ARHIMANDRIT SOFRONIJE SAHAROV STARAC SILUAN

ADAMOV PLAČ

Adam, otac vaseljene, poznavao je u raju sladost ljubavi Božije. Zbog toga je silno patio i mnogo plakao kada je zbog greha izgnan iz raja, lišivši se ljubavi Božije. Njegovu dušu rastrzala je misao: "Ožalostio sam Boga koga toliko volim". Nije Adam toliko žalio za rajem i njegovom lepotom, koliko zbog gubljenja ljubavi Božije, koja nenasito svakog trenutka dušu vuče Bogu.

Adamove muke preživljava i svaka duša koja je Boga poznala Duhom Svetim, a zatim izgubila blagodat. Kada ožalosti ljubljenog Gospoda, duša oseća bol i silnu tugu.

Tužio je Adam na zemlji i gorko plakao i zemlja mu se nije milila. On je žalio za Bogom i govorio:

"Tuguje duša moja za Gospodom i sa suzama Ga tražim. Kako da Ga ne tražim? Dok sam bio sa Njim, duša mi je bila vesela i spokojna i đavo nije mogao da mi pristupi, a sada je zao duh ovladao mnome, vuče dušu tamo amo i muči je, i zato do smrti tugujem za Gospodom i otima se duh moj ka Bogu. Ništa me na zemlji ne privlači. Duša neće ničim da se uteši, nego hoće da ponovo vidi Njega i Njime se nasiti. Ne mogu da Ga zaboravim ni za trenutak. Duša moja se otima ka Njemu i od prevelike tuge uzdišući ridam: "Bože, pomiluj mene, palo stvorenje Svoje".

Tako je plakao Adam i suze su mu tekle niz lice na grudi i padale dole na zemlju. Čitava priroda slušala je njegove jecaje. Divlje životinje i ptice umuknule su od žalosti, a Adam je plakao, jer su zbog njegovog greha svi izgubili mir i ljubav.

Veliki je bio Adamov bol po izgnanju iz raja. Kada je, pak, ugledao svog mrtvog sina Avel>a, koga je ubio brat Kain, njegova tuga je postala još veća, i on se mučio dušom, plakao i mislio: "Od mene će se izroditi narodi i svi će tako stradati i živeti u neprijateljstvu i ubijati jedni druge". Njegov bol je bio veliki kao more i može ga razumeti samo onaj čija je duša poznala Gospoda i kako nas On mnogo voli.

I ja sam izgubio blagodat pa zajedno sa Adamom zovem:

"Pomiluj me, Gospode! Daruj mi duh smirenja i ljubavi".

O, ljubavi Gospodnja! Ko te poznao, ne prestaje da te danonoćno traži vapijući:

"Tugujem za Tobom, Gospode, i plačući Te tražim. Kako da Te ne tražim? Dao si mi da Te poznam Duhom Svetim. To poznanje Božije podstiče moju dušu da Te sa suzama tražim".

* * * * *

Adam plače:

"Ne mili mi se ovaj svet. Ne mile mi se visoke gore, ni lugovi, ni šume, ni pesma ptica. Ništa mi više nije milo. Duša je moja u velikoj žalosti: Ožalostio sam Boga. Kada bi me Gospod ponovo uzeo u raj i tamo bih plakao i žalio: Zašto sam ožalostio Boga koga volim?"

* * * * *

Po izgnanju iz raja, Adam je silno patio i mnogo suza prolivao od tuge. Tako biva i sa svakom dušom, koja je poznala Gospoda. Ona tuguje za Njim i govori:

"Gde si Gospode? Gde si Svetlosti moja? Zašto si sakrio od mene lice Svoje? Duša Te moja dugo nije videla i zato tuguje za Tobom i plačući Te traži".

"Gde je Gospod moj? Zašto Ga ne vidim u duši svojoj? Šta mu smeta da živi u meni? Znači da u meni nema smirenja Hristovog i ljubavi prema neprijateljima".

* * * * *

Bog je nenasita ljubav i tu ljubav je nemoguće opisati.

Hodio je Adam po svetu, plakao od velike tuge srca, umom pomišljajući na Boga. Čak i kada je telo malaksalo ne mogavši više da proliva suze, njegov duh je goreo ka Bogu, jer nije mogao da zaboravi raj i krasotu njegovu. Adamova duša je više od svega volela Boga i otimala se ka Njemu silom same ljubavi.

O, Adame, pišem ove redove, ali ti vidiš da je moj um slab i ne može da razume kako je tugovala tvoja duša za Bogom i kako si se kajao.

O, Adame, ti vidiš da ja, dete tvoje, stradam na zemlji. Malo je ognja u meni i tek što se nije ugasila ljubav u meni.

O, Adame, zapevaj nam pesmu Gospodnju da se obraduje duša moja Gospodu, i pokrene na hvaljenje i slavljenje Njega, kao što

Ga hvale serafimi i heruvimi, i kao što Mu svi činovi nebesnih angela pevaju trisvetu pesmu.

O, Adame, oče naš, zapevaj nam pesmu Gospodnju, da bi je čula sva zemlja i svi sinovi tvoji uzdigli um svoj ka Bogu, naslađujući se zvucima te nebeske pesme i zaboravljajući svoje nevolje na zemlji.

* * * * *

Duh Sveti je ljubav i sladost duše, uma i tela. Ko je poznao Boga Duhom Svetim, nenasito se i dan i noć otima ka živome Bogu, jer je ljubav Božija veoma slatka. Izgubivši, pak, blagodat, duša ne prestaje da sa suzama ište Duha Svetog.

Ko nije poznao Boga Duhom Svetim, ne može Ga sa suzama tražiti i njegova je duša stalno u borbi sa strastima. Njegov um misli na zemaljsko i ne može doći do sagledavanja i poznanja Isusa Hrista. On se poznaje Duhom Svetim.

