МИРОТОЧИВА ИКОНА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ

MOЛИТВАМА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ НЕКА ВАС ГОСПОД ЧУВА ОД САВАКОГА ЗЛА У СВЕ 

ДАНЕ ЖИВОТА ВАШЕГ !

НОВО ЧУДО СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШКОГ ЧУДОТВОРЦА

Цитат:
ЧУДО У МАЧВАНСКОМ СЕЛУ НОЋАЈ: ИКОНА МИРОТОЧИ БЕЗ ПРЕСТАНКА Свети Василије благосиља са иконе Више од 800 људи дошло да се поклони свецу који је познат по чудима. Сви уверени да је то добар знак за цео српски народ Мештани Ноћаја, села у Мачви доживели су чудо! Икона Светог Василија Острошког у кући ђакона Александра Љубанића, који службује у цркви у Салашу Ноћајском, почела је 12. маја да мироточи. Икона је испуштала мирисно уље десет дана, из руке светитеља, а током молитви кандило се клатило лево-десно! Отац Александар, који службује у цркви у Салашу Ноћајском, у суседном селу, каже да је икону купио пре шест или седам месеци у епархијској продавници у Сремској Митровици. - У почетку се ништа необично није дешавало. Дан пред празник Светог Василија Острошког, 11. маја, кренуо сам да долијем изјутра уља у кандило, које иначе гори нон-стоп испод икона. У том тренутку видео сам да је икона Светог Василија влажна, али сам помислио да је то од кандила. Међутим, одједном се осетио снажан пријатан мирис који се проширио на целу кућу. Моја супруга је додирнула ту кап на икони и схватила је да је у питању уљана маса и да мирис потиче из ње. Одмах сам позвао сеоског пароха оца Иву - прича ђакон Александар. - Оног тренутка када је свештеник цркве из Ноћаја отац Ива Радовић одржао молитву, та прва кап је склизнула доле. Уље неописивог мириса ишло је цео дан. Увече, негде после поноћи, капи су кренуле и из крста са митре светитеља, да би ујутру, на сам дан његовог празника, икона била сва у уљу. Капала је на седам места - прича отац Александар. Мироточење је престало 22. маја, тачно десет дана пошто је и почело, а трагови су још видљиви на икони. Међутим, мироточење иконе се поновило 12. јула и још увек траје. - Тај мирис је неизрециво леп. Што има више уља мирише мање и обрнуто. Руши све законе физике. До сада је ту икону обишло око 800 људи - наглашава ђакон. - Људи су долазили да се поклоне појављивању светог Василија и његовој великој милости. Долазе и данас. Било је људи из Сремске Митровице, Ваљева, Земуна, Новог Сада... Палили су свеће, плакали, падали на колена и молили се за спас својих душа, за оздрављење... - прича он. Љубанић каже да је икона Светог Василија папирната и да је залепљена на медијапан. Икону је, одмах пошто је купљена, осветио прота Милован Иванковић, парох цркве у Салашу Ноћајском. - Прво смо помислили да је икона можда на боровини, јер се дешава да боровина некада пушта смолу, која може да пробија. Али, ово је уље, значи није смола, и капало је кап по кап - прича ђакон. Обавештене црквене власти О чуду у Мачви обавештене су највише црквене власти, а даљи потези се очекују од њих. - Прате се дешавања, обављају се молитве над њом и видећемо. Будући да је она већ скоро престала да мироточи, претпоставка је да би следеће године уочи празника Светог Василија поново могла да крене. Могуће је да се понови и раније, а могуће је да се не понови више никада. То нико не може знати, то је воља Божја - објашњава Љубанић. - Врло је мало икона у историји цркве које су мироточиле. Посљедњи случај који је забележен је икона Светог апостола и еванђелисте Луке и она се, мислим, налази тренутно у манастиру Лепавина у Хрватској. У сваком случају, ово је благодат и за ово место, и за Мачву, и за сав наш род српски. Јер миро је прво кренуло из руке којом свети Василије благосиља. Благослов и благодет божја може бити само на добро - верује ђакон. Милован Иванковић, свештеник, каже да се зна да се чуда излечења у манастиру Светог Василија Острошког дешавају. Мештани села у коме је икона Светог Василија Острошког почела да мироточи причају да су неки људи оздравили када су се поклонили овом свецу. Ђакон Љубанић каже да не може ништа да каже о томе јер није тако нешто видео, али додаје да је сасвим сигурно једно: - Оно што сам на лицима људи могао да видим свих ових дана је нека мекоћа, као да су им се вратиле давно изгубљене вредности - љубав, праштање, мир, слога... А то је у данашње време много више значајно.

Мироточиви благослов


04.07.2009.
“Васкрсењем Својим Господ је дигао плочу са гроба нашег, са гробнице ове земаљске, и ми смо први пут угледали отворен за нас пут који са земље води у Живот Вечни.

