03. јул 2014.

МОЛИТВЕ СВЕТОГ НИФОНТА, епископа Константијане Александријске

Мала молитва Богородици
Помилуј ме, Благоухање хришћанско, Благодатна, Свенепорочна, и помози ми великом својом милошћу, Прослављена, Пресветла, Надо оних који се кају.
Молитва болесника пред Божанственим Причешћем
Господе Боже мој, Који чиниш чудеса, Ти ме, једини Боже, подигни из болести ове, како бих се удостојио и ја да постанем причасником светих тајни Твојих. Јер силно зажеле душа моја да се непорочне Твоје плоти насити и часне Ти крви напије.
Молитва исцељенога пред Божанственим причешћем
Слава Ти, Свети, Трисвети, Наднебесни Боже Сведржитељу, јер чуо си ме грешника и даровао ми окрепу душе и тела. И сада ме, Господе мој Исусе Христе, удостој да се причестим страшним и бесмртним и животворним Твојим тајнама, за опроштај грехова и препород унутрашњега мог човека.
Благодарење после ручка Слава Ти, Христс Боже, јер наситих се добара Твојих. Не лиши ме ни небеских блага Својих, велике милости Своје ради.
Молитва за опроштај
Помилуј ме, Господе, сагрешившег. Опрости ми блудном, скверном, окаљаном и поведи ме путем Својих заповести, јер га зажелех.
Молба за помоћ против искушења
Господе Боже мој, Који си све разумно устројио, Који си разапео небу и земљу узвеличао свекрепком Својом силом, Ти Који у шаци држиш васцелу творевину, даруј ми снагу против духова злобе, како бих их скршио, крепљен Светим Твојим Духом.
Молитва за избављење од сујете
Боже, Боже мој, не допусти да ми се име прослави међу људима, не дозволи да ми поштовање или почасти приносе, него ми радије даруј Своју славу која претрајава У векове векова. Јер тако ће починути дух мој пред лицем Твојим, радујуће се. Јер ти знаш, Господе, да је пријатељство према свету непријатељство према Теби, моме Богу.
Молитва у помислима неверја
Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље, и свега видљивог и невидљивог. И у Једнога Господа Исуса Хрисга, Сина Божијег Једнородног, Творца и Владику својега. И у Духа Светога, Славног и Просветљујућег, Који је говорио кроз пророке.
Господе мој Исусе Христе, не разгневи се на мене, велике милости Своје ради, не одгурни мене сквернога који осрамотих Свето Име Твоје. Јер Ти знаш, Господе, како ме сколи непријатељ, погружавајући ме сада у неверје зло. Стога опрости мени који сам искушао трпељиво човекољубље Твоје, Преблаги и Дуготрпељиви, Који се кајеш због зала људских.
Молитва покајања и повратка
Прими, Оче, мртвога и погинулог душом. Прими брлог греха. Прими хулнога, лукавог, бестидног, срамног, оскврњеног и душом и телом. Прими онога којег су свладала сва демонска зла. Смилуј се на блудника, прељубника, кваритеља деце, крадљивца, преступника, гнусобу греха. Смилуј се на мене Ти, Који свагда точиш богату милост, и не одврати благо Своје лице од мене. Не реци, Владико: "Не знам те, не познајем те." Не реци: "Где си досад био?" Не узгнушај се дима, блата, трулежи, ругобе, срамоте, гнусобе, трулежи, лешине демонске, саблазни људске. Не одврати се од Мене, Владико, него почуј ме и спаси. Јер знам, Човекољупче, да не желиш смрти грешника, него да се врати и да жив буде. Нећу Те пустити, ако се не смилујеш на мене, ако ме не примиш.
Молитва за врлине
Боже, Боже мој, Који си простро небо као кожу и украсио га звездама, сунцем, месецом и облацима, украси и мене уместо звездама сваком врлином. Уместо сунца, Свети Твој Дух нека засија у разуму моме. Место месеца, премудрост Своју улиј у мене. Место у облак, обуци ме у светост, кротосг, праведност, опаши бедра моја истином и обуј стопе моје да се припреме да благовесте мир Твој.
Боже, Боже мој, Који си штедро излио ваздух да се раствара и да га људи удишу, излиј штедро благодат и дар Животворног и Светог Свога Духа на мене, свега ме боговидним, свесветлим и чистим, свега часним и слатким чинећи од горе до доле, пуним благодати и истине, мудрости и знања духовнога.
Молитва за избављење од страсти
Господе, Боже мој, Који си свету Матер Своју часнијом показао од Небеских Сила, молитвама многожељене Дјеве опрости грехе моје и одагнај од мене сваки блуд, прељубу, оговарање, мржњу, завист, гнев, огорченост, немар, сујету, гордост, среброљубље, немилосрдност, свађу, спорење, непријатељство, распаљење плоти, окамењеност душе, стомакоугађање, пијанство, похоту, кривоклетство и беславну и прегорку славу људску. Да, Боже мој, све то одагнај од мене и учини да ме људи сматрају ништаријом и подобијем гнусобе. Нека се не нађе нико да ме хвали на земљи, нити ко да ме велича, Човекољупче, и нека нема никога да говори да сам свет и да ћу се, Господе мој, оправдати. Избави ме од славе људске, Човекољупче, ослободи ме од човекоугодништва, Милостиви.
Молитва христословна
Боже неба и земље, Којега се ужасава и од Кога дрхти све видљиво и невидљиво, погледај на молитву некорисног слуге Свога који у безакоњима многим живи. Јер Ти си, Господе, Онај Који је сишао из Отачкога крила, од Којега се ниси одвојио, непојамно и за Небеске Силе, и уронио у непорочну материцу прослављене Матере Своје Марије Богородице. О, ново чудо и богодолично. Јер девствености Њене затворена врата јасно проходи Господ. Наг на уласку, плотоносан се показа на изласку Бог, а врата остају затворена, како беху и пре рађања. Јер ушао си као савршени Бог и изашао као савршени човек у двема природама и двама суштаствима, у једној ипостаси, а са двема вољама. Један си, Господе Исусе Христе, Слово си и одблесак Очев, и образ слуге примивши, подобан си Оцу Своме по свему, осим по нерођености, а подобан и нама постао си, изузев у греху. Тако си са људима живео, страшна чудеса савршио као доказ и потврду непорочнога Свога Божанства. Не дозволи, стога, да погинем, Господе мој Исусе Христе, због мноштва безакоња својих, него ми се јави, Владико, у часу овом, у милости и састрадавању, осењујући ме Духом Својим Светим. Ходи, Милосрдни и Свеблаги, на призив јадне ми душе и учини да замиришем славом Твојом и лепотом Твојом.
Молитва скрушености и покајања
Помилуј ме, Боже, палога и не одврати се од смиренога и посрамљеног, убогог и јадног и скрушеног, него ми покажи састрадавање, Ти Који си богат милошћу и благ у жалости. Јер Ти знаш, Добри и Човекољубиви, људску слабост, као и ништавност и страдање. Исцели ме, Господе, и исцелићу се и благодаћу Твојом, умно ћу се обновити и благорасудан постати, како бих могао избећи тајне своје грехе, и од туђина поштеди слугу Својега.
са благословом Његовог Преосвештенства епископа рашко-призренског и косовско-метохијског Г. др Артемија 
”СВЕТИ НИФОНТ – Подвижник међу епископима”, Мисионарски и духовни центар АТОС, л.Г. 2003., Београд