Adam je znao Boga u raju. Po svom padu on Ga je sa suzama tražio.

"O, Adame, oče naš, iričaj nama, deci svojoj, o Gospodu. Tvoja duša je znala Boga na zemlji, znala je i raj i sladost i veselje. Sada si na nebu i vidiš slavu Gospodnju. Pričaj nam kako se slavi Gospod zbog Svojih stradanja, kako se pevaju pesme na nebu, i koliko su lepe, budući da se pevaju Duhom Svetim".

Pričaj nam o slavi Gospodnjoj. Koliko je On milostiv i koliko voli Svoja stvorenja.

Pričaj nam i o Presvetoj Bogorodici. Kako se ona veliča na nebesima i kakvim se pesmama hvali.

Pričaj nam kako se tamo raduju svetitelji i kako sijaju od blagodati. Kako oni vole Gospoda i kako smireno stoje pred Bogom.

O, Adame, uteši i obraduj naše žalosne duše. Pričaj nam šta sve vidiš na nebu.

Zašto ćutiš?... Pogledaj, sva zemlja tuguje...

Ili, možda od ljubavi Božije ne možeš ni da nas se setiš?

Ili vidiš Bogorodicu u slavi i ne možeš da se otrgneš od tog viđenja, i nećeš da nama žalosnima kažeš reč utehe kako bismo zaboravili svoje patnje na zemlji?

O Adame, oče naš, ti vidiš tugu svojih sinova na zemlji. Zašto ćutiš?"

Adam govori:

"Deco moja, pustite me. Ne mogu da se otrgnem od ljubavi Božije i govorim sa vama. Moja je duša ranjena ljubavlju Gospodnjom i raduje se krasoti Njegovoj. Kako onda mogu da mislim na zemlju? Koji žive pred licem Gospodnjim, ne mogu da misle na zemaljske stvari".

"O, Adame, oče naš, ti si nas, siročiće svoje, ostavio? A eto, mi smo žalosni na zemlji. Reci nam šta da činimo da bismo ugodili Bogu? Pogledaj na decu svoju rasejanu po svetu, rasejanu umom svojim. Mnogi zaboravljaju Boga, žive u tami i idu u propast ada".

"Nemojte me uznemiravati. Vidim Majku Božiju u slavi i kako da se odvojim od toga i govorim sa vama? Vidim svete proroke i apostole i svi su oni slični Gospodu našem Isusu Hristu, Sinu Božijem.

Hodam po rajskim vrtovima, i svuda gledam slavu Gospodnju, jer je Gospod u meni, i načinio me je sličnim Sebi. Gospod proslavlja čoveka time što ga čini sličnim Sebi".

"O, Adame, mi smo tvoja deca. Reci nama koji se mučimo na zemlji kako se zadobija raj, da bismo i mi kao i ti videli slavu Gospodnju. Naša duša tuguje za Gospodom, a ti živiš na nebu i raduješ se slavi Gospodnjoj. Molimo te - uteši nas".

"Zašto vapijete ka meni, deco moja? Gospod vas voli i dao vam je zapovesti. Držite ih, ljubite jedni druge i naći ćete mir u Bogu. Kajte se svakog trenutka za svoje grehe da biste mogli izaći u susret Gospodu. Gospod je rekao: "One koji me vole ljubim, i one koji me slave - proslavljam"".

"O, Adame, moli se za nas, decu svoju. Od mnogih nevolja tužne su duše naše".

* * * * *

"O, Adame, oče naš, ti živiš na nebesima i gledaš Gospoda koji sedi u slavi sa desne strane Boga-Oca. Ti vidiš heruvime i serafime i sve svete i čuješ nebeske pesme zbog čije sladosti je tvoja duša zaboravila zemlju. Mi, pak, na zemlji, žalosni smo i mnogo čeznemo za Bogom. Mi imamo malo ognja da bismo plameno ljubili Gospoda. Saopšti nam šta treba da radimo da bismo obreli raj".

Adam odgovara:

"Ne dirajte me, deco moja, jer ja od sladosti ljubavi Božije ne mogu da se sećam zemlje".

"O, Adame, žalosne su duše naše i nevolje su nas opteretile. Reci nam reč utehe. Zapevaj nam pesmu koju čuješ na nebesima da bi je čula sva zemlja i da bi ljudi zaboravali svoju nevolju... O, Adame, mi smo vrlo žalosni".

"Ne dirajte me. Vreme mojih patnji je prošlo. Od krasote raja i sladosti Duha Svetog ne mogu više da se sećam zemlje. Ali, kažem vam: Gospod vas ljubi. I vi živite u ljubavi, budite poslušni starešinama, smiravajte svoja srca, i duh će Božiji živeti u vama. On dolazi u dušu tiho, dajući mir i bez reči svedoči o spasenju. Pevajte Bogu iz ljubavi i smirenim duhom, jer se Gospod tome raduje".

O Adame, oče naš, šta ćemo da činimo? Mi pevamo, ali u nama nema ljubavi i smirenja.

"Kajte se pred Gospodom i ištite. On voli čoveka i sve će mu dati. I ja sam se mnogo kajao i tugovao što sam ožalostio Boga, što su mojim grehom izgubljeni mir i ljubav na zemlji. Suze su mi tekle niz lice i kvasile grudi i zemlju. Pustinja je slušala moje jecaje. Vi ne možete razumeti moju tugu, ni kako sam plakao za Bogom i rajem. U raju sam bio radostan i bezbrižan. Duh Sveti me je veselio i nisam znao ni za kakva stradanja. Ali, kada sam bio izgnan iz raja, hladnoća i golotinja su počeli da me muče. Zveri i ptice, koje su bile krotke u raju i volele me, postale su divlje, počele da me se boje i beže od mene. Mučile su me zle misli. Peklo me je sunce i šibao vetar. Tukle su me kiše i mučile bolesti i sve zemaljske nevolje, ali sam sve trpeo i čvrsto se uzdao u Boga.

