У име Оца и Сина и Светога Духа!
Данас славимо сећање на Преподобног Јована Лествичника - великог учитеља Цркве, великог наставника монаха, прозорљивца, који је својим духовним очима видео саме дубине, тајне одаје људског срца - спомен Преподобног Јована, игумана Синајског.
Синајска гора је једно од најсветијих места за Хришћане. Тамо је Господ преко Мојсија дао свету Својих десет заповести - основу читавог Старог Завета. Још у древна времена, још пре Рођења Христовог, Синајску гору су насељавали отшелници, који су називани унутарњим тиховатељима. Они су проводили време у псалмопојањима и у тиховању, тј. у непрестаном бављењу умно-срдачном молитвом, и за основу спасења су сматрали не само спољашња правила и обреде, већ, пре свега, унутрашњи живот, чистоту срца и мисли.
У ранохришћанска времена, после Вазнесења Исуса Христа на небо, Синајска гора је постала омиљено место монаха-подвижника. Она је била буквално засејана манастирима, скитовима, келијама и изгледала је као велика духовна кошница, где су иноци скупљали духовни мед са цветова сазрцања и молитве. Тамо, на Синајској гори је свој живот, од дечачких дана до дубоке старости провео Преподобни Јован Лествичник. Он је име Лествичник добио по називу своје бесмртне књиге "Лествица", коју је написао на молбу свог саподвижника, игумана Раифског. У њој је Преподобни описао духовни пут човека у виду усхођења на тридесет степеница, које воде од земље на Небо, а у част и сећање на тридесет година земаљског живота Спаситеља, које су протекле пре него што је Он изашао на проповед Јеванђеља.
Ових тридесет степеница представљају мистичко приближавање душе Богу. "Лествица" обухвата сав духовни живот Хришћанина. Монаси су сматрали да је ова књига после Јеванђеља најнеопходнија за спасење, али је она благо и за мирјане. Због тога је Света Црква благословила да се поуке из "Лествице" читају у дане Великог поста.
Задржаћу се на учењу Преподобног Јована о борби са осам грехова - осам рана, осам отровних стрела, којима демон гађа наше душе. Кад бисмо могли да видимо сопствену душу, ми бисмо се запрепастили и ужаснули: у нашој души је и светлост Раја и паклени пламен. Наша душа је налик на дивни небески цвет, али цвет који је прекривен отровним пауцима. Наша душа личи на предивни нерукотворени храм у славу Бога Свевишњег, али степеницама овог храма пузе страшне змије...
За нашу душу моле се Анђели, небо се радује када се ми кајемо за своје грехове. Тако је драгоцена Богу људска душа, драгоценија од васцелог створеног света! Али, њој прилази демон и пева јој змијску паклену песму и она, очарана својим саблазнитељем, најчешће иде за њим - према својој погибли.
Свети Јован Лествичник пише да грех почиње у људској души од помисли. Свети Оци демона називају великим уметником. Он нам прво даје "представу" греха. Ово се назива предлог - људска душа може да га одбаци или да га прими. Ако га одбаци - победила је. Ако човек оклева у сусрету са нечистом помишљу, његова душа улази у разговор са њом и као да се сједињује са њом. Затим настаје оно што подвижници називају пристанак на помисао, а то је наше мислено слагање да грех учинимо и на делу.
Затим се укључују и наша осећања, и грех постаје страст. човек тражи прилику, замишља и смишља како да оствари грех. Затим, када је грех већ почињен, он, понављајући се стално, прелази у навику, а навика, укорењујући се у људској души постаје њена друга природа.
Грех је најлакше победити док је још у фази помисли, - као што је лакше ишчупати младу биљку него дрво које је већ пустило корење дубоко у земљу. У Књизи о Јову, грех је назван мраволавом (мрав и лав): он је прво мали, као мрав, готово неприметан, али када порасте постаје моћан и грозан као лав, и попут тог страшног грабљивца растрза нашу душу, а ми смо тада већ беспомоћни у његовим пакленим канџама.
Због тога нам је, браћо и сестре, Преп. Јован Лествичник дао завет да бдимо над својим срцем, да наш ум чува срце Исусовом молитвом.
Рекао сам вам да је Преп. Јован Лествичник описао осам главних страсти, осам смртних грехова, осам отровних извора из којих проистичу сво духовно зло и погибељ. То је као осам зидова који стоје између људске душе и Бога, један изнад другог, а последњи, гордост, готово да досеже до неба.
