HILANDAR — OSAM VEKOVA SRPSKE DUŠE

Hodeći svetogorskim stazama i darivajući atonske manastire, ocu i sinu Svetom Simeonu i Svetom Savi, po Božjoj promisli, kako predanje kazuje, javi se neki čovek i reče im:

"Vi ne treba da se brinete samo za spasenje svoje duše, već da stvorite pribežište svom otačestvu, gde će i drugi ljudi iz vašeg plemena moći poći istim putem".

I tačno pre osam burnih vekova iz ruku vizantijskog cara Alekseja III Anđela, otac i sin, Sveti Simeon i Sveti Sava dobijaju hrisovulju (akt) kojom im se dodeljuje Hilandar i Mileja (oblast oko manastira) "Da Srbima bude na večni poklon".

Taj poklon je upravo početak našeg horizontalnog i vertikalnog trajanja.

Istorijski i duhovni.

Kolevka duše, i riznica srpskog pamćenja.

Večno kandilo Nebeske i kantar ovozemne Srbije. Mistična galerija tajni u čijim su svetim odajama pronašle spokoj sve srpske pobede i porazi. U Milutinovoj crkvi progledale su Stevanove oči i Vožd je celivao radovanjsku sekiru.

Tu su jedino svi Srbi pomireni, skladno kao u raju, uspavano a živo, motre i opominju.

Hilandar je jedina ovozemna stanica moćne Srbije. U njemu je i tuga nasmejana, a smrt uzvišena i lepršava.

Nebeska stanica na zemlji, stanište ka neprolaznom, kolevka naše svesti. Prva učionica. Prvi srpski univerzitet. Vekovima je svom otačestvu nedrio pisce, duhovnike, slikare, filosofe...

Hilandar najveći procvat doživljava u vreme Nemanjića. Broj monaha se stalno povećavao. Na Gori Antonskoj, u tom svetom vremenu, hiljade monaha sticalo je i prenosilo znanje, živeći u podvizima i osvetljavajući nepregledna prostranstva duše, za vaskoliku Vaseljenu. Skoro svi naši pisci srednjeg veka, od Svetog Save do Konstantina Filosofa, izašli su iz hilandarske škole i sve što su nam ostavili u nasleće, nosi neprocenjivi pečat tog nebeskog prostora.

Mnogi srpski srednjovekovni vladari uklesali su dušu u svete zidove hilandarske. Kralj Milutin, oko 1300. godine, na mestu stare tesne crkve, podiže novu sabornu crkvu, ukrašavajući je freskama i posvećujući Vavedeniju Bogorodice. Ona i danas, autentično, poput mnogih srpskih srednjovekovnih svetinja, svedoči o moći srpske srednjovekovne države. Osim crkve, kralj Milutin je podigao trpezariju sa mermernim stolovima, dogradio pirg Svetog Save, izgradio Hrusijski pirg sa pristaništem i nedaleko od obale, na putu za Hilandar, snažan pirg za odbranu do pirata s mora. Milutinov primer sledi i car Dušan, izgrađujući i utvrđujući manastir. Osamdesetak godina četrnaestog veka, najsvetiji srpski knez — Lazar dograđuje još jednu pripratu ispred saborne crkve.

Minulih vekova u manastiru je izgrađeno još 12 crkvica — paraklisa. Konaci su građeni i dograđivani, prepravljena je trpezarija, nicale cisterne za vodu, podizana kuhinja, ulaz u manastir...

Današnji oblik Hilandar dobija početkom devetnaestog veka, kada je u severnom delu, na mestu starog ekonomskog dvorišta, izgrađeno novo zdanje, a porta formirana kao jedinstveni prostor okružen konacima.

Danas Hilandar doživljava svoje veliko umivanje, radovi na sređivanju drevnog mu ruha, zahvaljujući otadžbinskim institucijama i dijaspori, teku velikom brzinom.

Ova izložba i katalog koji je prati, samo je mali pokušaj da naš nekada duhovni i kulturni centar, približimo najširim slojevima. Da ponovo Hilandar usečemo u srpske domove. Ovaj jubilej nije samo Hilandarski.

Ovo je veliki praznik naše duše i jedina tapija večnosti. Put, u ovom sluđenom i besprizornom vremenu.

Priredio: Mišo Vujović
Fotografije: Slavomir Matejić
Izdavač: Manastir Hilandar

SVETA GORA SA ATOSA

MOLITVENI POGLED SA VRHA ATOSA(Atos, 2033 m/nv)

SRBIJA I HILANDAR

Ovde jeste srpski Rod i Kuća
tamo kući zače se Ognjište
Ovde jeste plamen žive Vatre
tamo Dah je što žišku ožive
Ovde jeste Sveća na trpezi
tamo Ruka što sveću prinese
Ovde jeste Videlo na putu
tamo zraka i svetli Istočnik
Ovde jeste u bašti Bosiljak
tamo neven-bosiljku Žilište
Ovde jeste Hleb i hlebno zrno
tamo kolač i slavsko Koljivo
Ovce jeste Vino za zdravicu
tamo vinom Pričesnik se celi
Ovde jeste Zvono kapa hrama
tamo zvono svetogorsko Nebo
Ovde jeste Ljuljka nasred kuće
tamo ljuljka Jasle vitlejemske
Ovde jeste Čedo krstonosno
tamo Sin je s krstom i vaskrso
Ovde jeste čovečica - Majka
tamo večna Deva trojeručna
Ovde jeste Narod pravoslavni
tamo temelj od svete Srbije
Ako svene Srbija na zemlji
njoj Hilandar spomen je i seme

Raša Perić, 1938.

Sveti Sava Srpski i sveti Simeon Srpski, oltar crkve Vavedenja Presvete Bogorodice, sredina XVII veka

PAKOST MANASTIRIMA SVETE GORE

Avaj meni, grehova mojih radi.
U to leto
prestavi se veliki daskal hilandarski Pahomije,
večna mu pamet...
I u to leto meseca dekemvrija,
u sedamnaesti dan,
uzvisiše se valovi morski
i mnogu pakost učiniše manastirima Svete Gore:
ovom lađe razbiše,
drugome čunove,
inima pristaništa rasturiše.
Avaj meni,
i dva patrijarha srpsku zemlju držahu.

Nepoznati Svetogorac (XVI vek)

Ikona Isus Hristos — prestona ikona

BOGORODICA TROJERUČICA

Ja ti ne dođoh, brza pomoćnice,
Da bi mi odsečenu šaku zamirila,
Niti da te nosim kući, Svemoćnice,
Da bi zavađenu braću izmirila...

