О правди МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Осећај за правду је утиснут човеку у његово биће. Осећај за добро и зло. Осећај за морални закон и за духовне законитости које следе уколико се поштује или не поштује морални закон.
Божија Логика-ако си урадио добро, очекуј добро, ако си зло, очекуј зло. То је оно што сви очекујемо и што нам је логично, и што осећамо као праведно. То је било и у Старом Завету: «Oко за око, зуб за зуб».
Али има и узвишенија логика, ближа Богу, на коју нас је призвао Господ, која је уски пут којим не иду многи, и стрма стаза којом греде подвижници.
То је она стаза за коју је Свети Старац Пајсије говорио: “Што је човек духовнији, то мање има право на овој земљи.” И оно: “Што је човек духовнији, то мање има право да има право.” За таквог не важи стандардни закон, него је он призван на већи подвиг, на савршеније испуњавање Божије науке, на узвишеније усхођење ка Небу. А на том узвишеном путу већа су и одрицања, и страдања, веће трпљење. Нема обазирања на себе, нема угађања себи, нема самооправдавања.
Кад си на стрмој литици мислиш само на Господа. Нема ту помисли: ”Ех, да ми је мало да предахнем”, иначе одмах падаш. Стопроцентно стражење и сва енергија усмерена ка Богу. Нема расејавања, нема попуштања себи, јер ако попустиш за пар минута, коштаће те пар дана и недеља да се вратиш на првобитно. То је веће место самоодрицања и прихватања свега са савршеним миром као да се није теби догодило.
Како је рекао један савремени духовник: “Није битно ко је у праву у некој ситуацији, него да се ја не огрешим, да не примим злу мисао.” Ово се, наравно, односи на то ако ми сами страдамо. Нису исте мере ако ми видимо туђа страдања. Нећемо тад рећи да није битно ко је у праву, него ћемо помоћи оном који јесте. Кад видимо да нешто није у реду природно је да реагујемо, да желимо да се зло прекрати, да кажемо да није тако, да не треба тако. И то је нормално, јер је човек биће свести и савести, јер му је усађен Божији Закон, утиснут у таблице ума и срца. Јер је словесан, смислен, и има потребу да схвати смисао свега што се догађа. Ако му се чини да нешто није од Бога, да није како треба, покрене се јак осећај правде, праведности, оно како би требало нешто да буде да је по Богу. Човек има усађен у себи тај нагон борбе против зла, јер зло није природно човеку. Свако од нас реагује на зло на различите начине, али не може пасивно да посматра зло. Или реагује борбом против њега, молитвом, или, ако је склон злу, онда саучествује, прима, али никога зло не оставља равнодушним, јер зло ремети Божију хармонију, Божији мир, онај савршени мир који је Господ обећао људима, оно стање блаженства, тиховања у Богу.
Постоји хармонија, склад, у Божијем свету, све је уређено смислено, по дару Божије Љубави и Лепоте. Кад зло то наруши или почне да атакује на то, човекова душа се буни и праведно хоће то да одстрани, хоће да Бог одмах победи то зло, да се све врати у Божји склад, у непомућено стање благодатно. То је нормална реакција. И човек као делатно биће, којем је Господ дао творачку мудрост и дарове, и као слободно биће,
жели свом снагом да се бори против зла, да буде Правда Божија на земљи, да буде све по Богу, онако како треба и како је Бог замислио овај свет.
Човек жели да буде заштићен, оправдан кад није крив, да сви мисле истину о њему, жели да све буде по Богу и праведно. То је нормално, природно, усађено у човека, јер је човек створен у Рају Божијем, и за Рај, где је савршени поредак. Но, постоји и зло, постоје и демонске силе, постоји и у нама самима семе зла, и зато постоји и борба, и подвизи, и мало другачија духовна логика, која може на први поглед да нам изгледа другачија, а у ствари је иста – Божија.
Кад човек има пуно слабости и мана и греха у себи, онда он од споља бива помилован, јер му је доста и та унутрашња борба са самим собом, онда он бива пажен од околине и помогнут, јер они виде његову муку.
Но, кад човек, уз помоћ Божију, бива очишћен од унутрашњег греха, и ојачан силом Духа, онда почињу већи напади од споља. Тада он има мир у себи, али од споља га сналазе многе невоље – једно, што ђаво ненавиди тога човека, друго – што је допуштено да он носи слабости слабих јер се усавршио, и треће- што је допуштено од Бога да он добије веће Венце, а такође и да се не би везивао за земљу, него да стреми само Небу, где Бог чува правду за тог човека и награду за његове трудове и муке, а такође и да би, трпећи те невоље од споља, изграђивао духовну логику у себи, која је ближа Богу, која је по оној речи Господњој: “Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас гоне.” (Мт. 5, 44) “Ако те ко потера једну миљу, иди са њим две.” (Мт. 5, 41) Ако ко хоће да ти узме кошуљу подај му и хаљину…
По нашој људској логици било би праведно ако неко чини зло да буде кажњен, да ми будемо оправдани ако смо оклеветани, да немамо никакве ударе зла ни од кога ако ми чинимо само добро… То би било нормално по нама, и логично. То би доживљавали као правду. То би ибило тако да нема демона.
Бог мисли о нама из перспективе Вечности шта је за нас корисно да би могли да уђемо у Рај и да будемо способни да останемо у Њему. Кажу Свети Оци да и у Рају не престаје усавршавање духовно, идење из силе у силу и веће уподобљавање Богу.
Где је Правда да Господ, потпуно Невин, буде убијен, да Он Који ниједног греха није учинио, трску стучену није преломио, да буде убијен, док је пуштен Варава разбојник, који јесте починио многе злочине. То по нашој логици није праведно, али у савршеном духовном живљењу, у већем Богоуподобљавању, где престаје правда почиње жртва.
Али пошто Рај није Судница, него место преиспуњено Љубављу, онда и наша логика правде оставља се за земљу, а логика жртве и само жртвене љубави, трпљења, страдања, самоодрицања, она нас припрема и уводи у Рај.
Не да је у Рају неправда, наравно да је тамо савршена правда, али Бог све ствари на земљи гледа из перспективе Вечности, и ако је неком за један трен, или дуже, допуштено да страда, Бог то гледа знајући будућу корист од тога за човека.
Кад човек напредује у духовном животу све га мање ствари везује за земаљско, и оно што он губи на земљи (по неправди), уствари доживљава као помоћ да би био олакшан у гређењу ка Небу.
Ако те ко удари, окрени му и други образ. Ти ћеш претрпети, смирити се, и због твог смирења побећи ће демон од тога ко те туче, те ћеш и ти добити венце од тога веће, а помоћи ћеш да од њега одступи зло.
Ако ти скочиш, и, што је по људски праведно, почнеш да се браниш, да се бориш да сачуваш своје достојанство, да му вратиш да не би испао слаб и понижен, ти ћеш изгубити, јер ћеш и ти пасти у исти грех, јер ће зло ући и у тебе , и изгубићеш благодат, а овако би сачувао своју благодат и умножио, а повратио би и оног другог.

МОНАХИЊА СТЕФАНИДА (БАБИЋ)

Света вера Православна

Православну свету веру и календар стари,
Духом Светим надахнути Оци нам предали.


Вера наша живоносна и календар прави,
Предање су апостолско Светитељу Сави.


Што с изволи Духу и Светим Оцима,
утврди се браћа моја Светим Саборима.


Светом Сави и Оцима православног рода,
кроз чување тих светиња сијаше слобода.


Те Истине браћо мила верни прихватише,
и по њима у животу смерно се владаше.


Предање је наше Свето, сви га вероваше,
сада, свагда и посвуда деци предаваше.


И ми Срби Светосавци последњих времена,
држимо се Христа Бога, Његовог бремена.


Благ је јарам нашег спаса и бреме му лако,
Православље и календар нека чува свако.


НАРОДНА ПЕСМА

* ДРЖИ СВОЈ УМ У АДУ И НЕ ОЧАЈАВАЈ *

+ Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу.

+ Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога!
Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду.
О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу.
Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу.
О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.

+ Кад бисмо били смирени, Господ би нам по Својој љубави све показао и открио све тајне, али наша несрећа је у томе што нисмо понизни, већ се гордимо и хвалимо сваком ситницом, и тако мучимо и себе и друге.

+ Када Господ заволи неку душу Он јој даје да не мисли само на себе, него да се брине за људе и да се са сузама моли за њих.

+ Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Унутарњи мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо. Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље своје и да их волимо, у душама нашим ће увек владати мир; а ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом.

+ Раздражљив човек и сам већ пуно страда од демона, због своје гордости.

