Исус Христос је рекао: Ко хоће за Мном да иде. Ове речи показују како Исус Христос никога не приморава да иде за Њим. Њему као ученици нису потребни неодлучни, или они који немају посебну жељу да Га следе. Он хоће да Га ми следимо добровољно и без икакве принуде. Сходно томе, у Царство Небеско улазе само они који су добровољно изабрали пут на који је указао Спаситељ.
Хришћанине! Твоје спасење или погибија у потпуности су у твојим рукама. Господ ти је по својој неописивој мудрости и љубави дао слободу избора, и не жели да ти тај драгоцени дар одузме. Стога, ако желиш да следиш Исуса Христа, Он ће ти показати пут у Царство небеско и помагаће ти на том путу. Но, ако не желиш да Га следиш, чини како хоћеш: нико те неће приморавати. Али пази да не пренебрегнеш позив Исуса Христа и Његову велику милост. У Својој доброти Христос може дуго, дуго да куца на врата човековог срца, чекајући када ће се његова душа пробудити и када ће се у њему појавити жеља за спасењем. Али тешко човеку кога Он коначно напусти и одбаци као безнадежног сина погибељи!
Стога, да би следио Исуса Христа, пре свега потребна ти је посебна жеља и одлука да то учиниш; а да би то пожелео и одлучио, неопходно је да знаш куда идеш, који пут тамо води и шта ти је за тај пут потребно. Ова питања су толико важна, да о њима треба рећи нешто више.
Пре но што пођеш за Исусом Христом, мораш учинити следеће: 1) Као прво, треба пажљиво да проучиш основе хришћанске вере, то јест књиге Светог Писма на којима је наша вера заснована, нарочито Јеванђеља и Апостолске посланице. Треба да упознаш не само њихов садржај, него и порекло, ко их је и када написао, како су сачуване и дошле до нас, и зашто се називају божанственим и светим. Све што нам је неопходно да знамо за спасење, у Светом Писму је изложено веома јасно и темељито.
Свете Књиге треба да изучаваш у чистоти срца, без предубеђења и претеране љубопитљивости, и немој се трудити да на силу откријеш оно што је Премудрост Божија од нас сакрила, него проучавај оно што се тиче нашег исправљања. Такво изучавање вере никако не подразумева спорење са њом - напротив. За хришћанина је неопходно да што озбиљније изучава своју веру, зато што је онај ко је не познаје хладан према њој и може да падне под утицај неког јеретичког учења или нехришћанске религије. Колико је хришћана, или боље рећи колико је људи крштених у име Исуса Христа, отишло и одлази у пропаст само зато што се не интересују за садржај своје православне вере! Ко год презире ову дужност, остаће без одговора на Страшном суду. Али не могу сви људи у истој мери да се баве проучавањем Православне вере, него свако према својим способностима, знању и просвећености. Тако, на пример, ученом човеку је од користи да се упозна са делима Светих Отаца Цркве, а такође и са историјским и богословским књигама које су написали православни аутори. Ове књиге ће му помоћи да дубље и темељитије упозна своју веру, што ће му са своје стране омогућити да у Православној вери утврди друге, којима су те књиге недокучиве. А необразовани и прости људи треба да питају и да уче од пастира Цркве, јер су се они предали проучавању вере и баве се тиме од детињства, посветивши том делу читав свој живот.
2) Када се увериш да је наша православна вера заснована на Светом Писму, а не на људским измишљотинама, и да је Свето Писмо заиста реч Божија која нам је саопштена Духом Светим преко пророка и апостола, онда је прихвати свим својим искреним срцем. Веруј без сумње и без мудровања свему ономе чему нас учи Свето Писмо, не слушајући јеретичка тумачења и покушаје природног објашњења онога што превазилази људски ум. Ако будеш смирено прихватао Христову истину, твоја вера ће бити здрава, и биће ти на спасење.
