Powered By Blogger

3. август 2011.

О ОСАМ ОСНОВНИХ СТРАСТИ ПРОТИВ КОЈИХ ХРИШЋАНИН МОРА ДА СЕ БОРИ


У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас славимо сећање на Преподобног Јована Лествичника - великог учитеља Цркве, великог наставника монаха, прозорљивца, који је својим духовним очима видео саме дубине, тајне одаје људског срца - спомен Преподобног Јована, игумана Синајског.
Синајска гора је једно од најсветијих места за Хришћане. Тамо је Господ преко Мојсија дао свету Својих десет заповести - основу читавог Старог Завета. Још у древна времена, још пре Рођења Христовог, Синајску гору су насељавали отшелници, који су називани унутарњим тиховатељима. Они су проводили време у псалмопојањима и у тиховању, тј. у непрестаном бављењу умно-срдачном молитвом, и за основу спасења су сматрали не само спољашња правила и обреде, већ, пре свега, унутрашњи живот, чистоту срца и мисли.
У ранохришћанска времена, после Вазнесења Исуса Христа на небо, Синајска гора је постала омиљено место монаха-подвижника. Она је била буквално засејана манастирима, скитовима, келијама и изгледала је као велика духовна кошница, где су иноци скупљали духовни мед са цветова сазрцања и молитве. Тамо, на Синајској гори је свој живот, од дечачких дана до дубоке старости провео Преподобни Јован Лествичник. Он је име Лествичник добио по називу своје бесмртне књиге "Лествица", коју је написао на молбу свог саподвижника, игумана Раифског. У њој је Преподобни описао духовни пут човека у виду усхођења на тридесет степеница, које воде од земље на Небо, а у част и сећање на тридесет година земаљског живота Спаситеља, које су протекле пре него што је Он изашао на проповед Јеванђеља.
Ових тридесет степеница представљају мистичко приближавање душе Богу. "Лествица" обухвата сав духовни живот Хришћанина. Монаси су сматрали да је ова књига после Јеванђеља најнеопходнија за спасење, али је она благо и за мирјане. Због тога је Света Црква благословила да се поуке из "Лествице" читају у дане Великог поста.
Задржаћу се на учењу Преподобног Јована о борби са осам грехова - осам рана, осам отровних стрела, којима демон гађа наше душе. Кад бисмо могли да видимо сопствену душу, ми бисмо се запрепастили и ужаснули: у нашој души је и светлост Раја и паклени пламен. Наша душа је налик на дивни небески цвет, али цвет који је прекривен отровним пауцима. Наша душа личи на предивни нерукотворени храм у славу Бога Свевишњег, али степеницама овог храма пузе страшне змије...
За нашу душу моле се Анђели, небо се радује када се ми кајемо за своје грехове. Тако је драгоцена Богу људска душа, драгоценија од васцелог створеног света! Али, њој прилази демон и пева јој змијску паклену песму и она, очарана својим саблазнитељем, најчешће иде за њим - према својој погибли.
Свети Јован Лествичник пише да грех почиње у људској души од помисли. Свети Оци демона називају великим уметником. Он нам прво даје "представу" греха. Ово се назива предлог - људска душа може да га одбаци или да га прими. Ако га одбаци - победила је. Ако човек оклева у сусрету са нечистом помишљу, његова душа улази у разговор са њом и као да се сједињује са њом. Затим настаје оно што подвижници називају пристанак на помисао, а то је наше мислено слагање да грех учинимо и на делу.
Затим се укључују и наша осећања, и грех постаје страст. човек тражи прилику, замишља и смишља како да оствари грех. Затим, када је грех већ почињен, он, понављајући се стално, прелази у навику, а навика, укорењујући се у људској души постаје њена друга природа.
Грех је најлакше победити док је још у фази помисли, - као што је лакше ишчупати младу биљку него дрво које је већ пустило корење дубоко у земљу. У Књизи о Јову, грех је назван мраволавом (мрав и лав): он је прво мали, као мрав, готово неприметан, али када порасте постаје моћан и грозан као лав, и попут тог страшног грабљивца растрза нашу душу, а ми смо тада већ беспомоћни у његовим пакленим канџама.
Због тога нам је, браћо и сестре, Преп. Јован Лествичник дао завет да бдимо над својим срцем, да наш ум чува срце Исусовом молитвом.
Рекао сам вам да је Преп. Јован Лествичник описао осам главних страсти, осам смртних грехова, осам отровних извора из којих проистичу сво духовно зло и погибељ. То је као осам зидова који стоје између људске душе и Бога, један изнад другог, а последњи, гордост, готово да досеже до неба.