+ Господ нам је заповедио да волимо непријатеље, и ко то испуњава, уподобљава се Господу. Волети непријатеље могућно је само уз помоћ благодати Духа Светог. Зато, ако те неко увреди, моли се Богу за тог човека. Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију. А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, онда ћеш и сам постати разјарен као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: Са Светима поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26).

+ Људи толико високо цене земаљске науке или, на пример, ознанство са неком високом личношћу и радују се ако су блиски са њом, а заборављају да је једино истински велико и вредно познати Господа и вољу Његову.

+ Од свега на свету најдрагоценије је знати Бога и бар делимично разумети вољу Његову.

+ Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божијој или не? Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси.
Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио.
Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег. За све што је снађе говори: '' Тако је Бог хтео ''. Ако је болесна, мисли: '' Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао ''.
Тако се, ето, чува мир у души и телу.

+ Хтео бих да се научим смирењу и љубави Христовој да никог не увредим и не ожалостим, већ да се за сваког молим као за самог себе.

+ Ако зло мислиш о људима, значи да зао дух живи у теби и куша те да зло мислиш о другима.

+ Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''.
Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех.
И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш.

+ Ко се руга злим људима и не моли се за њих, никада неће познати благодат Божију.

+ О људи, децо Божија, познајте Оца свог! Он нас све воли. Познајте љубав Христову и живите у миру и обрадујте тиме Господа. Он нас све милостиво очекује да Му се обратимо.

+ Грешна је душа која не зна за Господа, она се боји смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. Но, то је зато што она не познаје Бога и Његову љубав према нама. А када би људи знали, тада ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Нека дође и смрт, ти само чврсто веруј да чим будеш тражио да ћеш и примити.

+ Будимо у молитви без икаквог уображавања, и молимо смиреност од Господа, и Он ће нас заволети и даће нам на земљи све што је корисно за душу и тело.

+ Већ од сада почиње вечни живот, али за неке од сада почиње и вечна мука.

+ Молим вас, сами пробајте. Ако вс неко ожалости, или осрамоти. или узме што ваше, или прогони Цркву, молите се Богу за њега и говорите: '' Господе, сви смо ми створења Твоја, сажали се на слуге Твоје и обрати их на пут покајања ''. Тада ћеш носити у себи благодат Божију и осетићеш њено присуство. С почетка принуђавај себе на љубав према непријатељима, и када Господ буде видео твоју добру вољу, помоћи ће ти у свему и сам ће ти опит упутити шта треба да чиниш.
Ко ружно мисли о својим непријатељима, у њему нема љубави Божије и тај не познаје Бога.

+ Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје (Мт.5,44).
Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву?
Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56).
Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст.
Ето, то је љубав према непријатељима.
Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим.

+ У наше време људи су се удаљили од доброг пута и постали су немилосрдни и груби, и немају љубави, зато и не осећају љубав Божију. По злоћи свог срца суде о Богу и мисле да је и Он као што су они и зато потпуно губе веру у Бога.

+ Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. А онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами.

+ Треба увек имати на уму да духовник обавља своју службу Духом Светим и бити пун поштовања према њему. Верујте, браћо, да када би се неком догодило да умре у присуству духовника и да му издишући каже: '' Оче свети, благослови ме да видим Господа '', његова молба би по благослову духовника била услишена, јер је Дух Свети и на небу и на земљи исти.

+ Гордој души све смета, док је смиреном човеку све добро.

+ Ако ти је старешина рђав, моли се за њега и у души ће ти бити мир. Ако ти не одговара келија или послушање, или те мучи болест, мисли у себи: '' Господ ме види и зна мој положај; вероватно је овако угодно Богу '', и бићеш спокојан.
Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не знам да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

+ Благодат се у општежићу највише губи зато што се нисмо научили да волимо брата као што нам је Господ заповедио. Ако ти брат учини нешто нажао и ти у том тренутку прихватиш гневну мисао о њему, или га осудиш, или омрзнеш, осетићеш да те је благодат напустила и мир се изгубио.
За душевни мир потребно је научити душу да воли онога ко нас вређа и да се моли за њега.

+ Наш живот је једноставан, али мудар. Мајка Божија рекла је Преподобном Серафиму: '' Научи твоје монахиње послушности и ко сачува послушност и смирење, биће са тобом и близу Мене ''.
Видите како је просто спасти се. Мудрост се треба учити дугим опитом. Бог дарује мудрост за човекову послушност. Послушну душу воли Господ, а кад је воли даће јој све за што Га замоли. Господ и данас као и раније слуша наше молитве и испуњава наше молбе.

+ Али и сада можемо покајањем да се поново уселимо у Рај. Господ нас много воли и не гледа на наше грехе, само да бисмо се смирили и почели волети непријатеље.
Ко не воли непријатеље неће имати мира, чак, и да дође у Рај.

+ Наша борба је непрестана. Ако си укорео брата, или га осудио, или увредио, изгубио си мир. Ако си се погордио или узнео над братом, изгубио си благодат. Ако је блудна мисао наишла и ти је ниси одмах избацио, душа је твоја изгубила љубав Божију и смелост у молитви. Ако волиш власт или новац, никада нећеш познати љубав Божију. Ако си извршио своју вољу, побеђен си непријатељем, и униније ће ти доћи у душу. Ако си брата свог омрзнуо, значи да си отпао од Бога и да је зао дух овладао тобом.
Ако брату учиниш неко добро, наћи ћеш мир својој савести. Ако се одрекнеш своје воље отераћеш непријатеље и задобићеш мир у души. Ако опрашташ брату увреде и волиш непријатеље, добићеш опроштај грехова и Господ ће ти дати да познаш љубав Духа Светог. А када се будеш сасвим смирио, наћи ћеш савршени мир у Богу.

+ Када душа осети милост Господњу, више се ничег не боји, никакве беде на земљи.

+ Ако народ и држава страдају нека се покају и Бог ће све уредити. Људи се не уче смирењу и због своје гордости не могу да приме благодат Светога Духа и зато страда цео свет. А када би људи познали Господа, како је Он милостив, смирен и кротак, тада би се за трен ока изменио читав свет и у свима би владала велика радост и љубав.
Милостиви Господ дао нам је покајање и њиме се све исправља. Покајањем задобијамо опроштај грехова; за покајање долази благодат Светога Духа и тако упознајемо Бога.
Ако је ко изгубио благодат и мучи се, нека се покаје и Господ ће му дати Свој мир.
Ако народ или држава страдају нека се покају и Бог ће све уредити.

+ Смирена душа нема виђења нити их жели, већ се чистим умом моли Богу, док сујетан ум не може да се ослободи рђавих мисли и уображавања. Ово може да иде тако далеко да ће почети да виђа ђаволе и разговара са њима. Пишем о овоме, јер сам лично био у тој невољи.

+ Ко ће описати колика је радост познавати Господа и ненаситно тежити Њему и дан и ноћ? О, колико смо срећни, ми Хришћани! Нема ништа лепше него знати Бога; и ништа горе него не знати Га.
Али, блажени су и они који Га не знају, али верују у Њега.

+ Неки неискусан калуђер који је много страдао од демона, када су га једном напали, почео је да бежи од њих, али и они су пошли за њим и гонили га. Ако ти се тако шта догоди, не бој се и не бежи, него стани одважно, смири се и реци: '' Господе, смилуј се мени, великом грешнику ''- и ђаволи ће исчезнути. А ако будеш кукавички бежао, они ће те прогонити и одвести у пропаст. Сети се да у том часу, када те демони нападају, Господ гледа на тебе: колико се уздаш у Њега.
Ако ти се и сам Сатана јасно покаже и опржи те својим огњем и покуша да ти заплени ум, опет се не бој, већ се храбро надај у помоћ Божију и говори: '' Ја сам гори од сваког '', и ђаво ће отићи од тебе.
Ако осећаш да зао дух дејствује у теби, ни тада се не бој, него се чисто исповедај и тражи од Господа смирени дух, и Он ће ти га сигурно дати и тада ћеш, по мери своје смирености, осетити благодат у души; а када се будеш сасвим смирио наћи ћеш савршено спокојство.
Такву борбу човек води читавог живота.
Душа која је познала Господа Духом Светим, ако после тога и падне у прелест, не плаши се, него се, памтећи љубав Господњу и знајући да се борба против ђавола допушта због славољубља и гордости, смирава и иштр од Господа исцељење; и Господ исцељује душу. некад брзо, а некад споро, мало по мало. Послушни, који верује духовники, а не себи, брзо ће се исцелити од сваке ране коју му нанесу демони, а непослушни неће.

+ И тако, Бог спасава не због наших подвига, већ једино по милости Својој. Господ хоће да је душа смирена, незлобива и да свима опрашта; тада ће и Господ опростити са радошћу. Господ све воли и требало би да Му подражавамо, и волимо све; а ако смо немоћни, молимо се Господу и Он нас неће одбити, него ће нам помоћи Својом благодаћу.