Вера аутоматски не прелази на децу са родитеља


Вера од слушања

Деца не постају верници биолошким наслеђивањем. Аутоматски вера никада не прелази с родитеља на децу. Вера увек долази од слушања, а слушање од Речи Божије (Рим. 10,17). Родитељи су за своју децу први благовесници Христових истина у свом дому. Да би деца постала верници она морају не само да слушају од својих родитеља Реч Божију која се изговара у доброти и љубави, него и да виде њихово добро понашање. Родитељи морају да постану пример достојан подражавања.

Од родитеља деца треба да сазнају своју историју, своје корене, да сазнају Бога Који је створио небо и земљу, и човека по Свом образу и подобију, Који је послао Сина Свога Исуса Христа на земљу ради спасења људи. Деца морају да од родитеља сазнају да је и за њихово спасење Христос платио скупу цену на Голготском крсту, да и она имају на небесима Оца Који их воли, Који их цени и брине се о њима, да је Господ створио на земљи Своју Цркву, која је позвана да постане духовна породица за Његову децу. Родитељи су први учитељи и духовни наставници своје деце. Наше хришћанство не вреди ништа, ако утицај улице или школе буде преовлађивао и потискивао духовни ауторитет родитеља. Свест детета не смеју да формирају весели другови и случајне другарице, телевизијски програми, нити "Краљеви и лакрдијаши". Родитељи морају да помогну деци да науче да правилно посматрају свет, да их науче да разликују добро од зла, да називају ствари њиховим именима, те да поставе здрав темељ њиховог хришћанског схватања света. "Деца врло добро осећају колико родитељи искрено и сами поштују прихваћена дисциплинска правила - било то редовно посећивање цркве, добронамерност, било уздржавање од пушења и алкохола. Родитељи хришћани могу да помогну деци да схвате да се у основи сваке дисциплине налази принцип Да буде воља Твоја, а не родитељско `ја тако хоћу'".