Tako i vi, podnosite trudove pokajanja. Zavolite nevolje, isušite telo, smirite se i ljubite neprijatelje da bi se uselio u vas Duh Sveti. Tada ćete poznati i zadobiti Carstvo nebesko.

A mene ne uznemiravajte. Sada sam od ljubavi Božije zaboravio zemlju i sve što je na njoj. Zaboravio sam čak i raj koji sam nekad izgubio, jer gledam slavu Gospodnju i slavu svetitelja Njegovih koji od svetlosti lica Božijeg i sami sijaju, slično Njemu".

"O, Adame, pevaj nam nebesku pesmu da bi je slušala sva zemlja, naslaćujući se mirom ljubavi prema Bogu. Hoćemo da slušamo te pesme: one su pune miline, jer se pevaju Duhom Svetim".

* * * * *

Kada je izgubio zemaljski raj, Adam je plakao, tražeći ga: "Raju moj, raju moj prekrasni". Ali, Gospod mu je po ljubavi Svojoj sa krsta darovao drugi raj, bolji od prvog, raj na nebu, gde je Svetlost Svete Trojice.

Šta ćemo uzvratiti Gospodu za Njegovu ljubav prema nama?

ПОУКЕ ПРЕПОДОБНОГ СЕРАФИМА САРОВСКОГ

O ЧУВАЊУ СРЦА

Ми непрестано треба да чувамо срце своје од непристојних помисли и утисака, по речи Соломоновој: "Сваким чувањем којим се може чувати, чувај срце своје, јер из њега излази живот." (Прич. 4, 23)
Од свагдашњег чувања срца рађа се у њему чистота у којој се види и огледа Господ, по тврђењу вечне Истине: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети." (Мт. 5, Cool
Оно најбоље што нам се у срце уточило, не треба из њега да изливамо без потребе; јер оно што смо сабрали само онда може бити безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља, када се чува у нутрини срца.
Срце само тада превире, будући разбуктавано божанственим огњем, када њиме тече вода жива. Када се оно излије, срце се хлади и човек се мрзне.


O РАСПОЗНАВАЊУ ДЕЈСТАВА У СРЦУ

Када човек прима нешто божанствено, срце се његово радује; а када прима ђаволско, смућује се.
Хришћанско срце, када прими у себе нешто божанствено, не потребује други неки доказ са стране да му је то баш од Господа дошло, него самим деловањем примљенога уверава се да је то - са Небеса: јер у себи осећа плодове духовне: љубав, радост, мир и друго (Гал. 5, 22). Томе насупрот, ђаво, и да се претвори у анђела светлости (2. Кор. 11, 14), или представи благоликим мислима, (тако делује да) срце човеково ипак свеједнако осећа неку нејасноћу и немир у мислима. Објашњавајући то, Свети Макарије Египатски говори: "Макар нам ђаво и светла виђења пружао, он ипак добро дејство на нас преко њих не може вршити - то је извесни знак његовог " масла". Дакле, човек може да позна међу тим разнообразним деловањима у своме срцу шта је божанствено а шта ђаволско, како о томе пише Свети Григорије Синаит: по деловању можеш познати да ли је светлост која је просијала у души твојој, Божија или сатанина...


O СВЕТЛОСТИ ХРИСТОВОЈ

Да бисмо примили и у срцу осетили Светлост Христову, потребно је - колико је могуће - одвратити се од видљивога. Очистивши претходно душу покајањем и добрим делима, при искреној вери у Распетога, пошто затворимо очи телесне, треба да ум погрузимо у срце и вапијемо, без престанка призивајући име Господа нашега Исуса Христа. Тада ће човек, по мери усрђа и ревности пред Љубљеним, налазити наслађење у призиваном имену, а то наслеђење ће му затим побудити жељу да иште и више просветљење.
Када ум кроз такво вежбање утоне у срце, засијаће тада у њима Светлост Христова, осветљавајући дом душе наше божанственим осијањем, како у име Божије говори Свети пророк Малахија: "А вама који се бојите имена Мојега, засијаће Сунце Правде!" (4, 2). Ова је Светлост, уједно и Живот, по речи јеванђелској: "У Њему беше Живот и Живот беше Светлост људима." (Јн. 1, 4)
Када човек унутарње сагледава Светлост вечну тада његов ум бива чист и нема у себи никаквих чулних представа но, сав будући удубљен у сазрцање (сагледање) нестворене Доброте, заборавља све чулно и не жели да га види у себи но жели да се скрије у утробу земље само да се не лиши тог истинског добра -Бога.


O ПОМИСЛИМА И ТЕЛЕСНИМ ПОКРЕТИМА

Ако се не саглашавамо са злим помислима, које нам нашаптава ђаво, добро чинимо.
Нечисти дух има јак утицај једино на људе страсне, а оне који су се очистили од страсти напада само са стране или споља.
Зар може човек у младим годинама да гори а да се не узмућује плотским помислима!... Али, треба се молити Господу Богу да искра порочне страсти утрне у самом зачетку. Тада се у човеку неће распламсати пламен страсти.