+ Ко хоће чисто да се моли њему нису потребна никаква знања о новостима из новина; он не треба да чита рђаве књиге низи да љубопитљиво претреса туђ живот. Све то уноси у ум нечисте мисли и када човек зажели да се разабере у њима, оне све више и више смућују и жалосте душу.

+ Демони су пали због гордости и труде се да и нас увуку у њу, убацујући нам помисли хвале. И ако душа прими похвалу, благодат ће одступити од ње све док се душа не смири. И тако се човек целога живота учи смирењу Христовом, и докле год се не научи, душа неће имати покоја од помисли и неће бити у стању да се моли чистим умом.

+ Знај добро да ако те муче рђаве мисли, значи да се ниси смирио. Господ је рекао:  Научите се од Мене: јер сам Ја кротак и смирен срцем и наћи ћете мир душама својим (Мт.11,29).
Без Христовог смирења душа никад неће бити спокојна у Богу, већ ће је стално узнемиравати разне помисли, спречавајући је да сазрцава Бога. Блажен је онај који се смирио, јер је нашао савршен мир у Богу. Ја све до сада сваког дана иштем од Господа смирење, јер је ДухСвети научио душу моју шта је Христово смирење, и зато чезнем да га задобијем. О Христова смирености! Ко те је осетио тај се ненаситно отима к Богу и дан и ноћ.

+ Један ђакон ми је причао:
'' Јавио ми се сатана и рекао: '' Ја волим горде и они припадају мени. Ти си горд и узећу те. '' На то сам му одговорио: '' Ја сам најгоре створење које постоји '' . И сатана је нестао. ''

+ Душа моја зна милост Господњу према грешноме човеку, и истину пишем пред лицем Божијим да ћемо се сви ми грешни спасти, и ниједна душа неће пропасти ако се покаје, јер је Господ по природи тако добар да нема речи која би то могла описати.
Обрати се Господу од свег срца и реци: '' Господе, опрости ми ''; и не помишљај да Господ неће опростити; Његова милост не може да не опрости, и Он истог часа опрашта и освећује. Тако Дух Свети учи у нашој Цркви.

+ Има људи који су се везали за животиње и милују их, тепају им, разговарају са њима, а остављају љубав Божију, и кроз то губе љубав према браћи за коју је умро Христос у великим мукама. Животињама дај храну и не туци их, и то је довољно милости за њих од човека ...
Душа која је познала Господа непрестано у страху и љубави стоји пред Њим и како је онда могућно везивати се за животиње? Ово значи да је човек заборавио заповест Христову о љубави према Богу свим срцем, свом душом и свом мишљу.
Животиње су земља и не треба се умом везати за земљу, него свим духовним моћима волети Господа, Његову Пречисту Мајку, нашу Заступницу и Светитеље, и са страхопоштовањем стајати пред њима; они се моле за нас и жалосни су када пренебрегавамо заповести Божије.

+ У почетку, када човек почне да служи Господу, Господ Својом благодаћу даје души силу да ревнује за добро и све бива лако и угодно човеку; и када душа осети то у себи, она по својој неопитности мисли: '' Тако ћу ја целог века ревновати ''. И стога се узноси над оним који лењо проведе живот и почиње да их осуђује; тако човек губи благодат која му је помагала да врши заповести Божије. Душа не разуме шта се то одједном догодило у њој: било је све тако добро, а сада је све тешко чак, и жеље за молитвом нема. Но не треба се плашити: то само Господ милостиво васпитава душу.

+ Ако говориш или пишеш о Богу, онда се моли и тражи од Господа помоћ и савет, и Господ ће, заједно са тобом, радити и уразумљивати те. Ако си у недоумици учини три метаније и реци: '' Господе, Ти видиш, Милостиви, душа је моја у недоумици и бојим се да ћу погрешити. Уразуми ме Господе. '' И Господ ће Те неизоставно уразумити јер је Он сасвим близу нас. Ако посумњаш нећеш примити што тражиш. Тако је Господ рекао Петру: Зашто си посумњао, маловерни? (Мт.14,31), када је овај почео да се топи у таласима. Слично се догађа и са душом када посумња. Она почиње да се утапа у рђаве помисли.
Господе, дај нам пуну веру у Тебе Духом Светим.

+ Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву, јер је Господ наш до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, нити замислити, све док нам Дух Свети не открије Његову велику љубав.

+ За све оне који су тражили да се молим за њих, то чиним овако: '' Господе, дај им Дух Свој Свети да би Те Њиме познали ''.

+ Како ћу да знам да ли ме Господ воли или не? Ево како. Ако се храбро бориш против греха, значи да те Господ воли. Ако волиш своје непријатеље, Господ те још више воли. А ако живот свој полажеш за друге, значи да те Господ много воли, јер је и Он Сам положио Свој живот за нас.

+ Наша епоха се дакле одликује похотом телесном  и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности  и најзад, одрицања од саме силе побожности.

монах Давид (Перовић)

+ Него, сматрај да сви други спас'ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути, сматрај да тако ће бити и не очајавај, о немарни јако.
Зато баш и праштај другима онако к'о што прашташ себи брзо, неприметно, лако.
Зато баш и воли другога к'о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо.
За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.

+ '' Покајна песма '' Преподобног Силуана

'' Да је Адам сачувао послушање,
  он и род његов у Рају би били.
  Но, и сада је могуће
  вратити себе у Рај покајањем.
  Господ нас много љуби,
  без обзира на наше грехе,
  само када бисмо се смирили
  и љубили непријатеље. ''

А онда иде сасвим прозни одломак: '' Ко не љуби непријатеље, тај не може имати мира, макар га и у Рај посадили ''

+ Антонију Великом дошла братија и питала га: '' Како да се спасавамо? ''.
Велики Антоније рече: '' Чините то и то ''.
Одговорише му: '' Не можемо ''.
Преподобни Антоније рече: '' Онда радите то и то ''.
Одговорише опет: '' Не можемо ''.
Трећи пут рече Свети: '' Тада, пак, чините то и то ''.
Одговорише: '' Ни то не можемо ''.
Преподобни нтоније рече своме послушнику: '' Скувај им кашу и отпусти их с миром ''.
И Свето Писмо каже да су и Пророци давали савете '' по срцу '' онога који пита.

(Архимандрит Софроније (Сахаров))

+ И ја сам мислио: '' Зашто сам уопште дошао овде? Сит сам већ дивних и утешних служби, али овде нема живе речи ... ''.
И где, у таквом жалосном расположењу изашао сам кроз манастирска врата и размишљао о томе зашто сам уопште дошао у манастир. Кад одједном, чух неки глас како ме дозива. Окренуо сам главу, и видео седобрадог монаха, који се пријатно осмехивао, симпатичнога лица. Али оно што је главно – сав сам претрнуо, јер сам осетио да је он прозрео, прочитао моје помисли, које су ме опселе док сам ходао унаоколо. У том тренутку ми је било веома непријатно. Он ми се обратио:
'' А шта значи – сачувати мудрост ? ''
Ја сам слегнуо раменима, погледавши упитно у њега.
'' То значи не примати помисли ''.
Помислима се називају не мисли, већ стање разочараности, обремењености ...
Био је то одговор управо на моју обремењеност таквим мислима.
'' Мудрост је у томе да се не примају помисли, односно тешке мисли које колебају душу '', рекао ми је он.
Он је овим речима потпуно умирио, утешио моју душу за читав живот.
Када је требало да се замонашим, чини ми се, после неких једанаест година (Старца Силуана тада већ више није било међу живима), дошао сам поново на Свету Гору и тамо су ми дали име Силуан,  у знак сећања на њега.

Ми никада не знамо у каквом је настројењу нека душа и какве струне једна душа може да додирне у другој. Али, може се рећи да ће људи, што више то буду схватали и што се више буду кретали ка тој светлости, помажући једни другима, постајати све ближи једни другима, како је и говорио неко од Светих: '' Што се више приближавамо сунцу, то су зраци сунца све ближи једни другима.''

