11. јун 2011.

Прије педесет година уснуо је преподобни старац Јосиф Исихаста



Икона преподобног Јосифа Исихаисте
Прије равно педесет година из баште Пресвете Богородице убран је један од најљепших и најмириснијих цвјетова. 1959. године на дан уснућа Мајке Божије уснуо је и њен вјерни слуга – преподобни старац Јосиф Исихаста. Пет његових ученика који су се заједно са њим подвизавали постали су игумани пет светогорских манастира васкрсавши монашке свете обитељи у тренутку велике кризе монаштва на Светој Гори. Ево како о свом духовном оцу и наставнику говори један од њих, старац Јефрем, некадашњи игуман манастира Филотеја, који је исихастичко наслеђе старца Јосифа пресадио на тло Сједињених Америчких Држава, гдје се и данас подвизава у манастиру светог Антонија Великог у пустињи Аризоне.
Било ми је деветнаест година када сам ступио на пут који ме је одвео у Башту наше Пресвете Богородице, на Свету Гору. Пут ка монашком животу показала ми је моја врлинска и монахољубива мајка, сада упокојена монахиња Теофана.
Током првих година тешке немачке окупације, када сам због посла морао да прекинем даље школовање, за парохијског свештеника у једну од две старокалендарске цркве у Волосу дошао је један јеромонах са Свете Горе. Био је то један од монаха из братства старца Јосифа Исихасте, како га је он називао. Овај светогорски јеромонах постао је у то време мој драгоцени саветник и помоћник у духовном напредовању. Изабрао сам га за свог духовног оца и, захваљујући његовим беседама и саветима, ускоро сам осетио како се моје срце удаљује од света и стреми ка Светој Гори. Након што ми је приповедао о старцу Јосифу, у мени се распламсала ватрена молитва и жеља да га што пре упознам.
Када је најзад дошло време – 26. септембар 1947. године – једна лађица нас је лагано превезла из света у светоимену Гору или, да тако кажемо, са обале пролазности ка супротној обали вечности.
На пристаништу скита Свете Ане дочекао нас је један уважени старац, отац Арсеније.
„Да ти ниси Јанакис из Волоса“, упитао ме.
„Да, старче“, одговорио сам, „али одакле Ви мене познајете?“
„О, старац Јосиф је то дознао од свечасног Претече. Он му се синоћ јавио и рекао: Шаљем ти једну овчицу. Прими је у свој тор.“
Моје мисли су се усредсредиле на свечасног Претечу, мог покровитеља, на чији сам дан Рождества и сам рођен. Био сам му веома благодаран што се на овај начин постарао за мене.
„Пођимо, Јанакис“, рекао је старац Арсеније. „Хајдемо, јер нас Старац очекује!“
Лагано смо се успињали уском стазицом, а оно што сам тада осећао било је неописиво.
Старац Јосиф Исихаста
Те вечери, у капели Свечасног Претече уклесаној у пећини, начинио сам метанију послушања. Тамо, у тој слабој светлости, моја душа је на само њој познат начин препознала светлошћу озарени лик мог светог Старца.
Духовно и телесно, био сам најмлађи у братству. Старац Јосиф је био један од највећих светогорских духовника нашег времена. Провео сам поред њега пуних дванаест година, колико је још поживео након мог доласка. Био сам његов ученик и Бог ме удостојио да га служим до његовог последњег даха. Због свог великог духовног труда и својих светих молитава које нам је оставио као драгоцено духовно наслеђе, био је достојан најусрднијег служења. Када сам га упознао био је истински богоносни и најплеменитији духовни војсковођа, веома опитан у биткама са страстима и демонима. Било је немогуће да се човек, ма колико био острашћен, нађе у његовој близини а да се не исцели. Требало је једино да му буде послушан.
Што се тиче монаха, старац Јосиф је изнад свега поставио христоподобно послушање. У погледу лаика, предност је давао умној молитви, али само под надзором опитних руководитеља, јер је видео много прелешћених људи и много је страховао од тога.
Често нам је говорио: „Ако видиш да човек не тражи савет или да се пак не придржава савета који је добио, знај да ћеш га ускоро видети прелашћеног.“
У погледу извршења нашег подвижничког правила, Старац је био изузетно строг. Свом својом душом волео је пост, бдење и молитву. Увек је био строг у погледу хлеба и трпезе. Ако је знао да је од јуче или од прекјуче преостало нешто јестива, није ни тражио свежу храну. Међутим, његова строгост у погледу исхране била је умерена када смо у питању били ми, млађи. Видевши толико телесне слабости, Старац је сматрао да треба да нас сачува. Изгледало је да се сва његова попустљивот исцрпљује у тој једној јединој снисходљивости. У свему осталом био је веома захтеван, али не стога што није знао да прашта грешке или да отрпи слабост, него зато што је желео да све своје душевне и телесне снаге покренемо на подвиг. Обично нам је говорио: „Оно, што не дамо Богу, да би га Он искористио, искористиће други. Господ нам је дао заповест да га љубимо свом душом и срцем зато да лукави не би нашао место на којем би се настанио и сместио у нама.“
Сваку ноћ смо проводили у бдењу. Такав нам је био наш типик. Старац је захтевао битку до крви са сном и нечистим помислима. Он је бдио у тами, у својој келијици, са својим нераздвојивим сапутником – непрестаном умном молитвом. Иако унутар келије, знао је шта се дешава напољу и био му му је познат сваки наш покрет и свако наше напредовање. Довољан би му био само један поглед да прочита наше помисли. Увидевши да нам је потребно духовно укрепљење, казивао би нам о многим чудесним подвизима светогорских отаца. Био је веома опитан беседник. Када би говорио, човек би пожелео да га непрестано слуша. Међутим, када је говорио о божанском просветљењу и о благодатним стањима, и поред свог природног беседничког дара, имао је тешкоћу у изражавању због недовољности свог људског речника којим би желео да објасни њихово дубоко значење. У таквим тренуцима Старац је остајао без гласа и чинило се да је далеко од нас, да није у стању да говори о ономе што се налази на наднесазнајном, надсветлом, најузвишенијем врху тајинственог смисла (логоса), тамо, где обитавају проста, апстолутна, непроменљива и неизрецива тајинства богословља.
Старац Јосиф (сједи) са својим братством
Мој Старац није изучавао академско богословље, иако је богословствовао са највећом дубином. У једном од својих писама он каже: „Када у послушању и безмолвију монах очисти чувства, умири ум и просвети срце он прима благодат и просветљеност знања, и постаје сав светлост, сав – ум, сав – блистање, и из њега извире богословље које ни тројица, уколико буду записивала, неће успети да забележе услед потока благодати што таласасто тече и по читавом телу разлива мир и потпуну непокретност страсти. Срце пламти од божанствене љубави и ускликује: „Исусе мој, задржи таласе Своје благодати, јер се растапам као восак!“ И он се заиста топи, јер не може да издржи. Ум бива захваћен созерцањем и долази до сједињења и до суштинске промене у човеку, и он постаје једно са Богом, тако да више није у стању да себе разликује или раздвоји од Њега, слично гвожђу када се кали у огњу и постаје и само слично том огњу!“
Ове речи јасно показују да божанствени примрак, озарен нетварном светлошћу, за њега није био непозната и неприступачна област, већ место и начин Божијег присуства, као неизрецива тајна, као преблистава и преоткривена светлост. То је бивало стога, што је мој Старац знао да се моли. Након вишечасовне срдачне молитве, често нам се дешавало да приметимо да је његово лице преображено и озарено. Није ни најмање чудно да је та светлост у којој се непрестано купала његова душа, током времена видљиво почела да умива и његово тело. Уосталом ореоли светитеља и анђела нису ништа друго до одблесак нетварне благодатне светлости, која сија и блиста у њима.