Чревоугодије (стомакоугодништво)
Први духовни чир, од којег се гноји и трули наша душа је чревоугодије (угађање стомаку, стомакоугодништво). Чревоугодник није способан ни за шта духовно. Још су у древна времена људи говорили: "Човек треба да једе да би живео, а не да живи да би јео." Чревоугодник личи на покретну кухињу у којој се непрекидно кува храна, која се непрекидно дими и пуши. Чревоугодник, по речима Преп. Јована Лествичника, не може да управи свој ум ка небу, као што дебела птица не може високо да узлети. Чревоугодник се сав претворио у смртно тело.
Само чревоугодништво дели се на низ страсти, од којих је прва - чревобесије (побеснелост стомака): то је незасита жеља за неумереним прождирањем свакакве хране. Преп. Јован Лествичник говори: "Чревоугодник је спреман да поједе све житнице Египта и да испије читав Нил!" "Чревобесије је", пише он, "лаж стомака, који и пошто се наситио виче - још сам гладан." Чревоугодник престаје да размишља о духовном, о небеском, и више није ни способан да то чини. Он као да се читав претвара у један велики свињски стомак.
Друга врста чревоугодија је гортанобесије (разуданост грла), тј. помамна жеља за слатком храном и специјалитетима. Затим, тајноједење, када је чревоугодије повезано са таштином: човек се пред људима показује као уздржан, а једе тајно. Затим, у чревоугодије спада једење хране која нарушава здравље. Свети Василије Велики говори: "Хран.а треба да укрепљује тело, а не да изазива болест." Свети Оци нас такође уче да са страхопоштовањем једемо са трпезе, не заборављајући.да је храна која нам је дата дар Божји. Они су за време узимања хране забрањивали празне разговоре, шале, смех и нарочито осуду. Код блаженог Августина, епископа Ипонског, изнад стола је био окачен натпис: "Овде се не осуђују људи!". И једном кад је чуо како његови гости почеше да осуђују неког човека, он упита: "Шта желите: да устанем од стола, или да скинем овај натпис?.."
У Патерику се прича како су једном монаси јели храну, и неком прозорљивом старцу је било откривено: око оних који су јели у смирењу и захваљивали Господу за сваки комад хлеба, за сваки гутљај воде, невидљиво су стајали Анђели и хранили их медом; онима који су јели у тиховању и творили за то време у срцу свом Исусову молитву, Анђели су давали неки небески напитак неизрециве сладости; трећи су се за време трпезе смејали, осуђивали један другог, причали смешне догађаје из живота манастира, и демони су летели изнад њих и скрнавили њихову храну, пљували су је. Дакле, браћо и сестре, Хришћанин треба да једе храну са страхопоштовањем и да благодари Господу за њу.
Да би човек победио чревоугодије, Јован Лествичник је саветовао да се од срца помоли Богу и да, једући храну, има на уму да ће настати час када ће само наше тело бити храна црвима као и да размишља о томе како је Господ на Крсту окусио жуч и оцат.
Блуд
Други чир, други грех је блуд. Преп. Јован Лествичник је говорио: "Ко хоће да угаси блуд не победивши чревоугодије личи на човека који жели да угаси ватру бацајући сламу у њу." Како човек да победи ову страст? Преподобни авва Јован пише: "Треба заволети понижење, пити поругу и клевету као исцељујући, очишћујући напитак; треба имати у свему смирење - и унутрашње, у срцу, и спољашње, у одећи својој и опхођењу према људима."
Затим он саветује да се човек удаљава од свих повода и узрока саблазни. Он говори: "Победа над овом страшћу је бекство. Као што човек који стоји поред провалије може да падне од првог ударца, тако може да падне у овај гнусни грех човек који испољава неопрезност." Затим Свети наставља: "А ако човек стоји далеко од провалије, чак и ако га вуку до ње он још може да зове у помоћ, може да се ухвати за жбуње и дрвеће и да се задржи."
Гнев
Трећи чир наше душе је гнев. Ми се гневимо када се не испуњавају наше жеље. Због тога, да би човек победио гнев треба да се труди да постане бестрасан, да не предаје своје срце земаљском и световном.
Гнев се дели на неколико врста. Као прво - јарост. Јар - значи ватрен. То је незадрживи гнев, који човека обузима толико да се он понаша као безуман. Друга врста гнева је злопамћење, када човек дуго не заборавља увреде; и ово је најстрашнија и најопаснија врста гнева, при којој људско срце као да се претвара у легло змија које су се сакриле у мраку. Молитву злопамтљивог Бог неће услишити.
