- Oče Avraame, ljudi koji žive u svetu nisu dovoljno informisani o manastirskom životu te se stvaraju nagadjanja i pretpostavke, koje često nisu istinite. Medju mirjanima vlada mišljenje da je manastir mesto na kome je čoveku teško i fizički i moralno: monasi ustaju u pet ujutru, neprekidno se mole, iscrpljuju se radom. Kako to u stvari izgleda?
- Pre svega želim da kažem da su i porodični i monaški život veoma teški. Ako se živi po zapovestima i ako se ispunjava sve vezano za porodični život, onda on postaje istinsko nošenje Krsta, takozvana pravoslavna porodica – mnogo dece, njihovo vaspitavanje, telesne nevolje, o kojima govori apostol Pavle, i koje su veoma teške.
Monaški život nije ništa manje složen od porodičnog, ali su njegove teškoće sasvim druge vrste – mi se rešavamo jednih nevolja, i u zamenu dobijamo druge. Mirjanin ne vodi tako naporan duhovni život kao monah, ali on zato ima mnoštvo briga koje se odnose na materijalnu stranu života, naprimer sa zaradjivanjem novca. Monah odbacuje mnogobrižnost u odnosu na materijalno, i dobija slobodu da bi vodio duhovnu borbu to jest oslobadja se toga radi unutrašnjeg života.
Što se tiče neprekidne molitve mogu da kažem sledeće. Sećam se trenutka kada sam prvi put došao u crkvu posle krštenja, i kada je trebalo da prestojim celu službu i pričestim se. Želeo sam samo da se sve što pre završi. Tada nisam mogao ni da pomislim da ću čak postati sveštenik, i da će Bogosluženje postati najvažnije delo u mom životu.
- Monasi se mnogo mole i mnogo rade. Stiče se utisak da se oni ipak trude više. Da li se vaspitavanje duše u manastiru odvija kroz rad?
- Rad može da posluži kao vaspitno sredstvo, ali se nikako ne sme staviti na prvo mesto. Čovek u svetu hteo-ne hteo mora da radi više, a za molitvu mu ne ostaje mnogo vremena. Monah je dužan da svaki dan značajan deo vremena posveti Bogu. Mislim da vreme koje je posvećeno molitvi ne treba da bude manje od vremena posvećenog radu. Pored toga, prema učenju Svetog Ignjatija Brjančaninova, glavno monaško delanje je pre svega molitva i čitanje radi zadobijanja duhovne koristi, a ne fizički rad.
Zapovest apostola Pavla o neprekidnoj molitvi se ne odnosi samo na askete već i na sve hrišćane. Treba shvatiti, da svakom čoveku nezavisno od toga da li je on porodičan ili vodi asketski način života molitva uvek treba da bude na prvom mestu po značaju, jer je to najvažnije hrišćansko delo. Kroz molitvu pripremamo svoju dušu za večnost.
- A koliko sati monah posvećuje molitvi a koliko radu?
- Mi dnevno posvećujemo šest-sedam sati molitvi i čitanju a pet do sedam sati radu. Veoma pazimo da rad vremenski ne prevazidje sate posvećene molitvi. Nije tačna pretpostavka o tome da monasi sebe treba da iscrpe prekomernim radom. Rad neće biti koristan ukoliko nije potkrepljen molitvom.
- Oče Avraame, Vi ste duhovnik dva manastira: muškog i ženskog. Smatra se da je ženski manastir mnogo složeniji od muškog zbog specifičnosti ženskog karaktera. Monahinjama je teže da žive jedna s drugom, one su osetljivije, nežnije, vole da razgovaraju. Da li je istina da u takvom kolektivu ima više konflikata i intriga nego u muškom?
- Mogu da kažem da nema neke principijelne razlike izmedju monaha i monahinja. Naravno ženama je lakše da zaplaču. A da bi muškarac zaplakao treba da se desi nešto strašno. To je osnovna razlika. Naravno može se reći da žene imaju sve te karakteristike koje ste nabrojali, ali istovremeno ne može se reći da i medju muškarcima nema nekih uvreda, revnosti ili medjusobne podozrivosti. Mi smo svi ljudi sa strastima, i ljudi dolaze u manastir da se kaju, to jest da se leče i spasavaju. To je sveopšta duhovna bolnica.
