Powered By Blogger

15. јануар 2018.

Како се треба односити према ближњему


Преиспитај пажљиво свој однос и настројење према свим својим ближњима уопште, јер је сваки твој ближњи саздан по обличју и подобију Божијем, сваки је дело руку Његових, Његова својина, о свакоме промишља и сваки је на овоме свету зато да би, докле год је жив, служио Његовој божанској слави и да би после смрти био вечно са Њим на небесима. Осим тога, сагласно јеванђелском закону, ближњи је Христов брат, Његов повереник, Његов намесник и Његова икона. Све оно што ти је Христос дао, дао ти је на зајам, да би ти све то опет дао свом ближњем, те ти је рекао: „Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт 25,40). Знај, стога, брате, да своме брату не дугујеш мање него своме Избавитељу и да не можеш ни зло ни добро да чиниш своме ближњему,  а да то зло или добро не пређе са обличја (иконе), то јест човека, на прволик, то јест Христа: „поштовање исказано обличју (икони) прелази на његов прволик„, каже Василије Велики, а сагласно Григорију Богослову: „онај ко се стара о творевини указује поштовање Творцу„. Укратко речено, као што губиш веру, ако из њеног символа уклониш једну једину реч, тако губиш и љубав Божију ако из своје љубави изузмеш једног јединог ближњег. А шта си ти без љубави Божије? Ништа друго до отпадник и осуђеник на вечне муке паклене.
Посебно је важно да преиспиташ како се према својим ближњима односиш у својој помисли: а) Да ли их твоја помисао самовољно и безобзирно осуђује и да ли према ближњему гајиш неосновано подозрење, а на то се односе речи: Не судите да вам се не суди (Мт 7,1); б) Преиспитај да ли завидиш ближњему када га други хвале или када напредује у послу; в) Да ли погрешно тумачиш његове поступке сматрајући његове заправо врлинске поступке злим, тако што његово смирење, на пример, сматраш лицемерјем, његову простодушност сматраш глупошћу и безумношћу, а тако и све његове остале поступке у срцу осуђујеш, па чак и саму његову намеру осуђујеш, а она је тако недокучива и сакривена да о њој не суди ни Црква, као што каже апостол Павле: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, Који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1 Кор 4,5); г) Преиспитај, затим, помно да случајно не гајиш према брату свом такву мржњу због које не можеш ни да га видиш, па си уверен да не чини ништа добро, а о томе је у Писму речено: Немој мрзети на брата свог у срцу свом (3 Мој 19, 17), а Јован Богослов каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1 Јн 3,15).
Преиспитај, потом, брате, како се према ближњем односиш у својим речима: а) Да ли га неправедно осуђујеш као кривца пре него што испиташ све околности неког његовог поступка; б) Да ли о њему са презрењем или љутњом говориш било у његовом присуству било у одсуству; в) Да ли његове мане и грешке откриваш неком ко га непознаје, или са другима учествујеш у разговору говорећи рђаво о њему. Упитан о томе, то јест да ли треба откривати братовљеве мане или сагрешења, авва Пимен је одговорио овим мудрим и божанским речима: Када прикријемо грех свога брата и Бог ће прикрити наш; г) Да ли ближњега својим тешким, грубим, безочним и увредљивим речима жалостиш и наводиш да осећа одвратност према теби, јер на то се односе речи Премудрости Сирахове: Од плача бива смрт и плач истински троши снагу (38, 18); д) Обрати пажњу да ли нерасудно претиш ближњему или му гордо заповедаш, јер је написано: Смирењем сматрајте један другог већим од себе (Фил 2,3) и још је написано да треба међусобно да се поштујемо покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф 5,21); ђ) Да ли исмеваш ближњега или га са задовољством љутиш, или можда налазиш задовољство гледајући како га други исмевају или наводе на љутњу; е) Преиспитај да ли му дајеш рђаве савете да би му нашкодио; ж) Да ли другима откриваш тајне које ти је сам ближњи поверио или које су ти неки „у поверењу“ о њему рекли. Стога Премудрост Сирахова каже да човек који открива тајне свога брата губи поверење и никада неће имати пријатеља: „Онај који открива тајне губи поверење и неће наћи пријатеља по души својој“ (27,16); и још каже да је међу пријатељима могуће помирење ако један удари или повреди другога, па чак и ако га у препирци увреди, али је помирење немогуће ако пријатељ открије тајну свог пријатеља: „Рана се може повезати, и после расправе могуће је помирење; али ко открије тајну, тај је изгубио наду за помирењем (Прем. Сирах. 27, 22-23). з) Да ли о њему шириш гласине откривајући другима све оно што код њих може узроковати несугласице и свађе са њим, а о томе је написано: Ко милује свађу, милује грех (Прич 17, 19) и још: Човек гневљив замеће распру (Прич 15, 18); и) Да ли јавно називаш лицемерјем добро које твој ближњи чини; ј) Преиспитај, напослетку, још и да ли гордо, упорно и тврдоглаво истичеш своје мишљење противно мишљењу свог ближњег само и једино зато да би из расправе изашао као победник, што никако не приличи хришћанину, као што је написано: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1Кор 11, 16).
Преиспитај још како се према ближњем односиш у својим делима: а) Да ли чиниш нешто да би се осветио ономе  ко ти је нашкодио, јер је написано: Не буди осетљив и не носи срдњу на синове народа свог (3 Мој 19, 18); б) Преиспитај да ниси, можда, и ти од оних који и не покушавају да умире ближњега и да траже извињење од њега, пошто су се о њега огрешили, нити хоће да му надокнаде тражену штету, ако су га оштетили; в) Преиспитај, даље, да ли ближњега осујећујеш да постигне неки свој циљ само зато да не би био спокојан и миран; г) Да ли дајеш рђав пример било у својој кући било изван ње; д) Да ли кришом уходиш и пратиш послове и поступке свог ближњег који те се уопште не тичу; ђ) Да ли га гониш на недоличан начин само зато што је сиромашан, јер је о томе написано: Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог (Прич 14, 31); е) Да ли му наносиш неправду тако што му не дајеш или одуговлачиш и одлажеш да му даш оно што му дугујеш, као што је, на пример, плата коју је зарадио, како Бог каже у Законима поновљеним: Немојте занети најамника, сиромаха и потребитога између браће своје, и дошљака кој ије код тебе у земљи твојој у месту твом. Подај му најам његов исти дан, и да га не зађе сунце у тебе, јер је сиромах и тим душу држи, да не би завикао на те ка Господу и било би ти грех (5 Мој 24, 14-15). ж) Ако си са неким у опасном или безаконом пријатељству, прекини одмах такво пријатељевање, да и ти не би чуо оно што је пророк Јуј рекао цару Јосафату, који се спријатељио са безбожним Ахавом: Безбожнику ли помажеш, и оне који мрзе на Господа љубиш? (2 Днев 19, 2); з) Једном речју, преиспитај самога себе и размисли да ли свог ближњег љубиш на онај начин како нам Бог налаже и сагласно мери коју нам је оставио. Што се начина тиче, дужни смо да га љубимо не из неког природног разлога или зато што је то у складу са нашом жељом и зато што нам је угодно, него смо дужни ближњега да љубимо из натприродног разлога, то јест зато што је он икона Божија и зато што Бог хоће и заповеда да га љубимо. Што се тиче мере, ближњега треба да љубимо као себе саме, јер је написано: Љуби ближњег свог као себе самог; Ја сам Господ (3 Мој 19, 18) и да њему чинимо оно што желимо да други чине нама: Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци (Мт 7, 12). А ако се јави потреба, ближњег треба да љубимо и више него себе саме, као што је Христос нас заволео више од Себе Самога.
Преиспитај напослетку како се односиш према свом ближњем кад је у питању нечињење, то јест кад су у питању она добра која си обавезан да чиниш, а не чиниш: а) Преиспитај, дакле, да ли поступаш тако да не исправљаш свог ближњег ако је сагрешио, а дужан си да то чиниш. Да ли то не чиниш због достојанства, високог положаја или позива којим се бавиш, или пак из братске љубави, а Бог ти заповеда: Слободно искарај ближњег свог и немој трпети греха на њему (3 Мој 19, 17); б) Да ли можда на тебе утиче његов углед и његово име, па то зато не чиниш; в) Или не састрадаваш са ближњим када доживи неку несрећу и не радујеш се заједно са њим у великој радости, а Апостол каже: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим 12, 15); г) Или му не указујеш поштовање које му доликује; д) Или не молиш Бога за ближњега, а особито када те мрзи, прогања или ти чини зло. А Господ ти заповеда: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт 5, 42); ђ) Или си равнодушан према давању милостиње ближњему, јер смо по заповести Божијој дужни да дајемо милостињу, као што је записано: Који иште у тебе, подај му (Мт 5, 42); међутим, чак и кад бисмо претпоставили да милостиња није дело заповести Божије, него само савета и препоруке, опет је милостиња изузетно нужно средство да се сиромашнима омогући одржање, када се, разуме се, даје; али када се не даје, онда је уједно и непријатељ наше душе. Према томе, ко је непријатељ спасења сопствене душе, има тако на себи жиг одбачености, а ко је пријатељ сиромашнима, он је и својој души пријатељ и има у себи печат спасења.
Ово преиспитивање је, љубљени мој брате, крајње потребно и корисно, па га зато веома често примењуј. Јер, као што они који путују арабијском пустињом за собом путем остављају белеге да би опет пронашли пут и да се не би изгубили, тако ћеш и ти, благодарећи овом преиспитивању, увек знати обележја истинске или лажне љубави према ближњему и на основу њих ће ти бити јасно имаш ли или немаш љубави према ближњем, па ћеш се, уколико је немаш, усрдно борити да је задобијеш.
Преузето из књиге „Духовне вежбе“, Св. Никодим Светогорац