Зачуђујућа је била Старчева чистота. Сећам се да бих увече, ушавши у његову келијицу, осетио миомирис. Осећао сам да миомирис његове молитве орошава све што га окружива, делујући не само на наша унутрашња, већ и на спољашња чувства. Беседећи са нама о чистоти душе и тела, увек је као пример наводио Пресвету Богородицу.
„Не могу вам описати“, говорио је, „колико Пресвета љуби целомудреност и чистоту. Она је сама једина чиста Дјева. Она и жели да сви ми будемо такви.“
Часна лобања старца Јосифа
Часна лобања старца Јосифа
Затим би додавао: „Не постоји друга жртва која би била миомириснија пред Богом, него што је чистота тела и душе. Она се задобија крвљу и суровом борбом.“
Завршавао је речима: „Присиљавајте себе, очишћујте душу и тело. Нипошто не прихватајте нечисте помисли.“
Што се тиче тиховања, он ни једну једину реч није изговарао без потребе. Посебно током Великог поста, када је био сам са оцем Арсенијем. Обојица би тада тиховали читаву седмицу. Разговарали су само од суботње вечерње до недељног повечерја, а затим поново безмолвствовали, током читаве седмице. За то време споразумевали су се гестовима кад је било неопходно. Будући да је Старац добро знао колика је корист од подвига тиховања, и нама је забрањивао да међусобно разговарамо сем у крајњој нужди. Када би некога од нас на послушање послао изван нашег исихастириона* (испоснице), није допуштао да са било ким разговарамо. Сећам се да би ме, након повратка, строго испитивао да ли сам у потпуности очувао послушање и тиховање. Моја прва епитимија због две-три изговорене речи подразумевала је две стотине поклона.
Овај небески човек био је прави зналац у исцељивању страсти својих ученика. Уколико би само остали уз њега окусили би духовно рођење и постајали сасвим други људи. Крај њега је, међутим, остала само неколицина ученика, иако су многи долазили. Није било лако живети са њим. Мене је његова очинска љубав руководила на такав начин да би многима, уколико бих о томе казивао, то изгледало невероватно. Тако сам, на пример, за дванаест година које сам провео код њега, своје име чуо из његових уста свега неколико пута. Да би ме ословио или позвао, користио је најразличитија погрдна имена и епитете који су им одговарали. Колико је, међутим, било нежности у тим вештим заједљивостима, каква је света забринутост стајала иза тих поруга! Како је данас моја душа благодарна због тих хируршких захвата његовог најчистијег језика!
У пустињи смо провели дуги низ година. Међутим, због различитих искушења готово да су се сви разболели. Старцу је док је био у молитви јављено да би требало да сиђемо са литица, из Скита Мале Свете Ане, што смо и учинили и прешли у Нови скит. Тамо је клима била блажа, а напори умеренији. Опоравили смо се сви осим Старца, који је боловао читавог живота. Од поста, бдења, проливеног зноја у молитви, а и од кушача његово тело је постало једна велика рана.
Старац Јосиф Исихаста
Једном приликом сам га упитао:
„Старче, зашто и сада после толиког исцрпљивања постите“?
„Сада, чедо моје, постим да би вам свима наш благи Бог подарио своју благодат“, одговорио је он.
Без обзира на његову телесну слабост и страдања, Старац је у себи осећао такво душевно спокојство и блаженство да му је било веома тешко да опише то стање. Говорио би само да унутар себе осећа нешто, што подсећа на рај.
А онда је дошло време његовог одласка. Читавог свог живота ишчекивао је смрт, јер његово обитавање на овом свету није било друго до борба, труд и бол. Душа му је желела покоја и ишчекивала упокојење. Иако је у нас чврсто усадио сећање на смрт, његова блискост са тим „најстрашнијим од свих тајинстава,“ са смрћу, оставила је снажан утисак на нас. Изгледало је да се Старац припрема за светковину, јер га је савест обавештавала о Божијој милости. И поред тога, током последњих дана свог овоземаљског живота плакао је више него обично. Да би га утешио, старац Арсеније је говорио: „Старче, толико си страдао и толико се молио током читавог свог живота, толико си вапио због своје душе, а сада још увек плачеш?“ Старац га је погледао и уздахнуо: „Ех, старче Арсеније, истина је то што кажеш, али ја сам само људско биће! Како да знам да ли је мом Богу било угодно, то што сам за Њега учинио? Он је Бог и не суди као ми, људи. Осим тога, ја се нећу вратити да поново плачем. Ово ми последња прилика. Онако, како сада учини сваки од нас, тако ће нам и бити. Колико будемо туговали и плакали над својим гресима, толико ћемо се и утешити.“
Његова љубав према Пресветој Богородици била је неописива. На спомен Њеног имена, Старчеве очи су се пуниле сузама. Он ју је већ одавно молио да оде из овог живота и да отпочине. Свецарица га је најзад услишила. Обавестила га је о његовом одласку на месец дана унапред. Старац ме је тада позвао и објаснио шта треба да припремимо. Били смо у стању ишчекивања.
Уочи његовог престављења, 14. августа 1959. године, Старца је посетио господин Схинас из Волоса. Били су велики пријатељи.
„Како сте, Старче“, упитао је, „како је Ваше здравље?“
„Сутра ћу, Сотири, отићи у вечну отаџбину. Када зачујеш звона, сетићеш се мојих речи.“
Ученици и наследници старца Јосифа
Увече, на свеноћном бдењу пред празник Успења Пресвете Богородице, Старац је био на служби и, колико је могао, појао са осталим оцима. На Божанственој литургији, током причешћивања Пречистим Тајнама, Старац је рекао: „Попутнина за живот вечни!“ Освануо је и 15. август. Старац седи на мученичкој хоклици испред нашег исихастириона, ишчекује час и тренутак свог престављења. Сигуран је у обавештење које је добио од Пресвете Богородице. Видевши, међутим, да време пролази и да сунце излази, почиње да осећа нешто слично разочарењу и неспокојству због одлагања. Била је то последња посета лукавога. Позвао ме и упитао: „Дете моје, због чега Бог оклева да ме узме? Сунце излази, а ја сам још увек овде!“ Видевши да мој Старац тугује и да постаје нестрпљив, усудио сам се да кажем: „Не брините, Старче! Помолићемо се и Ви ћете отићи!“ Тада су сузе престале. Оци су узели своје бројанице и започели да се моле. Није прошло ни петнаест минута, када је Старац рекао: „Позови оце да учине метанију, јер ја одлазим!“ Тада смо начинили последњу метанију пред њим и узели његов благослов. Убрзо потом, подигао је очи и око два минута упорно гледао око себе. Затим је погледао нас и, пун спокојства и неисказаног душевног усхићења, рекао: „Све се завршило, крећем, полазим, благословите!“ Са тим последњим речима, приклонио је главу на десну страну, два-три пута лагано отворио уста и очи и то је било све. Предао је своју душу у руке Онога, којега је прижељкивао и коме је служио од своје младости.
Била је то уистину кончина преподобног. У нама је изазвала осећање васкрсења. Пред нама се налазио покојник и наша жалост је била сасвим разумљива, али смо дубоко у себи доживљавали васкрсење. То осећање ме никада није напустило. Од тог доба, оно прати свако наше сећање на незаборавног светог Старца.
Архимандрит Јефрем