Čak štaviše, ako se monah ne moli, onda često strasti u njemu počinju da deluju još jače nego u svetu. Čisto ženske ili čisto muške karakteristike u manastiru odlaze u drugi plan to jest “brišu se”. Ostaje čovek – Božija duša, koja nema pol.
- Koliko trenutno ima monahinja u Novo-Tihvinskom manastiru?
- Sto pedeset.
- Sto pedest ljudi – to je veliki kolektiv. Svi su apsolutno različiti, sa različitim karakterima. Da li izmedju sestara dolazi do svadja?
- Naravno da dolazi kako da ne. Svi smo mi živi ljudi. Ali je veoma važno da kod nas u manastiru postoji duhovno rukovodstvo. Sestre direktno rukovode takozvane starice, to jest iskusnije i trezvenije monahinje, koje se rukovode svetootačkim učenjem, i daju konkretne savete. Sveti Oci preporučuju svima u početnoj fazi da obavezno prodju život u opštežiću, jer tu izlaze na površinu sve čovekove strasti. On upravo tu upoznaje samog sebe u opštenju sa drugim ljudima. Monasi, kao kamenčići na obali mora, se medjusobno taru talasima, i postaju apsolutno glatki. A ako toga ne bi bilo, sam čovek bi zadržao svoje strasti, i ne bi čak ni podozrevao o njihovom postojanju. U manastiru je u tom smislu lakše, jer je takav način života priliči svima, dok usamljivanje posebno u naše vreme priliči veoma malom broju ljudi.
Novo-Tihvinski ženski manastir u Ekaterinburgu, poč. XX veka
- Da li se u manastiru pooštrava druženje medju monahinjama?
- Prepodobni Antonije Veliki je ovako rekao: «Imaj jednog prijatelja, najviše dva, ali je najbolje imati samo jednog prijatelja Boga».
Prijateljstvo može da bude različito. Jedno prijateljstvo podržava čoveka na tom podvižničkom putu, koji je izabrao, a drugo predstavlja projavu slabosti. Recimo, okupe se mlade sestre i počnu da praznoslove. Prema tome se odnosimo snishodljivo, znajući njihov uzrast, ali i pored svega to ne možemo da pooštrimo. Ukoliko monahinja oseća poverenje prema nekoj blagorazumnoj sestri, i odlazi kod nje da se savetuje, i ova je podržava u njenoj unutrašnjoj borbi ili nevolji, samo tada možemo da odobrimo takvo prijateljstvo. Pored toga, postoji prijateljstvo na poslušanju, ili kelejsko prijateljstvo.
Naravno hteli-ne hteli prijateljski odnosi se pojavljuju. Ali ponavljam ne podržavamo to prijateljstvo koje se temelji na nekim slabostima ili donosi štetu.
- Rekli ste da svaki čovek dolazi u manastir da se spasava, to jest da spasava samog sebe. Može se zaključiti da je u manastiru svako sam za sebe ili to nije tako? Kome monahinja može da se obrati ako joj je loše ili veoma teško?
- Ne, nije sam za sebe, ni u kom slučaju. Kome da se obrati? Ta sestra kao prvo odlazi kod svoje starice i dobija od nje neophodne pouke. U takvoj situaciji monahinji je potreban poverljiv i otvoren razgovor. Danas sestre staricama pričaju mnogo više nego što se ohrabre da kažu na ispovesti. Ako nastane neki poseban problem i ona ne uspe brzo da je razreši onda sestre obično upućuju na razgovor kod mene ili kod nastojateljice. Pored toga mi se svi zajedno molimo za tu monahinju.
Tako da se ne dešava to da neko ostane prepušten samom sebi.
Pazimo na sestre i trudimo se da ih uvek i u svemu podržavamo. Čak i ako neka ima samo tužan izraz lica trudimo se da razjasnimo šta je uzrok tome.
- To jest može se reći da u manastiru za svaku konkretnu sestru pred Bogom odgovara starica i duhovni učitelj?
- Ne odgovara samo starica. Ne znam koga da postavim na viši stepen odgovornosti: staricu, duhovnika ili nastojateljicu? U slučaju nekih teškoća nastojateljica takodje može da pozove sestru kod sebe, da porazgovara sa njom i da pokuša da je urazumi i pouči. Ovde je važno istaći da igumanija u manastiru nije samo rukovodilac, administrator, već prava duhovna majka sestrama.
- A ima li slučajeva kada se mišljenje starice razmimoilazi sa mišljenjem nastojateljice ili duhovnika?