Преподобни Никодим Светогорац – О томе шта за своје спасење треба да учини и претрпи човек


Размишљај сада и расуђуј колико си ти претрпео за своје спасење: ти добро знаш да ћеш држањем заповести Божијих задобити вечни живот и заслужити рај, као што каже Господ: Ако хоћеш ући у живот држи заповести(Мт. 19, 17). Знаш, такође, да без великог напора нико не може да задобије Царство Небеско: Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12). Колико си се ти, дакле, до сада борио да држиш божанске заповести, шта си све поднео да задобијеш Царство Небеско, којих си се удобности лишио, које си од страсти победио? Ах, драги брате! Ја мислим да си ти учинио и поднео неупоредиво више да изложиш своју душу мукама пакленим, него да је спасеш и да си ти један од оних који се боре,не да би чинили добро, него да би чинили зло, као што каже пророк Јеремија: Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју (Јер. 4, 22),или како велиСоломон: „у злу смо себе истрошили“ (Премуд. Солом. 5, 13). Мислим да си ти само са половином труда, који си уложио у своје незауздане страсти, могао своју душу да доведеш у добро стање. Како ти,који ситако вољан и одважан да своју душу погубиш, сада немаш храбрости, без обзира што знаш у каквом си стању,да учиниш било какво дело достојно спасења?
Пробуди се, драги мој, из тог тако погубног сна и из немарности тако штетне за душу, као што ти и Павле налаже: Знате време, да је већ час да устанемо од сна (Рим. 13, 11). Устани, дакле, пробуди се и почни да живиш животом достојним своје хришћанске вере, а све остале своје циљеве сматрај трицама пред јединим јединим великим циљем,пред спасењем своје душе. То је једини циљ који ти је потребан, једино ти је он од користи, као што вели и Господ: Само је једно потребно (Лк. 10, 42). Стога одреди, брате, један час током дана, или ујутро, или увече, да почнеш да спроводиш у дело достизање тог највећег циља, то јест спасења своје душе.Подвргни се духовним вежбама удубљујући се у размишљања и духовна делањана оне теме које у твоје срце уносе страх Божији,које те удаљавају од зла,изазивају скрушавање, покајање и жудњу за будућим добрима,а потом се преиспитуј да уочиш које си грехе починио и какве те страсти обузимају, да би од Бога затражио опроштење за њих,а изнад свега да би сам научио како против њих да се бориш.После тога,проведи неко време читајући душекорисна штива која те уче како да стекнеш врлине и како да избегнеш препреке на које наилазиш да би их стекао. То о чему ти говорим треба посебно да чиниш у време четири годишња поста, али особито у време Велике Четрдесетнице, јер је тада време молитвеног тиховања (безмолвија). Јер, руку на срце,доста је било, брате, већ си много времена потраћио вршећи своју вољу и дела „незнабожачка“, како вели божанствени Петар: Јер сте доста протеклог времена провели чинећи вољу незнабожаца (1. Пт. 4, 3).Зато сада искористи преостало време свога живота за дело свога спасења. Не надај се и ти ономе што су говорили Јудејци: Још није дошло време, време да се сазида дом Господњи (Аг. 1, 2). Јер, ко зна, да није тај подарени ти час и то мало молитвеног тиховања, што још доспеш да уграбиш, управо оно средство које је одабрао Бог још пре настанка света, да њиме изврши дело свога спасења? Ко зна да се баш у њему не крије твоје назначење? Ко зна неће ли тај кратки час бити управо оно погодно време када ће те услишити Бог и рећи ти: У време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Иса. 49, 8)? Да бих ти олакшао начин на који ћеш спроводити своје духовне вежбе,ја ти,ето, за твоју љубаву овој књизи излажем управо таква духовна делања, управо таква преиспитивања и таква душекорисна штива, а све то у облику ових Духовних вежби.
Донеси одлуку, брате, па од овога часа марљиво вежбај,са вољом и пажњом се удубљуј у духовна делања,размишљај, расуђуј, па се потом преиспитуј и на крају читај штива. Вежбај и бори се колико год је у твојој моћи, а свешто научиш одмах примењуј, јер се надам да ћеш се из свега тога обогатити духовним плодом и да ћеш успешно достићи онај циљ којим сам ја био потакнут да ти све ово саставим.Јер овде је садржано, са једне стране,савршено удаљавање од зла, а са друге савршено стицање врлина, као истицање мржње према садашњем начину живота и жудње за будућим. Одавде се рађа страх од свега што ти прети и жеља да држиш заповести и,на крају крајева, постиже се спасења, које из свега тога произлази. Зато, дакле, одбаци све оне помисли које те  спречавају у том душекорисном делу и непоколебљиво и строго се држи одређеног времена тиховања које си себи одредио за вежбање.Повери све своје помисли свом духовном оцу, изабери светитеље за своје заштитнике и препусти им се. Па ако, на крају крајева, неком несрећом паднеш у неки смртни грех, постарај се да га што пре исповедиш и истинским покајањем избришеш, како би могао да уклониш и ту препреку, која је највећа од свих, и да постанеш достојан да примиш божанску благодат. Од свега што сам ти овде рекао ништа није сувишно. Постарај се дане проведеш испразно ове тако драгоцене дане духовног вежбања, јер божанска благодат происходи из Бога, дародавца свакога добра, а Он је обично даје у складу са мером у којој смо ми спремни да је примимо, као што и Он сам вели кроз Пророка: Вратите се к мени,… и ја ћу се вратити к вама, вели Господ над војскама (Зах. 1, 3).
















Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу


На благој узвишици изнад десне обале Дежеве, недалеко од ушћа у Рашку, изнад оскудне равнице с леве обале Рашке , поред самог некадашњег главног пута Рашка  Нови Пазар, с десне стране, на 2 км испред седишта  новопазарског града, уздиже се древни храм, један од најстаријих у нашој земљи, "црква светих  и свеславних и врховних апостола  Петра и Павла". Зидана грубим притесаним каменом, местимично сигом и опеком, необичних асиметричних пропорција, одувек је привлачила пажњу не само стручњака већ и обичног света. Око ње, бели се необична скупина  надгробних споменика, што их исклесаше руке српских каменорезаца  овога краја од 18. до 19 .века.
Ово етнолошко  епиграфско поетско знамење упечатљиво обогаћује простор древности поменутог  храма, који народ  од  давнина  назива  Петровом  црквом.
Ту, у овим рашким брдима, с мало равница, крај  реке  Рашке  и њених притока, између планина Рогозне, Пештера, Копаоника  и Голије, с изразитом  ста рословенском топонимијом и топономастиком, што су свим локалитетима  и насељима  у котлинама и на обронцима  наметнуле  истоветно обележје, од примања хришћанства међу српским племенима, током  7, 8. и 9. века, развијао се особит дух стваралачких  настојања  на уметничкој синтези Истока и Запада. У 8. Столећу, обележеном раскошном светлошћу државне и црквене самосталности и прегалачког  аутохтоног  културног  стваралаштва  изразите непоновљивости и оригиналности, овде ће се него игде огласити  изузетном  ликовном  снагом  јеванђеље по рашком  неимару  и сликару.
Најстарије  досад  познато историјско сведочанство  које поуздано говори  о старини храма  св.апостола Петра и Павла у средњовековном  Расу, јесте повеља византијског цара Василија Другог, званог ''Бугароубица'', из  1020. године. Она охридској архепископији, под јурисидикцијом   цариградске патријаршије, дозвољава  да може под својом влашћу  држати и оне епископије које  некада биле под бугарском патријаршијом,за владавине  бугарског цара Петра ( 927-968). Међу њима се спомиње  и рашка епископија. У 10. веку, на простору од Скопља до Сремске Митровице, по повељи већ споменутог византијског  цара Василија Другог, осим рашке епископије  постојале су нишка, браничевска београдска, сремска, скопљанска, призренска и липљанска. Свака од ових епископија, са својом катедралном црквом, била је већ у чувеном истоименом граду. Да ли је то можда антички град Арса, по коме је, како неки тумаче, настао назив града Раса? Требало би указати на чињеницу да ниједан антички град  није подигнут на неприступачном ћувику, узвишењу, као што је то био обичај у средњем веку. Занимљиво  је да су код нас  скоро све епископске цркве  својим олтаром  усмерене или ка реци, или ушћу река, или језеру или ка изворима.
.
О самом постанку Петрове цркве постоје два предања. По једном, ову цркву сазидао је апостол Тит,ученик апостола Павла .  Ову легенду и данас народ приповеда. Има историчара који помишљају  да се св. Сава за добијање независности српске цркве позивао на ово предање, јер по црквеним канонима цариградске патријаршије  аутокефалност (самосталност) цркве  у  једној земљи  могла  се стећи само ако је на њеном тлу постојао храм сазидан од било ког Христовог  апостола. По другој легенди, саопштеној у 27 глави ''цароставног''  Летописа попа Дукљанина из барске архиепископије, писаног крајем  12. века, прича се  да је дукљански краљ Бело Павлимир ратовао против рашког жупана  Лутомира и да је са собом повео Римљане. После победе над жупаном Рашке, Римљани су саградили  тврђаву  Bello и цркву ''у част блаженог Петра апостола'' у месту близу ''Caldanae'' (Бање). Када је црква била у свему завршена, краљ Павлимир је наредио  да она постане епископија. Ово предање градњу цркве ставља у средину 9. века. Историчар Фердо Шишић је указивао да је данашњи локалитет Подбијеље, недалеко од Петрове цркве, по свом називу вероватно везан за тврђаву Bello. ''Caldana'' је данашње лечилиште  за реуматична обољења Новопазарска Бања, на око 1 км од  цркве Св. Петра .Што летопис  попа Дукљанина помиње бању, то је сасвим разумљиво. Лековитост  тополих  вода одувек се ценила и у њиховој близини ницала су насеља. И антички град Арса је највероватније био поред саме Бање. Прича о рашкој епископији  крај топлих извора  вероватно је била занимљива, па је хроничар из Бара, поп Дукљанин, то истакао. Посебно значајно што летописац истиче да је црква посвећена св. Петру, управо онако како је народ и данас  назива, Петровом  црквом, а не како је званично тумаче црквене власт, црква светих апостола Петра и Павла .
Стојан Новаковић, у својој књизи  Први основи словенске књижевности, помиње два писма  папе Јована Осмог српском жупану Мутимиру, прво из 872/3, а друго 876, на основу којих  би се могло с правом закључити да су Срби 872-876, већим делом покрштени и да је већ тада основана епископија у Рашкој, прва у самосталним српским жупама. По Константину Порфирогениту, византијском цару  и писцу из прве половине  10 . века ,српске земље су већ ''крштена  Србија''. Археолошка истраживања Петрове цркве открила су првобитан баптистеријум, вероватно из 6. столећа.
Из писма  папе Александра Другог из 1067. и папе Гргура из 1078. године  упућених дукљанском барском архиепископу Петру, сазнаје се да је тада, осим старих приморских латински епископија (которске, улцињске, свачке, скадарске, дриватске и пилотске), барској архиепископији припадала још и српска, босанска и трбињска црква .То је време  великог дукљанског  краљевства, започетог силним устаничким покретом за владе дукљанског кнеза Стефана Војислава. Тада је велики део српских земаља био ослобођен од Византинаца. Дукљански кнез се определио за римског папу и од њега измолио да се у бару већ 1050. оснује засебна  архиепископија. Изгледа да је рашка епископија била под њом  све до пропасти дукљанског краљевства. Била је то прва  самостална  архиепископија  у српским земљама  пре Стефан Немање  и  Саве. Њена делатност допринела је још јачем  струјању уметничких утицаја из напреднијих приморских градова .
Смрт краља Бодина (1101) и успон византијског  цара  Манојла Првог означили су пропаст  дукљанског краљевства. Рашка епископија, како би сведочило писмо Теофилакта Охридског из 1107. године, била је изгледа даље под барском  архиепископијом .
Освајање доброг дела српских земаља од стране  Манојла Првог (1149) допринело је  да се рашка епископија поново врати под охридску  архиепископију. Коначно опредељење Стефана Немање за византијску културу, посебно после његовог боравка  у Цериграду (1172-1173), као заробљеника Манојла Првог, условило је да се рашка епископија сасвим отргне  из јурисидикције барске архиепископије. Колико је пак она зависила охридске архиепископије, тешко је рећи.
Први познати рашки епископи тек су из времена Стефане Немање. То су Леонтије , Јефтимије и Калиник. Сва тројица  су везана за одсудне  историјске догађаје из Немањиног живота. Први, Леонтије, извршио је православни обред његовог крштења. Пре тога Немања је био крштен по латинском обреду, за време свог боравка у Дукљи, која је припадала барској архиепископији, (рођен је у Рибници код Подгорице). Епископ  Јефтимије  био је на сабору који је Немања сазвао против верске јереси(богумила?). Њега је споменуо Стефан Првовенчани(1196-1228) у биографији свога оца Живот Стефана Немање. Овај сабор одржан је крај Петрове цркве. Трећи  епископ, Калиник, учествовао је у догађају од далекосежног значаја  за политичку и културну историју српског народа  који се збио у Петровој цркви на Блсговести  1196.године. Тада се  Стефан Немања  одрекао престола  у корист свог другог сина ,Стефана. Првом  сину Вукану, дао је да управља Дукљом. Том  приликом га је епископ Калиник  замонашио  давши му име Симеон. И његова  супруга Ана се истог дана замонашила  и добила  име Анастасија. После напуштања престола  отишао је као монах  у свој манастир Студеницу, а убрзо затим, октобра 1197, кренуо у Свету Гору, свом трећем сину Сави, који се већ налазио као монах у манастиру Ватопед, на чију се молбу одрекао престола  и замонашио те дошао на Свету Гору. Немањина Ана, као монахиња Анастасија , отишла је у манастир Св.Богородице у Топлици.
Занимљиво је да ни један од наших првих средњовековних писаца из 13.века(Сава ,Стефан Првовенчани,Доментијан  и Теодосије ) не спомиње ни област ни град Рас. Једино архиепископ Данило  Други  из прве половине 14.века, помиње област Раса, и то само када говори о краљу Драгутину(1276-1282), који уступио престо  свом брату краљу Милутину(1282-1321),"де му дарова крањевство у Расу, у место званом Дежево''.А када сахрањују краља Драгутина као "као блаженог монаха Теоктиста",Д анило Други пише: "И када  су дошли у Рас ка цркви светог мученика Христова Георгија, у његов манастир..." (Ђурђеви Ступови, које је око 1283. обновио краљ Драгутин). По Данилу Другом  као да не постоји град Рас, већ само област првобитне државе Стефана Немање.
