Свети Атанасије Велики

Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго“, 373. године.

У данашњи дан празнује се пренос његових светих моштију и чудеса од њих.

Живот и рад овог великог Светитеља, „Оца Православља„, описан је у житију светих за 18. јануар. Овде ћемо дати само прегршт духовног бисерја из пребогате божанском мудрошћу ризнице Св. Атанасија Превеликог, из његових богонадахнутих дела.

– Ово је првобитно предање и учење и вера Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве коју је Господ дао, Апостоли проповедали, и Оци очували, јер је на тој вери Црква утемељена, и онај који од ње отпадне нити јесте нити се зове хришћанин. Дакле: Тројица Света и Савршена, у Оцу и Сину и Светоме Духу богословствована, која у Себи ничега туђег ни споља помешаног нема…, него је Себи равна и нераздељива природом, и једна је њена енергија (дејство). Јер Отац кроз Логоса у Духу Светом све твори, и тако се очувава јединство Свете Тројице, и тако се Један Бог у Цркви проповеда: „Који је над свима, и кроза све, и у свему“ – (Еф. 4, 6). И то: , Над свима’ као Отац, као почетак и извор; , кроза све’ кроз Логоса; , у свему’ пак у Духу Светом. А Тројица је не само по имену и замисли речи, него истином и бићем Тројица (Посл. Серапиону I, 28).

– Свето Предање, као што су нам га Оци предали, јесте истинито учење. А доказ истинитости истинитих учитеља јесте то што једно и исто исповедају међу собом и што не поричу ништа ни у односу према себи самима ни у односу према својим Оцима. Они пак који се не понашају тако уствари су искварени и не могу се називати истинским учитељима. Тако Грци (незнабошци), који не уче једно и исто, него се међусобно не слажу, немају истинито учење, док Светитељи, као прави проповедници Истине, слажу се међу собом и не противрече сами себи. Јер, ако су и живели у разним временима, они сви теже једном истом, пошто су пророци Једнога истога Бога и пошто сагласно проповедају једну исту реч Еванђеља (О Никејском Сабору, 4).

– Што је предано вери, то се постиже не људском мудрошћу него слухом вере. Учење о Божанству не даје се у логичким доказима, него помоћу вере и смерног побожног размишљања (Посл. Серапиону I, 17. 20).

– По доброти и сили својој Бог борави у свему, а по природи Својој – изван свега (О Никејском Сабору, 11).

– Када душа скине са себе сву прљавштину греха која се разлила по њој, и чува чистом своју боголикост, тада она, просветљена њоме, као у огледалу гледа у њој лик Очев – Логоса, и у Логосу – Оца. (Против Јелина, 34).

– Отац Господа нашег Исуса Христа као најбољи Управитељ Својом сопственом Премудрошћу и Својим сопственим Логосом (Сином), Господом нашим Исусом Христом, свиме спасоносно управља и све уређује и чини како сам најбоље зна… Отац је вечним Сином Својим сву твар створио и уредио, и озарава је Својим Промислом. Логос пак Божји, као добри Логос (Син) доброга Оца, удесио је поредак у васељени спајајући супротности са супротностима и из тога извлачећи пуну хармонију. Као Божја Сила и Божја Премудрост Он покреће небо, а земљу је учврстио не наслонивши је ни на шта. Њиме је сунце постало светлосно и обасјава васељену. Од Њега месец и звезде имају своју меру светлости. Њиме се и вода држи у облацима, и дажд натапа земљу. Њиме је и море омеђено, и земља украшена разним биљем… Њиме је и човек створен мудрим и разумним, по слици Божјој… Природа створених бића и твари, пошто је створена из ничега (из небића), узета сама по себи јесте нешто трошно, немоћно и смртно. Зато да се не би сва твар као трошна и распадљива поново вратила у небиће, добри Бог, Који је сву твар створио Својим Логосом, није оставио твар да се својом сопственом природом заноси и колебa, од чега би јој претила опасност да поново утоне у небиће, него као Добар управља васељеном и подржава је у бићу Својим Логосом, Који је и сам Бог, да би твар, обасјавана управом, промислом и уредбом Логоса, могла чврсто стајати у бићу и не подвргнути се ономе чему би се могла подвргнути (тј. пропасти и небићу) када је Бог Логос не би чувао… Као што музичар, наштимовавши харфу и вешто спајајући дубоке тонове са високим и средњим, производи једну мелодију, тако и Логос, Божја Премудрост, држећи васељену као харфу, својим мигом и вољом прекрасно и складно производи свет и један поредак у свету, и на тај начин Њиме се ствара нека чудесна и (ваистину божанска хармонија (Против Јелина, 40-43, 81).

– Наш је дом црква, и у њој треба да нам је и мишљење једно и исто, јер на тај начин верујемо да ће и Господ обитавати заједно са нама, као што је рекао: „Уселићу се у њих и живећу у њима“ (2 Кор. 6, 16), и: „Овде ћу се настанити јер сам је заволео“ (Пс. 131, 14). А то , овде’ где је, ако не тамо где се проповеда једна иста вера и побожност? (Томос Антиохијцима, 1).

– Праву и истиниту веру подарио је Цркви сам Христос; њу су проповедали Апостоли, и њу су нам предали Свети Оци (Писмо Афричким епископима, 1).

– Довољна је и потпуна је она вера која је исповеђена на Никејском Сабору (тј. Првом Васељенском), да би се уништила свака нечестива јерес и да би се утврдило и подржало црквено учење (Исто).

– Свети Никејски Сабор (Први Васељенски) заиста је јавно и писмено изобличење против сваке јереси. Оци тог Сабора су исповедили веру у Оца и Сина, а додали су и веру у Духа Светога, осудивши оне који хуле на Духа Светога називајући Га створењем. Они су исповедили пуну и савршену веру у Свету Тројицу и тиме су обзнанили карактер вере у Христа и учење Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Јер постало је јасно свима, и нико од хришћана више у то не сумња, да наша вера није вера у твар, него у Једнога Бога Оца Сведржитеља, Творца свега видљивог и невидљивог, и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, и у једнога Духа Светога, Једнога Бога познаванога у Светој и Савршеној Тројици, у Коју смо и крштени и у Којој се сједињујемо са Божанством, верујући да ћемо наследити царство небеско у Христу Исусу Господу нашем, кроз Којега слава и моћ Оцу са Светим Духом у векове. Амин (Писмо Афричким епископима, 11).

– Који хуле Духа Светога и говоре да је Он створење, нека се постиде због следећег. Ако Тројица јесте Тројица, и ако је вера наша вера у Тројицу, нека кажу: да ли је Тројица увек Тројица, или је било када Тројице није било? Ако је пак Тројица вечна, онда Дух Свети није твар пошто вечито сапостоји са Логосом и у Њему јесте. Јер твари, било је времена када нису постојале. Ако је пак Дух твар, а твари су постале из ничега, онда је очигледно да је било када Тројице није било него је била Двојица. А шта је безбожније рећи него то?… Као што Син, будући увек Сином, није твар, тако и Тројица, будући увек Тројицом, ништа нема у Себи тварно, те стога и Дух није твар. Као што је увек била Тројица, тако је Она и сада; и као што је она cада, тако је увек била и јесте Тројица, и у Тројици: Отац и Син и Свети Дух (Посл. Серапиону III, 7).

– Мада није могуће схватити шта је Бог, ипак је могуће рећи шта Он није (Писмо монасима, 2).

– Бог ни у коме нема нужде; Он је довољан Себи и испуњен Собом, и у Њему се све садржи, или боље рећи – Он свему даје биће (Против Јелина, 28).

– Благодат и дар што се у Тројици даје, даје се од Оца кроз Сина у Духу Светоме. Јер као што дарована благодат јесте од Оца кроз Сина, тако и ми не можемо бити заједничари дара благодати у Духу Светоме. Јер поставши заједничари Његови, ми имамо љубав Оца, благодат Сина, и заједницу самога Духа (Посл. Серапиону I, 30).

– У Цркви треба увек одбацивати и спречавати оно што јој је страно и што изазива саблазан, а више од свега држати се мира и слоге, само под условом да вера буде здрава (тј. правилна, православна). Тада ће нас и Господ помиловати и оно што је раздељено сјединити. А када буде једно стадо, опет ћемо сви имати једнога Вођу – Господа нашег Исуса Христа (Томос Антиохијцима, 8).

– За изучавање Светога Писма и за истинско знање потребан је добар живот, чиста душа и врлина по Христу, да би тако ум, идући кроз ту врлину, могао достићи и схватити оно чега је жељан, и научити о Богу Логосу онолико колико је доступно људској природи. Јер без чистог ума и без подражавања живота Светих, нико не може схватити речи Светих (О очовечењу Логоса, 57).