Iščupane su mi ruke iz ramena,
Kuća raskućena, a braća poklana,
Pa siđoh do svog najdonjeg kamena
Da sebe tražim, Majko sa tri dlana.

Jedino ovde, Carice Nebesa,
Na mom jeziku se moli bez zastanka,
I ne laže ništa, i ne jede mesa,
I osam vekova posti bez prestanka.

I kad bi mi zemlju i jezik zbrisali,
Sve, sem ove stope na kojoj sad stojim,
Znam: još se iz ljudi nismo ispisali,
A dok tebe ima da i ja postojim.

Matija Bećković, 1976.

Ikona Bogorodica Trojeručica

IKOS HILANDARSKI

A hram bi otkriven prevelik i čudan
Podigoše se pod njim ostrva i gore
Leteće svečanosti sluha
Stadoše na slobodnu nogu
I troruka devica metohe mu zaseja.
Spalismo vino i očešljasmo senke
I kada presta rika na Egejevom moru
Malo daleke tišine s pučine dođe u vetru
I drveće stade pod njom presvlačiti koru
A zvona odbrajati nam sate.
No ja ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni sat koji je.

A hram bi otkriven prevelik i čudan
Jednoga vaseljenstva i pupak i ključ
Nasledni vepar kome na leđima niču trave
I carsko vreme u maglama stoji.
No zemlja sebe u njemu otvrzla jest
I ribe po ulicama njegovim izvrgla u žuč
A ja srebrnu tišinu
Ostavih u dimu kandila i sveća
Otoke morske protrčah čun strave
I prestadoh motriti na snove tuđe u svojim
Od krugova nebeskih noći
Vihorni primajuć vetar.
No ne poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
Ni indiktion koji ni čas koji je.

Hram je otkriven prevelik i čudan
I davno udov i prislužen pod zvezde
Knjigama svetim nahranjeni su hrti
A hrisovulje razgrnute pod kamenim daždom
I pod mirisima što kaplju ko suze.
Razbaštiniše nas horugvonosce
Što u preizobilnoj tišini
Praznovasmo na konjma gospu nam ognjenih skuta
I gospu preseljenih smrti.
Njenoga rasutog hrama nosimo imena u zdeli
I gradimo im hramove duž puta
A ja poznah koja je noć u meni
Od noći mojih
I indiktion koji i čas koji je.

Milorad Pavić (1929)

Ikona Bogorodica Odigritija

DESET OBRAĆANJA BOGORODICI
TROJERUČICI HILANDARSKOJ

Majko Slova i Spasa, Trojeručice,
neka naše čamce u blage luke
iz gustih oluja s pučine dovedu
ptice, izletele iz Tvoje treće ruke!

Trojeručice, katance, brave i vrata,
braću u kazanu olova koje ključa,
sve što su bezbrojne ruke zaključale,
neka nam Tvoja treća ruka otključa!

Trojeručice, dok nas love i mere
metrom, litrom, kantarom, tegom i vrećom,
Ti, dveju ruku sklopljenih pred kantardžijom,
izmeri nas, i pomiluj nas, trećom!

Dok kišu protkiva susnežica, i vuk,
riba i vrana kreću na nas, u lov,
beskućnima u vejavici, Trojeručice,
Tvoj treći dlan neka nam bude krov!

Dok se zatvaraju sve kapije, svi kapci,
pred smradom naših grehova i rana,
Trojeručice, nek nam se otvori crkva na
Tvojoj trećoj ruci sazidana!

Gole, mlaćene motkama, sekirama,
oborene pod noge, i dotučene
u podnožju brda uz koje smo se peli,
trećom nas rukom, Trojeručice, isceli!

I uzvisi, trećom rukom, Trojeručice,
sve one koji su, stotinama ruku,
stotinama godina, iz žetvenih slama,
bacani na dno kazana i jama!

U ovom svetu neslanih mora i jela,
dok nam se broje poslednji trenuci,
nek zasvetli, nek nas osoli, Trojeručice,
so suza, skupljena u Tvojoj trećoj ruci!

Trojeručice, luko i uteho,
majko čokotu kog raspinju i tuku,
smiluj nam se, grešnim i ubogim, i primi
duše naše u Tvoju treću ruku!

Dvema rukama sahranjene, Trojeručice,
u ovu zemlju, ispunjenu mukom,
nek nas iz ove crne zemlje u oblak
ponese hrast, zasađen trećom rukom!

Ljubomir Simović (1935)

Mozaička ikona Bogorodica iz 1260.


Sveti jevanđelist Marko, treća četvrtina XIV veka

VIZANTIJA VIII ILI HILANDAR

Jedini put vodi kroz rascvetane masline,
Starije od ponekog grada ili istine;
U retkom sedom lišću more je udaljeno
I plavo kao oko kamere:
Ako je snimak uspeo, na njemu je ostala
I moja sumnja u čudo, pomerena u osmeh,
Neoštra, skoro sablasna —

Jer čudo se zaista događa iza sledeće okuke,
Čudo je grad sa jednom jedinom kapijom
Gde lozinku treba prećutati bez pogreške,
Ući u dobar čas, i pun ljubavi
Za vidljivo:
za kamen, ćerpič, olovo,
Kule, doksate, kubeta,
Foliju srebra popodnevnog sunca
Na tankom staklu prozora, za senku što se penje
Uspravno, kao ulje uz fitilj, uz kiparis
U dvorištu, kamenom popločanom
I divljim slezom —

Jer u vidljivom je granica radosti
Sa druge strane; razmer zadanoga,
Jedina mogućnost da se preračuna
Nedohvat, i da se slike razvenčane
Sretnu: zato se čuda potvrđuju
U neumitnom prostoru vidljivog, gde stoji
Purpurni plač na slovima, i vetar rastura
Igle lastavica po naborima vazduha
Nad Savinim pirgom

I mahovina jede munju, zaraslu
U severni zid Hilandara, gde u sobi,
Uveče, staklo moje petrolejke ima oblik srca
I uz taj plamen pišem —

A pišem o ruži i breskvi u dvorištu,
O milosrdnim očima u zlatu,
I mislim o Protomajstoru ljubavi, nagnutom
Nad savršeni crtež čuda.