А сведоци тога догађаја су безбројни. И ви сте сведоци тога данас. Први сведоци биле су Свете жене Мироносице, а за њима …милиони и милиони хришћана до данашњега дана. Шта су они, ко су они? Само сведоци Васкрсења Христовог … Јер, чиме се хришћанин одликује од свих других људи, од свих других вера, од свих других земаљских бића? Ми смо хришћани тиме што верујемо у Христово Васкрсење, у своју бесмртност и Живот Вечни“ – речи су аве Јустина Поповића.
Да ли је Свемилостиви Господ на то хтео да нас подсети у другу недељу по Васкрсу – недељу Светих жена Мироносица, када се 11. маја, ове године у селу Ноћају у Мачви, у дому породице ђакона Александра Љубанића пројавило чудо Божје?
Тога дана, након Свете Литургије, ђакон је кренуо до долије уље у једно од кандила које се налази на импровизованом олтару и које пред светим иконама гори непрестано. Поглед му се задржао на икони Светог Василија Острошког, јер је рука светитеља којом благосиља народ била влажна. Довољно је било да се додирну капи које су се на икони пројавиле и да се просторија испуни божанским мирисом. Икона Светог Василија уочи дана празновања овог Светитеља је почела да мироточи. На сам дан празновања икона је мироточила са свих страна: из руке светитеља, из Јеванђеља, ореола, са крста, рамена… сливало се обилно свето миро, да би се наредних дана смањивало и престало да мироточи након десетак дана.
Трагови мироточења се јасно виде и сада у порама дрвеног рама у који је икона урамљена, а и сама икона је натопљена услед мироточења. Да чудо буде веће, икона је папирна, каширана и урађена на медијапан плочи. Купљена је пре пет – шест месеци у епархијској продавници у Сремској Митровици. По престанку мироточења иконе Светог Василија, почеле су да мироточе иконе Пресвете Богородице – Млекопитатељнице и икона Мајке Божје – Достојне јест.
Милошћу Божјој, у време доласка нашег да забележимо пројављено чудо у домаћој цркви породице Љубанић и даље је мироточила икона Мајке Божје – Млекопитатељница, па смо се и сами у то могли уверити. Дом породице Љубанић је постао место ходочашћа, окупљања и молитве.
Свакодневно са свих страна у овај дом пристиже народ да се и сами увере у пројављено чудо и да пред иконама светитеља узнесу своје молитве. Све више је и оних који долазе да од Господа, преко Богородице и Светитеља затраже исцељење за себе и своје најмилије. Сама породица Љубанић је уздржана и опрезна у својим изјавама на ту тему, јер и сами су већ довољно збуњени и затечени свим овим дешавањима. Једно је сигурно врата су свима отворена. У православној традицији мироточење икона или моштију светитеља се, иначе, тумачило као знак благослова или опомене.
Искрено се надамо да ће свима онима који су се и сами уверили у мироточење икона у овом Мачванском селу оснажити вера и подстаћи их на ревност у хришћанском живљењу, а да ће све оне који се још увек нису духовно пробудили подстаћи на размишљање и привести вери у Бога. Зашто су иконе почеле мироточити баш у Мачви, зна само Господ. На жалост, за људе у овОм крају круже приче да нису много побожни и да су нарочито били уздржани у слављењу управо Светог Василија, сматрајући да се тај празник од скора слави, да то раније није било црвено слово, као и да то није “наш светитељ“.
Након одвајања Црне Горе од Србије, је долазило чак и до сукоба међу мештанима, јер су оне који су одлазили у храм да прославе овог “црногорског светитеља“ називали издајницима и другим погрдним именима. На све то Свети Василије, који већ вековима чини чуда, не гледајући ко је ко, ни које је вере – својом мироточивом руком благосиља наш неверујући народ.
Још једном се потврђују речи из Јеванђеља:
“Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне“ (Мт. 5,41)
Да ли је следећи ове јеванђелске речи, из руке Светог Василија, којом са иконе благосиља народ, потекло миро – да помогне, утеши и исцели управо оне који су га се одрекли? Остаје и друга дилема за све нас који смо у дом Љубанића ушли:
– Зашто су од бројних икона Мајке Божје које се налазе у овом дому, на зиду и олтару, почеле дамироточе само чудотворна икона Мајке Божје – Достојно јест и Млекопитатељница? -Шта нам се то поручује или због чега смо то опоменути?
Читајући акатисте посвећене Пресветој Владичици нашој Богородици у част икона које су промироточиле у дому ове благочестиве породице, стоје следеће напомене:
Мајка Божја, чији је лик изображен на икони Достојно јест или Милосрдна се “призива за умилостивљење Бога према нашим сагрешењима“ а мајка Божја изображена на икони Млекопитатељнице – “призива се у помоћ породиљама и дојиљама“.Да ли се ту крију одговори? Да ли је то порука српском народу који је због смањеног наталитета у изумирању? Да ли је то апел свима нама да престанемо са страшним и смртним грехом блудочинства, прељубе и чедоморства (убијања деце у утроби својој)?
Чини нам се да је то јасан позив на покајање и причешће.Господ нас поново опомиње да смо одступили од вере и науке Христове и да смо огрезли у бројним гресима среброљубља, себичности, властољубља, злобе и немилости према ближњима, у преједању и опијању, у блуду и неморалу и уместо да служимо Богу, своме Створитељу и подаритељу свих добара, ми смо се окренули сатани и постали слуге зла и безакоња.
“Јер свети Апостол вели: “Ми хришћани, ми смо Христов мирис Богу“: Тим небеским мирисом потискујемо сваки грех, гнев и страст. Тако душе наше миришу или смрде. То осећају свети Анђели који су око нас и виде то. Зато сваки грех што је у мојој и твојој души смрди… Зато је Господ и дао нама Свете Тајне Покајања и Причешћа да нас омиомире, да омиришу наше душе. Благо оној души која кроз живот иде са вером у Васкрслог Господа Исуса Христа, са светом љубављу, молитвом, постом и свим осталим светим хришћанским врлинама“ – поручује ава Јустин Ћелијски.
Има ли гласнијег позива од овог?! Јер, све чешће се у хришћанском свету говори о видљивим знацима последњих времена, на која указују библијска пророчанства, сагласна са планом и програмом центара моћи у свеопштој глобализацији човечанства.. Али, има ли ко да то чује и има ли ко да то види?!
Господ шаље на овај начин апел свима онима који искру вере у Бога имају, да под хитно исповеде сва своја сагрешења искусном духовном пастиру и из дубине душе завапе за опроштај, јер је данас врло мали број нас спреман да завири у своје срце, и сузама покајања очисти греховну прљавштину која се ту наталожила, не би ли наше чисто срце постало станиште Духа Светога и свих оних дарова које Он собом носи.
Нека би дао Бог да и ми “умремо греху“ и васкрснемо у новог преображеног човека, који ће остатак свог земног живота провести богоугодно и у славу Бога, Пресвете Богородице и свих Светих. Амин Боже дај, а Господу нека је слава и хвала за све!
Славица Чембић