Свети Сава је по добијању самосталности  српске цркве у Никеји(1219), и подоласку у Србију(1220), поставо нове  епископе како за новоосноване  епископије тако и за оне раније, давно установљене, међу којима су биле рашка и призренска. Из протесног писма Димитрија Хоматијана ,охридског  архиепископа, упућеног  Сави  маја 1220, сазнаје се да је први српски архиепископ отерао ранијег призренског епископа и на његово место поставио новог, свог сарадника. Од посебног је значаја да охридски архиепископ  протествује  само због призренске епископије. Он уоште не спомиње рашку. Очигледно је да је Хоматијан  гневан  што му је призренска епископија отета и припојена српској аутокефалној архиепископији. За њега је рашка епископија, по својој прилици, била отписана  већ од Стефана Немање. За новог рашког епископа Сава је поставио једног од својих сарадника, Методија. Није случајно што је Сава послао баш овог епископа римском папи, да му папа пошаље благослов и круну за Стефана Првовенчаног. Високи представници цркве сигурно су водили рачуна о томе. Благослов из Св, апостола Петра и Павла из Рима може носити само онај архијереј који је сапрестолник епископског седишта посвећеног истим  светитељима, а истовремено и представник најстарије епископије у српској независној архиепископији.
Од времена  Савиног, првог српског архиепископа(1220-1234), па све до доласка Турака у облас Раса (1455) живот Рашке епископије текао је у стваралачком  просветном и културном прегалаштву. За владе краља Душана, када се српска архиепископија проглашава патријаршијом(1346)која ће извршити и Душаново крунисање за цара ( на Ускрс, 16. априла 1346), рашка епископија се уздиже на степен митрополије. Међу свим рашким епископима  овог раздобља слободе и независности, више од двеста тридесет година, по досад познатим историјским изворима, треба посебно указати  на епископа Григорија Другог. Судећи по записима  које је оставио, он је припадао кругу најизабранијих  стваралаца  средњовековне Србије. За манастир Хиландар издао је књигу Законик-Крмчију св.Саве, а за краља Милутина исковао је 1305. часни крст, који је краљ поклонио дому  "св.апостола  Петра и Павла у Расу". Данас се овај крст налази св.Доминика у Дубровнику. Рашки епископ Григорије Други  могао би се сматрати једним од  првих  великих  познатих  уметника  из старе српске прошлости.
Коначно  освајање српске државе од Турака (1459) означавало је почетак дуговековног ропства све до 1912. године, када су ослобођени крајеви око Новог Пазара. У овом раздобљу, дугом више од четири стотине  педесет година, економске и духовне снаге  рашке  митрополије постепено су се осипале. Но, треба истаћи  да је тада изграђени  град Нови Пазар, убрзо после освајања Србије, постао један од најзначајнијих трговачких средишта у западном, европском, делу Турске Царевине. Нарочито је прва половина 16.века донела полет његовом раздобљу. Нагли процват новопазарског града  допринео је и јачем утицају рашке митрополије  на унутрашње прилике  у српској цркви. Поједини рашки митрополити  често су заузимали место поглавара српске патријаршије. Рашки митрополит Симеон изабран је 1550. чак за охридског  архиепископа. Није искључено да су турске власти  успеле да охридској  архиепископији наметну први пут за поглавара српског владику из Новог Пазара. Крајем 17. и током прве половине 18. века истичу се два рашка митрополита, Мојсије Рајовић и Арсеније Јовановић Шакабенда, родом из Трговишта  крај Новог Пазара .Њих двојица постаће патријарси српске цркве  и обновитељи Петрове цркве 1728, о чему сведочи натпис на мермерној плочи изнад улаза у храм ,на западној фасади. Арсенијев брат је чувени оберкапетан Синиша Марковић Млатишума, који је владао крагујевачком  облашћу  и који је  1735. обновио манастир Драчу, недалеко од овог града. Они ће заједно повести велико мноштво народа  из Метохије, Косова  и Рашке  у другој сеоби Срба у Војводину 29.јуна 1737.године. Крајем 18.века, рашка и призренска  митрополија, због смањеног броја верника, сједињују се у једну (1786). Њен први митрополит  је Јанићије. Рашко-призренска митрополија, са седиштем у Призрену, остала је до данас  засебна целина унутар српске цркве.
Прво  конзерваторско-рестаураторско истраживање Петрове цркве  предузето је у пролеће 1954. године. Тада је група  сарадника за заштиту  и научно  проучавање споменика културе НР Србије, доцније Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду, приликом проучавања споменичких вредности  на територији тадашњег новопазарског среза, утврдила да у овој цркви постоји средњовековни живопис. После обијања дебљег слоја малтера, из средине 19.века, са југозападног истуреног пиластра, на његовој североисточној страни, откривена је монументална фреска св.Јована Милистивог. То сазнање подстакло је првог директора поменутог Завода, Милорада Панића-Сурепа, великог радозналца и иницијатора многих изузетних подвига и открића у заштити културног наслеђа, да 1956. организује систематска истраживања средњовековног живописа  на свим унутрашњим  зидним површинама, као и архитектонско-конзерваторске  радове. Била је у питању  заштита преосталог  фреско-сликарства  у једном од најстаријих храмова у нашој земљи. Сачувани срдњовековни  живопис у унутрашњем простору  откривен је исте године .Тада су извршене  и мања  архитектонска  истраживања у поткуполном простору цркве. Међутим, сонда за истраживање архитектуре, тачније речено за утврђивање начина зидања припрате  код места где се она састаје са северним полукружним зидом, коју је започео арх.Јован Нешковић 1957.године, открила је изузетно богатство златног налаза. Ово епохално откриће  условило је  да се одмах приступи систематским археолошким  истрживањима цркве, у сарадњи са стручњацима  из Народног музеја у Београду. Током радова 1960-1962. утврђено је да је Петрова црква  подигнута  на преисторијској некрополи, тј.на тумулусу већих димензија, на брежуљку од набачене  и насуте земље  над гробовима покојника  из разних раздобља преисторије, особито металног доба. Рубови ове велике хумке  били су оивичени венцем од већих камених блокова, у којима су нађени и фрагменти  судова-урни, за стављање пепела  покојника. Богат налаз из Петрове цркве  сада се чува у Народном музеју у Београду.Он садржи непроцењиву ризницу  златних и других предмета, махом сачињених  од почене глине, метала и ћилибара, који су служили искључиво као раскошан украс  власника  и његовог дома. Цела збирка  управо представља  луксузну  репрезентативну опрему њеног власника , која је с њим покопана, јер се веровало да све оно што је покојнику припадало од богатства  док је био жив треба да понесе и "на онај свет" Ту најпре истичу  велике златне токе, украшене  гравираним орнаментима, златни украсни предмети, два златна појаса  од искуцаног златног лима, богато украшена орнаментима, мноштво перли од ћилибара, међу којима су многе фигурално обрађене. Посебно се издвајају грчке вазе такозваног црног-фигуралног стила, с ликовима  исликаним црном бојом  на црвеном позађу. Једна од ових грчких ваза прдставља олпе-крчаг који по свом  стилу и декорацији припада групи грчке керамике  што се са сугурношћу може датовати у крај 6.века пре нове ере. Тако се, захвањујући  овом суду   (за уље  или вино), за цео налаз из  Петрове цркве може прилично поуздано утврдити да припада овом античком времену. Треба указати да већина предмета, а посебно грчке вазе, по изреченом мишљењу  истакнутих  проучавалаца  античке уметности код нас, који су овај налаз  испитивали, води стилско порекло  са Апенинског полуострва,  тј.да припада грчкој уметности  која се неговала  у западном Средозекљу, а не у самој Грчкој. Ово гледиште указује  да су и токови антике, као и доцније ранохришћанске  и средњовековне  уметности, допирали до области Раса и преко Јадранског приморја .
Приликом откопавања епископске гробнице, уз сам северни зид  дозиданог простора  са северне стране, из којег се пење на галерију  око подножја  тамбура куполе, пронађени су делови  архијерејског одејанија: епитрахиљ  из 14/15. века и омофор  из 17. века .Тако да су  многе досад непознате вредности Петрове цркве откривене  захваљујући успешној сарадњи  службе заштите  споменика  културе  и Народног музеја у Београду и Новом Пазару.














