U prethodnim tekstovima govorili smo o jednom fenomenu koji je verovatno, u pomenutom obliku, novijeg vremena. To je situacija da monah tvrdi i zavetuje se na jedno, dok istovremeno, ne bivajući toga svestan, u praksi čini drugo. Da, u isto vreme dok ispoveda smirenje i pokajanje, on sudi, osuđuje i presuđuje drugim ljudima. Da, čineći se ubogi monah, postaje nekakav samozvani (mali) sudija vaseljene. Asketske pouke koje se čitaju po manastirima pune su upozorenja monasima da se ne bave osuđivanjem drugih, ali ovaj se fenomen nekako suptilno ukorenjuje u monasima, te je, izgleda, moguće da monah sebe smatra sasvim ispravnim, dok je, u isti mah, potpuno u vlasti (neduhovne) „dušegubne“„telesne i duševne revnosti“ čija su izvorišta „samomnjenje (preuznošenje) i gordost“ (kako monahe na to upozorava sveti Ignjatije Brjančaninov).
Stanje monaha koji umisli da mu je osnovna dužnost da sudi drugima, opisuje sveti Ignjatije (govoreći o prelesti) sledećim rečima: „Čovek koji je vođen telesnim mudrovanjem, nikako nije kadar da ispravno sudi ni o svome unutarnjem stanju, niti o stanju bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po spoljašnjosti, po telesnom svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Reč Božja veoma tačno nazvala licemerom (vidi Mt 7,3–5). Telesno mudrovanje (...) nikada ne donosi niti može doneti koristi, i niukoliko ne deluje na greh“.
Međutim, pošto ovakvo nezdravo duhovno stanje mora doneti takvom monahu veliku muku i tegobu duševnu, to je za očekivanje da će oni koji zastrane na ovaj način, kad-tad početi da se iz ovog stanja izbavljaju. Teško je trpeti duševni pakao još pre Suda. Kako može da izgleda povratak iz osuđivačkog stanja u normalno monaštvo?
Stanje monaha koji umisli da mu je osnovna dužnost da sudi drugima, opisuje sveti Ignjatije (govoreći o prelesti) sledećim rečima: „Čovek koji je vođen telesnim mudrovanjem, nikako nije kadar da ispravno sudi ni o svome unutarnjem stanju, niti o stanju bližnjih svojih. On o sebi i o drugima sudi na način na koji on sam sebe zamišlja, i na koji druge zamišlja po spoljašnjosti, po telesnom svome mudrovanju, pogrešno: i zato ga je Reč Božja veoma tačno nazvala licemerom (vidi Mt 7,3–5). Telesno mudrovanje (...) nikada ne donosi niti može doneti koristi, i niukoliko ne deluje na greh“.
Međutim, pošto ovakvo nezdravo duhovno stanje mora doneti takvom monahu veliku muku i tegobu duševnu, to je za očekivanje da će oni koji zastrane na ovaj način, kad-tad početi da se iz ovog stanja izbavljaju. Teško je trpeti duševni pakao još pre Suda. Kako može da izgleda povratak iz osuđivačkog stanja u normalno monaštvo?
