми кажемо онима који се хвале и говоре да демони исцељују. А да би се уверио да је то лаж, почуј шта Христос вели о ђаволу: "Он је човекоубица од почетка" ( Јн. 8,44). Бог каже да је реч о "човекоубици", а ти му хиташ као лекару? Реци ми како ћеш му одговорити на оптужбу да обманама тих љуид ( врачара нап. Прев. ) верујеш више него речи Христовој? Ако Бог говори да је ђаво човекоубица, а ти људи, упркос Божјој одлуци, веле да он може да лечи болести, и ти примиш њихове враџбине и враџбинске лекарије, тим поступком показујеш да њима верујеш више него Христу, мада то не кажеш отворено. А ако је ђаво -човекоубица, очито је да су и слуге његове - демони такви. То ти је Христос показивао на самом делу: када им је Он допустио да уђу у крдо свиња, они су читаво крдо потпили у језеро (Лк. 8,33) да би ти знао да би они то исто учинили и са људима и да би их одмах погубили само ако би им Бог то допустио. Али их је он задржао и обуздао и није им дозволио да учине ишта слично: то су они и доказали кад су добили власт над свињама. Јер, ако они нису поштедели свиње, још мање би поштедели нас. Стога, љубљени, не варај се њиховим обманама, него буди чврст у страху Божијем /.../

Каква је корист , у самој ствари, да се овде на земљи добије неко исцељење, а тамо бити послат у огањ вечни? А да ( врачари хвалишући се, нап. Прев. )не би указивали на своја исцељења, послушај шта говори Бог: " Ако међу вама устане пророк, или који снове сања, и да знамење и чудо и испуни се знамење и чудо, што рече, па каже: "Идемо и служимо другим боговима": не слушајте пророка тога: јер вас слуша Господ ваш, да ли љубите Господа Бога својега свим срцем својим и свом душом својом" (Зак. Пон. 13, 1-3 ).

То значи: ако неки пророк каже: могу да подигнем мртваца, или исцелим слепога, само ме послушајте, и поклонимо се демонима, или послужимо идолима; затим ако би онај који говори чак и исцелио слепога или подигао мртваца, не слушајте га ни после тога. Зашто? Зато што Бог, кушајући те, допушта овоме да то учини, не због тога што Он сам не зна расположење душе твоје, него због тога да би ти дао могућност да докажеш да ли волиш Бога. Ако је Бог тако негда говорио Јеврејима, то још више важи за нас, којима је отворио двери васкрсења, којима заповеда да се не везујемо за садашње, него да све наде своје усмеравамо ка будућем животу." 

Владика Николај Теодул 4


30.
Победитељ

Седам тешких мора мориле су људски род, Теодуле, од изгања Адама из Раја до Христа. Седам мора имале су власт над многим поколењима, и то су:
  • власт незнања,
  • власт демона,
  • власт природе,
  • власт тела,
  • власт мржње,
  • власт болести и
  • власт смрти.
Христос је донео и људима даровао седам победа и то су:
  • победу над незнањем,
  • победу над демонима,
  • победу над природом,
  • победу над телом,
  • победу над мржњом,
  • победу над болешћу и
  • победу над смрћу.
Од постања људи су уздисали за овим победама, али мудраци и учитељи старога света нису били у стању ниједну задобити и човечанству даровати. Ни философи јелински, ни мистици персијски, ни чаробници египатски, нити мудраци индијски. Нико никад и нигде од почетка до Почетка, тј. од почетка света до Месије, који је себе именовао Почетком.
Христос је однео све победе, сабрао сав плен и ослободио робље од таме и тамнице. Као што ветар просипа трешњев цвет на пчеле да из њега купе мед, тако је Он просуо небесне дарове и све задобијене победе на људе да из њих црпе радост, срећу и живот вечни. Он се показао као:
  • објавитељ истине,
  • изгонитељ демона,
  • заповедник природе,
  • укротитељ тела,
  • савладатељ мржње,
  • исцелитељ болести и
  • васкрситељ мртвих.
Седмократну слободу даровао је Господ Исус људима, као сунце са седам јарких и лучезарних млазева светлости, и то:
Слободу од лажи спојене с насиљем,
Слободу од демона, носиова лажи и насиља,
Слободу од природе, одређене да служи човеку, но збунтоване против грешног човека,
Слободу од тела, као органа душе, и од телесних страсти,
Слободу од мржње, нераздвојне од себичности, пакости и незнања,
Слободу од болести, као нечег неприродног и Богом нежељеног,
Слободу од смрти, највећег страшила за људе.
Седмократни страх развејао је Господ из људи, и то:
Страх од мрака и непознавања истине,
Страх од злобних божанстава, демона,
Страх од природе и природних стихија,
Страх за тело као тобожњег јединог носиоца живота,
Страх за своју личност, родитељку себичности и мржње,
Страх од болести као од бича демонског; и
Страх од смрти, и изнад свега посмртног битисања у мрачноме Аду или пресељењу душе човечије у нижа бића.
(несвршено)

Српски народ као Теодул

Увод

Срб то је једино национално име у Европи чије се значење изгубило. Називи осталих народа и племена европских или су сасвим јасни или полујасни. Нагађања, да реч Срб долази од речи Сореб, остаје само нагађање, и једва вероватно. Свака тајна баш због тога је тајна што има дубок и скривен смисао, најчешће идејни а не спољашњи. И српско име је тајна, скривена и дубока, као и сва судба српскога народа.
Што су западни народи назвали Србе Серби или Серви, то је дошло од њихове језичке сиромаштине. Они немајур као самогласник, па су зато принуђени били да ставе е пред р да би могли изговорити. На европскоазијском континенту само Индијани имају р као самогласник, а поред њих још једино Срби. И реч Сораб место Срб морали су сковати други народи, који немају самогласно р у своме језику. Тако дакле ни Сораб ни Серб него Срб.
Од Индије су праоци Србски примили многобројне речи, староиндијске и санскритске. Но важније од тога јесте још вера у судбу. Индијани кажу Карма, Турци кажу Кисмет, Срби кажу Судба. Карма је старија и од Кисмета и од Судбе. Индијани уче, да човеку бива све по Карми, тј. све што им се догађа, добро или зло, догађа им се према њиховим ранијим делима, па чак и по смрти бива им онако како су у претходном животу заслужили.
1. Најдубље веровање српскога народа јесте веровање у судбу. Не у судбу слепу него у судбу промисаону, планску и праведну. И у Библији тако пише. Кад су сва јеврејска мушка деца у Египту уништавана, по заповести фараоновој, Мојсеј је спасен промислом Божјим. То је судба. Због греха цара Давида синчић му умре. И то је судба. Због заслуга цара Давида, син му Соломон постаје велики и славан. И то је судба. Због издаје према цару Давиду Ахитофел, царев доглавник, исто као и Јуда издајник Христов, веша се. И то је судба. Христос је рекао: Ни један врабац не пада без воље Оца вашег небесног. И још је рекао: Вама су и власи на глави избројане. А за себе је рекао: Тако је писано и тако је требало, да Христос пострада и устане из мртвих трећи дан. Каже српска пословица: Нема смрти без суђена дана. То чини Србе храбрим и неустрашивим. Најдубље веровање српскога народа јесте веровање у судбу.
2. Шта је то историјска судба народа, коју многи спомињу без размишљања и схватања? То је драматична улога појединих народа према плану Божјем, али и према заслугама свакога народа. Историјска судба српскога народа јасна је тек од Немање на овамо, а то значи само једна једина десетина српске историје позната нам је, а девет десетина непознато. То јест, српска историја оцртава се пред нама јасно тек за последњих 800 година. Жупанско време до Немање представља један прелаз као из Старог Завета у Нови.
3. То веома ограничено знање наше историје има и једну добру страну. Јевреји, Индијани, Грци, Римљани, Кинези знају своју прошлост од неколико хиљада година. То их чини гордим, и то их збуњује и успављује. Нарочито крштене народе, Грке и Римљане. Ови се хвале својим паганским херојима и философима исто као и својим хришћанским свецима и мученицима. И то их двоји, то их збуњује и слаби. Ми Словени знамо добро само своју крштену историју. Наша паганска, прехришћанска прошлост је без јасноће и без славе. Сва наша слава је у периоду наше крштене историје. Последњих 800 година представља за Србе једну беспримерну епопеју кристализације личног и националног карактера, епопеју труда, борбе, страдања и славе. Све у знаку крста и слободе.
4. Све у знаку крста и слободе. У знаку крста означава зависност од Бога, у знаку слободе означава независност од људи. Још у знаку крста значи ходити за Христом и борити се за Христа, а у знаку слободе значи ослобађати се од страсти и сваке моралне кварежи. Ми не кажемо просто крст и слобода него часни крст и златна слобода.Дакле, не неки крив крст или ма какав злочиначки крст него часни крст, што означава искључиво Христов крст, нити ма каква слобода, јевтина, прљава, и неваљала, него златна, што ће рећи скупа, чиста и светла. Српска слобода била је увек скупа, али не увек чиста и светла. Крсташ барјак је српски барјак. Под њим се пало на Косову, под њим се ослободило у Устанку.
5. Основна и непрекидна линија српске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од осам столећа српски народ је био истински Теодул, тј. Божји слуга, или Христодул, тј. Христов слуга, што је једно и исто.
6. Никада већина српскога народа није одступала са те основне линије, али је одступала мањина. Одступали су или поједине старешине народне због умне помрачености или пак један мањи део народа са својим старешинама због моралне покварености.
Због тога је судба тако језиво бичевала Србе у мукама и патњама као мало који народ, изузев јеврејског, у историји рода људског.
7. Четири стотине и тридесет година робовали су Јевреји у Мисиру под фараонима. Исто толико су робовали Срби под Турцима до ослобођења, и то делимичног, под Кнезом Милошем. Робовања под Аустријом и Мађарском, пак, слична су робовањима Јевреја под народима Хананским.
8. Умна помраченост код српских народних старешина у старије време и српске такозване интелигенције у новије време долазила је од безобзирног гажења једне велике заповести Христове. Та заповест гласи: Али међу вама да не буде тако (као међу незнабошцима), него који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи, и који хоће да буде међу вама први нека вам буде слуга. (Мат. 20, 26; Лука 22, 26) Другом приликом опет заповедио је својима, да се не отимају о прва места, као фарисеји, него нека седају на последње место. Јер, вели, сваки који се издиже, биће понижен, а који се понижује биће подигнут. (Лука, 14, 11) Од свих заповести Господњих, Срби су најрадије и најчешће газили ову заповест. Борба за првенство међутим доносила им је градобитне поразе и ударце. И после 800 година искуства и учења Срби ни до данас нису научили ту једино спасавајућу за њих заповест Христову. Зато и стоје сваке деценије или две пред градобитном страхотом.
9. Јер кога Бог љуби онога и кара стоји написано у Светом Писму. Стоји још: И бије свакога сина којега прима. Прашљив ћилим не уноси се у кућу, него се прво шиба и од прашине истресе па онда уноси. Није да Бог не љуби све своје створене народе, него као што је речено за апостола Јована да га Исус нарочито љубљаше, тако Бог пројављује своју љубав особито према онима којима даје велике задатке у животу, у историјској драми људској. И као што је Христос одредио изванредно велики задатак своме љубљеном ученику светом Јовану, тако је одредио велики задатак српском народу, велику мисију међу ближим и даљим народима.
