О чудотворним исцељењима у манастиру Острог постоје небројени записи и усмена предања. И у данашње време су бројна сведочења, јавности знаних и незнаних, о најразличитијим чудесима светог Василија Острошког.
Случај сенатора Илиноиса, републиканца Вилијема Била Бара је толико необичан и упечатљив, да заслужује да му се посвети посебна пажња. У свом потресном аутобиографском роману „Плави голуб“, његова супруга Дојна Галић-Бар, угледни амерички психијатар нашег порекла, о томе детаљно пише.
Пет штапина динамита, постављених испод зеленог „кадилака“, експлодирало је кад је окренут кључ у брави да би се покренуо мотор лимузине. Тог 2. јуна 1970. године, све радио и телевизијске станице Америке су накратко прекинуле програм да би емитовале информацију о покушају убиства угледног сенатора Била Бара.
Специјално одељење полиције је одмах започело истрагу о атентату. Сумњало се да је некоме сметало што је овај омиљени политичар предводио групу сенатора који су истраживали корупције, али и што је дозволио црнцима да живе у градском комплексу заједно са белцима. Нажалост, истрага је дуго тапкала у месту, да би од ње убрзо потпуно дигли руке, никад не откривши ко стоји иза овог гнусног чина.
Споро се опорављао
Лекари су се дуго борили за Билов живот. Успели су некако да га отргну из канџи смрти, али нису могли да му спасу десну ногу. Споро се опорављао. Време је пролазило, а несносни болови у остатку ампутиране ноге нису престајали. Просто је горела као у пламену. Мењала се и боја коже. Неуролози описују тај тип бола као бол од опекотина који се шири кроз мишиће. Променио је неколико протеза, али су све проузроковале инфекције и хематоме. Лекари су покушали све могуће методе контроле болова: хипнозу, акупунктуру, лекове, неколико нових операција. Ништа. Болове нису могли да смање ни морфијум, нити најбоље протезе.
Једини тренуци предаха од несносних болова су били кад би уснио тај необични сан. Од тренутка кад су га после атентата, целог у крви, у бесвесном стању донели у болницу, тај сан је увек био исти. Као, пење се он ка високој стени у чијем средишту се налази мала, бела црква. Стигавши пред улаз богомоље, видео је старца беле косе и браде, у дебелим, руком плетеним чарапама, како се упутио некуд напуштајући храм. Пратећи у сну овог необичног старца, амерички сенатор је видео много тешких болесника како под додиром старчеве руке бивају исцељени. Старац би се потом окретао према самом Бару, додиривао га и говорио му нешто на неком непознатом језику.
О том необичном сну Бил је причао својој супрузи Дојни, али она тада није знала за Острог, нити о ком светитељу је реч.
Онда му је један ортопед рекао да би протеза са потпуним контактом са делом ампутиране ноге можда побољшала циркулацију и самим тим му олакшала кретање и тегобе. Обавестио га је и да само у Ленсингу, у Мичигену, постоји старији човек под именом Андреј, пореклом Југословен, познат по томе што истражује и израђује модерне протезе које чак омогућавају његовим пацијентима да учествују у готово свим спортским такмичењима.
Распитујући се о овом чаробњаку који олакшава људску патњу, Бил Бар је чуо да је он, нажалост, умро, али да га је у протетичарском послу успешно наследио син Јан.
Чим је ушао у Јанову пријемну канцеларију, Бил се укочио од изненађења. На зиду је видео слику белог манастира сраслог са стеном и иконом светог Василија Острошког поред. Призори које је много пута до тада видео само у сну. Схватио је да то није случајност. Протетичар Јан му је тада рекао:
- Сенаторе, не могу ти обећати да ће се болови смањити, али ћеш моћи боље да ходаш, чак и да возиш бицикл или да се вратиш падобранству јер знам да је то спорт који си волео. Твојим боловима само Божје чудо може да помогне…
Чудно преображење
И био је у праву. Протеза је заиста била савршена и Бил се после дужег времена осећао као човек, али болови су и даље били несносни. Од Јана је много сазнао о Острогу.
- Све што сам чуо о светом Василију је невероватно и просто не могу да верујем у постојање таквих чуда – рекао је Бил једном Дојни. – Можда ја у очајању тражим последње решење да зауставим болове, али је тачно да ме опседа Светитељев лик. Покушаћу да посетим манастир. Разговараћу са Јаном да пођемо заједно са осталима, који, такође, имају болове.
