Пречистој Дјеви

Пречистој Дјеви ми се клањамо
И милост Божију од Ње просимо.
У слави вечној Она се блиста
И за нас моли Господа Христа.

Молитве Њене пуне су силе,
Молитве њене Сину су миле.
Она све воли, што Син Њен створи,
Молитвом за све ко свећа гори.

И свуда стигне да молбе чује,
Свуда да блажи где туга трује.
Име је Њено сласт болеснима,
Име је Њено бич демонима.

Крст И Марија где се призову,
Ту храброст дају и снагу нову.
Пречистој Дјеви ми се клањамо,
И милост Бижију од Ње просимо!

Небесна Србија

Небесна Србија, Србија је рајска,
Миомирна красна као ружа мајска.

То су оци наши и праоци свети,
што се Крстом Часним достигоше мети.

Ту жупани српски, краљеви и цари,
и витези Крста и нови и стари.

Ту мајка јунака и сестара јато,
у плачевној патњи сијају ко злато.

Ту чете посника и Светаца благи,
и многи и многи и сродници драги.

Ту монаси часни, монахиње бледе,
вечну светлост Божију сад весело гледе.

Ту свечари србски и задужбинари,
борци и страдалци и млади и стари.

И девојке миле и дечица мала
Што су због свог Христа радо пострадала.

Домаћини ту су што у дому своме,
Палише кандила Богу Превечноме.

Радују се тамо око Светог Саве,
Ко синови царски, посред царске славе.

То је она вечна, небесна Србија,
Што ко јато звезда пред Богом се сија.

О преблаги Боже, и три Ипостаси,
Уброј и нас грешне у свете и спаси.

Молимо те Хрсите за наш народ цео,
Да би га до раја белога довео.

Свети Врачи, Козма и Дамјан

Господ мили, Господ благи
Светитеље Своје слави:
Тежак неки на рад пође
Но молитву заборави.

Жито жање тја до подне,
Жито жуто, сунце врело -
Умори се, у хлад леже
Да одмори своје тело.

Па он заспа сном дубоким,
Тело поста као туђе,
У том нека змија љута
Кроз уста му у дроб уђе.

Ништа тежак не осети
Но продужи одмор тела,
Потом уста и хвата се
Опет свога трудног дела.

Кад увече сунце зађе
И мрак поче свет да стеже
Работник се дому врати,
По вечери спати леже.

У том змија љута поче
По друбу му да се мота,
Стаде човек да вапије
Сав савијен као јота.

Скочи жена, скочи чељад,
Сви питају: шта је, шта је?
Неко овај лек му пружа,
Неко ону траву даје.

И лекара вештог зову,
Лекар стао покрај одра,
Па га пита, па га теши,
И гледа га модра, модра.

- Нема лека! лекар рече,
То је мека болест мукла:
Ил' је рана у стомаку
Ил' је нека жила пукла.

А по дробу скот се гадни
Мутља, мутља, и котура,
А од бола човек грешни
Претура се и - претура.

- Нема лека! лекар оде.
При изласку главом махну,
Жена врисну, а болесник
Болно једном још уздахну.

И завика из све снаге:
- О врачеви бесребрени!
Свети Козмо и Дамјане,
Помозите јадном мени!

Тек то рече - у сан паде.
Два витеза у сну виде,
Светла ко два јарка сунца,
У том - змија ван изиде.

Кад се болесник из сна прену,
Кно и пре здрав бијаше,
Па пун суза благодарних
Свете Враче прослављаше.

Слава Козми и Дамјану!
Слава Светим Врачевима!
Што помажу невољнима,
Невољнима и болнима.

О близанци светитељи,
Помозите свима нама!
Силом Божјом помозите
У жалости и мукама!