Чуда Светог Василија Острошког чудотворца

***

Осамнаестогодишња девојка Даница С. из села П. у околини Зрењанина, изненадно је умно оболела. Одмах по појави болести затражили су помоћ од лекара. Но, сваки труд лекара да јој помогну био је узалудан. Њено је стање из дана у дан било горе и неподношљивије, не само за родитеље већ и за суседе. Да не би узнемиравала околину, једини излаз био је да се девојка смести у душевну болницу. Али пре него што ће је сместити у душевну болницу, отац девојке се одлучи да употреби једино преостало средство, а то је, да је доведе у манастир Острог, без обзира на то што је пут дуг и напоран, а и скопчан са великим трошковима. У јуну 1958. намери се отац са ћерком, чије су руке биле везане јаким конопцем, у манастир Острог. Труд и трошак није жалио само да му болесна кћер нађе исцељење. После напорног путовања са тешком болесницом, стигли су у Дољи манастир, а одатле пешице наставише пут за Горњи манастир. Када су се приближили Горњем манастиру, на велико изненађење оца, девојка је сасвим нормално рекла оцу да се осећа лакше, замоливши га да јој ослободи руке од веза. Отац је то и учинио, јер је приметио да му кћи нормално говори и да има нормалан изглед. Пун хвале и благодарности Богу и Светом Василију, отац је привео исцељену ћерку ћивоту светитеља. Замолио је духовника, чувара ћивота, да болесници очита молитву за оздрављење. По свршеној молитви, девојка изјави оцу, на његову неисказану радост, да се осећа сасвим здрава и замолила је оца да стави прилог на свети ћивот за своје чудесно и брзо оздрављење.

                             
***

Сваке године, уочи Лучин-дана у светом Острогу, у Горњем манастиру, може се видети један старији човек, поодмаклих година, али који се још увек одлично држи и својим корпулентним стасом успешно носи на својим плећима скоро осам деценија живота. Овај осамдесетогодишњак, кад год је у могућности дође у Острог да се помоли Богу. Међутим, дан уочи Светог Луке никада не пропушта, а да са великим страхопоштовањем и молитвеном усрдношћу не приступи ћивоту Светога Василија, да му заблагодари што га је у младости исцелио од тешке болести згрчености тела, и кроз то га привео познању Бога. То је, у крају у коме живи, добро познати човек и домаћин, Петар Копривица.

Ове године, уочи Св. Луке, пред само вече, уђе у канцеларију Доњег манастира чика Петар, и пошто се са свима присутнима поздрави, рече, да долази из Горњег манастира. Пошто седе изусти: "Данас је, оче игумане, тачно 50 година, од дана када сам тешко болестан донијет код ћивота Св. Василија". Чувши ове речи у мени се распламти нека радозналост да из уста чика Петра чујем о ономе што сам негде прочитао, те га замолих да нам подробно исприча о свом чудесном исцељењу, посредством Св. Василија. Удовољавајући жељи свих присутних, чика Петар исприча, и ништа не затаји: "У својој младости припадао сам напредној струји, како се тада сматрало, те нисам ниушта вјеровао. Одбацивао сам сваку вјеру у Бога. У неку моћ Свеца такође нисам вјеровао. При свем том био сам познати хулитељ имена Божијег. Све сам псовао и светиње исмијавао. Али свеблаги Бог није допустио да дуго останем у таквом тешком безакоњу. У јануару 1920. године тешко се разболим. Моја болест је била неподношљива, не само за мене него и за моју фамилију. У тим невољама умјесто да се обратим Богу, ја сам све више и вишу хулио на Бога. Узалуд су ме родитељи, браћа и сестре, одвраћали од псовке и безвјерија. Болест се сваким даном погоршавала, и на крају почео сам се грчити. Узалуд сам се мучио и трошио новац од љекара до љекара, од травара до травара, помоћи није било. Напротив, муке су биле тешке и неподношљиве. Моји су били изгубили сваку наду да ћу икада оздравити.

У току ових неиздржљивих мука, често су ми говорили и савјетовали да пођем у Острог, код Св. Василија. Док сам невоље могао трпјети, такве савјете нисам прихватао, јер у то нисам вјеровао. Но, притијешњен боловима и дугом везаношћу за постељу, пристанем да пођем у Острог. Са тешком муком баш на данашњи дан, мој млађи брат Лука ме доведе у Горњи манастир. Приступих Светитељу, а потом изађох напоље, да се мало одморим. Млади јеромонах Борис Кажанегра (сада игуман манастира Прасквице), сазнавши потанко о мојој болести, утјеши ме ријечима да ће ми Господ и Свети Василије повратити здравље, ако будем чврсто вјеровао и искрено се молио. Потом ми је код ћивота Светитеља очитао врачевске молитве и свршио бденије. Ноћ сам преноћио у цркви и на моју радост, баш ту ноћ осјетим велику олакшицу. Сјутрадан, сићем у Доњи манастир и овдје ми - показа руком на цркву - сврше освећење масла. После овога вратим се кући, у Никшић, са смањеним и подношљивим боловима. Такво стање трајало је неколико дана све док једнога дана нисам ушао у радионицу и видио да један посао није добро урадио мој млађи брат Ђорђије. Тада сам, по мојој злој навици, љутећи се на брата, почео да вријеђам име Божије и Његових Светитеља. И гле чуда! Истог часа наступе болови неупоредиво тежи, него они прије одласка у Острог. Тада сам се увјерио, чврсто и непоколебљиво, да постоји Бог, који кажњава и награђује. Кајао сам се са сузама у очима што увриједих милосрђе Божије. Сузе не бјеху довољне да оперу мој гријех и моју дрскост. Стање моје болести сваким даном се погоршавало и бивало све очајније. У таквом стању сам провео пуна четири мјесеца. Живци су ми просто горјели. Имао сам осјећање да се нешто запалило у мени и на мени. Осим тога, запаљење живаца потпуно ме је згрчило, тако да главу нисам могао одвојити од кољена. У тим неизрецивим мукама дочеках прољеће. Нешто ме је неодољиво вукло у Острог. То је била жеља и мојих домаћих. И чим попусти зима, мој најмлађи брат Филип, посади ме на коња, и на Теодорову суботу, ноћу, приспијем у Горњи манастир. Ту ми је опет прочитана молитва и свршено бденије. Како је освитала Прва недјеља Великог поста то сићем у Доњи манастир на св. литургију, гдје се и причестих. Послије овога, захваљујући милосрђу Божијем, оних тешких и несносних болова је нестало. Могао сам се полако кретати. То ми даде снаге и подгрија жељу да пођем и у манастир Ждребаоник, да се поклоним и Св. Арсенију. Бог ми даде снаге те и ту жељу испуних. Из манастира Ждребаоника сам се вратио кући. Болови не бјеху потпуно нестали, али бјеху подношљиви. Но, сада сам се обазриво чувао да не би опет нечим разгњевио Бога. У милост и казну Божију више никада нисам посумњао. Трудио сам се да живим по закону Божијем. Посте сам постио, Цркву посјећивао и често молио свештенике да ми читају молитву за потпуно оздрављење. И уколико сам побожније живио, утолико се моје здравствено стање побољшавало, али се исправити нисам могао за дуже вријеме.