Чревоугодије (стомакоугодништво)

Први духовни чир, од којег се гноји и трули наша душа је чревоугодије (угађање стомаку, стомакоугодништво). Чревоугодник није способан ни за шта духовно. Још су у древна времена људи говорили: "Човек треба да једе да би живео, а не да живи да би јео." Чревоугодник личи на покретну кухињу у којој се непрекидно кува храна, која се непрекидно дими и пуши. Чревоугодник, по речима Преп. Јована Лествичника, не може да управи свој ум ка небу, као што дебела птица не може високо да узлети. Чревоугодник се сав претворио у смртно тело.
Само чревоугодништво дели се на низ страсти, од којих је прва - чревобесије (побеснелост стомака): то је незасита жеља за неумереним прождирањем свакакве хране. Преп. Јован Лествичник говори: "Чревоугодник је спреман да поједе све житнице Египта и да испије читав Нил!" "Чревобесије је", пише он, "лаж стомака, који и пошто се наситио виче - још сам гладан." Чревоугодник престаје да размишља о духовном, о небеском, и више није ни способан да то чини. Он као да се читав претвара у један велики свињски стомак.
Друга врста чревоугодија је гортанобесије (разуданост грла), тј. помамна жеља за слатком храном и специјалитетима. Затим, тајноједење, када је чревоугодије повезано са таштином: човек се пред људима показује као уздржан, а једе тајно. Затим, у чревоугодије спада једење хране која нарушава здравље. Свети Василије Велики говори: "Хран.а треба да укрепљује тело, а не да изазива болест." Свети Оци нас такође уче да са страхопоштовањем једемо са трпезе, не заборављајући.да је храна која нам је дата дар Божји. Они су за време узимања хране забрањивали празне разговоре, шале, смех и нарочито осуду. Код блаженог Августина, епископа Ипонског, изнад стола је био окачен натпис: "Овде се не осуђују људи!". И једном кад је чуо како његови гости почеше да осуђују неког човека, он упита: "Шта желите: да устанем од стола, или да скинем овај натпис?.."
У Патерику се прича како су једном монаси јели храну, и неком прозорљивом старцу је било откривено: око оних који су јели у смирењу и захваљивали Господу за сваки комад хлеба, за сваки гутљај воде, невидљиво су стајали Анђели и хранили их медом; онима који су јели у тиховању и творили за то време у срцу свом Исусову молитву, Анђели су давали неки небески напитак неизрециве сладости; трећи су се за време трпезе смејали, осуђивали један другог, причали смешне догађаје из живота манастира, и демони су летели изнад њих и скрнавили њихову храну, пљували су је. Дакле, браћо и сестре, Хришћанин треба да једе храну са страхопоштовањем и да благодари Господу за њу.
Да би човек победио чревоугодије, Јован Лествичник је саветовао да се од срца помоли Богу и да, једући храну, има на уму да ће настати час када ће само наше тело бити храна црвима као и да размишља о томе како је Господ на Крсту окусио жуч и оцат.

Блуд

Други чир, други грех је блуд. Преп. Јован Лествичник је говорио: "Ко хоће да угаси блуд не победивши чревоугодије личи на човека који жели да угаси ватру бацајући сламу у њу." Како човек да победи ову страст? Преподобни авва Јован пише: "Треба заволети понижење, пити поругу и клевету као исцељујући, очишћујући напитак; треба имати у свему смирење - и унутрашње, у срцу, и спољашње, у одећи својој и опхођењу према људима."
Затим он саветује да се човек удаљава од свих повода и узрока саблазни. Он говори: "Победа над овом страшћу је бекство. Као што човек који стоји поред провалије може да падне од првог ударца, тако може да падне у овај гнусни грех човек који испољава неопрезност." Затим Свети наставља: "А ако човек стоји далеко од провалије, чак и ако га вуку до ње он још може да зове у помоћ, може да се ухвати за жбуње и дрвеће и да се задржи."

Гнев

Трећи чир наше душе је гнев. Ми се гневимо када се не испуњавају наше жеље. Због тога, да би човек победио гнев треба да се труди да постане бестрасан, да не предаје своје срце земаљском и световном.
Гнев се дели на неколико врста. Као прво - јарост. Јар - значи ватрен. То је незадрживи гнев, који човека обузима толико да се он понаша као безуман. Друга врста гнева је злопамћење, када човек дуго не заборавља увреде; и ово је најстрашнија и најопаснија врста гнева, при којој људско срце као да се претвара у легло змија које су се сакриле у мраку. Молитву злопамтљивог Бог неће услишити.
Други облици гнева су мржња, увредљивост, сувишна подозривост човекова, када он у свему види нечије сплетке против себе, у свакој речи - осуду, алузије и подсмех; када као што је рекао један богослов, човек личи на бомбу, напуњену прљавштином и довољно је да човек неопрезно прође поред ње, па да бомба експлодира и да све обузме страшан смрад.
Како да се боримо са гневом? Преп. Јован Лествичник учи: "Као прво, када у нашем срцу кипти гнев, не треба ступати ни у какве разговоре и расправе; треба прво угушити, умирити гнев у свом срцу; а дотад је победа - ћутање." Затим Јован Лествичник саветује да се сећамо врлина човека на којег се гневимо, јер нам у тренутку гнева изгледа да је овај човек средиште свих зала и порока. Сети се његових доброчинстава према теби, сети се свих његових добрих дела и истовремено се сети својих грехова, и тада ће твој гнев утихнути. Затим Свети Оци саветују да човек пре него што било шта каже у мислима изговори молитву. Ако не можеш да ћутиш, већ мораш да одговориш, ти прво изговори у свом срцу тридесет три пута Исусову молитву и тек после тога одговори.
Дакле, победа над гневом је пре свега победа над својим језиком. Затим следи друга етапа, када се већ боримо са нашим гневним помислима.