- Ne sećam se da se tako nešto desilo, ali je to teoretski moguće. Ako se to i desi, onda se obično pitanja takve vrste rešavaju lako i brzo. Jedina prednost starice je u tome što ona bolje poznaje tu sestru. Ali u principu, kome god da se monahinja obrati, svi će joj reći približno jedno te isto, jer se svako od nas poziva na učenje Svetih Otaca a ne na svoje mišljenje.
- A da li je moguća takva situacija da sestra ima duhovnika van manastira u kome živi?
- To ne treba da bude slučaj ni teoretski, ni praktično. Moj duhovnik je bio pokojni iguman Andrej (Maškov) iz Glinskog manastira i ovako me je poučavao u mladosti: “Ako budeš slušao sve odreda, skrenućeš pameću”. U raznim manastirima je različito, i ja neću suditi ljudima koji se podvizavaju u drugim manastirima. Ali stvar je u tome da naše sestre nemaju potrebu da traže duhovnika van manastira, jer potpuno verujemo učiteljima koji su u našem manastiru.
Danas se pojavilo mnogo raznih ljudi, koji ne govore po učenju Svetih Otaca već po svome i pretenduju na duhovne darove tada kada ih nemaju. Čini mi se da su više poverenja dostojni trezveni sveštenici nego takozvani “starci”. To je velika opasnost našeg vremena. Svi žele da vide proroke i čudotvorce, a u stvari ne treba tražiti proroka-čudotvorca već trezevnog čoveka. U naše vreme je to vrednije nego bilo koje proroštvo.
Nevolja savremenosti se sastoji s jedne strane u strašnoj prizemljenosti, a s druge u preteranoj egzaltiranosti. Pravoslavni čovek ne sme da poseduje ni jedno ni drugo. I zato je veoma opasno upućivati sestre nekom drugom i dozvoliti da njima neko drugi rukovodi. To može da dovede do narušavanja jednodušnosti, koje SLava Bogu postoji u našem manastiru.
Novo-Tihvinski ženski manastir danas
- Živimo u XXI veku, ali sva monaška pravila, najveći deo literature i službenih knjiga potiču iz drevnih vremena. Koliko su danas manastiri adekvatni ili neadekvatni savremenosti?
- Ni u porodičnom ni u monaškom životu ne možemo da imamo drugu osnovu sem Hrista. I zato uvek i u svemu treba da se pozivamo na Jevandjelje. Vremena se menjaju i u tom smislu se mogu uneti neke korekcije, i čak i olakšice, koje se ne odnose na principijelne aspekte monaštva, to jest umnog delanja i poslušanja.
Treba sačuvati suštinu monaštva, a drugostepene stvari ne proglašavati za glavne. Jasno je da ako u manastir dolaze gradske devojke i njih primoravaju da se podvizavaju tako kako su se podvizavale egipatske podvižnice to može da vodi samo ka bolestima i nićemu više.
Nedavno je nekoliko sestara na čelu sa našom nastojateljicom, mati Domnikom, putovalo u grčki manastir Ormilija. Danas je to jedan od duhovno najbolje ustrojenih manastira, čiji duhovnik je poznati starac Emilijan (Vatidis). PO dolasku su im sestre pričale o manastirskom uredjenju. I meni se najviše svidela jedna stvar koja će vas verovatno začuditi. Nedavno je kod njih izgradjen konak u kome svaka sestra ima sopstevnu keliju sa tušem i toaletom. A pritom se oni podvizavaju veoma strogo – naprimer spavaju na običnim prostirkama jer nemaju krevete. Ali istovremeno imaju tuš i toalet. Kod nas nažalost toga nema.
To mi se veoma svidelo da se tamo savremenom obrazovanom inteligentnom čoveku pruža mogućnost da vodi monaški način života. To je neophodno jer je danas mnogo manje monaha koji potiču sa sela.
U suprotnom se dešava da se čovek odriče sveta i odmah se pogružava bez ikakvih podviga u takve životne uslove koji njegov život u manastiru čine potpuno neizdrživim. U najboljem slučaju, ako ima čak i angelsko trpljenje, on će se kroz nekoliko godina razboleti. A u najgorem slučaju biva prinudjen da ode iz manastira načevši pritom svoje zdravlje.
Životne udobnosti imaju veliki značaj. I ako želimo da privučemo normalne ljude, sposobne za monaški život u duhovnom smislu, treba da učinimo snishodjenje njihovoj telesnoj slabosti.