Православна Црква и милосрдни рад



Свети Јован Златоусти
Немогуће је, апсолутно је немогуће без милостиње стићи макар и до врата Царства Небеског. (Свети Јован Златоусти)
Основе милосрдног и харитативног рада налазимо у Јеванђељу, у речима Господа Исуса Христа: „Ходите благословени Оца мојега јер огладњех и дадосте ми да једем; ожедњех и напојисте ме; наг бијах и оденусте ме, болестан бијах и обиђосте ме“, у одговору на питање праведника: „Кад те видесмо Господе гладна, жедна, болесна, нага?“ – „Заиста вам кажем, кад учинисте једноме од ове моје мале браће, Мени учинисте“ (Мт: 25, 31–46). Христос поистовећује потребите са собом. Дакле, питање милосрђа према ближњем није тек споредно питање које се не тиче духовног живота православног хришћанина, већ има дубоко есхатолошки значај с обзиром на то да се оно директно тиче човековог спасења. У причи о Милостивом Самарјанину Господ говoри да милосрдан и братољубив однос према ближњем нема национална и верска ограничења, већ да смо дужни волети и старати се о конкретном човеку, ма ко то био.
Дела Апостолска сведоче нам да је једна од улога тек успоcтављене ђаконске службе био управо милосрдни и харитативни рад (Дап 6,2).
У Литургијама Светог Марка, Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог помињу се „они који се сећају сиротиње“ и моли се за оне који су оптерећени тешким радовима, болестима и другим невољама.
ПРИМЕРИ МИЛОСРЂА У ЖИВОТИМА СВЕТИТЕЉА И ОТАЦА ЦРКВЕ
У житијима Светих уочавамо колико су ови људи били посвећени делатној љубави: милосрђу, харитативнм раду, служењу ближњима.
Свети Василије Велики (329–379) дао је практични пример када је после свог крштења разделио своје имање сиромашнима, а касније настојао да развије своју визију „Новог града“ у предграђу Кесарије Кападокијске. Циљ овог подухвата био је прилично радикалан јер је одбацивао принцип приватног власништва, а заговарао један једноставнији и милосрднији приступ. „Василијада“ је била место где су сиромашни могли наћи храну, бескућници уточиште и склониште, а болесни залечење. О тим људима који су патили, бринули су монаси и монахиње.
Свети Јован Златоусти (347–407) био је прави заступник сиромашних и заговорник делатне љубави према онима којима је помоћ било које врсте потребна. Због заступања обесправљених дошао је и у сукоб са царицом, а богате је стално опомињао да расподеле своје богатство онима који немају ништа или имају веома мало.
Вредан је помена и податак из житија Светог Николе Мирликијског (270–343), да је овај светитељ био врло познат и по милосрђу. И он је, попут бројних других светих људи,  после смрти својих родитеља разделио своје имање сиромашнима. Прича о три кћери засебно сведочи о његовим милосрдним делима.
Руска Црква је нарочито позната по примерима Светих посвећених делатној љубави према ближњима.
Свети Јован Кронштатски (1829–1908) био је прави раднички свештеник који је и служио у граду пуном радничке сиротиње. Основао је „Дом трудољубља“, који је обухватао бројне секције са основном сврхом служења људима који су грцали у беди.
Света Јелисавета Фјодоровна
Света Јелисавета Фјодоровна (1864–1918) је руска светитељка која се после смрти свога мужа замонашила и основала „Марто-Маријанску обитељ“ – комплекс зграда (болница, сиротиште, школа и библиотека) које су служиле за помоћ и збрињавање угрожених. Поред тога, Света Јелисавета је обилазила забачене делове Москве и пружала утеху маргинализованим и одбаченим људима. Мученички је пострадала од стране бољшевика.
Света Марија Париска (1891–1945) је светитељка која се у Паризу бринула о бескућницима, алкохоличарима, проституткама, пропалицама, сиромашнима. Као монахиња саблажњавала је лицемерно-благочестиву средину, јер се разликовала од других својим служењем онима којима је помоћ била неопходна. Мученички је пострадала у логору Равенсбрик, полажући свој живот за другога (у гасну комору отишла је уместо једне младе жене). Канонизована је маја 2004.
СРПСКА ЦРКВА И МИЛОСРДНА ДЕЛАТНОСТ
Утемељивач аутокефалне Српске Цркве, Свети Сава, био је и зачетник милосрдног рада у нашој помесној Цркви. Познато је да је, по угледу на византијске манастире који су у оквиру својих комплекса имали и болнице, домове за бескућнике, гостопримнице, Свети Сава покушао да уреди и манастире Хиландар и Студеницу. Потоњи манастир познат је и као прва српска болница. Законоправило Светог Саве садржи читав низ мера које се односе на заштиту социјално угрожених. Ова чињеница упечатљиво оповргава приговоре да Православна Црква, нарочито српска, нема развијену социјалну делатност. Истина, услед турског и комунистичог ропства, социјално харитативни рад православних хришћана био је знатно онемогућен, али је обновљен са престанком владавине иноверних или оних који су противници присуства Цркве у јавној сфери. У оквиру Српске Православне Цркве постоје бројне добротворне установе које се баве милосрдним радом, иако се тој чињеници често не придаје велика пажња. Навешћемо само неке примере:
ДОБРОТВОРНИ ФОНД  „ЧОВЕКОЉУБЉЕ“
Са почетком кризе на простору бивше Југославије деведесетих година 20. века, настао је Добротворни фонд „Човекољубље“, као хумантирна организација Српске Православне Цркве. Доком читаве деценије „Човекољубље“ је пружало хуманитарну помоћ социјално угроженим групама станивништва у региону, без обзира на националност и вероисповест. По завршетку ратова, „Човекољубље“ усмерава своју активност у смеру психо-социјалне подршке људима оболелим од ХИВ-а, помоћи старим лицима и бројним другим видовима друштвеног служења. У својој харитативној делатности, овај добротворни фонд сарађивао је не само са другим хришћанским социјалним и хуманитарним организацијама, попут Каритаса или ЕХО-а, већ и са исламским и јеврејским хуманитарним организацијама. Добротворни фонд „Човекољубље“ је живи пример духовне обнове.
„ВЕРСКО ДОБРОТВОРНО СТАРАТЕЉСТВО“
„Верско добротворно старатељство“ Архиепископије београдско-карловачке још један је пример практичног социјалног и хуманитарног рада. Ова установа спроводи бројне харитативне акције, попут посета избегличким центрима, старачким домовима, домовима за бескућнике, инвалиде, слабовиду децу и децу ометену у развоју.
Милосрдни фонд „Свети Василије Велики“ (који делује као пододбор ВДС-а) је православна социјална иницијатива која за циљ има помагање сиромашнима, болеснима, особама са инвалидитетом, маргинализованима и заборављенима. Фонд је настао у Параклису Светог Јована Златоустог у Студентском граду на Новом Београду, Божијом промишљу и ентузијазмом тамошњих младих парохијана. До сада је спровео преко двадесет акција скупљања помоћи, првенствно за социјално угрожене породице, али и за бројне појединце и социјалне установе.
ПОТРЕБА ДАНАШЊЕГ ВРЕМЕНА
Време у коме живимо је време великих социјалних неправди. Огроман је број сиромашних. Повратак нашег народа вери и духовним вредностима треба да прати и развој и обнова милосрдне делатности и харитативног рада. Свето Писмо, Свето Предање и историја Цркве сведоче нам о потреби и значају харитативне делатности и милосрдног рада. Примери из ближе прошлости говоре нам да је социјално служење могуће чак и у најтежим околностима. Али претходно свако мора поћи од себе и у свом срцу саосећати са патњама свог ближњег. Свака практична делатност доћи ће, потом, сама по себи.