Среброљубље

Четврта страст је среброљубље. Као што пише Преп. Јован Лествичник, среброљубље је губитак наде у Бога. Апостол Павле назива среброљубље тајним идолопоклонством (Кол. 3, 5). Среброљубље се, такође, дели на неколико врста: шкртост,када је човеку подједнако тешко да се растане од онога што му припада као да му неко сече сопствену руку; затим похлепа -то је шкртост сједињена са жељом стицања; љубав према поседовању ствари, богатства и томе слично.
Људи често штеде новац, говорећи да то чине како би касније имали могућности да помажу другима. То није тако. Најчешће човек када уштеди новац постаје бездушан и безосећајан, чак, и према својим пријатељима и рођацима. У Патерику се говори о Преподобном Евлогију каменоресцу, који се одликовао немањем жеље за стицањем и необичном добродушношћу. Али, када се изненада обогатио, постао је окрутан према сиромашнима и горд у опхођењу са својим пријатељима. И тек пошто је поново осиромашио, он се вратио свом ранијем добродетељном животу и Бог му је опростио.
Постоји такође прича о једном вртлару који је читавог живота давао све што би зарадио сиромашнима и потребитима. Али, му је пало на памет - "оставићу нешто и себи за црне дане", и уштедео је тридесет златних новчића. И настао је црни дан - почела је да га боли и да му трули нога. Обраћао се разним лекарима. На своје лечење је потрошио готово све што је уштедео. На крају лекари рекоше да нису у стању да му помогну, да треба одсећи ногу. И пре него што је требало да буде оперисан, он се у сузама молио Богу и говорио: "Господе! Опрости ми што сам згрешио пред Тобом. Господе! Откриј ми због чега ми је послата ова казна?". И Господ му је открио кроз виђење: зато што се уздао у новац, а не у Њега! Али, због ранијих својих добрих дела вртлар је добио исцељење, и следећег дана, када лекари дођоше код њега и донесоше ножеве и друге инструменте за операцију (било их је страшно и погледати), те обнажише његову ногу и видеше да су све ране и чиреви прошли, и запањише се због овог чуда које се десило на њихове очи.
Испричао сам вам о четири главне страсти, а укупно их има осам. Време је ограничено, и због тога ћу, ако Господ благослови следеће недеље испричати и о осталим чиревима наше душе.
Књига Преп. Јована Лествичника је велико благо. Када је читамо, ми као да у мислима разговарамо с њим. Нека нама грешнима овом бесмртном књигом и својим светим молитвама, он буде путеводитељ у вечни живот. Амин.

* * *

Прошли пут, на дан сећања на Преподобног Јована Лествичника почео сам да говорим о осам главних страсти, о осам гнојних чирева који разједају и унакажавају лепоту иконе Божије у човеку, као осам змија, које, испреплевши се у једно клупко, леже у дубини људског срца; о осам степеница којима демон, као у своју кућу, улази у људску душу и којима човекова душа силази у паклене дубине.
Говорио сам о страстима чревоугодија, блуда, гнева и среброљубља; желим да додам да није само живот среброљупца жалостан, јер је он слуга суровог господара, већ је и смрт његова - награда за тајно идолопоклонство, за служење богатству.
Често среброљубац умире смрћу без покајања, неочекиваном, срамном смрћу. То је казна онима који су богатство учинили својим кумиром, онима који су своје срце - обиталиште Духа Светог - претворили у новчаник за чување новца.
Некада, у древна времена Израиљци су, изашавши из Египта и отпавши од Бога, излили златно теле: певали су химне, плесали испред њега, и падајући на земљу, клањали му се, узносећи молитве као божанству. И за среброљупца је новац његов идол, то је његов кумир; у свом мрачном, безбожном животу он само у њему проналази радост.
Догађа се да ова страст потчињава себи и људе верујуће, људе благочестиве. У житију светог Андреја, Христа ради јуродивог, говори се о једном, очигледно добродетељном монаху, који је живео у Константинопољу. Он се одликовао постом и целомудријем, с људима је разговарао са страхопоштовањем и нежно. Овај монах се настанио поред пијаце, како би, како је он сам објашњавао, својом проповеђу упућивао грешнике на покајање, како би био међу народом. Људи су га величали као праведника. Једном
Свети Андреј, сусревши се са њим рече: "Оче, дај ми за храну, гладан сам." Овај одговори: "Сине мој, дао сам завет сиромаштва, немам ништа осим молитава." Свети Андреј заплака: он је видео страшну змију која је обавила овог монаха, а на телу змије је било написано - "среброљубље"! Свети позва монаха и рече: "Молим те, немој да упропастиш подвиг свог живота, не упропаштавај своју девственост, не упропасти молитве које даноноћно узносиш Богу! Господ ми је открио да си заробљен страшћу сребрбљубља, твоје тело је већ обавила паклена змија, још мало и целог ће те прогутати!"
Када је човек предан среброљубљу у њему наизглед утихну све остале страсти. Али, то није зато што је он изнад њих, већ због тога што се препустио једној - најљућој.

