О БЕЗГЛАВОЈ ГОРДОСТИ
(965) Гордост је одрицање Бога, проналазак демона, ниподаштавање људи [1], мајка осуђивања, потомак похвала, знак духовне јаловости, протеривање помоћи Божије, претеча лудила, виновник падова, подлога епилепсије [2], извор гнева, врата лицемерства, подупирач демона, чувар грехова, узрочник немилосрђа, незнање за самилост, сурови иследник, нечовечни судија, противник Бога, корен хуле.
Почетак гордости је тамо где се завршава таштина; средину представља ниподаштавање ближњег, бестидно разглашавање властитих подвига, хвалисавост у срцу, мржња према прекору; а крај је одбацивање Божије помоћи, уздање у своје властите снаге, демонска нарав.
Сви који хоћемо да избегнемо пад у ову јаму, чујмо: ова страст се често и радо храни благодарношћу. (Она нас испочетка и не наводи сасвим отворено да одбацимо Бога). Видео сам људе који су на речима захваљивали Богу, а у мислима величали сами себе. То јасно сведочи онај фарисеј, рекавши: Боже, хвала ти (Лк. 18,11)!
Где се догодио пад, тамо се претходно настанила гордост: друго објављује долазак првога.
Од једног часног старца чуо сам следеће: "Претпоставимо да има дванаест бестидних страсти. И једна од њих, тј. гордост, ако је заволиш свесно, у стању је да заузме место свих осталих једанаест страсти".
Гордоуман монах осорно одговара. А смиреноуман не одговара ни на који начин.
Кипарис се не савија и не вуче по земљи. Тако ни монах охола срца не може стећи послушност.
Човек гордога срца жели да влада. Зна се: он друкчије и не може - боље рећи и не жели - коначно да пропадне. Господ се противи гордима (Јак.4,6). Ко их, онда, (968) може помиловати? Нечист је пред Господом сваки човек охола срца (Приче,16,5). Ко, онда, таквога може да очисти?
Гордоме је човеку поука повод за пад, а подстрекач - демон, док [духовна] извансебност доводи до остављености од Бога. У прва два случаја, људе су често опет људи успевали да излече. Међутим, последње - човек не може да излечи.
Ко не трпи прекоре, испољава страст, а ко их прима - ослобађа се од ланаца којима је био окован.
Ако је неко пао с неба без икакве друге страсти, искључиво услед гордости, треба испитати: није ли могућно смирењем, без сваке друге врлине, узићи на небо.
Гордост означава губитак целокупног духовног богатства, свега оног што се са толико зноја постигло. Завапише - и не беше спасиоца (свакако због тога што су завапили са гордошћу); завапише ка Господу, и не услшии их (без сумње због тога што нису одсецали узроке онога против чега се мољаху) (Пс. 17,42).
Један старац, веома посвећен у тајне духовног живота, саветоваше охолог брата. А овај, заслепљен, рече: "Опрости, оче: ја нисам горд!" А свемудри старац ће на то рећи: "Какав би ми јаснији доказ могао пружити о својој гордости, дете моје, ако не тиме што кажеш: "Ја нисам горд"?" Таквима веома одговара потчињавање, што суровији и неугледнији начин живота и читање о натприродним подвизима светих отаца. Можда у томе има извесне мале наде да ће се ови болесници спасти.
Срамота је китити се туђим украсом, а крајње је безумље поносити се Божијим даровима. Поноси се искључиво оним врлинама које би извршио пре свог рођења: оне врлине, напротив, које си стекао после свог рођења, даровао ти је Бог, као што ти је даровао и само рођење. Твоје врлине би могле бити једино оне које би извршио пре но што си дошао до свести: Бог ти је, међутим, и сам ум даровао. Своме сопственом труду могао би приписати само оне победе које би постигао без свог тела: тело, пак, није твоја већ Божија творевина.
Немој се осећати сигурним докле год не примиш пресуду, имајући на уму онога коме су везали руке и ноге, и кога су бацили у таму најкрајњу, иако је већ седео за свадбеном трпезом. Не буди охол земљани створе! Многи су свргнути с неба, мада бејаху свети и бестелесни.