10. Сви богољубци и народољубци били су у овоме животу велики паћеници. То Библија прејасно потврђује, износећи пример Јакова, Јосифа, Мојсеја, Исуса Навина, Самуила, Давида, Јова, свих пророка и праведника Старога Завета. И сав Нови Завет и сва историја цркве потврђује то не са десет или сто примера него са милионима. Шта је хришћански календар друго него списак типичних паћеника, кажемо типичних, јер сваки календарски тип паћеника повлачи за собом хиљаде сличних а не записаних паћеника за Бога, за душу и за народ кроз последњих 2000 година.
11. Велики је паћеник био и Немања, зачетник и почетник осмостолетне историје српске. Ако један велики човек није паћеник, он је авантурист, сличан Бонапарти. Немања је био троструки паћеник: за Христа Бога, за народ и за своју душу. И пре Немање било је српских жупана и светитеља паћеника. Био је Часлав и Војислав и Бодин, а нарочито свети Јован Владимир, сви паћеници за народ, био је свети Прохор и свети Јован Осоговски и Јован Рилски, паћеници за своју душу. Исто тако и света Петка српска, и ко зна колико њих уз ове паћенике. Али Немања је све њих ујединио у себи. Он је био троструки паћеник, и ваистину велики паћеник. Али зато и велики победник и бесмртник.
12. Не зна се ко је већи: Немања владар или Симеон монарх, нити Симеон монах или Симеон мироточиви, нити онај пре смрти или овај после смрти. Неколико људи у једном човеку. Ратник и државник, народољубац и богољубац, богаташ и убоги подвижник, светски човек и светац. Сава и Стеван, синови његови и животописци његови нису ни мало преувеличали богату и многоструку личност свога оца. Дела и факта оправдавају сваки славопој Немањи, и не дозвољавају наџивети се речима. Само једна реч објашњава целог Немању у свим његовим пројавама – Теодул што значи слуга Божји.
13. Чудан је човек био Немања: Он је имао два крштења, два имена, два звања у животу своме, а по смрти два гроба. Прво је крштен по католички, потом кад је одрастао одбацио је то латинско крштење и крстио се по православном закону. Звао се као владар Немања – по библијском имену Нехемија – а после као монах звао се Симеон. Био је владар и маченосац, а под старост монах и крстоносац. Прва гробница му је била у Хиландару а потоња у Студеници. Он је корен свете лозе Немањића. Оставио је после себе не само крв у потомцима својим, него мач и крст као програм у служби Господу. Био је он Теодул – слуга Божји – и као маченосац и као крстоносац, и као Немања и као монах Симеон. Чак и по смрти, као мироточиви светац, остао је слуга Божји и помоћник народни. У њему је сва дубока историја његове династије као и неизразива судбинска историја српскога народа до данас.
14. Био је Немања и господар, био је и сужањ. Ратовао је са браћом и са небраћом. Борио се са правоверним и кривоверним. У својој рођеној браћи имао је издајника. Против правоверних Грка ратовао је за државу и за националну индивидуалност, тј. за српско име, које су Грци хтели утопити у јелинизам због једнакости вере. Против латинске и богоумилске јереси борио се за праву и чисту веру.
15. Кад је Немања стигао да поред оноликих ратова и борби сазида неколико велелепних цркава? Даровао му Бог истина дуг век, али и он је журио, да и мирне дане употреби на службу Богу и на славу Бога и Божјих светаца. Није он зидао Ђурђеве Стубове и Студеницу тек онако ради украса своје земље нити пак да подражава Грцима него све по завету у мучним приликама свога живота. Ђурђеве Стубове подигао је по завету Светом Ђорђу, кад је био бачен од браће у јаму као негда библијски Јосиф, а Студеницу по завету Светој Богородици, када је стајао пред тешким ратом са Грцима. Извесно, да је све остале цркве и манастире како по Рашкој тако и око Куршумлије, подигао по неком свом завету.
16. Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то, да уједини српски народ и створи једну српску државу. Али не онаку лаичку, како то модерни историчари тумаче, тј. не један лаички народ и не једну лаичку државу, него народ христољубиви, који ће Христу служити, и државу свету, која ће опет Христу служити. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански православни национализам и његова држава је Теодулска држава. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без крста ништа, а крст победоносан и без мача, на крају крајева. Немања никад није ни ратовао самим мачем без крста, што сведоче његове заветне цркве.
17. У општим линијама Немања је водио свој народ насупрот две јаке силе – панјелинизму цариградском и пантеократији римској. Он је само, можда несвесно и спонтано или полусвесно, трасирао пут будућности свога народа, али је требао да дође Сава, његов најмлађи син, да тај пут потпуно просече и уравна, да кристализира опште идеје свога родитеља и практично их оствари у једној савршеној унутарњој организацији српскога народа. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.
18. Сав позитиван, практичан и конструктиван до сржи у костима, како само може бити један духовни човек, један јеванђелски домаћин, Сава је смислио како да победи зло добрим. Како, дакле, да победи панјелинску тежњу? Помоћу самосталне народне цркве. И он је то остварио. Стукнуо је заувек панјелински шовинизам, стварањем српске самосталне цркве, независне од Цариграда. А како да победи интернационалну папску теократију у Риму? Стварањем теодулије – службе Богу – усредсређене у личности владара.
19. Каква је разлика између теократије и теодулије? Као између наметнутог господара и драговољног слуге. Теократија може бити двојака: клерикална (свештеничка) и световњачка. Клерикална теократија једино је и позната, и страшно омрзнута у Европи, а световњачка теократија позната је у муслиманском свету, у коме је калиф или шеиф или шах носилац божанске власти.1
20. Теодулија је главна карактеристика свих српских владара лозе Немањића. "Раб Христа Бога" тако су себе сви називали и потписивали, почев од Стевана Првовенчаног до цара Уроша. И не само Немањићи него и владари, кнежеви, деспоти, војводе и господари других лоза и фамилија тако су себе, попут Немањића, називали и потписивали, као кнез Лазар, деспот Угљеша, деспот Стеван Високи, деспот Ђурађ Бранковић, султанија Мара, мајка Ангелина и други многобројни. Сви раби Христа и Бога, сви – теодули, слуге Божије. Тако их је све Сава упутио, Немања свима пример дао, а дух Божји на том путу укрепио.
21. О ко да се стиди назвати се слугом
И служити Богу с радошћу, не с тугом?
Кад се и Син Божји из очевог крила,
Господар свих твари и небеских сила,
Спустио на земљу да људима служи
И да пример службе драговољне пружи.
Прерушен у тело и у сиромаха,
Слуга без одмора, слуга без предаха,
Он и ноге пере рибарима знојне,
Нахрани, исцели, поучи безбројне.
Цар царева тако, а грешници како?
Да до власти дођу, и то брзо, лако,
Да се хвале влашћу, да се надимају
И да ближњим својим за врат ногом стају –
То је њихов програм, то њихова сврха,
Живот им је цео за сујетом трка.
О Исусе славни, службом прослављени,
Све људе на службу чудесно покрени.
Ко год Теби служи не хвата га рђа,
Пун је Твоје силе, пун је милосрђа.
За цара и краља и свакога смртнога
Највеће је звање – раби Христа Бога.

22. Свети Сава је тако установио и утврдио да архиепископ српски буде први слуга Христов у чину духовном а краљ српски први слуга Христов у чину грађанском. А кад је архиепископ слуга Христов, то су слуге Христове и сви свештеници, и кад је краљ слуга Христов, онда су слуге Христове и сви чиновници, војни и грађански. Цела јерархија духовна треба да служи Христу, и цела јерархија војна и цивилна треба такође да служи Христу. Дакле не само црква има да стоји у служби Христу него и држава, и то држава нимало мање него црква, и краљ ни мало мање него архиепископ. Теодулија је пут и сврха и цркве и државе подједнако.
23. Сава је то сасвим јасно изразио у Жичи приликом крунисања свога брата Стевана за краља србског. У својим беседама тада он је непрестано истицао у лице краљу, великашима и народу две необориве стварности: прво, да је вера једини благословени темељ живота личног и живота друштвеног и уређења државног; и друго, да и краљ и сви великаши и сав народ као и свештенство морају служити вери, односно Оснивачу вере Господу Исусу Христу, Сину Божјем Јединородном, како би и ми сви могли бити названи синовима Божјим и ући у царство небесно.
(Реч је наравно само о вери православној, о вери чистој и правој, апостолској и отачкој, без примесе јеретичког мудровања и клерикалног политизирања.)
24. Зашто мудри Сава није тада говорио како треба уредити лични дом, и краљевски двор, и организовати државу, и спремити војску, и распоредити послове и дужности? Зашто не то, него само о вери па о вери? Зато што је вера истина, а истина је светлост, а без светлости нити се види пут ни мета, нити се распознаје брат од небрата, нити се зна докле се дошло и куда се иде, нити зашто се живи, зашто се мре и коме се служи, нити ко ће и чиме ће нам се платити наша служба. Истина је прво, главно и основно, све друго само собом долази. А истина – то је Христово Евангелије, то је вера у Христа. По речи самога Христа: Ја сам светлост свијету, ко иде за мном неће ходити по тами. Од тада па за навек Србин је остао истинољубив и Христољубив, што је једно и исто. Који народ у свету тако нескривено и нелицемерно говори истину и воли истину? Од тада па за навек српски владари назвати су Христољубивим, што ће рећи истинољубивим. Деца и слуге истине.
25. Сави Немањином, подвижнику и монаху светогорском, било је највише стало до тога, да отвори очи своме народу те да види стварност онога света, духовнога и бесмртнога, према коме се мора оријентисати и уређивати у свима работама овај свет телесни, пролазни и смртни. Онај свет, то је царство небесно, коме се он привезао у својој седамнаестој години и за које се он још толико година трудио да га упозна до савршене несумњивости и повесности. Томе царству небесном он је после као црквени старешина и жарки родољуб хтео приволети и привести цео свој народ. Јер то је основно и главно, а све друго се као узгредица и споредица додаје онима који признају царство небесно и њему се приволе. На двеста година пре кнеза Лазара у Крушевцу Сава и Немања, младост српска и старост српска, приволели су се царству небесном. То је судбоносна прекретница у животу сваког хришћанина и сваког хришћанског народа, наиме: хоће ли се приволети царству небесноме или царству земаљскоме. То је судбоносно било у време Немање и Саве за српски народ и сву његову доцнију историју до данас.
26. Веран слуга, веран је домаћин. Ко је веран у маломе, веран је и у великоме, и биће похваљен од господара свога. То је истина евангелска. Свети Сава био је веран слуга у Светој Гори, па веран – и домаћин у Хиландару. Био веран слуга Господњи Србији, па и веран домаћин у српскоме роду, најбољи Србин слуга и домаћин што га је забележила српска историја. За вредног а бездетног домаћина кажу Срби: труди се и зноји као да има десет синова. Сава монах труди се и зноји се око милиона Срба као да су све његова рођена деца, као његови синови и кћери. Није било посла ни духовног ни практичног, ни посебног ни народног, ни црквеног ни државног, који се њега не би тицао и у који он не би улазио као помоћник и саветник. Најтрудољубивији слуга Христов и народни, Сава је био најбрижнији домаћин у српскоме роду. Веран следбеник и подражатељ Господа свога Исуса.
