ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?СВ. ЈОВАН ШАНГАЈСКИ И САНФРАНЦИСКИ

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт 26,30, Мк 14, 26, Лк 22,39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн 17). Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт 26, 36, Мк 14, 32, Јн 18,1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт 26, 37, Мк 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: „Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном“. И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се. Двапут је Господ прекидао Своју молитву – долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. „Дух је срчан, али је тело слабо“ (Мт 26,41; Мк 14,38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк 22, 44). За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу – „Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. – Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја“. Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, „нераздељиво и неразлучно“ (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји ао од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској – хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн 5, 30), духовна Му је храна била – да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости – Богом’. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао – ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га гласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак пон 21,22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу. И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна – човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. „Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се“, – правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина – Наступио је час кад је све то морало да се испуни. Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, – добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме. Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања – Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба – сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, – „све је пред њим откривено“, – али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи „ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио“. Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн 16,31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи… Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн 8,29,10,30). Али, даби осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: „Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио?“ И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу. Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле „овце из другог тора“, Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подгинутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: „Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао“. И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја – спасење људског рода: „Оче, прослави име Твоје“ -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, „Против Евномија“, књ. 4). „И прославио сам, и опет ћу прославити“ – чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 ,26; Еф. 1, 9; 3, 9).И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти – Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26,53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму? Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12,11) и сада Исус, желећи само једно – да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти (“Тачно изложење православне вере“, књига III, главе 18,20,23,24; Блажени Теофилакт; Јованова „Лествица“, Беседа шеста, „0 памћењу смрти“). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима (“Лествица“, тамо; Блажени Августин; „Тачно изложење православне вере“, књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова. За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим. Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша „чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих – и нико ме не заступи“ (Пс. 68,21; Ис. 63, 5) – него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног грена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, „Против Евномија“, књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног – испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, „са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти“, по речи Светог Павла. Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: „Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију – народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да „види дане добре“ Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом свијим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом – да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће – избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља -једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом – страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то – да се испуни Тоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја“. „0 чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној“ (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој (“Тачно изложење православне вере’, књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22,43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдање покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиji. Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве (’Тачно изложење православне вере“, књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: „Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење“ Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учигеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: „Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?“ И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи – испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2 Петр 1,4). Учинивши дело „које Му је Отац дао да испуни’, Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао „пре постања света“ (Јн 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр 10,13). Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спаења (Јевр. 5.9), Христос и по узласку на небеса пребива „у две природе несливено познаван“ (Богородичин догм, шести глас), „две воље у двема природама имајући во вјеки“ (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да „суди живима и мртвима“, када ће као Цар, не само ио Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да „буде Бог све у свему“ (1.Кор. 15,28).

ГЕТСИМАНСКИ ВРТ

Христова молитва.

Кад Исус са апостолима дође по ноћи на подножје Маслинове горе, уђе у Гетсимански врт, гдје је често с њима долазио и Богу се молио. Близу улаза у врт остави апостоле, а поведе са собом само Петра, Јакова и Јована, и уђоше у врт. Тада постаде тужан, јер се приближаваху Његове муке, и рече им: »Жалосна је душа моја до смрти. Останите овдје и будите будни.«
Он отиде мало даље, паде лицем на земљу и мољаше се Богу: »Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова! Али опет не, како ја хоћу, него, како Ти хоћеш!« И кад устаде од молитве, поврати се ученицима и нађе их гдје спавају, па рече: »Зар не могосте један час да будете будни са мном? Бдите и молите се Богу, да не паднете у напаст, јер је дух храбар, али је тијело слабо.«
Онда опет оде од њих и помоли се Богу: »Оче мој, ако ме не може ова чаша мимоићи, да је не пијем, нека буде воља Твоја!« Па се врати ученицима и нађе их опет, гдје спавају, јер им очи бјеху отежале, и нису знали, шта би му одговорили:
Остави их, отиде и по трећи пут се помоли Богу говорећи исте ријечи. Обузе га смртни страх и још се усрдније молио; да крвави зној капаше са Његовог лица на земљу.. И јави Му се тада анђео с неба и крепио Га је.
Тада устаде од молитве, дође тројици ученика, који су опет спавали, и рече им: »Једнако спавате и почивате? Доста је; дође час; ево се предаје Син човјечји у руке грјешницима. Устаните, да идемо. Ево се приближи издајник мој.«
*
Тако почиње страдање Христово; Исус је страдао у име људскога рода, чије је гријехе узео на Себе. Зато је хтио да трпи на исти начин, како би и остали људи трпјели.


