Лазарева Субота (Јн. 11, 1 - 46

1. Бијаше пак неки болесник, Лазар из Витаније, из села Марије и Марте, сестре њезине. 2. А Марија, чији брат Лазар боловаше, бјеше она која помаза Господа мирисом и обриса ноге његове својом косом. 3. Онда сестре послаше к њему говорећи: Господе, ево болује онај кога ти љубиш. 4. А када чу Исус, рече: Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу. 5. А Исус љубљаше Марту и сестру њезину и Лазара. 6.Па када чу да је болестан, тада остаде два дана на мјесту гдје бјеше. 7. Послије тога рече ученицима: Хајдемо опет у Јудеју. 8. Рекоше му ученици: Рави, сад Јудејци тражаху да те каменују, па зар опет идеш онамо? 9. Исус одговори: Није ли дванаест часова у дану? Ко дању иде не спотиче се, јер види свјетлост овога свијета; 10. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема свјетлости у њему. 11. Ово каза, и потом им рече: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим. 12. Онда рекоше ученици његови: Господе, ако је заспао, устаће. 13. А Исус им бјеше рекао за смрт његову, они пак мишљаху да говори о починку сна. 14. Тада им Исус рече отворено: Лазар умрије. 15. И мило ми је због вас што нисам био ондје, да вјерујете; него хајдемо њему. 16. Онда Тома, звани Близанац, рече осталим ученицима: Хајдемо и ми да помремо с њим. 17. Када пак дође Исус, нађе га, а он већ четири дана у гробу. 18. А Витанија бјеше близу Јерусалима око петнаест стадија. 19. И многи од Јудејаца бијаху дошли Марти и Марији да их тјеше за братом њиховим. 20. Када пак Марта чу да Исус долази, изиђе пред њега, а Марија сјеђаше дома. 21. Онда рече Марта Исусу: Господе, да си ти био овдје, не би умро брат мој. 22. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће ти Бог. 23. Рече јој Исус: Васкрснуће брат твој.24. Марта му рече: Знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан. 25. Исус јој рече: Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у мене ако и умре, живјеће. 26. И сваки који живи и вјерује у мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?27. Рече му: Да, Господе! Ја вјерујем да си ти Христос Син Божији који долази у свијет. 28. И ово рекавши отиде те зовну тајно Марију, сестру своју, рекавши: Учитељ је дошао и зове те. 29. Она, како чу, устаде брзо и отиде к њему. 30. Јер Исус још не бјеше дошао у село, него бијаше на ономе мјесту гдје га срете Марта. 31. А Јудејци, који бијаху са њом у кући и тјешаху је, кад видјеше Марију да брзо устаде и изиђе, пођоше за њом говорећи да иде на гроб да плаче ондје. 32. А Марија, чим дође гдје бјеше Исус и видје га, паде пред ноге његове говорећи му: Господе, да си ти био овдје, не би умро мој брат. 33. Онда Исус, кад је видје гдје плаче, и гдје плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, 34. И рече: Гдје сте га метнули? Рекоше му: Господе, дођи да видиш. 35. Исусу ударише сузе. 36. Онда Јудејци говораху: Гле како га љубљаше. 37. А неки од њих рекоше: Не могаше ли овај који отвори очи слијепоме учинити да и овај не умре? 38. А Исус се опет потресе у себи, и дође на гроб. А то бијаше пећина, и камен лежаше на њој. 39. Исус рече: Склоните камен! Рече му Марта, сестра умрлога: Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу. 40. Рече јој Исус: Не рекох ли ти да ако вјерујеш, видјећеш славу Божију? 41. Тада склонише камен гдје лежаше мртвац. А Исус подиже очи горе, и рече: Оче, благодарим ти што си ме услишио! 42. А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овдје стоји, да вјерују да си ме ти послао. 43. И ово рекавши, викну громким гласом: Лазаре, изиђи напоље! 44. И изиђе умрли увијен по рукама и ногама погребним повојима, и лице му убрусом повезано. Исус им рече: Раздријешите га и пустите нека иде. 45. Онда многи од Јудејаца који бијаху дошли Марији, видјевши шта учини Исус, повјероваше у њега.46. Неки пак од њих отидоше фарисејима и казаше им шта учини Исус.    Субота уочи празника Цвети (који увек падају у шесту недељу Часног поста) посвећена је успомени на васкрсење четвородневног Лазара, и на улазак Христов у Јерусалим, где су га деца свечано дочекала и поздравила.    Тада се у нашим храмовима у поподневним часовима служи вечерње богослужење, и у цркву се уносе млади врбови ластари, тек олистали. Пошто се врба освети, свештеник народу дели гранчице, и затим се врши трократни опход око храма са црквеним барјацима, рипидама и чирацима. Народ обилази око храма уз певање тропара Лазареве суботе.    Овај празник је искључиво празник деце. За тај дан мајке свечано обуку своју децу, па чак и ону најмању, од неколико месеци, доносе, свечано обучену, цркви, купују им звончиће везане на тробојку и стављају око врата. Деца се радују, трче по порти и учествују у опходу око цркве. Младе врбове гранчице се односе кућама и стављају поред иконе и кандила. Са овим даном почињу велики Васкршњи празници.

Шеста недеља Часног Поста - Цветна

А Исус на шест дана пре Пасхе дође у Витанију где беше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Онде му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар беше један од оних што сеђаху са њим за трпезом. А Марија узевши литру правога нардова скупоценога мириса помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове; а кућа се напуни мириса од мира.


Онда рече један од ученика његових, Јуда Симонов Искариотски, који га намераваше издати: Зашто се ово миро не продаде за триста динара и не даде сиромасима? А ово не рече што му беше стало до сиромаха, него што беше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу. А Исус рече: Остави је! Она је то сачувала за дан мојега погреба; Јер сиромахе свагда имате са собом, а мене немате свагда. Дознаде пак многи народ из Јудеје да је онде и дођоше не само ради Исуса, него и да виде Лазара кога он подиже из мртвих. А првосвештеници се договорише да и Лазара убију; Јер многи од Јудејаца долажаху због њега и вероваху у Исуса.


Сутрадан многи народ који бјеше дошао на Празник, чувши да Исус долази у Јерусалим, Узеше гране од палми и изиђоше му у сретање и клицаху: Осана! Благословен који долази у име Господње, цар Израиљев! А Исус нашавши магаре уседе на њега, као што је писано: Не бој се, кћери Сионова, ево цар твој долази седећи на магарету. Али ово не разумеше испрва ученици његови; него када се прослави Исус, онда се сетише да ово беше за њега писано, и да му ово учинише. А сведочаше народ који беше с њим када Лазара позва из гроба и подиже га из мртвих. Због тога му и изиђе народ у сретање, јер чу да је он учинио ово знамење.


(Свето Јеванђеље по Јовану 12, 1-18)

АКАТИСТ ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ

Кондак 1.

Изабрани Војводо и Победитељу пакла, победивши смрт, Ти си четвородневног Лазара из мртвих подигао и свима радост, светлост и васкрсење јавио. Приносећи благодарење Твоме снисхођењу нас ради, ми недостојни Ти од душе кличемо:

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Икос 1.

Ангелске силе радосно устрепташе гледајући, Исусе, Твој долазак у Витанију. Овде си, не имајући где главу склонити и злобом јудејском стално гоњен, увек после труда на проповеди налазио покој, душевни мир, љубав и тишину код Твог пријатеља Лазара, кога си и сам до краја заволео заједно са његовим сестрама Мартом и Маријом. Јер, они Ти стално са вером и љубављу служаху, слушајући код ногу Твојих Реч Твоју. Сећајући се Твог човекољубивог снисхођења, са срдачним умилењем Ти кличемо:

Исусе, Љубави Превечна, који си се због љубави према људима до краја понизио!

Исусе, Милости неизмерна, који си Лазара и његове сестре љубављу Својом прихватио!

Исусе, Ти си благословени дом Лазарев у дане свог пребивања у телу са љубављу посећивао!

Исусе, тамо си Својом божанственом Речју душе које Те љубе много пута сладошћу наситио!

Исусе, Ти си Витанију, отечество Лазарево, за место Свог покоја изабрао!

Исусе, тамо си велика и силна дела љубави пре Крста Свога показао!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 2.

Када Лазареве сестре Марта и Марија видеше да њихов брат од опаке болести много страда, не предадоше се малодушности, не падоше у очајање, него по Тебе, Господе, Исцелитељу болести, са уздањем послаше, са вером говорећи: ,,Господе, ево болује онај којег љубиш.” Њихов пример следећи, ни ми се у искушењима и тузи не предајмо, него са уздањем Господу завапимо: Алилуја!

Икос 2.

Чист разум имађаху ученици Твоји, Господе, али ипак не разумеше зашто Ти, примивши вест о љутој болести пријатеља Лазара, не крену одмах у Витанију да га исцелиш, него рече посланима од Марте и Марије: ,,Ова болест није на смрт, него на славу Божију, да се Син Божији прослави кроз њу”. Знајући сада да си хтео да им скривену дубину вере и љубави покажеш и још веће чудо пре Својих страдања учиниш, ми Ти са љубављу кличемо:

Исусе, љубављу испуњени, Ти испита срца светих сестара Лазаревих које Те љубљаше!

Исусе, Свеблаги, Ти си их братовљевом болешћу на чекање велике Славе Божије обратио!

Исусе, велики у чудесима Својим, који си желео да на Лазару Своју славу читавом свету објавиш!

Исусе, дивни у саветима Својим, Ти си одредио Витанију да у њој велика дела Своја извршиш!