27. Савршени домаћин као савршен слуга, то је пример и завет Светога Саве српскоме народу. О некаквоме господству код њега нема ни спомена. И на речи и на делу, од почетка до краја, он је био слуга са домаћинским духом. Знао је он да је људски век кратак и да је дат не ради господарења него ради служења. Безбројне народне приче и легенде о Светоме Сави, који свуд стиже да свакоме човеку помогне нису неистините. Оне сликају прави карактер овог духовног родитеља српског народа као највећег слугу – домаћина у историји српској.
28. По својој служби богу и народу, по своме домаћинском духу, Сава је био Србин најближи Христу Господу. Слуга домаћин и домаћин слуга – истински Теодул. Теодулија је био цео његов земни век, Теодулија – најјаснији пример и најречитији аманет његов своме роду. Тај пример и аманет оставио је он свему српскоме народу и народним старешинама од првих до последњих. И није узалуд. Савин пример и аманет био је као здраво семе бачено на плодну земљу, те је кроз све векове до данас доносило богату жетву Богу за царство небесно. А његов пример и аманет може се изрећи једном речју – Теодулија или служба Богу.
29. Српска историја не зна за борбу између цркве и државе. Такве борбе нема, него крвави ратови испунили су историју западних народа. Чиме се да објаснити оно прво а чиме ово друго? Оно прво Теодулијом а ово друго Теократијом. Узмимо за пример два мирна вола, како, упрегнути у исти јарам, вуку иста кола и служе истом домаћину. То је Теодулија. Онда узмимо два вола разбешњена један на другог, тако да се час левак извуче из јарма и боде свога друга дешњака терајући га да он сам вуче кола, час опет дешњак то чини са својим другом леваком. То је теократија: рат цркве против државе и рат државе против цркве, рат папе против краљева и рат краљева против папе. Ниједан во није хтео да ујармљен служи Домаћину, сваки је од њих хтео да игра улогу Домаћина, и да тера свога друга у јарму. Зато су Домаћинова кола остала укочена а њива необделна и најзад сва зарасла у коров. Тако на Западу.
30. Савина је мисао била да треба оба вола упрегнути у јарам, да подједнако служе Домаћину. И цркву и државу. То је библијска мисао – управо заповест Божја и у Старом и у Новом Завету. Псалмист разматра сву земљу и све што је на земљи, па задивљен говори Богу: Све служи Теби. (Пс. 119, 91.) Шта је човек, да он једини чини изузетак? Зар лептири и птице, и ветрови и громови, да служе Створитељу Домаћину своме а човек да не служи? То мора да је дошло од неког помрачења ума и од неке злокобне погрешке у срцу. Официри у двору кнежевском с поносом говоре: ми смо на служби код кнеза. А шта је један смртни кнез према бесмртном и свесилном Цару неба и земље, и то још Творцу и Оцу своме? Заиста, само сумашедши и од сатане дириговани људи могу сматрати за част да служе једноме кнезу а за стид и понижење да служе Господу Богу. Колико сутра они ће лежати мртви, гроб до гроба, са својим кнезом и у трулежи распадати се, а Бог ће вечно живети и царовати. Али њихова кратковидост да ово виде већа је од кратковидости инсеката, заиста поражавајућа.
31. Они представљају успех злобног сатане. Они претстављају и пораз Божји, пораз Онога што их је створио. Ај, каква очајна коб за једнога човека: претстављати успех ђавола а пораз Бога! Зато их Творац њихов без милости а по правди сатире и уништава. Као кад би један отац одгајио синове а они се одметнули у хајдуке, па са својим харамбашом (читај овде: сатаном) нападали мучки на дом оца свога и на његову мирну чељад. Ко не служи Богу, тај неизбежно служи ђаволу, супостату Божјем. Зар је дакле стид служити Богу? Заиста јесте стид, али само за оне који пропадају, али не за оне који се спасавају.
32. У Старом Завету говори се о народу израиљском, од Бога изабраног да Богу служи, једини између свих народа који су ђаволима и ђаволским идолима служили. Јер једна служба људима не гине: или служити Богу или ђаволу. Само што Бог службу себи назива службом, а лажљиви ђаво назива службу себи господством и уживањем. И тај избрани народ израиљски храмао је на обе ноге кроз хиљаду година, служећи час богу час ђаволу. Сви праоци, оци, праведници и пророци позивали су народ на службу јединоме Богу, али су често преовлађивали ђаволови лажни пророци и одвлачили народ на службу ђаволу. Премда ђаво никад не говори о служби ни Богу ни себи, него о господовању и уживању у овоме веку, он ни о чем другом не мисли него да подјарми људе себи на грозну службу. Јер је он лажа и отац лажи.
33. Нови Завет пак по превасходству је Устав службе Богу, свето, савршено и бескомпромисно. И Син човечји није дошао да му служе него да служи. Служио је чак и Онај, који је Домаћин света, Господ Исус Христос, служили су и његови апостоли и сви прави следбеници, служили Богу до последњег даха и издаха, од онда до данашњег дана. Па када Син Бога живога није се стидео службе Оцу своме небесном, како да се људи стиде те службе и прихватају лажно обећање сатанино о господовању и уживању у овоме свету? После дугог и предугог колебања између службе Богу или ђаволу, избрани народ израиљски на крају приволео се потпуно ђаволу, издао је Бога и распео Месију, Сина Божјега. Право им је рекао Исус: Ваш је отац ђаво и сласти оца својега хоћете да чините, он је крвник људски од почетка и не стоји на истини, јер нема истине у њему, кад говори лажи своје говори, јер је он лажа и отац лажи. Тако је завршена мисија избраног народа израиљског, потпуним и свесним одступањем од службе Богу и стављањем на располагање сатани, коме тај народ и до данас служи. Јер нико од људи не може да не служи било Богу било ђаволу. Век људски јесте век службе.
34. Све је то знао наш мудри отац Сава. И боље од нас знао је он, да је овај животни рок на земљи дат људима ради службе а не ради господовања, преживања и уживања. Због тога се покорио неминовном и неизбежном, тј. служењу. Али он је још знао да служење може бити двојако, или Богу или сатани. Зато се он свом снагом трудио да точак свуколике енергије свога народа, као и своје личне, окрене на служење Богу. И још, поврх свега, да и државу, исто као и цркву стави у активно, неуморно и драговољно служење Богу. На тај начин он је остварио у српском народу потпуну и савршену Теодулију, тј. богослужење, а избегао западну аномалију, по којој је црква тобож сама дужна служити Богу, али не и држава, папа али не и краљ, свештеник али не и грађанин и војник.
35. Где год се црква оделила од државе ту је болесно стање или цркве или државе или обоје. Раздељена црква и држава – то значи служење двама разним господарима. А пошто постоји само један једини прави господар коме се може свесно и поштено служити, тј. Господ Бог, значи да једна од завађених и раздељених установа, било црква или држава, мора да служи противнику Божјему, ђаволу. Раздор, свађа и рат између цркве и државе срамоти историју западних крштених народа за последњих хиљаду година. Час је црква била у служби противника Божјих због своје теократије, час опет држава због своје аутократије, час она прва због клерикализма, тј. потпуног одрицања служења Богу. Не по разуму него по злоби завађених страна. А злоба помрачује разум, због чега и стоји у Светом Писму опомена: Чувај се да ти злоба не помрачи разум.
36. Од свих тих аномалија и ужаса св. Сава је спасао свој народ установљењем Теодулије као пута и циља цркве и државе. Не би то он лако извео, да му се отац Немања није замонашио и да му брат рођени није био краљ. Сам Бог је тако определио, да се на једној историјској прекретници српске историје нађу два брата као народне вође, један као духовни а други као световни поглавар, архиепископ Сава и краљ Стеван. Необична сличност са једном судбоносном прекретницом у историји израиљског народа, када су се на челу тога народа, по Божјој заповести, нашла два брата, Мојсеј и Арон. Јер ко ће разумети човека и помоћи боље него рођени брат? Краљ Стеван као владар такмичио се у служби Богу са својим братом духовником и трудио се да у вероисповести не изостане иза њега. Моћни Немања пак својим монашењем у старости запечатио је тим чином своје приволење царству небесном, к небу управио дух својих потомака а целом народу својим примером оставио поуку да се кроз земаљски живот мора спремати за вечни живот.
37. Нека нас ни мало не заварају крупне титуле српских владара, као: краљ, цар, деспот, автократор, севастократор. Све те звучне титуле писане су испод онога што је прво и битно – раб Христа Бога. И ово није било само мртво слово на хартији, нити нешто формално и обичајно. Не, него је то баш било битно у животу њиховом. Бранили су веру православну, што значи истину Божију – одлучно и неуморно. У томе су они надмашили и саме цареве византијске. (Тако је краљ Милутин спасао грчки народ од срамоте а Грчку од унијаћења у време једног од Палеолога.) Нису трпали на гомиле благо, нити су га трошили на своје палате, него су све давали на стројење велелепних храмова у славу Христа Бога, народу своме на корист а души својој на спасење. Колико су ове њихове славне задужбине послужиле на корист српскоме народу, то је сам народ благодарно у песми исказао, а сви историчари признали и потврдили.
38. Задужбинарство ове врсте, тј. у подизању цркава и манастира никад се после није превидело код српских владара ни у једној династији до наших дана. Чак и после Косова под турским господарством, вазални кнежеви и књегиње, деспоти и деспотице, војводе и војвоткиње, подизали су задужбине широм земље српске. То су наставили Карађорђе и Милош, наши сељачки кнежеви, и њихови потомци. Краљева црква на Опленцу сведочи, да српски владари ни у дванаестоме веку нису прекинули службу Богу кроз задужбинарство отпочето још од наших првих крштених жупана а размахнуто од Немањића.
39. Та племенита страст код Срба за подизање задужбина не може се наћи у таквој и толикој мери ни у једног другог народа. Не само да су украсили и освештали своју земљу безбројним и красним задужбинама него су са истом ревношћу и љубављу подигли многе и сличне задужбине по земљама блиским и далеким: по Албанији и Грчкој, по Хрватској и Мађарској, по Бугарској и Влашкој, у Светој Гори и у Палестини. У неким од тих земаља српске задужбине представљају и до данданас најглавније и најлепше светиње.
40. Ми поменусмо одбрану праве вере и зидање задужбина од стране српских владара као њихову службу Богу, као њихову Теодулију. И ако су то све ствари велике и значајне, оне нису једини начин богослужења српских владара и великаша. Било је и других начина. То су углавном дела милосрђа према малим и сиротим, и праведне заштите свих страдалника на правди. При својим задужбинама у Солуну, Цариграду и Јерусалиму, краљ Милутин је отварао склоништа за старе и убоге, хранилишта за гладне и пријуте за болесне и недужне. То је познато из историје овога великог владара. Тим пре морао је он подизати такве установе при својим задужбинама у самој Србији. Како он тако и остали велики задужбинари.
41. О Ти, чудни Творче, безбројних чудеса,
Коме верно служе ангелска небеса,
Престоли и силе, господства и власти,
Што владају моћно над сваком области,
Серафими страшни, пламенови бели,
Херувими моћни, слични хитрој стрели,
И сунце и луна и звездана кола,
И све живе твари што са твога стола,
Хране се и поје, и твој ваздух дишу, –
Кажи зашто људи на Тебе уздишу?