– Тело је као харфа на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Душа креће тело, а она сама себе покреће, јер кретање душе није ништа друго до живот душе. За тело велимо да живи када се креће, а умире када престане да се креће, тј. када га душа напусти… Живот пак душе је Логос Божји, и она се умртвљује чим се одвоји од заједнице с Њим (Против Јелина, 32-33).

– Велики злочин чини епископ кад напушта Цркву и не води бригу о Божјем стаду. Јер отсуство пастира даје повод вуковима за напад на стадо. То су тражили Аријанци, а и сви други јеретици, да у отсуству нас пастира нађу згоду за обмањивање народа својом нечестивом науком. Ако дакле будемо бежали, какав ћемо онда одговор дати оним правим епископима, или још боље – Ономе који нам је поверио стадо, Господу нашем Исусу Христу, Сину Божјем и истинском Цару свих, Који ће судити свој земљи? (Апологија цару Констанцију, 26).

– Чаша Свете Тајне, тојест Свето Причешће Тела и Крви Христове, налази се само код законитих предстојатеља Цркве. Ту Свету Тајну имају само представници Католичанске (= Саборне, Православне) Цркве. Њу су црквене старешине примиле по црквеним канонима (правилима) и она једино припада предстојатељима (епископима и свештеницима) Католичанске (= Православне, Саборне) Цркве, и једино се они законито из ње причешћују пред народом. Јер Крвљу Христовом једино се они могу причешћивати, и нико други, тј. ниједан јеретик. Сваки који врши Причешће противно црквеној установи и правилу, наноси увреду Крви Христовој… Јер како може бити позната Чаша Христова онима који Христа не знају? И како се могу правити да поштују Чашу Христову они који Бога те Чаше срамоте (својом јересју)? (Апологија против Аријанаца, 11, 17).

– Царе, престани прогонити Цркву, и сети се да си смртан човек; убој се судњег дана и сачувај себе чистим за тај дан. Не мешај се у црквене ствари, и немој да ти нама (епископима) заповедаш о томе, него се ти пре од нас учи њима. Теби је Бог уручио царство, а нама епископима је поверио ствари Цркве. И као што се онај који твоју власт руши противи заповести Божјој, тако се бој да и ти, присвајајући себи оно што се тиче Цркве, не подлегнеш великој осуди. Јер је написано: „Дајте ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Историја Аријанаца, 41-45).

– Блажени и свети Оци наши имали су овакво владање у животу: Гоњени нису се бојали, него су показивали још већу храброст своје душе затварајући се у загушљивим и тамним местима и подносећи тамо све тегобе. Када им је пак долазило време смрти, нису бежали од ње. Они су схватили да не треба бежати од часа смрти, нити пак предухитравати оно што нам је Промисао Божји одредио, нити опет супротстављати се Његовом мудром плану („икономији“) о смрти, по ком плану су свети некада и сачувавани (од смрти), да не би поступајући дрско сами себи проузроковали страх и бојазан, као што је написано: „Дрзак на речима, сам ће себе уплашити“ (Приче 13, 3)… Избегавајући понекад смрт светитељи нису били оптуживани за бојажљивост, него су шта више били похваљивани од Господа, који вели: „Блажени прогнани правде ради“ (Мт. 5, 10)… Они су на тај начин били сачувани за свој народ, да би га поучавали, јер је по мудром плану („кат’икономиан“) Господњем било и то њихово бежање и избегавање гњева гонитељева. Бежећи, они су по Промислу Божјем били сачувани као лекари за оне којима је потребна благодат. За све пак друге, и уопште за све нас људе, важи ово правило: када нас гоне да бежимо и када нас траже да се скривамо, и да не будемо дрски да кушамо Господа, него да чекамо док не наступи одређено време смрти, или док Судија не одлучи о нама нешто што Он сматра за добро. С друге пак стране, да будемо спремни да, када нас време позове, и када нам то буде одређено, да се тада „боримо за истину до смрти“ (Сирах 4, 28). Тако су чинили и свети Мученици у време гоњења: прогањани – бежали су, и не будући пронађени – очекивали су; када су пак били откривани – онда су храбро страдали за Господа. А ако су неки од њих и сами добровољно ступали пред гонитеље, онда су то чинили не тако једноставно, него су својом мученичком смрћу потврђивали, и то је свима постајало јасно, да је та њихова ревност и то њихово добровољно предавање било од Духа Светога (Апологија о свом бекству, 17-22).

– Син Божји, Господ и Спаситељ наш Исус Христос, ради нас поставши човек и уништивши смрт и ослободивши род наш од робовања трулежи, подарио нам је уза све остало и слику анђелске светости да је имамо на земљи, тојест девичанство (παρθευία). Саборна (Православна) Црква назива оне који имају ту врлину невестама Христовим. Гледајући њих као храмове Логоса Божијег, Јелини (незнабошци) се диве; јер заиста нико није могао да оствари то честито и небеско звање него једино ми хришћани. То пак и јесте нарочито велики доказ да ми поседујемо истинско и право богопоштовање (Апологија цару Констанцију, 33).

– Међу првим анђелским девственицима и монасима био је преподобни Антоније Велики. Раздавши све родитељско имање, Антоније је сву своју љубав и све своје стварање устремио на усрдни подвиг. Радио је сопственим рукама, јер је чуо реч Св. Писма: Ко не ради, нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Оно што је зарађивао трошио је један део за хлеб, а остало је раздавао невољнима. Он се стално молио, знајући из Св. Писма да се треба молити непрекидно (Мт. 6, 6). Уопште, он је тако пазио на оно што се читало из Св. Писма, да ништа од прочитанога не упусти да падне доле, него да све држи у себи, тако да му је надаље памћење служило уместо књига (Живот Антонијев, 3).

– У почетку свог подвижничког живота Антоније је одлазио код познатих подвижника и, искрено им се подчињавајући, од свакога је учио његове посебне врлине и подвиге. Од једнога се учио радости, од другога усрдној молитви, од трећега негневљивости, од четвртога човекољубивости, од петога бдењу и неспавању, од шестога мудрости учења и речи, од седмога cтрпљивости и издржљивости, од осмога посту и лежању на земљи, од деветога кротости, од десетога дуготрпељивости. Од свих пак заједно он се учио побожној вери у Христа и њиховој међусобној и узајамној љубави. Тако испуњен свим тим, он се враћао у место свога подвизавања и онда се старао да сваку од тих врлина које је видео код подвижника стекне и оствари у себи (Живот Антонијев, 4).

– Нама је печат и тврђава вера у Господа нашег Исуса Христа (Живот Антонијев, 9).

– Најпре ово знајмо: демони (ђаволи) се не називају демонима зато што су такви створени, јер Бог ништа зло није створио, него су и они створени добрима; међутим, они су сами отпали од небеског умовања, и од тада се ваљају у земљаном блату. Они су и Јелине (незнабошце) преварили, и нама хришћанима завиде, и свашта чине да би нас спречили да се не успењемо на небо, и на тај начин стигнемо тамо одакле су они спали. Зато нам је у борби са њима потребно много молитве и подвига, да бисмо, добивши од Духа Светог дар разликовања духова, могли упознати њихове замке и избавити се од њих… Не треба се бојати демона и њихових искушења и злих помисли, које они убацују, јер се молитвама и постовима и вером у Господа они лако обарају и побеђују (Живот Антонијев, 22-23).

– Господ Христос као Бог побеђивао је демоне, а ми, научивши се од Светитеља, треба да чинимо исто што су и они чинили и да подражавамо њихову храброст, веру и начин живљења (Живот Антонијев, 27).

– Највеће оружје против ђавола је прави живот и вера у Бога (исто, 30).

– Шта је боље и правилније говорити него да Логос и Син Божји, поставши човек, није се изменио већ је остао исти и ради спасења и доброчинства људима узео на Себе тело људско, да би, узевши удела у људском бићу, учинио људе заједничарима божанске и умне природе (Живот Антонијев, 74).

– Син Божји је постао човек, да би људе учинио синовима Божјим. Он је постао Бог да би се ми обожили и постали богови по благодати (Против Аријанаца, I, 40).

– Чувајмо себе увек чистим од јеретика и расколника, и чувајмо предање Светих Отаца, а пре свега – правилну и побожну веру у Господа нашега Исуса Христа (Живот Антонијев, 89).

– Највећма се старајмо да се слажемо и сједињујемо међусобно, а пре свега да се присаједињујемо Господу нашем и затим Његовим Светитељима. (Исто, 91).

Молитвама Светог оца нашег Атанасија, Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј и спаси нас. Амин.

АКАТИСТ ПРОТИВ ЧЕДОМОРСТВА Покајни акатист за жене које су убијале децу у утроби својој

Кондак 1.

О, Јагње Божије, Које узимаш на Себе грехе света, услиши цвиљење моје и чуј о невољи срца мога, узми моје тешко греховно бреме, Ти Који си понео немоћи наше, прими оне који у покајању притичу к Теби, молећи се из дубине душе узвикујући:

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Икос 1.

