Преиспитај пажљиво свој однос и настројење према свим својим ближњима уопште, јер је сваки твој ближњи саздан по обличју и подобију Божијем, сваки је дело руку Његових, Његова својина, о свакоме промишља и сваки је на овоме свету зато да би, докле год је жив, служио Његовој божанској слави и да би после смрти био вечно са Њим на небесима. Осим тога, сагласно јеванђелском закону, ближњи је Христов брат, Његов повереник, Његов намесник и Његова икона. Све оно што ти је Христос дао, дао ти је на зајам, да би ти све то опет дао свом ближњем, те ти је рекао: „Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт 25,40). Знај, стога, брате, да своме брату не дугујеш мање него своме Избавитељу и да не можеш ни зло ни добро да чиниш своме ближњему, а да то зло или добро не пређе са обличја (иконе), то јест човека, на прволик, то јест Христа: „поштовање исказано обличју (икони) прелази на његов прволик„, каже Василије Велики, а сагласно Григорију Богослову: „онај ко се стара о творевини указује поштовање Творцу„. Укратко речено, као што губиш веру, ако из њеног символа уклониш једну једину реч, тако губиш и љубав Божију ако из своје љубави изузмеш једног јединог ближњег. А шта си ти без љубави Божије? Ништа друго до отпадник и осуђеник на вечне муке паклене.
Посебно је важно да преиспиташ како се према својим ближњима односиш у својој помисли: а) Да ли их твоја помисао самовољно и безобзирно осуђује и да ли према ближњему гајиш неосновано подозрење, а на то се односе речи: Не судите да вам се не суди (Мт 7,1); б) Преиспитај да ли завидиш ближњему када га други хвале или када напредује у послу; в) Да ли погрешно тумачиш његове поступке сматрајући његове заправо врлинске поступке злим, тако што његово смирење, на пример, сматраш лицемерјем, његову простодушност сматраш глупошћу и безумношћу, а тако и све његове остале поступке у срцу осуђујеш, па чак и саму његову намеру осуђујеш, а она је тако недокучива и сакривена да о њој не суди ни Црква, као што каже апостол Павле: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, Који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1 Кор 4,5); г) Преиспитај, затим, помно да случајно не гајиш према брату свом такву мржњу због које не можеш ни да га видиш, па си уверен да не чини ништа добро, а о томе је у Писму речено: Немој мрзети на брата свог у срцу свом (3 Мој 19, 17), а Јован Богослов каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1 Јн 3,15).
Преиспитај, потом, брате, како се према ближњем односиш у својим речима: а) Да ли га неправедно осуђујеш као кривца пре него што испиташ све околности неког његовог поступка; б) Да ли о њему са презрењем или љутњом говориш било у његовом присуству било у одсуству; в) Да ли његове мане и грешке откриваш неком ко га непознаје, или са другима учествујеш у разговору говорећи рђаво о њему. Упитан о томе, то јест да ли треба откривати братовљеве мане или сагрешења, авва Пимен је одговорио овим мудрим и божанским речима: „Када прикријемо грех свога брата и Бог ће прикрити наш„; г) Да ли ближњега својим тешким, грубим, безочним и увредљивим речима жалостиш и наводиш да осећа одвратност према теби, јер на то се односе речи Премудрости Сирахове: Од плача бива смрт и плач истински троши снагу (38, 18); д) Обрати пажњу да ли нерасудно претиш ближњему или му гордо заповедаш, јер је написано: Смирењем сматрајте један другог већим од себе (Фил 2,3) и још је написано да треба међусобно да се поштујемо покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф 5,21); ђ) Да ли исмеваш ближњега или га са задовољством љутиш, или можда налазиш задовољство гледајући како га други исмевају или наводе на љутњу; е) Преиспитај да ли му дајеш рђаве савете да би му нашкодио; ж) Да ли другима откриваш тајне које ти је сам ближњи поверио или које су ти неки „у поверењу“ о њему рекли. Стога Премудрост Сирахова каже да човек који открива тајне свога брата губи поверење и никада неће имати пријатеља: „Онај који открива тајне губи поверење и неће наћи пријатеља по души својој“ (27,16); и још каже да је међу пријатељима могуће помирење ако један удари или повреди другога, па чак и ако га у препирци увреди, али је помирење немогуће ако пријатељ открије тајну свог пријатеља: „Рана се може повезати, и после расправе могуће је помирење; али ко открије тајну, тај је изгубио наду за помирењем„ (Прем. Сирах. 27, 22-23). з) Да ли о њему шириш гласине откривајући другима све оно што код њих може узроковати несугласице и свађе са њим, а о томе је написано: Ко милује свађу, милује грех (Прич 17, 19) и још: Човек гневљив замеће распру (Прич 15, 18); и) Да ли јавно називаш лицемерјем добро које твој ближњи чини; ј) Преиспитај, напослетку, још и да ли гордо, упорно и тврдоглаво истичеш своје мишљење противно мишљењу свог ближњег само и једино зато да би из расправе изашао као победник, што никако не приличи хришћанину, као што је написано: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1Кор 11, 16).