Зашто Тебе чине за зло своје кривим,
Тебе што их створи и чиниш их живим?
Но хвала Ти Творче, вечна хвала Теби,
Што нам оце наше Ти привуче Себи,
Те служише Теби не жалећи ноге
И стројише Теби задужбине многе, –
Вере браниоци, бедни храниоци,
Твоји раби бише наши славни оци,
Богати пред светом, пред Тобом убоги,
Милосни спрам других, а спрам себе строги.
Нит’ сујетни бише, нит’ ходише слепо,
И круне и злато сматраше за пеп’о,
Да би само Теби верно послужили
И по смрти својој близу Тебе били
У вечном животу, у вечној светлости,
Где нема ни смрти, беде ни жалости.

42. Пишу историчари како су неки Немањићи били велики грешници, како је брат издавао брата, брат борио се против брата, отац ударао на сина, син на оца. То није неистина, али је неистина да је то и само то био цео садржај њихова живота, да је то цео њихов животопис. Они причају причу донекле али не до краја. Као кад би свети Лука историчар апостолских дела, испричао о Савлу како је ватрено гонио хришћане, па ту застао и свршио причу, не испричавши други део, тј. како се Савле обратио у Павла, гонитељ у апостола, грешник у покајника, христоборац у свеца.
43. Заиста неки од Немањића грешили су као људи по људској слабости, али су се кајали за грехе и умирали су као покајници. Не знамо за Вукана да ли се покајао, зато је и остао ван славе и ван календара, јер је устао против своја два света брата и везивао се за римску цркву. Због тога је окарактерисан као издајник, и као праобраз свих издајника српских, и то увек са истим именом: Вукан, Вук, Вукашин, Вујица. Међутим Драгутин се покајао због свога устанка против брата Милутина, замонашио се и као монах Теоктист веригама се обложио у покајању и искушењу. И сазидао је неколике предивне цркве у славу Божју као: Озрен, Тавну, Рачу, Лозницу и цркву у Ариљу. И посветио се. Зашто српски историчари не допричају причу до краја? А крај дело краси, вели српски народ.
44. Кајао се и краљ Милутин због греха према сину своме Стевану, и горко оплакивао свој грех пред игуманом манастира Пантократора, у коме је ослепљени Стеван приморан био да борави. И посветио се Милутин не као грешник него као покајник, и не као покајник само по речи него још више на делу, служећи Господу своме Христу до краја свога дугог века. Ниједан од модерних историчара српских није се задржао на ономе што је најкрупније и најважније у погледу личности овога славнога краља, на име, да се посветио и да бугарска престоница Софија чува његово тело као своју највећу светињу. Не виде то они, јер је нехришћански и несрпски мрак замрачио њихов духовни вид. Они не опраштају грех ономе коме је Бог опростио и кога је Бог чак и посветио. Не може се историја србског народа писати само мастилом, него и крвљу и сузама из срца.
45. Кајао се и цар Душан због свог греха према родитељу своме Стефану Дечанском. Али грех сина према родитељу тежи је од греха брата према брату, и од греха оца према сину. Душан је остао велики и славан, али се није посветио, тј. постигао је највишу славу земаљску, али не и највишу славу небеску. Но и ако се није посветио, верујемо да му је Бог опростио грех због његове огромне и неуморне службе Богу. Јер је био покајник. И јер је подизао многе задужбине, чинио безбројна дела милосрђа, штитио манастире и сваку правду својим строгим законима, Свету Гору оснажио је и осигурао, а цео хришћански Балкан бранио је од некрста, и у крсташком рату за хришћанство на Балкану пострадао. Заиста, и ако је учинио у младости велики грех према родитељу своме, био је до краја живота сјајан и веран слуга Христов на делу и у страдању, потписујући се увек као раб Христа Бога и жртвујући себе за крст часни и златну слободу хришћанску свих балканских народа.
46. Кајао се и деспот Ђурађ Бранковић за грех оца свога Вука, издајника косовског. Али се тешко примало његово покајање за онога грешника, коме народ, као жива црква Божја, никад није опростио. Ипак деспот Ђурађ је оправдан пред Богом и народом због својих дела и патњи. Он се, истина, није посветио, али су велика дела његова била у служби Христу Богу. Подизао је цркве, држао је строго веру православну, одбио је папску понуду да пређе у римску цркву, обдаривао је богато манастире у Србији и у Светој Гори, мудро и опрезно чувао је народ уколико је то могао као вазал турски, а као родитељ преживео је грозна страдања због несреће своје деце. Јер су му два сина од Турака била ослепљена а ћерка приморана да се уда за крвника Султана. Но када се Ђурађ није посветио, посветили су се неколики његови потомци кроз мајку Ангелину. А Ђурађ је био и до краја живота остао раб Христа Бога, на делу и у страдању.
47. Кајао се и кнез Милош Обреновић због греха према Карађорђу, јер је посредно био умешан у погибију великога Вожда, и то још кума свога. Сведочи о његовом кајању црква звана "Покајница" коју је Милош дао подићи у Радовању. Но није сав Милош у томе греху. Он је себе сматрао слугом Божјим и народним. Борио се за крст часни и страдао много од туђина и од својих. Оправио је безмало све нарушене манастире не само у сада ослобођеној него и не ослобођеној Србији све до Јована Бигорског. Постио је, држао је крсну славу и много се Богу молио, исто као и велики Карађорђе попут свих старих владара српских и свега народа српског. Били су то људи народни и по крви и по духу.
48. Но ко је тако свето и честито служио Богу Христу као онај дивни Лазар Косовски? Посветио се и он, посветила му се и жена, царица Милица, посветио му се и син Стеван Високи. Од светог корена света и лоза. Он је чинио сва Богу угодна дела као Немањићи а владао је, или боље рећи, служио је, у тежа времена него Немањићи. Подигао је многе задужбине, од којих и до данас служе Раваница, Лазарица и Горњак. Обновио је из рушевина манастир св. Романа. Био је велики дародавац светиња светогорских. Ходио је на хаџилук на Христов гроб. Био је отац сиротанима и заштитник беднима. А поврх свега положио је живот свој на Косову за крст часни и слободу златну. Зато га је народ српски заволео и опевао, а Бог га прославио тиме што га је посветио увенчавши га двојним венцем: као свога слугу и као мученика.
49. Ми смо изнели овде само неколико примера српских владара и велможа, како су они ходили путем Немањиним и Савиним, сматрајући себе као прве слуге Христа Бога испред свога народа. Но ни издалека нисмо набројали све. Било је још стотине и стотине, можда и хиљаде, мањих кнежева, челника, војвода и велможа који су ходили тим истим путем и као слуге Христове службом, задужбинама и разним пожртвовањима спремали се у овом животу за онај живот, и мучећи се на земљи с надом гледали у вечно и бесмртно царство небесно. Ко ће их све набројати? Још их нико није набројао. Сваки крај не само српске земље него целога Балкана, од Бесарабије до Цариграда и од једног мора до другог, чува камено сведочанство о њима тј. њихова имена урезана у зидове или ликове сачуване на фрескама у њиховим задужбинама.
50. Где су задужбине суседних народа и владара на српској земљи? Стави себи ово питање, Србине, три пута и размисли. Нигде ни једне. Ни једне румунске у Крајини (у близини Неготина налази се манастир Буково задужбина не румунских великаша него онога славнога српског краља Милутина). Ни једне бугарске у Македонији, и ниједне грчке ма где. Мада је цариградска патријаршија господарила над српским народом до Светога Саве и дуго и дуго за време Турака, ипак нигде ни једне грчке задужбине, ни од грчких владара ни од грчких владика и велможа. Заиста, невероватно али истинито. И ма да Бугари полажу право на Македонију и Тракију, нигде у овим земљама ми не видимо ни једну задужбину бугарских владара. Међутим, грчка Тесалија и сва околина бугарске престонице украшене су светињама подигнутим од Срба ктитора.
51. Ми не мислимо овим да прекоревамо или омаловажавамо наше суседе. Такво је њихово васпитање. Они нису имали Немању и Светога Саву, и нису васпитани као Срби у једном не кривудавом правцу – у Теодулији, у служењу Богу као путу и врховном циљу људског живота на земљи са нечувеним геслом: за крст часни и слободу златну. Зато су њихове народне старешине, мада не мање богате од владара српских, остале равнодушне према служењу Богу, па нису ни трошили своје благо на задужбине. Гледали су земљу а не небо, и старали се о земаљском царству а не о небесном. Зато су врло често губили обоје. Само неке румунске војводе били су задужбинари, али и то под упливом својих жена Српкиња или својих зетова Срба, или избегле у Румунију властеле српске.
52. Национализам српски је универзално хришћански, никад уски и глупи шовинизам. Овако би се могао дефинисати српски светосавски национализам: Уређивати своју кућу и сувишком своје снаге и свога блага помагати сваком народу да уреди своју кућу. Или: Служити Христу Богу на својој земљи и у својој отаџбини, а по могућству и са претеком служити Христу Богу по другим земљама, блиским и далеким, тја до Русије и до Горе Синајске, чак и до крајева васељене. Хришћански национализам у универзализму и универзализам у хришћанском национализму. Срби су једини носиоци овога идеала, великим делом и до сада оствариваног, а уз Србе још једино Руси од чланова православне фамилије народа Божјих на земљи. Има ли што спасоносније за сав свет?
53. Мислимо да је до сада довољно објашњено како су српске народне старешине, били они краљеви или цареви, или деспоти или челници и војводе, служили Христу Богу са својих престола и са старешинских столица, као стројитељи задужбина, браниоци вере православне, помоћници суседним народима у одбрани, заштитници сиротних, и као крстоносни ратници против некрста. Да пређемо сада на монаштво, као последњи и врховни разред службе Христу Богу, као матуру свих оних који су се пре тога годинама вежбали у истој служби на разне начине.
54. Монаштво је код Срба једна огромна историјска стварност, која је у историји Срба играла већу улогу од задужбинарства, јер задужбинар даје своје а монах даје себе на службу Богу. У томе је монаштво веће од задужбинарства. Пример старца Немање и пример младића Растка деловао је заразно и делује и дан данас на старце и младиће српске да се отресу свега, приволе царству небесном и пођу путем уским и скорбним, путем монашког подвига.
55. Монах је стварно стављен у српској историји изнад сваког другог звања и сваке друге титуле, не због неке спољашње силе него због моралног значаја. У црквеном прологу говори се о визији некога, који је видео монахе у оном свету небеском изнад великог цара Константина. Српски аристократи од памтивека повлачили су се од свега у манастире и пустиње исто као и прости људи. Света Петка српска – Преподобна мати Параскева – била је од племићског рода. Од великашког и знаменитог рода била су и она тројица славних духовника, свети отац Прохор Пчињски, Гаврил Лесновски и Јован Рилски. Они су живели далеко пре Немање и Саве, и служили су Господу. Но служба Господу овим путем монашким, у великом стилу и са великим замахом, почиње тек од ова два ретка мужа, од којих је почело све што је велико у историји српског народа.