Боже и Господе! Твоја је творевина, но јао мени, у рају учињени Адамов грех у мени живи и у телу, и као његова слушкиња усрдно за њега увек радим, сада Те пак молим:

Помилуј ме, Саздатељу доње природе!

Помилуј ме, Владико Небеских Сила!

Помилуј ме, Управитељу телесне творевине!

Помилуј ме, Промислитељу о свима!

Помилуј ме, која Ти сузе своје ради грехова својих приносим!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 2.

Свемилостиви Владико, како ћу смети, као гнусна грешница, приступити Теби са молитвом мојом, која сам преступила заповест Твоју, јер си ми Ти заповедио преко Мојсеја пророка Твога: Не убиј! ја сам убица, и јао, веома свирепа по сто пута, мењајући нарав, нисам дозвољавала деци својој и да за кратко време виде свет, касније се једем, ја проклета, јер сам немилосрдно лишила децу своју не толико чувстене, чак више и истинске Светлости, Господа нашега Исуса Христа, која би кроз Тајну Крштења била озарена; и ради временог телесног спокоја сам избегла више деце, још у утроби својој сам их побила. А по том се ја, помрачена овима и многим без броја греховима, уздам у милост доброте Твоје, и са слободом Ти кличем: Алилуја!

Икос 2.

Речи које Си изговорио за време живота Твога, од саме младости моје, па све до овог дана презрела сам, Господе, ходила сам по вољи срца мога, сада Ти пак у покајању вапијем:

Сведобри Спасе мој, помилуј ме, у безакоњима зачету!

Помилуј ме, у гресима рођену!

Помилуј ме, јер сам се лишила благодати Твоје!

Помилуј ме, јер нисам радила на спасењу своме!

Помилуј ме, јер сам у тузи пребивала страсти!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 3.

Добро је и прекрасно када браћа живе заједно, и један другог воли, као што си нам заповедио, Спасе наш. Они који се гневе на брата свог, кавгаџије су. Ја сам гневом својим превазишла све од почетка рођене, јер сам убица. Како да се искупим ради тога, у животу и временом живљењу, ја проклета, лишила сам живота те који су само од Тебе добили време за живот, од Дародавца живота добили право на битисање, но ја сам их у безумњу мом немилосрдно отимала још у утроби мојој, без страха Божијег супростављала сам се вољи Твојој, и благословеном Твом дару рађања деце. Ја сам својевољно отимала из Твојих Творачких руку невину децу моју и пред очима Твојим нисам се стидела да их убијам. Но судбина је њихова у десници Твојој, Господе а грех је мој увек предамном. Једино пред Тобом се кајем, и молим Те, Благи, на пут покајања управи стопе моје, да са свим покајаним грешницима вапијем ти: Алилуја!

Икос 3.

Једини, коме је позната људска немоћ и сва тешка прегрешења моја, не помени грехове младости мој, и од тајних мојих очисти ме када те призивам:

Помилуј ме, велику грешницу!

Помилуј ме, закона Божијег преступницу!

Помилуј ме, завета Твога нарушитељку!

Помилуј ме, јер сам Теби Владици моме злу плату даровала!

Помилуј ме, у покајању сам дошла Теби у једанаести час!

Помилуј ме, проклету детоубицу!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 4.

Животодавче, Цару Небески, дођи усели се у мене, гресима оскверњену и очисти ме од сваке скверни, и спаси, Благи, душу моју, да Ти спасавајући се кличем: Алилуја!

Икос 4.

Заблудех, као овца ћу пропасти, узми ме, служанку Твоју, Боже мој, удаљивши се од заповести Твојих у непроходну шуму страси и својевољности, спаси ме, својевољним гресима оптерећену:

Помилуј ме, страстима помрачену!

Помилуј ме, гордошћу опседнуту!

Помилуј ме, у завист однету!

Помилуј ме, неправдом испуњену!

Помилуј ме, јер не желиш смрти грешника!

Помилуј ме, равнодушну убицу!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 5.

Тамо где зажелиш, Свемогући Боже, тамо се и побеђују природне силе, победи у мом животу, греховну природу моју, и силу њену, која ме вуче греху, јер си Ти Творац свега и Саздатељ природе. Божанственом благодаћу Твојом, дух прав обнови у утроби мојој, и не одбаци ме од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене, и уништи с правом стављен на душу моју печат детоубице, наложен правосуђем Твојим по шестој заповести закона Твога „не убиј“ и поново установи гресима прекинут Твој вечни Завет са нама, Господе, и поврати моје пређашње врлине, које је грех потиснуо, да слободно вапијем Теби: Алилуја!

Икос 5.

Ко је толико сагрешио као ја, проклета, који грех нисам учинила, које зло нисам настанила у души мојој, но са покајањем у срцу и са сузама Ти прилазим, Сведобри Господе, кличући:

Помилуј ме, неверну служанку Твоју!

Помилуј ме, у гресима окамењену!

Помилуј ме, која мрзим ближњега!

Помилуј ме, јер га вређам речима и делима!

Помилуј ме, душом и телом скверну!

Помилуј ме, сажежене савести!

Помилуј ме, детоубицу, Ироду сличну!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 6.

Лучами благодати Твоје, Господе, Даваоче Светлости, просвети одјејање душе моје и спаси ме да радујући се завапим Теби: Алилуја!

Икос 6.

Велико је мноштво мојих сагрешења, Христе, и као ноћ мрачан је сав живот мој, но не очајавам ради милости Твоје, Спасе мој, вапијем Ти као Давид:

Помилуј ме, у лењости сав живот живим!

Помилуј ме, а молитве за грехе не вршим!

Помилуј ме, неблагодарну за Твоје добро вођење покајању!

Помилуј ме, јер закон Твој не поштујем и заповести Твоје сачувавала нисам!

Помилуј ме, јер сам свет и све светско заволела!

Помилуј ме, јер у светској сујети пролазе дани века мога!

Помилуј ме јер сам се законима светским повиновала и гнушала се благословеног Тобом рађања деце, учинивши детеубиство!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 7.

На небо подижем очи моје к Теби, Слово Божије, но смртна природа моја ме вуче доле, Спасе мој. О, Саздатељу неба и земље и свега, што је на њима! Упути ме ка горњем да о њему мислим и творим, да Ти свагда победно, срцем и устима кличем: Алилуја!

Икос 7.

Имам лукаво око испуњено сваком нечистотом, прелешћу овог света потпуно је прелешћено, због тога Те молим, Свеблаги, отвори очи моје да не гледају сујету, да Ти молебно кличу:

Помилуј ме, осећам жеђ да Ти верно послужим!

Помилуј ме, желим Ти се поклонити у духу и истини!

Помилуј ме, и прими сузе покајања мога као жртву за грехе моје Теби принесену; опроштај за убиство деце моје од тебе молим!

Помилуј ме, избављење од страсти мојих од тебе очекујем!

Помилуј ме, јер неутешно плачем ради тешких и смртних сагрешења мојих!

Помилуј ме, убицу која се повинује суду Божанском и људском!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 8.

Поштеди ме, Господе, Спасе мој, Који си дошао у свет да грешнике спасеш, ја сам од свих гнуснија, но молим Те, Свемилостиви Боже мој, приклони се на милост ради доброте Твоје, услиши срдачне уздахе моје, прими источнике суза мојих, топле душевне молитве, Спасе мој, да ти кличем: Алилуја!

Икос 8.

Разбојничке зле помисли нападоше на мене, савест ми је заспала, јао мени, светле одежде дане ми при крштељу моме, лишила сам се ради гнусних дела мојих, одбачена сам јер сам чедоморство учинила, нага у врлина до сада пребивам, због тога веома се трудим да подигнем очи моје горе, оборене доле ради мноштва немилсрдих дела учињених пред Тобом, Господе, и тако Ти вапијем:

Помилуј ме, смртни грех сам учинила!

Помилуј ме, јер сам до сад у гресима била!

Помилуј ме, јер сам сваке гадости препуњена!

Помилуј ме, јер сам у против природне пороке заплетена!

Помилуј ме, јер чистоту девства свога нисам сачувала!

Помилуј ме, јер сам се благочестивог материнства лишила!

Помилуј ме, јер сам из утробе своје пре времена дете своје избацила!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 9.

Даруј ми потоке суза мојих, Боже мој, да плачем ради грехова мојих, и тако, радујући се вапијем: Алилуја!

Икос 9.

Тело сам моје осквренила тајним гнусобама и душу моју на сваком месту помрачивала делима мојим, немоћно ми је тело, немоћна је и душа моја. Ка Теби Једином Незлопамтивом, Милосрдном Судији и Богу моме припадам, молећи се:

Помилуј ме, убицу, јер успомена на судбину одбачене деце моје доводи ме до страха и ужаса и неизрециво удивљење: како, Милосрдни Господе и Судијо Праведни, трпиш и чиниш ми добро, за Ад приправну све до овога дана и часа, који увек очекујеш моје покајање!