БОГОРОДИЧИНО ПРАВИЛО


Према предању , ово правило је дала Сама Пресвета Богомајка, Својим јављањем , у осмом веку, завештавајући да ће имати особити удео у спасењу свакога ко буде творио ово Правило. Према предању, овај начин молитвеног поштовања Богомајке некада је био веома прихваћен међу хришћанима.
Ово предање обновио је Свети Серафим Саровски, дајући га многима који су долазили код њега по благослов да подражавају ово Правило; у његовој келији нађена су писма која су сведочила о многим чудима, која су се дешавала од Пресвете Богородице, онима који су испуњавали ово правило.
Извршавати Богородичино правило значи: изговарати 150 молитава: Богородице Дјево, свакодневно.
Многи су се молили Пресветој Богородици на овај начин, додајући при том и своје молитве. Забележено је једно од тих молитвених правила, Епископа Серафима (Звездинског):
После првих 10 молитава Богородице Дјево: Присећајући се рођења Богомајке молимо се:
Пресвета Владичице Богородице, спаси и сачувај слуге Твоје (имена родитеља и ближњих)а умрле са светима упокој у вечној слави Твојој.
После 20 молитава: Сећајући се Ваведења, молимо се за отпале од Цркве:
Пресвета Владичице Богородице, спаси и сачувај и присаједини Православној Цркви, Пресвета слуге Твоје (имена).
После 30 молитава: Сећајући се Благовести, молимо се за утеху невољних:
Пресвета Владичице Богородице, ублажи патњу нашу, пошаљи утеху и ублажи бол слугама Твојим (имена).
После 40 молитава: Сећајући се сусрета Пресвете Богомајке и праведне Јелисавете, молимо се за све који су раздвојени да се сједине и за нестале без трага да се нађу:
Пресвета Владичице Богородице, Богородице, сједини раздвојене слуге Твоје (имена).
После 50 молитава: Сећамо се Рођења Христовог и молимо за препород душе и нови живот у Христу:
Пресвета Владичице Богородице, даруј мени у Христу крштеном, да се у Христа и обучем.
После 60 молитава: Сећамо се Сретења Господњег и речи Светог Симеона Пророка: "И Теби Самој нож ће пробости душу..." и молимо се да Мајка Божија изађе у сусрет нашој души при кончини, да нас удостоји причешћивања Светим Тајнама Христовим и да нас проведе кроз страшна митарства:
Пресвета Владичице Богородице, удостој ме да се при последњем издисају причестим пречистим Тајнама Христовим, и Сама ме проведи кроз страшна митарства.
После 70 молитава: Сећамо се бекства Богомладенца и Богомајке у Египат, и молимо се да нас Пресвета избави од сваке напасти људске и демонске:
Пресвета Богородице, не уведи ме у искушења у овоме животу и избави ме од свих напасти.
После 80 молитава: Сећамо се нестанка дванаестогодишњег Исуса у Јерусалиму и молимо Пресвету Богомајку да нам подари непрестану Исусову молитву:
Пресвета Владичице Богородице, Дјево Марија, даруј ми непрестану Исусову молитву.
После 90 молитава: Сећамо се чуда у Кани Галилејској, када је Господ претворио воду у вино, после речи мајке: "Нема вина..." и молимо се за помоћ у свим делима и тегобама:
Пресвета Владичице моја, Богородице, помози ми у свим делима мојим и избави ме од свих тегоба.
После 100 молитава: Сећамо се Богомајке под Крстом, када Јој је бол као нож прострелио душу, и молимо се Мајци Божијој, да нам укрепи душевне силе и одагна униније, (чамотињу и очајање):
Пресвета Владичице Богородице, Преблагословена Дјево Марија, укрепи моје душевне силе и одагнај од мене униније.
После 110 молитава: Сећамо се Васкрсења Христовог, и молимо Пресвету да васкрсне наше душе и ободри нас за подвиг:
Пресвета Владичице Богородице, васкрсни душу моју и даруј ми непрестану спремност на подвиг.
После 120 молитава: Сећамо се Вазнесења Христовог коме је Пресвета присуствовала, и молимо да уздигне наше душе изнад светских сујета и забава, и научи нас да стремимо ка небеским висинама:
Пресвета Богомајко, уздигни душу моју изнад сујете и таштине овога света.
После 130 молитава: Сећамо се силаска Светога Духа на Апостоле и мајку Божију, на Сиону, и молимо се: "Срце ми чисто саздај Боже и Дух прав обнови у мени, не одбаци ме од Лица Твога и Духа Твога светога не одузми од мене."
Пресвета Владичице Богородице, низпошљи ми благодат Светога Духа и утврди је у срцу моме.
После 140 молитава: Сећамо се Успења Пресвете Богородице и молимо за миран и безметежан крај живота:
Пресвета Владичице Богородице, подари ми миран и безметежан крај живота.
После 150 молитава: Сећамо се славе Мајке Божије, којом је Она увенчана од Господа, након пресељења са земље на Небо, и молимо Царицу Небеску да не остави верне на земљи, већ да их заштити од свакога зла, покривајући их Својим часним омофором:
Пресвета Владичице Богородице, сачувај ме од сваког зла и покриј ме Твојим омофором.
ПРАВОСЛАВНИ МОЛИТВЕНИК - Манастир Рукумија, л.Г.2009.
с благословом оца Симеона, игумана манастира Рукумија,
уредила, сабрала, опремила и припремила за штампу монахиња Анастасија


Преподобни Серафим Саровски


Родио се као Прохор Мошњин, не зна се тачно које године, 
у граду Курску, родном месту Теодосија Печерског. 
Његов отац Исидор био је имућан и градио је храм св. Сергију Радоњешком, 
а после његове смрти тај посао је наставила мајка Агатја. 
Она је и одгајила будућег подвижника, дајући му добар пример сталне молитве, поста и милосрђа. 

Два су се чудесна догађаја десила у детињству св. Серафима. 
Једном га је мајка попела на врх недовршеног храма, 
он је одатле пао, али се није ни мало повредио. 
Други пут, док је био болестан, јавила му се у сну Пресвета Богородица и рекла да ће доћи да га излечи. 
Неколико дана касније литија са чудотворном иконом Коренске Мајке Божије пролазила је кроз њихово двориште. 
Мајка је изнела болесног Прохора до ње, и он је убрзо оздравио.

Кад је одлучио да се замонаши, мајка га је благословила и даровала бакарним крстом који је носио читавог живота; са њим се и упокојио. 