Васпитање је стваралаштво. Јер васпитати се може само личност, дресирају се животиње. Посао васпитања је процес непрестаног са-стварања личности, Бог лично учествује у њему. Не налази се само родитељска љубав на почетку рађања нове људске личности. То је немогуће остварити без родитељског ауторитета: Слава деци су родитељи њихови (Приче, 17, 6).


Игуман ЕВМЕНИЈЕ
АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ












Кајање је доживотан пpоцес!


Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш. Своје грехе". То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе. 

Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, устани". Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха". Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш".

Епископ јегарски Порфирије






Како да пронађем духовног оца?


Моје питање јесте: "Како да нађем за себе духовног оца? Ко може да буде духовни отац? "Да ли духовник може да одбије нечију молбу да га духовно руководи?

Искрено речено, стрепио сам од оваквог питања. Тачније, од првог његовог дела: "Како да нађем за себе духовног оца?". Такво питање, у разним варијантама, постављали су ми многи и раније, додуше усмено, на које ми је увек било тешко да одговорим. Сада "прозван" и писмено постављеним питањем, покушаћу да одговорим, колико ми је то могуће.

Пре свега, нека ми буде допуштено да најпре кажем реч-две о самом појму духовног оца или духовника. Јер, нажалост, србски народ је одавно заборавио шта значи духовник, шта значи духовни живот. У најбољем случају код нас се задржао појам "исповедника", под којим се најчешће подразумева надлежни парох - свештеник, којима појединци повремено одлазе ради исповедања својих грехова, најчешће, пред свето причешће. У многим крајевима, нажалост, чак ни тога нема. Међутим, појам духовника је далеко шири од појма исповедника. Исповедник може бити свако свештено лице које саслуша грехе на исповести и прочита разрешну молитву. И ту се његова делатност завршава. Духовник је, пак, нешто сасвим друго. Он, често у порођајним мукама рађа своју духовну децу, (Види: Гал. 4,19), негује их и васпитава, води и руководи, док у њима не уобличи лик Христов.

У православној духовној литератури то је реч која се веома често сусреће, истина под разним синонимима: "Геронда" (грчки), "Старец" (руски), "Авва" (староарапски), "Духовник", "Духовни отац" и тд. Међутим, сви ти изрази означавају мање-више саму суштину речи духовник. А духовник је управо она личност, углавном у монашком чину (најчешће свештено-монах), која је духовно веома јака, која је утемељена на Господу Исусу Христу, на светим Оцима иу традицији православне духовности, те је као таква способна да друге људе, друге личности духовно препорађа, или рађа. Зато он и јесте "духовни отац", а сви они које он руководи на путу спасења јесу његова духовна деца. Духовник, дакле, не само да рађа своју духовни децу него их и непрекидно руководи на путу духовног живота и узрастања.

Духовник не бира своју духовну децу, није онај од кога иницијатива потиче, него који својом личношћу, својом духовном снагом зрачи једну светлост духовну, којом привлачи к себи душе жедне и жељне Бога и узвишеног духовног живота. Исто онако као што сијалица, светлећи у ноћном мраку, привлачи к себи разне инсекте који се око ње вију. Духовник, иако углавном живи на једном месту, често у пустињи, као што је био свети Антоније Велики или као што су многи светогорски духовници и данас, живи у својој испосници и подвигу, у молитви и посту, у духовном созерцању и сагледавању дубина божанских, ипак он не може остати сакривен од очију света, као онај град "који на гори стоји", о коме говори Свето Писмо.

Духовник, дакле, и кад би хтео, не може се сакрити. Њега налазе сви они који желе напредак у духовном животу и који теже да постигну и остваре циљ и назначење свога постојања. Према томе, духовник се не намеће никоме. Он је као бистри планински извор. Он се свима нуди, он је свима отворен и ко год жели може да му приступи да се напије и да утоли своју духовну жеђ.