Помилуј ме, која нисам само једном сагрешила, да бих се исправила, поново се враћам гресима, као пас на своју бљувотину!

Помилуј ме, многобројна убиства сам починила!

Помилуј ме, јер сам без страха Божијег и материнске љубави према деци, но са свирепошћу дивљег звера растрзала сам децу своју!

Помилуј ме, јер сам по вољи својој грехе своје чинила!

Помилуј ме, јер се дух мој мрским помислима оскрнави!

Помилуј ме, јер сам греховни живот свој кроз све дане проводила!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 10.

Рањена прелешћу света и преклонивши колена пред њим, изабрала сам пагубни пут његовог мрског закона, заборавивши обећање које сам дала при св. крштењу, и чинећи један за другим своје преступе, како ме је учио свет, на крају, ја сам достигла висину смртних грехова, - чедоубиство, о обраћам Ти се, Оче, отвори ми, Боже мој, хитам да ти на крају живота мога принесем жртву хвале, вапијући: Алилуја!

Икос 10.

Грабљивци, убице, лопови и сви не покајани грешници неће наследити Царство Божије. Ја сам са сваком неправдом и са сваким грехом оскрнавила душу моју, ради те духовне беде моје, притичем Ти кличући:

Помилуј ме, у Новом Завету благодатног царства Твога рођену!

Помилуј ме, у Цркви сазданој Тобом уцрквњеновљену!

Помилуј ме, даровима Духа Светога запечаћену!

Помилуј ме, Твојим Пречистим Телом и Животворном Крвљу вођену!

Помилуј ме, у Христу сам крштена у Христа сам обучена!

Помилуј ме, приносим Ти сва благодарења, јер ме отпалу и порочног живота избављаш!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 11.

Даруј ми дух целомудрија, Господе и Владико живота мога, јер сам се од саме младости моје лишила врлине, сву себе сам ставила у службу страсти, дух и душу оскрнавила и тело раслабила. Боже доброте и милосрђа! Не гнушај се да ме очистиш, веома гнусну грешницу, саздање Твоје ја јесам, помилуј ме, очисти ме од сваке скверни тела и духа и удостој ме да Ти са смелошћу певам: Алилуја!

Икос 11.

Очекивања срца мога, полажу у Тебе наду, не одбаци, Господе, не посрами ме пред анђелима и људима на праведном и Страшном Суду Твом, не осуди ме тада по делима мојим, но по милости Твојој опрости све грехове моје, која Ти вапијем:

Помилуј ме, да би имала чисто срце!

Помилуј ме, јер сам од демона заробљена!

Помилуј ме, у гресима рођену, крштењем омивену и опет као свиња у безакоње палу!

Помилуј ме, јер су се ране грехопадија душе моје усмрдиле!

Помилуј ме, у тешко и смртно грехопадије моје, у униније и у очајање палу!

Помилуј ме, сваки сам грех учинила и сваке казне сам достојна!

Помилуј ме, Саздатељу мој, и у покајању, прими ме палу!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 12.

Ширином љубави Твоје, Боже мој, покриј све грехове безакоња мога, примивши покајање моје, да Ти у љубави свагда кличем: Алилуја!

Икос 12.

Младост моја прође у безумљу моме, све живљење моје поживех у гресима, у лењости и небризи за покајање, но старост моја и страх од ужасне смрти и неминовног Суда Твога приведе ме покајању. Не одбаци ме, Спаситељу мој, која сам дошла у једанаести час у Очево наручје Твоје и у покајању Ти кличем:

Помилуј ме, јер крв невине деце моје вапије к Теби, сведочи о свирепости мојој!

Помилуј ме, Боже мој, Који си по природи Тројичан!

Помилуј ме, Господе, у милосрђу предивни!

Помилуј ме, Владико, Који дуго трпиш сагрешења наша!

Помилуј ме, Цару Свети, Који исцељујеш немоћи!

Помилуј ме, у љубави обилни, и очајне грешнике загреваш љубављу Својом!

Помилуј ме, Свемогући, Који носиш немоћи наше!

Господе мој, Господе, Радости моја, помилуј ме, палу!

Кондак 13.

Има се јавити знамење Сина Човечијег на Небесима, у онај дан Страшног и Другог доласка Судије живима и мртвима, Пречесни и Животворни Крст Сина Божијег. Тада ће заплакати сва племена земна. О, Исусе Христе, Спаситељу и Судијо наш и Цару свих! Дај ми пре овог дана сузе покајања да усплачем топло ради мојих злих и пагубних дела, којима сам душу моју омрзла и Твоју Пречисту Крв Завета Твога увредила горко! Да тада са анђелима, и са свима светима и праведнима Теби певам: Алилуја, Алилуја, Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва прва

О, Владико, Господе Исусе Христе, Сине Божији! Премного је доброте Твоје, нас ради људи и ради нашега спасења, обукао си Се у тело и распео и погребен био, и Твојом крвљу си обновио трулежну природу нашу, прими ради грехова мојих покајање и услиши речи моје: сагрешила сам, Господе, небу и пред Тобом, речју и делом, душом и телом, и у мислима ума мога заповести сам Твоје преступила, нисам послушала заповести Твоје, прогневила сам Доброту Твоју, Боже мој, но пошто сам створење Твоје не очајавам ради спасења, но ка безмерном Милосрђу Твоме усуђујем се прићи и молити се Теби: Господе! у покајању ми дај скрушено срце и прими ме, која Ти се молим, и дај ми мисао добру, дај ми мисао да исповедам грехе моје, дај ми сузе умиљења, Господе, дај ми да по благодати Твојој положим добар темељ. Помилуј ме, Боже, помилуј ме, палу и помени ме грешну служанку Твоју у Царству Твоме, сада и увек и у векове векова. Амин.

Молитва друга

О, Боже, Премилосрдни Христе Исусе, Искупитељу грешних, ради спасења рода људског, Ти си оставио, Свемилостиви, преславна Небеса и уселио си се у долину ову плачевну и многогрешну, Ти си ставио на Божанствена рамена Твоја немоћи наше, и понео си болести наше; Ти, о Страдалче Свети, мучен би за грехе наше, и због тога ми ка Теби, Човекољубче, узносимо наше смирене молбе: прими их о Преблаги Господе, спусти се ка немоћима нашим и грехове наше не помени, и одврати од нас гневну намеру да нас казниш ради грехова наших. Твојом Свечесном крвљу обновио си палу природу нашу, обнови, Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, и нас, који смо у трулежи грехова наших, и утеши срца наша радошћу свеопроштаја Твога. С вапајом и безмерним сузама раскајана припадам к стопама Твога Божанственога милосрђа: очисти нас све, Боже наш, Божанственом благодаћу Твојом од свих неправди безаконог живљења нашег. Да у светињи Твога човекољубља узвеличам Свесвето Име Твоје, са Оцем, и Преблагим, и Животворним Духом, сада и увек, и у векове векова. Амин.

Молитва Пресветој Владичици Богородици

Отвори нам двери милосрђа, Благословена Богородице, да не погинемо ми који се у Тебе надамо, но да се Тобом избавимо од беда, јер си ти спасење рода хришћанскога.

Радуј се, Једина Пречиста Мати, Јединог Саздатеља, Господа, Бога и Спаса нашега, Исуса Христа! Буди ми Посредница у дан страшног испитивања, када предстану престолу Нелицемерног Судије, како би се огњене претње од мука избавили, молитвама Твојим, Једина Благословена.

(поклон и отпуст)

Пресвета Богородице, спаси нас!

Молитва верујуће матере ка Милосрдном Господу имајући у виду да је побила душе у утроби својој

Помени, Човекољубче Господе, душе које су изишле из слугу Твојих деце, која су умрла у утроби православних матера неочекивано умрла, нехотимично или ради тешког побачаја, или ради неке неопрезности, или намерно погубљених и због тога нису примили Свето Крштење. Крсти их, Господе, у мору доброте Твоје и спаси неизрецивом благодаћу Твојом, а мени, грешној (име), која сам извршила убиство детета у утроби мојој, опрости и не лиши Твога милосрђа. Амин.

Боже, милостив буди мени, грешној. (земни поклон)

Господе, помилуј децу моју која су умрла у утроби мојој, ради вере и суза мојих, ради милосрђа Твога Божанственога.

Молити се за опроштај греха цео живот. Сваког понедељка читати цео акатист до краја живота. Свакодневно читати молитве на крају акатиста (прву и другу) са земним поклоном до краја живота. Палити свећу за чедо (чеда) до краја живота. Давати милостињу за те душе.

са благословом његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија,АКАТИСТИ, приредио Мирко И.Нанић,издаје Србска Православна Заједница – Шид, л.Г.2004.

Десет заповести Закона Божијег

1. Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене.

2. Не прави себи идола нити каква лика, немој им се клањати нити им служити.

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свога.