O ПАЖЊИ ПРЕМА СЕБИ САМОМЕ

Ко ходи путем духовне пажње, не треба да верује своме срцу него је дужан да дејства свога срца и живот свој проверава - јесу ли му у складу са законом Божијим и са стварним животом подвижника, који су кроз тај подвиг пролазили. Тако се лакше можемо и од лукавога избавити и истину јасније видети.
Ум човека са унутарњом пажњом (човека духовно сабраног и будног) је као стражар или недремовни чувар унутарњег Јерусалима. Стојећи на висини духовног сазрцања, он гледа чистим оком на противне силе које прилазе и нападају душу његову, по речи Псалмопесника: "И на непријатеље моје погледа око моје" (Пс. 53, 9). Од ока његовог није скривен ђаво који "као лав риче кога ће да прождере" (1. Петр. 5, Cool, као ни они што напињу лук свој да "устреле у мраку праве срцем" (Пс. 10, 2). Због тога такав човек сходно учењу божанственог Павла, узима "свеоружје Божије да узмогне одупрети се у дан зли" (Ефес. 6, 13), и тим оружјем, које садејствује благодати Божијој, одбија видљиве нападе и побеђује невидљиве ратнике.
Ко ходи овим путем, не треба да се осврће на узгредне гласине од којих глава може да се напуни бескорисним и сујетним помислима и успоменама, а треба да буде према себи духовно пажљив. На том путу нарочито је потребно не гледати на туђа дела, не мислити и не говорити о њима, по Псалмопеснику: "Не причају уста моја о делима људским" (Пс. 16, 4). Треба молити Господа: "И од тајних (грехова) мојих очисти ме и од туђина поштеди слугу свога." (Пс. 18, 13; 14)
Човек треба да особиту пажњу посвећује почетку и крају свога живота, а према средњем раздобљу животном, у коме доживљава среће и несреће, треба да буде равнодушан.
Да бисмо сачували пажњу потребно је да се повучемо у себе, по речи Господњој. "И никога на путу не поздрављајте" (Лк. 10, 4), тј. да без нужде не говоримо сем ако неко такорећи јури за нама да би чуо нешто корисно.
Старцима и браћи коју сусрећеш, изражавај поштовање поклонима до земље, држећи очи свагда затворене.


ПРОТИВ ИЗЛИШНЕ БРИЖНОСТИ

Излишна брижност за ствари житејске својствена је човеку неверујућем и малодушном. Тешко нама, ако се - бринући се сами о себи - надом својом не утврђујемо у Богу који се о нама стара! Ако ми видљива добра којима се користимо у садашњем веку, не приписујемо Њему, како можемо очекивати од Бога добра која су нам обећана у веку будућем? Не будимо тако маловерни него боље "иштимо пре свега Царство Божије, а све друго придодаће нам се", по речи Спаситељевој (Мт. 6, 22).
Боље нам је да презиремо оно што није наше тј. времено и пролазно, а да желимо оно што јесте наше, тј. непропадљивост (нетљење) и бесмрће. Јер када постанемо непропадљиви и бесмртни, тада ћемо се удостојити видљивог богосазрцања као Апостоли приликом божанственог Преображења Господње, и приопштићемо се надумном сједињењу са Богом, као и небески умови. Јер, бићемо подобни Анђелима, и синови Божији, "будући синовима Васкрсења." (Лк. 20, 36)

Серафим:
O ПОДВИЗИМА

Уопште узев, не бисмо смели да предузимамо подвиге преко мере, него треба да се настојимо да нам наш пријатељ, тело наше, буде одано и способно да твори добродетељ. Треба ходити средњим путем, "не удаљавајући се ни десно ни лево од њега" (Прич. 4, 1) и дајући духу духовно, а телу телесно, оно што му је потребно у овом пролазном животу, и оно што се законом захтева у друштвеном животу, по речи Св. Писма: "Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу." (Мт. 22, 21)
Прави монах никада не смишља сам себи подвиге, његови подвизи произлазе претежно из послушности игуману, односно духовном оцу, тј. преко њих Самом Духу Светом.
Није монах онај ко се лењи и радо спава, као што ни онај није војник ко из страха да не погине током борбе пада на земљу и без отпора полаже оружје и предаје се у ропство непријатељу.
Треба снисходити души својој у немоћима њеним и манама, и трпети своје недостатке, као што трпимо недостатке ближњих, наравно, пазећи да се не олењимо и свагда себе подстичући на боље.
Ако си појео сувише хране или нешто слично учинио, понео си се сходно људској слабости. Али, то нек те не узнемирава, него се храбро крени ка исправљању, а у међувремену настој да сачуваш мир душевни, по речи Апостола: " Блажен онај ко не осуђује себе за оно што нађе за добро" (Римљ. 14, 22). Исти тај смисао имају и речи Спаситељеве: "Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско" (Мт. 18, 3).
Тело измождено подвизима или болестима треба крепити умереним сном и умереном храном и пићем, не гледајући чак ни на време. Исус Христос је, по васкрсењу кћери Јаирове из смрти, наредио да јој "дају да једе" (Лк. 8, 55).
Искушеник је као комад платна које ваљар гњечи, удара, ногама гази, пере и испира да би постало бело као снег. У подношењу понижавања, увреда и невоља чисти се душа и постаје као сребро у ватри очишћено... Права монашка мантија је смирено подношење прогона и клевета. Нема ничег већег од послушности...
Ако нас ко речју или делом увреди, а ми то поднесемо са радошћу, онда смо извршили - највећи подвиг!
Ономе ко своје болести подноси стрпљиво и благодарно, болест ће се узети уместо подвига, па чак и као нешто више од подвига!
До тридесет пете године тј. до половине нашег земаљског века, велики је подвиг за човека да себе сачува, и многи се у тим годинама не одрже у добродетељи но скрену са правога пута - за својим жељама, како о томе сведочи Свети Василије Велики: "Многи су много сабрали у младости, па потом, када су се нашли на средини живота, нису поднели буру искушења коју су против њих подигли духови лукавства, него су све изгубили". И зато да не бисмо доживели такав жалосни преокрет, треба да се такорећи ставимо на теразије самоиспитивања и пажљивог бдења над собом, по учењу Светог Исаака Сирина: сваку ствар у своме животу приличи нам да извагамо као на теразијама.
Сваки успех у било чему треба да приносимо Господу и са Пророком да говоримо: " Не нама, Господе, не нама но Имену Своме дај славу!"