POTREBA DA SE PREKINE OSUĐIVANjE
Može biti da je monah od samog svog dolaska u manastir živeo u sredini koja ga je podsticala i navikavala da osuđuje. Može biti da mu niko nikada nije skrenuo pažnju na svu pogrešnost takvog delanja. Može biti čak da je osuđivanje bilo sastavni deo načina života i „duhovnosti“ u manastiru. Dakle, može se desiti da se monah, gušeći svoju savest, sasvim formirao u osuđivačkom duhu. Ovaj (zlo)duh će ga sprečavati da uvidi osnovne razloge svoga nezadovoljstva i muke. Ako monah koji živi u sredini onih koji osuđuju ipak reši da prekine ovu naviku, ovaj prestanak može da bude bolan za njega. Bolan zbog toga što prekidanje osuđivanja mora da povuče za sobom i odbacivanje „autoriteta“ koji su ga na to navodili. Može se desiti da monah, da bi se izbavio ovakve zle navike, bude prinuđen da skine sa liste autoriteta i same svoje duhovne oce ako ga ovi podstiču na osuđivanje (iako im možda duguje mnogo zahvalnosti za prve korake u svom monaškom životu). Tada bi se možda mogao setiti reči svetog đakona Avakuma, koji je svojoj rođenoj majci, kada ga je nagovarala da se poturči, rekao: „Majko moja, na mleku ti hvala, al’ ne hvala na tvome savetu!“. Ako želimo dobro i sebi i takvim „autoritetima“, treba da im kažemo istinu, makar im to teško palo. Nikakvo dobro nismo učinili nekome ako ga ostavimo da autosugestivno ponavlja neku zabludu, a pri tom mu ne kažemo istinu – da ga možda ne bismo uvredili. Mnogi i uspeju da zadugo prebivaju u osuđivačkoj „revnosti“ baš zahvaljujući činjenici da njihova „harizma“ ne dozvoljava drugima da im u lice kažu kako nisu u pravu. Pobožni ljudi ćute i poštuju duhovna lica čak i kada ona ogovaraju i osuđuju. Zbog takvog licemernog i plašljivog „ćutanja“ drugih ljudi, monasi mogu da postradaju, jer se može desiti da se ne nađe niko da im na vreme kaže da se okanu bavljenja tuđim gresima, umesto da se posvete molitvi i monaškom životu. No, budimo hrabri i recimo svakome, ma kako harizmatičan izgledao: nemoj da osuđuješ, nisi sviše postavljen za sudiju vaseljeni, bavi se onim na šta si se zavetovao. Ako se neko ne boji da osuđuje i da napada bilo koga, nemojmo se ni mi bojati da mu u lice kažemo da to ne radi, jer „zli razgovori kvare dobre običaje“ (1Kor. 15,33). Nažalost, malo koji vernik će se usuditi da pred nečijom duhovnom „harizmom“ odbrani one koji su mete osuđivanja. Povodljiv vernik će češće svojim ćutanjem odobravati osuđivanje drugih. Ovo svedoči o nedovoljnoj duhovnoj izgrađenosti samih vernika.
Može biti da je monah od samog svog dolaska u manastir živeo u sredini koja ga je podsticala i navikavala da osuđuje. Može biti da mu niko nikada nije skrenuo pažnju na svu pogrešnost takvog delanja. Može biti čak da je osuđivanje bilo sastavni deo načina života i „duhovnosti“ u manastiru. Dakle, može se desiti da se monah, gušeći svoju savest, sasvim formirao u osuđivačkom duhu. Ovaj (zlo)duh će ga sprečavati da uvidi osnovne razloge svoga nezadovoljstva i muke. Ako monah koji živi u sredini onih koji osuđuju ipak reši da prekine ovu naviku, ovaj prestanak može da bude bolan za njega. Bolan zbog toga što prekidanje osuđivanja mora da povuče za sobom i odbacivanje „autoriteta“ koji su ga na to navodili. Može se desiti da monah, da bi se izbavio ovakve zle navike, bude prinuđen da skine sa liste autoriteta i same svoje duhovne oce ako ga ovi podstiču na osuđivanje (iako im možda duguje mnogo zahvalnosti za prve korake u svom monaškom životu). Tada bi se možda mogao setiti reči svetog đakona Avakuma, koji je svojoj rođenoj majci, kada ga je nagovarala da se poturči, rekao: „Majko moja, na mleku ti hvala, al’ ne hvala na tvome savetu!