Sveto-Ignjatjevski skit Novo-Tihvinskog ženskog manastira
- Pomenuli ste grčki manastir – želim nešto s vama da porazgovaram u vezi jedne stvari. Zbog čega grčki monasi imaju gostoprimljivija i vedrija lica od naših monaha sa mračnim i grubim izrazima lica?
- Znate nas često pitaju zbog čega su naše sestre tako vesele? Očigledno postoji takva predrasuda da monah obavezno treba da bude mračan i namršten, a u stvari to uopšte nije tako. Monah kao i svaki drugi čovek treba da bude veseo ako je zadovoljan svojim životom. A zbog čega je čovek mračan? Zbog toga što ima neke probleme. Ako je čoveku sve dobro recimo u duhovnom životu onda će on logično biti veseo i radostan.
- Da, ali što više monah shvata i oseća svoje nesvršenstvo i što više vodi duhovnu borbu to se to više odražava na njegovom licu, zar ne?
- Zbog čega plašiti ljude svojim strašnim izgledom? Ne, ne treba tako. Čovek koji vodi borbu treba da održava pobedu i prirodno da bude zadovljan. Ako je monah utučen znači da trpi poraz.
- Sledeće pitanje se odnosi na pravila i poredak u manastiru, karakteristične samo za njega. Šta se ne sme raditi u vašem manastiru?
- Sestra nema pravo da bez blagoslova napušta manastirsku teritoriju. Ali nadamo se da naše sestre ne rade to ne zato što im je to zabranjeno već zato što su svesne zbog čega je to neophodno. Mi ništa ne zabranjujemo bez objašnjenja. U crkvenom Ustavu je rečeno da nisu dozvoljeni izlasci u grad a posebno ne nasamo. U grad uvek idu najmanje dve sestre zajedno – to je takodje stari monaški običaj.
Covek, došavši u manastir, predaje se u naše ruke u potpunosti i mi za njega odgovaramo. Recimo neko želi da posti strogo, ali mu mi ne dozvoljavamo ako mu šteti zdravlju. Ne zabranjujemo samo stvari koje narušavaju disciplinu već i ono u čemu se projavljuje nerazumna revnost recimo previše strog post, ili prenebregavanje poslušanja radi molitve. To jest trudimo se da čoveka vodimo putem zdravog smisla, ali ne ovozemaljskog već Jevandjelskog.
- A naprimer, da li je moguće glasno se smejati?
- Zavisi koliko glasno. Ukoliko se sestra smeje tako glasno da smeta drugima da spavaju to je naravno zabranjeno. Ali nemamo neku posebnu zabranu smeha.
- Mogu li savremene monahinje da koriste mobilni telefon?
- Ako je zbog posla, onda da, a ako nije, onda šta će im? Da zovu susetku u keliji? Ukoliko monahinja želi da se vidi sa rodjacima, onda oni obično sami dodju u manastir i posete sestru.
- Oče Avraame, da li je poklonicima dozvoljeno da fotografišu u manastiru?
- Na teritoriji manastira – da, zašto da ne? Poklonici prosto treba da se ponašaju korektno. Dešava se da ponekad fotografišu neku sestru direktno u lice jer im se čini da je produhovljeno ili nešto drugo. To već nije dobro.
- Moje sledeće pitanje je o zdravlju. Da li i monah može da se leči kod lekara ili on u svemu treba da se uzda u Boga? Šta da se radi ako se razboli?
- U slučaju da se neka sestra razboli vodimo je lekaru. A i više od toga – veoma vodimo računa o redovnim medicinskim pregledima. Čak i ako neko ne ćeli da ide kod lekara, mi ga ubedimo da je to neophodno. A kako bi bilo drugačije? Jer devojka dolazi kod nas u manastir i stavlja sve svoje poverenje u naše ruke. I u duhovnom i u fizičkom smislu. Dok je kod nas u manastiru, mi smo u potpunosti odgovorni za nju.
Po mogućnosti se trudimo da ukažemo profesionalnu pomoć sestrama u Ekaterinsburškim bolnicama. Bilo je slučajeva kada smo slali sestre u inostranstvo, ali istina za to smo morali da tražimo pomoć naših episkopa to jest mi nemamo dovoljno sredstava.
Slučajevi, kada monahu kažu: “Ti se samo moli i sve će proći samo od sebe” – su glupost i kolosalno uzdanje u samoga sebe, ja to ne mogu drgačije da nazovem.