Други облици гнева су мржња, увредљивост, сувишна подозривост човекова, када он у свему види нечије сплетке против себе, у свакој речи - осуду, алузије и подсмех; када као што је рекао један богослов, човек личи на бомбу, напуњену прљавштином и довољно је да човек неопрезно прође поред ње, па да бомба експлодира и да све обузме страшан смрад.
Како да се боримо са гневом? Преп. Јован Лествичник учи: "Као прво, када у нашем срцу кипти гнев, не треба ступати ни у какве разговоре и расправе; треба прво угушити, умирити гнев у свом срцу; а дотад је победа - ћутање." Затим Јован Лествичник саветује да се сећамо врлина човека на којег се гневимо, јер нам у тренутку гнева изгледа да је овај човек средиште свих зала и порока. Сети се његових доброчинстава према теби, сети се свих његових добрих дела и истовремено се сети својих грехова, и тада ће твој гнев утихнути. Затим Свети Оци саветују да човек пре него што било шта каже у мислима изговори молитву. Ако не можеш да ћутиш, већ мораш да одговориш, ти прво изговори у свом срцу тридесет три пута Исусову молитву и тек после тога одговори.
Дакле, победа над гневом је пре свега победа над својим језиком. Затим следи друга етапа, када се већ боримо са нашим гневним помислима.
Среброљубље
Четврта страст је среброљубље. Као што пише Преп. Јован Лествичник, среброљубље је губитак наде у Бога. Апостол Павле назива среброљубље тајним идолопоклонством (Кол. 3, 5). Среброљубље се, такође, дели на неколико врста: шкртост,када је човеку подједнако тешко да се растане од онога што му припада као да му неко сече сопствену руку; затим похлепа -то је шкртост сједињена са жељом стицања; љубав према поседовању ствари, богатства и томе слично.
Људи често штеде новац, говорећи да то чине како би касније имали могућности да помажу другима. То није тако. Најчешће човек када уштеди новац постаје бездушан и безосећајан, чак, и према својим пријатељима и рођацима. У Патерику се говори о Преподобном Евлогију каменоресцу, који се одликовао немањем жеље за стицањем и необичном добродушношћу. Али, када се изненада обогатио, постао је окрутан према сиромашнима и горд у опхођењу са својим пријатељима. И тек пошто је поново осиромашио, он се вратио свом ранијем добродетељном животу и Бог му је опростио.
Постоји такође прича о једном вртлару који је читавог живота давао све што би зарадио сиромашнима и потребитима. Али, му је пало на памет - "оставићу нешто и себи за црне дане", и уштедео је тридесет златних новчића. И настао је црни дан - почела је да га боли и да му трули нога. Обраћао се разним лекарима. На своје лечење је потрошио готово све што је уштедео. На крају лекари рекоше да нису у стању да му помогну, да треба одсећи ногу. И пре него што је требало да буде оперисан, он се у сузама молио Богу и говорио: "Господе! Опрости ми што сам згрешио пред Тобом. Господе! Откриј ми због чега ми је послата ова казна?". И Господ му је открио кроз виђење: зато што се уздао у новац, а не у Њега! Али, због ранијих својих добрих дела вртлар је добио исцељење, и следећег дана, када лекари дођоше код њега и донесоше ножеве и друге инструменте за операцију (било их је страшно и погледати), те обнажише његову ногу и видеше да су све ране и чиреви прошли, и запањише се због овог чуда које се десило на њихове очи.
Испричао сам вам о четири главне страсти, а укупно их има осам. Време је ограничено, и због тога ћу, ако Господ благослови следеће недеље испричати и о осталим чиревима наше душе.
Књига Преп. Јована Лествичника је велико благо. Када је читамо, ми као да у мислима разговарамо с њим. Нека нама грешнима овом бесмртном књигом и својим светим молитвама, он буде путеводитељ у вечни живот. Амин.
* * *
Прошли пут, на дан сећања на Преподобног Јована Лествичника почео сам да говорим о осам главних страсти, о осам гнојних чирева који разједају и унакажавају лепоту иконе Божије у човеку, као осам змија, које, испреплевши се у једно клупко, леже у дубини људског срца; о осам степеница којима демон, као у своју кућу, улази у људску душу и којима човекова душа силази у паклене дубине.
Говорио сам о страстима чревоугодија, блуда, гнева и среброљубља; желим да додам да није само живот среброљупца жалостан, јер је он слуга суровог господара, већ је и смрт његова - награда за тајно идолопоклонство, за служење богатству.