“. Ako želimo dobro i sebi i takvim „autoritetima“, treba da im kažemo istinu, makar im to teško palo. Nikakvo dobro nismo učinili nekome ako ga ostavimo da autosugestivno ponavlja neku zabludu, a pri tom mu ne kažemo istinu – da ga možda ne bismo uvredili. Mnogi i uspeju da zadugo prebivaju u osuđivačkoj „revnosti“ baš zahvaljujući činjenici da njihova „harizma“ ne dozvoljava drugima da im u lice kažu kako nisu u pravu. Pobožni ljudi ćute i poštuju duhovna lica čak i kada ona ogovaraju i osuđuju. Zbog takvog licemernog i plašljivog „ćutanja“ drugih ljudi, monasi mogu da postradaju, jer se može desiti da se ne nađe niko da im na vreme kaže da se okanu bavljenja tuđim gresima, umesto da se posvete molitvi i monaškom životu. No, budimo hrabri i recimo svakome, ma kako harizmatičan izgledao: nemoj da osuđuješ, nisi sviše postavljen za sudiju vaseljeni, bavi se onim na šta si se zavetovao. Ako se neko ne boji da osuđuje i da napada bilo koga, nemojmo se ni mi bojati da mu u lice kažemo da to ne radi, jer „zli razgovori kvare dobre običaje“ (1Kor. 15,33). Nažalost, malo koji vernik će se usuditi da pred nečijom duhovnom „harizmom“ odbrani one koji su mete osuđivanja. Povodljiv vernik će češće svojim ćutanjem odobravati osuđivanje drugih. Ovo svedoči o nedovoljnoj duhovnoj izgrađenosti samih vernika.
„DA PROSUDIMO I ISPITAMO“ (LESTVICA, POUKA 4)
Kada je, za vreme paganskog cara Dekija, sveti papa Sikst išao na mučeništvo, sveti arhiđakon Lavrentije mu je rekao: „Kuda ideš, oče, bez sina?“. Ovakva hvale dostojna vernost je razumljiva, jer sveti Sikst mučeništvom ulazi „u radost gospodara svoga“ (Mt 25,21–23). Može li se ovakva vernost zahtevati od monaha u slučaju kada ga otac uči da sudi drugima i osuđuje ih? Kada ga čini sinom nezadovoljstva i gneva većim od sebe (vidi: Mt 23,15)? Ne! Da je sveti Sikst, umesto „u radost gospodara svoga“ (Mt 25,21–23), učio duhovnog sina osuđivanju i tako ga poveo u večno nezadovoljstvo i „škrgut zuba“ (Mt 8,1; 13,2; 22,3...), teško da bi ga ovaj sledio. Teško je zamisliti da bi mu rekao: idem za tobom, ma i u pakao. Ovakve dve situacije nemaju ništa zajedničko.
Sveti Jovan Lestvičnik piše pouku monasima pod naslovom „O blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti“. On tu (pouka 4) savetuje i upozorava monahe da treba: „...Ako posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, da prosudimo i ispitamo i (da se tako izrazim) iskušamo svog duhovnog krmanoša, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanoša, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristaništu, ne bismo našli na pučini i tako pretrpeli brodolom“ (pouka 4). „Blaženoj poslušnosti“, po učenju svetog Jovana, mora da prethodi „iole pronicljivosti i razboritosti“. Imajmo „iole pronicljivosti“, pa prosudimo i ispitajmo. Bojimo se da monaški brod koji je pretovaren teretom osuđivanja i nezadovoljstva drugima (što je potpuno strano monaškom duhu), prosto rečeno, srlja u brodolom. Sveti Ignjatije kaže: „Oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću, često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka zlih duhova“.
Kada je, za vreme paganskog cara Dekija, sveti papa Sikst išao na mučeništvo, sveti arhiđakon Lavrentije mu je rekao: „Kuda ideš, oče, bez sina?“. Ovakva hvale dostojna vernost je razumljiva, jer sveti Sikst mučeništvom ulazi „u radost gospodara svoga“ (Mt 25,21–23). Može li se ovakva vernost zahtevati od monaha u slučaju kada ga otac uči da sudi drugima i osuđuje ih? Kada ga čini sinom nezadovoljstva i gneva većim od sebe (vidi: Mt 23,15)? Ne! Da je sveti Sikst, umesto „u radost gospodara svoga“ (Mt 25,21–23), učio duhovnog sina osuđivanju i tako ga poveo u večno nezadovoljstvo i „škrgut zuba“ (Mt 8,1; 13,2; 22,3...), teško da bi ga ovaj sledio. Teško je zamisliti da bi mu rekao: idem za tobom, ma i u pakao. Ovakve dve situacije nemaju ništa zajedničko.