Духовник је, пре свега, човек молитве и пун расуђивања. Зато он никада не настоји да насилно продре у нашу душу. Он стрпљиво чека да се душа његовог духовног чеда отвори њему у искрености, у исповести и поверењу, јер само тада он може да делује и да помогне. Тачно онако као што је често учио, и у пракси поступао, наш савремени велики духовник, преподобни отац Јустин Ћелијски, који је изузетно ценио и поштовао сваку личност, сваког човека, те је говорио "да свакој души људској треба прилазити нежно, као на голубијим ногама ", да се не повреди, да насилно не покушава да помогне, него само онолико колико душа од њега тражи. Духовник, дакле, не јури по свету и по народу да "тражи" и "сабира" себи духовну децу, да "спасава свет", као што су многи данас склони да тако нешто захтевају од духовних људи. Он живи својим духовним животом и чека да га нађу они којима је неопходан, и које Бог на њега упути. Таквима он и постаје духовни отац, а они постају његова духовна деца.

А сада, суштинско питање: "Како и где наћи за себе таквог духовног оца"?

Тајна спасења је надумна тајна. Зато на горње питање није могуће рационално одговорити и прстом указати на таквог духовника. Бог је тај који познаје не само сваку душу него и сваку помисао душе, и тајне жеље срца, чак и оне најдубље. Ако дакле у нама постоји искрена жеља и потреба да себе предамо искусном вођи на путу нашег спасења, ако се искрено будемо за то молили Богу, сигурно је да нас Бог неће оставити без своје утехе. Он, као једини срцезналац, упутиће нас на духовника који одговара потребама и склоностима наше душе.

Ипак, то не значи да треба седети скрштених руку и очекивати чудо Божије. Треба се потрудити, по речи Христовој: "Тражите и наћићете" (Мт. 7, 7). Почнимо од свога свештеника. Ударимо почетак духовном животу кроз искрено покајање и исповест својих грехова. Нека се љубав према Богу и духовном животу распали у срцу нашем, па ће се Бог даље побринути за наше стварне потребе.
Као човек кад се разболи. Крене од лекара опште праксе. Даље сам развој и врста болести тера га да тражи "специјалисте" који му могу помоћи. Распитује се код пријатеља и познаника, слуша и савет лекара опште праксе који му препоручује тога и тога специјалисту. И не престаје да се интересује и да трага за најбољим лекарима, чак иу иностранству, само да би нашао лека својој болести и сачувао свој овоземаљски живот.

Па ако се човек толико труди, не жалећи ни времена ни новаца, да би олакшао пролазном и пропадљивом телу и продужио му живот на неко време, зар ћемо ми, који желимо да добијемо вечни живот у Царству небескоме, показати мање ревности, труда и спремности на сваку жртву да би душу своју исцелили од сваке болести греховне и тиме јој омогућили она блага "која око не виде, и ухо не чу, иу срце човеку не дође, а која уготови Бог онима који га љубе"? (И Кор. 2, 9).

Познато је да многи православни Грци, који имају дубоки осећај значаја доброг духовника, имају своје духовнике чак у Светој Гори, са којима су у честом контакту, и које посећују бар два пута годишње, не толико ради исповедања грехова (то могу да обаве код сваког свештеника), него ради духовних савета и поука. Ти духовници обично руководе духовним животом читаве породице, иако их често виђа и посећује само отац, глава породице. Такви духовници не ретко и излазе из својих пустиња, посећују своју духовну децу и помажу им у разрешењу многих духовних, па често и животних проблема.

Из до сада реченога, само по себи је разумљиво да прави духовник нити има разлога, нити жели да одбије било кога ко му са пуним поверењем, искреношћу и послушношћу приступи и замоли од њега помоћ, савет или руковођење на путу спасења. Истина, духовник може бити често веома заузет (ако има велики број духовне деце), па да није у стању да прихвати свакога ко му се обрати. Али свакако ће и хтети и моћи да нам даде добар савет и да нас упути на онога који ће нам моћи помоћи, поготову ако су у питању почетници. Не мора професор универзитета да се бави предавањем деци азбуке и основних појмова образовања. За то постоје учитељи, на које нас он може увек упутити. Најважније је хтети да се спасемо и радити на томе са пуним поверењем на Бога, јер Он "хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" (И Тим. 2,4).