O ПОКАЈАЊУ

Онај ко жели да се спасе увек ваља да има срце спремно за покајање и скрушавање: "Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и поништено не одбацује Бог" (Пс. 50, 19). У таквој скрушености духа човек са лакоћом може да безбедно пролази крај лукавих замки ђавола, чије су све снаге управљене на то да смуте дух човеков и у тој смутњи да посеју свој кукољ, по речи јеванђелској: "Господару, ниси ли ти добро семе сејао на својој њиви? Откуда, дакле, кукољ? А он рече им: 'Непријатељ то учини." (Мт. 13, 28)
Почетак покајања рађа се од страха Божијег и пажње према себи, како говори Свети Мученик Вонифатије: страх Божији је отац пажње, а пажња - мати унутарњег спокоја. Страх Господњи буди уснулу савест, која чини да душа, као у некој води чистој и непомућеној, сагледава своју незграпност - тако се рађају клице и разрастају корени покајања.
Ми целога живота својим падовима греховним жалостимо величанство Божије па смо зато и дужни да са смирењем просимо у Господа опроштај дугова својих. А може ли облагодаћени човек после пада да се подигне кроз покајање? Може! По Псалмопеснику, "отиснух се да паднем, али ме Господ прихвати" (Пс. 117, 13). Када је Свети Пророк Натан разобличио Давида у греху његовом, овај се покајао и добио опроштај (2. Цар. 12, 13). Погодан је за ово и пример једног пустињака, који је, пошавши за воду, крај извора пао у грех. Но, вративши се у келију, он је увидео своје сагрешење и опет почео да проводи подвижнички живот, као и пре. Враг га је смућивао, предочавајући му тежину греха и старајући се да га одвуче од подвижничког живота. Но, војник Христов постојавао је на своме путу. Овај случај Бог је онда открио неком блаженом оцу и заповедио му да у грех палог брата прослави због такве победе над ђаволом.
Када се искрено кајемо у гресима својим и обраћамо Господу своме Исусу Христу свим срцем. Он нам се радује, приређује светковину и сазива на њу пријазне Му Силе, показујући им драхму, коју је опет пронашао, тј. царски лик Свој и подобије (у нама покајницима). Подигавши на плећа заблуделу овчицу, Он је приводи к Оцу Своме. У обиталиште сверадосних Бог настањује и душу човека који се покајао, заједно са онима који од Њега нису ни одбегли. И зато не будимо лени да се обратимо милостивоме Владици нашем брзо, и не предајмо се лакомислености и очајању, због тешких и неизбројних грехова својих. Очајање је најпотпунија радост за ђавола. Оно је грех к смрти.
Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини. Као што за сваку болест постоји лечење, тако и за сваки грех постоји покајање.

Серафим:
O ПОСТУ

Утемељитељ хришћанскога подвига, Спаситељ наш Исус Христос, уочи ступања на подвиг искупљења рода људскога, укрепио је Себе дуготрајним постом. И сви подвижници, почињући да служе Господу, наоружавали су се постом и нису другачије ступали на пут Крста но спроводећи - пост.
Ми не треба да умртвљујемо своје тело, него своје страсти.
Пост се не састоји толико у томе да се једе ретко колико да се једе - мало. Неразуман је онај посник који ишчекује одређени час, а онда се за трпезом сав предаје ненаситој наслади, и телом и умом. Што се тиче хране, треба се чувати и тога да не будемо пробирљиви, гледајући које је јело укусно а које није...
Храну уопште треба узимати свакога дана толико да се тело укрепи и буде пријатељ и помоћник душе у вршењу добродетељи (врлине). Иначе, може да се деси да од изнурења тела, и душа занемоћа.
Не може свако да прими на себе строго правило уздржања или то да се лиши свега што му може послужити за олакшање немоћи.
Петком и средом, нарочито у време четири велика поста, храну узимај једном дневно, а Анђео Господњи ће се приљубити уз тебе.


O ОДОЛЕВАЊУ ИСКУШЕЊИМА

Долично је и потребно бити дете а понекад лав - лав, пак, нарочито онда када против нас устају страсти или лукави дуси. Јер, ми "не ратујемо против крви и плоти, но против поглаварстава и власти и кнеза таме овога света, против духова зла поднебесних." (Ефес. 6, 12)
Ми треба увек пажљиво да мотримо на нападе ђавола. Та, зар се уопште можемо надати да би нас он оставио на миру, када није оставио ни самог Утемељитеља хришћанског подвига и Зачетника и Испунитеља наше вере, Господа Исуса Христа. Сам Господ је рекао апостолу Петру: "Симоне, Симоне! Сатана иште да вас вије као пшеницу!".
Дакле ми смо дужни свагда са смирењем да призивамо Бога и да му се молимо, да не допусти да будемо у искушењу које је изнад наших снага, него да нас избави од лукавога. Јер, када Господ човека остави самоме себи, ђаво је готов да га самеље, као млински камен пшенично зрно.