Униније (тугомора)

За среброљубљем и гневом следи страст грешне туге, тугоморе, унинија. Постоје две врсте туге. Једна је туга покајања, туга због својих грехова, прожета надом. Свети Оци је називају радостотворном тугом. Друга је туга световна. Та туга је као својеврсна смрт пре смрти. Таква туга потиче од сувишне везаности човека за земаљско. Он у животу тражи оно што овај живот не може да му да. Он тражи срећу, и све што покушава да учини на његове очи се свакодневно руши као кула од карата, и привид среће нестаје као сенка. Он тражи сталност, али овде се све мења, све тече као река, обрушава се у провалију, као све на земљи, нестаје у незаситим чељустима смрти. Човек тражи спокој, али је око њега метеж. Он као да се налази у вечно усталасаном мору. Не може да се ослони ни на пријатеље у којима види непоузданост и себичност. Он прави планове, али наилази на безбројне препреке; неиспуњене жеље му се стално враћају: као што таласи, запљуснувши обалу поново журе да се врате у море, тако се и жеље, сада већ као жалост, поново враћају у његову душу...
Дакле, да би човек победио демона грешне туге прво треба да победи страсну везаност за свет, страсну везаност за земаљско, страсну везаност за видљиво. "Онај ко је победио жељу за стицањем победио је такву тугу," пишу Свети Оци. Уосталом, они говоре да понекад демон унинија и тугоморе, без икаквог разлога тајно прилази човеку, прикрада му се као змија, и опаљује његову душу својим отровним дахом, испуњава горком жучи сву скривену унутрашњост његовог срца.
Грешна туга, по правилу, прелази у још љућу страст униније (тугомору, очајавање). Човек побеђен унинијем личи на рањену и у замку притерану животињу која ниоткуда више не очекује спасење. Униније је одбацивање помоћи Божије, то је прикривена мржња према људима. За време унинија човеку читав живот изгледа као зла и празна шала. Човеку изгледа да је доспео у некакву мрачну јаму из које нема излаза. Читава васељена му изгледа као некакав огромни бездушни механизам, спреман да га угуши као ништавно зрнце. У свему што га окружује он не види премудрост и вољу Божију, већ некакав црни хаос. Крај унинија је очајање и богоборство, када човек одбацује сам промисао Божји о себи. Свети Оци говоре да за време унинија човек мора гласно, јасно да изговара Исусову молитву или да пева псалме, јер псалми имају тајну силу да одгоне духове таме. Човек који је пао у униније треба да искрено исповеди све своје грехове, почевши од детињства. А главно средство које омогућава да се победи, искорени униније јесте послушање. Код Отаца се могу наћи речи као што су: "Послушник не зна за униније, он је увек радостан".

