Господ мили, Господ благи
Светитеље Своје слави:
Тежак неки на рад пође
Но молитву заборави.
Жито жање тја до подне,
Жито жуто, сунце врело -
Умори се, у хлад леже
Да одмори своје тело.
Па он заспа сном дубоким,
Тело поста као туђе,
У том нека змија љута
Кроз уста му у дроб уђе.
Ништа тежак не осети
Но продужи одмор тела,
Потом уста и хвата се
Опет свога трудног дела.
Кад увече сунце зађе
И мрак поче свет да стеже
Работник се дому врати,
По вечери спати леже.
У том змија љута поче
По друбу му да се мота,
Стаде човек да вапије
Сав савијен као јота.
Скочи жена, скочи чељад,
Сви питају: шта је, шта је?
Неко овај лек му пружа,
Неко ону траву даје.
И лекара вештог зову,
Лекар стао покрај одра,
Па га пита, па га теши,
И гледа га модра, модра.
- Нема лека! лекар рече,
То је мека болест мукла:
Ил' је рана у стомаку
Ил' је нека жила пукла.
А по дробу скот се гадни
Мутља, мутља, и котура,
А од бола човек грешни
Претура се и - претура.
- Нема лека! лекар оде.
При изласку главом махну,
Жена врисну, а болесник
Болно једном још уздахну.
И завика из све снаге:
- О врачеви бесребрени!
Свети Козмо и Дамјане,
Помозите јадном мени!
Тек то рече - у сан паде.
Два витеза у сну виде,
Светла ко два јарка сунца,
У том - змија ван изиде.
Кад се болесник из сна прену,
Кно и пре здрав бијаше,
Па пун суза благодарних
Свете Враче прослављаше.
Слава Козми и Дамјану!
Слава Светим Врачевима!
Што помажу невољнима,
Невољнима и болнима.
О близанци светитељи,
Помозите свима нама!
Силом Божјом помозите
У жалости и мукама!