Мир Ти и спасење од Господа!







СВЕТА ТАЈНА ПРИЧЕШЋА


ПРИЧЕШЋЕ ОСВЕЋУЈЕ НАШУ ДУХОВНУ И ТЕЛЕСНУ ПРИРОДУ Свети праведни Јован Кронштатски:
 „Ох, каква велика срећа! Господ улази у грешну душу и исцељује у њој сва безакоња, и она постаје Дом Божији. Дакле, Спаситељ нам је оставио као завет да савршавамо литургију и примамо његово Животворно Тело и Крв. Литургија је чудесни дар Исуса Христа. Литургија је мост преко којег се може прећи у живот вечни. Запамтите, то је завет Исуса Христа! Пратите овај златни мост, који ће вас сачувати од адске пропасти. Не слушајте, љубљени, оне људе који беже од Спаситељеве чаше. То су несрећни, заблудели, жалосни људи, далеки од реке Христове, који падају у пропаст. Драги моји, волите Божанствену литургију, сматрајте за себе изгубљеним онај дан у свом животу у који се није дало бити на литургији, нарочито на празник. Свети Јован Златоусти говори, да је Божанствена литургија заиста велики и чудесни дар; Анђели Божији завиде нама, људима, којима је дарована срећа – примања Божанственог Тела и Крви“.            „Господ, са којим се ја свакодневно сједињујем кроз свето причешће, укрепљује ме. У супротном, где бих ја могао црпити снагу за таква стална прегнућа, којим покушавам да служим у славу светог имена Његовог и на спасење својих ближњих“. Свети Јован Златоусти: „Како они могу да очисте ум свој? Да просвете разум? Како да украсе све снаге душевне, ако се не причешћују од Тела и Крви Господа нашега, које представљају истинско очишћење, истинску лепоту, истинско освећење и племенитост душе?“            „Као лавови који дишу огњем, тако се и ми удаљавамо од те (Свете Трпезе), поставши застрашујући нечастивоме, имајући у себи и нашу Главу – Христа, и љубав, које нас је удостојио. Та Крв чини сјајним царски лик наше душе, порађа неописиву лепоту, не дозвољава племенитости да увене у души, орошавајући је и хранећи непрестано. Та Крв, која се достојно прима, тера даље од нас демоне, а Анђеле привлачи заједно са Владиком Анђела. Јер, зли дуси беже кад виде Владичанску Крв, а Анђели се сабирају. Она је спасење душа наших, Њој се радује душа, Њом се украшава, Њоме греје, Она чини ум наш светлијим од огња, Она чини душу нашу чистијом од злата. Они који се причешћују од те Крви стоје заједно са Анђелима и Вишњим Силама, будући одевени у исту ту царску одећу у којој су и они, и имајући оружје духовно. Међутим, ја нисам рекао још нешто о највећем: они који се причешћују одевени су у Самог Цара“. Свети Кирило Александријски: Захваљујући причешћу ми се очишћујемо од сваке душевне нечистоте и добијамо спремност и ревност за доброчинство: „Часна Крв Христова не избавља нас само од трулежности, већ и од сваке нечистоте, сакривене изнутра, и не оставља нас да се хладимо у небризи, него нас чини топлијим у Духу“. СВЕТОЈ ЧАШИ ТРЕБА ПРИСТУПАТИ СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ДУБОКИМ ПОШТОВАЊЕМ Свети Јован Златоусти:            „Једна душевна бол треба да буде присутна у нама – што се ми нисмо причестили том Храном. Дејство те Тајне не савршава се човечијом снагом.            Онај, Ко их је савршио тад, на оној Вечери, и данас их савршава. Ми заузимамо место служитеља, а Дарове освећује и претвара Сам Христос. Да не буде овде ниједног Јуде, ниједног среброљубца. Ако неко није ученик Христов, нека се удаљи; Трпеза не дозвољава онима који нису такви да приђу. Са Мојим ученицима – говори Христос – савршићу пасху (уп. Мт. 26, 18) То је ништа мање него иста та Трпеза, коју је нудио Христос“. Свети Кипријан Картагински:            „Немојте постајати лењи за приступање чаши Живота, Бесмртности, Љубави и Светиње, већ приступајте са страхом Божијим и вером. А ко не жели и не брине се о томе, тај не воли Исуса Христа, и неће добити Духа Светога, и, самим тим, неће ући у Царство Небеско“. О НЕОПХОДНОСТИ ЧЕСТОГ ПРИЧЕШЋИВАЊА Свети праведни Јован Кронштатски: „Упитаћу те, човече, осећаш ли ти духовну глад и жеђ за тим да окусиш животни, натприродни клас и