04. април 2012.

ЗАШТО И КАКО ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО ? – преп. Јустин Нови


Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету.Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему – Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. He нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.


У Светом Писму Бог је казао: 1) Шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ћe ce завршити; 2) шта је човек; одкуда долази; куда иде; из чега је, ради чега је, чиме ћe ce завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води; ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји – чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника – грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све – од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак.


Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и неимати; наћи ћeш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћeш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан – радост; јеси ли гневан – укроћење; јеси ли сладострасан – целомудрије; јеси ли немудар – мудрост; јеси ли рђав – доброту; јеси ли злочинац – милост и правду; јеси ли човекомрзац – љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ћe те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ћe те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла… Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске.


Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисав корен, који све више мирише што се више таре.


Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји, у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум – да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце – да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма.


А како читати Свето Писмо?


Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи – сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот; јер су речи њене – дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. To je књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити – разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео. To je основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива – бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. To да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!… И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакша бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ћe осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ћe ce збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.


Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама je y Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, a no нешто и на добру земљу срца нашег – и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га – ти ћеш од сласти и радости похитати да и каменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? – Када слуша Његове речи и извршује их. Почетак је мудрости – слушати речи Божје (Мт. 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. “Реци реч и оздравиће слуга мој” (Мт. 8,8). Спаситељ рече реч – и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их – капетановском вером. И чудо ће се десити с нама и оздравиће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт. 8,16). To он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8).


Ha Страшном суду судећи се онима који не слушају речи Божје и теже ћe им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт. 10,14-15). Пази, на Страшном суду ћe ce тражити од тебе да даш рачуна, шта си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ћe ce постидети тебе када доће у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк. 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт. 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, a кроз њих и саму Истину Божју.


У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ћe, али речи моје неће проћи (Мт. 24,35). – To значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека – сродником Господу Исусу. To je Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк. 8,21). To значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју – упола си брат Христов; извршујеш ли је – потпун си брат Христов. A TO је радост и привилегија већа од анђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк. 11,28).


Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице – Господ Христос – назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн. 1,1) – све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их – Бога слушаш. Читаш ли их — читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн. 1,14), и мутави и муцави човек – проговори речи вечне истине и правде Божје.


У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. To Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни,… и прешао је из смрти у живот (Јн. 5,24.). – To значи: слушањем, изучавањем речи Божје – учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером – већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн. 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од сваке нечистоте. Из сваке Његове речи излази сила, која очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што je y Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн. 17,14); Д. Ап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1), и ако је као такву не читате и не примате – остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих.


Свака реч Божја – пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн. 17,17). He примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, коју je y теби, устаје на њу.


У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Апостол сав домострој спасења назива “речју благодати Божје” (Д. Ап. 20,32); “речју Истине” (Еф. 1,13); “речју живота” (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује – речју Божјом и молитвом, све – свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је – оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје – Логоса – она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи – Логоса, који је Реч живота и даје Живот вечни. Живећи том Речју – човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом – човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја.


У свему овоме главно је, најглавније је, вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.


///////////////////////////


(Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. год.)

БОГ НЕ КАЖЊАВА – старац Порфирије


http://www.esnips.com/web/staracPorfirijeKavsokalivit
http://www.4shared.com/document/bhN36de1/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86-%D0%9F%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%B5-%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2.html
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracPorfirije/StaracPorfirije.htm
Старац је доживљавао љубав Новога Завета и све је вредновао мерилима те љубави. Једном приликом говорио сам му о моралној кризи нашег времена, која је, уз помоћ изузетних аудио-визуелних средстава комуникације, добила облик универзалне епидемије демонских размера какве није било у историји. Старац се тужно саглашавао, али ништа није говорио. Но, кад сам му рекао како се плашим да ће Бог допустити врло оштре казне како бисмо се уразумили, он узврати речима: “Не, Бог не кажњава; удаљавајући се од Бога, човек кажњава сам себе. Рецимо: овде је вода, тамо је ватра. Слободан сам да изаберем. Ставим руку у воду – хладно је, ставим је у ватру – пече”.


из књиге
“Старац Порфирије: подвижник љубави – прозорљиви чудотворац”





ЕСХАТОЛОШКО ИСКУСТВО СА СВЕТИМ СТАРЦЕМ СЕРАФИМОМ САРОВСКИМ


Старчево духовно чедо Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, коју је 1903. године објавила његова удовица Јелена Мотовилова, описао је како му је преподобни Серафим Саровски објаснио циљ хришћанског живота и како се преобразио пред њим.