MONASI I MIRJANI NE MOGU DA ZIVE JEDNI BEZ DRUGIH




image
To, što se dešava iza manastirskih zidina, za većinu ljudi predstavlja tajnu. Da bismo razvejali najrasprostranjenije glasine, objavili smo već dosta materijala iz raznih manastira – Pskovo-Pečerskog, Divjejevskog, Valaamskog, Novo-Golutvina i dr. Nedavno se naš dopisnik Marija Vladimirova susrela sa duhovnikom Novo-Tihvinskog ženskog manastira (grad Ekaterinburg) i muškog manastira Svetog Kozme (Verhoturski region), shiigumanom Avraamom (Rejdmanom)..

- Oče Avraame, ljudi koji žive u svetu nisu dovoljno informisani o manastirskom životu te se stvaraju nagadjanja i pretpostavke, koje često nisu istinite. Medju mirjanima vlada mišljenje da je manastir mesto na kome je čoveku teško i fizički i moralno: monasi ustaju u pet ujutru, neprekidno se mole, iscrpljuju se radom. Kako to u stvari izgleda?
- Pre svega želim da kažem da su i porodični i monaški život veoma teški. Ako se živi po zapovestima i ako se ispunjava sve vezano za porodični život, onda on postaje istinsko nošenje Krsta, takozvana pravoslavna porodica – mnogo dece, njihovo vaspitavanje, telesne nevolje, o kojima govori apostol Pavle, i koje su veoma teške.
Monaški život nije ništa manje složen od porodičnog, ali su njegove teškoće sasvim druge vrste – mi se rešavamo jednih nevolja, i u zamenu dobijamo druge. Mirjanin ne vodi tako naporan duhovni život kao monah, ali on zato ima mnoštvo briga koje se odnose na materijalnu stranu života, naprimer sa zaradjivanjem novca. Monah odbacuje mnogobrižnost u odnosu na materijalno, i dobija slobodu da bi vodio duhovnu borbu to jest oslobadja se toga radi unutrašnjeg života.
Što se tiče neprekidne molitve mogu da kažem sledeće. Sećam se trenutka kada sam prvi put došao u crkvu posle krštenja, i kada je trebalo da prestojim celu službu i pričestim se. Želeo sam samo da se sve što pre završi. Tada nisam mogao ni da pomislim da ću čak postati sveštenik, i da će Bogosluženje postati najvažnije delo u mom životu. 
- Monasi se mnogo mole i mnogo rade. Stiče se utisak da se oni ipak trude više. Da li se vaspitavanje duše u manastiru odvija kroz rad?
- Rad može da posluži kao vaspitno sredstvo, ali se nikako ne sme staviti na prvo mesto. Čovek u svetu hteo-ne hteo mora da radi više, a za molitvu mu ne ostaje mnogo vremena. Monah je dužan da svaki dan značajan deo vremena posveti Bogu. Mislim da vreme koje je posvećeno molitvi ne treba da bude manje od vremena posvećenog radu. Pored toga, prema učenju Svetog Ignjatija Brjančaninova, glavno monaško delanje je pre svega molitva i čitanje radi zadobijanja duhovne koristi, a ne fizički rad.

image

Zapovest apostola Pavla o neprekidnoj molitvi se ne odnosi samo na askete već i na sve hrišćane. Treba shvatiti, da svakom čoveku nezavisno od toga da li je on porodičan ili vodi asketski način života molitva uvek treba da bude na prvom mestu po značaju, jer je to najvažnije hrišćansko delo. Kroz molitvu pripremamo svoju dušu za večnost.
- A koliko sati monah posvećuje molitvi a koliko radu?
- Mi dnevno posvećujemo šest-sedam sati molitvi i čitanju a pet do sedam sati radu. Veoma pazimo da rad vremenski ne prevazidje sate posvećene molitvi. Nije tačna pretpostavka o tome da monasi sebe treba da iscrpe prekomernim radom. Rad neće biti koristan ukoliko nije potkrepljen molitvom.

image



- Oče Avraame, Vi ste duhovnik dva manastira: muškog i ženskog. Smatra se da je ženski manastir mnogo složeniji od muškog zbog specifičnosti ženskog karaktera. Monahinjama je teže da žive jedna s drugom, one su osetljivije, nežnije, vole da razgovaraju. Da li je istina da u takvom kolektivu ima više konflikata i intriga nego u muškom?
- Mogu da kažem da nema neke principijelne razlike izmedju monaha i monahinja. Naravno ženama je lakše da zaplaču. A da bi muškarac zaplakao treba da se desi nešto strašno. To je osnovna razlika. Naravno može se reći da žene imaju sve te karakteristike koje ste nabrojali, ali istovremeno ne može se reći da i medju muškarcima nema nekih uvreda, revnosti ili medjusobne podozrivosti. Mi smo svi ljudi sa strastima, i ljudi dolaze u manastir da se kaju, to jest da se leče i spasavaju. To je sveopšta duhovna bolnica.
Čak štaviše, ako se monah ne moli, onda često strasti u njemu počinju da deluju još jače nego u svetu. Čisto ženske ili čisto muške karakteristike u manastiru odlaze u drugi plan to jest “brišu se”. Ostaje čovek – Božija duša, koja nema pol.
- Koliko trenutno ima monahinja u Novo-Tihvinskom manastiru?
- Sto pedeset.
- Sto pedest ljudi – to je veliki kolektiv. Svi su apsolutno različiti, sa različitim karakterima. Da li izmedju sestara dolazi do svadja?
- Naravno da dolazi kako da ne. Svi smo mi živi ljudi. Ali je veoma važno da kod nas u manastiru postoji duhovno rukovodstvo. Sestre direktno rukovode takozvane starice, to jest iskusnije i trezvenije monahinje, koje se rukovode svetootačkim učenjem, i daju konkretne savete. Sveti Oci preporučuju svima u početnoj fazi da obavezno prodju život u opštežiću, jer tu izlaze na površinu sve čovekove strasti. On upravo tu upoznaje samog sebe u opštenju sa drugim ljudima. Monasi, kao kamenčići na obali mora, se medjusobno taru talasima, i postaju apsolutno glatki. A ako toga ne bi bilo, sam čovek bi zadržao svoje strasti, i ne bi čak ni podozrevao o njihovom postojanju. U manastiru je u tom smislu lakše, jer je takav način života priliči svima, dok usamljivanje posebno u naše vreme priliči veoma malom broju ljudi.