Таштина

Седма страст је страст таштине, када човек жуди за људском похвалом и славом, непрестано и незасито жудећи да испија овај смрдљиви и прљави напитак. Такав човек постаје лицемер који се прави да живи врлински, води споља гледано благочестив живот да би га други видели, "глуми" као глумац на сцени. Као што неке биљкепаразити, обавијајући стабло дрвета исисавају из њега све сокове, тако таштина изнутра опустошава човека. Као што змија нектар цветова претвара у отров, тако и таштина све врлине претвара у пороке.
Како човек да се бори против таштине? Ћутањем, једноставношћу у опхођењу, у одећи и у храни. Тако је, на пример, Свети Јован Златоуст хвалио ђаконису Олимпијаду која је потицала из угледне породице, зато што се не одева раскошно, како би јој било могуће због њеног огромног имања, али се не одева ни нарочито сиромашно како је људи не би прослављали као подвижницу, већ носи скромну и једноставну одећу, не издвајајући се међу другима.
Да би човек искоренио таштину, он своја добра дела треба да чини тајно.
У Отачнику постоји прича како је један монах одлучио да посети браћу која су живела у египатској пустињи у најзабитијем, најсиромашнијем крају. Браћа га примише са радошћу. Изнели су му на трпезу све најбоље што су имали, на сваки начин су се трудили да му послуже. Он није приметио да ова браћа строго посте, да поју псалме, да узносе Богу молитве, није видео ништа што би доликовало отшелницима и саблазнио се. Рекао је: "Колико сам дана и колико труда потрошио да бих дошао код њих, а нисам нашао ништа корисно за своју душу!"
Опростивши се од њих, он се упути назад. Али, по вољи Божијој догодило се да се на том месту подигла магла од ситне прашине, што се дешава у пустињи. И он, пошто је дуго времена лутао поново се врати до места где су они живели. И ставши пред врата келије, он зачу изнутра појање псалама. Одлучио је да не узнемирава братију, већ да сачека да они заврше правило, али је појање псалама трајало дуго, много часова.
Није издржао те покуца. Браћа му отворише врата. Он рече: "Жедан сам," и узе са стола бокал са водом, а кад отпи осети да је горко-слана. Тада паде пред ноге игумана овог скита и узвикну: "Оче мој, не схватам шта се овде дешава? Кад сам био овде ви се готово нисте молили, дали сте ми добру воду и вино, а шта пијете сами?".
Овај му одговори: "Сине мој, имамо обичај да никоме не откривамо свој живот и да не показујемо како се молимо. Примили смо те, показавши љубав према путнику, а сами пијемо воду у којој је растворена со, јер држимо пост не само што се хране тиче, већ и воду узимамо гутљајима и умерено."
И овај оде стекавши велику корист.
Египатски Оци су говорили: "Врлине за које свет сазна губе своју цену, оне престају да буду врлине."
Ранохришћански аутор Јерма пише у књизи "Пастир": "Изабери себи духовног оца, не тражи га далеко, свеједно ће он бити у Цркви, само се пази духа лажи." А дух лажи, ђаво, тамо је где је гордост и таштина. Страшна је гордост, то је оно што се у животу понекада назива "помпом". "Помпа" је спољашњи блесак, спољашња раскош.
Сујетан подвижник за свог живота потпада под власт духа лажи. Али, смрт открива истину. Јер Свети Оци говоре: "У смрти се открива човек онакав какав јесте."
И примећено је да гроб сујетног подвижника бива пуст, он не привлачи људска срца.

Гордост

Осма страст по реду, али прва по својој погибељности и љутини јесте гордост. О њој ћу нешто испричати следећи пут, јер је време ограничено.
Гордост је потресла небеса, гордост је Анђела претворила у демона, гордост је истерала из Раја наше прародитеље и дала нам у наслеђе жалости и патње. Гордост је претворила земљу у реке и мора суза и крви. Гордост је осма страст, али је она већа од свих заједно. Ако Господ благослови у своје време ћемо рећи нешто о њој следећи пут.
А данас вам честитам празник велике подвижнице Источне Православне Цркве - Преподобне Марије Египатске, у чијем искуству, заиста, препознајемо да је Бог неизрециво Милосрђе и Свепраштање. Амин.
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

КОЛЕВКА РУСИЈЕ: СВЕТО-ТРОИЦКА СЕРГИЈЕВА ЛАВРА


Пре 665 година у шумском честару северно од Москве синови ростовског бојарина, Стефан и Варфоломеј, истесали су келију-брвнару и „црквицу малу“, посвећену Светој Тројици. Тако је утемељена Светотроицка Сергијева Лавра, која је, као и све велико, почела од малог и неприметног дела.Тешко да би неки савременик, нашавши се на том месту, могао наслутити да се иза тесарског труда браће крију силуете будућег манастира, једне од главних светиња Православног света!
Страшне, непроходне шуме окруживале су тада Москву. Једино су ветар и каткада дивље звери, парали ваздух хуком и завијањем, које се пробијало између густих стабала. И нису случајно ростовска браћа изабрала то место на брежуљку Маковец...
Слично томе како је Господа и претечу његовог Јована у различито време Дух сместио у пустињу, где су постили трпећи ђаволска искушења, тако је, несумњиво, и Стефана са Варфоломејем водио Свети Дух, показавши им место на коме се „...древни виђаху (...) и пре него се светлост, већ ини огањ и ини благоугодни мирис осећао“.
Није каменита пустиња Јудејска, већ непригодни за живот шумски честар, постао уточиште двојици пустињака, који су свесно тражили неблагодатну земљу како би у условима, у којима је најтеже опстајати, победили искушења сталним напрезањем свих физичких и духовних снага. Није прошло тако много времена и брат је, не издржавши одрицања, оставио брата, отишавши у Москву, у Богојављенски манастир. А Варфоломеј је одлучио да се замонаши, што је ускоро и учинио под именом Сергиј.
Загрузить увеличенное изображение. 645 x 448 px. Размер файла 83488 b.
„Радоњешким чудотворцем“, „Игуманом земље руске“ називају оснивача Свето-Троицке Сергијеве Лавре, повезујући са његовим именом наде у заузимање и молитву пред Богом. И не пресахњују чудеса, која твори Преподобни Сергиј. И до данас исцелења и утеху добијају припадајући му по вери. Још за живота Сергијевог његовим трудом и молитвом стварано је нешто што се и дан-данас тиче сваког ко живи у Русији, независно од тога ком племену и којој вери припада. Преподобни Сергиј, инспиратор уједињења разбијених у XIV веку руских земаља око Москве, благословио је, подржао и указао на прави пут кнезу Дмитрију Ивановичу уочи Куликовске битке, која је почела двобојем Троицког монаха Александра Пересвета са татарским витезом Темир-Мурзом. Уместо позлаћеног шлема Пересвет је био обучен у испосничку кукуљицу са крстом на врху, који му је био и једина заштита. „Брате мој, Андреј Ослајаба, моли Бога за мене!“ – обратио се он другу, који је дошао са њим из Троицког манастира, и кренуо усусрет страшном Татарину. Они су се сударили укрстивши копља свом снагом, и пали мртви на земљу.
Победом руске војске завршена је битка на Куликовом пољу. „Народ, навикнут да дрхти и при самом помену имена Татарина, - пише В.О.Кључевски, - устао је на поробљиваче, (...) насрнуо на непријатеље несаломивим бедемом, сахранивши их под својим вишехиљадитим костима...“
Минули су векови. И поново се на преломној етапи историје манастир нашао у центру догађаја. Када је почетком XVII века Лажни Дмитриј Други био на прилазима Москве, када је даље постојање руске државе, захваћене метежом, изнурене непријатељем и поривима ка власти бојара, доведена у озбиљно искушење, Троицки монаси и становници околних села и насеља, који су се склонили иза манастирских утврђења, шеснаест месеци су одолевали одредима Сапеге и Лисовског, који су до тада већ разорили Переслављ и Суздаљ, Јарослављ и Ростов Велики. Непрекидна ватра и јуриши, сплетке и уходе, који су слати да сеју издају, лишавање дотока воде опкољенима, глад и епидемије – ма шта се догађало и ма шта не предузимали Пољаци, манастир се чврсто држао све дотле, док из Нижњег Новгорода није пристигла помоћ од војводе Скопина-Шујског. Иако, како је истицао Троицки самостански економ Аврамиј Палицин, који је детаљно описао опсаду, браниоци тврђаве „нису били начисто шта им је чинити: или мртве саахрањивати, или зидине градске бранити“. Али су се сетили завета Преподобног Сергија, Пересвета и Ослјабе: „Будите храбри, као војници Христови! Дошло је време за ваше искупљење!“ – монаси XVII века.
Са мачевима назубчаним,
У светој одежди ђакона,
Са панцирима поцепаним,
Са шлемовима, и капицама
Сву ноћ мразовиту су они
Све до зоре ране
У руци претећој држали
Крстове или секире
(А.К.Толстој „Ноћ уочи јуриша“)
А скоро сто година касније управо је из манастира Преподобног Сергија прве своје кораке начинила петровска Русија. Два пута су Троицке зидине скривале млађаног владара од побуњених стрелаца. Овде, у манастиру, Петар је потом судио присталицама принцезе Софије, која је желела да самостално управља земљом и предузела неуспешни покушај освајања власти. А испред манастирских врата извршена је казна над осуђеним.
Може се рећи да је овде, у манастиру Преподобног Сергија, Петар поставио један од првих камена у темеље нове државе. Овде је Петар, после гушења првог Стрелецког бунта и заточења Софије у Новодевичјем манастиру, постао једини владар, свестан да од тог тренутка једино на њему и његовим плећима лежи бреме влсти и одговорности за земљу.
Загрузить увеличенное изображение. 630 x 380 px. Размер файла 76811 b.
Када су у XX веку по целој Русији порушени храмови и манастири, Свето-Троицка Сергијева Лавра не само да је одолела, него се временом и пролепшала. Рестаурираним храмовима враћен је првобитни облик, порушене су касније доградње уз старинска здања. Није страдао Троицки манастир ни у годинама Великог отаџбинског рата. У Великом Новгороду сачувано је предање: када са крста сабора Свете Софије нестане голуб, пашће и Новгород. Тако се и десило: фашистичким пројектилом погођена је птица, и Немци су убрзо град сравнили са земљом.
«Бео као голуб» - каже о Троицком манастиру сиријски путописац из XVII века Павел Алепски. Управо као голуб на крсту, подигнутим над Русијом, - тако је тесно повезана судбина манастира са судбином руске државе, настале уз учешће Преподобног Сергија. И не једном, када се решавала судбина земље, када се одживело старо спремало да замени наилазећим новим, његова обитељ налазила се у епицентру догађаја, не просто као посматрач са стране, већ активни учесник, који утиче на ток догађаја. И ко зна, може се десити да ишчезне Лавра, а онда ће ишчезнути и Русија, чувана молитвом и заузимањем Преподобног Сергија, брижљиви чувар јединства руских земаља, снаге и независности руског народа. Надаћемо се да тај белоснежни голуб, кога је над Светом Русијом подигао Преподобни Сергиј, неће напустити своје место.

Преподобни Исак Cиријски Искушења непријатеља Божијих који су горди


Искушења, каква по Божијем допуштењу долазе на бестидне људе који су у мислима својим надмени пред благошћу Божијом и својом је гордошћу ражалошћују су следећа: очигледна демонска искушења, која превазилазе границу душевних снага; одузимање силе мудрости коју људи поседују; жарко осећање блудне мисли у себи, која им долази по Божијем допуштењу ради смиривања њихове охолости; лака раздражљивост, жеља да се све постави по својој вољи, за препирањем речима, осуђивање, презир срца (срце које све презире и запоставља); 
потпуна заблуделост ума, хула на име Божије, лудачке, достојне смеха, или боље речено суза, мисли; и то што их људи запостављају, што њихова част постаје ништавна, и што им се, јавно и тајно, на разне начине, наноси срамота и поруга од демона; жеља да опште са светом и да му се обраћају, да непрестано говоре и неразумно празнослове, да увек за себе траже нешто ново, а такође и лажна пророштва и обећања која у многоме превазилазе снаге. И то су душевна искушења. 
Телесним искушењима припадају: болести од којих човек увек болује, замршени, тешко разрешиви догађаји, свакодневни сусрети са рђавим и безбожним људима; 
или пак човек пада у руке насилника или његово срце изненада и без икаквог разлога осећа страх, или често трпи страшне, за тело погубне падове са стена, са високих места или нечега сличног; или, најзад, осећа оскудицу у ономе што помаже срцу Божанском силом и надањем вере; краће речено, све што је немогуће и што превазилази снаге сустиже и њих саме и оне који су им блиски. Све то, што смо изнели и набројали, спада у искушења гордости. 
Она се зачињу у човеку онда када он почне самоме себи, у сопственим очима, изгледати мудар. Њему се све ове недаће дешавају сразмерно томе колико је таквих гордих помисли усвојио. Према томе, по врсти својих искушења закључи о путевима истанчаности свога ума. Ако увидиш да су нека од ових искушења повезана са раније наведеним искушењима, знај да, колико их имаш, толико је у тебе продрла гордост. 
Послушај још и о другом начину (тј. о начину да се изведе закључак о искушењима): свака таква околност и свака патња, ако није праћена трпљењем, служи двоструком мучењу, јер трпељивост у човеку одвраћа несрећу, док је малодушност мајка мучења. Трпљење је мајка утехе и нека сила која се обично рађа из широкогрудости. Човеку је тешко да у својим патњама открије ту силу без Божанског дара који се задобија непрекидном молитвом и проливањем суза. 
Када је Богу угодно да човека изложи већим патњама, допушта му да падне у руке малодушности. Она у човеку рађа силу унинија која га обузима, у коме он \ осећа потиштеност душе и то је укус геене; овде се на човека наводи дух бесомучности, из кога проистиче хиљаду искушења: збуњеност, раздражљивост, хула, жаљење на судбину, изопачене помисли, пресељавање из једне земље у другу и сл. Ако се запиташ шта је узрок свему томе, рећи ћу ти: твоја лењост, јер се ниси потрудио да се од тога исцелиш. Постоји један лек за све то и само уз његову помоћ човек у својој души брзо налази утеху. Какав је то лек? Смиреноумље срца. Без њега нико не може порушити преграду (снагу) ових зала: ускоро ће открити да су га надвладале несреће. 
Немој се гневити на мене зато што ти говорим истину. Ти ниси тражио смиреноумље свом својом душом. Али, ако хоћеш, стули у његову област и видећеш да ће те оно ослободити од твога зла, јер ти се по мери смиреноумља даје трпљење у несрећама, а по мери трпљења олакшава се терет твојих патњ>и и добијаш утеху; по мери утехе увећава се твоја љубав према Богу, а по мери љубави, увећава се и твоја радост у Духу Светом. Милосрдни Отац наш када благоизволи да Својим истинским синовима олакша искушење, Он их не лишава тог искушења него им у искушењима даје трпљење. Сва ова блага они примају руком трпљења свога ради усавршавања својих душа. Нека и нас, по благодати Својој, удостоји Христос Бог да у захвалности срца претрпимо свако зло из љубави према Њему! Амин.

Свети Јован Лествичник ЛЕСТВИЦА


Поука XXII 

О БЕЗГЛАВОЈ ГОРДОСТИ

(965) Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи [1], мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије [2], извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.

Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.

Сви који хоћемо да избегнемо пад у ову јаму, чујмо: ова страст се често и радо храни благодарношћу. (Она нас испочетка и не наводи сасвим отворено да одбацимо Бога). Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе. То јасно сведочи онај фарисеј, рекавши: Боже, хвала ти (Лк. 18,11)!

Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.

Од једног часног старца чуо сам следеће: "Претпоставимо да има дванаест бестидних страсти. И једна од њих, тј. гордост, ако је заволиш свесно, у стању је да заузме место свих осталих једанаест страсти".

Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин.