Ivan V. Lalić (1931—1996)

Ikona Sv. Luka


Hilandar, severni deo manastira

U SKITU HILANDARSKOM ZVANOM SPASOVA VODA
(Odlomak iz "Poslanice mitropolitu Mihailu Kratovcu")

U Svetoj Gori Atonskoj,
u skitu hilandarskom zvanom Spasova Voda,
smerno metanisanje s ljubavlju i puhovnim pozdravom
časnom tvom liku i svetinji tvojoj,
skupivši ruke i kolena priklonivši,
poklonjenje tvorimo do lica zemlje,
ali, i ako i grešni jesmo
da imamo tvoje pominjanje u sveštenom služenju našem,
da nam zdravstvuješ u obojem,
u mnogom veselju i blag u savršenoj ljubavi.
Posle ovog
ako imaš želju znati o našoj grešnosti, —
tako Bog hoće, —
u molitvama onoj koja ga je rodila,
nalazimo se još među živima,
provodeći bedni, malovremeni, plačeviti život,
dok pe vratimo dug iskušenja i huljenja
za znamenje časnoga krsta svakoga dana
neprestano,
kao što i sam dobro znaš, a uvek volja Gospodnja da je.

Damaskin Hilandarac (XVII vek)

Hilandar, carske dveri

HILANDAR

Crna majko Trojeručice
Pruži mi jedan dlan
Da se u čarobnom moru okupam
Pruži mi drugi dlan
Da se slatkog najedem kamenja

I treći dlan mi pruži
Da u gnezdu stihova prenoćim

Prispeo sam s puta
Prašnjav i gladan
I željan drugačijeg sveta

Pruži mi tri male nežnosti
Dok mi ne padne hiljadu magli na oči
I glavu ne izgubim

I dok tebi sve tri ruke ne odseku
Crna majko Trojeručice

Vasko Popa (1922—1991)

Hilandar, igumanski presto sa Bogorodicom Trojeručicom



Hilandar, freska "Sv. Simeon dođe u Vatoped"

HILANDARSKA MOLITVA ZA SRPSKI NAROD
(Odlomak iz drame "Nemanja")

O istočniče ljepote i blaga sviju,
O duše, care iz čije visoke krune
Istina jasnih bezbroj rubina griju
I sjajem slave vrelo života pune,
Jedini, moćni, veliki i sobomdani,
Pod šatorima svjetlosti blagodatne
Što njiviš stabla, cvijet i biljke zlatne,
I čije djelo plodima zemlju hrani!

O ti što umu našem pokaza mete,
Neiskazani, besmrtni oče i spase,
Pred kojim služe sva sunca i planete,
Molitve moje tople usliši glase!
U svakom času s narodom mojim brodi,
Po pučinama svjetiljke jasne mu pusti!
Ti moćnu ruku na kormilo mu spusti
I mirnoj luci njegove brodove vodi!

Oživi njega i krepke daruj mu sile.
Ko zdravo stablo zamahom jakih grana
Neka se i on burama kobnih dana
Odupre tako zamahom sloge mile!
Ko što rijeke širokom moru skore,
Neka sve duše naroda moga lete
Jednome cilju zavjetne misli svete —
Jedinstvu srpskom, rođenju zore!

Aleksa Šantić (1864—1924)

Hilandar, freska Tajna večera


Hilandar, trem ispred trpezarije

NAŠ SVETI MANASTIR
(Odlomak iz "Hilandarskog tipika")

Ovaj naš sveti manastir,
kao što znate,
opustelo beše mesto od razbojnika.
A kada je k meni došao
otac naš Simeon monah,
triblaženi nastavnik,
zbog težnje prema vrlini,
i nju tražiše vatreno,
hoteći da primi naš monaški lik.
Pun vrele ljubavi prema ovom,
i božanstvenim pokrenut duhom,
čuvši preslatki glas koji govori:
"Ko ne ostavi sve i za mnom ne ide
nije mene dostojan",
carstvo svoga otačestva ostavivši
i sve što je na zemlji
i pobegavši od sveta koji zarobljava dušu,
dođe u ovu pustinju meseca novembra
i drugi dan u godini 6706 (1197).
I htede on blaženi,
da kao što tamo opravda svoje carstvo,
tako i ovde.
Zaželevši da nađe mesto spasenja,
izmoli u cara ovo pusto mesto,
i uze mene grešnoga iz Vatopeda,
i nastanivši se na ovom mestu
i ostavši neko malo vreme sa mnom,
a veliki i natprirodni podvig prešavši,
8 meseci u tome,
pređe u večno blaženstvo.

Sava Nemanjić (1175—1235)

Hilandar, odmor monaha

U DOMU PRESVETE BOGORODICE HILANDARSKE
(Odlomak iz "Života Svetoga Save")

U domu presvete Bogorodice Hilandarske
počeše prebivati dva svetilnika Božja,
Sveti Sava i Sveti Simeon,
tvoreći svu silu svoju u molitvama,
dnevnim i noćnim,
i sa velikom ljubavlju
i sa premnogim suzama neprestano
dogledajući konačni dan,
omrzoše greh do kraja
i istinito zavoleše Hrista
I radi te ljubavi
Sin Božji siđe s nebesa k nama
i sva dobra dade onima koji ga ljube,
i smrt bi zgažena,
i ad bi plenjen,
i radi ljubavi postade stado anđela i ljudi,
i raj bi otvoren,
i carstvo nebesko bi spremljeno onima
koji istinom ljube Boga.
Ova ljubav je umudrila ribare
i mučenike je ukrepila,
i ova je pokazala pustinje kao stanove,
i ova je ispunila gore i pećine pojanjem,
i ova nauči sve one koji ljube Boga
da idu tesnim i skrbnim putem.

Domentijan (Oko 1210 — posle 1264)

Hilandar, Monah Pavle


Hilandar, kosturnica


Zvona hilandarska


Karejski tipik sa pečatom Sv. Save (detalj)


Povelja kneza Lazara 1379/80.


Krst sa česticama Časnog krsta


Plan manastira Hilandara


Sveta Gora na geografskoj karti


Gravira iz 1757.


Stara karta Svete Gore

Успеније Пресвете Богородице

При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.

По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.

Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.

Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.

Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? - К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! - Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? - Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.

Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. - А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.

Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.

Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.

Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит [2], Јеротеј [3] и Тимотеј [4]. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.

Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.


Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. - А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).

И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице...

Одломак из књиге "Житија светих за август", Свети Јустин Ћелијски

 

НАПОМЕНЕ:

1. Успеније, грчки κοιμησς значи: уснуће, заснуће; починак; спавање; смрт; од глаголаκοιμαω заспати; успавати; умирити; спавати; почивати; умрети. Смрт тела као уснуће тела, то је благовест и стварност, коју је једино Богочовек Господ Христос донео свету (ср. Јн. 11, 11-14; Мт. 9, 24)

2. Свети Дионисије Ареопагит празнује се 3 октобра.

3. Свети Јеротеј празнује се 4 октобра.