“Дан је био облачан,” записао је Мотовилов, “земља беше покривена дебелим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим постави да седнем поред њега на једно оборено стабло. Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цркву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хрићанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви, али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Светог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задобијање овог Духа је циљ нашег живота.
У ком смислу ви говорите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац.То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога.
Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Светога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? А он ми рече да благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? Оче, рекох му, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. Не плашите се, ваше Богољубије, рече отац Серафим, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. Шта осећате?, запита отац Серафим. Тишину и мир које не могу изразити, рекох. Шта још осећате? питаше он. Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. Та радост коју осећате, рече он, ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе. Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? Неисказану топлоту, рекох ја. Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас… Каква је то топлота коју осећате? Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила?, запитах ја. Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама!” И кад је напуштао оца Серафима, забележио је Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост и даље и даље га је обасјавала.
Разговарајући с ученим архимадритом Макаријем, ректором семинарије, преподобни Серафим је објашњавао како има боље од бољега. Ову своју тезу он је ставио на дугачку линију свечовечанске драме, од почетка до краја. “Има боље од бољега, радости моја,” говорио је он. “Ово је истина и под водом, и на земљи, и на небесима. Под водом алге су добре, рибе су боље, бисер је најбољи. На земљи растиње је добро, животиње су боље, човек је најбољи. На небу стоји чин над чином, лик над ликом, коло над колима, све боље од бољега. Тај поредак важи и за сву историју рода људског: детиње доба трајало је до Закона, младићко под Законом, а кад се наврши време, т.ј. у зрелом добу, посла Бог Сина Свог Јединородног. Од тог времена, радости моја, и отпочели су последњи дани који ће се завршити невечерњом светлошћу”.




Из књиге :  ”Циљ хришћанског живота је задобијање Духа Светога – Свети Серафим Саровски”

О БОЖЈОЈ ВОЉИ


Глава из нове књиге архиепископа Белгородског Јована и Марије Городове 
*Љубав дуго трпи


– Владико, хајде да разговарамо о томе шта је то воља Божја. Ми се молимо «Оче наш...» и, понављајући за Христом, говоримо: “Да буде воља Твоја...” Сваки верник би хтео да упореди своје поступке, свој живот са Његовом вољом. Смисао људског живота је у испуњењу Његове воље. Ало како је препознати? Разумљиво је , да постоји Божји промисао о свету и о нама постоје заповеди које нам је дао Господ. Али, с друге стране, сваки дан пред човеком стоји избор, како поступити, решење није увек очигледно, зато је важно разумети, шта је Божја воља у односу на сваког од нас?


– Ми живимо у свету, где се свако узда само у себе, још више,ми живимо у свету,где постоји и негује се култ моћника, који све савладавају, све победјују, увек су успешни. Али ако се загледамо у тај пропагандни лик срећног, јаког, човека који одговара свим стандардима времена, видимо да је у позадини свега тога– празнина, колико год да је био моћан и јак човек то све може изгубити у само једном тренутку, све ће се распршити, ако иза тога не стоји Бог.Такве људе је Исус упоредјивао са човеком који на песку гради своју кућу: «...свако, ко слуша… речи Моје и не испуњава их, личи на човека неразумног, који је изградио дом свој на песку; и кад је пала киша, и излиле се реке,и дунули ветрови, насрнули су на ту кућу; и она се срушила, и био је велики лом». И обрнуто, ко слуша речи Његове и испуњава их, је као «муж благоразумни, који је на камену изградио своју кућу» (Мф. 7. 24–27).


Божја воља о човеку се састоји у томе, да Бог жели да нико не погине, да сви имају живот вечни; Божја воља о човеку је - спасење човека. И истовремено је она – љубав у односу на њега, мада та љубав често човеку није разумљива зато што човек има своју представу каква та љубав треба да буде. Божја воља о човеку – то је и благовољење Божје, и благодатна милост према њему. Раније су Руси употребљавали израз: «Бог се сажалио на њега», – и то је значило истовремено и то да Бог жали човека и то да Он наградјује човека својим учешћем у његовој судбини, Својом посетом. 
Воља Божја је увек блага,и то ми често заборављамо када ропћемо на своју судбину.


– Тешко је не роптати када постоји болест и брига.Овде се можемо подсетити одговора старице која је плакала у храму. Када је свештеник питао зашто плаче она је рекла «Бог ме изгледа сасвим заборавио:ове године нисам имала ни брига ни болести».