O ОСАМЉИВАЊУ И ЋУТАЊУ

Себе, пре свега, треба украшавати ћутањем, јер Амвросије Милански вели: видео сам да се многи спасавају ћутањем, а многоговорљивошћу ниједнога не видех да се спасао. И опет неки од Отаца каже да је ћутање тајанство будућега века, док су речи оруђе овога света.
Ти само седи у келији са пажњом духовном и у ћутању, и на све начине настој да се приближиш Господу, а Господ је спреман да те од човека учини Анђелом. "На кога ћу погледати? Само на кроткога и ћутљивога, који трепти пред речима Мојим", вели Господ кроз пророка Исаију (Иса. 66, 2).
Када пребивамо у ћутању непријатељ наш, ђаво, ништа не може да науди скривеном човеку срца - тако треба разумети ћутање умом.
Онај ко пролази овакав подвиг (ћуталништва), сву наду своју нек положи на Господа Бога, по учењу Апостола: "Све своје бриге положите на њега, јер се Он стара за вас". У том подвигу човек треба да бива постојан, следујући примеру Светог Јована, ћуталника и пустињака (Пролог - 3. децембра), који се, ходећи тим путем, храбрио овим божанственим речима: "Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити" (Јевр. 13, 5).
Ако није могуће да стално пребивамо у осами и ћутању, живећи у манастиру и вршећи послушања која нам је наложио настојатељ, бар извесно време треба да, преставши од послушања, посвећујемо самотовању и ћутању, и за то мало Господ Бог неће пропустити да нам ниспошље благодатну силу Своју.
Од самотовања и ћутања рађају се умиљење и кротост. Деловање кротости у срцу човековом може се упоредити са оном тихом водом Силоамском, која тече без шума и звука, како каже о њој пророк Исаија: "Вода Силоамска што тече тихо" (Иса. 8, 6).
Пребивање у келији и ћутању, упражњавању молитве и даноноћном учењу закона Божијег чини човека благочастивим, јер по речима Светих Отаца, келија монашка је као пећ вавилонска, у којој се нађоше она три младића.


O БЕЗМОЛВИЈУ (ТИХОВАЊУ)

Савршено безмолвије (тиховање) јесте крст на који човек треба да распне себе са свим страстима својим и похотама. Но промисли, колико је Владика наш, Исус Христос, погрда и увреда претходно претрпео и потом узишао на крст. Тако и ми не можемо да узиђемо до савршеног безмолвија (тиховања) и да се надамо светоме савршенству, ако не пострадамо са Христом. Јер, вели Апостол, "ако са Њим страдамо, са Њиме ћемо се и прославити". Другога пута нема. (Варсонуфије, Одговор 342).


O ЖИВОТУ ДЕЛАТНОМ И УМНО-САЗРЦАТЕЉСКОМ

Човек се састоји од душе и тела, па због тога и његов животни пут мора да се састоји од радњи телесних и радњи духовних, од делања спољашњега и унутарњег делања духа богомислија и богозрења, тј. духовнога сазрцања.
Пут делатног живота састоји се од поста, уздржања, бдења, преклањања колена и других телесних подвига, који чине онај узани пут жалости који, по речи Божијој, "води у живот вечни".
Пут духовно-сазрцатељног живота састоји се у уздизању ума к Господу Богу, срдачној пажњи, умној молитви и, преко вежбања у томе, напокон, у сазрцању духовних стварности.
Свако ко жели да води живот духовни, треба да почне од живота делатног а потом да пређе на духовно-сазрцатељни, јер се без делатнога до овог другог живота не може стићи. Делатни живот служи за очишћење од греховних страсти и узводи нас на степен делатног савршенства, и тиме нам утире пут ка духовно-сазрцатељном животу.
Овоме, пак, треба приступати са страхом и трепетом, са скрушењем срца и смирењем, много истражујући Свето Писмо и, ако га је могуће наћи, под руководством неког искусног Старца, а не дрско и самовољно.
Ако је, пак, немогуће наћи наставника, треба се руководити Светим Писмом, јер Сам Господ нам заповеда да се из Њега учимо, говорећи: "Истражујте Писма, јер у њима имате живот вечни".
Свака је душа хришћанска љубљена невеста Христова и Христос сваку води само Њему знаним путевима ка спасењу.

Серафим:
КАКАВ ТРЕБА ДА БУДЕ НАСТОЈАТЕЉ

Настојатељ треба да буде савршен у свакој добродетељи и да је осећања своје душе обучио дугим учењем расуђивању о добру и злу (Јевр. 5,14). Треба да буде вичан Светом Писму и да се дан и ноћ поучава закону Господњем. Таквим вежбањем може да стекне дар расуђивања о добру и злу.
Истинско познавање добра и зла могуће је имати само онда када подвижник благочашћа саосећајно искуси будућу осуду и предокуси вечно блаженство, што се у благочастивој души, у овдашњем земаљском животу, савршава на тајанствен начин у Духу.
Пре него што овлада расуђивањем о добру и злу, човек није способан да напаса словесне овце, али ни бесловесне - зато што без познања добра и зла ми дејства лукавога не можемо да разумемо.
Као пастир словесних оваца настојатељ треба да има дар расуђивања да би у сваком случају могао давати корисне савете свакоме ко његову поуку потребује, како каже Петар Дамаскин. Није свак кадар да пружи савет онима који га траже него само онај ко је од Бога примио дар расуђивања и, од дуготрајног пребивања у подвигу, стекао прозорљив ум.
Настојатељ такође треба да има дар проницљивости, да би из склопа садашњега и прошлога могао да провиђа будуће и унапред увиђа замке непријатељеве.
Настојатељ треба да се одликује љубављу према својим потчињенима. Јер истинског пастира, по речима Јована Лествичника, одаје љубав према своме стаду. Љубав је нагнала и Врховнога Пастира да се разапне на Крст.
Братији буди не отац него мајка...
Чедољубива мајка не живи ради угађања себи него ради угађања деци. Она немоћи немоћних сноси са љубављу - када јој деца падну у каљугу, чисти их и умива благом руком, и облачи у беле и нове хаљине, обува, греје, храни, стара се о њима, теши их и на све начине настоји да их успокоји, да се од њих не чује ни најмањи јецај, а таква деца бивају благорасположена према мајци својој. Тако и сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима. Он је дужан да буде снисходљив према њиховим слабостима, да немоћи немоћних носи са љубављу, болести греховне да исцељује милосрђем, да пале са преступа свога кротко усправља, да оне који су се укаљали скврни којег било порока, мирно очишћује и омива, налажући им пост и молитве, поред молитава и постова који су заједнички за све; својом поуком и примерним животом треба да их одева у одежде добродетељи, да непрестано бди над њима, свакојако да их теши и на све начине штити мир њихов и покој, да се међу њима не чује ни најтиши јецај нити ропот. А тада ће и они ревносно тежити да своме настојатељу обезбеде мир и покој.