Тих дана зажелим да још једанпут пођем у свети Острог. Овог пута са мном је пошла моја сестра. И овом приликом пред ћивотом Св. Василија прочитана ми је молитва. Послије ове молитве ја се осјетим потпуно здравим. Топло се захвалим Богу и Светитељу на исцјељењу, и својим ногама вратим се кући као наново рођен душом и тијелом. Од тада до данас, та болест ми се никада више није повратила. Ова истинита повјест збила се 1922. године. Увијек сам благодаран Св. Василију за своје исцјељење, а исто тако непрекидно му благодарим што ме је кроз болест привикао покајању" - заврши истиниту повјест о себи чика Петар. - А она капија од гвожђа, у Горњем манастиру кажу да је Ваш прилог манастиру Св. Василија, у знак захвалности за исцјељење, додадох чика Петру. "Да, када је стари манастир изгорио, рече чика Петар, дуго сам молио тадашњег старешину манастира, оца Леонтија, да ми дозволи да за потребе Горњег манастира урадим нешто својом руком, за уздарје Светом Василију, за своје исцјељење. Он ми дозволи те направих ону гвоздену капију, која и данас постоји".

***Ћерка једне старије госпође Гркиње из Ниша била је тешко оболела на плућима. Лекарске интервенције почеле су доста касно. Једне вечери, док је жалосна мајка седела крај тешко болесне ћерке која је издисала под високом температуром, од умора паде у краткотрајан сан. У сну јој се јави Свети Василије Острошки и рече јој да не плаче, јер ће он исцелити њену ћерку. И заиста, ујутро је болесници било нагло лакше. После новог прегледа, лекари су на опште чуђење установили да је болесница потпуно оздравила. Мајка Гркиња добро је упамтила лик који јој се јавио у сну, и када је затим у цркви видела икону Светог Василија Острошког, препознала је да је то био он. Она и ћерка одале су дубоку захвалност великом Острошком Чудотворцу.

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ЗГРЧЕНЕ МУСЛИМАНКЕ И КАЖЊАВАЊЕ
ЊЕНОГ НЕЗАХВАЛНОГ МУЖА

Максим Јововић шездесетих година 20. вијека записује свједочење Ф.О., муслиманке из Титограда (Подгорице):

"Дуго година била сам болесна и згрчила сам се толико да нијесам могла да се крећем никуда. Водили су ме код многих љекара, али је све било узалуд. Једне ноћи с прољећа 1952. уснила сам да треба да пођем у Острог, па да ћу да оздравим тамо. Али, мој муж ми није дозвољавао да за Острог кренем. Најзад, на молбу мојих сусједа, одобрио ми је да одем једну вечер у Манастир и да се сјутридан вратим.

Пошла сам била са два пратиоца, који су ме једва извели од Доњег до Горњег манастира, пошто нијесма могла на своје ноге да се опрем никако. Послије читања молитава, оставила сам на Ћивоту Свеца неколико златних дуката, којима сам се китила. Изјутра, у манастирском конаку устала сам потпуно здрава и чило се вратила кући, захвална сили Божијој и светом Василију.

Али, код куће, мој муж ме је укорио и злостављао читава два дана зашто сам давала поклоне ђаурском свецу, који, говораше, "помаже само за мито."

Трећег дана отада муж је освануо згрчен исто онако као што сам била ја.

Однијели су га у Острог, гдје је молио за помоћ, али ништа му није помогло. Остао је згрчен у очајању и кроз двије године умро је у јаду, не нашавши лијека ни код мјесних љекара ни код манастирских духовника."


ИЗНЕНАДНО КУМСТВО НА ПУТУ ЗА ОСТРОГ

Половином шездесетих година двадесетог стољећа записивач Максим Јововић биљежи:

"Саво Вукосавовић из села Сотонића, срез барски, бавио се дуги низ година као печалбар у Сједињеним Америчким Државама и тамо стекао добру пензију. Недавно се вратио кући да ту пензију ужива.

Децембра мјесеца 1954. године пође он, по својој жељи, у Острог да се тамо помоли Богу и поклони Његовом великом Чудотворцу, Светом Василију. На путу од Титограда (Подгорице) до Острога нађе се он у купеу са неким руководиоцем једног предузећа, који је са женом и двоје некрштене дјеце путовао такође до Острога.

Старије дијете чаврљало је и трчкарало тамо-амо по вагону, док је млађе, од 5-6 мјесеци старости, које још није говорило, са материног крила, гледало је пажљиво, у очи, са невиним дјетињим осмјехом, старога Саву. Мајка то примијети, па рече дјетету: "Видиш, сине, ћика (чику) ! Како те воли!..."На велико изненађење мајке и свих присутних, дјетенце јасно и гласно и чисто изговори: 'Не ћико, него кум!" Затим је послије мало паузе, стално гледајући у 'Американца' неколико пута понављало: "Куме, куме, куме!..."

Сви су се ишчуђавали овој дјетињој ријечи, а када су се сјутридан враћали назад, отац дјететов замоли свога сапутника Сава да пођу заједно до његове куће, у село Ж., те да му тамо буде кум на крштењу оба дјетета. Овај се радо одазва позиву, осјећајући у својој души да га је сами Бог због нечега одредио на овако чудесан начин да у то зло вријеме кумује овој породици. Пошли су заједно истога дана родитељској кући гдје се обавила света Тајна Крштења, на коју Бог, ето, под свештеним покровом свога Угодника, светога Василија, позва и родитеље и кума кроз уста одојчетова."