Јан је пристао да на пролеће наступајуће 1980. године поведе групу пацијената са ампутираним екстремитетима у манастир Острог у Црној Гори.
Вилијем Бил Бар се озбиљно припремао за предстојећи дуг пут. Са Дојном је читао све што су могли да пронађу о историји манастира и о многим чудесним исцељењима. Пред одлазак је чак четрдесет дана постио по обичајима православне вере. Није јео месо, сир, јаја, није пио млеко, али, што га је посебно изненадило, није осећао глад. Научио је и „Оче наш“ на српском језику.
По доласку у Острог, Бил је с видним напором свакодневно одлазио до Горњег белог манастира. Вукао је ногу. Мислио је да ће да изгуби равнотежу, да ће да се онесвести од болова, али је био упоран. Решио је да манастир свакодневно походи све дотле док се бол не смањи.
О томе је, између осталог, писао Дојни:
„Никад нисам доживео такво ходање по узбрдици које траје око један сат, али је мени требало више времена. Нисам марио, ни осетио даљину, пошто ме је нешто вукло као да идем себи. Први пут сам ушао у манастир, а и сама знаш да нисам одлазио у цркве ни у Америци, нити када смо путовали по свету. Ти си се молила за све нас.“
У Горњем острошком манастиру, суочавајући се са самим собом уз дубоку молитву, Бил је схватио и о кога се све у животу огрешио. Дојни је касније поверио:
„Не могу да ти опишем то преображење јер се, до сада, ништа није слично догодило у мом животу: ни моји сусрети са психоаналитичарима, нити моји напади исповедања у фамилији или пред сестром, нити сеансе у анонимним алкохоличарским скуповима. Ништа од тога није било истинито у поређењу са походом овом манастиру, у туђој земљи.“
Причао је и како је по уласку у стену прошао кроз једну собу са зидовима украшеним фрескама где људи пристигли из далека могу да преноће. Онда је ушао у један мали простор, сужено удубљење у стени где је светитељ Василије почивао. Сазнао је да је у тој пећини он живео, постио и молио се Богу пре три века. Ковчег са светим моштима је био отворен само ако је ту био присутан неко од свештеника. Болови у Биловој нози су постајали све мањи, нарочито кад се молио клечећи пред Светитељевим моштима.
- Признајем, био сам скептик – причао је после. – Чак сам мислио да је то можда аутосугестија. И више од тога. Запао сам у искушење јер ми је све одавало утисак магијског ритуала. Мисли које су ме спопадале и које су се смењивале учвршћивале су ме у уверењу да у овом обраћању има само сујеверја. Али кад лично доживиш чудо излечења као што сам га ја доживео, онда схватиш да је ово феномен који је изван Цркве несхватљив. Видео сам слепе, глуве, неме, болеснике ношене на носилима, децу и одрасле, дуге колоне које се крећу узбрдо пешице или превозним средствима. Веруј у Божја чуда, јер ја сам сведок.
Иконица на свежњу кључева
Ту, у Острогу, Вилијем Бил Бар је прешао у Православље и узео славу Свети Василије Острошки. Заклео се Светитељу и да ће живот посветити помагању особама са ампутираним деловима тела свуда у свету, и да ће ширити знање о предностима нових материјала у модерној протетици.
Кући се вратио са три освећене иконе. Једну малу је поклонио Дојни, док је већа била за кућу. Најмања је стално била уз њега, на привеску за кључеве.
- Све док носим иконицу светог Василија на привеску за кључеве, нећу бити у опасности – говорио је родбини и пријатељима.
Баш како је обећао пред Светитељевим ћивотом, Бил Бар је основао Институт за протетику у којем раде најбољи лекари и техничари. Организовао је и покретне клинике које су постављане и у најудаљенијим забитима не само Америке, већ и средњег Истока или Африке. Нажалост, број унесрећених цивила, посебно деце у терористичким нападима, било је све више. Бил је често био пилот у овим хуманитарним походима. Из једног се никад није вратио кући.
Дојну су телефоном обавестили из Вашингтона да је хеликоптер којим је летела екипа клинике имао квар у близини града и да су сви изгинули захваћени пламеном. Међу страдалима су била и два пријатеља, сенатор Бил и протетичар Јан. Делови њихових тела нису пронађени. Дојни су донели само комад метала од хеликоптера. Скрхана болом, однела га је у мужевљеву радну собу. Тек тада је на Биловом столу спазила свежањ кључева са иконицом светог Василија Острошког.
Извор: Радио Светигора