4. Ceћaj се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме.

5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

6. Не убиј.

7. Не чини прељубе.

8. Не кради.

9. Не сведочи лажно на ближњега свога.

10. Не пожели жене ближњега твога, не пожели дома ближњега твојега, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарета његовог, ни какве стоке његове, и уопште ничега, што припада ближњему твојему.

Десет заповести Божијих биле су смештене на двема таблицама, јер се на њима садрже два вида љубави: љубав према Богу и љубав према ближњем.

Указујући на та два вида љубави, Господ Исус Христос је на питање, каква заповест је изнад свих у закону, рекао: "љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и та: љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци" (Мат. 22, 37-40).

Ми смо дужни да љубима Бога пре свега и више од свега, јер Он је наш Творац, Промислитељ и Спаситељ - "Њим ми живимо, и крећемо се, и јесмо" (Дела Ап.17, 28).

Затим је дужна да следи љубав према ближњему, која служи као израз наше љубави према Богу. Ко свог ближњега не љуби, тај и Бога не љуби. Св. апостол Јован Богослов разјашњава: "Ко говори: "ја љубим Бога", а мрзи брата (тј. ближњег) својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега не види" (1 Јован. 4, 20).

Љубећи Бога и ближње, ми тиме показујемо и истиниту љубав према самима себи, јер истинита љубав према самом себи се и састоји у испуњењу наших обавеза према Богу и ближњима. Она се испољава кроз бригу о својој души, у очишћењу себе од грехова, у подчињавању тела духу, у ограничавању личних потреба. Ми смо дужни да чувамо своје здравље и да се бринемо о развићу својих душевних сила и способности, да би боље испољили своју љубав према Богу и ближњима.

На тај начин, љубав према себи не мора бити испољена на уштрб љубави према ближњему. Напротив. Ми смо дужни да љубав према себи приносимо на жртву љубави према ближњима. "Од ове љубави нико нема веће, да ко положи душу своју (тј. жртвује живот свој) за пријатеље своје (ближње своје) (Јован 15, 13). А љубав према себи и љубав према ближњима треба да буде принешена на жртву љубави према Богу. Господ Исус Христос је о томе говорио овако: "Који љуби оца или матер више, него Мене, није достојан Мене; и који љуби сина или кћер више, него Мене, није достојан Мене; и ко не узме крст свој (тј. ко одбацује од себе све животне тешкоће - лишавања, страдања и искушења која шаље Господ, ииде лаким, безаконим путем) и не пође за Мном, тај ниједостојан Мене". (Мат.10, 37-38).

Ако човек пре свега љуби Бога, тада природно - он не може не љубити, оца, мајку и децу, и све ближње своје; и та љубав ће бити освећена Божанском благодаћу. А ако човек љуби некога од њих, без љубави према Богу, тада таква љубав његова може бити чак преступна, на пример, такав човек због среће љубљеног друга може лишити среће друге, бити према њима неправедан, суров и сл.

И тако, цео Закон Божији и држи се на двема заповестима љубави, али због тога, да би имали јаснију представу наше дужности према Богу и ближњему, оне су подељене на 10 заповести. Дужности наше према Богу излажу се у прве четири заповести, а дужности према ближњима - у задњих шест заповести.

О првој заповести Закона Божијег

Аз сем Господ Бог твои: да не будут тебје бози инии, разве Мене.

Ја сам Господ Бог Твој, немој имати других богова осим Мене,

 Аз - Ја; да не будут тебје - немој имати, да немаш; бози - богови; инии - други; разве Мене - осим Мене.

Првом заповешћу Господ указује човеку на Самога Себе и налаже нам да поштујемо Њега - Јединог Истинског Бога. Осим Њега, никоме не треба давати Божанствено поштовање.

Име "Господ", потиче од речи "господарити"; име "Бог", је од речи "богат у милости", "благи"! Као свемогућ, Бог заповеда; као милосрдан, Он открива Самога Себе и Своју свету вољу. Због тога, да би поштовали Господа Бога, ми треба да познајемо Њега, тојест да се учимо Богопознању.

Богопознање је најважније од свих знања. Оно чини прву и најважнију нашу обавезу. Сва научна човечанска знања, ако нису осветљена светлошћу богопознања губе своје истиниско значење, свој смисао и свој циљ. Уместо добра таква знања уносе у живот много зла.

За задобијање Богопознања тј. због тога да би се научили да познајемо истинитог Бога, ми смо дужни да:

1. Читамо и изучавамо Свето Писмо (Логоса Божијег), који нам саопштава истинито и савршено познање о Богу.

2. Читамо дела Светих Отаца и Учитеља цркве - што је неопоходно за правилно поимање Св. Писма и чување себе од изврнутог, неправилног поимања.

3. Што је могуће чешће посећујемо храм Божији, јер све службе црквене, које се у њој савршавају, представљају прегледно учење о Богу и делима Његовим.

4. Слушамо проповеди пастира и читамо књиге религиозно - моралног садржаја.

5. Изучавамо творевину Божију - природу, а такође и историју људског рода, који нам јављају дивна дела промисла Божијег.

Ова заповест налаже на нас и одређене дужности Богопоштовања. Ми смо дужни:

1. Да верујемо у Бога, тојест да имамо искрено и тврдо убеђење у Његово постојање.

2. Да ходимо пред Богом, тојест да се увек сећамо Бога и да све чинимо тако, као да смо пред очима Божијим (да поступамо опрезно) а, заједно са тим, да не заборављамо, да Бог види не само наша дела, већ и наше помисли.

3. Да се надамо на Бога, да љубимо Бога и повинујемо се Богу, увек да будемо спремни да деламо то, што Он заповеда, и да не ропћемо, када Он не чини са нама, оно што ми сами желимо. Јер само Један Бог зна, шта и када да нам да - шта нам је корисно и шта штетно.

Највиша форма љубави према Богу је усрдно поштовање, или страх Божији, тојест бојазан да се удаљимо од Бога, кроз наше грехе.

4. Да се поклањамо Богу, прослављамо и захваљујемо се Господу Богу, као Творцу, Промислитељу и Спаситељу нашем, сећајући се свих Његових дарова и милости према нама.

5. Без бојазни да исповедамо Бога, тојест пред свима да признајемо, да је Он наш Бог, и да се не одричемо своје вере, макар за то исповедање и пострадали и чак и умрли.

Греси против прве заповести:

1. Безбожје, када људи сасвим одричу биће Божије. Такве људе пророк Давид назива безумним: "рече безумник у срцу свом: нема Бога" (Псал.13, 1).

2. Многобожје, када уместо Јединог, истинитог Бога, признају многа тобожња божанства.

3. Неверје, када људи, признајући биће Божије, не верују Његовом Божанственом Провиђењу и Откровењу.

То неверје често потиче од неправилног образовања и васпитања, од гордости и уображености, од повођења за ружним примерима, од потцењивачког односа према руководству Цркве и од греховног живота.

4. Јерес, када људи смишљају или праве учења, противна Божанственој истини, или упорно и намерно изврћу Божанствену истину.

5. Раскол, тојест својевољно удаљење (одвајање) од јединства Богопоштовања – од јединства са Православном Црквом.

6. Богоодступништво, када се људи одричу од истините вере, бојећи се прогоњења, исмевања, или ради било каквих земаљских рачуница, или због поводљивости лажним учењима.

7. Очајање, када се људи, заборавивши на бесконачно милосрђе Божије, не надају да добију од Бога помоћ и спасење. Најстрашнији пример очајања представљају самоубице.

8. Чаробњаштво, када се људи, остављајући веру у силу Божију, окрећу к разним тајним и злим силама.

9. Сујеверје, када верују у било коју обичну ствар, приписујући јој надприродну силу.

10. Лењост у молитви и у сваком богоугодном делу.

11. Љубав према стварима више него према Богу.

12. Човекоугађање, када се брину више да угоде људима, него Богу.

13. Човеконадање, када се надају више на себе, или на друге људе, него у милост и помоћ Божију.

Ова заповест Божија није у супротности са нашим дугом да поштујемо свете ангеле и свете угоднике Божије и да им се молимо, јер ми њих не поштујемо као Самог Бога, већ као верне служитеље Божије, који су својим животом угодили Богу. Св. Ангели и угодници Божији блиски су Богу и могу бити наши помоћници у молитви пред Господом Богом. Ми смо дужни да молимо њихову помоћ и заступништво са тврдим уверењем, да ће Господ ради њих брже, услишити и наше грешне молитве. Логос Божији говори: "молите се Богу једни за друге, да оздравите; много је моћна усрдна молитва праведника. (Јак. 5, 16)". "А Бог није Бог мртвих него живих, јер су Њему сви живи." (Лук. 20, 38).

О другој заповести Закона Божијег

2. Не сотвори себје кумира и всјакаго подобија, елика на небеси горе, и елика на земли низу, и елика в водах под землеју: да не поклонишисја им, ни послужиши им.