- Oče, a od čega zavisi da li ćete nekoga primiti u manastir ili ne? Da li u manastiru postoje neka ograničenja naprimer po starosti? Da li može da postane monah čovek koji je prethodno osudjivan?
- U našem muškom manastiru je bilo bratije koji su osudjivani, ali nije ni čudo da nijedan od njih nije mogao da se zadrži. Mi smo ih primali, ali se nita nije menjalo.
- Zašto?
- Zato što on mora da se smiri, a on ima “pojmove”. A ti pojmovi ne odgovaraju onome što je potrebno u manastiru. A drugo, to su obično toliko izopačeni ljudi koji ne mogu da se naviknu na manastirski život. Oni se često veoma teško vraćaju i u normalan svakodnevni život. Sto posto sam ubedjen da takav čovek, čak i ako on sam to veoma želi, ne može da živi u manastiru.
- A koja su starosna ograničenja prilikom stupanja u manastir?
- Ako se govori o uzrastu, onda tu postoji jedno ograničenjue. I to čak ne ograničenje već osobina. Stvar je u tome da se čovek u mladim godinama lakše menja i brže prilagodjava na nove uslove. I takodje je mnogo više sposoban za prevaspitavanje. U srednjem i starijem dobu je to ne samo komplikovano, već praktično i nemoguće.
Još je za monaha u starijem uzrastu veoma važan karakter. Ako je u svetu imao manje ili više smeran karakter, onda će on i u manastiru uživati. A ako mu je karakter težak, onda će mu i ovde biti teško.
Kod nas nema takvih starosnih ograničenja, ali postoji praksa koja pokazuje da ljudi u straijem dobu teško mogu da se uklope sa drugim ljudima. Monaškjom životu najbolje mogu da se prilagode mlade devojke, a u muškom manastiru – mladići.
- A ako vam dodje žena u godinama, koja već ne može ozbiljno da radi, to jest teško da može da donese neku korist manastiru, da li ćete je primiti? I da li je ona dužna da manastiru da svoju penziju i imovinu, naprimer, stan?
- Nama je važno to koliko čovek teži ka duhovnom životu i koliko u tome uspeva. Ne obraćamo posebnu pažnju na zdravlje jer kod nas ima i veoma bolesnih mladih sestara. U principu spremni smo da prihvatimo i invalida ali ne samo zato što i on mora negde da bude. Znate kako se dešava: život je proživljen, sva zadovoljstva su prodjena, ćovek se penzionisao i negde mora da bude. Niko s takvim nastrojenjem ne sme da se prima u manastir bila to starija žena ili mlada devojka. A ako je čovek revnosan, onda ne gledamo na njegovo zdravstveno i materijalno stanje. Pored toga penzije su danas veoma male a mi trošimo mnogo višpe novca za hranu, obuku (učimo sestre grčki, liturgiku, crkvenu istoriju, dogmatsko bogoslovlje itd.). Saglasno tome, jedna penzija predstavlja četvrtinu ili petinu onog novca koji se mesečno troši na jednu monahinju.
Dakle, ako neka sestra ostaje u manastiru i mi smo zadovoljni sa njom, podvlačim da je poželjno da ono što ima (lično ona a ne rodjaci) daruje manastiru.
Takav prilog nije obavezan, ali ipak smatramo da ako čovek dolazi u manastir (nezavisno od toga da li može da radi ili ne) on treba da unese svoju leptu i da na neki način pomogne manastir. Takvo odricanje od imovine je korisno za samog čoveka i sa duhovnbe tačke gledišta.
- Ali to nije obavezan uslov za stupanje u manastir?
- Ni u kom slučaju.
- Oče Avraame, da li monah može da napusti manastir? I ako da, na kom stupnju? Da li je bilo takvih slučajeva u vašem manastiru?
- Na žalost, bilo je nekoliko takvih slučajeva medju onima koji su primili rasoforni postrig. Uopšteno govoreći kod nas u manastiru, nema mnogo napuštanja. Ali i pored svega dešavaju se pojedini slučajevi i mi naravno sve to veoma preživljavamo zato što čovek koji primi postrig postaje naš srodnik i mi se prema njemu tako i odnosimo. I zato ako neka od sestara donese odluku da napusti manastir, to se doživljava kao tragedija, ali nikoga ne možemo na silu da zadržimo. U našoj vlasti je samo da pokušamo da nagovorimo sestru da se predomisli. Ali ako ona ipak ostane pri svojoj s naše tačke gledišta pogibeljnoj odluci, mi smo prinudjeni da joj dozvolimo da ode.