ОПОМЕНА ЗАБОРАВНОЈ ПОКЛОНИЦИ

Стане П. из околине Подгорице казује истоме записивачу:



"У прољеће 1955. спремила сам се са своје три другарице а моје комшинке да пођем до Острога. Побожни сељаци из мога мјеста дали су ми прилоге за манастир, да тамо узмем и запалим свијеће пред Светим Ћивотом. Ја сам овај новац као аманет ставила на страну у новчанику, да га предам кад стигнем у манастир.

При поласку, када сам већ дошла на воз и заузела мјесто, било је доста гужве. У томе ми приђе једна моја другарица и даде ми 100 динара и замоли ме да га приложим кад стигнем у манастир. Уто воз крене, а ја новац ставих у џеп, с намјером да га предам у цркви кад тамо стигнем. Када смо стигли, у манастиру сам предала дати новац осим 100 динара, које сам била заборавила у џепу. При одласку из манастира, дошла сам до плочника пред црквом и даље нијесам могла да мрднем. Ухватила ме некаква немоћ и чинило ми се да ме нека невидљива сила задржава да не могу ићи. Другарице су се поизмакле низ степенице и звале ме да идем брже. Ја сам одговорила: "Не могу напријед!" Тада се једна од њих врати да види шта ми се десило. Казала је калуђеру који ми је пришао и упитао еда ли сам заборавила какав аманет нечији да предам у цркву. Ја се тада сјетих оних 100 динара, заборављених у џепу. Вратила сам се и положила новац на ћивот. Тада сам лако продужила пут и стигла другарице.
ПОКАЈАЛА СЕ ШТО ЈЕ У НЕДЕЉУ РАДИЛА

Јеромонах Серафим Кашић 14. јуна 1956. г. биљежи ово свједочанство и овјерава га отиском прста исцијељене Секице Бурић, из села Мокре Њиве, среза никшићког, те својим и својеручним потписима осталих присутних (Маре Митровић, Газивода Вида, Милошевић Босиљке, Ивановић Олгице, Ивановић Стане, Митровић Вељка, Кажић Петра, Митровић Милоша, Митровић Ненада, Митровић Јована, Митровић Радуше и манастирског ђака Јована Морунића):



"Радила сам на купљењу сијена у прошлу недјељу, тј. 8. јуна и тревило ми се следеће. Уста су ми се окренула набанду и очи су ми се биле затвориле, да сам сасвим слабо видјела. Моји су позвали докторе да ме прегледају и дали су ми неке енекције које нијесам хтјела употребљавати. Онда су ме шиљали за Дубровник. Ни тамо нијесам хтјела да идем, но сам жељела да идем за Острог. Чим сам кренула, почело ми је да буде боље. Уста су ми се почела да враћају и пласе крви са очију да мичу."

Свједочанство допуњује јеромонах Серафим Кашић:

"Кад је стигла у Острог и приступила Свецу, на дивљење свих присутних, уста су се повратила и очи очистиле."
ОГРЈЕШЕЊЕ И ИСЦЈЕЉУЈУЋИ ОПРОШТАЈ

Максим Јововић 1959. биљежи свједочење Милице Р. из Београда, државног службеника:

"Док сам живјела на селу на нашем имању у Црној Гори, моји родитељи утицали су на мене и наговарали ме да се удам за једног младог учитеља из нашег села. Да се не бих замјерила родитељима, пристала сам да се вјенчам са учитељем, мада нијесам према њему гајила никакве симпатије. Склопили смо брак и прве године родио нам се син. Ја сам, разочарана брачним животом, одлучила да не останем даље са мужем. Једне ноћи, оставила сам дијете у колијевци и напустила свој дом неповратно. Муж је молио преко мојих родитеља и других пријатеља да се вратим своме породу, али ја сам остала при своме да се никада нећу вратити. Малољетно дијете његовале су друге жене и храниле га вјештачки. Кроз кратко вријеме, међутим, дијете је умрло.

Грижа савјести што сам ја лично проузроковала смрт једног људског бића, и то онога које сам сама родила, мучила ме је ужасно, да мира нијесам могла наћи.

Мој муж се затим поново оженио и имао лијепу дјецу у браку, а ја сам дуго времена остала неудата. Најпослије сам нашла добра мужа са којим сам врло задовољна у браку. Како је мој драги муж желио да имамо дјецу, и ја сам на то пристала. Узастопице једно за другим рађала сам превремено четворо дјеце и ниједно се није могло одржати ни 8 дана, већ су умирала као недоношчад, и поред пажљиве бриге љекара у породилиштима. Осјећала сам у души да ме је стизала праведна казна Божија за моје недјело учињено у првом браку.

Онда сам, по савјету мајке, дала завјет да ћу првом приликом поћи на поклоњење до манастира Острога, да тамо исповиједим духовнику свој гријех и молим се Богу за опроштај. Док се мени није указала могућност, умјесто мене пошла је моја мајка и чинила бденија 1957. године, а сада, благодарећи Богу и великом Његовом Угоднику, светом Василију, подарено ми је здраво дијете, које расте и напредује нормално, на радост својих родитеља и наше својте уопште."



ГРИЖА САВЈЕСТИ ЗБОГ ПОБАЧАЈА

Максим Јововић 1959. године свједочи:

"Једном у Острог дође млада жена, родом из Боке Которске а настањена у Београду, гдје је запослена у неком предузећу. Муж јој је био правник и били су добро ситуирани. Нашли смо се у разговору пред манастиром, гдје смо као поклоници дошли острошком Чудотворцу Светом Василију. Жена се жалила да је болесна од изнемоглости и неке душевне депресије, којој љекари нијесу могли наћи начина за лијечење. Била је нервозна и потиштена. Неким другарицама је казала, а касније и мени да је ове године извршила побачај у Београду код неког љекара и да отада нема мира на души. Дошла је, како каже, у Острог да исповиједи свој гријех и помоли се Богу за опроштај.