Не прави себи идола нити каквог лика, који је на небу горе, који је на земљи доле, и који је у водама под земљом; не клањај им се и не служи им.

Не сотвори - не прави; кумир - идол, којег поштују уместо Бога; всјакаго - било ког; подобије - изображење (нацртано или направљено од дрвета, камена, метала); елика - који је, што је; низу - доле; под землеју - под земљом, тј. испод земљине површине, испод брегова.

Другом заповешћу Господ Бог забрањује идолопоклонство, тојест забрањује да се због поштовања праве себи кумири или идоли, или да се поштују слике или прикази онога, што ми видимо на небу (сунца, месеца, звезда), и што се налази на земљи (растиње, животиње, људи), или се налази у водама (рибе). Господ забрањује поклањање и служење идолима, уместо истинитом Богу, као што чине незнабожци.

Са забраном поклањања идолима и кумирима, никако не треба мешати православно поклањање светим иконама и моштима, што нам често пребацују протестанти и разни секташи. Поштујући свете иконе, ми њих не сматрамо боговима или идолима, оне су за нас само прикази (изображења), образ Бога, или ангела, или светитеља. Реч икона је грчка и значи образ. Поклањајући се иконама и молећи се пред иконама, ми се не молимо "материјалној икони" (тј. боји, дрвету, или металу), већ Ономе, Ко је на њој приказан. Свако зна, колико је лакше обратити своју мисао к Спаситељу, када може да види Пречисти Његов Лик, или Крст Његов, него када је пред њим празан зид или пећ.

Свете иконе су нам дате због усрдног сећања на дела Божија и свете Његове, због усрдног узношења наших мисли к Богу и Његовим светима. Кроз то, загрева се наше срце љубављу према нашем Творцу и Спаситељу. Свете иконе за нас су исто што и свете књиге, само уместо словима - написане, лицима и стварима.

Још у Старом Завету Мојсије, кроз ког је Богом дата заповест, забранио је идоле, и у исто време добио је од Бога наредбу да постави у Скинији (тј. у молитвеном јеврејском храму) златна свештена изображења херувима на поклопцу Ковчега Завета. Господ је рекао Мојсију: "начини их на оба краја поклопца... Тамо Ја ћу се откривати теби и говорити са тобом изнад поклопца, између два херувима, који су над ковчегом откровења, о свему, што ћу заповедати кроз тебе синовима Израиљевим" (Изл. 25, 18, 22). Господ је наредио Мојсију такође да истакне изображења херувима и на завеси, која раздељује Светилиште од Светиње над Светињама, и на унутрашњој страни висећих (од скупоценог вуненог материјала) покривала, која су покривала не само горњи део, већ и странице Скиније (Изл. 26, 1-37).

У храму Соломоновом биле су такође и скулптуре и нашивена изображења херувима и на свим зидовима и на црквеној завеси (3 Цар. 6, 27-29; 2 Књ. Днев. 3, 7-14). И обновљени су били херувими на поклопцу Ковчега Завета (2 Књ. Днев. 3, 10). Када је храм био готов "слава Господња (у виду облака) напунила је храм" (3 Цар. 8, 11). Изображења херувима била су благоугодна Господу, и народ, гледајући на њих, молио се и клањао.

Изображења Господа Бога у Скинији и у храму Соломоновом још увек није било, јер у току веће половине старозаветног живота људи нису били достојни да виде Господа. Није било изображавања старозаветних праведника, јер тада људи нису били још искупљени и оправдани (Римљ. 3, 9, 25; Мат. 11, 11).

Сам Господ Исус Христос послао је чудесно изображење Свог Лика ефеском кнезу Авгару: такозвани, нерукотворени образ. Помоливши се пред нерукотвореним образом Христовим, Авгар се исцелио од неизлечиве болести.

Св. јеванђелист Лука, лекар и живописац, писао је и оставио, по предању, после себе иконе Божије Мајке. Неке од њих налазе се данас и у Русији.

Многе од светих икона Господ је прославио као чудотворне. Изображење животиња на иконама, чак и ђавола, не скрнави свете иконе, ако је неопходно за прегледно изображење историјског догађаја. Као што ни њихово помињање не скрнави Свето Писмо.

Такође, не противуречи другој заповести поштовање светих моштију. У светим моштима ми поштујемо благодатну силу Божију, која дејствује кроз мошти светих.

За нас, хришћане, идолопоклонство, у том виду, ком се предају незнабожци - није могуће. Али зато, уместо грубог идолопоклонства, међу нама постоји много тананије идолопоклонство. А такво идолопоклонство односи се на служење греховним страстима, какве су: користољубље, стомакоугађање, гордост, сујета итд.

Користољубље, то је стремљење ка стицању богатства. Апостол Павле говори, "користољубље је идолослужење" (Колош. 3, 5). За користољубивог човека богатство постаје идол, којем он служи и поклања му се више, него самом Богу.

Стомакоугађање, то је лакомство, преједање и пијанство. О таквим људима, који више од свега удовољавају потреби да једу и пију, апостол Павле говори; "њихов Бог - је стомак" (Филипљ. 3, 19).

Гордост и сујета. Горди и сујетни човек неизмерно високо мисли о својим вредностима - уму, лепоти, богатству. Горди поштује једино самог себе. Своја знања и жеље он поштује више од врховне воље Самог Бога. Са презиром и подсмехом он се односи према мишљењима и саветима других људи и не одриче се својих погледа, колико год они били лажни. Горди и сујетни човек од самог себе (како за себе тако и за друге) чини идола.

Забрањујући ове танке пороке идолопоклонства, друга заповест самим тим налаже следеће врлине (добродјетељи): некористољубивост и дарежљивост; уздржање, пост и смирење.

О трећој заповести Закона Божијег

Не приемли имене Господа Бога твојего всуе.

Не изговарај име Господа Бога твојега узалуд.

 Не приемли - не употребљавај, не изговарај; всуе - узалуд.

Трећа заповест забрањује де се изговара име Божије, узалуд, без дужног усрдног поштовања. Име Божије се употребљава узалуд, када се изговара у празним разговорима, лакрдијама и играма.

Она забрањује уопште, лакомислен и необазрив однос према имену Божијем, та заповест забрањује грехе који потичу од лакомисленог односа према Богу, без страхопоштовања. Такви греси су:

заклињање, тј. лакомислено употребљавање клетви у обичним разговорима;

богохулство - дрске речи против Бога;

хуљење на веру - када се о светим предметима говори као од шале или са подсмехом;

кршење обећања датих Богу, преступање заклетве и лажна заклетва именом Божијим.

Име Божије мора се изговарати са страхом и усрдним поштовањем, у молитви, у учењу о Богу и у законитој клетви, или заклињању.

Закониту клетву, испуњену усрдним поштовањем - ова заповест не забрањује. Сам Бог је употребио клетву, о чему спомиње апостол Павле у посланици Јеврејима, говорећи: "Јер се људи куну већим, и клетва потврђује речено и окончава сваки њихов спор. Зато и Бог, желећи да што поузданије покаже наследницима обећања неизмењивост Своје воље, послужи се клетвом" (Јевр. 6, 16-17).

О четвртој заповести Закона Божијег

4. Помни ден субботнии, јеже свјатити јего: шест днеи делаи, и сотвориши в них всја дела твоја, в ден же седмии, суббота, Господу Богу твоему.

Cећаj се дана суботњег, да га проведеш свето: шест дана ради и сврши све своје послове, а дан седми - дан одмора, субота, да буде посвећен Господу Богу Твојему.

Јеже - да га; свјатит - светити, посвећивати на служење Богу, на света и угодна Богу дела; шест днеи делаи - шест дана се труди, ради; и сотвориши в них - и делај у току њих; всја дела твоја - све послове своје.

Четвртом заповешћу Господ Бог заповеда да се шест дана ради и занима својим делима, каква ко већ има; а седми дан посветити служењу Богу, светим и Њему угодним делима.

Света и Богу угодна дела су: брига о спасењу своје душе, молитва у храму Божијем и код куће, изучавање Закона Божијег, просвећење ума и срца корисним спознајама, читање Светог Писма и других душекорисних књига, благочестиви разговори, помоћ сиромашнима, посећивање болесних и заробљених у тамници, утешење ожалошћених и друга добра дела.

У Старом Завету празновао се седми дан недеље - субота (што на древно-јеврејском значи "одмор, покој") - у сећање на то како је Господ Бог створио свет ("а седми дан Бог почину од дела стварања"). У Новом Завету, од времена св. апостола, почела се празновати недеља као први дан седмице, у спомен на Васкрсење Христово.

Под именом седмог дана треба подразумевати не само недељни дан већ и друге празнике и постове, које је установила Црква, као што су се и у Старом Завету под суботом подразумевали и други празници (празник Пасхе, Педесетница, Кушчеј и др.).