image


Novo-Tihvinski ženski manastir u Ekaterinburgu, poč. XX veka

- Da li se u manastiru pooštrava druženje medju monahinjama?
- Prepodobni Antonije Veliki je ovako rekao: «Imaj jednog prijatelja, najviše dva, ali je najbolje imati samo jednog prijatelja Boga».
Prijateljstvo može da bude različito. Jedno prijateljstvo podržava čoveka na tom podvižničkom putu, koji je izabrao, a drugo predstavlja projavu slabosti. Recimo, okupe se mlade sestre i počnu da praznoslove. Prema tome se odnosimo snishodljivo, znajući njihov uzrast, ali i pored svega to ne možemo da pooštrimo. Ukoliko monahinja oseća poverenje prema nekoj blagorazumnoj sestri, i odlazi kod nje da se savetuje, i ova je podržava u njenoj unutrašnjoj borbi ili nevolji, samo tada možemo da odobrimo takvo prijateljstvo. Pored toga, postoji prijateljstvo na poslušanju, ili kelejsko prijateljstvo.
Naravno hteli-ne hteli prijateljski odnosi se pojavljuju. Ali ponavljam ne podržavamo to prijateljstvo koje se temelji na nekim slabostima ili donosi štetu.
- Rekli ste da svaki čovek dolazi u manastir da se spasava, to jest da spasava samog sebe. Može se zaključiti da je u manastiru svako sam za sebe ili to nije tako? Kome monahinja može da se obrati ako joj je loše ili veoma teško?
- Ne, nije sam za sebe, ni u kom slučaju. Kome da se obrati? Ta sestra kao prvo odlazi kod svoje starice i dobija od nje neophodne pouke. U takvoj situaciji monahinji je potreban poverljiv i otvoren razgovor. Danas sestre staricama pričaju mnogo više nego što se ohrabre da kažu na ispovesti. Ako nastane neki poseban problem i ona ne uspe brzo da je razreši onda sestre obično upućuju na razgovor kod mene ili kod nastojateljice. Pored toga mi se svi zajedno molimo za tu monahinju.
Tako da se ne dešava to da neko ostane prepušten samom sebi.
Pazimo na sestre i trudimo se da ih uvek i u svemu podržavamo. Čak i ako neka ima samo tužan izraz lica trudimo se da razjasnimo šta je uzrok tome.
- To jest može se reći da u manastiru za svaku konkretnu sestru pred Bogom odgovara starica i duhovni učitelj?
- Ne odgovara samo starica. Ne znam koga da postavim na viši stepen odgovornosti: staricu, duhovnika ili nastojateljicu? U slučaju nekih teškoća nastojateljica takodje može da pozove sestru kod sebe, da porazgovara sa njom i da pokuša da je urazumi i pouči. Ovde je važno istaći da igumanija u manastiru nije samo rukovodilac, administrator, već prava duhovna majka sestrama.
- A ima li slučajeva kada se mišljenje starice razmimoilazi sa mišljenjem nastojateljice ili duhovnika?
- Ne sećam se da se tako nešto desilo, ali je to teoretski moguće. Ako se to i desi, onda se obično pitanja takve vrste rešavaju lako i brzo. Jedina prednost starice je u tome što ona bolje poznaje tu sestru. Ali u principu, kome god da se monahinja obrati, svi će joj reći približno jedno te isto, jer se svako od nas poziva na učenje Svetih Otaca a ne na svoje mišljenje.
- A da li je moguća takva situacija da sestra ima duhovnika van manastira u kome živi?
- To ne treba da bude slučaj ni teoretski, ni praktično. Moj duhovnik je bio pokojni iguman Andrej (Maškov) iz Glinskog manastira i ovako me je poučavao u mladosti: “Ako budeš slušao sve odreda, skrenućeš pameću”. U raznim manastirima je različito, i ja neću suditi ljudima koji se podvizavaju u drugim manastirima. Ali stvar je u tome da naše sestre nemaju potrebu da traže duhovnika van manastira, jer potpuno verujemo učiteljima koji su u našem manastiru.
Danas se pojavilo mnogo raznih ljudi, koji ne govore po učenju Svetih Otaca već po svome i pretenduju na duhovne darove tada kada ih nemaju. Čini mi se da su više poverenja dostojni trezveni sveštenici nego takozvani “starci”. To je velika opasnost našeg vremena. Svi žele da vide proroke i čudotvorce, a u stvari ne treba tražiti proroka-čudotvorca već trezevnog čoveka. U naše vreme je to vrednije nego bilo koje proroštvo.
Nevolja savremenosti se sastoji s jedne strane u strašnoj prizemljenosti, a s druge u preteranoj egzaltiranosti. Pravoslavni čovek ne sme da poseduje ni jedno ni drugo. I zato je veoma opasno upućivati sestre nekom drugom i dozvoliti da njima neko drugi rukovodi. To može da dovede do narušavanja jednodušnosti, koje SLava Bogu postoji u našem manastiru.

image


Novo-Tihvinski ženski manastir danas

- Živimo u XXI veku, ali sva monaška pravila, najveći deo literature i službenih knjiga potiču iz drevnih vremena. Koliko su danas manastiri adekvatni ili neadekvatni savremenosti?
- Ni u porodičnom ni u monaškom životu ne možemo da imamo drugu osnovu sem Hrista. I zato uvek i u svemu treba da se pozivamo na Jevandjelje. Vremena se menjaju i u tom smislu se mogu uneti neke korekcije, i čak i olakšice, koje se ne odnose na principijelne aspekte monaštva, to jest umnog delanja i poslušanja.
Treba sačuvati suštinu monaštva, a drugostepene stvari ne proglašavati za glavne. Jasno je da ako u manastir dolaze gradske devojke i njih primoravaju da se podvizavaju tako kako su se podvizavale egipatske podvižnice to može da vodi samo ka bolestima i nićemu više.
Nedavno je nekoliko sestara na čelu sa našom nastojateljicom, mati Domnikom, putovalo u grčki manastir Ormilija. Danas je to jedan od duhovno najbolje ustrojenih manastira, čiji duhovnik je poznati starac Emilijan (Vatidis). PO dolasku su im sestre pričale o manastirskom uredjenju. I meni se najviše svidela jedna stvar koja će vas verovatno začuditi. Nedavno je kod njih izgradjen konak u kome svaka sestra ima sopstevnu keliju sa tušem i toaletom. A pritom se oni podvizavaju veoma strogo – naprimer spavaju na običnim prostirkama jer nemaju krevete. Ali istovremeno imaju tuš i toalet. Kod nas nažalost toga nema.
To mi se veoma svidelo da se tamo savremenom obrazovanom inteligentnom čoveku pruža mogućnost da vodi monaški način života. To je neophodno jer je danas mnogo manje monaha koji potiču sa sela.
U suprotnom se dešava da se čovek odriče sveta i odmah se pogružava bez ikakvih podviga u takve životne uslove koji njegov život u manastiru čine potpuno neizdrživim. U najboljem slučaju, ako ima čak i angelsko trpljenje, on će se kroz nekoliko godina razboleti. A u najgorem slučaju biva prinudjen da ode iz manastira načevši pritom svoje zdravlje.
Životne udobnosti imaju veliki značaj. I ako želimo da privučemo normalne ljude, sposobne za monaški život u duhovnom smislu, treba da učinimo snishodjenje njihovoj telesnoj slabosti.