O ПРИЧЕШЋИВАЊУ СВЕТИМ ТАЈНАМА ХРИСТОВИМ

Изузетно важно и неопходно за спасење душе свакога Хришћанина је причешће Светим Христовим Тајнама, и то што чешће то боље! Смућивати се због своје недостојности и због тога се уклањати од причешћа Св. Тајнама грехота је.
Када бисмо ми и океан испунили сузама својим, ни тада не бисмо могли да се одужимо Господу за оно што на нас излива бесплатно.
Благодат која нам се даје кроз Свето Причешће тако је велика да би се човек, када би био и још толико недостојан и грешан, очистио и обновио, ако само са смирењем и свешћу о својој грешности приступа Господу.
Ко се причешћује тај ће се свугде спасти, а онај ко се не причешћује - не верујем.
И када бих на коленима морао да се вучем до цркве, ја бих то чинио - само да не останем без Светог Причешћа.
Једној удовици, која је страшно туговала због тога што јој се супруг пред смрт није исповедио и причестио, о. Серафим је рекао за утеху: "Не тугуј због тога, радости моја, не мисли да ће због тога душа његова погинути! Бог само може да суди кога ће чиме да награди или казни. Покаткад бива овако: овде на земљи човек се причешћује, а Господу, у суштини остаје непричешћен; други, пак, жели да се причести, али се због нечега његова жеља не испуни - такав се на невидљив начин удостојава Светог Причешћа преко Анђела Божијег!"

Серафим:
ЈОШ ДВА ЧУДНОВАТА САВЕТА ПРЕП. СЕРАФИМА САРОВСКОГ

Јеромонах Саровске пустиње Саватије, у схими Стефан, причао је:
"Био сам духовни отац двеју девојака - једне младе, из трговачке породице, и друге, већ у годинама, из породице племићке. Ова последња је још од младости горела љубављу према Богу и желела да се посвети монашком животу, али су се њени родитељи томе свеједнако противили. Једном тако дођу оне к оцу Серафиму да добију од њега благослов и спасоносне савете. Притом, девојка племкиња била се одлучила да тражи благослов за ступање у монаштво.
Али, отац Серафим, напротив, узме да је саветује да ступи у брак, говорећи: "Живот брачни Самим је Богом благословен, матушка! У њему само обоје треба да чувате супружанску верност, мир и љубав, и ти ћеш бити срећна. А у монаштво нема за тебе пута. Монашки живот је тежак и не могу га сви поднети".
Другу, пак, младу девојку Старац је сам (чак и неупитан) благословио да постане монахиња и чак јој назначио манастир у који треба да ступи.
Чувши од Старца савет сасвим супротан њеној жељи, стара девојка се тако ожалостила, да се према њему потпуно охладила, а то је и мене у почетку поколебало. Много сам се чудио и нисам схватао зашто Старац девојку у годинама одвлачи од тако спасоносног пута коме је од младости тежила, и зашто за тај пут благосиља ону младу.
Али, ускоро заиста се збило онако како је предсказао прозорљиви Старац.
Девојка племкиња, ма колико је горела љубављу према монашком животу, у својим позним годинама ступила је у брак и била потпуно срећна у брачном животу, повративши чврсто поверење у оца Серафима. А млада девојка је заиста ступила у онај манастир за који је добила благослов од оца Серафима".

МОЛИТВА ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ

Пресвета Тројице, једносушна моћи, узроче свих добара, чиме ћемо Ти узвратити за све што си дала нама грешнима и недостојнима пре но што дођосмо на свет; за све што свакоме од нас дајеш сваки дан, и за оно што си свима нама припремила у будућем животу! Требало је стога да ти за толика доброчинства и доброте, благодаримо не само речима него поготову делима, држећи и испуњујући заповести Твоје; али ми, занети својим страстима и рђавим навикама, стрмоглависмо се од младости у безбројне грехе и безакоња. Зато ми нечисти и оскврнављени, не само нисмо били достојни јавити се пред трисветло лице Твоје, него ни име Твоје пресвето изговорити, да Ти сама ниси благоизволела, на охрабрење наше, објавити да, љубећи чисте и праведне, Ти и грешнике који се кају милујеш и милосрдно примаш. О свебожанствена Тројице, са висине свете славе Своје погледај на нас многогрешне, и нашу добру вољу прими уместо добрих дела, и подај нам дух истинског покајања, да бисмо, омрзнувши сваки грех, поживели у чистоти и правди до краја дана наших, творећи пресвету вољу Твоју, и славећи чистим мислима и добрим делима преслатко и величанствено Име Твоје. Амин.

МОЛИТВЕ СВЕТОГ НИФОНТА, епископа Константијане Александријске

Мала молитва Богородици

Помилуј ме, Благоухање хришћанско, Благодатна, Свенепорочна, и помози ми великом својом милошћу, Прослављена, Пресветла, Надо оних који се кају.

Молитва болесника пред Божанственим Причешћем

Господе Боже мој, Који чиниш чудеса, Ти ме, једини Боже, подигни из болести ове, како бих се удостојио и ја да постанем причасником светих тајни Твојих. Јер силно зажеле душа моја да се непорочне Твоје плоти насити и часне Ти крви напије.

Молитва исцељенога пред Божанственим причешћем

Слава Ти, Свети, Трисвети, Наднебесни Боже Сведржитељу, јер чуо си ме грешника и даровао ми окрепу душе и тела. И сада ме, Господе мој Исусе Христе, удостој да се причестим страшним и бесмртним и животворним Твојим тајнама, за опроштај грехова и препород унутрашњега мог човека.

Благодарење после ручка Слава Ти, Христс Боже, јер наситих се добара Твојих. Не лиши ме ни небеских блага Својих, велике милости Своје ради.

Молитва за опроштај

Помилуј ме, Господе, сагрешившег. Опрости ми блудном, скверном, окаљаном и поведи ме путем Својих заповести, јер га зажелех.

Молба за помоћ против искушења

Господе Боже мој, Који си све разумно устројио, Који си разапео небу и земљу узвеличао свекрепком Својом силом, Ти Који у шаци држиш васцелу творевину, даруј ми снагу против духова злобе, како бих их скршио, крепљен Светим Твојим Духом.

Молитва за избављење од сујете

Боже, Боже мој, не допусти да ми се име прослави међу људима, не дозволи да ми поштовање или почасти приносе, него ми радије даруј Своју славу која претрајава У векове векова. Јер тако ће починути дух мој пред лицем Твојим, радујуће се. Јер ти знаш, Господе, да је пријатељство према свету непријатељство према Теби, моме Богу.

Молитва у помислима неверја

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Хрисга, Сина Божијег Једнородног, Творца и Владику својега. И у Духа Светога, Славног и Просветљујућег, Који је говорио кроз пророке.

Господе мој Исусе Христе, не разгневи се на мене, велике милости Своје ради, не одгурни мене сквернога који осрамотих Свето Име Твоје. Јер Ти знаш, Господе, како ме сколи непријатељ, погружавајући ме сада у неверје зло. Стога опрости мени који сам искушао трпељиво човекољубље Твоје, Преблаги и Дуготрпељиви, Који се кајеш због зала људских.

Молитва покајања и повратка

Прими, Оче, мртвога и погинулог душом. Прими брлог греха. Прими хулнога, лукавог, бестидног, срамног, оскврњеног и душом и телом. Прими онога којег су свладала сва демонска зла. Смилуј се на блудника, прељубника, кваритеља деце, крадљивца, преступника, гнусобу греха. Смилуј се на мене Ти, Који свагда точиш богату милост, и не одврати благо Своје лице од мене. Не реци, Владико: "Не знам те, не познајем те." Не реци: "Где си досад био?" Не узгнушај се дима, блата, трулежи, ругобе, срамоте, гнусобе, трулежи, лешине демонске, саблазни људске. Не одврати се од Мене, Владико, него почуј ме и спаси. Јер знам, Човекољупче, да не желиш смрти грешника, него да се врати и да жив буде. Нећу Те пустити, ако се не смилујеш на мене, ако ме не примиш.

Молитва за врлине

Боже, Боже мој, Који си простро небо као кожу и украсио га звездама, сунцем, месецом и облацима, украси и мене уместо звездама сваком врлином. Уместо сунца, Свети Твој Дух нека засија у разуму моме. Место месеца, премудрост Своју улиј у мене. Место у облак, обуци ме у светост, кротосг, праведност, опаши бедра моја истином и обуј стопе моје да се припреме да благовесте мир Твој.

Боже, Боже мој, Који си штедро излио ваздух да се раствара и да га људи удишу, излиј штедро благодат и дар Животворног и Светог Свога Духа на мене, свега ме боговидним, свесветлим и чистим, свега часним и слатким чинећи од горе до доле, пуним благодати и истине, мудрости и знања духовнога.

Молитва за избављење од страсти

Господе, Боже мој, Који си свету Матер Своју часнијом показао од Небеских Сила, молитвама многожељене Дјеве опрости грехе моје и одагнај од мене сваки блуд, прељубу, оговарање, мржњу, завист, гнев, огорченост, немар, сујету, гордост, среброљубље, немилосрдност, свађу, спорење, непријатељство, распаљење плоти, окамењеност душе, стомакоугађање, пијанство, похоту, кривоклетство и беславну и прегорку славу људску. Да, Боже мој, све то одагнај од мене и учини да ме људи сматрају ништаријом и подобијем гнусобе. Нека се не нађе нико да ме хвали на земљи, нити ко да ме велича, Човекољупче, и нека нема никога да говори да сам свет и да ћу се, Господе мој, оправдати. Избави ме од славе људске, Човекољупче, ослободи ме од човекоугодништва, Милостиви.

Молитва христословна

Боже неба и земље, Којега се ужасава и од Кога дрхти све видљиво и невидљиво, погледај на молитву некорисног слуге Свога који у безакоњима многим живи. Јер Ти си, Господе, Онај Који је сишао из Отачкога крила, од Којега се ниси одвојио, непојамно и за Небеске Силе, и уронио у непорочну материцу прослављене Матере Своје Марије Богородице. О, ново чудо и богодолично. Јер девствености Њене затворена врата јасно проходи Господ. Наг на уласку, плотоносан се показа на изласку Бог, а врата остају затворена, како беху и пре рађања. Јер ушао си као савршени Бог и изашао као савршени човек у двема природама и двама суштаствима, у једној ипостаси, а са двема вољама. Један си, Господе Исусе Христе, Слово си и одблесак Очев, и образ слуге примивши, подобан си Оцу Своме по свему, осим по нерођености, а подобан и нама постао си, изузев у греху. Тако си са људима живео, страшна чудеса савршио као доказ и потврду непорочнога Свога Божанства. Не дозволи, стога, да погинем, Господе мој Исусе Христе, због мноштва безакоња својих, него ми се јави, Владико, у часу овом, у милости и састрадавању, осењујући ме Духом Својим Светим. Ходи, Милосрдни и Свеблаги, на призив јадне ми душе и учини да замиришем славом Твојом и лепотом Твојом.

Молитва скрушености и покајања

Помилуј ме, Боже, палога и не одврати се од смиренога и посрамљеног, убогог и јадног и скрушеног, него ми покажи састрадавање, Ти Који си богат милошћу и благ у жалости. Јер Ти знаш, Добри и Човекољубиви, људску слабост, као и ништавност и страдање. Исцели ме, Господе, и исцелићу се и благодаћу Твојом, умно ћу се обновити и благорасудан постати, како бих могао избећи тајне своје грехе, и од туђина поштеди слугу Својега.