4. Свети апостол Тимотеј празнује се 22 јануара.

„SUSRETI SA STARCIMA“ – IZ KNJIGE ARHIMANDRITA ALEKSEJA (BOGIĆEVIĆA)

ARHIMANDRIT GRIGORIJE R. M: Pričao si mi o jeromonahu blage duše i tople molitve, Grigoriju. Prošle godine se upokojio u manastiru Svetog Save Osvećenog. Veliki duhovnik, starcem su ga odavno smatrali i on je to bio, ne po godinama već po duhu. O. Aleksej: Pominjem ja njega stalno, a sada sam ga pominjao kad sam pričao o Hilandarskim starcima i duhovnicima. Bio je iz Ovčara, iz manastira Preobraženja. U Preobraženskom manastiru je imao težak monaški put. Došao je u Hilandar među prvima, kad su Srbi monasi ponovo krenuli da dolaze. Nekoliko njih je tada došlo i to je bilo presudno za opstanak Hilandara, zato što po Svetogorskom pravilu, kada u manastiru ostanu samo četiri monaha, taj manastir prelazi pod grčku upravu. U Hilandaru je o. Grigorije obavljao svakojaka poslušanja i nikad nije roptao. Mesio je hleb, dočekivao goste i služio Liturgiju, vozio traktor i radio u polju. Ništa mu nije bilo teško. Bio je zaista izvanredan jeromonah, ali, negde 1982. godine se nešto dogodilo, ja ne znam šta, i on je iz Hilandara otišao u Svetu zemlju. Nije hteo da živi u Jerusalimu, ni u Patrijaršiji, iako su ga zadržavali, nego je otišao u manastir Georgija Hozevita kod starca Amfilohija, Grka. Taj starac Amfilohije Grk bio je slep. Imao je veliku bradu. Starac je tamo živeo još dok je teritorija današnjeg Izraela bila engleska kolonija. Mnoge sam divne priče čuo od tog starca.Zaista sam voleo da idem u manastir Georgija Hozevita, kod o. Grigorija i Starca. Manastir se nalazi na neobičnom mestu, u depresiji, koja je 70 metara niže od površine mora, a manastir je u brdu. Dole, u podnožju brega, teče potok pun riba. Grigorije i ja smo lovili i pržili ribu u sred pustinje Gospodnje. Uveče, kad nisam imao obaveza u Vitlejemu, ja sam odlazio tamo da im pomognem da se odsluži Liturgija. U manastiru je bio i starac Joanikije, on je bio grbav i imao je velike zdravstvene probleme, bio je duhovni sin prepodobnog Jovana Rumuna. Pored njih trojice bio je tu i  Albert, mongoloid Arapin, koji ništa nije znao, mučenik. E to je bilo bratstvo. U  manastiru Svertog Georgija Hozevita, u dolini rečice, u 6. veku je živelo oko 3000 monaha i svi su postradali i skončali mučeničkom smrću od ruku Persijanaca. Njihove su lobanje u jednoj pećini, koja ima metalna vrata. Monasi i dan danas daju bolesnicima po malo zemlje iz te pećine gde su lobanje. Kad se razmuti ta zemlja u vodi, ona bude kao krvava, a Hozevitski mučenici su postradali pre 1.400 godina. Sećam se kad je o. Grigoriju stiglo pismo zahvalnosti iz Australije. Pisala je devojka koja je ozdravila. Njeni roditelji su pisali u manastir, moleći da njihovu teško obolelu kćerku pominju u molitvama. O. Grigorije se za nju stalno molio i poslao im je tu svetu zemlju. Roditelji su razmutili zemlju sa vodom i u bolnici joj dali da popije. Te noći je bolesna devojka, kojoj leka nije bilo, imala viđenje. Videla je na jednom zidu bolničke sobe vrata kroz koja ulaze monasi, jedan za drugim, na stotine njih. Svi polažu ruku na njenu glavu i kažu: „Mi smo Hozevitski.“ I na zaprepašćenje lekara, devojka je ozdravila. Potom je napisala pismo o. Grigoriju. Kad su joj dali lek, odnosno razmućenu zemlju iz te pećine, ona nije znala šta su joj dali ni odakle je taj lek stigao. Tek posle ozdravljenja roditelji su joj ispričali odakle je lek došao. Tada je prvi put čula za manastir Svetog Georgija Hozevita. Eto, to su te priče kojima sam se bogatio tamo. Grigorije i ja bi često čitavu noć proveli na krovu manastira i pričali do zore. To su ravni krovovi, na kojima se noću boravi, zato što tada ima malo svežine, danju je nesnosna žega. A mesec je takav da imaš osećaj da ćeš da ga rukom dohvatiš. Sve je preliveno svetlošću, kao mlekom. I zvezde su potpuno neverovatne, velike i sjajne. Čitavi rojevi,prava zvezdana jata. Tako se jasno vide zbog retkog vazduha, to je neviđena lepota. Mi, gledajući tu lepotu i pričajući o svemu, nismo mogli ni da zaspemo, a ujutru čim ogreje sunce ne može od vrućine da se spava. Grigorije mi je bio velika potpora. I ne samo meni, nego svima koji su dolazili u Svetu Zemlju. I eto, upokojio se. Nije imao ni 70 god. On je obnovio manastir Georgije Hozevita kome je pretila opasnost od rušenja. Temelji su počeli da popuštaju. Kad je umro starac Amfilohije, Grigorije je iste godine prešao u manastir Svetog Save Osvećenog. To mu je bila davnašnja želja, još od kad je došao u Svetu zemlju. I u manastiru Sv. Save Osvećenog bio je kuvar i imao najrazličitija poslušanja, kao što ih je u Hilandaru obavljao i uvek je bio dobre volje. To je ono za čim treba da se teži, za tim potpunim smirenjem. Sebe često uhvatim da sam nervozan i nisam dobre volje, a onda se setim o. Grigorija, i prosto me stid, kako je on imao dobru volju, a nije mu bilo lako. I tamo se upokojio u Gospodu. Eto, čvrsto verujem, da sada pred Gospodom imamo još jednog molitvenika, o. Grigorija Srbina. O Jeromonahu Grigoriju mi je pripovedao i vladika Jovan. Kad je početkom devedesetih godina u Hilandaru bila nastala neka pometnja oko izbora novog igumana, patriarh Pavle je zamolio vladiku Jovana, koji je išao na poklonjenje u Svetu zemlju, da moli Jerusalimskog patrijarha Didora da da otpust jeromonahu Grigoriju, kako bi se vratio u Hilandar za igumana. Vladika Jovan svedoči da je Jerusalimski patrijarh, kad mu je preneo mobu patrijarha Pavla rekao: „Svetitelju se molba ne odbija, ali ja ovu ne mogu da ispunim. Dao bi vam pola mojih monaha, samo ne mogu da se lišim takvog monaha kakav je Grigorije Srbin.“ R. M: Od kad sam prvi put čula o njemu 1990. godine, poželela sam da ga upoznam i Gospod mi ispunio tu želju. Nikad se nismo sreli lično, ali sam čula da je sa radošću čitao „Svetosavsko zvonce.“ Tamo, u manastir Svetog Save Osvećenog je stizalo, neko je od poklonika donosio i mnogo mu se sviđalo. Zbog toga sam srećna. Sve to Bog uredi, gde ne stigne čovek, stigla je reč. O. Aleksej: Divan je bio Grigorije. Pored stalnog molitvenog sećanja na njega, evo još jedne uspomene na o. Grigorija, koju nosim u srcu. Bilo je to na Vidovdan 1988. godine. Uvek sam molitveno obeležavao Vidovdan, a kako je o. Grigorije bio dobar Srbin, pored bratske ljubavi u Hristu vezivala nas je i velika ljubav prema Otadžbini. Došao je o. Grigorije u Vitlejem na Vidovdan, gde smo služili parastos Kosovskim mučenicima.Sa o. Grigorijem je došao arhimandrit Teofil, koji je sada patrijarh jerusalimski. Posle parastosa, po našem starom običaju, valjalo je da se nečim i poslužimo. Tako smo nas trojica otišli na Maslinsku goru u hotel. Maslinska gora je visoko brdo, sa njega se vidi ceo Jerusalim, kao na dlanu. Bilo je kasno popodne. Sedeli smo na vidikovcu i gledali zalazak sunca koje je polako tonulo kao u vatri za kupole Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg, pozlaćujući Hram i plamenom svetlošću bojeći ceo grad. A sa tog istog mesta je u 6. veku, gledajući isti predao koji smo i mi gledali i taj čudesni prizor zalaska sunca, Sveti patrijarh Sofronije ispevao pesmu Svjete tihij (Svetlosti tiha), koja se i dan danas u svim crkvama na večernju čita ili peva. Taj divni prizor nas je  potresao, svi smo ustali. Sadašnji patrijarh Teofilo je na grčkom počeo da peva Fos Ilaron, a mi smo ga pratili. Potom smo i mi na slovenskom pevali Svjete tihij. I to je tako ostalo, taj zadnji eho, pogled na Jerusalim u sunčevom plamenu i dan danas je zapečaćen u mojoj duši. Bilo gde da sam, jedan deo mene stoji na Maslinskoj gori, zajedno sa o. Grigorijem i poje Gospodu slavu pesmom Svjete tihij. Tekst je preuzet iz knjige arhimandrita Alekseja (Bogićevića)  „Susreti sa starcima“ – priredila Radmila Mišev