Prema crkvenom pravu, takav postupak se smatra kao preljuba. Prema starim pravilima, iako se ona danas ne primenjuju, takvog čoveka bi čak trebalo nasilno vratiti u manastir i primorati ga da vodi monaški način života. Mi to naravno ne radimo.
Postoji mišljenje, da se u manastiru gubi čovekova ličnost, a talanti koje mu je Bog darovao se ne ispoljavaju, pošto za to nema mogućnosti. Šta se u stvari dešava? Da li se pri izboru poslušanja uzimaju u obzir lične čovekove želje?
- Kao prvo, treba razlikovati talenat od profesije. Ponekad svestka profesija koju je čovek dobio može jednostavno da me ne odgovara to jest da ne odgovara njegovim naklonostima i sposobnostima. Mi obraćamo pažnju prvenstveno na čovekove sposobnosti a ne na njegovu profesiju. I često se dešava da čovek upravo u manastiru otkrije svoj potencijal.
Ali treba shvatiti da ako nam je došao recimo inženjer ili radiotehničar, onda njegovi talanti u manastiru moraju negde da se razvijaju, pošto ne možemo da specijalno za njega smislimo neko poslušanje. A ponekad se dešava da se čovek bez ikakvog obrazovanja pokaže veoma sposobnim.
Postoje profesije koje su u manastiru veoma potrebne. Recimo, čovek ima muzičko obrazovanje – trudimo se da to nekako primenimo u poslušanju pojanja, likovno obrazovanje – u radionici za ikonopisanje, ali čovek opet mora i da nešto novo uči. Jedna je stvar slikati pejzaže ili portrete, a sasvim je druga stvar ikonopisati. Jedna je stvar svirati na violini, a druga je stvar pevati. To su različite stvari i teško da svaki muzičar može da postane pevač. Imamo dovoljno sestri za obična poslušanja (čišćenje podova, pranje sudova itd.).
svetu se smatra da je prestižno biti bankar, a ne radnik. Da li se to u manastiru kotira kao poslušanje?
- Kod nas nema toga da ako si ikonopisac, znači da si aristokrata, i ako recimo pečeš prosfore znači da si čovek iz naroda.
Dali ipak mogu da se uzmu u obzir želje samog čoveka po pitanju poslušanja?
- A kakve mogu da budu želje ako sestra naprimer nema sposobnosti? To je najvažnije. Ne gledamo na to šta čovek želi već sta može.
redjimo na finansijsku oblast. Od čega manastir živi? Na koji način uspeva da zaradi novac?
- Manastir živi od priloga vernika i od toga što oni u njemu kupuju (literaturu, sveće u crkvi). Mi imamo jednu od najbrojnijih knjižara (po broju knjiga) s crkvenom literaturom u Ekaterinburgu. Pored toga imamo i radionicu za šivenje – to je u suštini mala fabrika u kojoj šijemo naprimer delove odežde za sveštenike, koristeći pritom najsavršenije tehnologije. Sestre takodje pišu kompjuterske programe uz pomoć kojih se realizuje šivenje. To nije jednostavno jer jedan takav program nekad treba pisati mesecima. Dobijamo razne narudzbine. Radionica za ikonopisanje takodje radi narudzbine – pravi ikonostase za razne crkve iz cele Rusije, kao i ikone za pojedince. Jedan deo novca dobijamo i od prodaje suvenira.
Da li imate dovoljno novca?
- Samo neki milijarderi možda imaju dovoljno novca. A svima ostalima novac uvek nedostaje, a šta za nas da kažemo? Pomažu nam dobrotvori koji sponzorišu gradnju koja je kod nas trenutno u toku.
- Oče, kada već govorimo o novcu, može li ga i monah posedovati?
- A gde i šta će sestra kupovati za njega? Na šta će ga trošiti? Kod nas nema prodavnica na teritoriji manastira. Tako da monahu novac nije potreban jer ga manastir obezbedjuje sa svim neophodnim.
- A da li monah ima odmor, i da li mu se tada daje novac?
- Ne, naše sestre nemaju odmor. A zašto bi on bio potreban? Od čega da se odmaraju? Od duhovnog života i molitve? I kako monahinja može da odmara? Da li da prošeta po Peterburgu ili da jede sladoled? Imamo neka poslovna putovanja povezana sa nekim poslušanjima, ali odmora kao takvog nema.