А највећи хришћански празник, "празник над Празницима и Слава над славама"- је Светло Васкрсење Христово, које називамо Светом Пасхом, која се празнује у први недељни дан после пролећног пуног месеца, у периоду од 22 марта (4 апр. по новом), до 25 априла (8 маја по новом).

Затим следе велики празници, такозваних дванаест празника, установљених у част и славу Бога и Господа нашег Исуса Христа и Пречисте Његове Мајке Дјеве Марије:

1. Рождество Пресвете Богородице - 8 септ (21 септ. по новом).

2. Ваведење у храм Пресвете Богородице - 21 новембра (4 дец. по новом).

3. Благовештење, тј. ангелско јављање Пресветој Дјеви Марији да ће се од Ње оваплотити Син Божији - 25 марта (7 апр. по новом).

4. Рождество Христово - 25 децембра (7 јан. по новом ).

5. Сретење Господње - 2 фебруара (15 феб. по новом).

6. Крштење Господње (Богојављење) - 6 јануара (19 јан. по новом).

7. Преображење Господње - 6 августа (19 авг. по новом).

8. Улазак Господа у Јерусалим (Цвети) - последње недеље пред Пасху.

9. Вазнесење Господње - четрдесетдана после Пасхе.

10. Силазак Светог Духа на апостоле (Педесетница), или дан Свете Тројице - у педесети дан после Пасхе.

11. Воздвижење Крста Господњег - 14 септембра (27 септ. по новом).

12. Успење Божије Мајке -15 августа (28 авг. по новом)

Од осталих празника највише поштујемо:

Обрезање Господње (Нова година по ст. кал.) - 1 јануар (14 јан. по новом).

Покров Божије Мајке -1 октобра (14 окт. по новом).

Икону Казанске Божије Мајке - 22 октобра (4 нов. по новом).

Рождество Јована Крститеља - 24 јуна (7 јула).

Усековање главе Јована Крститеља - 29 августа (11 септ. по новом).

Св. Првоврховне Апостоле Петра и Павла - 29 јуна (12 јула по новом).

Св. Апостола Јована Богослова - 8 мај (21 мај по новом) и 26 септ. (9 окт. по новом).

Св. Чудотворца Николаја - 9 мај (22 мај по новом) и 6 дец. (19 дец. по новом).

Постови установљени у Цркви:

1. Велики пост или Св. Четрдесетница пре Пасхе.

Траје седам недеља: 6 недеља је сам пост и седма недеља је Страстна - сећање на страдања Христа Спаситеља.

2. Божићни пост пре празника Рождества Христовог.

Почиње 14-ог новембра (27 нов. по новом), са даном св. апостола Филипа, због чега се назива још и - "Филиповим постом". (То је пост 40-дневни).

3. Успенски пост пре празника Успења Божије Мајке.

Траје две недеље, од 1-ог августа (14 авг. по новом) до 14 авг (27 авг. по новом) закључно.

4. Апостолски или Петров пост пре празника св. Апостола Петра и Павла.

Почиње недељу дана после дана Свете Тројице и траје до 29-ог јуна (12 јула по новом). Трајање његово зависи од тога, да ли раније или касније бива Пасха. Најдуже трајање његово је - шест недеља, а најкраће - недељу дана плус још један дан.

Једнодневни постови:

1. Бадњи дан - дан пре Рождества Христовог.

24 децембра (6 јан. по новом). Посебно строг пост, у току Божићног поста (обичај - не јести до појаве прве звезде).

2. Сочелник - дан пред Крштењем Господњим. 6 јануар (19 јан по новом).

3. На дан Усековања главе св. Јована Претече. 29 августа (11 септ. по новом).

4. На дан Воздвижења Крста Господњег, у спомен на крстна страдања Исуса Христа. 14 септембра (27 септ. по новом).

5. Среда и петак сваке недеље.

Среда - у спомен на то како је Јуда издао Спаситеља. Петак - у спомен на крстна страдања и смрт Спаситеља за нас.

Пост у среду и петак не бива само у следећим недељама: у Пасхалној недељи, од дана Рождества Христовог до Крштења, у недељу Тројице (од празника Св. Тројице до почетка Петровог поста), у недељу цариника и фарисеја (пред Великим постом) и у недељу Сирну или маслену пред самим Великим Постом, када се разрешују (допуштају) само млеко и јаја.

За време поста треба посебно одлучно оставити све ружне навике и страсти: гнев, мржњу, непријатељство; треба се удаљити од расејаног, веселог живота, од игре, манифестација, плеса; не треба читати књиге, које побуђују у души нечисте мисли и жеље; не треба јести месо, млеко, јаја, а треба се ограничавати и у посној храни (тј. у биљној храни и, када је дозвољено, у риби), употребљавајући и ту храну умерено. Приликом вишедневних постова треба се исповедити и причестити Св. Тајнама.

Крши четврту заповест и онај ко се лењи у току шест дана седмице и онај ко ради недељом или празником.

Ништа мање ту заповест не нарушују ни они, који прекидају у тим данима своје занате и послове, али дане проводе само у забавама, играма и предају се разузданости и пијанству, не мислећи на то како би послужили Богу. Посебно грешно је предавати се забавама пред празник, када смо ми дужни да будемо на свеноћном, а ујутру на Литургији. Код нас, православних хришћана, празник почиње увече, када се служи свеноћна, и препуштајући се у то време плесовима или другим забавама, значи - исмевати се над празником.

О петој заповести закона Божијег

5. Чти отца твоего и матер твоју, да благо ти будет, и да долголетен будеши на земли.

Поштуј оца твојега и матер твоју, да ти добро буде, и да дуго поживиш на земљи.

  

Чти - поштуј; благо - добро; да долголетен будеши - да би дуго живео.

Петом заповешћу Господ Бог нам наређује да поштујемо родитеље своје и за то нам обећава срећан и дуг живот. Поштовати родитеље значи: љубити их, поштовати их, не жалостити их ни речима ни поступцима, слушати их, помагати им у напорима, бринути се о њима, када се они налазе у некој нужди, а посебно у време њихове болести и старости, такође молити се за њих Богу, како док су живи, тако и после смрти.

Грех непоштовања родитеља је велики грех. У Старом Завету, ко вређа оца или мајку, кажњава се смрћу (Марк. 7, 10; Изл. 21, 16). Упоредо са родитељима, ми смо дужни да поштујемо и оне, који у било ком облику, замењују наше родитеље. Тим лицима се могу сматрати: пастири и духовни оци, који се брину о нашем спасењу, учећи нас вери и молећи се за нас; старешине грађанске, које се брину о нашем мирном животу и штите нас од угњетавања и пљачке; васпитачи, учитељи и добротвори, који се старају да нас уче и да нам дају све добро и корисно; и уопште, старије по узрасту, који имају животно искуство и стога могу да нам дају добар савет. Зато греши онај ко не уважава старије, а посебно старце; ко се са неповерењем односи према њиховом искуству, равнодушно, а некада са подсмехом реагује на њихова запажања и поуке, сматрајући их "заосталим" људима, а њихова схватања и погледе "застарелим". Још у Старом завету Господ је рекао кроз Мојсија: "пред лицем седога устани и поштуј лице старца, и бој се Господа Бога твојега" (3 Мојс.19, 32).

Али ако би се десило, да родитељи или старешине траже од нас било шта противно вери и Закону Божијем, тада смо дужни да им кажемо, како су рекли апостоли старешинама јудејским: "судите, је ли право пред Богом да слушамо вас више него Бога" (Дела. 4, 19). И дужни смо да претрпимо за веру и Закон Божији све, што би затим следило.

О шестој заповести Закона Божијег

6. Неубии

Не убиј

  

Шестом заповешћу Господ Бог забрањује убиство, тј. одузимање живота од других људи као и од самог себе (самоубиство), на било који начин.

Живот је највећи дар Божији; зато лишити самог себе или другога живота је најужаснији, тешки и велики грех.

Самоубиство је најстрашнији од свих грехова учињених против шесте заповести, јер се у самоубиству, поред греха убиства, садржи још и тешки грех очајања, роптања на Бога и дрског устајања против промисла Божијег. Осим тога, самоубиство искључује могућност покајања.

Човек је крив за убиство, ако је чак и убио другога човека случајно, без предумишљаја; и такво убиство је тешки грех, јер је у том случају убица крив за своју неопрезност.

Човек је крив за убиство и тада, када сам лично не убија, али доприноси убиству или допушта другима да убију.

На пример:

1.  Судија, који осуђује осуђеника, чија невиност му је позната.

2. Сваки онај ко помаже другима да учине убиство својом наредбом, саветом, новчаном помоћи, сагласношћу, или ко сакрива или оправдава убицу и тиме му даје прилику за нова убиства.

3.  Свако ко не избавља ближњег од смрти, када би сигурно то могао учинити.

4 . Свако ко тешким трудом и суровим кажњавањем изнурује своје подчињене и тиме убрзава њихову смрт.