USPENJE PRESVETE BOGOMAJKE

Kako su protekle

poslednje godine zivota Presvete Bogorodice

Posle Vaznesenja Gospodnjeg o Majci Bozjoj se starao apostol Jovan Bogoslov, a u njegovom odsustvu Presveta je zivela u kuci njegovih roditelja, u blizini gore Eleonske. Za sve Apostole i verujuce, Ona je bila prva uteha i pouka. Besedeci s njima, Majka Bozja je govorila o cudesnim dogadjajima Blagovesti, besemenog zaceca Hrista Spasitelja i rodjenja Hristovog, Njegovog detinjstva, mladosti i uopste zemaljskog zivota.
Kao i Apostoli, Ona je Svojim prisustvom, recju i molitvama gradila i utvrdjivala Hristovu Crkvu. Posle silaska Svetog Duha na dan Pedesetnice, Sveti Apostoli su nekih desetak godina boravili u Jerusalimu, sluzeci spasenju Judejaca, sa zeljom da Presvetu Bogorodicu sto cesce vidjaju i od Nje cuju bozanske reci. Mnogi novoprosveceni verom hriscanskom dolazili su, cak, u Jerusalim da bi culi i videli Presvetu Bogorodicu.
Sacuvana je poslanica sv. Ignjatija Bogonosca iz Antiohije upucena apostolu Jovanu Bogoslovu, koja glasi: "Mnoge zene kod nas zele da posete Presvetu Bogorodicu, i dotaknu prsa koja su hranila Gospoda Isusa, kao i da od Nje cuju mnoge tajne. Kod nas se pronela Njena slava o Djevi i Majci Bozjoj, ispunjenoj blagodacu i svim vrlinama. Kaze se da je Ona u toku progona i nedaca uvek radosna, da u nevolji i bedi ne podleze ogorcenju, ne gnevi se na neprijatelje, nego im cini dobro, u blagostanju je krotka, prema siromasnima milostiva i uvek spremna da im pomogne koliko god moze, snazna je u veri... a Nastavnica i Uciteljica nasem je jos mladom blagocascu (poboznosti) i svim vernima je na svako dobro delo; vise od svih voli smirene, jer je i Sama ispunjena smirenjem... Neiscrpno je Njeno trpljenje kada joj se podsmevaju ucitelji judejski i fariseji. O Njoj su nam kazivali ljudi, dostojni svakog poverenja, da se na osnovu Njene svetosti vidi sjedinjenost angelske i ljudske prirode. Sve ovo pobudilo je kod nas bezmernu zelju da vidimo to nebesko cudo i tako prekrasnu svetlost."
U drugoj poslanici, sv. Ignjatije Bogonosac pise apostolu Jovanu Bogoslovu: "Ako samo budem bio u mogucnosti, doci cu k tebi da se vidim sa svima svetim vernicima koji su sabrani oko tebe, a iznad svega zeleo bih da vidim Majku Isusovu, o kojoj govore da kog svih izaziva divljenje, ljubav i postovanje i svi bi hteli da je vide. Kako i ne bih zeleo da vidim Presvetu Bogorodicu, da sa NJom razgovaram, sa Onom koja je rodila istinitoga Boga!"
Za vreme progona koje je podigao Irod protiv mlade Crkve Hristove (Dap. 12, 1-3), Presveta Djeva Marija se, zajedno sa apostolom Jovanom Bogoslovom, sklonila na 43 godine u Efes, gde je ovom apostolu bilo odredjeno da propoveda Jevandjelje.
Presveta Bogorodica je posecivala Hriscane i u drugim gradovima. Na primer, Ona je bila u Antiohiji kod sv. Ignjatija Bogonosca, kome je pisala: "Doci cu sa Jovanom i tebe cu sa tvojima videti."
Presveta Bogorodica je, takodje, bila i na Kipru kod sv. Lazara »etvorodnevnog, koji je bio tamosnji episkop, zatim na Svetoj Gori Atonskoj, o kojoj je, kako svedoci sv. Stefan Svetogorac, Majka Bozja rekla: "Ovo mesto ce meni biti dodeljeno, dato Mi od Sina i Boga Moga. Bicu pred Bogom zastupnica ovoga mesta."