56. Замонашио се моћни Немања, па његов син кнез Растко, па краљ Стеван Првовенчани, па краљ Владислав, краљ Урош, кнез Предислав (Сава II), краљ Драгутин, па полубраћа цара Душана, па Ана, супруга Немањина, и краљица Јелана Градачка и Јелана сестра краља Дечанскога, и царица Јелена Душанова, па царица Милица, и деспотица Ефимија, и мајка Ангелина и Максим син њен са још повише чланова куће Бранковића, у Срему, у Ердељу и у Румунији. Многи племићи српски после Косова повукли су се у Свету Гору и тамо као монаси окончали. Толики број њих испунио је манастире српске и грчке у Палестини. Чак и Синајска Гора имала је Срба монаха. Нису се они повукли од света у манастир да спасу свој земаљски живот од смрти – ко је од рођених икад успео у томе? Него да служењем Христу Богу заслуже вечни живот. Нити су одлазили у манастире да би се исхранили. То никако. Напротив, они су односили у манастире своје сачувано благо и свуда су остављали добар спомен било зидањем и оправљањем манастира, било писањем икона и преписивањем књига. Свуда су они радили са познатим домаћинским духом српским. Нигде Србин монах у Светој Гори и на истоку није јео бадава туђи хлеб нити је умро без заслуге и без добра спомена. И до данас спомињу се у Јерусалимским манастирима по добру српски монаси и у неким показују се њихове рукотворине. Они су служили Богу а не себи. И Бог је благословио њихов спомен у далеким туђим земљама.
57. Монаштвом и мучеништвом за веру српска је властела запечатила своју истинску службу и своје савршено приволење царству небесном, царству непроменљиве и вечне стварности. Шта је и монаштво него једно драговољно мучење себе ради највишега циља живота како га је Спаситељ објавио? На то мучење себе решавала су се српска властела лако, имајући пред собом пример Немањин и Савин. Старци су следовали пример старога Немање а младићи примером Савиним. Извесно је да ни један православни народ није имао толики број владара, који су драговољно сишли с престола и отишли у манастир да као прости монаси послуже Христу подвигом монашким. Заиста, Срби у томе имају првенство пред целим хришћанским светом.
58. Тако је програм Жички, програм Савин оствариван кроз векове и то подједнако како од старешина цркве тако и од старешина државе. За слуге Божје признавали су себе и једни и други, службу Богу сматрали су за своју свету и једину дужност и једни и други, и служењем Богу до издисаја надали су се задобити царство небесно и једни и други. Во дешњак и во левак упоредо и мирно носили су јарам свој и служили Домаћину своме. Црква и држава – то је био један јединствени и нераздељиви организам народни.
59. Свађа између цркве и државе увек је производила јеретике и безбожнике. У српском народу после угушења богумила, није било никакве јереси. А безверник, ни један једини, није познат од времена Немање па све до кнеза Милана Обреновића, до најновијег времена, када смо се као слободан народ погледали лицем у лице западне Европе, у лице ове злокобне по свет хемисфере, ове нагрђене од јереси и безверства.
60. Од тада смо ми постали злокобни по сами себе. Нова српска аристократија, такозвана интелигенција, постала је очарана Европом као добром, полацманила се, и свом душом се оделила од свога народа и од народне праволинијске историје, премда је фарисејски гатала о народу и о народним правима, и речју и пером и делом одвраћала је народ од царства небског и прикивала му душу за благо земаљско и шарени пепео овог пролазног света. Свак је био готов да се похвали службом у двору или министарству или на универзитету, а нико службом Христу Богу. То је почетак најновије и страшне трагедије српског народа. Грешила је и стара аристократија српска (ако се уопште може говорити о српској аристократији) баш као и она теодулска, али је, грешећи, могла увек окренути се Богу и рећи познате молитвене речи: Господе, ашче и согрјешихом, од Тебе не одступихом. Давила се понекад у греху, али није испуштала из руку коноп спасења. Кајала се, испаштала драговољно своје грехе и спасавала се. Нови дављеници српски пак одступили су од Христа Бога, па давећи се нису имали у рукама коноп спасења.
61. О Исусе благи, Сине Превечнога,
Ти се с неба спусти са престола свога
У пустињу страшну ове земље црне,
Где б’ и сунце могло од стра’ да утрне,
Као монах, самац, да обделаш њиву
И мртвицу суху претвориш у живу,
Видеше владари, познаше Господа,
Да је живот овај пролазан к’о вода
Па престоле своје напустише радо
По примеру Твоме пођоше к’о стадо
У пустињском миру да преору себе
И узгаје семе зајмљено од Тебе,
Да молитвом, постом и бдењем ноћним
Учине се сличним ангелима моћним
Што ноћу и дању, без страха и беде
У свог Створитеља нетремице гледе,
У чудо свих чуда, у извор свих тајни,
У тројично једног, у лику пресјајни.
И оци се наши приволеше томе
К’о монаси Творцу да послуже своме,
Да гледају чудо и да дишу славу,
Непролазну, вечну, једину и праву,
Милију од свију земаљских милина
И слађу од свију пролазних таштина.

62. Оно што смо рекли о српским државним и грађанским старешинама, о њиховом Светосавском схватању живота као службе Христу Богу, и о самој њиховој служби на разне начине, то поготову важи у пуној мери за старешине српске народне цркве, за архиепископе, патријархе, монахе и свештенике. Они су били пред властелом и народом тумачи Евангелија као службе Богу и речју и примером. Многи су од њих били задужбинари и ктитори, а сви су били браниоци праве вере од јереси, заштитници народа и хранитељи сиротиње, летописци српске историје и надахнитељи песнопеваца и гуслара.
63. Света Гора им је била прво духовно огњиште, Јерусалим друго. И у Светој Гори и у Светој Земљи они су се учили Теодулији, да би после стечену науку искуством и вежбом (а не само голим речима) преносили у свој народ. Или су пак остајали тамо да домаћински послуже Богу у својим или туђим манастирима, и да се упокоје у Господу као слуге Господње, на Кармилској Гори, на Тавору, за Јорданом, у Јерусалиму и око Јерусалима или на Гори Синајској. У време силе Турске пак они су оснивали своје манастире и стројили задужбине по целој Панонији, по Мађарској све до Карпата, по свој Румунији и по Јужној Русији. То се нарочито догађало у време деспотије Бранковића и по пресељењу патријарха из Пећи у АустроУгарску.
64. Па и ови патријарси српски, као и владике црногорске, били су мученичке слуге Христа Бога. По невољи и сили околности они су примали на своју грбачу не светску власт над народом, слично римским клерикалцима, него бригу о народу и о свим народним пословима у недостатку световних кнежева и вођа. Због тога се нигде у историјама о српском народу не спомиње теократија из оног горког времена кад су пећски патријарси и црногорске владике стајали на челу народа. Јер не само да то није била никаква теократија него баш сугуба теодулија. Слободне државе је било нестало, остала је само црква. Световне старешине су биле ишчезле, остале су само духовне вође. Један во био је убијен и други је морао сам да носи јарам и вуче цела кола.
65. Народи су од вајкада гледали у своје вође и на њих се угледали. Српски народ гледао је у своје владаре и челнике и у своје владике и духовнике, и од њих је примао пример. Какав је пример примио овај народ од својих световних и духовних вођа? Пример теодулије, службе богу као смисла живота и пута за царство небесно. Примивши то познање од својих двојних старешина, од њиховог примера и њихових дела, народ се према том познању оријентисао у свеколиком свом домашњем и друштвеном биту.
66. Седећи и размишљајући крај свога огњишта, био у слободи или у ропству, српски сељак је морао себи овако говорити: Кад су краљеви и цареви наши служили Христу Богу, зар ћу ја тражити неког бољег домаћина да му служим? Кад се неком служити мора, онда је најбоље служити Најбољему. Кад се Немања, стар и немоћан, замонашио, шта ја чекам и зашто ја да се не замонашим пре неизбежне смрти? И кад је Сава згазио своју младост као јевтину крпу платна, и отишао у манастир, зашто ја да ценим своју младост, која као цвет прецветава и као трава суши се? И кад су краљеви наши као монаси постили и на асури спавали ради спасења душе зар ја да тражим господство и сласт, а смрт стоји пред вратима? И кад су царице и кнегиње наше сушиле се по манастирима, зар ћу ја да прекршим пост и гојим се за нечију сласт? И кад су сва господа и властела српска зидала цркве и манастире, зашто ја бар да не запалим свећу у тим њиховим задужбинама или не приложим нешто или не послужим неко време у њима за спасење деце своје, кад нисам у стању сам саградити цркву? И кад су сви наши великаши, државни и црквени, имали богомоље по кућама својим, зашто ја да не држим молитву у својој кући и са својом децом?
67. На основу свога искуства и уоченог примера српски домаћин у планини створио је нешто изванредно с Божјом помоћи. Створио је од свога дома богомољу, и цркву, и манастир и Свету Гору, и Јерусалим. На свој дом ставио је крст Христов и све је осветио крстом и посветио преславној и недомисливој Светој Тројици, узео је једног од прослављених светих слугу Божјих за свога заштитника и молитвеника и служио му као крсној слави. Увео је скраћени типик манастирски у свој дом: типик поста и молитве. Српски дом постао је прави манастир, са једним додатком освештане брачне везе ради множења народа Божјега и са скраћеним правилом молитвеним по нужности, но које се надокнађивало већим трудом. Вера, поштење, ослушаније и трпљење, то је укратко био типик сваког српског дома. Шта је Света Гора него служба Христу Богу? Ја не могу да одем у Свету Гору, могао је Србин рећи, зато нека мој дом буде Света Гора. Шта је Јерусалим земаљски према Јерусалиму небеском? Ја бих желео поћи на хаџилук у Јерусалим земаљски, где су стопе Спаситеља мога, али нисам у могућности! Зато ћу да се уздигнем вишњем Јерусалиму, бољем Јерусалиму, где нису само стопе Његове него баш Он сам, васкрсли и вазнесени победилац смрти, Господ мој и Бог мој.
68. Но ако сваки Србин није био у стању путовати на поклоњење у Свету Гору и у Јерусалим, сваки је могао ходити у своје домаће манастире, својих славних цара задужбине, и ходио је сваки. Ходио је често и на дуже време. Исповедао се, причешћивао, уздизао и сједињавао дух свој са Богом својим, подвизавао се заједно с калуђерима и исто као и калуђери. Долазио је у манастир да види сина или унука, који се у манастиру учио, а и сам се поучи. А имао се чему поучити. Манастири су били најбоља школа за народ, каква је икад постојала у српском роду. У њима се у потпуности одржавала како општа хришћанска тако и српска народна традиција. Обоје у знаку службе Христу Богу. Долазио је да види најпреданије и најизвежбаније слуге Божје, и да се и он од њих научи служити Богу и свецима Божјим. И још да чује како су свеци Божји – међу којима су и многи његови српски преци – служили Богу на земљи, трудом, молитвом, уздржљивошћу, задужбинама и патњама сваке врсте. Онда се враћао дома, да примљену науку преда својима и примени је у дому своме као у неком малом манастиру.