Особито је била поражена од како је одмах послије побачаја уснила један сан о коме каже овако:

"Ишла сам уз неку планину која је била недалеко од моје куће. Преда мном је трчало мало мушко дијете које ме је звало: "Мајко, мајко, што учини од мене ?!" Када сам изашла на врх брда, дијете је пало у један шкрип и дозивало ме, плачући. Било је крваво и изранављено. Покушала сам да га извучем из јаме, испуњена материнском њежношћу и тугом због дјетиње муке. Тражила сам около неко чобанче да ми помогне да спасем дијете, али било је узалудно. Пробудила сам се сва уплакана."

Истога дана из радозналости пошла сам код љекара који је извршио овај побачај и питала га да ли је побачено дијете било мушко или женско. Он ми је потврдио да је било мушко дијете. Тада сам била још жалоснија, помишљајући да ће ме Бог казнити за ово недјело и да никада више нећу имати порода.

Сада сам послије свога покајања и дивног савјета овог духовног оца, који је благотворно као мелем пао на моју душу, добила сам утјеху над отвореним Ћивотом светог Василија, са увјерењем да ће ми преблаги Бог опростити овај мој гријех. Пошто сам обећала и у себи се заклела да не бих никада више учинила овако зло дјело, за мене је овај пут до Острога био спасоносан, који ми је донио душевно смирење. Одлазим из овога светога мјеста са надом да ће ме преблаги Господ помиловати и опет подарити дјецу коју бих другачије пазила и његовала као зјеницу ока свога."

ОПОМЕНА ЛАКОМИСЛЕНОМ

Петар О., из села Г., срез барски, крајем шездесетих година 20. стољећа казује у перо Максиму Јововићу:

"Још од младости своје осјећао сам велику наклоност и поштовање према Острошкој Светињи и походио сам из поштовања овај манастир неколико пута. Мјесеца септембра 1958. године одлучио сам да посјетим манастир и да тамо одржим бденије и парастос, као и ранијих година. Намијенио сам и одвојио у новчанику неколико стотина динара, које ћу као прилог оставити на Светом Ћивоту.

Дошавши у манастир, приступио сам као и остали ходочасници, и оставио половину од намијењеног прилога, а пола задржао са намјером да за овај новац у повратку кући купим рибу у пазару. На Плавници нашао сам доста рибе и узео колико ми је било доста за фамилију.

Чим сам исплатио новац за купљену рибу, осјетио сам неку немоћ и узрујаност. Возио сам се бродом до Вир Пазара, тако сломљен, а да нијесам знао откуда дође оваква слабост на мене. При изласку из брода, једва сам се држао на ногама. Одједном ми паде на ум куповина рибе од намијењеног прилога манастирског, те узех рибу и бацих је у воду са брода. Лакнуло ми је иза тога у души и осјетих се сасма другачије. Увидио сам јасно шта је био узрок моје слабости."


ОПОМЕНА ЖЕНИ КОЈА ЈЕ РАДИЛА НА ПРАЗНИК СВЕТОГ ВАСИЛИЈА

Безимени љетописац записује на посебном листу и придодаје љетописној свесци препис писма од Даринке Вучуровић о којој, осим имена и презимена, ништа више не казује а не биљежи ни годину када се догађај десио нити годину које је преписивање извршено:



"Са пуно страха, поштовања и вјере у Господа сјећам се и данас свога доживљаја.

Била сам удаљена од своје домовине. На дан Престављенија Светог Василија Острошког, 12. маја, радила сам, не знајући за празник. Пред саму ноћ, рече ми комшиница, старија жена зашто радим, када је празник. Како сам имала још мало, па да завршим са послом, тога дана, ја продужих, мислећи у себи: "Кад сам већ радила цијели дан, могу и ово мало до ноћи!"

У истом тренутку, чим то помислих, потпуно ми се укочи све тијело, тако да нијесам могла уопште покренути ни ноге ни руке!

Уто су дошле комшије да ми помогу. Била сам свјесна, али говорит нијесам могла без великог напора.

Мјесто је било удаљено од града. Хтјели су да позову љекара, но ја нијесам дозволила. Позвала сам шћерку и са напором јој рекла да ми донесе освећени јелеј (уље), који сам донијела из Острога. Она је то брзо учињела. Попила сам јелеј помијешан са водом и, послије неколико тренутака, могла сам да покренем десну руку.

Осјенивши се крсним знаком, захвалила сам Богу и Светом Василију и, послије краћег времена, устала сам потпуно здрава."


СВЕТИТЕЉ ИСЦЈЕЉУЈЕ ТЕШКОГ АЛКОХОЛИЧАРА



Под датумом 11/24. децембар 1962. године јеромонах Серафим Кашић биљежи у љетопис Горњег манастира и својеручним потписом потврђује случај једног Баранина, чије име и презиме, одступајући од правила свога љетописања, не открива:



"11/24. децембра 1962. год. дође на поклоњење Светом Василију Н. Н. из Бара са својом старом мајком и, пошто обадвоје приступише Светитељу, Н. Н. затражи да му се очита молитва за здравље. По завршеној молитви, Н. Н. се обрати доље потписатоме чувару Ћивота Светог Василија Острошкога (тј. јеромонаху Серафиму - прим. прир.) ријечима:

"Оче, велика сам и древна пијаница. Све што зарадим и што имам готовине, потрошим на пиће. Једном ријечју, у најкраћем, да Вам кажем овдје, пред Светим Василијем, живим неуредним и најпрљавијим животом од кога, поред мене, највише пати моја фамилија и моји ближњи. На њих се и на њиов савјет досад се уопште нијесам окрећао. Прекјучер сам са тих мојих неваљалих путева дошао кући послије подне, у сами мрак, и завалио се на постељу да спавам.

Преко ноћи, у сну (ни сам вам не могу то објаснити, да ли сам спавао или више био будан), јави ми се Свети Василије, па ми рече ове ријечи: Зашто то радиш и таквим животом живиш? Поправи се! Затим настави даље: Пођи у манастир Острог и онде код мене дадни ријеч да више нећеш пити и пјанити се! Када ми је то изговорио, нестао је.

Ја послије те слике и ријечи које су ми упућене, био сам толико усплахирен да уопште нијесам имао мира, као да је неко у мој организам ставио мотор и кроз разум као да ми вазда неко шапће: "Иди и изврши што ти је наређено!"