Sveti Jovan Lestvičnik piše pouku monasima pod naslovom „O blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti“. On tu (pouka 4) savetuje i upozorava monahe da treba: „...Ako posedujemo iole pronicljivosti i razboritosti, da prosudimo i ispitamo i (da se tako izrazim) iskušamo svog duhovnog krmanoša, kako ne bismo dopali u ruke mornara umesto krmanoša, bolesnika umesto lekara, strasnika umesto bestrasnika, i kako se, umesto u pristaništu, ne bismo našli na pučini i tako pretrpeli brodolom“ (pouka 4). „Blaženoj poslušnosti“, po učenju svetog Jovana, mora da prethodi „iole pronicljivosti i razboritosti“. Imajmo „iole pronicljivosti“, pa prosudimo i ispitajmo. Bojimo se da monaški brod koji je pretovaren teretom osuđivanja i nezadovoljstva drugima (što je potpuno strano monaškom duhu), prosto rečeno, srlja u brodolom. Sveti Ignjatije kaže: „Oni koji su se zanosili nerazumnom revnošću, često su padali u klevetanje bližnjeg i postajali oruđe i igračka zlih duhova“.
ŠTA POSLE?
Kad monah uvidi svu bedu i muku života u osuđivanju, prva stvar koju će učiniti biće, naravno, prekidanje ove zle navike. Da li je ova navika zaista toliko zla? Kaže jedna monaška pouka da je bezmolvnik koji zlopamti u svojoj keliji, sličan zmiji – jer i ona boravi u svojoj rupi, a puna je otrova. Šta onda da kažemo za monaha koji redovno osuđuje druge ljude? Bićemo smeli da kažemo da je on sličan zmiji koja viri iz svoje rupe i bljuje otrov.
Zaista bi bilo tužno da, ne samo monah nego bilo ko, bude kivan na ljude koje ne poznaje, da sudi državnicima, duhovnicima, i mnogima koji ga ničim nisu nikada povredili, podozrevajući (svojim opterećenim umom) u njima greh i zlo. Zar ne bi bilo tužno (ako ne i smešno) da monah kritikuje bogoslove koje nikada u životu nije video, niti je njihove knjige ikada pročitao? Zar sme monah da dopusti sebi da gubi smirenje i pada u vatru slušajući i čitajući sumnjive informacije (kako drugi ljudi ne valjaju) koje mu ko zna ko donosi i sa ko zna kakvom namerom, informacije koje gotovo nikako ne može da proveri? Ovde se radi upravo o tome da monah po svojoj želji okuplja oko sebe ljude koji mu govore ono što želi da čuje, tj. češu ga po ušima. Ovakva situacija može da se podvede pod opasnost na koju upozorava sveti apostol Pavle govoreći svetom Timoteju: „Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama“ (2Tim. 4,3–4). Šta postaje onaj ko monaha opterećuje novinskim senzacijama, ako ne njegov naopaki učitelj! Nećemo valjda, okupivši sebi učitelje da nas češu po ušima, odvratiti uši od istine pokajanja i molitve, „okrenuti se bajkama“ – tj. slušati samo ogovaranja na račun drugih ljudi? Sveti Simeon Solunski kaže da je shima „tajna monaškog usavršavanja“. Šta je želja da se čuje o tuđim gresima, ako ne zlurado izvrgavanje ruglu monaškog života i suprotnost svakom napretku i usavršavanju!