O spoljasnjem izgledu Presvete Bogorodice

Po predanju, zasnovanom na recima svestenomucenika Dionisija Aeropagita i sv. Ignjatija Bogonosca, sv. Amvrosije Milanski u spisu "O devstvenicama" pise o Majci Bozjoj: "Nije Ona bila samo Djeva telom, nego i duhom, smirena srcem, obazriva u reci, blagorazumna, nemnogoreciva, bogomudra, ne brza na reci, stalno je citala Sveto Pismo, bila je neumorna u trudovima, celomudrena u razgovorima, govoreci sa ljudima kao pred Bogom. NJeno pravilo je bilo: nikoga ne uvrediti, zeleti svima dobro, postovati starije, ne zavideti drugima, izbegavati hvalisanje, biti zdravomislen, voleti vrline.
Kada je Ona uvredila roditelje i kada je bila u zavadi sa srodnicima? Kada se pogordila pred skromnim covekom, podsmehnula slabome, uklonila od siromasnog?
U Njenim ocima nije bilo niceg surovog, nesmotrenog u reci, niceg neprilicnog u delima: skromni pokreti tela, tih nastup, glas ujednacen, telesne oci bile su kod Nje izraz duse, otelovljenje cistote. Sve dane Svoje Ona je posvetila postu. Snu se predavala samo koliko je nuzno, ali i tada, kako je Njeno telo bilo smireno , duh je bio bodar, ponavljajuci u snu ono sto je procitano, ili razmisljajuci o sprovodjenju u delo postavljenih ciljeva ili, pak, planirajuci nove. Iz kuce je izlazila samo u crkvu i to u prisustvu srodnika. Uostalom, mada je i izlazila iz svoga doma u drustvu drugih, najbolja straza za Sebe bila je Ona Sama. Drugi su cuvali smo telo NJeno, a o Svom karakteru brunula je Ona Sama..."
Na osnovu predanja, koje je zabelezio crkveni istoricar Nikifor Kalist, Bogorodica je "bila srednjeg rasta ili, kako drugi smatraju, nesto visa od srednjeg, boja Njenog lica bila je kao boja zrna psenicnog. Njena kosa je bila svetlosmedja i malo zlatasta, bistre oci boje zrele masline, obrve povijene i tamne, nos malo izduzen, usta boje lica i ispunjena slatkim recima, lice nije okruglo niti ostro, nego nekako izduzeno, sake i prsti dugacki... U govoru sa drugima cuvala je uravnotezenost, nije se smejala niti zbunjivala, a posebno se nikada nije gnevila... uvek jednostavna, bez i najmanjeg pritvorstva, bez mekustva. Ona u isto vreme bejase olicenje najuzvisenije smirenosti. Haljine Njene behu jednostavne, bez ikakvih ukrasa, kao sto to pokazuje Njen svesteni pokrov na glavi koji se do danas sacuvao. Ukratko receno, u svemu Njenom bese prisutna ogromna blagodat."
U dnevniku sv. pravednog Jovana Kronstatskog stoji zapisano da mu se javljala Bogorodica: "Na dan 15. avgusta, odnosno Uspenja Bogomatere 1898. godine imao sam cast da u snu prvi put vidim lice Carice Nebeske i slusam Njen najumilniji, blazeni glas koji bodri: Vi, najmilija ceda Oca Nebeskog! Tada osecajuci svoju nedostojnost, gledao sam precisti Lik Njen sa trepetom i mislju: nece li me s gnevom odgurnuti Carica Nebeska! O, Lik Njen presveti i preblagi! O, oci ciste, dobre, smirene, spokojne, velicanstvene, nebesne, bozanstvene! Necu vas zaboraviti, divne oci! Jos minut se produzilo to javljanje, zatim je Presveta necujno iscezla. Najpre je videh kao da je na ikoni, a zatim Ona sidje s nje i podize se i ode."

Zasto smrt Bozje Majke nazivamo Uspenjem?

Rec "uspenje" znaci - pogruzenje u san, usnuce, mirna koncina, upokojenje slicno snu. Koncinu Bozje Majke Crkva naziva Uspenjem zato sto ona "kao da je na kratko usnula i kao da se od sna okrepila".
Divan je bio zivot Preciste Djeve, divno Njeno Uspenje, kako u pesmi peva Sveta Crkva: "Bog vaseljenom ukazuje na Tebe, Carice cudesa koja prevazilaze zakone prirode. I u Rodjenju sacuvao je Tvoje devstvo i u grobu sacuvao od truleznosti telo Tvoje" (kanon 1, pesma 6, tropar 1). U liku Presvete Djeve pobedjeni su zakoni prirode: smrt, koja vraca u zemlju telo sazdano od zemlje. Smrt nije kosnula Njeno telo; rodivsi Boga, sacuvala je Svoje devstvo, i u Uspenju je ostala ziva. Po rodjenju Hristovom, Ona prebiva kao Djeva, a posle smrti prebiva kao ziva. Ona je usnula da bi se probudila za zivot vecnog blazenstva. Prestavila se Zivotu, Izvoru zivota, da bi duse raba Bozjih izbavljala Svojim molitvama.
Praznik Uspenja Presvete Bogorodice naziva se velikim zato sto je na taj dan "Spasitelj svih u svoj slavi Svojoj sreo i zanavek nastanio Majku Svoju kraj Sebe."

Kako se dogodilo Uspenje Bozje Majke?