3) И коначно, потруди се како би пробудио у себи усрдност да следиш оно чему учи Свето Писмо. Ако пак у теби нема те усрдности, онда се баци ничице пред Спаситеља нашег Исуса Христа и у топлој молитви затражи од Њега да ти пошаље ватрену жељу да живиш по Његовим заповестима. А када благодат Божија почне да те води путем спасења, следи је, храбро одбацујући подвале лукавога, који ће покушавати да те скрене са спасоносног пута.
Хајде да све оно што је овде речено о вери објаснимо сликовитим примером. Замисли да си неочекивано постао једини наследник свог богатог далеког рођака. Тај рођак ти је пред смрт завештао свој раскошни дворац на врху живописне планине. Пошто је волео усамљеност, он није направио пут до свога дворца, него је до њега ишао уском стазицом. Да би ти помогао да дођеш до свога наследства, оставио ти је карту планине, обележивши на њој стазицу којом мораш да идеш. Ту постоје и многе друге стазе, али оне не долазе до дворца, него се завршавају или попут какве слепе улице или воде у провалију. Ту су и многи водичи који ти показују пут и воде те даље. Ти водичи су истовремено и лекари за болесне и исцрпљене, и снабдевачи храном неопходном за пут. Дакле, да би стигао до дворца који ти је завештан, уз њихову помоћ мораш се држати управо оне стазице на коју ти је указао твој рођак који те је толико волео.
Мудар човек ће, пре но што крене на такав пут, изучити карту планине и снабдеће се свим то је неопходно за пут. Добро ће да размотри чега треба да се чува на планини и којим предметима да се руководи, како не би скренуо са праве стазе. Несумњиво је да ће сваки разуман човек, пре но што крене на такав пут, извршити све неопходне припреме.
Нешто слично предстоји и нама што желимо да дођемо до небеске обитељи коју нам је припремио Господ Исус Христос. Треба добро да знамо који пут води до ње, како да са њега не скренемо и чега да се чувамо. Наша мапа - то је Свето Писмо и православне књиге. Водичи су пастири Цркве чија је обавеза да помажу верујућима и усмеравају их ка рају. Храна то је благодат Божија која јача наше духовне снаге. Могуће је да ће стазица која води у рај местимично деловати узана и непроходна, док ће други путеви изгледати шири и лакши. Но, Господ Исус Христос и Његови апостоли не једном су нас упозоравали да само један пут, који нам је показан у Јеванђељу, доводи до Царства Небеског. Сви остали путеви не воде нигде, док широки и лаки пут води у пропаст.
Сада размотримо пажљивије сам онај пут на који нам је указао Господ Исус Христос. Он је рекао: Ко хоће за Мном ићи,
1) нека се одрекне себе,
2) и узме крст свој
3) и за Мном иде.
На тај начин, прва дужност хришћанина, као ученика и следбеника Исуса Христа, јесте да се одрекне себе.
"Одрећи се себе" то значи да се одрекне свих својих лоших навика, да истргне из срца привезаност за материјална добра (новац, раскош, светску слава, власт итд), да не гаји у себи зле жеље, да гуши у себи зле помисли, да избегава ситуације које воде ка греху, да ништа не чини из тврдоглавости или самољубља, него све из љубави према Богу и у славу Његовог имена. Речју, одрећи се себе значи, по речима апостола Петра, бити мртав за грех и жив за Бога.
Друга дужност хришћанина у следовању за Исусом Христом јесте да узме крст свој.
Под речју "крст" подразумевају се различите патње, жалости и несреће. Постоје спољашњи и унутрашњи крстови. "Узети свој крст" значи без роптања подносити сваку неугодност, бол, тугу, тешкоћу или невољу која може да нас задеси у животу. Стога, ако те неко увреди, или те исмева, или ти досађује, или ако си некоме помогао, а он ту уместо благодарношћу узвраћа тиме што устаје против тебе и причињава ти невоље; или ако желиш да учиниш добро, али ти не полази за руком. Ако ти се догодила нека несрећа, или се у твојој породици неко разболео, или и поред свег труда и неуморних напора доживљаваш неуспехе, или те нешто друго притиска - све то подноси без злобе, гунђања, критика, приговора, не сматрајући за себе да си повређен и не очекујући било какву земаљску награду заузврат; него све то подноси са љубављу и радошћу, уздајући се у Бога.
"Носити свој крст" значи не само стрпљиво подносити све тешкоће које нам причињавају други, или које нам пошаље Промисао Божији, него такође узимати подвиг који одговара нашим снагама. Све ово треба да буде у складу са речима Господњим и вољом Његовом, ради нашег нашег духовног усавршавања, а не према нашим сопственим идејама и фантазијама. Тако, на пример, можемо и треба да чинимо нешто корисно за ближње, као што је: помагати у храму, посећивати болесне и заточене, помагати онима којима је потребно, скупљати средства за њих, помагати у ширењу духовне просвећености. Једном речју, треба тражити случајеве који погодују спасењу и добру ближњих, те стрпљиво ићи ка томе и делом, и речју, и молитвом, и саветом.
Ако се приликом ношења крста према речи и замисли Господњој у теби појави горда помисао да ниси као други људи, него чвршћи, побожнији и бољи од својих ближњих, на сваки начин се потруди да је искорениш и што више удаљиш од себе, јер она може да уништи све твоје врлине.
Блажен је онај ко носи свој крст обазриво и са смирењем, јер Господ неће допустити да такав човек пропадне, него ће му дати Духа Светога Који ће га поучавати и крепити. Али за онога ко следи Исуса Христа није довољно да носи само спољашњи крст. Јер спољашњи крстови без унутрашњег нису ништа кориснији од спољашње молитве која није праћена унутрашњом. Спољашње крстове не носе само хришћани, него сви људи, јер нема човека на земљи који не страда од ове или оне невоље. Али ко хоће да постане истински ученик Исуса Христа, тај је дужан да носи и свој унутрашњи крст.
Унутрашњи крстови се могу пронаћи у свако време, лакше него спољашњи. Треба само да усмериш пажњу унутар себе и да са покајним осећањем осмотриш своју душу, па ће се истога часа показати мноштво крстова. Поразмисли на пример о томе како си дошао на овај свет? И зашто уопште постојиш у овом свету? Живиш ли онако како хришћанска вера учи да треба? Обрати потребну пажњу на то, па ћеш брзо схватити да те је Свемоћни Бог створио зато да би свим својим делима, животом и читавим својим бићем помагао ширењу добра и на тај начин прослављао Његово свето име. А ти не само да Га не прослављаш, него Га напротив чак вређаш својим гресима. Затим се присети и размисли: шта те очекује иза гроба и на којој ћеш се страни наћи у време Страшног суда Христовог: са праведницима или са грешницима? Ако будеш размишљао о томе и нехотице ћеш се узнемирити и почећеш да жалиш због много чега што си учинио или рекао, и то ће бити зачетак твог унутрашњег крста. А ако будеш још пажљивије осмотрио себе, наћи ћеш и друге унутрашње крстове. Тада ће на пример ад, о коме си размишљао врло ретко и равнодушно, почети да ти се показује у свом ужасу који му је својствен. Рај, који ти је Господ припремио и о коме си тек помало размишљао, тада ће ти се живо представити онакав какав јесте, то јест као место чистих вечних радости, којих се лишаваш због своје лакомислености и глупости.
Уколико, без обзира на унутрашња страдања до којих воде таква размишљања, будеш тврдо решио да се кајеш, исправљаш и не поводиш за светским задовољствима, те ако се будеш усрдно молио Богу за своје спасење и у потпуности се препустиш Његовој вољи, онда ће Господ почети да ти јасније показује болесно стање твоје душе, како би у потпуности оздравио.
Без нарочите благодати и помоћи Божије ми никада не можемо да видимо стање наше душе у свој својој огољености или да јасно схватимо колико је то стање опасно, јер је унутрашњост наше душе увек скривена од нас самољубљем, предрасудама, страстима, светским бригама и заблудама. Ако нам се понекад и учини да сами видимо стање своје душе, још увек га видимо непотпуно, и не више но што наш разум и савест могу да нам покажу.
Знајући колико је за нас спасоносно да испитамо и увидимо стварно стање у коме се налази наша душа, непријатељ нашег спасења (ђаво) употребљава свако лукавство да би нас у томе спречио и непрестано нам сугерише да је све у реду. Када пак ђаво види да је човек решен да се озбиљно постара око свога исправљања и да је уз помоћ и благодат Божију већ почео да оздравља, онда он употребљава друго, још подлије средство - труди се да пред човеком оголи болесно стање његове душе и покаже га у тако страшном и безнадежном облику, да овај обамире од ужаса, одбацујући од себе сваку наду да ће се исправити. Када би Господ допустио ђаволу употребу овог последњег средства, то јест да нам покаже стање наше душе са најпогибељније стране, тек малобројни од нас одолели би очајању. Јер стање у коме се налази душа грешника, а посебно непокајаног грешника, заиста је крајње опасно и страшно; и не само душа грешника, него чак и душа најсветије и најправедније особе, уз сву њену праведност, не би могла да пронађе довољно суза како би оплакала своју душу. Но, Господ нам као опитни лекар постепено показује наше душевне ране и храбри нас у мери нашег оздрављења.
Дакле, када Господ просветли твој духовни вид и благоизволи да ти открије стање твоје душе, почећеш јасно да увиђаш и болно осећаш како ти је, уз све врлине, срце покварено и изопачено, а душа упрљана, да робујеш греху и страстима који у потпуности господаре тобом, не допуштајући ти да се приближиш Господу. Почећеш такође да схваташ како у теби нема ничег истински доброг, и да чак и да имаш нека добра дела она су помешана са самољубљем и гордошћу, и не представљају плод истинске љубави, него производ различитих страсти и околности. Тада ћеш засигурно трпети патње. Обузеће те страх, туга и јад... страх зато што ти прети пропаст; туга и јад јер си тако дуго и тврдоглаво одбијао да чујеш кротки глас Господа Који те је позивао у Царство Небеско док си Га ти упорно и бесрамно љутио својим гресима.
И у мери у којој ти Господ буде откривао унутрашње стање твоје душе, твоја унутрашња патња ће се такође појачавати.
Сада видиш какви су унутрашњи крстови!
Баш као што немају сви људи исте врлине и исте грехе, тако и унутрашњи крстови нису исти за све. Некима су тежи, а некима лакши; неки их носе дуже, а неки краће време; некима долазе на један начин, а другима на потпуно другачији; Све то зависи од душевног стања сваке особе, баш као што дужина и начин лечења неке болести зависе од стања пацијентовог здравља. Није доктор крив ако понекад мора да употреби болно и дуготрајно лечење како би се супротставио хроничној и опасној болести коју је можда сам болесник изазвао и појачао. И ко год жели да оздрави, пристаће да поднесе све.
Унутрашњи крстови су понекад толико тегобни, да страдалник нигде не може да пронађе утеху.
Ово се може догодити и теби! Али у каквој год се ситуацији налазио, и какве год душевне патње осећао, немој да очајаваш и да мислиш да те је Господ оставио. Не! Он ће увек бити са тобом и невидљиво ће те крепити, чак и онда када ти будеш заборављао на Њега. Он неће дозволити да будеш искушан више но што можеш да поднесеш. Не очајавај и ничег се не бој, него са потпуном послушношћу и приврженошћу Њему трпи и моли се. Јер Он је - наш Отац, који нас веома воли. Ако и допусти да човек који му је одан падне у искушење, Он то чини само зато да би му јасније показао његову сопствену немоћ, слабост и ништавност, да би га научио да никада не верује себи, и да би показао како нико не може ништа да чини без воље Божије. А ако Господ некога води у невоље и на њега полаже крст, то је само зато да би излечио његову душу, да га учини сличним Исусу Христу, и да би у потпуности очистио Његово срце, у коме намерава да обитава са Својим Сином и Духом Својим Светим.
У овим твојим невољама, ма како тешке биле, немој тражити утеху од људи, осим ако ти Господ посебно покаже и пошаље Своје изабране слуге. Обични људи, то јест они који немају искуства у духовним стварима, увек су лоша утеха, чак и у свакодневним патњама, а поготово у делу спасења и невољама послатим од Господа, које они чак и не могу да разумеју; у том случају они могу пре да те повреде, него да ти пруже утеху и ублаже бол. Сам Господ је наш Помоћник, и Утешитељ, и Наставник; Њему треба да прибегнеш, и у Њему да потражиш утеху и помоћ.
Стоструко је блажен човек коме Господ шаље унутрашње крстове (невоље), јер оне заиста лече његову душу. Трпљење невоља је поуздан начин да хришћанин постаје налик Исусу Христу, па невоље, сходно томе, представљају нарочиту милост Господњу као и знак Његове бриге о човековом спасењу. Тај човек је благословен и зато што се налази у стању благодатности до кога без помоћи благодати Божије не само да не можемо да дођемо, него чак не можемо ни да сагледамо колико је оно неопходно за наше спасење.
Ако своја страдања будеш подносио са преданошћу вољи Господњој и нигде не будеш тражио утеху осим у Господу, онда те Он по Својој милости неће напустити, нити ће те оставити без утехе. Дотаћи ће твоје срце Својом благодаћу и предаће ти дарове Духа Светог. Током твојих страдања, можда и на самом њиховом почетку, осетићеш необјашњиву сладост, чудесно спокојство и радост какву раније ниси доживео; истовремено, у себи ћеш осетити духовну силу, лакоћу молитве и чврсту веру. Тада ће се твоје срце распламсати љубављу према Богу и ближњем. И све је то дар Духа Светога.
Ако те Господ удостоји таквог дара, шта год чинио, никако га не сматрај наградом за твој труд и невоље које си претрпео, и не помишљај да си достигао савршенство или светост. Такве мисли су надахнуте гордошћу, која је тако дубоко прожела нашу душу и пустила тако јако корење у нама да може да се пројави чак и онда када је човек у стању да чини чудеса.
Ове утехе и дарови Духа Светога не представљају награду, него само милост Господа Који ти даје да предокусиш блага што их је припремио онима који Га љубе, како би, окусивши их, са још већом усрдношћу тражио небеско, и у исто време како би те припремио и утврдио да би могао да поднесеш нове невоље и патње. Љубав коју у том тренутку осећаш није савршено стање које свети постижу на земљи, него је само показатељ тог стања.
На крају, ученик Исуса Христа треба да иде за Њим. То значи да у свим својим делима и поступцима треба да се труди да подражава дела и поступке Исуса Христа. Онако како је живео и поступао Исус Христос, тако и ми треба да живимо и поступамо.
На пример, Исус Христос је често благодарио Свом Небеском Оцу и стално Му се молио. Тако и ми у свим животним околностима, срећним или несрећним, треба да благодаримо Богу, да Га љубимо, да Му се молимо и да свагда имамо Њега на уму и у срцу.
Исус Христос је поштовао Своју Пречисту Мајку и Свог поочима, Он се повиновао властима. Управо тако и ми треба да поштујемо своје родитеље и васпитаче, да их не љутимо и не растужујемо својим понашањем; треба да уважавамо претпостављене и да се без гунђања повинујемо свим властима у стварима које не противрече Закону Свевишњега.
Исус Христос, Цар Васељене, плаћао је порез земаљском цару; као Судија живима и мртвима није хтео да преузме на Себе грађанску власт судије или делиоца правде (Лк. 12,14). Управо тако и ми без гунђања треба да плаћамо порезе држави, и да не присвајамо себи право која нам не припада, на пример, да судимо и да осуђујемо (или критикујемо) оне који су на власти.
Исус Христос је добровољно, усрдно и са љубављу извршавао дело ради кога је дошао у свет. Тако и ми треба савесно и усрдно да извршавамо своје дужности, на које су на поставили Бог и цар, без поговора, ма колико наше дужности биле тешке или незахвалне.
Исус Христос је љубио сваког човека и свима је чинио добро. Тако и ми треба да љубимо своје ближње колико је могуће и да им чинимо добро и делом, и речју, и мишљу.
Исус Христос је предао Себе за спасење људи. Тако и ми, чинећи добро ближњима, не треба да штедимо себе. За спас и одбрану нашег цара и отаџбине, не треба да штедимо чак ни свој живот; по узору на нашег Искупитеља и Добротвора Исуса Христа ни ми не треба да се страхујемо за спокојство своје душе и свога тела, па чак ни за свој живот, баш као што нису страховали ни свети мученици, који су претрпели свакојаке муке и смрт за Исуса Христа.
Исус Христос је добровољно предао Себе на страдања и смрт. Зато ни ми не треба да избегавамо страдања и патње које нам пошаље Бог, него треба да их прихватамо и подносимо са смирењем и послушношћу Богу.
Исус Христос је Својим непријатељима праштао свако зло које су Му чинили, и не само то, него им је желео добро и молио се за њихово спасење. Тако и ми треба да праштамо непријатељима, да им узвраћамо добром на зло које су нам учинили, да благосиљамо оне који нас куну и мрзе, и то са потпуном вером и надом у Бога, свемогућег и свевидећег Судију, без Чије воље чак ни влас са наше главе не може да пропадне. Подносећи невоље без гунђања, без осветољубивости, са љубављу, ви ћете поступати као истински хришћанин (Мт. 5,44; Лк. 6,28).
Исус Христос, Цар неба и земље, живео је у сиромаштву и сопственим радом зарађивао за живот. Тако и ми треба да будемо вредни и трудољубиви, и да се задовољавамо оним што нам је послао Бог, не тежећи ка богатству, јер, по речи Спаситељевој, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него богаташу да уђе у Царство Небеско.
Исус Христос, будући кротак и смирен срцем, никада није тражио похвале од других, нити је чезнуо за њима. Тако ни ми не треба да истичемо себе пред другима, нити да се гордимо, или да тражимо похвале. На пример, ако помажеш ближњима, дајеш милостињу, или живиш благочестивије од људи који те окружују, или си паметнији и ученији од својих познаника, или уопште у било чему превазилазиш друге - не горди се тиме ни пред другима, ни пред собом, јер све што имаш добро и похвално није твоје, него представља дар Божији; твоји су само греси и слабости, а све остало је Божији.
Ићи за Исусом Христом - то значи слушати Његове речи. Ми морамо да са вером прихватамо и испуњавамо све оно што је Исус Христос рекао у Јеванђељу и преко Својих Апостола, и то треба да чинимо без мудровања, у простоти срца. Онај ко слуша речи Исуса Христа и пази на њих може се назвати Његовим следбеником; али Његов истински и љубљени ученик је само онај ко са потпуном преданошћу и у простоти срца слуша Његове речи и извршава Његову вољу.
Дакле, ето шта значи одбацити себе, узети крст и ићи за Исусом Христом. То је право расположење, својствено ученику Христовом. То је једини прави пут у Царство Небеско. Тим путем је ишао Сам Исус Христос док је живео на земљи, њиме и ми хришћани треба да идемо! Никада није било, нити има, нити ће икада бити каквог другог пута.
Тај пут је свакако тежак, узан и трновит, поготово тако делује у почетку. Али, с друге стране, он води право у Рај, у Царство Небеско, у вечно блаженство, ка Богу Који је извор сваког блаженства. То је пут туге, па ипак, за сваки корак учињен на њему очекује нас хиљаду награда. Патње на том путу нису вечне, може се чак рећи да су тренутне, док су награде за њих бескрајне и вечне, као и Сам Бог. Патње ће из дана у дан постајати све мање и лакше, док ће се награда повећавати из сата у сат, кроз бесконачну вечност.
Дакле, не бој се овог пута, јер пут који је раван и лак води у пакао, док нераван и трновит пут води на Небо.
Многи ће у недоумици поставити питање: "Зашто је пут ка Царству Небеском тако тежак?" и "Зашто хришћани морају да носе тако тешке крстове?" На ова и слична питања хришћанин треба увек да одговара да је тако угодно Богу. Наш Бог је свепремудар и љуби људски род; Он зна шта чини и шта да ради са нама. Ако стварно желимо да будемо истински ученици Исуса Христа, то јест ученици који су кротки, послушни и одани Господу, хајде да предамо сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу нашем. Требало би да покажемо неколико јасних и разумљивих разлога због којих је пут ка Царству Небеском тако тежак, као и то да не можемо да избегнемо овај пут ако желимо да задобијемо спасење:
1)Царство Небеско је најузвишеније блаженство, највећа слава и част, и најнеисцрпније богатство; стога, ако је и за стицање малог земаљског богатства потребно много труда и бриге, како бисмо такво неописиво благо могли да задобијемо без напора?
2)Царство Небеско је награда, и то највреднија; а где се награда даје без разлога, ни за шта? Зато, ако се треба потрудити и и изборити за земаљску и пролазну награду, колико се више треба потрудити око задобијања вечне награде?
3) Ми треба да носимо своје крстове, јер хоћемо да се зовемо хришћанима, да будемо ученици и следбеници Исуса Христа и да учествујемо у Његовој слави. Какав је Господар, Учитељ и Глава, такви треба да буду потчињени, ученици и следбеници. Исус Христос је у Своју славу ступио кроз страдања; сходно томе, и ми можемо да уђемо у ту славу само путем страдања.
4) Сви носе своје крстове и сви страдају. Носити крст - то није удео само хришћана. Не! Крст носе и хришћани и нехришћани, и верујући и неверујући. Једина је разлика у томе што првима крст служи као лек и средство за задобијање Царства Небеског, док за друге постаје средство мучења и кажњавања. Првима ношење крста временом постаје све лакше и радосније, да би се на крају претворило у ношење венца вечне славе; другима за то време оно постаје све теже и мукотрпније, да би се на крају сви крстови света претворили у једно велико неподношљиво бреме које ће притискати њихове главе и под којим ће вечно и без предаха страдати. Но, зашто је то тако? Зато што једни носе крст са вером и преданошћу Богу, а други ропћући и хулећи на Бога. Дакле, хришћанине, не само да не треба да избегаваш крстове, нити да ропћеш против њих, него напротив, треба да благодариш Исусу Христу зато што ти их је послао, и да Му даноноћно захваљујеш зато што ти је омогућио да будеш убројан међу Његове крстоносце. Јер да Христос није пострадао за свет, нико од нас никада не би ушао у Царство Небеско, ма колико да је страдања и мука претрпео; зато што бисмо тада страдали као осуђени и одбачени преступници воље Божије, без наде или утехе. Овако пак и ако страдамо, страдамо или можемо да страдамо за спасење, за искупљење, са надом, са утехом да ћемо примити награду. О милосрдни Господе, како је велика Твоја љубав према нама! О Исусе Христе, како су велика Твоја доброчинства према нама! Ти и само зло у свету окрећеш нама на корист и на спасење. Хришћанине! Већ те и сама благодарност Исусу Христу, твоме Добротвору, обавезује да идеш за Њим. Исус Христос је дошао на земљу ради тебе; хоћеш ли Му замерати на било чему земаљском? Исус Христос је ради тебе искапио пуну чашу страдања; зар ћеш ти одбити да прогуташ једну кап горчине ради Њега?
5) Исус Христос нас је искупио Својим страдањима и смрћу, и по праву искупљења ми припадамо Њему. Дакле, нисмо своји, него Његови; стога морамо да извршавамо и чинимо све што Он заповеди, ако не желимо да нас одбаци од Себе. А Исус Христос од нас захтева само једну ствар, па и то ради нашег сопственог добра - да Га следимо у Царство Небеско.
6) Исус Христос није страдао и умро како би нам омогућио да чинимо све што хоћемо. Не, Боже сачувај нас и од помисли на тако нешто!
7) Коначно, хајде да кажемо због чега не можемо да избегнемо тесни пут у царство Небеско. а) Јер грех постоји у сваком човеку, а грех је таква рана која се сама по себи, без јаких лекова, не може излечити; понекад је та рана тако дубока и опасна да се може излечити само спаљивањем и одсецањем. Ето због чега нико не може да се очисти од својих грехова без духовних страдања. б) Грех представља најстрашнију нечистоту и гадост пред очима Божијим; а ништа гадно, зло и нечисто неће моћи да уђе у Царство Небеско. Када је човек болестан од нечега, где год да се налази, свуда ће да пати, чак и у најраскошнијем дворцу. Тако и грешник: где год да га сместе, чак и у сам рај, он ће се и тамо мучити, јер се пакао налази у њему. На сличан начин праведан човек може да се радује у трошној колибици исто као и у дворцу. Јер кад је срце испуњено Духом Светим, где год да се човек налази, свуда ће бити радостан, пошто је Царство Небеско унутра у нама (Лк. 17,21). Ма колико одсецао гране живом дрвету, оно неће умрети, него ће опет производити нове гране, и да би га потпуно уништио мораш га ишчупати из земље са кореном. Исто тако не можеш да уништиш грех у људском срцу на тај начин што ћеш променити или одбацити неколико порока или ружних навика; стога ко год жели да уништи грех у срцу мора да ишчупа прави корен греха. Но, корен греха је дубоко усађен у људско срце и чврсто срастао са њиме, па је стога потпуно немогуће уклонити га без бола. Да нам Бог није послао Великог Лекара, Исуса Христа, нико не би могао да уништи корен греха, и сваки напор и покушај да се то учини показао би се као потпуно узалудан.
Дакле, браћо, видите како морамо непоколебљиво да следимо Исуса Христа, и да никако не можемо да заобиђемо пут којим је ишао Исус Христос. Такође, видите да бе страдања нико не може да уђе у Царство Небеско, јер су сви свети и служитељи Божији ишли управо тим путем, и нема другог пута осим тог. Неко може да приговори: "Како ћемо ми, грешни и слаби људи, да подражавамо свете!? Ми живимо у свету, имамо породице, обављамо различите дужности..." Ах, браћо! То је не само лукави изговор, него и увреда за нашег Творца. Правдати се таквим разлозима, то значи оптуживати нашег Творца да није умео да нас створи како треба. Не, то је само један испразан и богохулан изговор, а не прави разлог. Погледај свете! Нису сви они живели као пустињаци; у почетку су и сами били као ми, и нису били безгрешни; и они су се бавили светским пословима, радили су, имали различите обавезе, а многи од њих су имали и породице. Али при свему томе нису заборављали њихове хришћанске дужности. Стога и ми, ако то заиста хоћемо, можемо да будемо и корисни грађани, и верни супружници, и очеви који воле своју децу, а да истовремено будемо добри и верни хришћани. Истинско хришћанство никада и нигде не представља препреку за добра дела, него је, напротив, корисно и благотворно свуда и за све. А истински хришћанин је особа која верује у Исуса Христа, и у свему се угледа на Њега. Суштина хришћанства је - чиста и некористољубива духовна љубав коју дарује Дух Свети.
Дакле, браћо, ако хоћете да задобијете Царство Небеско, онда идите путем којим је ишао Исус Христос. У противном бићете изгубљени, и то изгубљени заувек.
Овде је неопходно да се истакне како на хришћанском путу нико не може да напредује ни корака, уколико се ослања на сопствене снаге. Када нам Исус Христос, наш велики Доброчинитељ, не би пружао помоћ, нико не би могао да иде тим путем и задобије спасење. Чак ни сами апостоли, када су остали без ове помоћи, нису могли да учине ништа - уплашили су се да следе Исуса Христа и малодушно су се разбежали. Но када су на дан Педесетнице примили помоћ свише, са радошћу су пошли за Њим, и више нису могле да их уплаше ни невоље, ни страдања, па чак ни смрт.
Али, каква је то помоћ коју Исус Христос даје онима што иду за Њим? Та помоћ је - благодат Духа Светога, Кога нам Исус Христос даје и Који је увек са нама, окружујући нас са свих страна. Уз помоћ ове благодати Господ нас привлачи к Себи. Свако ко пожели може да добије ту божанску помоћ и да се утврди у њој. А о томе како нам Дух Свети помаже и како можемо да Га примимо, видећемо у продужетку.