Drugo što bi monah morao da učini, pošto prestane da osuđuje, bilo bi da javno prizna da je osuđivao i kritikovao (tačnije rečeno – napadao) druge ljude. To bi morao da učini radi dobra onih pred kojima je osuđivao, radi dobra onih na koje je prenosio zlu naviku osuđivanja. Ako smo već nekome davali loš primer, onda treba to priznati, i to upravo pred onima pred kojima smo osuđivali. Nepravedno je da monah, kad prestane sa osuđivanjem, potpuno zaboravi one kojima je time nanosio duhovnu štetu. Ali, to je, izgleda, veoma teško učiniti. Možda je monah (tj. duhovnik) bio darovit, rečit, ozbiljnog izgleda, uživao ugled među pobožnim ljudima. Kako će reći: oprostite braćo (ili – deco), pogrešio sam. Kako će reći: oprostite, to što sam vam govorio i prenosio – bilo je pogrešno. To će za njega biti izuzetno teško, gotovo nemoguće, jer za takav čin treba mnogo smirenja. Treba sebe uniziti, a nije lako da sebe unizi onaj ko je bio na visini, tj. predstavnik „duhovne elite“. Ako to učini, pretrpeće, možda, osude i izgubiti autoritet među ljudima do čijeg mu je mišljenja stalo. Kako će onaj ko je navikao da sudi drugima, smoći snage da sebe osudi i prizna svoje greške? To će biti mnogo teško, pa će zato, verovatno, najčešće bivati da oni monasi koji prestanu da osuđuju, jednostavno, samo zaćute, bez priznavanja sopstvene krivice. No, i to je pomak, i to je bolje nego da nastave da osuđuju.
Kad monah uvidi svu bedu i muku života u osuđivanju, prva stvar koju će učiniti biće, naravno, prekidanje ove zle navike. Da li je ova navika zaista toliko zla? Kaže jedna monaška pouka da je bezmolvnik koji zlopamti u svojoj keliji, sličan zmiji – jer i ona boravi u svojoj rupi, a puna je otrova. Šta onda da kažemo za monaha koji redovno osuđuje druge ljude? Bićemo smeli da kažemo da je on sličan zmiji koja viri iz svoje rupe i bljuje otrov.
Zaista bi bilo tužno da, ne samo monah nego bilo ko, bude kivan na ljude koje ne poznaje, da sudi državnicima, duhovnicima, i mnogima koji ga ničim nisu nikada povredili, podozrevajući (svojim opterećenim umom) u njima greh i zlo. Zar ne bi bilo tužno (ako ne i smešno) da monah kritikuje bogoslove koje nikada u životu nije video, niti je njihove knjige ikada pročitao? Zar sme monah da dopusti sebi da gubi smirenje i pada u vatru slušajući i čitajući sumnjive informacije (kako drugi ljudi ne valjaju) koje mu ko zna ko donosi i sa ko zna kakvom namerom, informacije koje gotovo nikako ne može da proveri? Ovde se radi upravo o tome da monah po svojoj želji okuplja oko sebe ljude koji mu govore ono što želi da čuje, tj. češu ga po ušima. Ovakva situacija može da se podvede pod opasnost na koju upozorava sveti apostol Pavle govoreći svetom Timoteju: „Jer će doći vreme kada zdrave nauke neće podnositi, nego će po svojim željama okupiti sebi učitelje da ih češu po ušima; i odvratiće uši od istine, a okrenuti se bajkama“ (2Tim. 4,3–4). Šta postaje onaj ko monaha opterećuje novinskim senzacijama, ako ne njegov naopaki učitelj! Nećemo valjda, okupivši sebi učitelje da nas češu po ušima, odvratiti uši od istine pokajanja i molitve, „okrenuti se bajkama“ – tj. slušati samo ogovaranja na račun drugih ljudi? Sveti Simeon Solunski kaže da je shima „tajna monaškog usavršavanja“. Šta je želja da se čuje o tuđim gresima, ako ne zlurado izvrgavanje ruglu monaškog života i suprotnost svakom napretku i usavršavanju!