Често среброљубац умире смрћу без покајања, неочекиваном, срамном смрћу. То је казна онима који су богатство учинили својим кумиром, онима који су своје срце - обиталиште Духа Светог - претворили у новчаник за чување новца.
Некада, у древна времена Израиљци су, изашавши из Египта и отпавши од Бога, излили златно теле: певали су химне, плесали испред њега, и падајући на земљу, клањали му се, узносећи молитве као божанству. И за среброљупца је новац његов идол, то је његов кумир; у свом мрачном, безбожном животу он само у њему проналази радост.
Догађа се да ова страст потчињава себи и људе верујуће, људе благочестиве. У житију светог Андреја, Христа ради јуродивог, говори се о једном, очигледно добродетељном монаху, који је живео у Константинопољу. Он се одликовао постом и целомудријем, с људима је разговарао са страхопоштовањем и нежно. Овај монах се настанио поред пијаце, како би, како је он сам објашњавао, својом проповеђу упућивао грешнике на покајање, како би био међу народом. Људи су га величали као праведника. Једном
Свети Андреј, сусревши се са њим рече: "Оче, дај ми за храну, гладан сам." Овај одговори: "Сине мој, дао сам завет сиромаштва, немам ништа осим молитава." Свети Андреј заплака: он је видео страшну змију која је обавила овог монаха, а на телу змије је било написано - "среброљубље"! Свети позва монаха и рече: "Молим те, немој да упропастиш подвиг свог живота, не упропаштавај своју девственост, не упропасти молитве које даноноћно узносиш Богу! Господ ми је открио да си заробљен страшћу сребрбљубља, твоје тело је већ обавила паклена змија, још мало и целог ће те прогутати!"
Када је човек предан среброљубљу у њему наизглед утихну све остале страсти. Али, то није зато што је он изнад њих, већ због тога што се препустио једној - најљућој.
Униније (тугомора)
За среброљубљем и гневом следи страст грешне туге, тугоморе, унинија. Постоје две врсте туге. Једна је туга покајања, туга због својих грехова, прожета надом. Свети Оци је називају радостотворном тугом. Друга је туга световна. Та туга је као својеврсна смрт пре смрти. Таква туга потиче од сувишне везаности човека за земаљско. Он у животу тражи оно што овај живот не може да му да. Он тражи срећу, и све што покушава да учини на његове очи се свакодневно руши као кула од карата, и привид среће нестаје као сенка. Он тражи сталност, али овде се све мења, све тече као река, обрушава се у провалију, као све на земљи, нестаје у незаситим чељустима смрти. Човек тражи спокој, али је око њега метеж. Он као да се налази у вечно усталасаном мору. Не може да се ослони ни на пријатеље у којима види непоузданост и себичност. Он прави планове, али наилази на безбројне препреке; неиспуњене жеље му се стално враћају: као што таласи, запљуснувши обалу поново журе да се врате у море, тако се и жеље, сада већ као жалост, поново враћају у његову душу...
Дакле, да би човек победио демона грешне туге прво треба да победи страсну везаност за свет, страсну везаност за земаљско, страсну везаност за видљиво. "Онај ко је победио жељу за стицањем победио је такву тугу," пишу Свети Оци. Уосталом, они говоре да понекад демон унинија и тугоморе, без икаквог разлога тајно прилази човеку, прикрада му се као змија, и опаљује његову душу својим отровним дахом, испуњава горком жучи сву скривену унутрашњост његовог срца.
Грешна туга, по правилу, прелази у још љућу страст униније (тугомору, очајавање). Човек побеђен унинијем личи на рањену и у замку притерану животињу која ниоткуда више не очекује спасење. Униније је одбацивање помоћи Божије, то је прикривена мржња према људима. За време унинија човеку читав живот изгледа као зла и празна шала. Човеку изгледа да је доспео у некакву мрачну јаму из које нема излаза. Читава васељена му изгледа као некакав огромни бездушни механизам, спреман да га угуши као ништавно зрнце. У свему што га окружује он не види премудрост и вољу Божију, већ некакав црни хаос. Крај унинија је очајање и богоборство, када човек одбацује сам промисао Божји о себи. Свети Оци говоре да за време унинија човек мора гласно, јасно да изговара Исусову молитву или да пева псалме, јер псалми имају тајну силу да одгоне духове таме. Човек који је пао у униније треба да искрено исповеди све своје грехове, почевши од детињства. А главно средство које омогућава да се победи, искорени униније јесте послушање. Код Отаца се могу наћи речи као што су: "Послушник не зна за униније, он је увек радостан".