image


Sveto-Ignjatjevski skit Novo-Tihvinskog ženskog manastira

- Pomenuli ste grčki manastir – želim nešto s vama da porazgovaram u vezi jedne stvari. Zbog čega grčki monasi imaju gostoprimljivija i vedrija lica od naših monaha sa mračnim i grubim izrazima lica?
- Znate nas često pitaju zbog čega su naše sestre tako vesele? Očigledno postoji takva predrasuda da monah obavezno treba da bude mračan i namršten, a u stvari to uopšte nije tako. Monah kao i svaki drugi čovek treba da bude veseo ako je zadovoljan svojim životom. A zbog čega je čovek mračan? Zbog toga što ima neke probleme. Ako je čoveku sve dobro recimo u duhovnom životu onda će on logično biti veseo i radostan.

image

- Da, ali što više monah shvata i oseća svoje nesvršenstvo i što više vodi duhovnu borbu to se to više odražava na njegovom licu, zar ne?
- Zbog čega plašiti ljude svojim strašnim izgledom? Ne, ne treba tako. Čovek koji vodi borbu treba da održava pobedu i prirodno da bude zadovljan. Ako je monah utučen znači da trpi poraz.
- Sledeće pitanje se odnosi na pravila i poredak u manastiru, karakteristične samo za njega. Šta se ne sme raditi u vašem manastiru?
- Sestra nema pravo da bez blagoslova napušta manastirsku teritoriju. Ali nadamo se da naše sestre ne rade to ne zato što im je to zabranjeno već zato što su svesne zbog čega je to neophodno. Mi ništa ne zabranjujemo bez objašnjenja. U crkvenom Ustavu je rečeno da nisu dozvoljeni izlasci u grad a posebno ne nasamo. U grad uvek idu najmanje dve sestre zajedno – to je takodje stari monaški običaj.
Covek, došavši u manastir, predaje se u naše ruke u potpunosti i mi za njega odgovaramo. Recimo neko želi da posti strogo, ali mu mi ne dozvoljavamo ako mu šteti zdravlju. Ne zabranjujemo samo stvari koje narušavaju disciplinu već i ono u čemu se projavljuje nerazumna revnost recimo previše strog post, ili prenebregavanje poslušanja radi molitve. To jest trudimo se da čoveka vodimo putem zdravog smisla, ali ne ovozemaljskog već Jevandjelskog.
- A naprimer, da li je moguće glasno se smejati?
- Zavisi koliko glasno. Ukoliko se sestra smeje tako glasno da smeta drugima da spavaju to je naravno zabranjeno. Ali nemamo neku posebnu zabranu smeha.
- Mogu li savremene monahinje da koriste mobilni telefon?
- Ako je zbog posla, onda da, a ako nije, onda šta će im? Da zovu susetku u keliji? Ukoliko monahinja želi da se vidi sa rodjacima, onda oni obično sami dodju u manastir i posete sestru.
- Oče Avraame, da li je poklonicima dozvoljeno da fotografišu u manastiru?
- Na teritoriji manastira – da, zašto da ne? Poklonici prosto treba da se ponašaju korektno. Dešava se da ponekad fotografišu neku sestru direktno u lice jer im se čini da je produhovljeno ili nešto drugo. To već nije dobro.
- Moje sledeće pitanje je o zdravlju. Da li i monah može da se leči kod lekara ili on u svemu treba da se uzda u Boga? Šta da se radi ako se razboli?
- U slučaju da se neka sestra razboli vodimo je lekaru. A i više od toga – veoma vodimo računa o redovnim medicinskim pregledima. Čak i ako neko ne ćeli da ide kod lekara, mi ga ubedimo da je to neophodno. A kako bi bilo drugačije? Jer devojka dolazi kod nas u manastir i stavlja sve svoje poverenje u naše ruke. I u duhovnom i u fizičkom smislu. Dok je kod nas u manastiru, mi smo u potpunosti odgovorni za nju.
Po mogućnosti se trudimo da ukažemo profesionalnu pomoć sestrama u Ekaterinsburškim bolnicama. Bilo je slučajeva kada smo slali sestre u inostranstvo, ali istina za to smo morali da tražimo pomoć naših episkopa to jest mi nemamo dovoljno sredstava.
Slučajevi, kada monahu kažu: “Ti se samo moli i sve će proći samo od sebe” – su glupost i kolosalno uzdanje u samoga sebe, ja to ne mogu drgačije da nazovem.
- Oče, a od čega zavisi da li ćete nekoga primiti u manastir ili ne? Da li u manastiru postoje neka ograničenja naprimer po starosti? Da li može da postane monah čovek koji je prethodno osudjivan?
- U našem muškom manastiru je bilo bratije koji su osudjivani, ali nije ni čudo da nijedan od njih nije mogao da se zadrži. Mi smo ih primali, ali se nita nije menjalo.
- Zašto?
- Zato što on mora da se smiri, a on ima “pojmove”. A ti pojmovi ne odgovaraju onome što je potrebno u manastiru. A drugo, to su obično toliko izopačeni ljudi koji ne mogu da se naviknu na manastirski život. Oni se često veoma teško vraćaju i u normalan svakodnevni život. Sto posto sam ubedjen da takav čovek, čak i ako on sam to veoma želi, ne može da živi u manastiru.
- A koja su starosna ograničenja prilikom stupanja u manastir?
- Ako se govori o uzrastu, onda tu postoji jedno ograničenjue. I to čak ne ograničenje već osobina. Stvar je u tome da se čovek u mladim godinama lakše menja i brže prilagodjava na nove uslove. I takodje je mnogo više sposoban za prevaspitavanje. U srednjem i starijem dobu je to ne samo komplikovano, već praktično i nemoguće.
Još je za monaha u starijem uzrastu veoma važan karakter. Ako je u svetu imao manje ili više smeran karakter, onda će on i u manastiru uživati. A ako mu je karakter težak, onda će mu i ovde biti teško.
Kod nas nema takvih starosnih ograničenja, ali postoji praksa koja pokazuje da ljudi u straijem dobu teško mogu da se uklope sa drugim ljudima. Monaškjom životu najbolje mogu da se prilagode mlade devojke, a u muškom manastiru – mladići.
- A ako vam dodje žena u godinama, koja već ne može ozbiljno da radi, to jest teško da može da donese neku korist manastiru, da li ćete je primiti? I da li je ona dužna da manastiru da svoju penziju i imovinu, naprimer, stan?
- Nama je važno to koliko čovek teži ka duhovnom životu i koliko u tome uspeva. Ne obraćamo posebnu pažnju na zdravlje jer kod nas ima i veoma bolesnih mladih sestara. U principu spremni smo da prihvatimo i invalida ali ne samo zato što i on mora negde da bude. Znate kako se dešava: život je proživljen, sva zadovoljstva su prodjena, ćovek se penzionisao i negde mora da bude. Niko s takvim nastrojenjem ne sme da se prima u manastir bila to starija žena ili mlada devojka. A ako je čovek revnosan, onda ne gledamo na njegovo zdravstveno i materijalno stanje. Pored toga penzije su danas veoma male a mi trošimo mnogo višpe novca za hranu, obuku (učimo sestre grčki, liturgiku, crkvenu istoriju, dogmatsko bogoslovlje itd.). Saglasno tome, jedna penzija predstavlja četvrtinu ili petinu onog novca koji se mesečno troši na jednu monahinju.
Dakle, ako neka sestra ostaje u manastiru i mi smo zadovoljni sa njom, podvlačim da je poželjno da ono što ima (lično ona a ne rodjaci) daruje manastiru.
Takav prilog nije obavezan, ali ipak smatramo da ako čovek dolazi u manastir (nezavisno od toga da li može da radi ili ne) on treba da unese svoju leptu i da na neki način pomogne manastir. Takvo odricanje od imovine je korisno za samog čoveka i sa duhovnbe tačke gledišta.
- Ali to nije obavezan uslov za stupanje u manastir?
- Ni u kom slučaju.
- Oče Avraame, da li monah može da napusti manastir? I ako da, na kom stupnju? Da li je bilo takvih slučajeva u vašem manastiru?
- Na žalost, bilo je nekoliko takvih slučajeva medju onima koji su primili rasoforni postrig. Uopšteno govoreći kod nas u manastiru, nema mnogo napuštanja. Ali i pored svega dešavaju se pojedini slučajevi i mi naravno sve to veoma preživljavamo zato što čovek koji primi postrig postaje naš srodnik i mi se prema njemu tako i odnosimo. I zato ako neka od sestara donese odluku da napusti manastir, to se doživljava kao tragedija, ali nikoga ne možemo na silu da zadržimo. U našoj vlasti je samo da pokušamo da nagovorimo sestru da se predomisli. Ali ako ona ipak ostane pri svojoj s naše tačke gledišta pogibeljnoj odluci, mi smo prinudjeni da joj dozvolimo da ode.
Prema crkvenom pravu, takav postupak se smatra kao preljuba. Prema starim pravilima, iako se ona danas ne primenjuju, takvog čoveka bi čak trebalo nasilno vratiti u manastir i primorati ga da vodi monaški način života. Mi to naravno ne radimo.
Postoji mišljenje, da se u manastiru gubi čovekova ličnost, a talanti koje mu je Bog darovao se ne ispoljavaju, pošto za to nema mogućnosti. Šta se u stvari dešava? Da li se pri izboru poslušanja uzimaju u obzir lične čovekove želje?
- Kao prvo, treba razlikovati talenat od profesije. Ponekad svestka profesija koju je čovek dobio može jednostavno da me ne odgovara to jest da ne odgovara njegovim naklonostima i sposobnostima. Mi obraćamo pažnju prvenstveno na čovekove sposobnosti a ne na njegovu profesiju. I često se dešava da čovek upravo u manastiru otkrije svoj potencijal.
Ali treba shvatiti da ako nam je došao recimo inženjer ili radiotehničar, onda njegovi talanti u manastiru moraju negde da se razvijaju, pošto ne možemo da specijalno za njega smislimo neko poslušanje. A ponekad se dešava da se čovek bez ikakvog obrazovanja pokaže veoma sposobnim.
Postoje profesije koje su u manastiru veoma potrebne. Recimo, čovek ima muzičko obrazovanje – trudimo se da to nekako primenimo u poslušanju pojanja, likovno obrazovanje – u radionici za ikonopisanje, ali čovek opet mora i da nešto novo uči. Jedna je stvar slikati pejzaže ili portrete, a sasvim je druga stvar ikonopisati. Jedna je stvar svirati na violini, a druga je stvar pevati. To su različite stvari i teško da svaki muzičar može da postane pevač. Imamo dovoljno sestri za obična poslušanja (čišćenje podova, pranje sudova itd.).
svetu se smatra da je prestižno biti bankar, a ne radnik. Da li se to u manastiru kotira kao poslušanje?
- Kod nas nema toga da ako si ikonopisac, znači da si aristokrata, i ako recimo pečeš prosfore znači da si čovek iz naroda. 