– Патње и страдања човека чисте. Кроз патњу човек постаје јачи, он почиње на други начин да раyумева свет око себе и себе у њему. То је такодје пројављење Божје воље, када Господ нешто нажао даје човеку. И нека у почетку то није разумљиво, али пролазећи кроз таква искушења очистивши се човек може другачије да разуме окружење, да постане другачији. 
Ми увек имамо проблем како да усагласимо своју вољу са вољм Господа.Бог пројављује своју вољу независно од наше, и нико не може да спречи њено извршење. Ја ћу рећи јасније:човек, као творевина не може да удје у ту сферу, ту не може да се увуче. А с друге стране – то је творевина Бога и природно он зависи од свог творцаи на одредјени начин учествује у Његовој замисли, остварује је. При томе као вељена творевина Господа, он располаже таквим Божјим даром,каква је слободна воља. И веома често у човеку постоји раскорак измедју Божје воље и његове сопствене, при томе чак слободу избора коју му је дао Бог човек разуме на свој начин. Слободна воља, то је пре свега воља, ослободјена од терета греха. А човек разуме тај дар најчешће у смислу оно што хоћу, то ћу и урадити.


– Значи добија се да је слободна воља – Божји дар који ми неправилно користимо?


– Наравно, па он је дат човеку за спознавање истине. Наша слобода, слободна воља – то је увек избор. За свете људе – то је избор измедју мањег и већег добра, за обичног човека – то је избор измедју греха и доброчинства. Али чак и људи, који су у греху, такодје нису лишени тог дара – слободне воље ,они такодје имају избор – избор измедју мањег и већег греха.


–Владико, желела бих да се зауставимо овде где сте рекли да човек не може да омета извршење Божје воље. Мени се чини, да неразумевање тога често доводи до тога да се ми противимо неизбежном само зато што нам оно није пријатно итд.


У Библији постоји књига Пророка Јоне, прочитајте је. У њој се говори о томе како је Јона добио , «реч Господа» да устане и иде у Ниниву, велики град, и проповеда у њему, зато што су његова злодела дошла до Бога (Јон. 1. 1). Господ је у Својој милости желео спасење за те људе «више од 120000 људи, који нису умели да разликују десну од леве руке» (Јон. 4. 11). Али Јона покушава да избегне Божју вољу, њему се не иде да проповеда, није спреман да буде пророк. Многи погрешно верују, да су пророци – људи који предсказују будућност, у ствари пророци су –они који извршавају вољу Божју. Тако и Јона, не обазирући се на то што је био позван од Бога да испуни Његову вољу на сваки начин то покушава да избегне – он чак седа у чамац, који усмерава на другу страну,као што је речено, да би побегао од лица Господњег» (Ион. 1. 3). Када читамо књигу јасан нам је Јонин карактер, јер подсећа на нас, на наше поступке иако дело настало 700-е године до наше ере. Јона није могао да се избави од испуњења воље Господа, он је некако дошао у Ниниву, тамо проповедао, и грешници су поверовали у Бога и покајали се. Божја воља о спасењу Ниниве је била испуњена.


– Значи не може се избећи испуњење Воље Божје, јер ће Господ казнити?


– То није казна. «нисте ви Мене изабрали, него Ја вас» (Ин. 15. 16), – говори Исус. Просто човек, који иде против воље Бога, као цар Саул, је изван благодати Божје, он почиње да живи изван ње. Хтео бих да наведем пример из живота светитеља Инокентија – првог епископа Камчатског, Алеутског и Курилског. 1823 г. Иркутски епископ Михаил добио је указ Светог Синода, који је упућивао свештеника у колонију Руско-Америчке компаније на острву Уналашка, алеутима. Избор је пао на једног свештеника који је, изговарајући се болешћу своје жене, одбио. А ево 26-годишњи Јован – будући светитељ (у свету се звао Иван Попов), одједном се осетио позваним, сам је затражио да иде у најудаљенији кутак Руске империје. И заједно са женом и једногодишњим дететом укрцао се на брод «Константин», избегао многе опасности и стигао у Алеуте. Он ће превести за алеуте Катехизис, молитве, Јевандјеље, Дела светих Апостола и написаће на алеутско лисјавском језику знамениту књигу: «Показивање пута у Царство Небеско ». Та књига је доживела десетине издања и биће преведена на многе светске језике.Деца светитења Инокентија завршиће Санкт-Петербургску академију, а њега самог ће још за живота назвати апостолом Америке и Сибира. А ево судбине свештеника који је одбио путовање: развео се са женом, нарушио каноне и завршио живот као војник.


– Значи да човек који извршава вољу Бога добија и олакшице?