69. Православље се не може замислити без манастира. И кућа светога Јована богослова на Сиону, у којој је становала Богомати, била је стварно, ако не формално, један манастир. Ту су се сабирали апостоли и други верни, ради молитве и поуке. Богородица је била наравно у том манастиру главна личност, која је зрачила свима својом мудрошћу, вером и примером живота. Нарочито српско православље није могуће замислити без манастира. У њима се српски народ од памтивека учио правилу вере и образу кротости. Уз то још и својој великој историји. Сваки манастир подсећао га је на задужбинара неког владара или великана српског. И народ је сазнавао како су његови велики људи служили Богу и своме роду, како су се трошили и трудили за душу своју, за царство небесно. Тако је Теодулија предака прелазила и на потомке преко манастира.
70. Српска задруга је основана на теодулији, на служењу Богу. Кад је теодулија ослабила, задруга се пољуљала. Није задруга српска почивала толико на крви – јер крв се мешала – колико на теодулији, тј. на сазнању да се мора Богу служити вером, поштењем, трпљењем и послушањем. У задрузи је свак имао своју част и своју дужност. Домаћин је представљао владара и духовника. Он је био први и прави Теодул. Као домаћин, попут Христа Спаса он је био слуга свију. Он је кадио пред иконом, он је водио молитву, он је освећеном водом кропио све, он је резао колач и дизао у славу Божју, да, он је био Мојсеј и Арон у исто време, и Сава и Стеван у исто време, за свој дом, слуга Господњи на свима линијама, све у свом уском домаћем кругу. Сву чељад је волео, за све се бринуо, за све се Богу молио, све је помагао и за све први на концу или конопцу живот полагао, слично многим игуманима манстира. То је нешто заиста реко у историји хришћанства.
Ако су Пајсије и ХаџиЂера Рувим пострадали као игумани својих манастира, то су хиљаде и хиљаде српских домаћина пострадали исто тако за своје домаће обитељи, своје домаће манастире, као слуге Христове. И сви су се прибрали са оцима својим у Велику Небесну Србију у царству небесном.
71. Од тешких искушења и честих катаклизми Србин се поучио да ћути и дубоко размишља. То га је утврдило у вери у судбу. Сваком размишљању о прошлости следовао је Србинов закључак: Тако је морало бити! Морао је честити Лазар на Косову погинути зато што се приволео судби Христовој и царству Христовом. Морао је умрети за истину, да би васкрсао у слави. И прославио се славом нечувеном. Посветио се. И као слуга и мученик Христов постао је централна херојска личност у историји хришћанског Балкана, од цара Константина до данас. Морао је деспот Ђурађ љуто страдати, и гледати своје синове ослепљене и ћерку удату за муслимана. То је била последица греха родитељског, Вуковог. Морао се посветити деспот Стеван Високи јер је био честити син честитога свеца Косовског Лазара. Постоји линија правде и линија неправде. Зло не може добро донети, нити се добро може злом победити. Јер оно што је добро има две отаџбине, земаљску и небеску, гоњено из једне оно се сели у другу; и има две куће, на земљи и на небу, кад му изгори кућа земаљска он се сели у кућу небеску. Штета на земљи добит је на небу, поруга на земљи слава је на небу, страдања на земљи, ликовање на небу. Зло рађење готово суђење. Пусти добро низ воду, а ти иди уз воду и срешћеш га. То је праведна судба што светом влада. До те вере у судбу дошао је Србин дугим страдањем, дугим ћутањем, дугим размишљањем, дугим искуством и молитвом.
72. Највиши облик драме јесте трагедија. Историја Срба је сва трагична. Пут српског народа води врхом опасне литице над безданом. Тим путем може проћи без страха само месечар. Такве су страхоте на том путу. Да су Срби гледали наниже у пропаст изнад које путују, уплашили би се и брзо пали и пропали. Али су они гледали навише, у небо, у судбодавца Бога, с поверењем у Њега и корачали несвесно или једва полусвесно. Због тога су могли прећи пут литицом, каквом ни један народ беле расе није до сада прошао. Отискивао се, али се пузао поново на уску стазу стрменитог платна. Знао је он, да је то једини прави пут, пут његове судбе и спасења. Појединци су се отискивали и нису се повраћали. Они су пропадали. Али главнина народа се увек враћала на пут. Трагични пут страдања и васкрсења, пут Христа, коме су се Срби заветовали на службу.
73. На уском путу над безданом не помаже теоретичар него практичар, нити помаже философ који слути и нагађа, а најмање научник који зна све уназад а ништа унапред. На уском путу над безданом помаже само онај који је тим путем већ прошао те може бити прави и стварни путовођ. На језивом путу којим је српски народ кроз последњих 800 година ишао, путовођ је био Исус Христос, Онај који је дошао из града ка коме човечанство путује, да покаже пут, управо да буде пут и путовођ. Од Адама до крајева времена и пространства васионе нико осим Њега није дошао одонуд, од циља, од града непознатог, да покаже пут и проведе путнике к циљу и граду небесном. Појмио је то српски народ, сав рањав и крвав на месечарској стрмени, зато је презрео све теоретичаре, мануо руком преко свих белосветских философија и кабинетских наука, као честити Драшко преко црвоточних Млеатака, и ухватио се за скут Христа Господа, као јединог верног путовође.
74. Страдају у овоме свету и нехришћани и хришћани. Намеће се питање: Ако паганци и безбожници страдају, зашто хришћани страдају? Заиста, велико питање, оно мучи душе многих неутврђених Христових следбеника. Међутим, иако патње неверних и верних изгледа да су подједнаке, смисао и циљ патњи је несравњиво различан. Замислите једну високу гору, врлетну и стрмениту, и на врх горе сјајан град. Около горе у наокруг налази се пут, широк и блистав, који не води никуд, јер иде у круг. А уз гору, преко стрмени, води тесна стаза ка граду на гори. Једни путници путују овим широким и кружним путем око горе, не знајући ни зашто иду ни куда иду и без наде на неки бољи живот на крају пута, ни на какву награду. Други путници иду оном стрменом стазом уз гору, знајући зашто се зноје и камо иду. Они су први паганци и безверци, синова мрака и царства земаљскога, а они други су хришћани, чеда светлости и царства небесног. И они се зато зноје, али лако све подносе, јер знају да путују дома, у вечну отаџбину своју, у град Цара вишњега, у крило Оца небескога. И знају још да их рука Господња помаже, и да су уз њих ангели хранитељи. Ово јасно визионарско сазнање крепило је српски народ кроз све векове муке и страдања.
75. Нису се Срби научили истини живота само слушајући Евангелије. Нису се научили само из књиге. Него су се томе научили исто толико из животног искуства. Многи су људи обамирали и понова се враћали у живот. Њихове су душе излазиле из тела и, вођене од ангела Божјих, путовале су по ономе свету душа и духова. Ретко да је било једно село или град где се такви случајеви нису догађали. И сведочанства тих сведока била су сагласна. Постоји онај свет, како свет светлих духова тако и свет духова мрака. Праведници су у оном свету у блештећој светлости и неисказаној радости, док су грешници и непокајани неправедници у мраку и муци, где је плач и шкргут зуба. Па онда била су многа јављања из онога света, нарочито у време народног страдања. Биле су визије, и у сну и на јави, визије спасоносне, које су потврђивале све истине Христове науке. Људима чиста и проста срца јављао се сам Христос, и Богородица, и ангели Божји, и свеци, и душе умрлих предака. Уз то се при свакој моби и на сваком селу причало о догађајима, који су сведочили, да Бог удара злотвора а милује добротвора. Све то огромно усмено предање, у коме су Срби, као један страдални и визионарски народ, нарочито богати, то предање које не би могло стати у сав свет кад би се записало било је Србину потврда свеколике науке Христове. Како су протестанти очајно сиромашни без икаквог предања.
76. Судба свих праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако као српског народа. Страдао је и велики руски народ, но ни за трећину не, колико Срби. Страдали су и Грци, али много мање јер су се вештином и концесирањем бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста српскога. У турском царству СрбМилет био је најомрзнутији. У АустроУгарској исто тако. Зашто? Зато што су Срби упорно стајали за Христа и борили се за крст часни. Зато што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији непријатељу човеку од живих.
77. Борбу против Турака нису Срби завршили на Косову. Нису ни на Смедереву нити на Београду. Нису је завршили нигде и никад, од Косова до Орашца, од Лазара до Карађорђа, нити од Карађорђа до Куманова. И после пада Смедерева и Београда борба је продужена, страшна и истрајна, кроз векове, из Црне Горе и Далмације, из Удбине, из Мађарске, из Румуније, из Русије. Крстоносни Србин је био свуда и до краја главни заточник борбе против полумесеца. Славни војвода Бакић брани Беч од Турака, а на другом опет бојишту води немачку војску против Турака. Јакшићи задивљују Мађаре својим херојством у борби с Турцима, тако да их је краљ Матија назвао "стубовима хришћанства". Тако исто Бранковићи и други у Румунији и Бугарској. Тако Смиљанићи и Јанковићи у Далмацији. А да и не говоримо о Црној Гори, о том вековном и непробојном шанцу Хришћанства против Ислама.
78. И сви ће вас омрзнути имена мојега ради, рекао је Спаситељ својим апостолима. То се наравно и збило на апостолима. Али се буквално збило и на Србима, као главним носиоцима крста Христова на Балкану и у Аустрији. Иноверна Турска и кривоверна Аустрија мрзеле су Србе више од свих осталих народа у својим границама. И Србима је било тешко и претешко. И да нису гледали у Христову судбину као у своју сопствену не би се одржали. Али су они гледали у страдању Христовом своје страдање, у смрти Христовој своју смрт, и у Васкрсењу Његовом своје васкрсење и обратно. Веровали су да сам Христос понавља своју судбу кроз српски народ. Та визија чинила им је вековно страдање подношљивим и ненаситу смрт лаком.
79. Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања и слободе и обнове и рада. Смисао цркве, смисао државе, смисао породице, смисао човека. Ни један народ није тако смишљено и нежно украсио празнике Христове нарочитим дирљивим обичајима као српски народ. Замислите Божић и Богојављење, па Велики Петак и Васкрс, па Вазнесење и Тројичин дан, и Преображење и Крстов дан. Све је окићено красним обичајима као лепо изаткани ћилим. Исто су тако искићени и празници Богородични. Никоме у небеском свету нису Срби подигли толико цркава колико Приснодјеви Марији. Па још како су Срби научили да воле и признају свеце Божје, нарочито своје крсне славе. Заиста као нико у свету. Души Србиновој небесни свет је био од вајкада ближи и приснији од земаљскога. У томе свету он је увек гледао многобројнију родбину него на земљи. Зато се толико и сећа својих умрлих, пали свеће и чини промене. И спрема се службом да и сам пређе у тај вишњи свет са вером, чашћу и образом, и сједини са својима пред лицем Христовим. Тамо, само тамо где је велика небесна Србија.
80. Ај, та Велика Небесна Србија! Она представља већ одавно остварени идеал Велике Србије. Верујемо да је у њој више од сто милиона крштених Срба, који у земаљском веку Христу служише или за Христа страдаше, кроз векове и векове. И више их је тамо у рајској светлости из доба борбе, робовања и страдања него ли из доба слободе и благовања. Они који више личе на Христа заиста су у ономе свету ближи Христу. Верујемо по евангелски, да ће неки народи, далеко већи од српског на земљи, бити мањи у царству небесном. И Господ је рекао, да ће неки који су први бити последњи и последњи први. И страдални Лазар на небу је засијао међу првима, док је богаташ потонуо међу последње у мрак паклени.