Исусе, који смрт ниси створио, Ти жалосним сестрама Лазаревим заповеди да се смрти братовљеве не боје!

Исусе, Ти у смрт вољно пође, желећи да колебљивим ученицима победу над смрћу покажеш!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 3.

Свеблаги Господе, Ти си силом божанства знао да Ти пре Крста предстоји да на Лазару силу Своју покажеш, да се ученици Твоји не уплаше страдања Твојих и да Твоје Васкрсење из мртвих разумеју. Тога ради, чувши да Лазар, пријатељ Твој, болује, ниси журио да га исцелиш, оставши на месту на којем си био још два дана, да би богољубиве сестре његове и пред лицем смрти брата свога гореле вером и љубављу, појући: Алилуја!

Икос 3.

Имајући божанско предзнање, Ти си, свеблаги Господе, рекао Својим ученицима: ,,Хајдемо опет у Јудеју” и затим: ,,Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим.” А када ученици не разумеше, мислећи да говориш о починку сна, Ти им рече отворено: ,,Лазар умре. И мило ми је због вас што нисам био онде, да верујете; него, хајдемо њему.” Онда Тома, видевши да се ученици плаше да иду у Јудеју, јер Јудејци већ искаху како би Те камењем погубили, смело рече: ,,Хајдемо и ми да помремо са њим” учећи и нас да без страха идемо за Тобом и овако кличемо:

Исусе, пријатељу Лазарев, Ти идеш да Свог пријатеља из мртвих подигнеш!

Исусе, похвало Витаније, који Лазару радост и васкрсење носиш!

Исусе, Љубави неизрецива, Ти си плач и ридање Лазаревих сестара услишио!

Исусе, Бескрајна милости, изволео си да Своју беживотну овцу оживиш!

Исусе, погреби са Лазарем у Витанији и моја љута сагрешења!

Исусе, прими са Мартиним и Маријиним сузама и моје тешке уздахе због греха!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 4.

Имајући у себи буру сумњичавих помисли, Марта и Марија горко проливаху сузе над Лазаревим гробом, сећајући се са тугом обећања Твога, да болест Лазарева није не смрт, него на славу Божију. Оне већ изгубише пређашњу наду, гледајући свога брата у гробу и како се његово тело распада и заудара. А Ти си, Исусе, ходећи са друге стране Јордана, рекао Својим ученицима: ,,Радујем се, пријатељи моји, вас ради, јер нисам био онде, да верујете да све могу, као Бог. Јер, идем да га оживим, да смрт јавно осети да је побеђена и уништена, да са свима вернима кличете: Алилуја!”

Икос 4.

Света и праведна Марта, чувши да, Господе, у Витанију долазиш, пошто је Лазар већ четири дана био у гробу, изиђе пред Тебе, док је Марија кући остала, и говораше, тражећи утеху: ,,Господе, да си Ти био овде, не би умро брат мој. Али и сада знам, да што год заиштеш у Бога, даће Ти Бог.” Видевши овакву веру Лазареве ожалошћене сестре у великој тузи, са умилењем у души кличемо:

Исусе, који си Своје кораке ка четвородневном мртвацу управио, посети и мене у гробу очајања!

Исусе, Ти си у Витанију дошао да Својом љубављу ожалошћене сестре прихватиш, прими и мене заблуделог!

Исусе, Ти си Марту својом претешком беседом утешио, утеши и мене који сам због грехова жалостан!

Исусе, Ти ниси заборавио Марију која је код куће седела и са надом Те очекивала, не заборави ни мене у малодушност палог!

Исусе, који си смрт, која поче да дрхти, Својим доласком у Витанију устрашио, не предај ме смрти вечној!

Исусе, од звука Твојих корака којим си се Витанији приближавао горки ад се страхом испуни, избави ме паклених мука!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 5.

Богом посланој звезди која ноћни мрак разгони беше слично предсказање Твоје, Господе, које си, као Владика живота и смрти, изрекао Марти, говорећи: ,, Васкрснуће брат твој.” А она, будући још слаба у вери, колебаше се да поверује да њен брат може одмах Твојом речју из мртвих устати и рече: ,,Знам да ће васкрснути о васкрсењу у последњи дан”. Ми, пак, недостијни Теби, Победитељу смрти, са вером кличемо: Алилуја!

Икос 5.

Видео си, Господе, да срце свете Марте, погођено тугом због Лазареве смрти, још увек не може поверовати да и сада имаш моћ да га из мртвих васкрснеш. Стога, желећи да је пренеш из жалости, Ти јој рече као онај који власт има и који животом и смрћу управља: ,,Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће.” Пазећи на ово божанствено обећање и желећи да вечни живот примимо, са надом Ти кличемо:

Исусе, који си у Витанију дошао да Васкрсење проповедаш, васкрсни мене, свог у страстима иструлелог!

Исусе, ти си Марти Лазарево васкрсење предсказао, дозови мене који због многих грехова заударам!

Исусе, који си Мартину веру у Васкрсење обновио, обнови и моју душу умртвљену гресима!

Исусе, који си нас све призвао да се надамо за мртве, просветли наш живот страстима помрачен!

Исусе, који живима и мртвима владаш, не дозволи горкој смрти да нада мном у паклу вечно овлада!

Исусе, који си нам вечни живот даровао, дај ми да добро наслеђе на небесима примим!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 6.

Као проповедница Твог божанства показа се, Христе, света Марта, равна по свом исповедању Петру, врховном апостолу Твоме; јер, када си је упитао да ли верује да ће свако ко верује у Тебе, ако и умре, живети, она рече: ,,Да, Господе! Ја верујем да си Ти Христос Син Божији, који долази у свет.” Сећајући се са страхопоштовањем овог исповедања, са вером и љубављу Ти кличемо: Алилуја!

Икос 6.

Нова светлост вере и наде засија у светој праведној Марији, која је кући у жалости седела, када к њој дође њена сестра Марта и тајно је од Јудејаца који су дошли да је утеше, извести о Твоме доласку, Господе Свети, говорећи: ,,Учитељ је дошао и зове те.” А она, чувши ово, устаде и брзо дошавши паде пред Тебе, поклони се, целива Твоје пречисте ноге и тражећи утеху, говораше са сузама: ,,Исусе, Началниче живота, да си Ти био овде, не би умро брат мој.”

Исусе, Уништитељу смрти, да си само дошао, не би четвородневни Лазар у гробу лежао!

Исусе, Утешитељу добри, утеши у жалости душу моју!

Исусе, Учитељу благи, научи ме творити вољу Твоју!

Исусе, Наставниче безнадежних, научи ме да са трпљењем носим крст свој!

Исусе, Прибежиште сиротих, дај ми да код Твојих ногу у својој несрећи пронађем покој Твој!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 7.

Марија хтеде да у подножију ногу Твојих излије сва осећања због губитка Лазара и љубав према Теби. А Ти, Господе, када је виде где плаче и где плачу Јудејци који дођоше с њом, потресе се у духу и сам се узбуди, показујући људскост Своју. И сам си заплакао, да бисмо Ти и ми немоћни у жалости са смелошћу припадали, у слабости из дубине душе сузе изливали, и са умилењем Теби, који си због наше несреће заплакао, клицали: Алилуја!

Икос 7.

Ново и неисказиво снисхођење и крајње човекољубље показао си, Преслатки Исусе, када си, гледајући Маријине сузе, и сам заплакао. Видевши како за Лазарем плачеш, неки Јудејци говораху: ,,Гле, како га љубљаше!” А други, у окамењености душе и срца, не желећи да разумеју Твоје божанствено састрадавање слабостима нашим, мислише да си Ти сам немоћан и говораху, подсмевајући се: ,,Не могаше ли овај који отвори очи слепоме учинити да и овај не умре.” Прослављајући човекољубље Твоје, из душе ти кличемо:

Исусе, који си због Лазара и његове сестре сузе источио, потоцима суза очисти грехе моје!

Исусе, Који си Мартине и Маријине сузе зауставио, утоли Својим плачем тугу моју!

Исусе, који повијене трске ниси поломио, немој срушити од Бога саздани храм душе моје!

Исусе, који лан који се димио ниси угасио, немој угасити ни светилник вере и љубави који у мени гори!

Исусе дуготрпељиви, Ти си са нашом слабошћу до краја састрадавао, укрепи ме у немоћи мојој!

Исусе човекољубиви, који си се чак до ожалошћења и суза због нас спустио, избави ме од вечног плача!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 8.

Чудно беше питање Твоје, Христе Спасе, када си оне који плакаху упитао за Лазара: ,,Где сте га метнули?”. Јер будући да си, као свезнајући Бог, његову смрт прорекао, како да сада Ти, бездан знања, не знаш где је погребен пријатељ Твој? Али, тада ниси питао из незнања, желећи да сазнаш, него као човек, људски говорећи, желећи да ожалошћене сестре Лазареве утешиш и тога ради гроб његов посетиш. Славећи такво Твоје човекољубиво снисхођење, певамо Ти: Алилуја!

Икос 8.

Сав си љубав, сав си жеља наша, Господе Исусе! Дошавши на Лазарев гроб, узгнушавши се у себи због окамењености срца оних који су тамо били, заповедио си да се склони камен са гроба, да се заударањем смрти затворе уста неверних. А Марта, показујући опет слабост људске природе, говораше: ,,Господе, већ заудара; јер је четири дана у гробу.” Но, опет си је укрепио у малодушности њеној, рекавши: ,,Не рекох ли ти да, ако верујеш, видећеш славу Божију?” А Марија, видевши камен одваљен од гроба, испуњена трепетом ишчекиваше, чувајући веру ћутањем, а само у срцу говораше:

Исусе, који си на гроб пријатеља Лазара дошао, очисти ум мој од неверних сумњи!

Исусе, који си желео да славу Божију јавиш, сачувај моје срце од похота нечистих!

Исусе, који си заповедио да се камен са гроба Лазаревог склони, одвали камен неосетљивости са гроба душе моје!

Исусе, који си речима из уста Својих све силе адске устрашио, немој ме уплашити јављањем обећане славе Твоје!

Исусе Најкроткији, који си кротко пред гроб Лазарев стао, удостој ме да кротком душом долазак Твој осетим!

Исусе, Преслатки, који си угледао мртваца који је из гроба заударао, дај ми да смиреним срцем Твоју благодат лице у лице гледам!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 9.

Сва природа ангелска смете се када Ти, Чудотворче Господе, јављајући Своју славу као Јединородног од Оца, пред многим народом узнесе хвалу Оцу Небескоме, говорећи: ,,Оче, благодарим Ти што си ме услишио!”. И рекавши ово, викну громким гласом: ,,Лазаре, изађи напоље!” И тада мртвац, послушавши Твоју заповест, поново оживљен устаде и изађе увијен по рукама и ногама погребним повојима, да, видевши ово чудо, сва колена на небу, на земљи и у аду пред Тобом, Победитељу смрти, на колена падну, кличући: Алилуја!

Икос 9.

Богоглагољиви проповедници, иако много говоре, не могу достојно да прославе велико и страшно чудо Твоје, Господе, када си Четвородневног Лазара подигао, да би Марту и Марију и са њима и све нас у вери и нади у Васкрсење и бесмртност душе утврдио. Тога ради, многи од Јудејаца који бејаху дошли Марији, видевши шта си учинио у Витанији, повероваше да си Ти Син Божији и радосно Ти принесоше овакве похвале:

Исусе, који си Четвородневног мртвог Лазара васкрсао, васкрсни и мене умртвљеног страстима!

Исусе, који си Свог пријатеља, увијеног у погребне повоје, разрешио, раздреши и мене свезаног узама греховним!

Исусе, који си мртваца који је заударао из гроба ослободио, изведи и мене из гроба очајања!

Исусе, који си љубљено јагње из пропасти адске избавио, и мене од вечне и крајње таме сачувај!

Исусе, који си заповешћу живоносног гласа Свога подигао оног који је заударао, и мене од страсти иструлелог Својом Речју оживи!

Исусе, који си свемоћном снагом Својом Четвородневног Лазара подигао, покажи и мене учесником Твог тридневног Васкрсења!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 10.

Пожелео си да све спасеш, Христе Спасе, али ипак синови таме, видевши да си умрлог Лазара из трулежи подигао, не хтедоше да поверују у Тебе, због окамењености срца свога. Неки, пак, од њих отидоше првосвештеницима и фарисејима и казаше им шта Ти учини у Витанији. Не предајући се безумљу њиховом, него у свеопште Васкрсење, од Тебе обећано верујући, ми Теби, Животодавцу и Спаситељу нашем, велегласно кличемо: Алилуја!

Икос 10.

Царе Превечни, Исусе! Као непомични камени зидови бејаху првосвештеници јудејски, јер, чувши какво си страшно чудо учинио у Витанији, они се сабраше против Тебе, говорећи: ,,Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења”. А један од њих, Кајафа, који оне године беше првосвештеник, рече да је боље да један човек умре за народ, а не да сав народ пропадне. И од тога, дакле, дана договорише се да убију Тебе, Христа свога и Владику, заједно са Лазарем, јер многи од Јудејаца због њега долажаху и вероваху у Тебе. Тога ради, овако Ти кличемо:

Исусе, Бесмртни сине Божији, који си због Лазара као кротко јагње на заклање припремљен!

Исусе, Спасе наш, од људи осуђен, за Тебе Кајафа предсказа да ћеш за људе умрети!

Исусе, који си на безаконом сабору заједно са Лазарем на смрт осуђен, не осуди нас на суду Твоме!

Исусе, који си у верној Витанији, дому Лазаревом тугу у радост обратио, помени нас у Царству Своме!

Исусе, Ти си почетак Крста у Витанији учинио, сачувај нас силом Крста Свога!

Исусе, Ти си лукаве фарисеје Својим чудесима уплашио, обрадуј нас Васкрсењем Лазаревим!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 11.

Свеумилно појање нека Ти принесе, Христе Спасе наш, верна и од Тебе вољена Витанија, јер си њену жалост у радост претворио, подигавши из гроба њено чедо Лазара, и нека не тугује што си за кратко време отишао у град звани Јефрем близу пустиње, где борављаше са ученицима Својим, јер првосвештеници бејаху издали заповест да Те ухвате. Дивећи се Твоме старању о ученицима пре страдања, певамо Ти: Алилуја!

Икос 11.

Велика и неописива светлост обасја Витанију када Ти, Преслатки Исусе, на шест дана пре Пасхе опет дође у њу, где ти љубљени Твоји зготовише преславну вечеру, сећајући се са радошћу и благодарењем Лазаревог васкрсења. Лазар беше један од оних који сеђаху за трпезом са Тобом, Марта Те са великом љубављу служаше, а Марија, преиспуњена радошћу и захвалношћу, узе литру правога нардова скупоценог мириса, помаза пречисте ноге твоје и косом их својом обриса, а кућа се испуни мириса од мира. А ми недостојни, желећи да осетимо радост оних који са Тобом сеђаху, са великим умилењем овако кличемо:

Исусе, који са васкрслим мртвацем делиш трпезу, дај ми да се увек наслађујем Твојом вечном вечером на небесима!

Исусе, који си Лазара после његовог васкрсења небеском радошћу испунио, удостој ме да небески мислим на земљи!

Исусе, који си трудољубиву Марту удостојио да Те на вечери ваћ други пут служи, прими ме као слугу Свога!

Исусе, који си Марију, која Божијом љубављу гораше, удостојио да Твоје ноге миром помаже, дај ми дух пламене љубави!

Исусе, који си гостопримством на вечери Витанију много обрадовао, обрадуј ме предахом у мукама!

Исусе, који си Мартине сузе и Маријин плач подизањем Лазара брзо утешио, утеши ме Твојом посетом у невољи!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 12.

Велику благодат си, Христе, васкрсењем Лазаревим даровао Витанији, која Те је примила. Наредног дана ујутро срешће Те у Јерусалиму Крст, клевета, ругање злобних фарисеја, који завишћу дишу, а овде Те пре Крста дочека љубав, радост и мир у Духу Светоме. Стога, нека ти је вечна хвала, Витанијо, јер си се удостојила да Животодавца угостиш: припреми се, украси своје божанствене улазе, рашири капије своје, да и ми са тобом кличемо Господу који те прослави: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући Твоје васкрсење Лазара из мртвих, клањамо се величанству дела Твојих, Христе, прослављамо сведржитељство Твоје и крајње снисхођење са неисказивим човекољубљем и верујемо са Мартом да си Ти ваистину Христос, Син Божији, који у свет долазиш, а са Маријом се спуштамо до ногу Твојих, служећи једино Божанственој Речи Твојој. Удостој нас молитвама праведног Лазара, пријатеља Твога, да Твоју светлу победу над смрћу и живоносно Васкрсење видимо, кличући ти овако:

Исусе, Победитељу пакла, изведи ме са Лазарем Четвородневним из најдубље таме греха!

Исусе, Уништитељу смрти, позови ме поново у живот и васкрсење са умрлим пријатељем Твојим!

Исусе, који си Лазара на острву Криту од злобе фарисејске спасао, како сам знаш спаси ме!

Исусе, који си га тамо преко апостола за епископа поставио, не одели ме од Цркве Своје!

Исусе, Ти си му омофор, рукама Богомајке изаткан, уручио, сачувај ме под покровом Њеним!

Исусе, Ти си Лазара удостојио да га Пречиста посети за време Њеног живота, не лиши ме Њеног заступништва!

Исусе, који си пре Својих страдања Лазара из мртвих подигао, покажи нам Своје Васкрсење!

Кондак 13.