Drugo što bi monah morao da učini, pošto prestane da osuđuje, bilo bi da javno prizna da je osuđivao i kritikovao (tačnije rečeno – napadao) druge ljude. To bi morao da učini radi dobra onih pred kojima je osuđivao, radi dobra onih na koje je prenosio zlu naviku osuđivanja. Ako smo već nekome davali loš primer, onda treba to priznati, i to upravo pred onima pred kojima smo osuđivali. Nepravedno je da monah, kad prestane sa osuđivanjem, potpuno zaboravi one kojima je time nanosio duhovnu štetu. Ali, to je, izgleda, veoma teško učiniti. Možda je monah (tj. duhovnik) bio darovit, rečit, ozbiljnog izgleda, uživao ugled među pobožnim ljudima. Kako će reći: oprostite braćo (ili – deco), pogrešio sam. Kako će reći: oprostite, to što sam vam govorio i prenosio – bilo je pogrešno. To će za njega biti izuzetno teško, gotovo nemoguće, jer za takav čin treba mnogo smirenja. Treba sebe uniziti, a nije lako da sebe unizi onaj ko je bio na visini, tj. predstavnik „duhovne elite“. Ako to učini, pretrpeće, možda, osude i izgubiti autoritet među ljudima do čijeg mu je mišljenja stalo. Kako će onaj ko je navikao da sudi drugima, smoći snage da sebe osudi i prizna svoje greške? To će biti mnogo teško, pa će zato, verovatno, najčešće bivati da oni monasi koji prestanu da osuđuju, jednostavno, samo zaćute, bez priznavanja sopstvene krivice. No, i to je pomak, i to je bolje nego da nastave da osuđuju.
„TAJNA POKAJANjA“ I NjENO IZOPAČENjE
Ovo teško odlučivanje monaha da kaže jednostavne ali krupne reči: „Oprostite, pogrešio sam“, još više iznenađuje, jer je monaštvo u Crkvi priznato kao produžetak svete Tajne pokajanja. Sveti Simeon Solunski govori da se anđelska shima sadrži u svetoj Tajni pokajanja. Ne radi li se ovde o onome na šta je ava Arsenije davno upozoravao govoreći da mi monasi često zaboravljamo „radi čega smo otišli iz sveta“? No, kao što rekosmo, i sam prestanak osuđivanja je velika stvar, samo da se dalje na osuđuje!
Sveti Simeon kaže: „U tu, dakle, Tajnu pokajanja ubraja se i najsvetija monaška shima, koja se naziva anđelskom i koja to i jeste, jer onaj ko ima učešća u njoj, zavetuje se na čistotu anđelsku i podražava je, zavetuje se na nesticanje, psalmopojanje, molitve, poslušnost i čistotu.“ U „Tajnu pokajanja“ on ubraja mnoge vrline – čistotu, nesticanje, psalmopojanje, molitvu... Njihovo kršenje se lako primećuje. Ali, navika osuđivanja i ogovaranja (njegovog roditelja) neretko ostaje neprimećena, kako kod onog ko osuđuje, tako i kod onog ko sluša (i za tim se primerom, možda, i sam povodi). Prikriveno, pod vidom brige za druge ljude, pod vidom brige za ceo svet i njegovu sudbinu, osuđivanje se usađuje u čoveka, istiskujući iz njega smirenoumlje, za koje je ava Or rekao da je „venac monaha“. Neprimetno, osuđivanje obesvećuje samu „Tajnu pokajanja“. Ne želimo ovo nikome.