зрно (грожђа) дводелно, природно-животно − Тело и Крв Христа Животодавца, истински небески Хлеб који даје живот свету? Ако не осећаш ту спасоносну глад, онда то значи да си духовно мртав. Здрав човек или онај који почиње да оздравља, природно осећа глад и жеђ. Колико је само тих мртваца у Русији, у Православној Цркви, који не осећају ту спасоносну жеђ? – Тама најмрачнија! Безброј интелектуалаца се уопште не причешћује, већина људи приступа врло ретко, многи само једанпут у години. А Господ свакодневно позива: Примите, једите... пијте из ње сви... (Мт. 26, 26−27) – и нема оних који једу и оних који пију!“. Свети Григорије Богослов:            „И како да они запале у својим срцима божанствену љубав, духовну радост, божанствени мир и остале плодове и дарове Светога Духа, ако се не причесте од Тела и Крви љубљеног Сина Оца, Једносуштног Духу Светоме, Који је, по речима Апостола, сушта радост, мир наш, и источник свих блага? Ја се запањујем и чудим, како хришћани данас могу празновати недељу или друге празнике у години и духовно се радовати истинском радошћу, ако редовно не примају свето причешће, које је повод и разлог празника и празновања“. Свети Кирило Александријски:            „Како они успевају да угасе пламен страсти, ако се не причешћују Непорочним Тајнама, које удаљавају слабост, умирују сурову битку плоти и умртвљују страсти. И стога тачно је да они, који се редовно не причешћују, пропуштају небеска и божанствена блага. При томе, као што смо раније говорили, нарушавају заповести Господње, апостолска и правила Саборâ, и свих светих којима смо се обраћали, и бивају криви све до искључења из Цркве, које су установили божанствени апостоли и Апостолски Сабор. Они су дали слободу и место демону, остављајући причешће, како би их он наводио на различите грехове и друге искушења“. Преподобни Макарије Велики:            Преподобни Паладије прича о оцу Макарију Египатском да је жени, која се дејством нечастивог показивала људима као коњ, након исцељења дао следећи савет и рекао: „Жено, никада немој да одсуствујеш са причешћивања Тајнама Христовим, већ им приступај често, јер се то демонско деловање са тобом и догодило зато што се ниси причешћивала пет недеља, те је демон услед тога себи нашао место и разљутио те“. Преподобни Никодим Светогорац:            „Дакле, љубљени мој, ако желиш да запалиш у свом срцу божанствену ревност и да стекнеш љубав према Христу, а с њом и све остале добродетељи, често приступај светом причешћу и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Немогуће је да неко не заволи Христа и да не буде његов љубљени, ако се редовно причешћује од Његовог Светог Тела и Крви. То се дешава на природан начин“.            „Које је то добро хришћанине које би ти још хтео да добијеш, а да га већ ниси добио од светог причешћа? Хоћеш ли да славиш сваки дан? Да празнујеш Светло Васкрсење Христово када пожелиш и да се радујеш радошћу неизрецивом у овом жалосном животу? Непрестано прибегавај Тајни и причешћуј се са обавезном припремом, и тада ћеш се насладити тиме, чиме желиш. Јер, истинско Васкрсење и истински празник душе јесте Христос, Који се приноси на жртву у Таинству, како говори Апостол, а после њега и божанствени Златоусти: „Четрдесетница бива једанпут у години, Васкрсење Христово пак – три пута у недељи, а понекад и четири, тачније – онолико пута, колико ми зажелимо, јер Васкрсење није пост, већ приношење и жртва, која се дешава на сваком литургијском сабрању“. Свети Теофан Затворник: „Ако је наш живот у Господу, и Он говори, да је у Њему онај ко једе од Тела и Крви Његове, онда како да се не причешћује често онај који жели живот? Вама неко смета да чешће приступате Тајнама? – Обично празноверје. Нама су речи „Са страхом Божијим и вером приступите“ постале пуста формалност. Јереј Божији зове, а нико не иде...и нико, осим тога, није приметио недоследности у дисхармонији између овог неодазивања и позива на Бога...и на вечеру Божију“.
 Свештеник Павле Гумеров