- A ako sestra želi da ode na pokloničko putovanje?
- Možemo ponekad da je pošaljemo na pokloničko putovanje, ali to treba primiti kao nagradu za nešto. Eto recimo naša sestra ekonom je putovala u Svetu Zemlju jer je toliko radila cele godine da je to stvarno zaslužila.
- Oče, a kakav treba da bude odnos monaha prema mirjanima? Kako se vi lično odnosite prema njima?
- Naravno, monaški način života je uzvišeniji od mirskog, ali mi nemamo pravo da o sebi takao govorimo, jer mi nismo kao Antonije ili Makarije Veliki. Mi samo težimo ka tome. I zato mi s jedne strane shvatamo da je naš način života u principu bolji, ali to ne znači da treba da osudjujemo ili preziremo one koji su iz nekog razloga ostali u svetu. Bezbračni način života nije obaveznan i jedino pravi.
Što se mene lično tiče, ja čak ni ne znam kako se odnosim prema mirjanima. Volim monahe, to su moji srodnici, razumem ih i cenim. Mogu čak da kažem da sam oduševljen monasima i smatram da je to najlepši način života koji postoji.
A mirjani – njih mi je možda nekako žao. Mogu da kažem da mi je kao duhovniku teže sa mirjanima. Čini mi se da izmedju nas dolazi do neke zamene pojmova i da ljudi ne shvataju ono najvažnije. Ko je mirjanin i ko je monah? Mirjanima nekada podrazumevamo sve ljude koji žive u svetu, ali to u stvari nisu mirjani. Neocrkovljene ljude ne možemo da nazovemo mirjanima. Jer može da se zaključi da je monah – podvižnik, a mirjanin može da gleda televizor, da igra, da se opija, i tako dalje, a u stvari nije tako. Istinski mirjanin takodje treba da bude pravednik – a to je veoma teško. Porodičnom čoveku je mnogo teže da živi po jevandjelskim zapovestima nego monahu. Iako je mirjaninu lakše da živi zato što ne postavlja pred sebe tako stroge zahteve, kao monah.
Kako se sestre odnose prema mirjanima? Naravno da ih ne učimo da ih preziru i da gledaju na njih kao na drugorazredne ljude. Poštuju posebno one koji nam pomažu. Hrišćanin treba sve da voli – a u prvom redu svoju braću i sestre u Hristu.
- Oče, danas od mnogih možemo da čujemo da su savremeni monasi duhovno mnogo slabiji od svojih predaka. Šta vi o tome mislite?
- Da, zaista, naša Crkva se danas podiže iz stanja potpunog razora i uništenja. Otvara se mnogo manastira, a nema dovoljno iskusnih rukovodilaca. Ali zbog toga ne možemo monaštvo da precrtamo.
Niko ne zna, šta će se u kom manastiru desiti, gde će postojati istinski duhovni život, a gde ništa neće biti.
Mislim da naš orijentir može da bude iskustvo manastira pre revolucije koji su duhovno procvetali (kao što su Optina i Glinski manastir) i pojedinačnih podvižnika, a možemo da uzmemo i primer naše pravoslavne braće, pre svega, Grka.
- Može li monah da prelazi iz jednog u drugi manastir? Možda je bolje preći u drugi manastir nego napustiti ga u potpunosti?
- Iskustvo pokazuej da monah ili monahinja koji su prešli iz jednog manastira u drugi ne mogu da opstanu na novom mestu.
- Ali Pajsije Veličkovski je prelazio iz jednog manastira u drugi?
- I kako se sve završilo? Tako što je osnovao svoj manastir u kome je sve bilo tako kako je on smatrao da je pravilno. Znači on nije mogao da živi ni u jednom manastiru? A drugo, ne smemo uporedjivati Pajsija Veličkovskog – potpuno divnu, izuzetnu ličnost, genija svoje vrste u crkvenom i monaškom životu, sa običnim ljudima.
- Smatra se da mirjani treba da pomažu manastiru: naprimer, novcem ili sopstvenim radom. Optinski starci su u XIX veku radili veoma važno delo – tešili su mirjane, ukazivali im duhovnu pomoć i podršku. Kako treba shvatiti medjusobni odnos mirjana sa monasima i manastirom u celosti?