Sveti Maksim Ispovednik kaže: „Onaj ko se odrekao ovosvetskih dobara, tj. žene, novca i sličnog, učinio je monahom samo spoljašnjeg čoveka, ali ne i unutrašnjeg. Ali ko se odrekao ostrašćenih poimanja stvari, taj je učinio monahom i unutarnjeg čoveka, tj. svoj um. Spoljašnjeg čoveka je lako učiniti monahom, ukoliko zaželi. Da bi, međutim, unutarnjeg čoveka načinio monahom, potreban je veliki podvig“. Ima li goreg „ostrašćenog poimanja stvari“ nego da neko smatra sebe monahom držeći svoj um u tuđim gresima i slabostima umesto u ispitivanju sebe? Svako drži svoj um onde gde želi jer „svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara“ (Jak. 1,14). U vezi sa ovim je i upozorenje svetog Jefrema Sirina: „Shima bez dela nema nikakvog značaja“.
Ovo teško odlučivanje monaha da kaže jednostavne ali krupne reči: „Oprostite, pogrešio sam“, još više iznenađuje, jer je monaštvo u Crkvi priznato kao produžetak svete Tajne pokajanja. Sveti Simeon Solunski govori da se anđelska shima sadrži u svetoj Tajni pokajanja. Ne radi li se ovde o onome na šta je ava Arsenije davno upozoravao govoreći da mi monasi često zaboravljamo „radi čega smo otišli iz sveta“? No, kao što rekosmo, i sam prestanak osuđivanja je velika stvar, samo da se dalje na osuđuje!
Sveti Simeon kaže: „U tu, dakle, Tajnu pokajanja ubraja se i najsvetija monaška shima, koja se naziva anđelskom i koja to i jeste, jer onaj ko ima učešća u njoj, zavetuje se na čistotu anđelsku i podražava je, zavetuje se na nesticanje, psalmopojanje, molitve, poslušnost i čistotu.“ U „Tajnu pokajanja“ on ubraja mnoge vrline – čistotu, nesticanje, psalmopojanje, molitvu... Njihovo kršenje se lako primećuje. Ali, navika osuđivanja i ogovaranja (njegovog roditelja) neretko ostaje neprimećena, kako kod onog ko osuđuje, tako i kod onog ko sluša (i za tim se primerom, možda, i sam povodi). Prikriveno, pod vidom brige za druge ljude, pod vidom brige za ceo svet i njegovu sudbinu, osuđivanje se usađuje u čoveka, istiskujući iz njega smirenoumlje, za koje je ava Or rekao da je „venac monaha“. Neprimetno, osuđivanje obesvećuje samu „Tajnu pokajanja“. Ne želimo ovo nikome.
Sveti Maksim Ispovednik kaže: „Onaj ko se odrekao ovosvetskih dobara, tj. žene, novca i sličnog, učinio je monahom samo spoljašnjeg čoveka, ali ne i unutrašnjeg. Ali ko se odrekao ostrašćenih poimanja stvari, taj je učinio monahom i unutarnjeg čoveka, tj. svoj um. Spoljašnjeg čoveka je lako učiniti monahom, ukoliko zaželi. Da bi, međutim, unutarnjeg čoveka načinio monahom, potreban je veliki podvig“. Ima li goreg „ostrašćenog poimanja stvari“ nego da neko smatra sebe monahom držeći svoj um u tuđim gresima i slabostima umesto u ispitivanju sebe? Svako drži svoj um onde gde želi jer „svakoga iskušava sopstvena želja, koja ga mami i vara“ (Jak. 1,14). U vezi sa ovim je i upozorenje svetog Jefrema Sirina: „Shima bez dela nema nikakvog značaja“.
ZAKLjUČAK
Sveti Oci hvale monaški život. Sveti Nikifor monah kaže: „Monaški način života je nazvan umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama“. Ali ova nauka i umetnost su veoma suptilne, te se može desiti da monah, držeći spolja „vrlinski“ život, unutar svoje duše osuđivanjem unakazi i obesveti samu „Tajnu pokajanja“, tj. monaštvo.