Када чврсто заседне у својим служитељима, демон гордости им (у сну или на јави у виду светлог анђела или неког мученика) открива извесне тајне или даје привидну благодат, како би се ти бедници преварили и потпуно изгубили памет.
Када бисмо хиљаде смрти поднели за Христа, ни тада не бисмо одужили свој дуг. Друго је крв Бога, а друго крв робова (по вредности, а не по суштини).
Никада немојмо престати да испитујемо и упоређујемо себе (969) са оцима и светилницима који су живели пре нас. Тако ћемо наћи да још нисмо ни крочили на пут правог подвижништва, да нисмо испунили свој завет онако како треба, те да још живимо светски.
Прави монах је онај човек који има ненадмено око душе и непокретно телесно чуло. Монах је онај који своје невидљиве непријатеље дозива и дражи као звери, чак и када беже од њега. Монах је непрестано усхићење и живоносна туга. Монах је човек који извршује врлине онако како други задовољавају своје страсти. Монах је непрестана светлост у оку срца. Монах је океан смирења, у који је сурвао и утопио свакога злог духа.
Надменост доводи до заборављања грехова, а сећање на грехе је посредник смиреноумља.
Гордост је крајња беда душе која у своме помрачењу мисли да је богата. Та погана страст не само што нам не допушта да напредујемо, него нас и са постигнуте висине руши. Гордост је нар, унутра гњио, а споља гладак и леп.
Гордоме монаху демон није потребан: он је самоме себи постао демон и непријатељ.
Тама је туђа светлости. Тако је и гордељивац туђ свакој врлини.
У гордим срцима рађају се богохулне речи, а у смиреним душама - небеска виђења.
Лопов мрзи сунце, а гордељивац ниподаштава кротке.
Већина гордих људи (како, не знам) заварава се све до смрти уверењем да су бестрасни. Тек тада они увиде колика је њихова беда.
Човеку кога је уловила гордост, само Господ може помоћи. Свако људско средство за спасавање било би му некорисно.
Једном приликом сам ухватио ову безглаву варалицу, која се увукла у моје срце на раменима своје матере. Свезавши и једну и другу ужетом послушности и изударавши их бичем скромности, притиснух их да ми кажу како су ушле у мене. Најзад, под ударцима, проговорише: "Ми немамо ни почетка, ни рођења, јер смо саме и почетак и родитељ свих страсти. Скрушеност срца која се рађа у потчињавању - не мало ратује с нама. Ми не трпимо да било ко над нама влада. Са неба смо отпале управо стога што смо и тамо хтеле да владамо. Укратко речено, ми смо родитељ свега онога што се противи смиреноумљу; све што смиреноумљу помаже - нама је супротно. Уосталом, и на небу се бејасмо осилиле: где, онда, да побегнеш од нас? Ми често идемо иза трпљења увреде, иза послушности и безгневља, иза непамћења зла и преданог служења. Наше потомство чине: падови духовних људи, гнев, оговарање, самовоља, непокорност. Постоји само једна једина ствар на коју нисмо у стању да насрнемо. Рећи ћемо ти шта је то, јер нас твоји ударци страшно боле: ако пред Господом искрено окривиш себе, сматраћеш нас за паучину".
Као што видиш, коњ на коме јаши гордост јесте таштина. Преподобно смирење и самоосуђивање, међутим, насмејаће (972) се коњу и јахачу његову, певајући са одушевљењем победничку песму: Запевајмо Господу, јер се славно прослави: коња и јахача бацио је у море (Изл.15,1), и у бездан смирења.
Двадесет други ступањ: онај који се попео, ако је уопште био у стању да се попне, обелоданио је огромну снагу.
НАПОМЕНЕ:
Ниподаштавање људи: својство је гордости ниподаштавање људи и гнев на људе (Схол. 2, соl. 972 В).
Подлога епилепсије: један философ је рекао да је гордост - падавица (Схол. 4, аll, соl. 972 С).