(Архимандрит Силуан (Стрижков))

+  '' Господ нас неисказиво љуби '', говорио је свакоме о.Силуан.
'' О како нас Он љуби! ''
И при тим речима увек би му се очи испуниле сузама. А очи су му биле црвене од плача. Он је највише говорио о љубави Божјој наспрам људи. Ко се жалио на неку патњу или неко искушење, о.Силуан га је тешио и храбрио љубављу Божијом.
'' Зна Господ да ти страдаш, но Његова љубав сија над тобом као сунце над светом. Не бој се, то је за твоје добро. ''

(Свети Николај Жички)

+ Други опет жалио се, како га игуман у манастиру не воли. '' Ати воли њега '' одговори му о.Силуан.
'' Ти се моли усрдно за свога игумана сваки дан и говори: ја волим мога игумана, ја волим мога игумана; па кад се љубав у теби разгори према игуману, и игуман ће тебе почети волети. ''

+ Рекох му једном, како се руски монаси много узбуђују због бољшевичке тираније над Црквом Божјом у Русији. На то ће он: '' И ја сам се у почетку узбуђивао због тога, и после многих молитава дошле су ми овакве мисли: Господ љуби све неизречено. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио оно страдање на руски народ. Ја то не могу схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав. Тако и ја говорим узбуђеној братији: Ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар. ''

+ Ако ти брат твој нанесе увреду и ти у том трену примиш на њега гневну помисао, или га осудиш, или замрзиш, осетићеш да је благодат отишла и да је молитва пропала. За душевни мир потребно је да научиш своју душу да љуби онога ко те увредио и да се одмах молиш за њега. Не може душа имати мира ако не буде свим силама  молила од Господа дар да љуби све људе. Господ је рекао '' љубите непријатеље ваше '', и ако не будемо љубили непријатеље, неће бити мира у души. Неопходно је да задобијамо послушање, смирење и љубав, иначе ће сви наши подвизи и бдења пропасти узалуд.

+ Све несреће Руског народа догодиле су се због одступања његових синова и кћери од верности Оцу Небеском, а средство за избављење од патњи и пропасти је једно – спасоносни пут покајања на који је указао Преподобни Силуан: '' Не тугујте народи што вам је тешко да живите. Борите се само против греха, молите помоћ од Господа и даће вам, јер Он је милостив и љуби нас ...
О народи! Завапимо Господу сва земљо, и услишена ће битит молитва наша, јер се Господ радује покајању људи и све небеске силе нас чекају да бисмо се насладили сладошћу љубави Божије и видели красоту Лица Његовог!

+  Кад мир Христов дође у душу, онда она седи као Јов на ђубришту. а друге гледа у слави; тада се душа радује што је мања од свих.
Смирена душа испуњена је љубављу и не тражи првенство, него свима жели добро и свиме је задовољна.

+ Имајући тај двосекли мач духовног расуђивања, покушајмо њиме да
'' расечемо '' појам љубави према непријатељима. Ту се може видети да постоји суштинска разлика између личности непријатеља (човек је икона Божија, те стога, по сведочанству Преподобног Јефрема Сиријског, '' ни због кога не треба очајавати пре смрти '') и '' непријатељства '' тога непријатеља, то јест онога зла које мучи њега самог. И тада ће љубав према непријатељима постати не само природна, него ће бити апсолутно јасно да Хришћанин и не може да мисли и осећа другачије.

 + Немачки доктор поново старцу Теодосију поставља питање зашто је Русију Бог казнио више него друге земље. Отац Теодосије је одговорио овако: '' Зато што ју је више зволео, зато јој је послао и веће несреће, да би нам омогућио да се што пре опаметимо. Кога волим од њега ћу и да захтевам више, зато нам је дат нарочит пут, који не личи ни на чији други ''. То је заправо само препричано познато место из Посланице Јеврејима (12,5-11), почев од речи: Сине мој, не занемаруј карање Господње ... Који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови ... Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јевр. 12,5,7-8,11).

+ Ипак, убеђени смо да осим Преподобног Силуана Атонског постоји и доста других најближих пријатеља Христових, који су, као две жене из житија Преподобног Макарија Великог остале непознате, чак, и по именима. Неопходно је поменути још једног атонског подвижника о коме говори отац Софроније (Сахаров). То је онај отшелник који не само да се удостојио јављања Господа и Спаса нашег Исуса Христа, него је од Њега добио и чудесно уверавање које ће битит поука Цркви до краја века.

Ево тог уверавања:
'' Ја ћу помиловати сваког човека који је макар једном у животу призвао Бога '' ... А на питање отшелника постављено у мислима: '' Зашто се онда мучимо сваки дан? '' Господ је одговорио: '' Они који страдају за заповест Моју, биће Моји пријатељи у Царству Небеском, а остале ћу само да помилујем '' (1,стр.87).
Дакле, подвижници се труде, сваки на свом месту, не зато да би се спасли (ми имамо обећање Господње). Спасење – то је, у најбољем случају, негативан циљ нашег хришћанског живота. Они се труде зато да би постали пријатељи Божији и поделили напоре љубљеног Христа.

+ Сличну мисао о оцу Јовану Кронштатском налазимо и у делима самог Преподобног Силуана: '' Сећам се, после Литургије, када су му довезли фијакер и када је пошао да седне, како га је окружио народ који је тражио благослов; и у таквој гужви његова душа је непрестано пребивала у Богу, окружен таквом масом људи, он се није расејавао и није губио душевни мир ''.
Даље Преподобни Силуан Светогорац пита: '' Како је он то постигао? ... Постигао је и није се расејавао зато што је љубио народ и није престајао да се моли Господу за њега ... Непрестано се молећи за народ, он је чувао душевни мир, а ми га губимо зато што немамо љубави према народу ... ако не будемо љубили брата, нећемо моћи да имамо мир. ''

+ Погледајмо сада која би места из те књиге могла да буду понајвише у складу са учењем Преподобног Силуана. Ево шта пише Свети Јован Кронштатски о љубави према непријатељима. Ова љубав је за њега повезана са истинском премудрошћу Божијом: '' Ти мрзиш непријатеља – глуп си ... Љуби непријатеља, па ћеш и ти бити премудар ''.
По Светом јовану Кронштатском љубав према непријатељима представља одсецање сопствене воље и испуњавање воље Божије: '' Ни у једном трену не испуњавај своју вољу, него вољу Божију, која је љубав према свима – и према непријатељима – и која је светост наша ''.
За Светог Јована, ближњи је – икона Божија, какву представљаш и ти сам. Већ и то је довољно да бисмо љубили '' непријатеље '': '' Љуби непријатеље своје искрено, не обраћај пажњу на њихову мржњу, него на икону Божију по којој су створени, видећи у њима самога себе ''.
Коначно, Свети Јован истиче и онај критеријум истинске хришћанске вере који налазимо код Преподобног Силуана: '' Треба знати да се хришћанска вера и састоји у томе да љубимо непријатеље . ''

+ Једну од најважнијих тема за Светог Јована Кронштатског редставља тема љубави према слабима и палима – оне љубави коју он назива '' жалошћу ''.
'' Жалост '' (''сажаљење'') уопште је један од начина љубави, који се често појављује у размишљањима аутора из XIX и са почетка XX века. Сећамо се какво је место заузимало '' сажаљење '' према простом народу у односу револуционара и народњака према њему. Код Светог Јована ми не срећемо такво ''сажаљење'' (које је, наравно, подложно сваком искривљавању). Његово сажаљење не изазивају '' понижени и увређени '', него они који падају у грех и одвајају се од Христа:
'' Када помислим на Сина Божијег, Који је човечанску природу примио у јединство са Својим Божанством, и када се сетим како живе они који себе називају Хришћанима, обузима ме страх и жалост ... жалост, зато што видим велико мноштво Хришћана који се добровољно лишавају неописивог блаженства будућег живота и бацају се у вечни огањ – у вечне муке ''.
Као да тумачи ову мисао, Преподобни Силуан пише: '' Господ се сажалио на заблуделе па је послао Сина Свог Јединородног да их спасе; и Дух Свети нас учи истом таквом сажаљењу према заблуделима, према онима који иду у ад. А ко није стекао Духа Светога, тај не може да се моли за непријатеље. Тако се тема сажаљења према палима сједињује са темом љубави према непријатељима. Јер Дух Свети је и у аду присутан као љубав '', стога онај ко има Духа Божијег не оставља својом љубављу - жалошћу слабе и пале, који у себи носе тај ад или су неспособни да се ишчупају из њега.