81. Небесна Србија Србија је рајска,
Миомирна, красна као ружа мајска.
Ту су оци наши и праоци свети,
Што са крстом часним достигоше мети.
Ту жупани србски, краљеви и цари,
И витези крста, и нови и стари.
Ту мајке јунака и сестара јато –
Углачане патњом сијају к’о злато.
Ту чете посника и светаца благих
И много и много сродника нам драгих.
Ту монаси часни, монахиње бледе,
Вечну светлост Божју сад весело гледе.
Ту свечари србски и задужбинари,
Борци и страдалци и млади и стари.
И девојке миле и дечица мала
Што су за свог Христа јатом пострадала,
Мачем посечена, огњем сагорена,
К’о шибљике младе ветром оборена,
Домаћини ту су што у дому своме
Палише кандила Богу превечноме,
Занаџије славне, веште свом занату,
Тамо, сви су тамо, у небесном јату.
Из тамнице сужњи, из болнице болни,
Паћеници овде, убоги, невољни,
Радују се тамо око Светог Саве
Ко синови царски посред царске славе.
И четници славни, Божји осветници,
Многи богомољци, многи добротворци,
Удовице тужне и мајке без деце,
Све су убројане у Божје свеце.
Кнежеви сељачки и њини усташи
И сви и сви други славни предци наши
Што у горчинама живеше најљућим
Али немогуће сматраше могућим.
Поколења многа од најбољег соја,
Народ, Божји народ, без броја и броја,
То је она вечна Небесна Србија.
Што к’о јато звезда пред Богом се сија.

82. Свакоме човеку дата су од Бога два поља делатности, за свој дом и за своје ближње. Свакоме народу дата су исто тако два круга делатности и бриге, за себе и за друге. Коме је дато више, од њега се више и тражи, тј. више бриге о себи и о другима. Себични људи и народи су као онај слуга, који је примио један талант, па закопао. Српски народ је обдарен од Бога многим талантима, због чега се од њега много и тражило. Од њега је судба тражила одувек две ствари: да свој дом најбоље уреди и да помогне суседима мање даровитим да уреде свој дом. Србин је извршио оба ова задатка потпуно. Уредио је свој дом на хришћански и домаћински начин, и помогао је свима и свакоме у суседству своме да уреди свој дом. Како оно каже свети Апостол Павле: Ако се ко не умије својим домом старати, како ће се моћи старати за цркву Божју? (I Тим. 35)
83. Као редак домаћин Србин се домаћински старао о свом дому, о своме селу, о своме народу, па исто тако и о народима суседним, на близу и на далеко. Његову службу Христу није ограничавало ни време ни простор. Због таквог свог широког и домаћинског духа свети Сава је био вољен као ангел Божји и међу Мађарима и Бугарима, и међу Грцима и Арабима. Краљ Милутин одбијао је монголске навале не само од Србије него од целог Балкана. Цар Душан је ратовао и у рату пострадао далеко од своје земље ради одбране Срба. Кнез Лазар погинуо је на Косову за крст часни и слободу васцелог хришћанства, што се тада осетило и признало у целој Европи, Карађорђе је дигао устанак са крајњим циљем ослобођења целога Балкана и стварања хришћанске хетерије свих православних народа на овом полуострву.
84. Највећи задужбинари у Румунији и Мађарској били су Срби и Српкиње. Најзнаменитији велики везири у Стамболу били су Срби. Највећи песник мађарски био је Србин. Неколико Срба војсковођа били су међу првима у Русији. Неки од најуспешнијих државника и дипломата руских били су опет Срби. Неколико знаменитих духовника и светитеља руских били су Срби. На листи великих људи у АустроУгарској монархији налазе се многи Срби. Прва и главна светиња у Албанији јесте манастир са моштима светог краља Јована Владимира код Елбасана. Прва и главна светиња румунска јесу мошти свете Петке српске у Јашу. Дворска црква са маузолејом где се сахрањују владари румунски јесте српска задужбина у Куртеа де Арђошу. Прва и главна светиња у престоници бугарској јесу мошти светог Краља Милутина. У непосредној близини гроба Господњег у Јерусалиму налази се опет Милутинова славна задужбина, манастир светог Арханђела, и до сад добро очуван. У Грчкој Тесалији најчувенији су они манастири на Метеорима, који су подигли Срби и у којима се налазе мошти Срба светаца и ктитора. Да и не говоримо о Светој Гори, која се обновила и до данас одржала благодарећи највише српској бризи и помоћи, духовној и материјалној. Најзад и у наше време, у Новоме Свету, у Америци, генијални Срби научници заузели су места баш у првоме реду. Широм Америке и целог света позната су имена двојице Срба, Николе Тесле и Михаила Пупина.
85. И обратно. Кућећи туђу кућу у даљним земљама, по судби Божјој, нису знаменити Срби никад заборављали ни своју отаџбину. Трудили су се да учине добро своме народу што су више могли. Тако је Сава Текелија основао Текелијанум, највећу добротворну установу у АустроУгарској за српски народ. Велимир Теодоровић завештао је сву своју имовину српском роду која се зове под именом "Велимиријанум". Професор Михаило Пупин из Њујорка, поред свог великог легата Колумбијауниверзитету, оставио је милионски легат српском народу у Србији. Тако и Васа Ђуковић, Србин из Америке, завештао је своју велику имовину Србима у Боки, своме родном крају. И многи други, знани и незнани.
86. Историја српског народа сведочи јасно и гласно, да онај ко је слуга Христов најбољи је домаћин, најхрабрији војник, најмилији сусед, највернији друг, најпослушнији син, најпоштенији грађанин – речју најдушевнији и најплеменитији човек. Служење Христу оплеменило је српски народ и учинило га најдушевнијим и најчовечнијим народом на свету. То не значи да међу Србима није било рђавих људи. И најсавршенији језик има неправилних глагола. И један од дванаест апостола био је богоиздајник. И међу Србима било је тешких злотвора, отмичара, јавних и тајних дерикожа и арамија, издајника и грешника сваке врсте, а у новије време и јавних богоотпадника и безвераца. Но то није чудо. Јер историјски пут српског народа, рекли смо, води стрмовитом литицом изнад страшног бездана. Ко се оклизне и падне, тај заиста пада у бездан. Али ма колико да су одвратни примери таквих Срба, они представљају трагичне епизоде на правилном путу једног целог народа.
87. Служење Христу – то је вековни правилни пут српског народа. Теодулија дакле, а не теократија нити аутократија нити пак западњачка демократија, него теодулија јесте пут и начин живота српског народа. Тај пут га је прославио на земљи и на небу. Тај пут, пут служења Христу, напунио је велики део Божјих небеса Србима. Тим путем идући из поколења у поколење многи милиони Срба су ушли у жељено царство небесно и створили велику Небеску Србију. Не само велику него величанствену и лучезарну. Тиме је циљ земног битисања једног народа увелико постигнут, и још се непрестано постиже, и постизаће се, надамо се, до краја времена. И постизаће се, велимо, с молитвом Богу да тако буде, и да се небесна Србија повећава кроз сву будућност до краја времена. Тако ће извесно и бити, ако Срби не полуде, не изађу ван себе, и у својој вансебности не утрну визију царства небеснога и не потону у варљиво царство земаљско, и ако се не окрећу туђим системима и путевима живота, тј. ако не напусте служење Христу и не предаду се служењу сатани. Јер се служити мора у овоме земном веку – то је очигледно – па ако се не служи Христу, служи се Антихристу. А два господара се служити не могу. Христос пак тражи од својих безусловну и свецелу службу.
88. Шта је српски народ постигао својом Теодулијом, својим служењем Христу Богу? Постигао је све, и постизаће све до смака света, што један народ постићи може. Постигао је то, да за 800 година није имао верски рат нити економски рат, ни туђинца за владара у време своје слободе. И само то троје па је довољно чудо за народе на Балкану и у свој Европи. Но то није најважније. Постигао је, да створи једну велику и утанчану културу живота и рада, сву прожету духом светим и домаћинским. Но и то није најважније. Постигао је, да доведе у хармонију оно што се зове индивидуално и колективно да не клима ни тамо ни амо, тј. да се одржи заједнички живот а да се личност не стесни. Но и то није најважније. Још је постигао човечност и душевност, да и слугу свога рачуна у чељад своју и да последњег просјака ставља за славску софру и служи му као кнезу, што је велико али није најважније. Још је постигао, да домаћински брине о суседним народима и о целом човечанству са искреном љубављу, молећи се богу широкогрудом молитвом: Помози, Боже, свима па и нама. Али и то није најважније. Постигао је још, да има сразмерно више славних људи и жена, и више светаца и хероја, и више мегдана одсудних по Балкан и Европу него ма који суседни народ. Но и то није најважније. Још је постигао, да кроз Христа дође до сазнања о смислу, путу и циљу живота човекова на земљи, и до јасне и посведочене визије царства небеснога. То је најважније од свега, и све остало проистекло је од тога.
89. Познање истине најважније је од свега. Кад се зна истина, зна се и пут и појима живот. Правда и милост и јединство духа долази од познања истине. Познаје истину – и истина ће вас ослободити, рекао је Спаситељ. Ко познаје истину, истина му светли као земаљски луч на путу живота и обасјава му све те бива слободан од сваке заблуде и сваке странпутице. Једино у светлости истине човек може да разликује правду од неправде и добро од зла. А истина се не налази у произвољним људским мишљењима, нити у теоријама учењака, нити у философијама филозофа, него је сва истина у живоме Богу, због чега се истина не може ни открити ни наћи док је Бог не објави, а Бог је објавио истину кроз Сина свога јединороднога Исуса Христа. Отуда је Исус Христос жива и оваплоћена истина Божја. И отуда путовање за Христом јесте путовање у светлости, а одступање од Христа јесте окретање лица на супротну страну и лутање по мраку – неизбежно лутање по мраку лажи, насиља и сваке бесмислености. А истина се постиже само вером у Исуса Христа. Веровати Њему и у Њега – то и значи знати истину и ходити у светлости истине.
90. Истина садржи у себи све: и правду и милост и доброту и светлост и разум и љубав. Истина је увек иста. Дивна је то реч српска за истину: оно што је увек исто, оно је истина. А то је Бог. Он је једини вечно исти и непроменљиви. Оно што се мења, обмањиво је, пролазно и варљиво. Бог је увек исти. Ја сам онај који јесам... име ми је Јесам, говорио је Господ пророцима. И Господ Христос је увек исти, непроменљиви, неварљиви. Рекао је он: Небо и земља проћи ће а речи моје неће проћи. Српски народ је то познао и осетио дубоком интуицијом, па је заволео Христа као истину и свом душом прилепио се уза Њ и пошао за Њим, ставивши Њему јединоме у службу и цркву и државу и културу и војску и сав живот свој. Приволевши се Христу, српски народ се приволео царству небесном. Али од 1918. године до 1941., српски је народ преживео једну катастрофу тежу од оне на Косову. Јер на Косову пала је војска, али не и народна идеологија, не истина, оборено је царство земаљско, али не и небесно, пале су слуге Христове али не и Христос, сломљени су крстоносци али не и крст. У овом пак последњем периоду наше историје задобијено је царство земаљско, али се почело нагло губити царство небесно. Држава се испрегла из јарма службе Христу и ставила све остало у јарам да њој служи: и цркву и школу и војску и све установе. Земаљско царство постало је не само идеал него идол. Повећање Небесне Србије успорено је као никад раније. Достигнута је кулминација свега умног и моралног распада, који је отпочео по смрти кнеза Михаила.