Хватање Исуса.

Јуда је знао, да Исус често долази на молитву у Гетсимански врт, и да је ноћу сам са апостолима, без народа. Зато дође овдје водећи чету војника и гомилу слугу фарисејских са буктињама, наоружаних ножевима и кољем, које су послали првосвештеници и старјешине, да Христа ухвате. Да би познали Исуса међу ученицима, Јуда им бјеше прије тога дао знак: »Кога ја пољубим,. онај је; држите Га и водите!«
Кад дођоше, Јуда приступи Исусу и рече: »Здраво, учитељу!« и пољуби Га. А Исус рече: »Јудо! Зар пољупцем издајеш Сина човјечјег?« Онда упита војнике: »Кога тражите?« — »Исуса Назарећанина«, рекоше они. Исус одговори: »Ја сам то. Пустите ове друге, нека иду.« Тада они приступише и метнуше руке на Исуса.
Кад ученици то видјеше, рекоше: »Господе, да бијемо мачем?« Петар је имао мач, те га извади, удари слугу првосвештеникова и одсијече му десно ухо. А Исус рече Петру: »Врати мач свој на мјесто његово, јер сви, који се маше за мач, од мача ће погинути. Зар да не пијем чашу, коју ми је дао Отац?« И дохвати се уха слугиног и излијечи га.
А људима, који су пошли на Њега, Исус рече: »Као на разбојника изашли сте с мачевима и с кољем, да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и нисте ме ухватили; али сад је ваш час, и област таме.
Тада Га они ухватише, свезаше и поведоше. А ученици Га оставише сви и разбјегоше се.
*

Исус није хтио да избјегне своје страдање, јер је драговољно хтио, да се жртвује за људски род. Зато се није бранио, нити је дао апостолима, да Га бране, већ се мирно предао, да Га воде у руке непријатеља. Он је знао, да Себе треба да жртвује ради спасења људског рода.

О НЕБЕСКОМ ЗАСТУПНИШТВУ ПРЕСВЕТЕ БОГОМАТЕРЕ

Пресвета Владарка Богородица је - наша небеска заступница и покровитељка. Зато треба да јој чешће прибегавамо са молитвама. Она је - утеха ожалошћених, заштитница увређених, милосрдна покровитељица сирочади и немоћних, а целог рода хришћанског - чврста и необорива заштита, покровитељка и сила.

Зато Свети оци постављају као правило свима који желе да се спасу, да чешће и усрдно читају молитвени поздрав арханђела Гаврила Божјој Матери: Богородице Дево, радуј се, благодатна Маријо, Господ је с Тобом. Благословена си ти међу женама и благословен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших.

Свети оци заповедају да се ова молитва у себи прочита, кад год часовник откуца који сат, јер нам он својим откуцавањем напомиње да је то последњи дан нашег живота, па зато да будемо готови, кад нас Господ позове на Суд. Јер у чему нас позив затекне, у томе ће нам се судити. Човек који зна да је крив, боји се суда земаљског, сви смо ми криви пред Богом, па треба да се бојимо Његовог Вечног Суда. Зато, док имамо времена, пожуримо да умилостивимо Судију и умолимо милосрдну хришћанску Заступницу Пресвету Деву Марију Богородицу, да нас заштити, сачува и спасе, јер она све може својим заузимањем пред Престолом Сина свога.