+ Свети Јован Кронштатски је туговао због наше немилосрдности према ближњем: '' Брат је сагрешио, а ми не жалимо због тога што он греши и не плачемо из братске љубави због његовог добровољног безмља ... него се љутимо на њега и презиремо га због његових прегрешења, док смо можда и сами криви, или смо били криви, за исто то (и тек смо се недавно излечили). ''

+ Много је писано о инсистирању Св.Силуана на љубави према непријатељима. Горе смо забележили да то за Светитеља представља дубоку еклисиолошку тему. Треба сада да додамо да је она истовремено и евхаристијска и еклисиолошка тема. За Св.Силуана '' ако желиш да сачуваш умну молитву, треба да волиш све оне који ти се ругају и да се молиш за њих, све докле душа твоја не нађе мир; и тада ће ти Бог даровати непрекидну молитву, зато што се благодат молитве даје онима који се моле за своје непријатеље. '' Опроштај непријатељима је од тако суштинског значаја за наше учествовање у Евхаристији, да га наш Господ поставља за услов нашега суделовања; исто чине и Свети Оци Цркве, попут Св.Максима Исповедника у свом тумачењу Господње Молитве, Св.Анастасије Синаит и други. Сви греси могу да се опросте кроз исповест пре Св.Причешћа, али ако се неко не помири са својим непријатељима и задржава у сећању зло које су му учинили, није му допуштено учешће у Евхаристији. Љубав према непријатељима је толико значајна за Евхаристију, да Св.Силуан веома инсистира на њој.

+  Борба за христолику љубав према непријатељима, борба за смирење, борба против гордости је, заиста, велика борба, и управо су зато Светитељи – ти истински подражаватељи Христу и заједничари Његове љубави – заиста велики. Преп.Силуан пише:
'' Ја сам зао и Господ то зна, али желим да се смирим и да волим своје ближње, макар ме они и вређали. Стално молим Господа да ме научи да волим непријатеље и милосрђем Божијим испитао сам шта значи волети Бога и ближње. Молим љубав од Господа и дан и ноћ, и Он ми даје сузе да плачем за целим светом. Али, ако осудим неког или непријатељски погледам, сузе се губе и душа пада у чамотињу; тада опет молим опроштај од Господа и милостиви Господ опрашта мени грешном. ''

+ Преп.Силуан наставља:
'' Пишем, браћо, пред Лицем Бога свога: смирите срца своја, увидите милост Господњу још овде на земљи и познајте Творца Небеснога, и ваша душа неће знати за ситост у љубави. ''

+ Према сведочењу архимандрита Софронија, старац Силуан људе није делио на непријатеље и пријатеље, него на оне који су познали Бога и оне који Га нису познали. Много пута говорио је о љубави према људима уопште, '' то јест према свим људима, и онима који чине добро, и онима који чине зло ''. '' Како их волети – писао је Преподобни – када чине зло? Или како љубити оне који гоне Свету Цркву? Када је Господ ишао за Јерусалим, а Самарјани Га нису примили, Свети Апостоли Јован Богослов и Јаков су били спремни да сведу огањ са неба и да их истребе због тога; но, Господ је милостиво рекао: Син Човечији није дошао да погуби душе људске него да их спаси (Лк.9,54-56).
Тако и ми треба да имамо једну мисао: да се сви спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих, јер су заблудели од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима. ''

+ '' Постоје људи – пише он – који својим непријатељима или непријатељима Цркве желе смрт и муке у адском огњу ... Кажеш да је он злочинац и нека гори у адском огњу. Али, питам те: ако Бог теби да добро место у Рају, а ти будеш видео у огњу онога коме си желео огањ мука, зар ти га ни тада неће бити жао, ма ко он био, макар био и непријатељ Цркве? Или је твоје срце од гвожђа? Али, у рају гвожђе није потребно ... ''.
И опет, животно разумно и здраво, Преподобни Силуан наставља: '' Ако немаш љубави, онда макар и не вређај и не куни, и то ће већ бити добро ... Схватите. То је тако једноставно. Жао ми је људи који не знају Бога и иду против Бога ... ''.

+ Старац Силуан тврди да се љубав према непријатељима, управо због тога што она јесте дар благодати Божије, и може се задобити искључиво кроз молитву. Неколико пута он нас позива да '' читавим својим бићем молимо Господа да нам дарује снагу да волимо све људе ''. Старац Силуан, такође, саветује да се молимо Мајци Божијој и Светима: '' Ако нисмо у стању да волимо наше непријатеље и ако у себи немамо љубави, обратимо се усрдним молитвама Господу, Његовој Пречистој Мајци и свима Светима, и Господ – Чија је љубав према нама безгранична – помоћи ће нам у свему ''. Старац исповеда да се он сам непрестано молио Богу за ово: '' Непрестано молим Господа да ми дарује љубав према непријатељима ... Дан и ноћ иштем од Господа да ми подари такву љубав. Господ ми даје сузе и ја плачем за читавим светом ''. Желећи, у својој свеобухватној љубави, да сви људи приме такав дар, старац Силуан се за њих овако моли у својој молитви: '' Господе, научи нас Духом Својим Светим да волимо наше непријатеље и да се за њих молимо са сузама ... Господе, Ти Који Си се и Сам молио за Своје непријатеље, научи и нас, Духом Светим, да волимо наше непријатеље. ''

+ Са друге стране, ова састрадална љубав долази од сазнања да онај који наноси зло другоме и који се противи истини или је уопште и не зна, живи далеко од Бога, и лишава себе дарова Његових, удаљава се од пута спасења и приближава се аду, чијим мукама почиње да се мучи већ овде на земљи. '' Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су отпали од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима. ''
Добар човек мисли : 'свако ко се удаљи од истине пропашће', и због тога га жалим. А ко  није научен љубави Духом Светим, тај се неће молити за непријатеље.Они који су Духом Светим научени љубави читавог света тугују за људима који ће бити осуђени и много суза проливају за народ, и благодат Божија им даје снаге да воле непријатеље ... Схватите! То је тако једноставно. Жао је човеку људи који не знају за Бога и иду против Њега, срце пати због њих и сузе се лију из очију. Јасно видимо и Рај и ад: јер смо то познали Духом Светим. А и Господ је рекао: Царство је Божије унутра у вама (Лк.17,21). Тако, већ од сада почиње вечни живот. Али, за неке од сада почиње и вечна мука. ''

+ При духовном сагледавању подвижник види ствари које за већину људи остају тајна. Њему је тешко да говори о тој тајни, јер, преведена на људски језик, она изгледа сасвим другачије. Људске речи и људски појмови дају мало могућности да се унутрашње стање саопшти другоме. Неопходан услов за размевање јесте заједничко или истоветно искуство. Нема ли заједничкога искуства, нема ни разумевања, будући да се иза сваке наше речи крије сав наш живот. Сваки појам представља садржину искуства сваког од нас, услед чега сви ми говоримо разним језицима. Међутим, пошто сви ми имамо исту природу, могуће је помоћу речи изазвати ново искуство у души другога, и на неки начин пробудити у њему нови живот. Када то бива приликом нашег људског међусобног општења, тим више се то догађа када је у питању Божанско деловање. Божија реч, при одређеном унутрашњем расположењу душе, стварно приноси нови живот, и то онај који је садржан у њој, тј. живот вечни.

+

Srdjan (iz Beograda):
       Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је „спасење у Христовом смирењу“. Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.

     Сећамо се једног његовог разговора с неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимантрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

     -   Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

     Саслушавши га, старац га упита:

     -   Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

     -   Да, верују.

     -   А да ли поштују Мајку Божију?

     -   Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

     -   Да ли поштују светитеље?

     -   Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

     -   Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

     -   Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

     -   Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили  да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.


Архимандрит Софроније: Старац Силуан

По Грчким светињама

Манастир Св. Никoдима налази се у Грчкој области Гуманица у прелепом амбијенту медитеранске климе на невеликом узвишењу. То је мушки манастир и једини у целој Грчкој који је посвећен Св. Никодиму Светогорцу. Метох је манастира Св. Симеонапетра на Светој гори. Овде се припремају монаси за одлазак на Свету гору, да би се поново вратили у манастир Св. Никодима. Постоји стално кружење монаха између ова два манастира. Сада има око тридесет монаха и овде можети чути вероватно најлепше византијско појање у целој Грчкој.

Основан је пре 29 година и њему се налазе мошти Св. Никодима Светогорца, док се глава налази у Кареји. Св. Никодим живео је у XVIII веку. Живео је уобичајеним монашким животом, а истицао се кротошћу и смиреношћу. Преподобни Никодим  написао је и припремио за штампање много књига. Једна од књига коју је преуређивао је „Невидљива борба“. Канонизован је 1955. године.

Манастир  су градили монаси са својим игуманом Хризостомом, без архитекте и грађевинских инжењера. Кад погледате та прелепа здања онда схватите да је то Божије чудо. Црква је посвећена Светим анђелима. Имају добру столарску радионицу. Баве се штампањем књига и брошура али само за сопствене потребе.

Поред  моштију Св. Никодима Светогорца налазе се још и мошти: Св. Анастасије, Св. Арсенија Кападокијског, Св. Нектарија Егинског, Св. Апостола Филипа, Св. Филимона.