Прозорљивац Доситеј који се подвизавао у Катајевској пустињи 
саветовао му је да оде у Саров, што је он и учинио 1778. године, 
за време игумана Пахомија. 
Скоро осам година је био искушеник. 

За то време имао је велико искушење – три године је био надувен од водене болести и добар део тог времена непокретан. 
Тада је имао виђење Пресвете Богородице са апостолима Петром и Јованом Богословом. 
Она је рекла: «Овај је од нашег рода», дотакла га жезлом и из тог удубљења отекла је сва вода из тела (на том месту остао му је ожиљак). 

Замонашен је 13. 08. 1786. са именом Серафим, што значи «пламени», 
а у октобру исте године постао је јерођакон. 

На литургији је виђао анђеле и једном Господа Исуса Христа окупаног светлошћу. 
Од тога се није погордио, већ се све више смиравао и увећавао труд. 


За време велике глади манастирски амбари су се чудесно преко ноћи напунили житом услед молитава старца Серафима и остале братије. 

Пошто је 1793. добио чин јеромонаха, испунио је своју давнашњу жељу да оде у пустињу. 
Пре тога је умирућем оцу Пахомију обећао да ће се бринути о Дивјејевском женском манастиру.


У самоћи је окопавао башту и гајио пчеле; 
недељом је ишао у манастир на литургију. 

Виђали су га како храни медведа као да је дресиран. 
Да би победио ђавола, 1000 дана се непрекидно молио на камену, 
стојећи и клечећи, са кратким паузама због хране и одмора. 


12.09.1804. напала су га у шуми три сељака тражећи паре, 
а он је пустио да га изубијају јер «ко се маши ножа, од ножа ће погинути». 
Једва је преживео. А после им је, хришћански, опростио и заложио се да их не казне. 

Када му је 1807. умро духовни вођа, отац Исаија, игуман Саровског манастира, предао се подвигу молчалништва (ћутања и молитвеног тиховања). После више од две године тако проведених, по наредби се вратио у манастир, а онда почео да живи као затворник, не излазећи из келије. Нико га није видео пет година. Једном се удостојио да буде узнесен на небо и види рајске станове. Још је пет година ћутао и није излазио из келије, али су други могли да дођу да га виде. Тек онда је почео да даје духовне савете људима који су му долазили, по наредби Пресвете Богородице, која му се јавила са преподобним Онуфријем Великим и Петром Атонским. Године 1825. поново је почео да иде у шуму, а у близини је Пресвета Дјева ударила жезлом и начинила извор лековите воде. 

На крају његових подвига дошло је стараштво. На хиљаде људи свакога дана долазило му је ради савета и помоћи, и он је унапред знао све њихове бољке. Безброј је примера његове прозорљивости: знао је коме је помоћ најпотребнија, одговарао и пре него што су му постављали питања, знао све о гресима и прошлости саговорника; предсказивао догађаје. Био је у духовној вези са другим подвижницима које никад није видео, нпр. послао је поруку затворнику Георгију да не оставља место свог подвига (он је две године био искушаван том помисли). Многим људима је предсказивао шта ће им се десити: ступање у монаштво, брак, број деце, болести, смрт ближњих...Предсказао је у Русији глад, колеру, политичке сукобе. И своју смрт. 

Старац Серафим првог је излечио спахију Мантурова који је боловао од тешке болести ногу. Један болесник, који је оздравио, видео је старца како лебди у ваздуху и моли се за њега. Лечио је молитвом, светом водицом и уљем. Помогао је и спахији Мотовилову, који је био непокретан, да прохода (њему је после открио «циљ хришћанског живота»). А и после старчеве смрти људи су лек налазили у извору који је Богородица створила и који се данас зове Серафимов. Силом своје молитве свети старац је чинио да бездетни добију дете. Па чак и да се осуђени покојници помилују. Спахију Мотовилова је удостојио да се заједно с њим нађе у Духу Светом. Пред крај живота је већ очигледно општио са анђелима, Богородицом, небеским становницима. 
Старац Серафим се цео живот бринуо за Дивјејевски манастир који је основала врла подвижница Агатја Семјеновна Мељгунова. Све се радило тамо како је он говорио, иако никад у тај манастир није одлазио. Многе је девојке благословио да ту буду монахиње. После његове смрти манастир је доживео много смутњи јер је послушник старца Серафима Иван Тихонович (отац Јоасаф) хтео њиме да влада. Тек 1861. се све средило. Још два манастира помагао је свети старац: Ардатовско-Покровски и Спасо- Зеленогорски. Саровски подвижник бавио се стараштвом 12 година. Небеска Царица му се последњи пут јавила на Благовести задње године његовог живота. Томе је присуствовала и дивјејевска сестра Евдокија Јефремовна. Виђење је трајало четири сата, а били су присутни анђели, св.Јован Крститељ, св. Јован Богослов и 12 девица-мученица. 
Старац Серафим, саровски чудотворац, упокојио се 02.01.1833. у клечећем молитвеном положају пред иконом Мајке Божије «Умилење». На земљи је поживео 73 године. Скоро све његове ствари узеле су дивјејевске сестре. Одмах по његовој смрти почело је мноштво народа да долази на његов гроб, умножава портрете, узима предмете који су му припадали. 70 година након блажене кончине саровског старца, отац Серафим проглашен је светитељем. Те исте 1903. године откривене су и његове мошти. Била је присутна царска породица и небројено много поклоника. Од оца Серафима није остало нетљено тело, него само кости, што је многе смућивало, али нису мошти доказ светости, већ безбројна чуда која су се десила. Тако је одредила промисао Божија.Тадашње власти су 1926. склониле светитељеве мошти које су 1990. пронађене у подруму петроградског Музеја религије и атеизма, а 1991. пребачене су у Дивјејевски манастир.Постоји предање да ће он пред крај света васкрснути и заједно са праведницима и Црквом бити узнет право на небо.

Једно од пророчанстава Св. Серафима:



"У Руској Цркви ће бити сазван Васељенски сабор, чији циљ ће бити:

1. Да последњи пут упозори свет на опасност свеопште антихристовске заслепљености - отпадништва од Господа Исуса Христа.

2. Да се све Православне Цркве Христове уједине под једном Главом - Христом Животодавцем и под једном заштитом - Његове Пречисте Мајке против долазећег антихристовског налета

3. Да се коначно осуди масонерија, илуминатство, јакобинство и сви слични покрети, ма каквим се именом они називали, покрети чији вођи имају само један једини циљ: да се наводно ради крајње егалитаристички схваћеног земаљског напретка и уз помоћ фанатика које су сами створили изазове анархија у свим државама света и да се уништи Хришћанство широм света, те да, коначно, уз помоћ моћи злата, коју су концетрисали у својим рукама, читав свет потчине антихришћанству оличеном у једном аутократском и богоборном императору, који ће сам завладати читавим светом".



А на другом месту он каже:



"Славени и Јевреји су два народа богоизабрана за заветне и судбинске задатке у историји света. Преподобни Серафим даље говори да су Јевреји и Славени као два неуништива ковчега Завета. Али будући да су Јевреји одбацили истинитог Месију, Јединородног Сина Божијег, Бог их је расејао по целом свету да страдају и буду гоњени до краја. У време антихриста много Јевреја обратиће се Христу јер ће схватити да су чекали лажног месију - по речима Господа: Ја сам дошао у име Оца и не примисте ме, а када други доће у своје име примићете га!