Držanje svog uma u tuđim gresima i slabostima umesto u ispitivanju sebe, jeste pravi pakao za dušu monaha, te ga mnogi ne mogu izdržati. Kod takvih će prestanak osuđivanja biti neophodan, pa čak i po cenu da se „bolno“ odbace neki „autoriteti“. Kada čvrsto odluči da prekine osuđivanje, monah će lako prestati i da ogovara i praznoslovi, počinjući preko ćutanja da ulazi u tajnu budućeg veka, gde je, po svetom Isaku Sirinu, jezik nebesnih umova ćutanje.
Ali, najteže od svega će biti da javno prizna da je osuđivao druge ljude. To će za njega biti veomo teško, gotovo nemoguće, jer za takav postupak treba mnogo smirenja. Zato pretpostavljamo da će to poći za rukom samo retkima. No, i bez priznavanja grešaka, sam prestanak ove zle navike je ogroman pomak.
Sveti Oci hvale monaški život. Sveti Nikifor monah kaže: „Monaški način života je nazvan umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama“. Ali ova nauka i umetnost su veoma suptilne, te se može desiti da monah, držeći spolja „vrlinski“ život, unutar svoje duše osuđivanjem unakazi i obesveti samu „Tajnu pokajanja“, tj. monaštvo.
Držanje svog uma u tuđim gresima i slabostima umesto u ispitivanju sebe, jeste pravi pakao za dušu monaha, te ga mnogi ne mogu izdržati. Kod takvih će prestanak osuđivanja biti neophodan, pa čak i po cenu da se „bolno“ odbace neki „autoriteti“. Kada čvrsto odluči da prekine osuđivanje, monah će lako prestati i da ogovara i praznoslovi, počinjući preko ćutanja da ulazi u tajnu budućeg veka, gde je, po svetom Isaku Sirinu, jezik nebesnih umova ćutanje.
Ali, najteže od svega će biti da javno prizna da je osuđivao druge ljude. To će za njega biti veomo teško, gotovo nemoguće, jer za takav postupak treba mnogo smirenja. Zato pretpostavljamo da će to poći za rukom samo retkima. No, i bez priznavanja grešaka, sam prestanak ove zle navike je ogroman pomak.
DODATAK
Sveti Lestvičnik (Pouka 7) kaže: „Nećemo biti okrivljeni zato što nismo činili čudesa, ali ćemo sigurno morati da polažemo račune Bogu zbog toga što nismo neprestano oplakivali naše grehe“. Duhovna borba zahteva od čoveka da se spusti u svoj sopstveni bezdan – svoj, a ne tuđ. Prepodobni Isak Sirin govori: „Onaj ko vidi svoj greh, veći je od onoga ko vaskrsava mrtve“. U velikom, ali blaženom naporu da odbaci svoju sklonost ka osuđivanju, duša monaha će se kretati od uskosti ka širini sagledavanja, od mrzovolje ka blagodatnoj radosti. Širiće se ka ljubavi prema drugima. U tom blaženom napredovanju proživljavaće zlo cele vaseljene, prolaziće kroz Getsimanski vrt i uzrašće do drugačijeg viđenja, koje će joj oduzeti svaku sposobnost osuđivanja.
Sveti Lestvičnik (Pouka 7) kaže: „Nećemo biti okrivljeni zato što nismo činili čudesa, ali ćemo sigurno morati da polažemo račune Bogu zbog toga što nismo neprestano oplakivali naše grehe“. Duhovna borba zahteva od čoveka da se spusti u svoj sopstveni bezdan – svoj, a ne tuđ. Prepodobni Isak Sirin govori: „Onaj ko vidi svoj greh, veći je od onoga ko vaskrsava mrtve“. U velikom, ali blaženom naporu da odbaci svoju sklonost ka osuđivanju, duša monaha će se kretati od uskosti ka širini sagledavanja, od mrzovolje ka blagodatnoj radosti. Širiće se ka ljubavi prema drugima. U tom blaženom napredovanju proživljavaće zlo cele vaseljene, prolaziće kroz Getsimanski vrt i uzrašće do drugačijeg viđenja, koje će joj oduzeti svaku sposobnost osuđivanja.