Монаси заједно са својим игуманом су сведоци свакодневних чуда Св. Никодима.  Једно од чуда је следеће. Петнаестог марта,  касно по подне су дошла два мушкарца у манастир и украла два дела моштију од укупно три.  Све је пријављено полицији, која је безуспешно трагала. После месец  дана јавио се свештеник из суседне митрополије, кога лично знају у манастиру. Позвао их да дођу по мошти и испричао им причу. Док је радио по цркви ушао је мушкарац и замолио да се исповеди. Кад је стао пред свештеника он је само плакао и није могао да проговори. Свештеник да би олакшао исповест набрајао грехе… Када је успео да проговори рекао је да је украо мошти и да не жели да их врати али мора под притиском свеца. Св. Никодин му је четири пута долазио и рекао:  „Чедо моје, врати ме у мој дом, одакле си ме узео. Довољно си ме намучио“. Мошти су неоштећене враћене у манастир. Свештеник није открио индетитет лопова полицији. На притисак полиције рекао је да он гарантује да се лопов искрено покајао и да неће више красти мошти.  Братији је драго да Св. Никодим који је живео на Светој Гори овај манастир осећа као свој дом.

Манастир Св. Ђорђа

Недалеко од манастира Св. Никодима око двадесетак километара налази се манастир Св. Ђорђа. То је женски манастир стар двадесет година. Како је манастир сређен, препун цвећа, медитеранског шибља тешко да можете да поверујете у то.

Црква посвећена Св. Ђорђу и изграђена је 1820. године. Црква је фрескописана и била парохијска црква до пре двадесет година.  Село је опустело јер није било воде и струје и људи су се иселили. Црквене власти су одлучиле да је претворе у манастир.  Поред старе цркве изграђена је нова посвећена  чудотворној икони Мајке Божије „Утешитељка“. Икона се налази на Светој Гори а у цркви је копија. Данас овде живи сестринство од двадесетак монахиња, са врло строгим типиком. Само пар њих прича. Из скромности не воле да се о томе прича.

Да би се наши читаоци укрепили у овим тешким временима преносим им подвиге.  Сестринство се бави: ткањем, дрводељством, раде ткање са златом, праве слатка, ушећерено  воће, колачиће за продају.

Манастир је чист, уредан, пун цвећа и необично је што имају мини зоо врт. Сестринство држи: срне, јелене, ноја, зечеве, птице и многе друге животиње. Све је то смештено у бујно растиње. Подсетићу вас да је село опустело јер није имало струје и воде.  „Што је човеку не могуће Господу је све могуће.“

У време цара Душана Српско царство је било све до Солуна, што значи да се ови манастири налазе на некадашњој Српској држави.  Најбезначајнији кутак оба манастира је уређен, чист, складан. Монаси су срдачни, пуни љубави и добродошлице према посетиоцима.  Типици су веома строги.  Ако не можемо да повратимо територију коју смо изгубили онда бар ревност и љубав која се види и осећа у овим манастирима.

Отац Сава Рукумијски

Родио се 1907. у Кленовнику код Пожаревца, од оца Милана и мајке Живке Огњановић. На крштењу је добио име Владимир. Вредно је и поштено радио столарске и пчеларске послове, а кад је ушао у богомољачки покрет, био је усрдан у молитви, посту и приношењу покајања. Оженио се Петријом, са којом је добио два сина и ћерку. Десило се да се Петрија разболела, тешко страдала од злих духова, и легла на самртну постељу. Тада се збило чудо Божије које је Владимира Огњановића заувек упутило на свеусрдно служење Христу. Његов син Бранислав Огњановић о томе прича: „Моја мати Петрија била је болесна, много је ослабила, тако да је дошла до смрти. Мом оцу је било жао, јер су нас троје деце имали, и били смо мали, једно другом до увета. Мајка је лежала на самртној постељи. Отац ставио поред ње и самртно одело, јер је мислио да је већ готова. Он је отишао у другу собу, пред икону наше славе, Светог Николе, да се помоли Богу и Светом оцу Николају. Да ли га је ухватио сан, не знам, само он је причао овако: да је отишао у неку одају и видео једну жену која је ту била слушкиња. Он њу пита кад ће да дође Свети Никола, а она му каже: „Причекај мало“. После извесног времена појави се нека светлост, прво као тачка, а затим све већа и већа. И он је видео такве лепоте, да то не може да се опише. Дође Свети Никола и пита га: „А шта си хтео од мене?“ Мој отац Владимир му каже: „Да ми не узмеш жену, јер имам три детета, па не знам шта да радим, другу мајку не могу да им нађем“. Свети Никола се благо насмеши, па каже: „Нећу да је узмем. И ево ти ово парче хлеба да једеш од сад па до пролећа“. Тај хлеб је био тако сладак, да је мој отац Владимир, касније јеромонах Сава, помислио: „Што ми не даде још?“ Када је дошао у ону собу да види шта моја матер Петрија ради, а она устала из кревета и нешто чисти око шпорета. Моја мајка је доживела 94. годину, то јест, живела је после тога више од 60 година.
Кад му се супруга подигла договорили су се да Владимир оде у монаштво у знак благодарности Богу, али кад децу изведу на прави пут. Пред Други светски рат, будући подвижник рукумијски руководио је изградњом цркве у селу Кленовнику. И као мирјанин, био је од Бога обдарен мудрошћу и благодаћу да утеши и поучи оне који су му долазили. Благоје Костић из Дрмна (звали су га Блага), богомолник од 1926, упознао је Владимира Огњановића 1932. године. Он прича: „Моја ћерка Нада рођена је 1930. и била је врло напредно дете до своје шесте године, а онда се разболела и почела нагло да пропада. Молитве ми тада нису биле услишене, па сам отишао по лекове код апотекара у Пожаревац негде пред Петровдан 1936. Апотекар ми је дао савет да одем кући по дете и да га одведем специјалисти. Апотекар је дотада одмарао, а кад сам ја дошао, устао је и приправио лек, но, по повратку, моје дете Нада није хтела ништа да једе и пије.
Отишао сам тада код брата Владимира у Кленовник и причао сам му о детету. Они су тада у Кленовнику требали да почну изградњу цркве. Он ми је предложио да нешто приложим за цркву и рекао ми да ће дете оздравити док још не дођем кући. Обећао сам за цркву 800 комада цигле, што је он записао, и пошао сам за Дрмно. Кренуо сам са бригом шта ћу затећи код куће јер је Нада била у тешком стању. Кад сам дошао кући, затекао сам моју Наду живу и веселу како се игра с лутком на јастуку.“ Касније је Нада порасла, удала се и добила сина и кћерку.
Кад је Црква уочи рата освештавана, у освештању је чинодејствовао и Свети Николај Жичкии и Охридски. Он је тада заклео све сељане Кленовника, од најмањих до највећих, да чувају и држе веру православну. Брат Владимир ће у овом храму, све до свог одласка у манастир, бити појац и црквењак, који се старао о сваком поретку и благољепију.
Године 1958, по благослову свог духовника, хиландарског проигумана Михаила и епископа браничевског Хризостома, дошао је у манастир Рукумију, близу села Кленовника, у коме се налазе мошти (рука) Свете Јелице (из народне песме „Бог ником дужан не остаје), коју су браћа Павле и Радуле Радићи, по наговору своје зле жене, везали коњима за репове и растргли. Затекао је само храм и једну оронулу, стару зграду. Овде је на Крстовдан те исте године замонашен са именом Сава; на Богојављење је рукоположен за јерођакона, а на Савиндан 1959. за јеромонаха. Тада је постављен и за старешину манастира Рукумија. Оцу Сави је претходни монах Стефан предао 30 килограма кукурузног брашна, што је представљало целокупну покретну имовину манастира. Непокретну имовину чинила су 9 хектара младе шуме и један хектар обрадиве, али у трње зарасле површине.
Како бележи у својој протојереј Душан Д. Митошевић у својој књизи Рукумија и Брадача отац Сава, осокољен изазовом да начини велики подвиг, а пун вере у Бога, пун поштења и побожности да то оствари, почео је да ствара све што је за опстанак манастира неопходно. Искрчени су шибље и трње и на том простору су засађени виноград и воћњак. За монахе је већ 1962. године саграђен конак са спратом десетак метара западно од манастирам са 25 соба, дуг 25, а широк 8 метара. Конак је пројектовао и у његовом грађењу живо учествовао отац Сава. Саграђене су економске зграде да би се створили услови за нормалан живот монаха и монахиња; стаје за стоку, кош за кукуруз, подруме, стругара, гаража за остављање пољопривредних машина, радионица. За прихватање све већег броја верника и потребе манастирског братства и сестринства начињена је трпезарија са куњихом и једним повећим одељењем. Црквена порта и виноград омеђени су 382 метра дугом бетонском оградом, а на улазу у порту подигнута је звонара са 4 звона.
Игуман Сава се часно одужио манастиру Рукумији. Са пуно љубави за веру и вернике окупљао је народ око ове светиње и истовремено зидао грађевине без којих се није могло. Велики конак испред цркве саграђен је циглом коју је он са тадашњим сестринством манастира и верницима правио: укупно 100.000 комада. Уместо малтера, користио се блатом помешаним са плевом, јер пара за уобичајени грађевински материјал није имао. Уз све ово, својом руком је попунио све напрслине на цркви цементним малтером, што је био велики и стручан посао.
Савиним заузимањем Рукумија је израсла у незаобилазну богомољу. Увео је богослужбено правило у Цркви и стари поредак у манастиру, што важи и данас, а Рукумију је почео да посећује велики број верника из околине, па и из удаљених крајева. У време комунистичког агресивног атеизма и идеолошке острашћености, отац Сава је бранио православну веру и цркву својим делом, својом људском добротом и проповедима што се и данас памте као речи дубоке и непролазне истине. Против себе је имао сву осионост и набуситост безверја а уз себе своју безграничну веру у Творца, малобројно сестринство и онај део народа који се није отуђио од вере и Цркве. Његов животни мото је био: Са Богом се све постиже и у вечни живот стиже.
Скоро свакодневно долазили су му најтежи болесници и разни невољници, којима је читао молитве и давао духовне поуке. Тачно је знао шта коме треба, и сви који су га послушали, оздравили би. Отац Симеон, садашњи игуман Рукумије, се сећа једне прилике када се десило следеће: „По завршетку Свете Литургије, одох на доручак. Отац Сава је седео на свом уобичајеном месту. У пола доручка улази жена од својих педесетак година, можда и више, и води за руку дете од пет-шест година. Отац јој даје благослов и пита је: „Јел то твоје унуче?“ Она одговори:“ Оче, зар се не сећаш да си нам читао за децу? Ово је мој син!“ По очевим молитвама, многим бездетним супружницима Господ је давао децу. Отац је од таквих брачних парова тражио да строго посте средом и петком и сва четири годишња поста. Некад им је налагао да се распитају да ли немају неко проклетство, то јест, да ли је неко од њихових старијих клео млађе, па би онда то разрешавао, пошто би претходно онај кога су проклели тражио опроштај од онога који га је клео пред оцем Савом у манастиру Рукумија. Ако је онај који је клео био упокојен, онда је прокунути одлазио да на гробу тражи опроштај, чинећи неколико метанија и кајући се за грех према старијем. Тек тада би га отац Сава разрешавао од греха. На овај начин, неки супружници су привођени искреном покајању, као и Светој Тајни Исповести и Причешћа. Услов за све наведено, за читање молитава бездетнима, био је да они морају бити венчани у нашој Светој Православној Цркви.“
Отац Сава је читао и молитве за изгон злих духова. Брат З. из околине Рукумије био је спортиста и врло снажан човек, но нека невидљива сила га је притисла и учинила да посрће у ходу, што је отац Симеон видео својим очима кад је З. ишао ка целивајућој икони. Отац Симеон прича: „Нечастиви га је гурао удесно, но он се крстио и успео да целива иконе. После је сео на столицу, а отац Сава му је пружио крст да га целива, ставио епитрахиљ на главу и почео да чита „Последованије молебноје“ – молитве Светог Василија Великог, у коме се налазе псалми 16, 67 и 50, према црквенословенском преводу, затим канон молебни Господу Исусу Христу, уз јектеније после треће, шесте и девете песме, а онда молитве Светих Василија Великог и Јована Златоустог, њих шест на броју. Отац је читао равномерно, ни брзо ни споро, а брат З. се тресао целим телом и с времена на време крстио. По завршетку молитава и миросању из кандила, целивао је крст, епитрахиљ и руку оца Саве. Од тада је био други човек, миран и сталожен. Демонска сила је одступила.“
Био је то човек силне вере. Једном је рекао, из свог најдубљег духовног искуства: „Када би читав свет рекао да нема Бога, ја бих рекао да има, јер ЈА ЗНАМ да ИМА БОГА (очито, срео га је кроз духовни живот).“ Другом приликом, неки безбожник је узвикнуо на пијаци нешто о томе да Бога нема, на шта му је старац рекао: „Човече, погледај се, како си леп и паметан! Па како онда нема Бога?“ Отац Сава је непрестано творио Исусову молитву. Водио је велику борбу са демонима. Говорио је: „Мало зауставиш дисање и онда чујеш срце како куца и онда реци: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног.“ Како срце куца, тако говори. Без Бога ни преко прага не можеш.“ Молећи се, отац Сава је улазио у непрестану борбу са демонским силама. Дешавало се да му се јаве, око 10 увече. Он је о томе говорио: „Крст је сила и знамење, крст је спасење. Увече легнем и гледам на исток, а они (зли дуси) иду ка мени. Кад их закрстим, они одмах стану да се подсмехују. Поново их закрстим, а они се смање. Трећи пут их закрстим – истопе се.“ Виђао је понекад отац Сава и читаве хорде злих духова које пролазе крај манастира. „Иду ка Београду“, говорио је, знајући шта у престоници влада.“
Oд Господа добио и једно чудесно исцељење. Често је причао како му је блаженопочивша игуманија Ангелина (из манастира Рукумије) исцелила ноге: „Ноге су ми биле црне од колена на доле, у ранама. Лекарима нисам ишао јер би сигурно решили да их одсеку, биле су у тако тешком стању. Једне ноћи, неколико година по смрти мати Ангелине, лежао сам у кревету и ћутао.
Осетио сам неку промену код себе и видео зид келије како се отвара пред мојим очима, као и мати Ангелину како долази до мог кревета, до ногу. Узела ми је десну ногу и почела да је стиска од колена наниже, и видим како извуче неки црни патрљак дужине око 40 цм. Затим исто уради и са левом ногом, а из ње извуче нешто краћи комад, па обоје стави у једно, баци на север и оде. Гледао сам у то што је бацила, кад оно поче да расте и израсте у човека црвеног као крв. Не знам одакле, али он узе неки стари шешир, стави себи на главу и поче да ме гледа. Гледа он мене, гледам ја њега. Мало после окрете се и оде. Ујутру, кад сам устао, ноге су ми биле потпуно здраве.“
Сестринство су у време овог великог подвижника сачињавале: игуманија Ангелина, монахиња Марија и кћерка јој Параскева, као и Христина, Сара, Ана и Меланија. С њима су били и монаси Захарије и Игњатије.
Духовни син оца Саве, јеромонах Симеон, о њему вели: „Игуман Сава је био велики покајник, сузни молитвеник, строги испосник, милостиви слуга Божији, вредан као пчела, са огромним духовним искуством у борби са духовима злобе у поднебесју. Све што сам добро научио, од њега сам научио.“
Отац Сава се, причешћен и тихо радостан, упокојио уочи Педесетнице, на Духовске задушнице, 25. маја 1991. године. Опојао га је владика браничевски Сава са десетак свештеника и свештеноманаха, у присуству великог броја духовне деце. На манастирском гробљу му је подигнут скроман споменик с натписом. „Оче Саво, отишао си више те никада нећемо видети али ће твој лик вечито кроз живот да нас прати. Велики твоји пријатељи“.
Игумана Саву достојно је заменио свом народу и вери одани отац Симеон (Станчетић). Старешина манастира је од 1991. године, његова ревност, чување Светих канона и догмата и бескомпромисна борба против свих зала и недаћа у данашњем друштву, није остало без одјека у народу, па је манастир из године у годину све посећенији.

Поуке оца Саве

-Моли се Богу и кај се за грехе. Као што се свако јутро умиваш тако се стално и кај за грехе.
-Ако ти опростиш некоме, а тај се не каје, Бог му не опрашта. -Ништа на овоме свету није отприлике. Све има своје. Ти се чудиш зашто те лупило, а нешто си урадио што није требало.
-Није срамота да не знаш, него је срамота што ти не треба савет, што не слушаш.
-Благослов је велика ствар ако се узима са страхопоштовањем, а онако (само) то није ништа.
-Кад радиш посао са благословом лако иде, а без благослова не може.
-Онога чега се бојиш, тим си већ заражен. Онај који је чист њему је све чисто; онај који је прљав, њему је све прљаво.
-Ако имамо молитву и пост, све имамо.
-Добро је бити сељак, али разуман, да не жели много, да ограничи себе, некима никада није доста.

ЈАКОВ ЈАКОВЉЕВИЋ

Vodica u Čurugu sa kapelom Svete Petke

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Čuruška vodica, sa kapelom podignutom 1920. je posvećena Svetoj Petki.