О, Преслатки исусе, Радости свих, Светлости тиха, Животе света и Васкрсење наше! Прими од нас, као од Марте и Марије овај мали захвални принос због васкрсења Лазаревог и удостој нас да будемо учесници његовог устајања из гроба. Свесилном Речју Својом подигни и нас из сваког пада греховног и вечне смрти, удостојивши нас да примимо непропадљиво наслеђе на небесима и тамо Ти са свима светима кличемо: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва ЛАЗАРЕВОМ ВАСКРСЕЊУ

Господе Исусе Христе, Боже, Спаситељу наш, Непресушни бездане милости, милосрђа и љубави! Ти смрт и грех ниси створио, него си још у рају нашим прародитељима одредио да учесници вечног, светог и блаженог живота буду. А када, под дејством ђавола, древног човекоубице, кроз једног човека у свет са грехом смрт уђе, тада си по неизрецивом човекољубљу Своме одлучио да Крстом и Васкрсењем Својим грешне људе ослободиш од пропасти адске и вечне смрти. И када дође пуноћа времена, Ти сиђе у дане оне у телу да, као Пастир Добри, потражиш заблуделе овце Своје. Дошавши пре Крста Свога и вољног страдања у Витанију, Ти си једном речју Лазара, пријатеља Свога, умрлог и погребеног, из ада позвао и из мртвих васкрсао. Тако си овим великим и страшним чудом пре живоносне смрти Своје државу смрти потресао, објављујући унапред подизањем четвородневног Лазара Своје предстојеће тридневно васкрсење из мртвих, уверивши све нас да ћеш Својом силом тамно царство ада уништити и опште Васкрсење свих објавити, показујући Лазара као спасоносан почетак новог живота за нас. Радујмо се у сјају стога и ми недостојни са Мартом и Маријом и славимо са Витанијом, празнујући Твоје неизмерно снисхођење, јер Твојим плачем над Лазарем радосно поче утољење свих суза и умртвљење смрти. Удостој и све нас да чисте душе и неоскврњеног ума, кротког срца и смирене природе у Витанији Тебе, Кротког Владику, примимо и гордост нечастивог победимо. Отворивши врата срдаца наших, нека Ти са вером као Марија послужимо, окусивши Само Пречисто Тело и Саму Часну Крв Твоју на тајној вечери Твојој, на којој се обуци са нама и источи нам скупоцено миро молитве, суза покајања и миомирис целомудрености и чистоте, да тако дивно украшени и просвећени, чујемо Твој позив: ,,Ево, стојим пред вратима и чекам.” и да по Твоме гласу отворимо врата срца и начинимо Ти дом, увек Ти служећи и прослављајући Те са Беспочетним Твојим Оцем и Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва светом и п раведном ЛАЗАРУ

О, предивни и изврсни пријатељу Христов, Свети Праведни Лазаре, похвало Витаније и велико дивљење целога света! Благословен је дом Твој, који Господ наш Исус Христос у дане Свог пребивања у телу са љубављу посећиваше, видевши веру и доброту душе Твоје и богољубивих сестара твојих Марте и Марије, јер си Га заволео свим срцем, свом душом својом, свом мишљу и Он тебе до краја љубљаше. Дивне су тајне које је на теби божански Пријатељ твој и Господ наш показао, јер он изволе да пре Крста и Васкрсења Свога на теби целом свету славу Своју покаже и учини те весником Свог пресветлог тридневног Васкрсења из мртвих. Стога, као Владика живота и смрти, Он допусти да ти смртним сном заспиш и погребен будеш, и чак до адских дубина сиђеш, где виде безбројно мноштво мртвих од века који бејаху адским узама свезани у страшним ужасима. И тамо, када се твоје тело поче распадати, ти после четири дана чу божанствени глас Пријатеља свога, који на гроб твој дође: ,,Лазаре, изађи напоље!” И по речи Његовој ти опет из гроба устаде и тако Витанију обрадова и Мартине и Маријине сузе заустави, а окамењена срца фарисеја и књижевника страхом испуни. Заустави, стога, свети пријатељу Христов, и наше сузе, које због својих греха проливамо, оживи наше душе и тела, која од страсти и нечистота греховних заударају, подигни нас из гроба очајања и опасног унинија, све нас од вечне смрти избави, као што је и тебе Господ наш из смртног сна подигао. И умоли милостивог Бога да нас удостоји да учесници вечног живота будемо, којим се и ти због светитељских мука на острву Криту сада у рајским обитељима наслађујеш, прослављајући Свесвето име Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

ИЗВОДИ ИЗ ДНЕВНИКА - Старац Сава-Псково Печерски

                                           