image

Dali ipak mogu da se uzmu u obzir želje samog čoveka po pitanju poslušanja?
- A kakve mogu da budu želje ako sestra naprimer nema sposobnosti? To je najvažnije. Ne gledamo na to šta čovek želi već sta može.
redjimo na finansijsku oblast. Od čega manastir živi? Na koji način uspeva da zaradi novac?
- Manastir živi od priloga vernika i od toga što oni u njemu kupuju (literaturu, sveće u crkvi). Mi imamo jednu od najbrojnijih knjižara (po broju knjiga) s crkvenom literaturom u Ekaterinburgu. Pored toga imamo i radionicu za šivenje – to je u suštini mala fabrika u kojoj šijemo naprimer delove odežde za sveštenike, koristeći pritom najsavršenije tehnologije. Sestre takodje pišu kompjuterske programe uz pomoć kojih se realizuje šivenje. To nije jednostavno jer jedan takav program nekad treba pisati mesecima. Dobijamo razne narudzbine. Radionica za ikonopisanje takodje radi narudzbine – pravi ikonostase za razne crkve iz cele Rusije, kao i ikone za pojedince. Jedan deo novca dobijamo i od prodaje suvenira.
Da li imate dovoljno novca?
- Samo neki milijarderi možda imaju dovoljno novca. A svima ostalima novac uvek nedostaje, a šta za nas da kažemo? Pomažu nam dobrotvori koji sponzorišu gradnju koja je kod nas trenutno u toku.
- Oče, kada već govorimo o novcu, može li ga i monah posedovati?
- A gde i šta će sestra kupovati za njega? Na šta će ga trošiti? Kod nas nema prodavnica na teritoriji manastira. Tako da monahu novac nije potreban jer ga manastir obezbedjuje sa svim neophodnim.
- A da li monah ima odmor, i da li mu se tada daje novac?
- Ne, naše sestre nemaju odmor. A zašto bi on bio potreban? Od čega da se odmaraju? Od duhovnog života i molitve? I kako monahinja može da odmara? Da li da prošeta po Peterburgu ili da jede sladoled? Imamo neka poslovna putovanja povezana sa nekim poslušanjima, ali odmora kao takvog nema.
- A ako sestra želi da ode na pokloničko putovanje?
- Možemo ponekad da je pošaljemo na pokloničko putovanje, ali to treba primiti kao nagradu za nešto. Eto recimo naša sestra ekonom je putovala u Svetu Zemlju jer je toliko radila cele godine da je to stvarno zaslužila.