Манастир Рукумија, 1998.

О СРЕБРОЉУБЉУ

Среброљубље је ненасита жеља богатства и смртни грех, слично осуђивању и другим гресима, јер среброљупцу новац замењује Бога. Среброљубац се не нада у Бога него у новце своје; а кад их губи, пада у душегубну тугу; а неки чак лишавају себе и живота; док неки из ненасите жеђи за новцем убијају друге, да би се користили њиховом имовином. Најстрашнији пример нам пружа Јудам који је продао Учитеља и Господа за сребрнике, а потом се обесио. Треба у самом почетку искорењивати ову злу страст, у противном, она ће, кад ојача, да погуби човека. Свети апостол Павле у својој посланици Тимотеју говори о среброљубљу следеће: кад имамо храну и одећу, овим да будемо задовољни. А који хоће да се обогате, упадају у напасти и замке, и у многе луде и шкодљиве жеље, које потапају човека у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, које неки желећи заблудише од вере, и на себе навукоше муке велике. А ти, о човеле Божји, бежи од овога (6,8-11). И апостол Јаков говори: Ходите ви, богати сад, плачите и ридајте због ваших љутих невоља које миду на вас. Богатство ваше иструну, и хаљине ваше поједоше мољци. Злато ваше и сребро зарђа, и рђа њихова биће сведочанство против вас, и извешће тела ваша као огањ, који стекосте у последње дане (5,1-3). Није узалуд рекао свети апостол Павле да је среброљубље корен свих зала, јер оно доводи људе до отпадања од вере. Јер среброљубац има једну бригу, једну ненаситу жељу - да увећа своје богатство. Среброљубац нема празника. Он ако је и дошао у храм Божји, само о томе мисли, како би замишљено или започето дело успешниеј завршио, израчунава колико ће од њега имати користи, и тако је он само телом у храму, док се душа његова наслађује среброљубљем, подражавајући Јуди издајнику. Наступа време поста, време духовног припремања за исповест и Свето Причешће, - среброљубац и у те свете дане мисли само о својој материјалној користи, а не о спасењу душе.

Други има велико богатство, али се топи од жеље да га удвоји; и тако, помрачен страшћу ненаситог среброљубља, бива његовом играчком до гроба и тамо ће имати удела са онима који су, уместо Богу, клањали се златном телету.

И Господ је рекао да је тешко богатоме ући у Царство небеско (Мат. 19,23). Наследници овог царства биће само они богаташи који богатство своје деле сиромасима, а немилостиви неће бити од Бога помиловани. Проповедник покајања, Свети Јован Крститељ, говорио је онима који су му долазили: Ко има две хаљине, да да једну ономе који нема (Лк. 3,11). Ето како је о милостињи учио Претеча Господњи. Други, који имају велико богатство, мало шта одвајају и дају сиромасима; они ће малу награду и промити од Бога, по речима у Еванђељу: каквом мером мерите, и вама ће се мерити (Мт. 7,2). Ко оскудно сеје, оскудно ће пожњети (2. Кор. 9,6). А ако има мало, па и од тога одваја и дели, таква жртва прима се за велику, што се види из примера оне еванђељске удовице, која је у црквену касу приложила свега две паре, док су други прилагали много веће суме у сребру и злату, али је Господ њен прилог оценио као већи од прилога богаташа, који су давали од свога сувишка, а она је дала све што је имала. Зато треба себе принуђавати на милостињу и помагати сиромахе и беднике чиме год можемо. Господ је рекао: благо милостивима, јер ће бити помиловани (Мт. 5,7). А тешко немилостивима, јер неће бити помиловани у Дан Страшног Суда. Онда ће им Господ рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41).

О СТРАХУ БОЖЈЕМ

Треба имати страх од Бога - не употребљавати узалуд име Божје, и уопште се не клети именом Божјим и говорити: "Бог ми је сведок". А особито не треба положити лажну заклетву, то јест лажно се заклињати...