                                                       О МОЛИТВИ
 
Молитва се због своје благотворности назива царицом и хоровођом у сабору врлина. Ни о једној врлини није речено тако много као о молитви. Она је узношење ума и срца Богу. Њоме човек ступа у сабор Анђела и постаје саучесник њиховог блаженства и озарује се мудрошћу. Молитва је тамјан најблагопријатнији Богу, мост за пролажење искушења, необориви бедем верујућих, безбедно уточиште, Божанствена одежда која душу облачи у велику лепоту и достојанство. Молитва је дисање душе, њена храна и пиће.
Молитва је мати свих врлина, чуварка целомудрености, печат девствености, поуздана одбрана од свих смицалица исконског непријатеља нашег, ђавола.
Разбијај противнике именом Христовим, то јест молитвом, јер јачег од овог оружја нема ни на небу ни на земљи. Молитва је утврђивање мира, умилостивљење Бога за грехе, пристаниште неузбуркано таласима, просветљење ума, секира за очајање, потирање жалости, рађање наде, стишавање гнева, заступница осуђених, спасење изгубљених. Она је и кита учинила домом Јониним, Језекиља је пред вратима смрти вратила у живот, младићима вавилонским пламен претворила у росу. Молитвом је свети Илија затворио небо: "и не удари дажд на земљи за три године и шест месеци" (Јак. 5,17). Када чак ни сами свети апостоли нису могли да изгнају нечисте духове, Господ им је рекао: " А овај се род не изгони осим молитвом и постом" (Мт. 17,21).
У животу човека нема ничег драгоценијег од молитве, она и немогуће чини могућим, тешко лаким, неудобно удобним. Молитва је толико неопходна за човечију душу, колико и ваздух за дисање, или вода за биљке. Молитва је светлост за душу.
Ко се не моли, тај се лишава општења (заједничења) са Богом и уподобљава се сувом бесплодном дрвету које се сече и у огањ баца (Мт. 7,19). Ко се не моли, тај не добија благослове Божије за дела своја, по реченоме: " Ако Господ не сазида дом, узалуд се труде они који га зидају" (Пс. 126,1).
Да би се провео сав дан савршено, свето, мирно и безгрешно, јединствено средство за то је најискренија, пламена молитва ујутру, по буђењу из сна. Она ће увести у срце Христа са Оцем и Духом Светим и тако ће дати моћ и снагу души против удара зла.
Несрећа је за слепца што не види светлост, али далеко већа несрећа је за хришћанина да изгуби расположење за молитву, да лиши своју душу Божанске Светлости. У таквој души настаје тама, а по исходу (изласку) из тела њен удео биће вечна тама.
Говоре да ако нема жеље, онда се и немој молити, али то је лукаво телесно мудровање. Само ти немој стати на молитву, тако ћеш и сасвим одустати од молитве, а тело то и хоће. Царство Божије с напором се осваја. Без самоприморавања на добро нећеш се спасити.
Ето зашто треба да се молимо не само када смо расположени за молитву, него и када нећемо да се молимо, када нас тромост, сан, бриге, таштина и друго, удаљавају од молитве, и ако се, без обзира на све то молимо, подвизавамо, приморавамо себе, боримо се са собом, онда таква молитва допире до небеса и излази пред Престо Господа.
За време молитве свезлобни враг са нарочитом силом устаје на оне који се моле, подвргава их многим искушељима и напастима.
Безбројна су искушења вражија за време молитве. Он у тим тренуцима подсећа на таква дела чије испуњење представља као неопходно и неодложно. Не слушај га, благодат Божија у свему ће ти помоћи после молитве.
За време молитве треба обавезно да одложиш сваку овоземаљску бригу, да не обраћаш пажњу ни на какве помисли, које сс за време молитве подижу са нарочитом снагом, већ да, као војник, одбијеш све.
Молитва није механичко делање, већ стајање пред Богом, беседа с Њим.
Молите се смирено, са страхом Божијим, бојећи се да код вас уместо молитве не испадне изругивање над молитвом. Чувајте ум од сваке љубопитљивости.
После недостојног Причешћивања, као и после недостојне молитве, бива подједнако тегобно у души. То значи да Господ не улази у наше срце, и да увређен нашим неверјем и хладноћом срца допушта да се у нашем срцу угњезде духови злобе.
Почетак је молитве одагнање помисли при самом њиховом појављивању. Средина је када помисли не поткрадају ум, а савршенство јесте усхићење Богом (отимање ка Богу) свег нашег бића.
За време молитве треба да имамо смирење (смерност) и скрушеност због својих грехова, јер ко у свом срцу не увиђа да је грешник, тога Бог неће услишити, како видимо из молитава фарисеја и цариника.
Молитва, растворена сузама смирења и покајања, свакако ће бити услишена, а излнвана из душе она отвара небеса.
Не остављај молитву све дотле док не опазиш да њен огањ и бања (купељ) суза сами од себе одлазе, јер можда друго такво време за опроштај грехова својих нећеш добити током целог свог живота.
Ако су ти се неке речи молитава усладиле, настави са њима, јер се твој Анђео чувар моли тада заједно са тобом.
Добро је молити се када Господ дарује сузе умилења, у таквим тренуцима најбоље је подражавати женегрешнице и мислено падати пред стопе Распетога.
Нема вишег добра него прибијати се уз Господа и пребивати непрестано сједињен с Њим.
Беси (злодуси) усиљено настоје да приграбе час молитве, да те одвуку да би се ти забавио било каквим послом. Немој их слушати, да не би од њих био поруган.
Молећи Бога за опроштај својих грехова, сам од свег срца опраштај све увреде ближњима. И најмање огорчење на ближњега лишава нас права да се молимо, јер молитва са огорчењем на ближњега у срцу, Богу је мрска. Како се ти сам односиш према ближњем, тако ће се и Бог односити према теби.
Ако не желиш да се молиш за човека кога презиреш и мрзиш онда се баш зато и моли што не желиш, баш зато и прибегавај Лекару, што си и сам болестан духовно. Моли да те Господ научи незлобивости и трпљењу, да те Он научи и оснажи да љубиш непријатеље, а не само оне који ти желе добро, да те Он научи да се искрено молиш за оне који ти не желе добро исто као и за оне који ти добро желе.
Ако се будеш молио за непријатеље, мир ће настати у теби.
Зашто наша искрена молитва једних за друге има велику снагу? Зато што се за време молитве ја прибијам уз Бога, постајем једнога духа са Њим, а оне за које се молим, вером и љубављу сједињујем са собом, зато што Дух Божији који дејствује у мени, у исто време дејствује и у њима, јер све испуњава.
Ако сматраш да си у праву у завади која се заподенула с неким, и тада први тражи помирење.
Када су у невољи и жалости многи траже помоћ у свему осим у Богу, и када је не налазе ни у чему, обраћају се Богу, али због слабе вере такви не добијају увек оно што траже.
Ако хоћеш да молитвом испросиш себи какво добро од Бога, онда пре молитве припреми себе поузданом и јаком вером и благовремено узми средство против сумње и неверја.
Није добро ако за време саме молитве твоје срце посустане у вери и не одржи се у њој. Тада и не помишљај да добијеш оно што си молио од Бога сумњајући.
Сумња је хула на Бога, дрска лаж срца.
Потребно је да предмет молитве буде изречен одређено и да жеља буде исказана проживљено.
Неопходна и главна правила за молитву су: потпуна преданост вољи Божијој, искрена жеља за исправљањем свог грешног живота, а изнад свега - бити незлобив. У молитви ваља бити стрпљив и тврдо веровати да ћемо добити све корисно што тражимо.
Ма колико били велики греси твоји, моли се, не очајавај. Плачимо због грехова наших, те мале сузе угасиће геену огњену.
Молитва се, као највиши дар Божији не даје увек брзо, ваља се потрудити. Што се задобија с напором, више се цени и чува.
У молитви пре свега треба благодарити Господу за све, а нарочито за невоље. Благодарење за жалости сто пута је пријатније Богу од благодарења за доброчинства. Моли за опроштај грехова. Можемо се молити и за избављење од невоља, али испуњење мољења треба свецело предати Промислу Божијем, по примеру Искупитеља: "Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како Ти!" (Мт. 26,39).
У случају посебних потреба, исто по примеру Спаситеља треба се молити до три пута, као што се Он молио у Гетсиманском врту пред Своја страдања.
Ма колико страдао, ни ти не ишти утехе човечије, већ прибегавај само Утешитељу душа наших.
Молите се Мајци Божијој када се бура мржње и злобе подигне у дому вашем. Она, Свеблага и Свемоћна, подесно и најугодније може да умири срца човечија. Мир и љубав потичу од Једнога Бога, као од свога Источника, а Владичица је Једна са Богом, и, као Мајка Христа, ревнује и моли се за мир свега света, па и више - свих хришћана.
Приступајући молитви Царици Богородици, пред молитву буди тврдо уверен да нећеш отићи од Ње, а да не добијеш милост. Достојно је и праведно тако мислити и тако се поуздати у Њу. Она је Свемилостива Мајка Свемилостивог Бога Речи, и о Њеним милостима, неисцрпним и безбројним, возглашавају у све веке Црква хришћанска. Она је заиста "Бездан доброте и милосрђа", како се говори о Њој у канону "Одигитрији".
За време молитве ограђуј се правилним крсним знамењем, јер ђаво дрхти пред Христом, не могући да поднесе гледање Његове силе, која га пали као огањ.
Древни хришћани, следећи апостолско предање, при сваком делању ограђивали су себе крсним знаком: при одевању, обувању, умивању, паљењу ватре, седању, легању, речју, при сваком послу, при уласку и изласку из пребивалишта итд.
У сваком послу, а у молитви утолико пре, неопходно је имати духовног руководитеља, да због човекове склоности према преузношењу, уместо благодати не бисмо примили прелест духа злобе, који се преображава у Анђела светлости.
Боље је не читати духовне књиге, али имати молитву. Боље је бити ништи духом, али наследити Царство Божије, јер и Господ говори: "Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство небеско". Ништи (сиромашни) духом, односно они који су осиромашеног ума ради спасења, ради непрестаног сећања на Бога. А ко се непрестано моли, тога Господ награђује свим богатством Своје благодати.
"Када сам био студент духовне академије - приповедао је епископ Теофан - нас тројица смо се упутили у Кијево-Печерску Лавру, ка јеросхимонаху Партенију, од кога смо желели да добијемо поуку. Ево шта је он рекао: "Ви, учени монаси, знате много правила и закона, а не знате једно правило, које нам је нарочито потребно - да ум и срце свагда вазносимо Богу. Ја сам од детињства чинио тако и сада осећам душевно спокојство". Тако и ми треба да поступамо, дајући све за молитву, јер боље је молити се, него било шта читати или бити беспослен.
Не пропуштај прилику да се молиш за сваког човека по његовој молби или по молби за њега његових рођака, пријатеља или познаника. Господ благонаклоно гледа на молитву љубави наше и на смелост пред Њим.
Моли се за умрле, да би се и они, када буду у блаженом животу молили за тебе.
Човек који је умро јесте живо биће. Бог није Бог мртвих, него живих, јер су Њему сви живи. Душа умрлог човека невидиво обилази тела и места у којима је волела да пребива. Ако је она отишла сва у гресима, не може себи помоћи да би се избавила од његових уза и веома су јој потребне молитве живих људи, нарочито Цркве - Најсветије Невесте Христове. Према томе молимо се искрено за умрле, то је велико доброчинство за њих, веће него доброчинство живима.
Чак ни један дан, док је у теби даха (до последњег издисаја), не остављај молитву под изговором да си болестан и посустао.
Ако си у недоумици, онда учини три поклона и реци: "Господе, Ти видиш, Милостиви, да се душа моја двоуми, и бојим се да не погрешим. Уразуми ме, Господе!" И прво што ти сине у души после молитве, прихвати као указивање свише.
После јутарње и вечерње молитве навикавајте да са усрдном пажњом одстојите у безмолвију (тиховању) макар неколико тренутака, очекујући срцем својим одговор, уразумљење. Тих неколико тренутака могу вас многоме научити. То ће појачати вашу постојану молитву и одрицање од своје воље, и изазваће у срцу жудњу за стицањем Духа Светога.
Немојмо да беседимо с Богом само туђим речима, не будимо стално деца у вери и нади, него ваља да покажемо и свој ум... А како је Господу угодно то наше сопствено тепање (муцање) које извире право (непосредно, искрено) из срца које верује, љуби и благодари, то се не може испричати.
У житејским (свакодневним, овоземаљским) разговорима треба у срцу одржавати молитву и имати на уму да Он, Отац наш Небески, налазећи се овде види све. Никада не треба заборављати на свеприсутност Божију.
Без молитве човек не живи него умире, мада то и не увиђа.
Не журите у молитви. Свака је реч света, то је велика стваралачка сила, свака реч молитве приближава нас Богу. Ми смо опустошили наше речи, отргнувши их од Господа.
Током молитве држи се правила да је боље рећи пет речи из срца, неголи хиљаду речи језиком. Када приметиш да је твоје срце хладно и да се нерадо моли, престани, загреј своје срце неком живом представом, на пример: свог јада, своје духовне беде, ништавности и слепила, или представљањем великих, непрестаних доброчинстава Божијих и теби и роду човечијим.
" Ево стојим на вратима и куцам", то значи да је Господ стално на вратима нашег срца, затвореног и закључаног за Њега нашим гресима и разним пристрашћима. Ви се молите, а Он пред самим срцем вашим стоји и пази на сваки покрет и осећање вашег срца.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracSavaPskovoPecerski/StaracSavaPskovoPecerski37.htm
 

СТАРАЦ САВА ПСКОВО-ПЕЧЕРСКИ ГОСПОДЕ, ТИ СИ ЖИВОТ МОЈ!

Много невоље има праведник,

али га од свијех избавља Господ

Псалам. 34. 19

Ријеч је твоја жижак нози мојој,

и видјело стази мојој...

Псалам. 119. 105

Наравно, тешко је доживљавао отац Сава своје пресељење из Тројице-Сергијеве Лавре, али када је дошао на ново место послушања, његово срце се разнежило.

Живописна слика пријатног, тихог града Печоре и околине, чудесна обитељ Царице Небеске, сакривена од људских погледа у планинском теснацу, као у дубокој шољи, радовали су поглед новопридошлог. Огромна је била разлика између ове пустаре и бучне Москве. Сама тишина колико вреди!

При уласку у обитељ отац Сава се са умилењем помолио пред надвратном иконом Успења Богородице, молећи Пресвету Богородицу да прими под Свој Покров "путника намерника".

Изглед обитељи изнутра је очарао старца - она је сва била у зеленилу. Изнад унутрашњих Светих врата се као стража уздизао храм светитеља Николаја Чудотворца, а у даљини се видео величанствени Михајловски сабор. Пој птица је одјекивао по целој обитељи. Отац Сава је веома волео природу, птице, а нарочито голубе, којих је овде било много. Обитељ је изгледала величанствено: с леве стране иза каменог зида манастирског домаћинства на стрмој планини се видела манастирска башта, с десне стране се налазило предивно дрвеће кестена, а напред се уздизао петокуполна Успенска саборна црква.

Спуштајући се стазом која се назива "крвави пут" баћушка је угледао мноштво чудесних цветова лепо засађених у лејама као у величанственим вазама. Нежно обојене двоспратне зграде са келијама братије су се хармонично слагале са живим бојама природе.

Старац је заволео овај земаљски рај. Кроз прозор његове келије видела се лепо Света Гора са укопаним у њу древним двоспратним храмом Пресвете Богородице са престолима посвећеним Њеном Успењу (доле) и Покрову (горе). Све ово је изазивало ганутост у срцу оца Саве и надахњивало га на благодарну молитву. Он је осећао да га је Сама Царица Небеска, тешећи "прогнаника", узела под Свој Моћни Покров.