Без обзира на њихов, пред Богом ужасни поступак, Јевреји су били и јесу Господу драг народ. Славени су такође богоизабрани народ који ће до Страшног Суда сачувати истиниту веру у Бога. У време антихриста Славени га неће признати за васељенског цара и месију и зато ће од Бога бити награђени. У време антихриста Русију ће Бог тако подићи да ће бити најмоћније царство у историји света. "



Свети Серафим описао је велики рат, који ће се у Русији претворити у побудну против цара! Све ће организовати закулисане организације, непријатељи Русије, „реформатори“ и масонска западна олигархија. Шириће се издаја и обмана. Део црквене јерархије, двора, виши слојеви друштва, биће присталице либералних европских новотарија! Цара праведника, хришћанина, ће издати. Пролиће се реке крви и пострадаће најбољи руски људи. Рушиће се крстови и Цркви ће бити гоњена! Власт ће бити у рукама Јевреја, а нови симбол кабалистичка петокрака! Цара који прослави њега, убогог Серафима, чека мучеништво за Христа! Све светске буне и ратови у историји заједно не могу се поредити са страхотама онога што чека Русију. Али, Бог ће Русију помиловати, и путем дубоких страдања довести до велике славе! Старац је прорекао обнову руске самодржавне власти после великог страдања и кратак процват пред крај света! Чак ће Антихрист, као васељенски „миротворац“ зазирати од Русије!“


О великој духовној и материјалној обнови Цркве у Русији после великог страдања у периоду комунизма не зна се довољно ван граница саме Русије. Треба подсетити да је пакао комунизма од преко хиљаду манастира, колико је постојало пре револуције, преживело само тек око двадесет. Мошти Светих су излагане порузи, иконе спаљиване, монаси и свештеници убијани и прогањани. У погромима је убијено неколико десетина милиона православних хришћана. Задивљује размера и брзина којом се одвија духовна обнова у Русији, радујући сваког хришћана и уверавајући, по ко зна који пут, да "што је људима немогуће, Богу је свемогуће". Водећи светски медији баве се овом темом само спорадично, делом зато што велике електронске телевизијске мреже "живе" превасходно од крупних политичких догађаја и њихових последица, а делом и зато што већ неколико година у свету па и код нас доминира једна стереотипна медијска слика посткомунистичке Русије у којој преовлађују новобогаташи, мафијашки обрачуни, потрошачка грозница, осиромашење најширих слојева, некритичко преузимање западних узора, морална криза. Да ли живот у данашњој Русији изгледа тако суморно како медији сугеришу, где се онда дешава та велика духовна обнова о којој сведоче људи који долазе са поклоничких путовања из Русије, или живе тамо? Подаци потврђују да је огромна већина Руса верна својој Цркви; за 12 година обновљено је на хиљаде храмова, а према подацима оца Амвросија, архимандрита Јовановског манастира који има преко триста монахиња , у Русији тренутно има око велики број мироточивих икона. Многе од тих мироточивих икона налазе се по кућама благочестивих хришћана, међу њима, чак и обичне мале папирне литографије. Господ шаље своју милост и благодат смернима! Како примећује и наша саговорница о овој теми, Радмила Војновић Садовњикова, професор књижевности, некадашњи уредник у културној редакцији ТВ Нови Сад, супруга руског козака, која живи у Москви од 2000-те године, невероватно је јако монаштво у Русији, тежи се строгом духовном животу и подвизавању. Има деце која долазе да се замонаше од 7,8,10, година, девојчице мале схимнице, затворнице - то је један чудесан свет. Инсистира се на Исусовој молитви, сви су позвани да се непрестано моле - "Молите се непрестано"- та Христова и апостолска поука важи и примењује се дословно. Нема неке велике разлике између монаштва које живи у потпуном покајању и породице која живи благочестиво, у послушању старцима, духовницима. У кућама се свакодневно чита Псалтир, владају једноставност, смиреност, молитвеност и нема празног разговора, брбљања, оговарање је забрањено, а децу упућују на молитвено, мисаоно обраћање Господу.



У великој обнови руске Цркве обновљена је и њена традиционална милосрдна функција- манастири су праве народне куће и сви, од најмањих па до највећих лаври , васпитавају много напуштене деце. Видела сам те монашке школе, прича Радмила Војновић Садовњикова, где девојчице добијају комплетно васпитање и образовање. Али је васпитање у првом плану- девојчице држе певнице, поју, неке остају у манастиру, замонаше се. Посебно ме је гануло - прича саговорница "Геополитике" - када сам у Свето-Николајевском манастиру на путу Москва -Калуга видела да девојчице имају сваке вечери крсни ход, покајничку литију за спас српског народа. У једном од четири храма тог манастира је неусипајушча "непрестана" молитва и чита се Синодик у коме се помињу сви српски новомученици. Све што се на радост свих нас дешава у руској Цркви, "велика светлост после дуге ноћи", део је и чувене Дивјејевске тајне, пророчанства једног од највећих светила руске Цркве, Светог Серафима Саровског, чија је стогодишњица прослављења обележена овог лета (2003) великим торжеством у Сарову, где се подвизавао блажени старац. Свечано је било и у оближњем женском манастиру Дивјејеву, где су данас његове мошти. Преподобни и богоносни отац Серафим, чудотворац Саровски, рођен је 1753. године у граду Курску, у благочестивој имућној породици, а уснуо је мирно у Господу 1833. године, после многих подвига и непрестаних молитви, трудова и бдења. Он, који се још као млади јерођакон удостојавао виђења бесплотних сила, ангела небеских и слушања њихове умилне песме, називао је себе " убоги Серафим" и поздрављао са "Христос Васкресе радости моја", оставио је велико пророчанство о будућој судбини Русије и света. Свети Серафим је рекао да што он говори је тачно као што су два и два четири, јер то не говори он, убоги Серафим, већ Дух Свети кроз њега. Свети старац је прорекао да ће после велике голготе, која ће снаћи Русију, у којој ће бити уништавана њена црква и верни народ, и у којој ће потоцима тећи крв праведника, наступити велика обнова. Русија ће бити обновљена као самодржавна монархија, а будући руски цар ће бити по женској линији из дома Романових. То је свакако потомство Велике кнегиње Олге Романове, сестре цара мученика Николаја, која је неко време после октобарске револуције боравила у Србији, а потом отишла у Канаду. Потомци њеног сина Николаја који се упокојио пре пет година у 95-ој години, долазе сада у Русију. Старац је говорио и о свом будућем прослављењу и о томе да ће цар који дође да њега прослави, бити прослављен од Господа трновим венцем страдања, а да ће на његовом прослављењу бити народа више него жита у пољу. Заиста, 17.јула 1903. године, по јулијанском календару, долази царска породица Романов у Дивјејево на велико торжество поводом прослављења блаженог старца Серафима Саровског, цар Николај је носио ковчег са моштима Светог старца, а царица мученица Александра је извезла покров за мошти. Тада је блажена старица Паша Саровска, која је још као девојчица била у послушању Светом Серафиму, поставила фотографије царске породице поред икона и говорила "Свети царски мученици, молите Бога за нас". Она је била јуродива и видела је будуће страдање царске породице.



Мало је познато и то да је царска породица живела врло строгим молитвеним животом, да су Велике кнегиње појале у цркви једноставно одевене, покривене марамама, да царица Александра, пореклом Немица, није хтела да напусти Русију и православље , иако јој је нуђено да спаси свој живот, пред страдање царске породице. Они који су учествовали на било који начин у страдању Романових, засипали су и пре и после тога јавност најразличитијим клеветама, конструкцијама, полуи- стинама о царској породици, како би донекле оправдали тај чин, укаљали име Романових и њихово убиство приказали као тобоже '' праведни народни гнев на тиранина'' и ''спонтани израз народног расположења'', што је једна велика лаж, у низу лажи које иначе прате накнадно описивање вликих преврата и револуција у историји, све у складу са циничном опаском ''историју пишу победници''. Забележено је и да је цар Николај, када је био на прослављењу Светог Серафима, добио писмо које му је оставио блажени старац пре своје кончине, а пре рођења цара, и да је цар горко заплакао када га је прочитао, и да су покушавали да га утеше говорећи да је можда старац погрешио. Цар Николај је знао да је све што је старац прорекао до тада испуњено и да не би оставио то писмо да није био сигуран у то што му је написао. Да ли је у писму било најављено и страдање целе царске породице, или само страдање Русије, не зна се поуздано, али је чињеница да је последњих година пред страдање у дому Романових владала врло озбиљна атмосфера, са врло мало радости, али веома смирена и побожна. Свети Саровски старац, блажени Серафим, који се још за овоземаљског живота удостојио виђења лица Господњегж, и коме се више пута јављала Пречиста Владичица наша Богородица, оставио је у тексту Дивјејевске тајне и пророчанство које се односи на цео свет, све до Другог Страшног доласка Христовог. Ту стоји да ће се Антихрист појавити на земљи када Русија буде имала 180 милиона становника, да ће до тада бити одржан и VIII васељенски сабор, који ће анатемисати све оно што се назива реформаторством - све оне партије и удружења људи који живе као да нема Бога и Божијег суда, који теже остварењу земаљског, материјалног раја у свету без Бога. Такве партије и таква удружења ће довести и до рушења хришћанства и хришћанских вредности у свету и стварања једне васељенске, безбожне државе, на чијем челу ће бити Антихрист. Он ће бити Антихрист за православне, али за остатак света он ће бити лажни миротворац. ''Говориће мир, мир, мир, а свуда ће сејати само смрт'', говорио је старац. Он ће бити рођен у Русији, од колена Дановог, у граду који се налази између Москве и Петрограда, и биће рођен ''искуственим способом'' по речима старца, дакле вештачким начином.