image

- Oče, a kakav treba da bude odnos monaha prema mirjanima? Kako se vi lično odnosite prema njima?
- Naravno, monaški način života je uzvišeniji od mirskog, ali mi nemamo pravo da o sebi takao govorimo, jer mi nismo kao Antonije ili Makarije Veliki. Mi samo težimo ka tome. I zato mi s jedne strane shvatamo da je naš način života u principu bolji, ali to ne znači da treba da osudjujemo ili preziremo one koji su iz nekog razloga ostali u svetu. Bezbračni način života nije obaveznan i jedino pravi.
Što se mene lično tiče, ja čak ni ne znam kako se odnosim prema mirjanima. Volim monahe, to su moji srodnici, razumem ih i cenim. Mogu čak da kažem da sam oduševljen monasima i smatram da je to najlepši način života koji postoji.
A mirjani – njih mi je možda nekako žao. Mogu da kažem da mi je kao duhovniku teže sa mirjanima. Čini mi se da izmedju nas dolazi do neke zamene pojmova i da ljudi ne shvataju ono najvažnije. Ko je mirjanin i ko je monah? Mirjanima nekada podrazumevamo sve ljude koji žive u svetu, ali to u stvari nisu mirjani. Neocrkovljene ljude ne možemo da nazovemo mirjanima. Jer može da se zaključi da je monah – podvižnik, a mirjanin može da gleda televizor, da igra, da se opija, i tako dalje, a u stvari nije tako. Istinski mirjanin takodje treba da bude pravednik – a to je veoma teško. Porodičnom čoveku je mnogo teže da živi po jevandjelskim zapovestima nego monahu. Iako je mirjaninu lakše da živi zato što ne postavlja pred sebe tako stroge zahteve, kao monah.
Kako se sestre odnose prema mirjanima? Naravno da ih ne učimo da ih preziru i da gledaju na njih kao na drugorazredne ljude. Poštuju posebno one koji nam pomažu. Hrišćanin treba sve da voli – a u prvom redu svoju braću i sestre u Hristu.
- Oče, danas od mnogih možemo da čujemo da su savremeni monasi duhovno mnogo slabiji od svojih predaka. Šta vi o tome mislite?
- Da, zaista, naša Crkva se danas podiže iz stanja potpunog razora i uništenja. Otvara se mnogo manastira, a nema dovoljno iskusnih rukovodilaca. Ali zbog toga ne možemo monaštvo da precrtamo.
Niko ne zna, šta će se u kom manastiru desiti, gde će postojati istinski duhovni život, a gde ništa neće biti.
Mislim da naš orijentir može da bude iskustvo manastira pre revolucije koji su duhovno procvetali (kao što su Optina i Glinski manastir) i pojedinačnih podvižnika, a možemo da uzmemo i primer naše pravoslavne braće, pre svega, Grka.
- Može li monah da prelazi iz jednog u drugi manastir? Možda je bolje preći u drugi manastir nego napustiti ga u potpunosti?
- Iskustvo pokazuej da monah ili monahinja koji su prešli iz jednog manastira u drugi ne mogu da opstanu na novom mestu.
- Ali Pajsije Veličkovski je prelazio iz jednog manastira u drugi?
- I kako se sve završilo? Tako što je osnovao svoj manastir u kome je sve bilo tako kako je on smatrao da je pravilno. Znači on nije mogao da živi ni u jednom manastiru? A drugo, ne smemo uporedjivati Pajsija Veličkovskog – potpuno divnu, izuzetnu ličnost, genija svoje vrste u crkvenom i monaškom životu, sa običnim ljudima.
- Smatra se da mirjani treba da pomažu manastiru: naprimer, novcem ili sopstvenim radom. Optinski starci su u XIX veku radili veoma važno delo – tešili su mirjane, ukazivali im duhovnu pomoć i podršku. Kako treba shvatiti medjusobni odnos mirjana sa monasima i manastirom u celosti?
- Ako govorimo naprimer o poklonicima pre revolucije, onda zemljoradnici koji su dolazili u manastir nisu mogli da donesu ništa drugo sem svog rada. Oni su svojim radom mnogo pomagali manastir i kao nagradu za to su dobijali rukovodstvo, duhovnu korist i ukrepljenje u veri i blagočestivosti. I zato se ta praksa ne sme osudjivati. Kod nas u Rusiji poklonici dolaze u manastir kao u duhovni sanatorijum, gde žele da se rehabiltuju. Ako čoveka koji je došao da se rehabilituje primorate da radi, onda se to ne može nazvati pravilnim. Uopšteno govoreći ne odobravam želju da se prvi čovek koji je došao u manastir odmah primora na rad. Kod Grka postoji sledeća praksa: čovek može da živi u manastiru nekoliko dana apsolutno besplatno, a potom treba ili da nešto daruje manastiru, ili da se potrudi na dobrobit manastira.
Jednom sam kao mirjanin došao kao poklonik u jedan ženski manastir. Sećam se da su me zamolili da okrečim ogradu. Ja sam naravno sve uradio ali sam potom morao još jednom da predjem. Zatim je sestra htela da mi da neki posao, ali ja to takodje nisam znao da radim. I na kraju mi je rekla: “Da li uopšte ynaš nešto da radiš?”. Bio sam prinudjen da priznam da samo mogu da čitam u crkvi, ali za tim nije bilo potrebe. I zato samo osetio ono što oseća poklonik kada mu se tako obraćaju.
Smatram da se prema ljudima treba odnositi snishodljivo, a posebno prema inteligenciji, koja danas uglavnom ide na poklonička putovanja. Njih pre svega treba duhovno podržavati.
Istina je da se poklonici ponekad ne ponašaju kako treba – oni se iz nekog razloga uvek prave siromašnima i nikada ne žele ništa da plate.
Evo naprimer, došao je autobus na naše podvorje, gde se nalazi grob svetog pravednog Simeona i mošti sveštenomučenika Konstantina. Poklonici treba negde da noćevaju i nešto da jedu. Predložili smo im da ostanu u našoj trpezariji sa tri obroka ali su oni to odbili.
- A možda je kod vas skupo?
- Ne, nije skupo, nego su ljudi navikli na to da je u manastiru sve besplatno.
- Šta Vas, kao duhovnika manastira, danas najvipe uznemirava?
- Najveći problem, koji ne zavisi od nas, je taj što nam država ne vraća naše nekretnine. To jest naše zgrade i našu teritoriju. Crvenoarmejci su dvadeset prve godine zapoesli naš manastir, i od tada ne možemo da ih iselimo odatle. Ali ne mogu da shvatim zašto to što je ukradeno i razrušeno ne vraćaju zakonskom vlasniku, šta tome smeta? Na manastirskoj teritoriji se sada nalazi vojna bolnica a mi smo prinudjeni da arendujemo sanatorijum i tamo živimo.
Mnoge neuspehe u našem savremenom državnom životu objašnjavam time što se manastirima i crkvama ne vraća njihova imovina. Prema pravilu sedmog Vaseljenskog sabora, ako je neko od mirjana zaposeo crkvenu imovinu (bila to crkva ili druga zdanja) i ne vraća je – on se predaje anatemi. Zaključuje se da je cela naša država pod anatemom.
- Oče, a da li postoje neki duhovni problemi koji vas brinu?
- Da, postoji jedan ozbiljan problem, globalni, koji ja nikako ne mogu da rešim. Stvar je u tome da čovek koji se nalazi pod dejstvom neke strasti, recimo, uninija, gneva, ili uvrede, ne sluša ono što mu se govori. Stičem utisak da tada čovek zatvara uši, ne samo spolja već i iznutra. To nije samo monaški već i mirski problem. Hrišćanin koji se nalazi pod dejstvom strasti koje ga opijaju ne može ništa da primi.
- I na kraju pitanje: u kakvim odnosima se nalaze monasi i mirjani? Kako biste mogli da definišete te odnose?
- Recimo ovako: mi ne možemo da živimo jedni bez drugih. Koliko god da monasi govore da su mirjani neradni – mi bez njih ne možemo da živimo. Nadam se da smo i mi njima potrebni. Iako su monasi i mirjani kao dva različita sveta, ali smo jedna Crkva, jedan organizam, samo svako nosi svoje služenje.