Лепота природе је у великој мери олакшала његову муку. Вратила му се пређашња смелост у молитви, убеђеност у блискост Бога и Пресвете Владичице Богородице.

И отац Сава је поново одлучио да се без остатка преда на служење ближњима, следећи Христову заповест о љубави. Од првих дана боравка у Псково-Печерској обитељи старац је приступио труду у славу Божју ради спасења ближњих. У то време су му дали и друго послушање - да буде намесник. На његову иницијативу је уведен свакодневни братски молебан пред раком с моштима преподобномученика Корнилија, као и свакодневно читање акатиста после вечерњег богослужења нарочито поштованим храмовним иконама и локалним светима.

Обитељ је у то време била скоро непозната, мало је било и верника. За трудбеника који је тек стигао се откривало велико поље за деловање у том погледу. Поклоници који су га познавали из Тројице-Сергијеве Лавре, као и духовна чеда из свих градова и насеља су се упутили у Печоре. Сви су желели код њега и добијали би духовну утеху.

Старац није скривао дарове којима га је обилато наградио Господ. Увек је тражио могућност да некоме помогне. Његова брига је била да препозна пороке болесне људске душе и да је не испусти из видног поља све док се она искрено не покаје.

Премудро је лечио болести душе, примењујући за сваку рану одговарајући мелем. Обазриво, као да држи душе у својим рукама, пажљиво их је ослобађао од порока и страсти.

С доласком оца Саве у Псково-Печерској обитељи је почело оживљавање: значајно се повећао број верника и за кратко време се значајно побољшало стање обитељи. Многобројна духовна деца старца с његовим благословом су се трудила да помогну манастиру у материјалним потребама, у украшавању храмова. Њихови добри прилози и сва могућа помоћ су релативно брзо спасили обитељ од оскудности и сиромаштва. Отац Сава је и сам био трудбеник у обнављању домаћинства манастирског, свуда се осећала његова неуморна брига.

За релативно кратко време је газдинство обитељи ојачало, обновљено је и благолепије храмова, сашивене су нове одежде, храмови су и изнутра украшавани. Московска духовна деца оца Саве су принела на дар скупо кандило које је он благословио да се окачи изнад моштију преподобномученика Корнилија.

Бринући се за добро устројство манастира, старац се показао као истински бесребреник. Никада није скупљао новац, сву наду је полагао на Бога и Пресвету Богородицу. Све прилоге је одмах давао за потребе обитељи и делио потребитим.

Али старчева брига није била само усмерена на економску страну, основна његова брига је било духовно васпитање и вођење народа. Управо се у том погледу нарочито снажно испољила његова делатност. Овамо се сакупљао верни народ са свих страна и требало је запалити у њима ону благодатну искру која би касније разгорела у њиховим срцима Божански огањ, пробудила у њима жудњу за спасењем. Тако се и дешавало у ствари. Реке људи су хрлиле код старца без престанка.

Када би отац Сава служио Литургију, молебан или парастос, никада није пропуштао прилику да изговори поучну реч, никада није журио на богослужењима, радовао се могућности да послужи народу и помоли се заједно с њим. Уз све ово изгледало је као да се никада није замарао и није примећивао како је време летело.

Од стране братије и манастирске управе отац Сава је неколико пута добио прекор због дуготрајних служби. Али колико су радости имали верници када је старац ишао с њима по пећинама и по Светој Гори са молитвеним појањем и духовним разговором! И све би људе он овде утешио, а кога треба - и разобличавао с љубављу. Јасно је било да он зна све потребе и захтеве духовне деце. Духовни разговор је обављао у складу са душевним стањем свакога, те је тако одговарао на унутрашња питања свакога. Овакав духовни разговор старца је крепио и препорађао веру у Бога код слушалаца.

У Псково-Печерској обитељи, као и раније у Лаври преподобног Сергија, старац је вршио исповести верника и призивао народ на покајање. Они који су макар једном били на исповести код оца Саве, одмах би схватали главни циљ хришћанског живота. Старац је учио, саветовао, упозоравао на грешке, и све ово поткрепљивао примерима из живота светих. "Сви ми, хришћани, имамо једини циљ у животу - говорио је - да принесемо покајање и научимо се добру да би очишћени ушли у Царство Небеско. Другог циља у нашем животу нема! А ми се често не бринемо за то и заборављамо на главни циљ. Водимо рачуна о спољашности, ономе што се види, што је споља, а не видимо да нам је душа осиротела, огољена без врлина, и да је њено стање заиста ужасно..."

"Плачите - кажу Свети Оци - јер је то један од путева у Царство Небеско. Кајати се због грехова треба не само за време исповести, већ се сваки дан, увече на молитви треба сетити које си грехе учинио у току дана и целог протеклог живота, колико си починио прекршаја закона Божјег и грађанског, колико си нанео штете и увреда ближњима, колико си пута поступио против своје савести... И само ако овако будемо стално мислили и кајали се за грехе, онда ће нам Господ послати обилне сузе и истинито покајање - душа ће заплакати заједно с телом, и ове сузе ће бити најбољи дар Христу Спаситељу. Господ ће доћи у наше плачевно срце и испуниће на нама своје обећање: "Блажени су они који плачу, јер ће се утешити". А ово се мора чинити што је могуће пре, док није касно, јер не знамо колико ће дуго трајати наш живот. А тамо у загробном животу, ако и будемо плакали, сузе више неће моћи да нам олакшају, већ ће нас палити као огањ.

Ако се не будемо разобличили овде, бићемо разобличени на Страшном Суду. Самооправдавање је велики грех. Никога не смемо кривити за своје падове, своје грехе. Кривци за грех смо само ми сами, наша зла воља. И не треба се стидети у разоткривању својих гадости. Треба жртвовати све ради чистоте и светости наше, само да не погинемо! Има и праведних блудница, само се треба искрено кајати и не грешити више".

Старац је волео ревносне у спасавању душе, оне који ништа не скривају од духовног оца. Он је са тугом гледао на оне који се нису чисто кајали или нису у потпуности откривали пред њим своје греховне помисли, речи и дела. Није волео немар и строг је био према таквима.

"Отворена исповест - наставља он - лечи душевне, па чак и телесне болести, искорењује страсти, у душу смућеног човека враћа пређашњи мир, спокојство, у супротном душа отврђује (огрубљује) и црни све више. Ко се истински каје и живи благочестиво, томе и лице цвета, а срце се радује и весели. Лице човека је огледало душе. Треба да се плашимо греха да не бисмо опет разапињали Спаситеља и да наша душа не би патила, већ живела и радовала се! Боље нека се тело пати, болује, али да се душа увек радује!

Не ради мене, него ради благодати свештенства која је на мени, на исповести се опраштају греси, те зато не опрашта свештеник, већ Бог опрашта и разрешава, а свештеник је само посредник измећу Бога и човека.

Исповест је, као што сам већ рекао, тајна која се као и друге тајне не може схватити умом, већ само вером и срцем. Верујемо да се за време исповести наши греси отпуштају на небу. Верујемо да за време причешћа примамо Самога Господа Тело и Крв Христову, а не хлеб и вино. Какву ћемо велику благодатну силу добити ако се достојно причестимо Христовим тајнама! А зато је потребно да са смирењем признамо да смо велики грешници и да свима искрено од свег срца опростимо, да се ни на кога не љутимо, да праштамо увреде и да не памтимо зло. Ако ми опростимо, и Господ ће нама опростити! Одбацимо лажни стид! Грешно је стидети се на исповести да откријемо своје грехе. "У бездану греховном ваљајући се, милосрђа Твога призивам бездан", молимо ми Господа и верујемо и надамо се да милости Господње превазилазе све наше грехе, само да се ми искрено кајемо и да имамо одлучну намеру да више не грешимо, а Господ је рекао: "Онога који иде ка Мени нећу одбацити (истерати напоље)". Ако се нисмо помирили с неким (тај с којим треба да се помиримо далеко живи, или нисмо стигли, или су неки други разлози у питању), онда оставимо све овде, све своје увреде и љутње, и никоме не желећи зла, у исто време затражимо од свих опроштај и сами опростимо свима. Треба увек и нарочито на исповести имати страх Божји, то јест плашити се да нечим не наљутимо Господа. Треба заборавити све земаљско, сву сујету. Кад дођемо у дом молитве, само молитва и плач због грехова треба да буду у нашем срцу.

Порадили смо за сатану, а сад ћемо да порадимо за Бога. Оставимо пороке, а Господ ће видећи нашу усрдност са љубављу да нам помогне. Треба да Му увек вапимо: "Расејани ум мој сабери, Господе, и слеђено срце моје очисти: као Петру дај ми покајање, као митару - уздисање, и као блудници - сузе".

У тајнама исповести и причешћа нас не спасава форма, већ суштина. С истинским хришћанима пребива Сам Христос, и човек од сједињења са Господом постаје благородан, чист.

Грех је нарушење воље Божје. На крштењу смо се одрекли сатане и дали обећање да ћемо творити вољу Божју и живети према Његовим заповестима, али смо прекршили дата обећања, чинили смо дела према својој злој вољи. А од тога је душа задобила ране, болести које треба што пре лечити тајнама покајања и причешћа. Покајање називају дрвом живота, зато што васкрсава умрле због греха. На Страшном Суду грешници који се кају ће бити оправдани и ући ће у Царство Небеско, а непокајани грешници ће бити осуђени на вечну муку.