5. Свако ко неуздржањем и различитим пороцима скраћује сопствени живот.

Греши против шесте заповести и онај, ко жели смрт другом човеку, ко не указује сиромашнима и болеснима помоћ, ко не живи са другима мирно и сагласно, већ напротив потхрањује према другима мржњу, завист и злобу, изазива са другима свађу и тучу, огорчава друге. Греше против шесте заповести сви зли и силници, који муче слабе, што се дешава и међу децом. Јеванђељски закон Христов говори: "сваки, који мрзи брата (ближњега) својега, јесте човекоубица" (1 Јован. 3, 15).

Осим телесног убиства, постоји још и страшније и одговорније убиство: то је убиство духовно. Врста духовног убиства је саблазан, тојест када ко наговара, одвлачи, (саблажњава) ближњега у неверје или на пут порочног живота и самим тим подвргава његову душу духовној смрти.

Спаситељ је рекао: "а ко саблазни једнога од ових малих који вјерују у Мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов, и да потоне у дубину морску. Тешко том човеку, кроз ког саблазан долази" (Мат.18, 6-7).

Да би избегао грех против шесте заповести хришћанин треба да: помаже сиромашнима, служи болеснима, теши жалосне, олакшава стање несрећних, са свима се опходи кротко и са љубављу, примири се са гневнима, опрашта увреде, чини добро непријатељима и ни речју ни делом да не даје погибељне примере другима, посебно деци.

Не треба сматрати за преступно убиство битку у рату. Рат је велико опште зло, али у исто време, рат је и велика несрећа, попуштена од Господа због исправљања и уразумљивања народа, као што Он попушта епидемије, глад, пожаре и друге несреће. Зато убиство у рату св. Црква не сматра, као лични грех човеков, тим пре, што је сваки војник спреман, по заповести Христовој, да "положи душу своју (положи живот) за пријатеље своје", због чувања вере и отаџбине.

Mеђу војницима било је много светих, прослављених чудима. Али у рату, могу се десити и преступна убиства, као када на пример, војник убија противника који се предао, који је подигао руке, када допушта зверства и сл.

Смртна казна преступника представља, такође, зло у општем смислу, и јесте велико зло, али допустива је само у изузетним случајевима, када је она очигледно, једини начин да се зауставе многобројна убиства и преступи. Али и за правосуђем изречену казну, такође одговарају са свом строгошћу пред Богом они који имају власт и извршили су је. Смртна казна за окорелог преступника често бива једино средство покајања. А без воље Божије ни влас са главе човекове не пада.

О седмој заповести Закона Божијег

7. Не прелјуби сотвори.

Не чини прељубе.

  

Седмом заповешћу Господ Бог, забрањује прељубочинство, тојест кршење супружанске верности и сваку незакониту и нечисту љубав.

Мужу и жени Бог забрањује да прекрше узајамну верност и љубав. Нежењенима Бог наређује да држе чистоту мисли и жеља - да буду целомудрени у делима и у речима, у мислима и жељама.

Због тога нужно је избагавати све, што може узбудити у срцу нечисте осећаjе: ружне речи, бестидне песме и плесове, саблажњиве манифестације и филмове, читање неморалних књига, пијанство итд.

Реч Божија наређује нам да чувамо наша тела у чистоти, јер су тела наша "членови Христови и храмови Духа Светога". "Блудници греше против сопственог тела", раслабљују здравље свога тела, излажу га болестима и повређују чак и душевне способности, а посебно способност замишљања и памет.

  

О осмој заповести Закона Божијег

8. Не укради.

Не укради

  

Осмом заповешћу Господ Бог забрањује крађу, тојест присвајање на било који начин онога, што припадама другима.

Видови крађе су врло различити:

1. Лоповлук, тј. отимање туђе ствари.

2. Пљачкање, тј. отимање туђе ствари насиљем.

З. Крађа светиње, тј. присвајање онога што је освештано припадањем Цркви.

4. Подмићивање или мито, тј. када узимају незаконито дарове од људи, којима су по својој дужности обавезни да чине нешто без награде (бесплатно).

5. Ленчарење тј. када примају плату за дужност или за посао, али дужност и посао нису обавили.

6. Лихварство (зеленашење), тј. када узимају због било чега од невољних велике новце, користећи се туђом бедом.

7. Обмана, тј. присвајање туђе ствари лукавством. На пример: када се избегава плаћање дуга; утаји нађено, не врате власнику ствари или новац; када се вара на мерењу или закида при продаји; задржавање исплате раднику и слично; а такође, када се деца лење за учење, док њихови родитељи и заједница троше средства на њих, а учитељи улажу свој труд.

Забрањујући нам све видове отимања власништва од ближњега, та заповест, нам налаже да будемо некористољубиви (непохлепни), часни, трудољубиви, милосрдни и праведни.Да не бисмо грешили против те заповести, треба да волимо једни друге, као самог себе, и да не чинимо другима, што сами себи не желимо.

Највиша врлина (добродјетељ), наложена осмом заповешћу, је савршено нестицање, тојест одрицање од сваке својине. Али на ту врлину Господ не обавезује све, већ је предлаже само онима, који желе да достигну највише морално савршенство: "ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу" (Мат.19, 21).

Такав јеванђељски савет следили су многи подвижници, на пример св. Антоније Велики, преподобни Павле Тивејски, светитељ Николај Чудотворац и многи други.

О деветој заповести Закона Божијег

9. Не послушествуи на друга твојего свидјетељства ложна.

Не говори на другога лажног сведочанства.

  

Не послушествуи - не изговарај (послух - сведок); на друга твојего - на другога, на ближњег твог; свидјетељства ложна - неистинитог, лажног сведочанства.

Деветом заповешћу Господ Бог забрањује да се говори лаж о другом човеку и забрањује уопште сваку лаж, као на пример:

1. Изрицати неистину на суду.

2. Чинити лажна потказивање.

3. Наговарати, сплеткарити, злословити, клеветати. Клевета је дело, отворено ђаволско, јер име ђаво - значи клеветник. Недопустива је за хришћанина чак и таква лаж, при којој нема намере да се чини зло ближњему, јер је свака лаж недостојна имена хришћанина и супротна је љубави и уважавању према ближњима. Апостол Павле говори: "одбацивши лаж, говорите истину сваки са својим ближњим, јер сте ви членови један другоме" (Ефес. 4, 25).

Никада не треба корити и осуђивати друге, јер ми нисмо призвани на то по свом положају и дужности. "Не судите, да вам се не суди" говори Спаситељ.

При томе треба памтити, да ни осуде, ни укоравања, ни исмејавања не исправљају ближњега, већ љубав, снисходљивост и добри савети. Треба такође увек знати, да свако од нас има веома много великих слабости и недостатака.

Неопходно је такође увек обуздавати свој језик, тојест увек говорити само истину и уздржавати се од лукавих речи и празнословља. Реч је дар Божији. Исус Христос је рекао: "А ја вам кажем, да ће за сваку празну реч коју кажу људи, дати одговор у дан суда: јер ћеш због својих речи бити оправдан и због својих речи бити осуђен" (Мат.12, 36-37).

О десетој заповести Закона Божијег

10. Не пожелаи жени искреннјаго твоего, не пожелаи дому ближнјаго твојего, ни села јего, ни раба јего, ни рабинијего, ни вола јего, ни осла јего, ни всјакаго скота јего, ни всјего, елика сут ближнјаго твојего.

Не пожели жене ближњега твога, не пожели дома ближњега твојега, ни поље његово, ни слугу његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарета његовог, ни какве стоке његове, и уопште ничега, што припада ближњему твојему.

Не пожелаи - не жели за себе; искренним, ближним, или другом, назива се сваки други човек; село - поље, земља; раб - слуга; рабинја - слушкиња; елика - то, што.

Десетом заповешћу Господ Бог забрањује не само да било шта лоше чинимо другима, ближњима који нас окружују, већ забрањује и рђаве жеље и помисли у односу на њих.

Грех против те заповести назива се завист.

Тај, који завиди, ко у мислима жели туђе, тај од рђавих мисли и жеља лако може доћи и до рђавих дела.

Али и саму душу завист прља, чини је нечистом пред Богом, како говори реч Божија: "мрске су пред Господом - мисли злих" (Приче. 15, 26). "Завишћу ђаволовом грех у свет уђе" (Прем. Сол. 2, 24).

Један од главних задатака истинитог хришћанина је - очистити своју душу од сваке унутарње нечистоте, сагласно поуци Апостола: "очистимо себе од сваке нечистоте тела и духа, чинећи светињу у страху Божијем" (2 Кор. 7, 1).

Да би избегли грех против десете заповести неопходно је чувати чистоту срца од сваке пристрастности према земаљском, од свих рђавих жеља и мисли и бити задовољан тиме, што се има: захваљивати се за то Богу, а туђега никада не пожелети, већ се радовати због других, ако они имају свега много.