04. април 2012.

ЕСХАТОЛОШКО ИСКУСТВО СА СВЕТИМ СТАРЦЕМ СЕРАФИМОМ САРОВСКИМ


Старчево духовно чедо Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, коју је 1903. године објавила његова удовица Јелена Мотовилова, описао је како му је преподобни Серафим Саровски објаснио циљ хришћанског живота и како се преобразио пред њим.




“Дан је био облачан,” записао је Мотовилов, “земља беше покривена дебелим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим постави да седнем поред њега на једно оборено стабло. Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цркву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хрићанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви, али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Светог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задобијање овог Духа је циљ нашег живота.
У ком смислу ви говорите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац.То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога.
Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Светога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? А он ми рече да благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? Оче, рекох му, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. Не плашите се, ваше Богољубије, рече отац Серафим, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. Шта осећате?, запита отац Серафим. Тишину и мир које не могу изразити, рекох. Шта још осећате? питаше он. Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. Та радост коју осећате, рече он, ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе. Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? Неисказану топлоту, рекох ја. Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас… Каква је то топлота коју осећате? Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила?, запитах ја. Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама!” И кад је напуштао оца Серафима, забележио је Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост и даље и даље га је обасјавала.
Разговарајући с ученим архимадритом Макаријем, ректором семинарије, преподобни Серафим је објашњавао како има боље од бољега. Ову своју тезу он је ставио на дугачку линију свечовечанске драме, од почетка до краја. “Има боље од бољега, радости моја,” говорио је он. “Ово је истина и под водом, и на земљи, и на небесима. Под водом алге су добре, рибе су боље, бисер је најбољи. На земљи растиње је добро, животиње су боље, човек је најбољи. На небу стоји чин над чином, лик над ликом, коло над колима, све боље од бољега. Тај поредак важи и за сву историју рода људског: детиње доба трајало је до Закона, младићко под Законом, а кад се наврши време, т.ј. у зрелом добу, посла Бог Сина Свог Јединородног. Од тог времена, радости моја, и отпочели су последњи дани који ће се завршити невечерњом светлошћу”.




Из књиге :  ”Циљ хришћанског живота је задобијање Духа Светога – Свети Серафим Саровски”