Интересантно је да старац монах, девственик, који је живео већи део живота у саровској пустињи , почетком XIX века, говори да ће ''син погибли и безаконија'' бити рођен тада непознатим вештачким начином. Антихрист ће завладати целим светом, али ће једино зазирати од Русије, јер ће Русија бити најмоћније обновљено православно царство у то време и придружиће јој се неке азијске земље и део јужних словенских народа. Старац не говори да ли је то Србија или Бугарска, али пошто се спомиње многострадални народ православни, можемо да претпоставимо да смо то ми.У време кад је настало пророчанство, Турска је још на Балкану , а старац говори да ће се Турска империја временом смањивати, мало по мало и да ће пред крај времена, пред Други Страшни долазак Христов, Русија овладати Константинопољем, да ће се у Светој Софији поново служити света православна литургија и сијати крст на куполи. Француска је такође моћно царство у то доба, а по пророчанству блаженог Серафима, Париз ће нестати са лица земље, последња престоница Француске ће бити Ремс, а имаће свега 17 милиона становника. После тога старац говори о још јаснијим знацима који претходе крају времена - у Дивјејевском женском манастиру биће откривено четворо нетљених моштију светих преподобних жена Дивјејевских. До сада је откривено троје моштију, 1991. године су откривене мошти првоначалнице Дивјејевске женске обитељи, инокиње Александре, која је била велика угодница Божија и којој је Пресвета Богородица дала заповест да иде на север Русије где ће јој показати место на коме ће да се спасава до преласка у вечност. Друга је игуманија небеског Дивјејева, најмлаћа схимница Марта, која је дошла у манастир у 13. години, а упокојила се у 19. после великих подвига. Трећа је Елена Мантурова, сестра познатог Михајла Мантурова који је радио на подизању цркава, чувена лепотица која је по Божијем допуштењу видела злог духа и отишла у манастир, где се непрестано подвизавала. Она је и умрла по послушању- старац Серафим је благословио да умре уместо брата који је градио манастир и она је по послушању прешла у Царство небеско. Он је означио место где ће он сам почивати у Свето - Тројицком храму у Дивјејеву и монахиње су биле запрепашћене- није им било јасно како ће братија Саровског манастира пустити мошти старца да почивају у женском манастиру. Баћушка Серафим је рекао: ''Ја ћу уснути у Сарову, а пробудићу се у Дивјејеву''. И тако и бива- када су бољшевици дошли у Саров 1920. покушали су да тајно изнесу старчеве мошти из велелепног храма Успенија Пресвете Богородице, што им је успело тек 1927. године , када су однели мошти у Музеј атеизма, који је заправо Казански храм Мајке Божије у Санкт Петербургу, и где су доношене мошти светих на поругање.



У Саровској пустињи, на месту где се подвизавао старац Серафим, сви храмови су срушени и прекривени једним дебелим слојем асфалта и ту је постављен споменик совјетском писцу Максиму Горком. У Сарову је остао само један храм, најмлађи, подигнут и освештан поводом прослављења Светог старца, али је после претворен у позориште и 9.11.2002.године је одржана последња представа и коначно је враћен Московској патријаршији(иначе у олтару је била сцена!). Овог лета, на прослави 100 -годишњице прослављења Светог Серафима, храм је поново освештан и чин освештања је извршио управо наш патријарх, господин Павле, који је после са патријархом Алексијем служио централну свечану литургију над моштима старца. Пошто ће, по речима старца, пред крај времена, доћи до велике отпадије од истинске вере, где ће чак и поједини архијереји говорити да нема васкрсења тела, и да не би саблазнили толики верни народ, Господ ће на једно време подићи блаженог Серафима, да би верне утврдио у вери и многе спасао. Ваља рећи и то да је Дивјејево означено од саме Пресвете Богородице као њен четврти и последњи удео (имање) у васељени до Страшног Суда, поред Јерусалима, Свете Горе и Кијевско-Печерске лавре. Последњих година је обновљена и канавка (канал,пут) Божије Мајке, који је Свети Серафим означио као пут којим је прошла Пресвета Богородица и ко прође овом светом канавком и прочита 150. пута ''Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо...'', он је у благодати, под покровом Пречисте и ако настави да се труди да живи благочестиво, има заштиту Богородице. По речима Радмиле Садовњикове, која је била на прослави стогодишњице прослављења Светог Серафима, било је неизмерно много православних хришћана из Русије и целог света, пуно поклоника и из Србије, и на сваком кораку се може осетити и видети колико нас обичан руски народ воли, колико су Срби добродошли и поштовани. Руска Црква и народ врло добро зна шта се заиста дешава са Србијом ових година искушења и страдања, истина о Косову и Метохији је скоро присутнија у руским медијима него у нашим, обновљено је српско подворје у Москви у храму Светог апостола Петра и Павла. У две московске православне гимназије се учи српски као изборни предмет, а једна носи и назив Српска православна гимназија у знак подршке и љубави према српском народу у ово тешко време.



У многим руским храмовима су заједно са руским светитељима иконописани српски светитељи и новомученици српски. У Сергијо- Тројицкој лаври се редовно служи и Србљак- службе Србима Светитељима, а многи Руси добијају име по српском Светом краљу Владимиру, јер они искључиво дају имена из црквеног календара. Пророчанство које је оставио Свети Серафим Саровски, поједини људи називају легендом, али сам старац је говорио да је све казано тачно, као и то да су два и два четири, јер не говори то он, већ Свети Дух кроз њега, а пошто је све до сада што је било тачно тако и пророковао, немамо разлога да не верујемо и у оно што ће наступити по пророчанству Светог Серафима. По казивању многих руских стараца, дух Антихриста је већ у свету, сви можемо да осетимо дејство зла у свакодневним искушењима која наилазе на верне, и оно често долази под маском доброчинства и најбољих намера, а доноси немир, стра- дања и патњу, али ко претрпи до краја спасиће се, а једино то је и важно. Од много благодатних дарова и духовне радости коју нам дарује Свети старац Серафим, важно је истаћи и једно- ставну али спасо- носну поуку, која може да замени сва о в о з е м а љ с к а , људска умовања и ф и л о с о ф с к а мудровања, а то је да је крајњи циљ и смисао хришћанског живота стицање благодати Божије, дара Духа Светога, који освећује и осветљава наш живот непролазном радошћу и миром у срцу. Треба држати закон Божији до најмање заповести, живети у молитви, посту и покајању, трудити се да учинимо што више доброг и богоугодног и тако ћемо задобити милост у Господа и вечно спасење. А шта је друго и важно?

Молитвама Светог Серафима Саровског, Господе, помилуј нас грешне!