- Ako govorimo naprimer o poklonicima pre revolucije, onda zemljoradnici koji su dolazili u manastir nisu mogli da donesu ništa drugo sem svog rada. Oni su svojim radom mnogo pomagali manastir i kao nagradu za to su dobijali rukovodstvo, duhovnu korist i ukrepljenje u veri i blagočestivosti. I zato se ta praksa ne sme osudjivati. Kod nas u Rusiji poklonici dolaze u manastir kao u duhovni sanatorijum, gde žele da se rehabiltuju. Ako čoveka koji je došao da se rehabilituje primorate da radi, onda se to ne može nazvati pravilnim. Uopšteno govoreći ne odobravam želju da se prvi čovek koji je došao u manastir odmah primora na rad. Kod Grka postoji sledeća praksa: čovek može da živi u manastiru nekoliko dana apsolutno besplatno, a potom treba ili da nešto daruje manastiru, ili da se potrudi na dobrobit manastira.
Jednom sam kao mirjanin došao kao poklonik u jedan ženski manastir. Sećam se da su me zamolili da okrečim ogradu. Ja sam naravno sve uradio ali sam potom morao još jednom da predjem. Zatim je sestra htela da mi da neki posao, ali ja to takodje nisam znao da radim. I na kraju mi je rekla: “Da li uopšte ynaš nešto da radiš?”. Bio sam prinudjen da priznam da samo mogu da čitam u crkvi, ali za tim nije bilo potrebe. I zato samo osetio ono što oseća poklonik kada mu se tako obraćaju.
Smatram da se prema ljudima treba odnositi snishodljivo, a posebno prema inteligenciji, koja danas uglavnom ide na poklonička putovanja. Njih pre svega treba duhovno podržavati.
Istina je da se poklonici ponekad ne ponašaju kako treba – oni se iz nekog razloga uvek prave siromašnima i nikada ne žele ništa da plate.
Evo naprimer, došao je autobus na naše podvorje, gde se nalazi grob svetog pravednog Simeona i mošti sveštenomučenika Konstantina. Poklonici treba negde da noćevaju i nešto da jedu. Predložili smo im da ostanu u našoj trpezariji sa tri obroka ali su oni to odbili.
- A možda je kod vas skupo?
- Ne, nije skupo, nego su ljudi navikli na to da je u manastiru sve besplatno.
- Šta Vas, kao duhovnika manastira, danas najvipe uznemirava?
- Najveći problem, koji ne zavisi od nas, je taj što nam država ne vraća naše nekretnine. To jest naše zgrade i našu teritoriju. Crvenoarmejci su dvadeset prve godine zapoesli naš manastir, i od tada ne možemo da ih iselimo odatle. Ali ne mogu da shvatim zašto to što je ukradeno i razrušeno ne vraćaju zakonskom vlasniku, šta tome smeta? Na manastirskoj teritoriji se sada nalazi vojna bolnica a mi smo prinudjeni da arendujemo sanatorijum i tamo živimo.
Mnoge neuspehe u našem savremenom državnom životu objašnjavam time što se manastirima i crkvama ne vraća njihova imovina. Prema pravilu sedmog Vaseljenskog sabora, ako je neko od mirjana zaposeo crkvenu imovinu (bila to crkva ili druga zdanja) i ne vraća je – on se predaje anatemi. Zaključuje se da je cela naša država pod anatemom.
- Oče, a da li postoje neki duhovni problemi koji vas brinu?
- Da, postoji jedan ozbiljan problem, globalni, koji ja nikako ne mogu da rešim. Stvar je u tome da čovek koji se nalazi pod dejstvom neke strasti, recimo, uninija, gneva, ili uvrede, ne sluša ono što mu se govori. Stičem utisak da tada čovek zatvara uši, ne samo spolja već i iznutra. To nije samo monaški već i mirski problem. Hrišćanin koji se nalazi pod dejstvom strasti koje ga opijaju ne može ništa da primi.
- I na kraju pitanje: u kakvim odnosima se nalaze monasi i mirjani? Kako biste mogli da definišete te odnose?
- Recimo ovako: mi ne možemo da živimo jedni bez drugih. Koliko god da monasi govore da su mirjani neradni – mi bez njih ne možemo da živimo. Nadam se da smo i mi njima potrebni. Iako su monasi i mirjani kao dva različita sveta, ali smo jedna Crkva, jedan organizam, samo svako nosi svoje služenje.