91. Распад је отпочет, и отпочет и довршен, партизанством. И то четворним: партизанством интелектуалним, моралним, политичким и економским. Синови српских сељака окренули су се Западу да траже сунце тамо где се сунце гаси а не рађа се, да траже прво истину, коју је Запад изгубио па је и сам тражи ево већ неколико векова жишцима филозофског мудровања, и није је нашао него се поцепао у погледу истине у интелектуалне партије. Синови српских сељака отишли су на Запад, да питају шта је праведно а шта неправедно, шта поштено а шта непоштено, и вратили су се заваљени и поцепани у таборе око тог питања. Јер тамо где се није могла наћи истина, није се наравно могла наћи ни правда ни поштење, него партизанска свађа и препирка око тога. Синови српских сељака хаџијали су на Запад да проуче како треба државу и друштво уредити, и вратили су се завађени и поцепани у партије онако како су и западни народи, без теодулије, завађени и поцепани. Синови српског народа лутали су по западном мраку да се науче како треба имовинске ствари решити на земљи, тј. оно што су давно давним њихови ђедови и прађедови решили боље него ико: средњим системом, лутали су и вратили се збуњени и јаросно завађени међу собом око тога као и народи на Западу. То четворно партизанство створило је од прескупо плаћене Србије једно тркалиште и вашариште, на коме су Христос и народна мудрост имали најнижу цену. Сва четири та чира распукла су се у време државе Југославије, и гној се разлио по целом народу. Југославија је представљала за српски народ највећу забуну, најтеже грчеве и најсрамније понижење, које је он икад доживео и преживео у својој прошлости. Нико није за то крив до његови сопствени синови, партизани у четири правца и хулитељи светиња на свим линијама.
92. Мала знања добијају се учењем, велика знања добијају се вером и поштењем. Христоверни и поштени Карађорђе није имао сва ситна и ситничарска знања модерних Срба, али је имао сва велика знања. По тим својим великим знањима, које сам Бог дарује онима који су верни и поштени ма и без икакве школе, Карађорђе није имао у свом плану ову и овакву Југославију какву су створили његови крунисани потомци, него хетерију (друштво, заједницу) православних народа на Балкану. За ту идеју и тај план свој, Карађорђе је мученички пострадао. Но његова идеја, онда одбачена, сада долази на дневни ред. После свих перипетија и свих лутања, Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства земаљског него небесног, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу. Теодулија једноверних народа био би смисао и програм те историје.
93. Свака велика и спасоносна идеја остварује се споро и трудно, и то обично на мучеништву и крви својих зачетника. Хришћанство је изашло на светлост дана и признато тек после триста година. Карађорђева идеја о савезу слободних народа Балкана запечаћена је Вождовом крвљу у Радовању и чекала је своје остварење до сада ето 120 година. Но то је идеја велика и спасоносна, те ће се с Божјим благословом и остварити, ако је сви Балканци прихвате. А прихватиће је, ако је најпре Срби прихвате, срцем и душом и разумом. Неће је пак српски народ прихватити, ако буде ишао за поквареним и антихришћанским духом своје партизанске и неозбиљне интелигенције. Прихватиће је пак, ако буде пошао за духом онога свог великог и светог генија сељачког, за духом Црнога Ђорђа из Тополе. Видећемо.
94. Царство балканских народа са царством свете Русије – не Русије неруске и чивутске, него свете православне Русије – може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту. Јер тај миленијум још није у историји света остварен. А оно што је суђено од Бога, мора се остварити. Ко ће остварити ако не они, који су до сада били највише мучени и презирани, сечени и гажени, тј. Словени и остали православни народи? Речено је српском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и "глупи" Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнија од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад. Каквим програмом? Да ли насиљем, освајањем, гордошћу, себичношћу, палежном теократијом, светском аутократијом, вашарском демократијом? Не, никако него теодулијом, свакидашњим програмом српског народа.
95. За време херувимске песме на Литургији свештеник говори Богу: "А служити Теби велико је и страшно и за саме небеске силе". Шта раде пламени серафими и херувими и безбројне војске бестелесних духова него служе Творцу своме "са страхом и трепетом"? Јасно је да за људе и народе на земљи не може бити веће почасти од службе Богу. Нити има већег достојанства и веће славе за човека него да служи Створитељу своме. То је српски народ разумео, од цара до просјака, и програм служења Богу испуњавао доследно и упорно од Немање до почетка XX века. Ту је српски "бураж" посрнуо, пред капијом XX века, као султанов пред Бечом. Разумео је српски народ, да ко Богу не служи, тај не може служити ни своме народу нити човечанству. Јадни су они и нелогични, који говоре да хоће да служе народу али одбацују Бога. Као кад би неко спасавао туђу децу а презирао родитеља те деце! Не може човек признати човека за брата да не призна Бога за Оца. Српски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења богу, и уколико је скренуо мора се повратити на тај пут. Иначе ће бити одбачен од Бога као јеврејски народ, па му неће помоћи никакво царство земаљско, нити икаква Југославија и хетерија. Он у хетерији православних народа треба да сија као најдоследнији, најизвежбанији, и најпрослављенији слуга Христа Бога, те да осталим народима служи за пример. Ми подвлачимо: најдоследнији, најизвежбанији и најпрослављенији.
96. Историјски догађаји то потврђују. У својој праволинејности и историјској доследности Срби су надмашили и Русе, да не говоримо о другим православним народима, коњуктуристима и безброј одсудних момената. Руска интелигенција, сита трбухом а лења духом, заварана је од христоборног Дарвина, Маркса, Ренана и сличних западних сатаниста, више чак него и српска интелигенција. Не зато што је српска интелигенција била боља од руске, него зато што се више плашила од слободног, храброг и мудрог сељака, српског, који ју је хранио, те није смела ићи баш до краја на своме пропадном путу, из страха да је народ не побије. Па ипак, олењен на слободи као на летњој пригревици српски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу. Ако се не излечи, иструлиће и пропашће, и биће као лешина пред Богом, пред Небесном Србијом и пред целим светом. Личиће на човека, који је сву младост провео чедно и поштено, и прочуо се и прославио, а у најзрелијим годинама пропио се и покварио, да га нико не може да позна и да га се и небо и земља одричу као свога сродника. То би значило: свршетак историје Србадије а почетак историје мангупарије.
97. Српска великодушност често је прелазила у слабост. И то у велику и убитачну слабост – у сервилност. Ту слабост показали су у турско и аустријско време Срби избеглице у Русију и у Румунију. Колико је српског народа остало тада на овом страшном ограшју балканском, толико се, у току времена и у неколико махова, преселило у Русију и у Румунију. На овоме страшном ограшју балканском данас има осам милиона Срба. Толико треба да их има у Јужној Русији и у Румунији. Међутим, у Русији нема ниједног јединог. Све се слило и прелило у друго. А у Румунији, која је по крви половином српска као и хрватска, има само једна шака Срба, само као једна преостала стража од пропале војске. Брат је брат, и они православни и ми православни хајде да се назовемо Русима и Румунима! Да се није тако катастрофално мислило, данас би ми имали у Јужној Русији милионе Срба а и у Румунији. Та невероватна слабост, та Ахилова пета, показала се и у време католичкоправославне Југославије. Католици су нам браћа, говорило се, вера не игра никакву улогу, главно је крв и језик (као код волова што је главно крв и рикање) а историја, а галерија славних христољубивих царева и краљева, а Косово, а Устанак, а Куманово и Кајмакчалан, а многи милиони бораца за крст часни и слободу златну, а барјаци србски – то је све ништа: све те висине ми ћемо срубити и нивелисати и уравнити да будемо једнаки. То је језик београдских политичара и историчара. Чак одликоваћемо Карађорђевом звездом с мачевима и орденом светога Саве Немањића најљуће наше мучитеље и слуге римске теократије и бечке аутократије. И још ћемо ставити на равну ногу са Душаном, Милутином и Карађорђем највеће издајнике Словенства, Православља па чак и Хрватства, лажне краљеве Томислава и Звонимира. У историји Југославије остаће овековечене две лажи: лажна историја и лажна политика. То је дошло од српске великодушности, претворене у жалосну сервилност. Ако се Срби не излече од те очајне слабости, они ће бити серви а не Срби и у свакој хетерији и у свакој новој комбинованој држави на Балкану. А свакако ће се излечити искуством из 1941. године, када су доживели да их изда не један Вук Бранковић, и не десет њих, него цело једно племе, цео један народ – ако се народом може назвати – друге вере. Душан се називао: цар свих Срба, Бугара и Грка, па се не зна да је овако био издан ни од Бугара ни од Грка.
98. Национализам балканских народа може се лако ублажити хришћанским сазнањем. Уколико хришћанско сазнање, а то је познавање истине Божје, буде се повећавало утолико ће се оштрине национализма ублажавати. Не да ишчезне него да се ублажи и оплемени вером у Христа и служењу Христу.
99. Из свега историјскога искуства нашег и из свега што смо до сада изложили могу се извести три руководна начела: програматична за будућност и српскога народа и свих православних народа. Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго; прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења, и свих славних предака наших, као пута и смисла и цркве и државе и школе и свих народних установа, као и породичног и личног живота. Начело треће: јасна визија небеснога царства Божјега као врховне мете земног путовања и битисања свих слугу Божјих, како народа тако и појединаца. Дакле, прво еманципација, друго теодулија и треће визија. У светлости ова три начела сва друга питања се могу врло лепо решити. А ова три начела представљају срж историје српскога народа од великог Немање до наших дана.
100. Свети, свети свети о трисвети Боже
Нико нас ван Тебе просветит не може.
Свети, свети, свети, о трисвети Боже,
Нико нас ван Тебе простити не може.
Свети, свети, свети, о трисвети Боже
Нико нас ван Тебе сложити не може.
Свети, свети, свети, о трисвети Боже
Нико нас ван Тебе спасити не може.
О смилуј се на нас због наших отаца,
Твојих верних слугу и твојих светаца.
Просвети нас, Боже, прости и прослави,
Без Тебе смо слични сасушеној трави.
Сложи нас и спаси, Христе Спаситељу,
И приведи Твоме вечном Родитељу
У небесно царство, сврху свију сврха,
И последњу мету свих земаљских трка.
Једно тек желимо: да Теби служимо,
Месију и Спаса, Тебе да славимо.
Јер ко Теби служи тај најбољем служи,
На муке и патње ником се не тужи.
Без Тебе су људи ка’ без очњег вида,
Без пута, поштења, без наде и стида.
Ти си основ свему, Ти си смис’о свему,
Ко следује Теби, дух је Твој на њему.
И благослов вечни и живот без краја,
И радост и песма усред Твога Раја.


1 Као нешто пролазно ми не спомињемо овде световњачку теократију у Женеви, коју је Калвин засновао, но која је с њим и ишчезла. Теократија монашка већега стила постојала је од древних вренмена, постоји и сада у Тибету.