Преиспитај још како се према ближњем односиш у својим делима: а) Да ли чиниш нешто да би се осветио ономе ко ти је нашкодио, јер је написано: Не буди осетљив и не носи срдњу на синове народа свог (3 Мој 19, 18); б) Преиспитај да ниси, можда, и ти од оних који и не покушавају да умире ближњега и да траже извињење од њега, пошто су се о њега огрешили, нити хоће да му надокнаде тражену штету, ако су га оштетили; в) Преиспитај, даље, да ли ближњега осујећујеш да постигне неки свој циљ само зато да не би био спокојан и миран; г) Да ли дајеш рђав пример било у својој кући било изван ње; д) Да ли кришом уходиш и пратиш послове и поступке свог ближњег који те се уопште не тичу; ђ) Да ли га гониш на недоличан начин само зато што је сиромашан, јер је о томе написано: Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог (Прич 14, 31); е) Да ли му наносиш неправду тако што му не дајеш или одуговлачиш и одлажеш да му даш оно што му дугујеш, као што је, на пример, плата коју је зарадио, како Бог каже у Законима поновљеним: Немојте занети најамника, сиромаха и потребитога између браће своје, и дошљака кој ије код тебе у земљи твојој у месту твом. Подај му најам његов исти дан, и да га не зађе сунце у тебе, јер је сиромах и тим душу држи, да не би завикао на те ка Господу и било би ти грех (5 Мој 24, 14-15). ж) Ако си са неким у опасном или безаконом пријатељству, прекини одмах такво пријатељевање, да и ти не би чуо оно што је пророк Јуј рекао цару Јосафату, који се спријатељио са безбожним Ахавом: Безбожнику ли помажеш, и оне који мрзе на Господа љубиш? (2 Днев 19, 2); з) Једном речју, преиспитај самога себе и размисли да ли свог ближњег љубиш на онај начин како нам Бог налаже и сагласно мери коју нам је оставио. Што се начина тиче, дужни смо да га љубимо не из неког природног разлога или зато што је то у складу са нашом жељом и зато што нам је угодно, него смо дужни ближњега да љубимо из натприродног разлога, то јест зато што је он икона Божија и зато што Бог хоће и заповеда да га љубимо. Што се тиче мере, ближњега треба да љубимо као себе саме, јер је написано: Љуби ближњег свог као себе самог; Ја сам Господ (3 Мој 19, 18) и да њему чинимо оно што желимо да други чине нама: Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци (Мт 7, 12). А ако се јави потреба, ближњег треба да љубимо и више него себе саме, као што је Христос нас заволео више од Себе Самога.
Преиспитај напослетку како се односиш према свом ближњем кад је у питању нечињење, то јест кад су у питању она добра која си обавезан да чиниш, а не чиниш: а) Преиспитај, дакле, да ли поступаш тако да не исправљаш свог ближњег ако је сагрешио, а дужан си да то чиниш. Да ли то не чиниш због достојанства, високог положаја или позива којим се бавиш, или пак из братске љубави, а Бог ти заповеда: Слободно искарај ближњег свог и немој трпети греха на њему (3 Мој 19, 17); б) Да ли можда на тебе утиче његов углед и његово име, па то зато не чиниш; в) Или не састрадаваш са ближњим када доживи неку несрећу и не радујеш се заједно са њим у великој радости, а Апостол каже: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим 12, 15); г) Или му не указујеш поштовање које му доликује; д) Или не молиш Бога за ближњега, а особито када те мрзи, прогања или ти чини зло. А Господ ти заповеда: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт 5, 42); ђ) Или си равнодушан према давању милостиње ближњему, јер смо по заповести Божијој дужни да дајемо милостињу, као што је записано: Који иште у тебе, подај му (Мт 5, 42); међутим, чак и кад бисмо претпоставили да милостиња није дело заповести Божије, него само савета и препоруке, опет је милостиња изузетно нужно средство да се сиромашнима омогући одржање, када се, разуме се, даје; али када се не даје, онда је уједно и непријатељ наше душе. Према томе, ко је непријатељ спасења сопствене душе, има тако на себи жиг одбачености, а ко је пријатељ сиромашнима, он је и својој души пријатељ и има у себи печат спасења.
Ово преиспитивање је, љубљени мој брате, крајње потребно и корисно, па га зато веома често примењуј. Јер, као што они који путују арабијском пустињом за собом путем остављају белеге да би опет пронашли пут и да се не би изгубили, тако ћеш и ти, благодарећи овом преиспитивању, увек знати обележја истинске или лажне љубави према ближњему и на основу њих ће ти бити јасно имаш ли или немаш љубави према ближњем, па ћеш се, уколико је немаш, усрдно борити да је задобијеш.
Преузето из књиге „Духовне вежбе“, Св. Никодим Светогорац