Више нијесам могао одољети своме усплахирењу, већ у себи ријеших да обавезно, по цијену живота идем у Острог, да се поклоним и помолим Богу и Светом Василију и да даднем завјет да нећу пити алкохол и опијати се. Кад сам ову одлуку, оче, донио, ја сам у моменту осјетио такву радост у своме животу, да Вам то описати не умијем. Та радост и задовољство су ме, ево, довели до великог Чудотворца, Светог Василија, коме сам се поклонио и помолио, да ми опрости моје грехове и да буде у помоћи мени и мојима. И, оче, овдје, пред Светим Василијем и Вама, Његовим чуварем, (плаче и сузе му лију као киша) дајем ријеч да ћу одржати оно што ми је Светитељ рекао и од мене тражио!"

Његова мајка и ја бијасмо пресрећни, када он тако изговори пред Светитељем. Од срца сам му честитао и подучио га да дату ријеч пред Свецем одржи до своје смрти, на чему ми се он срдачно захвалио.

Тада он настави да прича, пошто се духовно препородио, кад је пред Светитељем исповједио се и дао ријеч завјетну да се више неће опијати:

"Кад сам, оче, код куће, као што сам Вам прије рекао, донио одлуку да идем за Острог. Отишао сам из спаваће собе у кухињу и рекао мајци у присуству моје жене: "Стара, спреми се да идемо за манастир Острог!" Она се запрепастила и са чуђењем ме гледала, ни да ријечи проговори, јер је знала како сам ја до тада марио за Цркву, Вјеру и светиње. . . Тада сам им испричао све потанко, што сам сањао и шта ми је свети Василије у сну рекао. Њихова лица је озарила радост. Стара је од радости купила са свога лица сузе у марамицу, крстећи се и молећи Светом Василију, са изговором и клечећи на голим кољенима: "Слава Ти и хвала, велики Острошки Свече, кад си се смиловао и погледао на мој дом!"

Оче, поред моје мајке, лила је сузе и моја жена, а ја сам јецао и плакао као дијете, да Вам сам то не могу објаснити.

Оче, идемо кући, остајте ми збогом! Понављам Вам опет, да ћу дату ријеч, коју сам рекао пред Светим Ћивотом, одржати. Ја сам се, оче, за ових два-три дана од кад сам сањао Светог Василија, да му је слава и милост (окреће се пут цркве и крсти!) препородио. У мени је нешто сагорјело као у огњу, а ушло нешто друго у цијели мој организам. Осјећам такво окрепљење и радост неисказану.

И кажем Вам, мој оче, ово: Од данас, па убудуће, за мене и мој дом, Бог, слава Му и милост, и Његове светиње (скида капу!) биће поштовани и обожавани, колико будемо кадри. Колико знадемо, молићемо им се да нам буду у помоћи и да нас чувају од свакога зла и напасти! Оче, збогом!"

Ја одговорих: "Био Вам срећан пут! Бог и Свети Василије Вам били вазда у помоћи!" Он додаде: "Амин, Боже, и с Вама заједно! Да се опет састанемо на овом Светом Мјесту! Ако Бог да!"
Молитвама Светог оца нашег Василија, новојављеног Чудотворца Острошког, нека Господ помилује и спасе све православне хришћане и све људе Своје. Амин!

     

Свети Василије Острошки

Свети Василије Острошки и амерички сенатор Вилијам Бар - 12. мај 2010.




О чудотворним исцељењима у манастиру Острог постоје небројени записи и усмена предања. И у данашње време су бројна сведочења, јавности знаних и незнаних, о најразличитијим чудесима светог Василија Острошког.


Случај сенатора Илиноиса, републиканца Вилијема Била Бара је толико необичан и упечатљив, да заслужује да му се посвети посебна пажња. У свом потресном аутобиографском роману „Плави голуб“, његова супруга Дојна Галић-Бар, угледни амерички психијатар нашег порекла, о томе детаљно пише.


Пет штапина динамита, постављених испод зеленог „кадилака“, експлодирало је кад је окренут кључ у брави да би се покренуо мотор лимузине. Тог 2. јуна 1970. године, све радио и телевизијске станице Америке су накратко прекинуле програм да би емитовале информацију о покушају убиства угледног сенатора Била Бара.


Специјално одељење полиције је одмах започело истрагу о атентату. Сумњало се да је некоме сметало што је овај омиљени политичар предводио групу сенатора који су истраживали корупције, али и што је дозволио црнцима да живе у градском комплексу заједно са белцима. Нажалост, истрага је дуго тапкала у месту, да би од ње убрзо потпуно дигли руке, никад не откривши ко стоји иза овог гнусног чина.




Споро се опорављао


Лекари су се дуго борили за Билов живот. Успели су некако да га отргну из канџи смрти, али нису могли да му спасу десну ногу. Споро се опорављао. Време је пролазило, а несносни болови у остатку ампутиране ноге нису престајали. Просто је горела као у пламену. Мењала се и боја коже. Неуролози описују тај тип бола као бол од опекотина који се шири кроз мишиће. Променио је неколико протеза, али су све проузроковале инфекције и хематоме. Лекари су покушали све могуће методе контроле болова: хипнозу, акупунктуру, лекове, неколико нових операција. Ништа. Болове нису могли да смање ни морфијум, нити најбоље протезе.


Једини тренуци предаха од несносних болова су били кад би уснио тај необични сан. Од тренутка кад су га после атентата, целог у крви, у бесвесном стању донели у болницу, тај сан је увек био исти. Као, пење се он ка високој стени у чијем средишту се налази мала, бела црква. Стигавши пред улаз богомоље, видео је старца беле косе и браде, у дебелим, руком плетеним чарапама, како се упутио некуд напуштајући храм. Пратећи у сну овог необичног старца, амерички сенатор је видео много тешких болесника како под додиром старчеве руке бивају исцељени. Старац би се потом окретао према самом Бару, додиривао га и говорио му нешто на неком непознатом језику.


О том необичном сну Бил је причао својој супрузи Дојни, али она тада није знала за Острог, нити о ком светитељу је реч.