На почетку сваког доброг дела треба се усрдно помолити Богу, и Господ ће помоћи да се оно успешно заврши. Велику помоћ у спасењу ваше душе доприноси испуњавање овог правила: Обавезно сваког дана посвети мало времена размишљању о своме животу, контролисати себе како живимо и шта себи припремамо. Тиме ће се у нама пробудити спасоносни страх од Бога, страх од вечног мучења. Али ово правило биће онда од користи, ако обавезно сваког дана будемо мислили о спасењу своје душе и трудили се у томе.

Наравно, треба разумети да је "почетак мудрости - страх од Господа"; али то бојање Бога само је почетак мудрости, док је врхунац мудрости светитељска љубав према Богу - без икаквог страха.

МОЛИТВА НЕБЕСНОЈ ЈЕРАРХИЈИ

Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Непобједимаја и непостижимаја и божественајаа сило чеснаго и животворјашчаго креста, не
остави нас гријешних.
Свјати архангели и ангели, молите о нас гријешних.
Свјати Јоване, пророче и Претечо и Креститељу Господа нашег Исуса Христа, моли за нас
гријешних.
Свјати славни апостоли, молите о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Свјати славни мученици молите о нас гријешних.
Свјати первомучениче архиђаконе Стеване, моли о нас гријешних.
Свјатаја првомученице Текло, моли о нас грешних.
Свјати великомученици Георгије и Димитрије, молите о нас гријешних.
Свјати великомученици Теодоре и Прокопије, молите о нас гријешних.
Свјати мучениче Трифуне, моли Бога о нас.
Свјати свјашченомученици Харалампије и Василије, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Саваитски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Синајски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Раитски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици Атонски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномученици српски, молите о нас гријешних.
Свјати преподобномучениче Јулијане, моли о нас гријешних.
Свјатаја преподобномученице Февронијо, моли о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Преподобни и богоносни оци наши, пастирије и учитељије молите о нас гријешних.
Преподобни и богоносни оци наши, пастирије и учитељије молите о нас гријешних.
Преподобни и богоносни оци наши, пастирије и учитељије молите о нас гријешних.
Преподобнија матери нашја, молите о нас гријешних.
Преподобнија матери нашја, молите о нас гријешних.
Преподобнија матери нашја, молите о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Преподобни оче Симеоне Мироточиви, моли Бога о нас.
Преподобни оче Саво, моли Бога о нас.
Преподобни оче Арсеније, моли Бога о нас.
Преподобни оче Јанићије, Девички моли Бога о нас.
Преподобни оче Василије, Острошки моли Бога о нас.
Преподобни оче Петре Коришки, моли Бога о нас.
Преподобни оче Прохоре Пчињски, моли Бога о нас.
Преподобни оче Гавриле Лесновски, моли Бога о нас.
Преподобни оче Јоване Рилски, моли Бога о нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Преподобнаја мати наша Параскево, моли Бога о нас.
Преподобнаја мати наша Анастасије, моли Бога о нас.
Преподобнаја мати наша Евгеније царице, моли Бога о нас.
Преподобнаја мати наша Ефимије, моли Бога за нас.
Преподобнаја мати наша Ангелино, моли Бога о нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Свјатитељу оче Николаје, моли Бога о нас.
Свјатитељу оче Василије, моли Бога о нас.
Свјатитељу оче Јоване Златоусти, моли Бога о нас.
Свјатитељу оче Григорије Богослове, моли Бога о нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Свјати вси мученици српски, молите за нас гријешних.
Свјати вси мученици руски, молите о нас гријешних.
Свјати во свјатих Атонских, молите о нас гркјешних.
Свјати вси свјатих Јерусалемски, молите о нас гријешних.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас.
Пресвјатаја Богородице, спаси нас. Амин.