Кипарис се не савија и не вуче по земљи. Тако ни монах охола срца не може стећи послушност.

Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчије и не може - боље рећи и не жели - коначно да пропадне. Господ се противи гордима (Јак.4,6). Ко их, онда, (968) може помиловати? Нечист је пред Господом сваки човек охола срца (Приче,16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?

Гордоме је човеку поука повод за пад, а подстрекач - демон, док [духовна] извансебност доводи до остављености од Бога. У прва два случаја, људе су често опет људи успевали да излече. Међутим, последње - човек не може да излечи.

Ко не трпи прекоре, испољава страст, а ко их прима - ослобађа се од ланаца којима је био окован.

Ако је неко пао с неба без икакве друге страсти, искључиво услед гордости, треба испитати: није ли могућно смирењем, без сваке друге врлине, узићи на небо.

Гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико зноја постигло. Завапише - и не беше спасиоца (свакако због тога што су завапили са гордошћу); завапише ка Господу, и не услшии их (без сумње због тога што нису одсецали узроке онога против чега се мољаху) (Пс. 17,42).

Један старац, веома посвећен у тајне духовног живота, саветоваше охолог брата. А овај, заслепљен, рече: "Опрости, оче: ја нисам горд!" А свемудри старац ће на то рећи: "Какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, дете моје, ако не тиме што кажеш: "Ја нисам горд"?" Таквима веома одговара потчињавање, што суровији и неугледнији начин живота и читање о натприродним подвизима светих отаца. Можда у томе има извесне мале наде да ће се ови болесници спасти.

Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима. Поноси се искључиво оним врлинама које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.

Немој се осећати сигурним докле год не примиш пресуду, имајући на уму онога коме су везали руке и ноге, и кога су бацили у таму најкрајњу, иако је већ седео за свадбеном трпезом. Не буди охол земљани створе! Многи су свргнути с неба, мада бејаху свети и бестелесни.

Када чврсто заседне у својим служитељима, демон гордости им (у сну или на јави у виду светлог анђела или неког мученика) открива извесне тајне или даје привидну благодат, како би се ти бедници преварили и потпуно изгубили памет.

Када бисмо хиљаде смрти поднели за Христа, ни тада не бисмо одужили свој дуг. Друго је крв Бога, а друго крв робова (по вредности, а не по суштини).

Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе (969) са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски.

Прави монах је онај човек који има ненадмено око душе и непокретно телесно чуло. Монах је онај који своје невидљиве непријатеље дозива и дражи као звери, чак и када беже од њега. Монах је непрестано усхићење и живоносна туга. Монах је човек који извршује врлине онако како други задовољавају своје страсти. Монах је непрестана светлост у оку срца. Монах је океан смирења, у који је сурвао и утопио свакога злог духа.

Надменост доводи до заборављања грехова, а сећање на грехе је посредник смиреноумља.

Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.

Гордоме монаху демон није потребан: он је самоме себи постао демон и непријатељ.

Тама је туђа светлости. Тако је и гордељивац туђ свакој врлини.

У гордим срцима рађају се богохулне речи, а у смиреним душама - небеска виђења.

Лопов мрзи сунце, а гордељивац ниподаштава кротке.

Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.

Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.

Једном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, која се увукла у моје срце на раменима своје матере. Свезавши и једну и другу ужетом послушности и изударавши их бичем скромности, притиснух их да ми кажу како су ушле у мене. Најзад, под ударцима, проговорише: "Ми немамо ни почетка, ни рођења, јер смо саме и почетак и родитељ свих страсти. Скрушеност срца која се рађа у потчињавању - не мало ратује с нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што смо и тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родитељ свега онога што се противи смиреноумљу; све што смиреноумљу помаже - нама је супротно. Уосталом, и на небу се бејасмо осилиле: где, онда, да побегнеш од нас? Ми често идемо иза трпљења увреде, иза послушности и безгневља, иза непамћења зла и преданог служења. Наше потомство чине: падови духовних људи, гнев, оговарање, самовоља, непокорност. Постоји само једна једина ствар на коју нисмо у стању да насрнемо. Рећи ћемо ти шта је то, јер нас твоји ударци страшно боле: ако пред Господом искрено окривиш себе, сматраћеш нас за паучину".

Као што видиш, коњ на коме јаши гордост јесте таштина. Преподобно смирење и самоосуђивање, међутим, насмејаће (972) се коњу и јахачу његову, певајући са одушевљењем победничку песму: Запевајмо Господу, јер се славно прослави: коња и јахача бацио је у море (Изл.15,1), и у бездан смирења.

 

Двадесет други ступањ: онај који се попео, ако је уопште био у стању да се попне, обелоданио је огромну снагу. 

 


НАПОМЕНЕ:
Ниподаштавање људи: својство је гордости ниподаштавање људи и гнев на људе (Схол. 2, соl. 972 В).
Подлога епилепсије: један философ је рекао да је гордост - падавица (Схол. 4, аll, соl. 972 С).