Грехова нам се накупило много. Шта да радимо? Да очајавамо? Не! Само то не! Исправљаћемо своје грешке које се изражавају у томе што нисмо како треба поступили, учинили, рекли. Ми се често спотичемо, чак и падамо, али у покајању поново устајемо.

Старац Амвросије је причао о неизрецивом милосрђу Божјем:

Један грешник је целог живота грешио и кајао се. Сагреши и одмах се затим покаје, опет сагреши и опет се покаје, и тако цео живот. И пред смрт се покајао и умро. Зао дух је дошао по његову душу и рекао: "Моја душа!" А Господ каже: "Не, он се кајао"."Кајао се и опет грешио, - успротивио се ђаво - зашто га примаш?" На то му Господ рече: "Ако си га ти, упркос твојој злоби примао код себе после тога како се он Мени кајао, како да га Ја не примим у покајању? Заборављаш да си ти зао, а Ја Благ". Ето како се радује Господ нашем покајању!

Тајна исповести чисти срце. Када се човек искрено покаје, душа му се чисти, постаје светла, предивна! Па она је створена према слици и прилици Божјој! Али као што се прљаво рубље прво пропере, а онда исправља, тако се и нечистота срца спира не само сузама покајања, него се и исправља срце, то јест, углачавају се све нејасноће са ближњима, искупљује своја кривица пред њима, компензује штета човека кога смо увредили. Изгладити грех значи посадити у срцу супротне од греха врлине, то јест украсити душу добрим делима, делима милосрђа и љубави".

Плашимо се лажне праведности, фарисејства, - говорио је отац Сава - чим помислимо о себи добро, то је несрећа! Такве мисли су гадост пред Богом. Будимо свесни своје ништавности и спашћемо се. Зато треба добродушно да подносимо клевету, прекоре, лажне оптужбе. Они нам помажу да сачувамо осећање своје ништавности и да не очајавајући пребивамо умом у аду. Хвала Богу што смо дошли овамо под Покров Саме Царице Небеске! Она нас неће оставити и покриће нас Својом милошћу. Она се радује нашем покајању и заступа нас пред Сином Својим, Господом нашим. Она ни од кога не бежи, никога се не гади. "Радуј се, Ти која не одбацујеш оне који су од свих презрени и одбачени", "Радуј се, Ти која оне најочајније из рова погибељи отимаш", - чујемо у акатисту Владичици. Помолимо Јој се са умилењем у души и скрушеним срцем, с надом у Њено заузимање, јер Она, Свеблага, свима даје спасење који притичу под Свесилни Покров Њен. Ко од нас није у благодатним тренуцима усрдне молитве Богородици - наставља отац Сава - осећао у свом срцу неземаљску радост, душевни мир и није ронио сузе умилења?..

А верници већ роне те сузе умилења и скрушености. Свако у својој души тајно моли Владичицу да му буде Заступница и Посредница, да умоли Сина Свог да опрости њему - грешнику. И дрхтала је свака душа, верујући у блискост Пресвете Владичице, нарочито овде у овом храму, у овој светој обитељи! Колико поучног си могао да чујеш за време такве исповести!

Очајни грешни човек је видео љубав старца према себи: веровао је да ако овај велики служитељ Божји коме су откривене све тајне људског срца тако љубазно с њим разговара, значи и Господ ће да га помилује. Његова делатност је била прожета истом оном љубављу којом је Христос волео: "праведног волећи и грешног милујући".

Старац је нарочиту пажњу поклањао томе да сваки хришћанин у спомен на Страдања Господа Исуса Христа, Његово Распеће и Васкрсење не заборавља да носи на себи видљиви знак тих страдања Господњих и Преславног Његовог Васкрсења.

"Верујте у Промисао Божју! Целивајте свој крстић ујутру и увече, и немојте да га носите као на вешалици, - често је понављао отац Сава - Христос је оставио на Крсту светлост и љубав. Од крстића исходе зраци благодатне светлости и љубави. Крст одгони зле духове. Не заборављајте да га целивате, удишите те зраке благодати који из њега исходе, они невидиво пролазе у душу, срце, савест, карактер. Под дејством тих благодатних зракова нечастан човек постаје благочестив. Целивајући свој крстић помолите се за своје ближње грешнике: пијанице, блуднике и друге које знате. Преко ваших молитви они ће се исправити и постати добри, јер срце срцу вест пружа (дрво се на дрво наслања, а човек на човека; прим. срб. изд). Господ нас све воли. Он је за све пострадао ради љубави, и ми смо дужни да све волимо ради Њега, чак и своје непријатеље.

Има и опседнутих људи - у човека уђе непријатељ и мучи га, човек постаје као ван себе. Господ овако нешто допушта човеку ради његовог смирења и неће га осудити, а ми свеједно очајавамо. Али то није наше, већ сатанско. Не треба очајавати, већ се треба молити за другога. Дакле, ако не заборавимо да целивамо свој крстић, сви ћемо се спасити! Као што црви гину од сунчевих зракова, тако ишчезава свака нечистота када се кајемо целивајући свој крстић. И они греси за које смо се кајали се отпуштају на исповести, а душа људска постаје чиста, светла, мирисна, лепа. Господ изводи човека из сатанских мрежа и поставља га мећу Своје пријатеље.

Ако тако започнете дан осењујући се благодаћу свог крстића, онда ћете и цео дан провести свето. Не заборављајмо да овако чинимо, боље је не јести, него заборавити на крст! А ако неко од вас нема крст, реците ми када будете прилазили за разрешну молитву, ја имам крстиће за вас".

Отац Сава је притом давао и молитву која треба да се чита приликом целивања крстића. Ево једне од њих: "Пролиј, Господе, капљу Најсветије Крви Твоје у моје срце исушено од страсти и грехова и нечистота душевних и телесних. Амин. Како Ти једини знаш спаси мене и сроднике моје, и познанике моје (имена)".

Молитве, крстиће и друге предмете за утеху старац је унапред припремао на столу који је стајао поред налоња, и после их је делио верницима.

На небо нико неће отићи неочишћен, - настављао је да учи старац и ако само извршавамо обред, онда добијамо само осуду. Искрено се кајте за своје грехе, јер иначе заборављамо да смо хришћани и по делима постајемо гори од пагана. Не претварајте исповест у осуду својих рођака и ближњих: "Муж ми је пијаница, син - безбожник...", него треба боље размислити да нисмо ми узрок њиховог пада? Треба питати савест где смо погрешили, у чему наши поступци нису били у складу са законом Божјим. А савест ће све рећи, она неће дати мира човеку за учињени грех. И не треба се стидети, треба све испричати духовнику. Због тежине грехова нико не сме да очајава! Довољно је обратити се Господу, и Он никога неће оставити! Треба да бежимо од бешчашћа и да тежимо благочешћу, и Господ ће нам све добро послати: душевни мир, тишину помисли и хришћанску љубав.

Отац Сава је за време исповести пратио свакога, нарочито своју духовну децу, читајући на лицима духовно стање човека. Понеко покуша да се сакрије иза лећа других од испитивачког и свевидећег старчевог погледа, и онда се он сам помери тако да може све да види.

Отац Сава се ревносно односио према светим предметима и није се мирио када би на налоњ где су стајали крст и Јеванђеље стављали новац. У таквим случајевима би строго заустављао и уразумљивао кривце:

Не сме се светиња скрнавити новцем. Новац је смеће, ђубриште. Ђубриште је потребно у домаћинству, али као гнојиво. Сигурно је да га на сто нећете ставити? Исто тако и овде. Новац је потребан, али он има своје место. А неки хришћани чак новац крију иза икона! Скрнаве свете иконе и моле се њему! Нека се покаје који тако чини!

Можемо се кајати сузама покајања и сузама радости, благодарећи Бога што смо у оквиру Цркве Христове, а оне које желе спасење Господ неће оставити: "Онога који иде Мени нећу одбацити".

Због великог броја верника на исповести отац Сава се није дуго задржавао са сваким понаособ на разрешној молитви - само тек нешто неопходно каже или упита: "Да ли је све јасно?" Понекад би старац давао епитимију и рок њеног извршења, а при том би објаснио да то није казна за грех, није казнено средство, већ поправно, и да се даје ради духовне вежбе, да би се лакше искорениле греховне навике. Епитимија учи духовном подвигу, васпитава пажњу према себи и свом спасењу. Старац је имао велико поверење код своје духовне деце. Она су му не стидећи се приносила искрено покајање, притом више у писменом облику, јер их је било веома много, и он није имао времена да саслуша све усмене исповести. Прочитавши их унапред (ноћу), он би касније говорио свакоме своје примедбе, савете. С каквом се истинском очинском пажњом и добротом он односио према оној деци која су му са дечјим поверењем откривала све тајне своје душе и желела од њега очинску поуку! Он им се обраћао као болесној деци: обазриво и благо када би видео да је неко малодушан, морално слаб, и озбиљније, строже, када је неко већ духовно зрео и ојачао.

Он се из душе радовао с оним ко се радује када би видео његов духовни раст, и туговао је с оним који тугује када би видео његове пропусте и грешке; био је озбиљан и користан сабеседник озбиљних људи, очински благ и нежан с омладином, радовао се деци, дарујући им увек нешто и молећи их да се помоле за њега. Одраслима би баћушка притом рекао:

Деца имају анђелско срце, и Господ увек чује дечју молитву. И ви их увек молите да се моле за вас!

Деца су такође волела баћушку. С поверењем и радошћу су трчала код њега за благослов.

А како су тек духовна деца волела свог старца и била му захвална за његову очинску пажњу и снисходљиву нежност!

Сви су се трудили да учине нешто пријатно драгом оцу, бринући се и за сву његову духовну породицу: неки су преписивали молитве и акатисте, неки су правили појасе, неки плели бројанице, једни су правили свећњаке, други епитрахиљ, пловке за кандило, неки су умножавали фотографије, а неки су правили рамове за иконе, а други кандила - сви су хтели да помогну духовном оцу у добротворном раду и спасењу ближњих. А баћушка се радује и благосиљајући њихов труд радује народ делећи те поклоне. Осећала се сложност духовне породице коју је држала његова љубав према свима.

За њега није постојао узраст, звање и стање, он се са свима опходио једнако: очински брижно, пријатељски. Његово лицеје било озарено светлом радошћу. Одмах је примећивао коме је потребна подршка и помоћ и прилазио би посећи тужнима утеху, болесним исцелење, онима који очајавају наду у спасење.

Дешавало се да отац Сава оде привремено из обитељи, и тада су многи верници остајали да чекају његов повратак. То време им је било предуго и тешко. Али зато би после старчевог повратка у обитељ они били награђени изобилно његовом топлом речју очинске поуке и духовне бриге. Често га је водио са собом преосвећени владика Јован, митрополит Псковски и Порховски, да му саслужује када би ишао на храмовне славе по епархији. Владика је волео када је крај њега на богослужењу стајао старац-молитвеник.

Служење оца Саве људима је било разноврсно. По благослову духовне управе, старац је имао нарочиту очинску бригу и заштиту над Овручском женском обитељи коју је више пута посећивао. Треба да кажемо да су оца Саву због здравственог стања често слали на југ због климе, а по благослову архиепископа Псковског и Овручског он је успут посећивао и Овручску Свето-Васиљевску женску обитељ. Ова обитељ је била његово чедо. Као што је преподобни Серафим Саровски водио бригу о Дивејевској чељади, тако је и отац Сава водио духовну бригу о Овручској обитељи у којој се подвизавало доста његове духовне деце.

Приликом свог првог доласка старац је с посебном темељношћу све пошкропио светом водицом. Он се појачано молио да би подигао обитељ, да би је духовно препородио. Све је сестре бодрио, тешио, а матери игуманији је рекао:

Обитељ ваша ће благодаћу Божјом сигурно процветати. То се ускоро и догодило. За једно две године, када је он други пут посетио, обитељ је већ друкчије изгледала - умножио се број сестара, дошло је доста младих, развио се ручни рад, организован је рад у пољу: на свим имањима је било довољно радничких руку. Ојачао је и молитвени дух мећу сестрама, побољшало се појање, почели су да поју за обе певнице. У обитељ су са свих страна почели да долазе верници, почели су да пристижу и прилози од добротвора. Овакав процват обитељи је био несумњиво због молитви оца Саве.

Неке од сестара обитељи, нарочито духовна деца старца, прожете истинским монашким духом, све више су духовно узрастале и умножавале плодове свог благочешћа. А отац је, радујући се за њих, говорио:

Све сте биле мали, неприметни птићи, а сада колике сте порасле! Израшћете у јаке духовне птице.

И заиста, неке од њих су касније постале великосхимнице.

У том манастиру није било духовника, зато је за време својих посета отац Сава исповедао и разрешавао грехе. За сестре обитељи његов долазак је био прави празник.

- Заиста, Васкрс је у обитељи! - узвикивале су оне.

И стварно је то био празник: сва послушања у обитељи осим кухиње су се одлагала. И центар пажње је било богослужење, исповест, причешће Светим Христовим Тајнама и поуке старца. Много душеспасоносних савета и поука је старац давао игуманији и сестрама. Учио их је како да лакше задобију умеће творења непрестане Исусове молитве, васпитавао је код њих смирење, смерно и беспоговорно послушање, будност. Све његове речи су биле испуњене високим монашким духом,јеванђељским учењем.

На исповести је старац свима заједно и свакоме понаособ давао своје савете. Какве све духовне лекове нису добијали од њега! Некога је нежно, некога са строгошћу учио истинитом путу. Исповест је трајала целу ноћ. Старацје призивао сестре да живе мирно, сложно, у љубави и пријатељству, носећи са радошћу своје послушање.

Морамо рећи да су се сестре ове обитељи у то време одликовале простотом, некористољубивошћу и пажљивим међусобним односом.

Догодило се и предсказање старца о томе да ће игуманија обитељи да буде друга. Овај пут је у обитељи управљала игуманија Анастасија, а игуманија Лукија је пребачена у други манастир. Треба рећи да се нова игуманија нерадо прихватила великог светог дела. Старац је учио како треба да руководи сестрама. Говорио јој је:

- Ви треба да будете на свом игуманском месту, како вам доликује: у игуманској одежди, са жезлом у руци. Треба да носите крст који вам је дао архијереј, да благосиљате сестре и да сами руководите.

Тачно после годину дана по благослову владике старац је поново (већ по трећи пут) успут посетио Овручску женску обитељ. Са неописивом радошћу су сестре дочекале свог старца-учитеља. И овог пута он исповеда све, обавља богослужења, причешћује све, теши сестре, предвиђајући њихову муку.

Био је огорчен због понашања игуманије која као и раније није признавала своје назначење, није носила игумански крст, није стајала на свом игуманском месту и никога није благосиљала као настојатељица, сматрајући се из лажног смирења недостојном. Због тога се почео климати духовни живот сестара. Свака послушница је почела да "управља" игуманијом. И баћушка је са строгошћу упозорио:

- Последњи пут вам говорим, ако се не исправите и не прихватите на себе игуманство, ваша обитељ неће опстати, биће затворена!

Старац је веома туговао што се упркос његовим наговарањима игуманија и неке сестре немарно односе према манастирском животу, не читају још увек акатист Богородици "Знамење", живе без труда.

Старац је предвидео тужну будућност обитељи због монашког немара и трудио се да спречи ту несрећу. Строго је упозоравао све, а нарочито оне у којима је видео корен зла. Са болом у срцу је молио:

- Драге моје! Пожалите мене и мој труд, живите благочестиво. Ако не будете узеле на себе подвиг монашког живота какав треба, обитељ ће бити затворена.

Тако се бринуо старац за Овручску обитељ, тако је подстицао сестре на подвиге, на борбу са грехом и ђаволом. Колико је труда уложио отац Сава, колико је суза пролио у молитвама!.. Пред свој одлазак је рекао:

- Немате правог смирења, зато ћете муке и болести да понесете.

Убрзо се старчево предсказање збило. У Овручској обитељи су свила гнездо лица која су убрзала пад обитељи. Обистинила су се старчева предсказања и о благочестивим сестрама. Налазећи се под његовим духовним руковођењем, оне су сазреле и ојачале. Неке су прешле у друге обитељи, а неке су се подвизавале у свету, строго извршавајући иночке завете, молитвена правила и носећи послушања која им је старац дао.

Али оваква делатност старца се није допадала манастирској управи и некој братији. Они у њему нису видели старца-подвижника, чинило им се да се због оца Саве руши сво устројство манастирског живота, да многобројни верници одвраћају монахе од духовног живота. Писали су разне доставе и тужбе владики на које је он у већини случајева одговарао ћутањем. Владика је жалио старца: он је одавно знао за његов подвижнички живот, за добровољно ношење свог крста и знао је зашто ђаво устаје на њега. Не једном је покушао да смири братију и да им докаже да нису у праву у својим суђењима. Али све је било узалуд.

Не једном су старца упозоравали и представници локалне грађанске власти да не сакупља око себе народ, претили су му изгнанством. Али старац им је просто и са љубављу објашњавао своју одговорност пред Богом:

- Ако не будем тешио намучени народ, онда сам издајица Бога!

Тако да се одласком из обитељи преподобног Сергија "ход по мукама" за старца није завршио. Али љубав према народу и баћушкина молитва су побеђивали све нападе лукавог. После читаве буре мука која се обрушила на њега Господ оцу Сави шаље утеху. По благослову Свјатјејшег Патријарха, на његов имендан, 3. (16.) децембра, посвећују га у чин игумана. Свјатјејши Патријарх Алексије је поштовао смиреног подвижника и вишекратно га је предлагао за разне награде.

За време Великог поста 1958. године владика Јован проглашава старца за настојатеља храма Казанске Богородице у граду Велике Луке. Осим тога, Бог је тако хтео да отац Сава обавља тамо грађевинско-рестаурационе радове и да подиже духовни живот парохијана.

Мирно, без поговора, са покорношћу вољи Божјој, старац је прихватио и ово ново искушење. Он као да није туговао, већ се радовао у души. Таквим се чинио људима, а онима који су саосећали с њим је говорио држећи руку на срцу:

- Ја са своје стране осећам и у души и на савести мир и спокојство. Па са мном се не може догодити ништа што Бог не допусти. А све што је Њему угодно да ми пошаље за моје грехе, ја морам да прихватим са покорношћу. Ако би ми сви говорили само похвале, онда би то било лоше за мене, према речима Самог Спаситеља: "Несрећа је ако вам сви људи говоре добро". Заиста, Господ све чини на нашу корист, а без Његове воље ни једна влас са наше главе неће пропасти.

Отац Сава се надао да га Господ неће оставити у муци. И славио је Пресвету Владичицу Богородицу, своју Усрдну Заступницу, која га и овде, у Великим Лукама, узима под Свој Свесилни Покров!