Онда му је један ортопед рекао да би протеза са потпуним контактом са делом ампутиране ноге можда побољшала циркулацију и самим тим му олакшала кретање и тегобе. Обавестио га је и да само у Ленсингу, у Мичигену, постоји старији човек под именом Андреј, пореклом Југословен, познат по томе што истражује и израђује модерне протезе које чак омогућавају његовим пацијентима да учествују у готово свим спортским такмичењима.


Распитујући се о овом чаробњаку који олакшава људску патњу, Бил Бар је чуо да је он, нажалост, умро, али да га је у протетичарском послу успешно наследио син Јан.


Чим је ушао у Јанову пријемну канцеларију, Бил се укочио од изненађења. На зиду је видео слику белог манастира сраслог са стеном и иконом светог Василија Острошког поред. Призори које је много пута до тада видео само у сну. Схватио је да то није случајност. Протетичар Јан му је тада рекао:


- Сенаторе, не могу ти обећати да ће се болови смањити, али ћеш моћи боље да ходаш, чак и да возиш бицикл или да се вратиш падобранству јер знам да је то спорт који си волео. Твојим боловима само Божје чудо може да помогне…




Чудно преображење


И био је у праву. Протеза је заиста била савршена и Бил се после дужег времена осећао као човек, али болови су и даље били несносни. Од Јана је много сазнао о Острогу.


- Све што сам чуо о светом Василију је невероватно и просто не могу да верујем у постојање таквих чуда – рекао је Бил једном Дојни. – Можда ја у очајању тражим последње решење да зауставим болове, али је тачно да ме опседа Светитељев лик. Покушаћу да посетим манастир. Разговараћу са Јаном да пођемо заједно са осталима, који, такође, имају болове.


Јан је пристао да на пролеће наступајуће 1980. године поведе групу пацијената са ампутираним екстремитетима у манастир Острог у Црној Гори.


Вилијем Бил Бар се озбиљно припремао за предстојећи дуг пут. Са Дојном је читао све што су могли да пронађу о историји манастира и о многим чудесним исцељењима. Пред одлазак је чак четрдесет дана постио по обичајима православне вере. Није јео месо, сир, јаја, није пио млеко, али, што га је посебно изненадило, није осећао глад. Научио је и „Оче наш“ на српском језику.






По доласку у Острог, Бил је с видним напором свакодневно одлазио до Горњег белог манастира. Вукао је ногу. Мислио је да ће да изгуби равнотежу, да ће да се онесвести од болова, али је био упоран. Решио је да манастир свакодневно походи све дотле док се бол не смањи.


О томе је, између осталог, писао Дојни:


„Никад нисам доживео такво ходање по узбрдици које траје око један сат, али је мени требало више времена. Нисам марио, ни осетио даљину, пошто ме је нешто вукло као да идем себи. Први пут сам ушао у манастир, а и сама знаш да нисам одлазио у цркве ни у Америци, нити када смо путовали по свету. Ти си се молила за све нас.“


У Горњем острошком манастиру, суочавајући се са самим собом уз дубоку молитву, Бил је схватио и о кога се све у животу огрешио. Дојни је касније поверио:


„Не могу да ти опишем то преображење јер се, до сада, ништа није слично догодило у мом животу: ни моји сусрети са психоаналитичарима, нити моји напади исповедања у фамилији или пред сестром, нити сеансе у анонимним алкохоличарским скуповима. Ништа од тога није било истинито у поређењу са походом овом манастиру, у туђој земљи.“






Причао је и како је по уласку у стену прошао кроз једну собу са зидовима украшеним фрескама где људи пристигли из далека могу да преноће. Онда је ушао у један мали простор, сужено удубљење у стени где је светитељ Василије почивао. Сазнао је да је у тој пећини он живео, постио и молио се Богу пре три века. Ковчег са светим моштима је био отворен само ако је ту био присутан неко од свештеника. Болови у Биловој нози су постајали све мањи, нарочито кад се молио клечећи пред Светитељевим моштима.


- Признајем, био сам скептик – причао је после. – Чак сам мислио да је то можда аутосугестија. И више од тога. Запао сам у искушење јер ми је све одавало утисак магијског ритуала. Мисли које су ме спопадале и које су се смењивале учвршћивале су ме у уверењу да у овом обраћању има само сујеверја. Али кад лично доживиш чудо излечења као што сам га ја доживео, онда схватиш да је ово феномен који је изван Цркве несхватљив. Видео сам слепе, глуве, неме, болеснике ношене на носилима, децу и одрасле, дуге колоне које се крећу узбрдо пешице или превозним средствима. Веруј у Божја чуда, јер ја сам сведок.




Иконица на свежњу кључева


Ту, у Острогу, Вилијем Бил Бар је прешао у Православље и узео славу Свети Василије Острошки. Заклео се Светитељу и да ће живот посветити помагању особама са ампутираним деловима тела свуда у свету, и да ће ширити знање о предностима нових материјала у модерној протетици.


Кући се вратио са три освећене иконе. Једну малу је поклонио Дојни, док је већа била за кућу. Најмања је стално била уз њега, на привеску за кључеве.


- Све док носим иконицу светог Василија на привеску за кључеве, нећу бити у опасности – говорио је родбини и пријатељима.


Баш како је обећао пред Светитељевим ћивотом, Бил Бар је основао Институт за протетику у којем раде најбољи лекари и техничари. Организовао је и покретне клинике које су постављане и у најудаљенијим забитима не само Америке, већ и средњег Истока или Африке. Нажалост, број унесрећених цивила, посебно деце у терористичким нападима, било је све више. Бил је често био пилот у овим хуманитарним походима. Из једног се никад није вратио кући.


Дојну су телефоном обавестили из Вашингтона да је хеликоптер којим је летела екипа клинике имао квар у близини града и да су сви изгинули захваћени пламеном. Међу страдалима су била и два пријатеља, сенатор Бил и протетичар Јан. Делови њихових тела нису пронађени. Дојни су донели само комад метала од хеликоптера. Скрхана болом, однела га је у мужевљеву радну собу. Тек тада је на Биловом столу спазила свежањ кључева са иконицом светог Василија Острошког.


Извор: Радио Светигора