Таштина
Седма страст је страст таштине, када човек жуди за људском похвалом и славом, непрестано и незасито жудећи да испија овај смрдљиви и прљави напитак. Такав човек постаје лицемер који се прави да живи врлински, води споља гледано благочестив живот да би га други видели, "глуми" као глумац на сцени. Као што неке биљкепаразити, обавијајући стабло дрвета исисавају из њега све сокове, тако таштина изнутра опустошава човека. Као што змија нектар цветова претвара у отров, тако и таштина све врлине претвара у пороке.
Како човек да се бори против таштине? Ћутањем, једноставношћу у опхођењу, у одећи и у храни. Тако је, на пример, Свети Јован Златоуст хвалио ђаконису Олимпијаду која је потицала из угледне породице, зато што се не одева раскошно, како би јој било могуће због њеног огромног имања, али се не одева ни нарочито сиромашно како је људи не би прослављали као подвижницу, већ носи скромну и једноставну одећу, не издвајајући се међу другима.
Да би човек искоренио таштину, он своја добра дела треба да чини тајно.
У Отачнику постоји прича како је један монах одлучио да посети браћу која су живела у египатској пустињи у најзабитијем, најсиромашнијем крају. Браћа га примише са радошћу. Изнели су му на трпезу све најбоље што су имали, на сваки начин су се трудили да му послуже. Он није приметио да ова браћа строго посте, да поју псалме, да узносе Богу молитве, није видео ништа што би доликовало отшелницима и саблазнио се. Рекао је: "Колико сам дана и колико труда потрошио да бих дошао код њих, а нисам нашао ништа корисно за своју душу!"
Опростивши се од њих, он се упути назад. Али, по вољи Божијој догодило се да се на том месту подигла магла од ситне прашине, што се дешава у пустињи. И он, пошто је дуго времена лутао поново се врати до места где су они живели. И ставши пред врата келије, он зачу изнутра појање псалама. Одлучио је да не узнемирава братију, већ да сачека да они заврше правило, али је појање псалама трајало дуго, много часова.
Није издржао те покуца. Браћа му отворише врата. Он рече: "Жедан сам," и узе са стола бокал са водом, а кад отпи осети да је горко-слана. Тада паде пред ноге игумана овог скита и узвикну: "Оче мој, не схватам шта се овде дешава? Кад сам био овде ви се готово нисте молили, дали сте ми добру воду и вино, а шта пијете сами?".
Овај му одговори: "Сине мој, имамо обичај да никоме не откривамо свој живот и да не показујемо како се молимо. Примили смо те, показавши љубав према путнику, а сами пијемо воду у којој је растворена со, јер држимо пост не само што се хране тиче, већ и воду узимамо гутљајима и умерено."
И овај оде стекавши велику корист.
Египатски Оци су говорили: "Врлине за које свет сазна губе своју цену, оне престају да буду врлине."
Ранохришћански аутор Јерма пише у књизи "Пастир": "Изабери себи духовног оца, не тражи га далеко, свеједно ће он бити у Цркви, само се пази духа лажи." А дух лажи, ђаво, тамо је где је гордост и таштина. Страшна је гордост, то је оно што се у животу понекада назива "помпом". "Помпа" је спољашњи блесак, спољашња раскош.
Сујетан подвижник за свог живота потпада под власт духа лажи. Али, смрт открива истину. Јер Свети Оци говоре: "У смрти се открива човек онакав какав јесте."
И примећено је да гроб сујетног подвижника бива пуст, он не привлачи људска срца.
Гордост
Осма страст по реду, али прва по својој погибељности и љутини јесте гордост. О њој ћу нешто испричати следећи пут, јер је време ограничено.
Гордост је потресла небеса, гордост је Анђела претворила у демона, гордост је истерала из Раја наше прародитеље и дала нам у наслеђе жалости и патње. Гордост је претворила земљу у реке и мора суза и крви. Гордост је осма страст, али је она већа од свих заједно. Ако Господ благослови у своје време ћемо рећи нешто о њој следећи пут.
А данас вам честитам празник велике подвижнице Источне Православне Цркве - Преподобне Марије Египатске, у чијем искуству, заиста, препознајемо да је Бог неизрециво Милосрђе и Свепраштање. Амин.
АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН
