08. јануар 2013.

Свети Врачи, Козма и Дамјан



Господ мили, Господ благи
Светитеље Своје слави:
Тежак неки на рад пође
Но молитву заборави.

Жито жање тја до подне,
Жито жуто, сунце врело -
Умори се, у хлад леже
Да одмори своје тело.

Па он заспа сном дубоким,
Тело поста као туђе,
У том нека змија љута
Кроз уста му у дроб уђе.

Ништа тежак не осети
Но продужи одмор тела,
Потом уста и хвата се
Опет свога трудног дела.

Кад увече сунце зађе
И мрак поче свет да стеже
Работник се дому врати,
По вечери спати леже.

У том змија љута поче
По друбу му да се мота,
Стаде човек да вапије
Сав савијен као јота.

Скочи жена, скочи чељад,
Сви питају: шта је, шта је?
Неко овај лек му пружа,
Неко ону траву даје.

И лекара вештог зову,
Лекар стао покрај одра,
Па га пита, па га теши,
И гледа га модра, модра.

- Нема лека! лекар рече,
То је мека болест мукла:
Ил' је рана у стомаку
Ил' је нека жила пукла.

А по дробу скот се гадни
Мутља, мутља, и котура,
А од бола човек грешни
Претура се и - претура.

- Нема лека! лекар оде.
При изласку главом махну,
Жена врисну, а болесник
Болно једном још уздахну.

И завика из све снаге:
- О врачеви бесребрени!
Свети Козмо и Дамјане,
Помозите јадном мени!

Тек то рече - у сан паде.
Два витеза у сну виде,
Светла ко два јарка сунца,
У том - змија ван изиде.

Кад се болесник из сна прену,
Кно и пре здрав бијаше,
Па пун суза благодарних
Свете Враче прослављаше.

Слава Козми и Дамјану!
Слава Светим Врачевима!
Што помажу невољнима,
Невољнима и болнима.

О близанци светитељи,
Помозите свима нама!
Силом Божјом помозите
У жалости и мукама!