''Vodica svete Petke u Čurugu nastala je kada je neka žena, lokalna bogomoljka, snila bagrem nakraj sela, a na njemu ikonu svete Petke. Svetiteljka joj je rekla da na tom mestu podigne kapelu, jer je to sveto mesto. Lokalni bogomoljci su pored bagrema sazidali kućicu otvorenu prema bagremu, podigli drveni krst, iskopali bunar i sagradili kućicu za čuvara. Na bagremu je, kako je u snu predviđeno, postavljena ikona svete Petke. Iskopan je bunar, čijom vodom su se umivali vernici.''

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

У неком ранијем проласку кроз Чуруг 'открио' сам водицу на крају места, недалеко од познате чурушке ветрњаче. Смештена је на плацу , величине уобичајене за три куће са двориштем. Капија је била закључана, па сам у комшилуку дознао да је кључ у цркви, а да ће поводом Св. Петке, 8. августа бити отворено јер се тада слави светитељка која је зашттница Чурушке водице. 

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Сетио сам се овог на време и 'скокнуо'у предвечерје из Будисаве у Чуруг. Поред водице сам затекао свештеника са неколко дечака који су помагали да се припреми за бденије које је требало да почне у седам увече и за свећење воде из бунара - водице. Нисам могао остати да видим како то изгледа, а од свештеника сам чуо да се више не праве литије, него да се скупе верници, доносе колаче, слушају свештеникову службу, моле се и после освећења, сипају и носе воду кућама. То траје до дубоко у ноћ. Сутрадан је у цркви литургија.

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

 
Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

У делу капеле у коме је олтарски простор у црквама, је пресечено стабло старог багрема и на њему виси кандило. Багремово стабло је заштићено очигледно накнадно додатом ќућицом'. Ако погледате Ковиљску водицу, види се слично - тамо је остављен отвор у зиду до дебла старог дрвета и на њега је окачена икона. Рекоше ми да је било четири стара багрема, а сада се на сликама види једини живи преостали.

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Krst ispred kapele je podigla vernica kao svoj dar bogomoljcima. Kako su vodice najčešće povezane sa bogomoljačkim pokretom, potražio sam nešto da se u osnovnim crtama upoznamo s njim .


‘’ Pojava bogomoljačkog pokreta

Nakon bune 1848/49. godine, kao reakcija na sve rašireniji nazarenski pokret, organizuju se i pobožni, ili bogomoljci. Članovi tzv. bogomoljačkog pokreta okupljali su se nedeljom i praznicima, najpre po domovima pojedinaca, a potom i u javnim zgradama i crkvama. Tamo su se molili Bogu, pevali pobožne pesme, vodili bogougodne razgovore, čitali knjige pobožnog sadržaja. Redovno su odlazili, ponekad pravim karavanima, u manastire i na vodice.

Začetnikom bogomoljačkog pokreta kod Srba u Vojvodini, u drugoj polovini XIX veka, smatra se Vitomir Miletin iz Padeja, crkveni pojac i pismen čovek. Posle porodične tragedije, odao se postu i velikoshimničkim podvizima. Usled nekakvog viđenja, podigao je na kraju sela krst, koji je, pošto je osvećen, smatran svetim mestom. Bolesni su donošeni, sveštenik im je čitao molitve, a sam Vitomir Miletin držao je propovedi.

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

… Pridavanje značaja obilasku vodica u bogomoljačkom pokretu može se vezati za ulogu koju voda ima u hadžiluku. Hadžiluk u Jerusalim i ostala sveta mesta u Svetoj zemlji završava se na reci Jordanu obrednim pranjem. Članovi pokreta u Banatu i Bačkoj smatrali su da obilasci lokalnih svetinja mogu da zamene ovaj put.
Pešačenje često bosih nogu, do naših manastira, od Kovilja i Vojlovice do Ravanice i Privine glave, smatralo se za mali hadžiluk. Ko bi tri puta učinio ovaj hadžiluk, smatran je za poklonika Svete gore, a sedam puta - za poklonika Svete zemlje. Umivanje i pranje na vodicama zamenjivalo je umivanje i kupanje na reci Jordanu. Sveštenstvo se uključivalo u aktivnosti ovog narodnog pokreta, iako je bilo različitih pristupa tome u crkvenim krugovima.

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Između dva svetska rata bogomoljački pokret doprineo je da se obnove i sagrade mnoge vodice. Odmah posle Prvog svetskog rata, 1920. godine sagrađena je kapela svete Petke u Čurugu. (M. Đekić – Vodice u Vojvodini) 

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

И неколико одломака из дужег текста Епископа браничевскг Хризостома (Војиновића) из дела Тихи глас, стр. 229-253. објављеног 1991. г. објаљеног на сајту Православље.

‘’Некако убрзо после „Мађарске буне“ настао је код нас у Банату тзв. „покрет побожних". „Појавиле су се — пише један савременик — богомољачке дружине које су избиле као бујни извори наше притајене, али још неугасле побожности. Покрет се ширио и захватао западни Банат, прешао у Бачку, а било га је и по целој Карловачкој митрополији. То је био религиозно-морални препород на чисто православној основи и то одоздо, из народа" ...

Како је тај покрет, нешто касније, изгледао у јужном Банату остао нам је запис Ј. Боте из села Јарковца: „Људи и жене, све старији, купе се код појединих, читају Свето писмо и поје наше црквене песме. Долазе редовно у цркву, побожно се моле, при читању св. Евангелија клече и с нарочитом вољом и пажњом слушају свештеничку проповед и тумачење св. Евангелија... Имају и неког старог проповедника из Парага (Бачка) који обилази Банат и наше место сваке године, све пешице. Он их подстиче и одушевљава да иду Божијим путем. Кад он дође, сви се с радошћу искупе. То вам је човек ратар, а врло много зна из Светога писма и из Старог и Новог завета. Има говорничког дара и дивно говори и поучава свет. Сви га радо слушају док проповеда као какав старозаветни пророк — лагано, занимљиво и убедљиво... То „побожно друштво" иде сваке године у манастир Војловицу код Панчева уочи Велике Госпојине да се сви тамо заједнички помоле Богу и причесте. Пред Госпојину стигну у Јарковац и браћа и сестре из других села, носећи Распеће Христово. Овде се сједине с нашим побожнима, ту преноће и ујутру рано звоне звона и сви се скупе у храм. Ту обавимо јутрење и помолимо се за сретна пута. Силан их свет испраћа, звоне звона, исто као и кад се враћају"...

... После (првог светског) рата, „покрет је — сведочи прота Милош Анђелковић — нагло захватио Шумадију, Мачву, Стиг, Поморавље, Војводину и Семберију и ширио се на све стране; захватао је не само села него и понеке градове"... Просто, дошао је тренутак када су душе, после ратних страхота, постале жедне нечег лепшег, узвишенијег и духовнијег. Наступило је време слично ономе које је обећано пророку Амосу: „Гле иду дани, говори Господ Господ, када ћу пустити глад на земљу, не глад хљеба ни жеђ воде, него слушања ријечи Господњих" (Амос 8,11). „И поврвеше у те дане многи народни проповедници по Србији"...

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

... Прота В. Теофановић, из Бачке, хвали своје чурушке богомољце... „Ако је ко болестан, носе му се понуде и испомажу га међусобно. Надгледају породиљу после порођаја, обилазе је и помажу јој у њеним домаћим пословима. При сахрани свог умрлог члана сви присуствују и певају за упокојене песме, тако да се сав остали свет згрће да чује... Када им се на српском језику прочита св. Еванђеље или која молитва, онда им је тек душа задовољна што разумеју"...

...''Богомољачки покрет је, наиме, настао и као извесна реакција на нашу свештеничку инертност ... пише Владика Николај Велимировић ... 
На Св. Илију 1920. године одржан је први велики богомољачки сабор код старе цркве светог Ђорђа у Крњеву близу Велике Плане. Као изасланик митрополита Димитрија сабору је присуствовао владика Николај.''

У поменутом делу епископа Хризостома се говори и о отпорима у Цркви према покрету, као и о појавама које су гурале покрет према сектама, мистицизму и сл. 

Најзначајнија од неколико организација богомољачког покрета ''Народна хришћанска заједница'' није никад добила неко одређено званично признање Светог архијерејског сабора, премда је то неколико пута молила и – очекивала, каже се у истом делу. С друге стране, владика Николај је подстицао позитиван однос свештенства према покрету. 

Водица Чуруг - Čuruška vodica - Čurug

Ако се довољно одмакнете, можете у исту слику сместити водицу (сасвим лево) и Чурушку ветрењачу