„SUSRETI SA STARCIMA“ – IZ KNJIGE ARHIMANDRITA ALEKSEJA (BOGIĆEVIĆA)

ARHIMANDRIT GRIGORIJE R. M: Pričao si mi o jeromonahu blage duše i tople molitve, Grigoriju. Prošle godine se upokojio u manastiru Svetog Save Osvećenog. Veliki duhovnik, starcem su ga odavno smatrali i on je to bio, ne po godinama već po duhu. O. Aleksej: Pominjem ja njega stalno, a sada sam ga pominjao kad sam pričao o Hilandarskim starcima i duhovnicima. Bio je iz Ovčara, iz manastira Preobraženja. U Preobraženskom manastiru je imao težak monaški put. Došao je u Hilandar među prvima, kad su Srbi monasi ponovo krenuli da dolaze. Nekoliko njih je tada došlo i to je bilo presudno za opstanak Hilandara, zato što po Svetogorskom pravilu, kada u manastiru ostanu samo četiri monaha, taj manastir prelazi pod grčku upravu. U Hilandaru je o. Grigorije obavljao svakojaka poslušanja i nikad nije roptao. Mesio je hleb, dočekivao goste i služio Liturgiju, vozio traktor i radio u polju. Ništa mu nije bilo teško. Bio je zaista izvanredan jeromonah, ali, negde 1982. godine se nešto dogodilo, ja ne znam šta, i on je iz Hilandara otišao u Svetu zemlju. Nije hteo da živi u Jerusalimu, ni u Patrijaršiji, iako su ga zadržavali, nego je otišao u manastir Georgija Hozevita kod starca Amfilohija, Grka. Taj starac Amfilohije Grk bio je slep. Imao je veliku bradu. Starac je tamo živeo još dok je teritorija današnjeg Izraela bila engleska kolonija. Mnoge sam divne priče čuo od tog starca.Zaista sam voleo da idem u manastir Georgija Hozevita, kod o. Grigorija i Starca. Manastir se nalazi na neobičnom mestu, u depresiji, koja je 70 metara niže od površine mora, a manastir je u brdu. Dole, u podnožju brega, teče potok pun riba. Grigorije i ja smo lovili i pržili ribu u sred pustinje Gospodnje. Uveče, kad nisam imao obaveza u Vitlejemu, ja sam odlazio tamo da im pomognem da se odsluži Liturgija. U manastiru je bio i starac Joanikije, on je bio grbav i imao je velike zdravstvene probleme, bio je duhovni sin prepodobnog Jovana Rumuna. Pored njih trojice bio je tu i  Albert, mongoloid Arapin, koji ništa nije znao, mučenik. E to je bilo bratstvo. U  manastiru Svertog Georgija Hozevita, u dolini rečice, u 6. veku je živelo oko 3000 monaha i svi su postradali i skončali mučeničkom smrću od ruku Persijanaca. Njihove su lobanje u jednoj pećini, koja ima metalna vrata. Monasi i dan danas daju bolesnicima po malo zemlje iz te pećine gde su lobanje. Kad se razmuti ta zemlja u vodi, ona bude kao krvava, a Hozevitski mučenici su postradali pre 1.400 godina. Sećam se kad je o. Grigoriju stiglo pismo zahvalnosti iz Australije. Pisala je devojka koja je ozdravila. Njeni roditelji su pisali u manastir, moleći da njihovu teško obolelu kćerku pominju u molitvama. O. Grigorije se za nju stalno molio i poslao im je tu svetu zemlju. Roditelji su razmutili zemlju sa vodom i u bolnici joj dali da popije. Te noći je bolesna devojka, kojoj leka nije bilo, imala viđenje. Videla je na jednom zidu bolničke sobe vrata kroz koja ulaze monasi, jedan za drugim, na stotine njih. Svi polažu ruku na njenu glavu i kažu: „Mi smo Hozevitski.“ I na zaprepašćenje lekara, devojka je ozdravila. Potom je napisala pismo o. Grigoriju. Kad su joj dali lek, odnosno razmućenu zemlju iz te pećine, ona nije znala šta su joj dali ni odakle je taj lek stigao. Tek posle ozdravljenja roditelji su joj ispričali odakle je lek došao. Tada je prvi put čula za manastir Svetog Georgija Hozevita. Eto, to su te priče kojima sam se bogatio tamo. Grigorije i ja bi često čitavu noć proveli na krovu manastira i pričali do zore. To su ravni krovovi, na kojima se noću boravi, zato što tada ima malo svežine, danju je nesnosna žega. A mesec je takav da imaš osećaj da ćeš da ga rukom dohvatiš. Sve je preliveno svetlošću, kao mlekom. I zvezde su potpuno neverovatne, velike i sjajne. Čitavi rojevi,prava zvezdana jata. Tako se jasno vide zbog retkog vazduha, to je neviđena lepota. Mi, gledajući tu lepotu i pričajući o svemu, nismo mogli ni da zaspemo, a ujutru čim ogreje sunce ne može od vrućine da se spava. Grigorije mi je bio velika potpora. I ne samo meni, nego svima koji su dolazili u Svetu Zemlju. I eto, upokojio se. Nije imao ni 70 god. On je obnovio manastir Georgije Hozevita kome je pretila opasnost od rušenja. Temelji su počeli da popuštaju. Kad je umro starac Amfilohije, Grigorije je iste godine prešao u manastir Svetog Save Osvećenog. To mu je bila davnašnja želja, još od kad je došao u Svetu zemlju. I u manastiru Sv. Save Osvećenog bio je kuvar i imao najrazličitija poslušanja, kao što ih je u Hilandaru obavljao i uvek je bio dobre volje. To je ono za čim treba da se teži, za tim potpunim smirenjem. Sebe često uhvatim da sam nervozan i nisam dobre volje, a onda se setim o. Grigorija, i prosto me stid, kako je on imao dobru volju, a nije mu bilo lako. I tamo se upokojio u Gospodu. Eto, čvrsto verujem, da sada pred Gospodom imamo još jednog molitvenika, o. Grigorija Srbina. O Jeromonahu Grigoriju mi je pripovedao i vladika Jovan. Kad je početkom devedesetih godina u Hilandaru bila nastala neka pometnja oko izbora novog igumana, patriarh Pavle je zamolio vladiku Jovana, koji je išao na poklonjenje u Svetu zemlju, da moli Jerusalimskog patrijarha Didora da da otpust jeromonahu Grigoriju, kako bi se vratio u Hilandar za igumana. Vladika Jovan svedoči da je Jerusalimski patrijarh, kad mu je preneo mobu patrijarha Pavla rekao: „Svetitelju se molba ne odbija, ali ja ovu ne mogu da ispunim. Dao bi vam pola mojih monaha, samo ne mogu da se lišim takvog monaha kakav je Grigorije Srbin.“ R. M: Od kad sam prvi put čula o njemu 1990. godine, poželela sam da ga upoznam i Gospod mi ispunio tu želju. Nikad se nismo sreli lično, ali sam čula da je sa radošću čitao „Svetosavsko zvonce.“ Tamo, u manastir Svetog Save Osvećenog je stizalo, neko je od poklonika donosio i mnogo mu se sviđalo. Zbog toga sam srećna. Sve to Bog uredi, gde ne stigne čovek, stigla je reč. O. Aleksej: Divan je bio Grigorije. Pored stalnog molitvenog sećanja na njega, evo još jedne uspomene na o. Grigorija, koju nosim u srcu. Bilo je to na Vidovdan 1988. godine. Uvek sam molitveno obeležavao Vidovdan, a kako je o. Grigorije bio dobar Srbin, pored bratske ljubavi u Hristu vezivala nas je i velika ljubav prema Otadžbini. Došao je o. Grigorije u Vitlejem na Vidovdan, gde smo služili parastos Kosovskim mučenicima.Sa o. Grigorijem je došao arhimandrit Teofil, koji je sada patrijarh jerusalimski. Posle parastosa, po našem starom običaju, valjalo je da se nečim i poslužimo. Tako smo nas trojica otišli na Maslinsku goru u hotel. Maslinska gora je visoko brdo, sa njega se vidi ceo Jerusalim, kao na dlanu. Bilo je kasno popodne. Sedeli smo na vidikovcu i gledali zalazak sunca koje je polako tonulo kao u vatri za kupole Hrama Vaskrsenja Gospodnjeg, pozlaćujući Hram i plamenom svetlošću bojeći ceo grad. A sa tog istog mesta je u 6. veku, gledajući isti predao koji smo i mi gledali i taj čudesni prizor zalaska sunca, Sveti patrijarh Sofronije ispevao pesmu Svjete tihij (Svetlosti tiha), koja se i dan danas u svim crkvama na večernju čita ili peva. Taj divni prizor nas je  potresao, svi smo ustali. Sadašnji patrijarh Teofilo je na grčkom počeo da peva Fos Ilaron, a mi smo ga pratili. Potom smo i mi na slovenskom pevali Svjete tihij. I to je tako ostalo, taj zadnji eho, pogled na Jerusalim u sunčevom plamenu i dan danas je zapečaćen u mojoj duši. Bilo gde da sam, jedan deo mene stoji na Maslinskoj gori, zajedno sa o. Grigorijem i poje Gospodu slavu pesmom Svjete tihij. Tekst je preuzet iz knjige arhimandrita Alekseja (Bogićevića)  „Susreti sa starcima“ – priredila Radmila Mišev