(Свети Николај Охридски и Жички)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

Христос је беседио на гори (Матеј 5-7), ја се усуђујем беседити само под гором. Невидљиви Христос и данас стоји на гори, тј. на висини, и беседи људима кроз своје јеванђеље и кроз дух свој, а ја стојим под гором, ослушкујем Христа и говорим браћи својој, која се налазе заједно са мном у низини.


Христос је говорио с ауторитетом, ја говорим без ауторитета. Сав мој ауторитет је у мени, не ван мене; не у моме пореклу или звању или мисији, но у мојој вери, којом живим, и у мојој љубави, с којом предлажем своју веру браћи својој. Ја само предлажем своју веру, ја је ником не намећем. Да ли ће ко усвојити моју веру? Ако је нико од људи не усвоји, ја ћу остати сам под гором, - сам са својом вером. Но такве самоће ја се не плашим. Ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим једне празније самоће, - плашим се самоће без вере.


Ја бих желео, да моју веру усвоје сви они, који су осетили самоћу без вере, или, празнину живота без вере. Не бих ја то желео због тога, што би моја вера била славнија због множине својих следбеника, но због тога, што би кроз ту веру следбеници њени постали славнији у животу своме и у смрти својој. Није мени до части вере но до части људи. Није вера циљ но мотив живота. Не постоји вера вере ради ,нити Бога ради, но људи ради. Својом вером људи могу учинити већим и славнијим само себе, не Бога. Пред величином Божјом подједнако су ништавни и људска вера и људско безверје. Бог хоће да људи верују не ради Његове величине но ради њихове.


Бог не верује ништа, Бог зна све. Човек, који не верује ништа, мора или знати све или уображавати да зна све. Човек, који би знао све - такав не постоји ниједан - био би раван Богу, човек, који уображава да зна све - таквих има много - стоји испод онога, који не зна ништа. Ко знањем подржава своју веру и вером допуњује своје знање, тај је практично решио проблем вере и знања. Свако друго решење, диктирано обично сујетом или незнањем, чини гору тајни и загонетки, под којом се човек у животу налази, још огромнијом и тежом.


Под гором тајни и загонетки светских налазимо се ми из двадесетог века после Христа као и они из двадесетог века пре Христа. И у наше време, као и у сва минула мисаона времена, чују се уздаси сумње и немоћи:


О разрешите ми загонетку живота,


Ту премучну, прастару загонетку!...


Реците ми, шта означава човек?


Одкуда је дошао? куда иде?


Ко станује тамо горе на златним звездама!




Нека је човечанство за 4000 година учинило и 4000 корака унапред, највише, -- шта је то према високој гори тајни, која се простире даље од Сиријуса, и даље од свих наших бројева? Ништа, само по себи. Но то је доста, да веру учини неопходнијом, да је удуби, и узвиси, и окрилати. Истина, крила вере су често Икарова крила; као што су се Икарова крила растопила од сунца, тако се и крила вере често топе од сумње. Но шта све сумња није растопила, и није разјела? Она је не мање и знање разјела. Енглески позитивисти (Џ.С. Миљ), који су више но ико ценили позитивно знање, више су но ико и посумњали у исто.


- Вера која је само теорија, вера појмова и силогизма, увек има Икарова крила, увек је изложена сумњи. Вера пак, која је постала нераздвојни део душевног живота, која управља свим мотивима и свим делима једнога човека, вера, којом се живи, - таква вера има боља крила од Икарових, такве се вере сумња не дотиче. С таквом вером човек може узлетети високо, - високо на гору, где је Христос, и с таквом вером човек може и пред гором тајни и загонетки живота бити херој, пун храбрости и срећног мира душевног. Такву веру, држим, предлажем ја браћи својој под гором.


Да ли ће ко усвојити моју веру? Или ћу ја остати сам, - сам са својом вером? Уосталом такве самоће ја се не плашим, - ја се не плашим самоће без људи, ја се плашим самоће без вере, јер то је најпразнија и најмучнија самоћа, каква може снаћи малене становнике под гором.