Okolnosti pod kojim se dogodilo Uspenje Bozje Majke poznate su u Pravoslavnoj Crkvi jos od apostolskih vremena. U prvom veku o Uspenju je pisao svestenomucenik Dionisije Aeropagit, a u drugom veku kazivanje o telesnom preseljenju Presvete Bogorodice na Nebo nalazi se u spisima episkopa Melitona Sardskog. O predanju o Bogorodicinom Uspenju u cetvrtom veku govori sveti Epifanije Kiparski, dok je u petom veku sveti patrijarh Juvenalije Jerusalimski govorio svetoj blagovernoj grckoj carici Pulheriji sledece: "Mada u Svetom Pismu nema povesti o koncini Presvete Bogorodice, ipak o tome imamo saznanja na osnovu najdrevnijeg i najverodostojnijeg predanja." Naime, ovo predanje je detaljno sabrano i izlozeno u crkvenoj istoriji Nikifora Kalista u 14. veku.
Do vremena Svog blazenog Uspenja Presveta Djeva Marija je ponovo boravila u Jerusalimu. Njena slava kao Majke Bozje vec je bila rasprostranjena, te je navukla na Sebe i mnoge protivnike, koji su zeleli da nasrnu na Njen zivot. Medjutim, Bog ju je cuvao od neprijatelja. Dane i noci provodila je u molitvi.
Cesto je dolazila do Groba Gospodnjeg, kadila ovo mesto tamjanom i padala nicice u molitvi. Ne jednom su neprijatelji Spasiteljevi pokusali da je sprece da posecuje sveto mesto i trazili od prvosvestenika da postave strazu radi cuvanja Groba Gospodnjeg. Medjutim, postajuci na cudesan nacin, Duhom Svetim, nevidljiva za strazare, Sveta Djeva je nastavljala da se moli pred Grobom.
U jednoj od takvih poseta Golgoti, pred Nju je stao Arhangel Gavrilo i najavio Joj NJeno skoro preseljenje iz ovog u vecni blazeni zivot nebeski. Kao zalog ovoga, Arhangel Joj je urucio palmovi granu iz Raja, koja je svetlela netvarnom svetloscu Carstva Bozjeg. Posle ove nebeske vesti, Bogorodica se, sa trima devojkama koje su Joj prisluzivale (Sepforom, Evgenijom i Zoilom) vratila u dom sv. Jovana Bogoslova, gde je zivela.
Presveta Djeva se stade pripremati za Svoj odlazak. Ona najpre o tome obavesti svog usinjenika apostola Jovana i pokaza mu svetlosnu granu, ostavljajuci mu u zavet da tu granu pri sprovodu nosi pred odrom Njenim. Sveti ap. Jovan odmah pozva apostola Jakova, prvog episkopa jerusalimskog i sve srodnike i bliznje i sve Hriscane ne samo u Jerusalimu, nego i po okolnim gradovima i selima. Svima njima Presveta Bogorodica poce da besedi o tome kako Joj se javio Arhandjeo i najavio da ce se uskoro preseliti u zivot vecni. Dok je Presveta Bogorodica govorila, svi sabrani su plakali, a Ona ih je savetovala da ne placu, nego da se raduju Njenom odlasku, posto ih Ona nece ostaviti sirote, vec ce se pred Prestolom boga Zivoga jos usrdnije moliti za njih i za citav svet. Jos im je zavestala da Njeno telo bude pogrebeno u Getsimanskom vrtu, jer tamo bese grobnica svetih pravednih roditelja Njenih Joakima i Ane i svetog pravednog Josifa, zarucnika Njenog.
Dok je Ona izdavala predsmrtne naloge, iznenada nastade huk veliki sa neba i mnostvo oblaka okruzi dom svetog Jovana Bogoslova; jer po Bozjem naredjenju Sveti Andjeli uzese Svete Apostole rasejane po raznim krajevima vaseljene radi propovedi Jevandjelja i neocekivano ih donesose na oblacima u Jerusalim i spustise pred vrata kuce u kojoj je ziveka Mati Bozja. Ugledavsi jedan drugoga, Apostoli su se radovali i sa nedoumicom pitali: "Koji je razlog zbog koga nas Gospod sve ovde sabra?" Sveti Jovan Bogoslov ih doceka sa radosnim suzama, kazujuci im da ce se Presveta Bogorodica uskoro preseliti ka Gospodu.
Usavsi k Majci Bozjoj i videvsi je preispunjenu nebeskom radoscu, kako blagolepno sedi na Svome odru, Apostoli je pozdravise i ispricase o Svom cudesnom sabranju. Presveta bogorodica proslavi boga sto je uslisio Njenu molitvu i ispunio zelje Njenog srca. Potom im Presveta Bogorodica isprica o Svom skorom prelasku u zivot vecni, a Sveti Apostoli se kupahu u suzama. Presveta Bogorodica ih je tesila govoreci: "Ne placite, prijatelji i ucenici Hristovi, i moju radost ne pomucujte svojom tugom, nego se radujte sa Mnom, jer odlazim Sinu i Bogu svome." Dok je Bogomati ovako tesila Apostole, pojavi se i apostol Pavle sa svojim ucenicima: Dionisijem Areopagitom, divnim Jerotejem, bozanstenim Timotejem i drugima iz reda sedamdesetorice Apostola. Sve njih je sabrao Sveti Duh da bi se udostojili poslednjeg blagoslova Presvete Djeve Marije i da bi sa svakim blagoljepijem pripremili pogrebenje Majke Gospodnje.
Svakog od njih Ona je po imenu pozivala k Sebi, blagoslovila i odala pohvalu njegovoj veri i trudu u propovedi Hristovog Jevandjelja, svakom je pozelela vecno blazenstvo i zajedno sa svima njima se pomolila za mir i blagodtanje celog sveta.
U petnaesti dan meseca avgusta nastade treci cas, kada je trebalo da se zbude Uspenje Majke Bozje. U odaji u kojoj je Bogomati lezala gorelo je mnogo sveca. Sveti Apostoli su, uz pojanje i slavoslovlje, stajali kraj blagolepno ukrasenog odra na kojem je lezala Precista Djeva Bogorodica. Presveta Bogorodica se neprestano molila, ocekujuci Svoje upokojenje i dolazak Svog prezeljenog Sina i Gospoda.
Odjednom odaju obasja neizreciva Svetlost Bozanske Slave i oni koji su ovo videli bili su zahvaceni poboznim trepetom. U lucama neizmerne Svetlosti, ka Presvetoj sa Nebesa sidje Sam Car Slave Hristos pracen mnostvom Arhandjela, Andjela i drugih Nebeskih Sila, zajedno sa pravednim dusama Praotaca i Proroka koji su od davnina prorokovali rodjenje Presvete Djeve. Videvsi Svoga Sina, Majka Bozja se uspravi sa odra i pokloni Hristu, govoreci: "Velica dusa moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasu mojemu, jer pogleda na smirenje sluskinje Svoje!" Gospod tada Svoju Majku pozva da predje u Vecni Zivot, a Presveta Djeva - ponovivsi kao nekada u Blagovestima: "Neka mi bude po reci Tvojoj" (Lk. 1, 38) - opet leze na odar i bez ikakvog telesnog stradanja, kao da zaspa slatkim snom, jer je bila bez greha, predade dusu u ruke Svoga Sina i Boga.
Tada otpoce radosno arhangelsko i angelsko pojanje. Prateci cistu dusu Bogoneveste ka Nebesima, sa bogobojazljivim strahom kao Carici Nebeskoj, Angeli su uzvikivali: "Raduj se, Blagodatna, Gospod je s Tobom, blagoslovena si Ti medju zenama!" Nebeske dveri se tajanstveno otvorise i Heruvimi i Srafimi sa radoscu proslavise susret sa dusom Presvete Bogorodice. Blagodatno lice Bogorodicino sijalo je slavom Bozanstvenog devstva, a od tela NJenog vijao je najkrasniji miomir.
Bogobojaznivo i sa strahom Sveti Apostoli se poklonise Gospodu, Koji sa slavom vaznese na Nebo dusu Svoje Majke, i sa placem okruzise odar Presvete bogorodice. Oni pristupise i celivase Njeno presveto telo, odajuci mu svecano postovanje, i time se osvecivahu i ispunjavahu blagodacu i duhovnom radoscu. Svemoguca sila Bozja koja iz Njenog svetog tela isticase, isceljivase bolesne koji sa verom i ljubavlju dodirivase Njen svesteni orar.
Oplakujuci svoj rastanak na zemlji sa Majkom Bozjom, Apostoli savrsise pogrebenje NJenog precistog tela. Sveti apostoli Petar, Pavle, Jakov, sa drugima iz reda dvanaestorice Apostola, ponesose na svojim plecima odar na kojem je lezalo telo Svagdadjeve Marije. Sveti Jovan Bogoslov isao je ispred svih sa rajskom svetlozracecom granom, a ostali Apostoli i mnostvo vernih pratili su odar sa svecama i kadionicama, pevajuci svestene pesme. Ova svecana povorka kretala se od Siona, kroz celi Jerusalim, sve do Getsimanije.
Pogrebna povorka sa precistim telom Bogomatere kretala se od Siona kroz Jerusalim ka Getsimaniji. Odjednom se iznad nje javi zlatokrug od oblaka, slican vencu, blistajuci silnom svetloscu. I iz njega se razlegase predivno andjelsko pojanje koje ispunjavase vazduh, za sve bivajuci cujno. Taj blestavi oblak sa Nebeskim pojcima kretase se vazduhom ponad pogrebne povorke do samom mesta pogrebenja.
Zitelji Jerusalima koji nisu verovali u Hrista, porazeni neuobicajenim i velicanstvenim prizorom i ozlobljeni pocastima ukazanim Majci Bozjoj, izvestise o svemu prvosvestenike i knjizevnike. Ostrasceni zaviscom i mrznjom prema svemu sto podseca na Hrista, ovi poslase sluge da rasteraju povorku i spale telo Majke Bozje. Pobesneli narod i vojnici sa jaroscu se ustremise na Hriscane, ali venac od oblaka spusti se na zemlju i nacini pregradu kao zid. Gonioci su mogli cuti korake i pojanje, ali ne mogahu videti nikoga iz povorke. Mnoge od njih Sveti Angeli oslepese, tako da su se vratili u grad pipajuci i bauljajuci.
Jedan judejski svestenik iz zavisti i neprijateljstva prema Majci Isusa Nazarecanina htede da prevrne odar na kome je bilo telo Presvete Djeve, ali mu nevidljivi Andjeo Bozji odsece obe ruke koje se dotakose odra. Videvsi uzas koji mu se dogodi, on pade na zemlju i poce da vapije Svetim Apostolima: "Smilujte se na mene, sluge Hristove!" Gorko se pokaja i sa verom ispovedi Majku Bozju i Hrista Spasitelja i tada dobi isceljenje, i obe ruke mu se vratise na mesto na kojem su bile, i on se prikljuci onima koji idjahu za telom Bogomajke, postavsi od tada revnosni pristalica Hristov.
Kada je povorka stigla u Getsimaniju, tamo je sa placem i ridanjem pocelo poslednje celivanje precistog tela Bogomaterinog. Tek uvece Sveti Apostoli su mogli da ga poloze u grob i velikim kamenom zatvore ulaz u pecinu. Sveti Apostoli provedose kraj groba Presvete Bogorodice u Getsimanskom vrtu tri dana, moleci se i pevajuci psalme.
Po promislu Bozjem apostolu Tomi nije bilo sudjeno da prisustvuje pogrebu Majke Bozje. Dosavsi treci dan u Getsimaniju, on se gorkim suzama okrenu ka grobu i glasno izrazi zalost sto se ne udostoji poslednjeg blagoslova Majke Bozje i oprostaja sa Njom. Sazalivsi se na njega, Apostoli odlucise da otv ore grob, i omoguce mu utehu poslednjeg poklonjenja svestenim ostacima Svagdadjeve. Ali, otkrivsi grob, oni u njemu nadjose samo Njene pogrebne ovoje iz kojih se sirio nebeski miomir, i na taj nacin se osvedocise prizorom divnog vaznesenja na Nebo tela Presvete Djeve.
Uvece istog dana, kada se Apostoli sabrase u domu da veceraju, dok su prinoseci blagodarenje uznosili k nebu komad hleba ostavljen u cast Gospoda, javi im se Majka Bozja, okruzena mnostvom Andjela, i rece: "Radujte se! Ja sam s vama u sve dane doveka". Ovo je tako obradovalo Apostole i sve koji su bili sa njima, te oni uskliknuse: "Presveta Bogorodice, pomozi nam!" Tako je uspostavljen pocetak cina uznosenja panagije, tj. uznosenja hleba u cast Majke Bozje, koji se i do danas ocuvao u manastirima.
Od tada Sveti Apostoli se sami uverise i svu Crkvu uverise u to da Precista Mater Bozja bi u treci dan posle pogrebenja vaskrsnuta od Sina i Boga Svoga i u telu vaznesena na Nebo. Sveti Apostoli ponovo udjose u grob i uzese plastanicu ostavljenu za utehu tuznima i kao nelazno svedocanstvo Bogomaterinog ustanuca iz groba.
Praznik Uspenja Presvete Bogorodice se do danas s posebnom svecanoscu praznuje u Getsimaniji, na mestu Njenog pogrebenja. Zapravo, nigde srce ne biva tako potreseno tugom zbog rastanka sa Bozjom Majkom i nigde se ne ispunjava takvom radoscu i verom u Njeno beskrajno i neprestano materinsko posredovanje za svet kao tamo, na mestu Njenog pogrebenja.