– Ја не бих тако поставио питање,јер у том случају постоји момент «Ти – мени, ја – теби». Овде се ради о призиву: ако се човек осетио призваним, он ће доћи до краја, он ће почети да осећа тај призив какав год да је он. Зато што је то унутрашњи побудјујући однос измедју творевине и њеног Творца. Како то објаснити, када човек осети призваност? Бог је позвао и човек не може да не иде. Ипак то од њега захтева снагу. Ипак сваки пут када човек испуњава Божју вољу он улази у «невидљиви завет».


– Владико објасните шта је то– «невидљиви завет»?


– Да би ово чак и новооцрковљени људи схватили подсетимо како је понекад тешко устати ујутру и поћи у храм на службу, иако си увече чврсто решио да то урадиш. Настаје маса препрека различите врсте које – верујући човек то одмах схвата –носе не просто свакодневни карактер. То је оно, што има однос према духовном свету – јер ви се спремате да идете Богу а не у позориште нпр. Све те препреке било каквог облика, стоје против наше благе жеље да будемо ближи Богу. На том примеру се јасно схвата, шта је то «духовни завет». И треба разумети, да свако ко твори вољу Божју спрема себе на неки духовни подвиг. Али њега је човек дужан и да извршава ,видите, реч «подвиг» има исти корен као реч«кретање», а човек је дужан да се духовно креће.


– Па како распознати вољу Божју? Шта су знаци које можемо тумачити као Божју вољу за нас?


– То може бити различито: понекад су то животне околности, понекад нешто дође да време молитве, у сну или преко пријатеља. Али увек је то кроз реч. Све иде кроз реч: човек може чути једну фразу и она му преокрене цео живот, као што је то било са не сасвим оцрковљеним човеком о коме се говори у књизи «Казивање једног боготражитеља свом духовном оцу». Он је, ушавши у храм, чуо речи из апостолске посланице: «Непрестано се молите» (1 Фес. 5. 17), – и одједном је та фраза одредила цео његов даљи живот..Хтео је да сазна шта то значи молити се непрестано .Дешава се да човек и не разуме шта се са њим дешава али он је просто у приправности да чује и извршава Божју вољу.


– Када су епископа Василија (Родзјанко) питали о подударностима, које нас некад воде кроз зивот , одговорио је: «Само кад престанем да се молим подударности престају».Изгледа да је имао у виду такве знаке?


– Вероватно да, за човека који се налази у тражењу воље Божје за њега постоји опасност да упадне у лажну мистику када у свему што му се дешава тражи Божји знак. Обраћање духовнику штити човека од тога.


– Владико, а распознавање воље Божје- то је дијалог са Богом?


– Наравно али И молитва то је такодје поyваност о којој смо сада говорили, од речи «призив»:Бог призива. Када Му се обраћамо ми чујемо унутрашњи одговор: у човеку настаје такво стање да се он осети способним и јаким да решава неке проблеме. Све је то стање унутрашњег дијалогакоји човек води с Творцем.


– Владико а како управљати у себи ту способност да осетимо Божју вољу?


– Само на један начин: у почетку дете учи да слуша и чује родитеље,затим то води послучању у почетку родитеља.Затим он иде у храм и тамо се учи послучању. А шта је то послушање? То је способност да слушамо. А даље иде испуњење. И Ту је веома важно зауставити се на мотиву послушања, на мотиву испуњења Његове воље. Човек који воли Бога и испуњава Његову вољу мора да Га воли и у свему слуша.


– Да, то су сасвим други мотиви:не из страха већ из љубави. Човек који воли бога удовољава Му све наде полаже на Њега. Владико, а шта значи «поуздати се у Божју вољу»? не радити ништа? Не трудити се да изменимо ток судбине?


– Поуздати се у Божју вољу – то значи пројавити и вишу љубав, и више мужество. Зато што се ти не отуђујеш од живота, не искључујеш из њега, ти не бежиш од одговорности. Напротив, ти показујеш виши степен одговорности –ти извршаваш вољу Божју, каква год да је она.





Постоји молитва коју је написао Свети Филарет (Дроздов), Митрополит Московски – то је била његова свакодневна молитва. Прочитајте.


Свакодневна молитва Светог Филарета


Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе.Оче, дај слузи Твоме оно што ја сам искати не умем. Не усудјујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом, срце је моје отворено теби. Ти видиш потребе које ја не знам, види и поступи са мном по милости својој. Порази и исцели, обори и подигни ме: ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби, предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин!



Житије Светог оца нашег Николаја, Жичког и Охридског




3. Мај 2010 - 13:33
Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.


Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."


Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом.


„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.


Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.


Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'"


Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.


Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ."


Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.


Тропар глас 8.


Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.


Кондак глас 3.


Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!