02. мај 2012.

О "духовништву" родитеља


ДЕЧИЈА ИСПОВЕСТ
Како да помогнете свом детету?

О "духовништву" родитеља

Прве навике духовне борбе у човека усађују родитељи. Родитељи објашњавају деци шта је добро, а шта лоше, шта треба а шта не треба, како треба правилно да се моле и како да посте. Својим духовним искуством они руководе децу. Другим речима, на њима почива задатак духовног руковођења које одрасли човек тражи од духовника. Отац и мајка објашњавају детету шта је грех, уче га да се исповеда, говоре му шта је савест и шта је то страх Божји. На пример, све што је Ава Доротеј писао за одрасле може се препричати и деци, па чак и најмањој. Та изванредна књига душекорисних поука неопходна је сваком педагогу и, наравно, родитељима. Тамо ћете наићи на поглавља попут: "О томе да не треба лагати", "О томе да не осуђујемо друге", "О савести", "О смиреноумљу"... Све то чини процес васпитања. Те духовне појмове родитељи треба да пренесу на дете у најранијем узрасту. А то и јесте духовно руковођење. Ако отац и мајка сами живе духовно, добро ће схватити оно што је завештао Ава Доротеј, те могу то пренети и на децу.
Родитељи понекад не знају одговор на неко сложено питање, али то се дешава и у пастирској пракси. Ако свештеник не зна одговор на питање свог духовног чеда, он говори: "Хајде да се заједно помолимо, а ја ћу питати неког од искуснијих људи како да ти помогнем". Тако поступају и родитељи када не могу правилно да одговоре. Ту нема ничег зазорног, тим пре када над вама и вашим дететом стоји човек високе духовности који ужива поштовање у вашој породици. Ваш побожан однос према свештенству и у детету ће васпитавати осећање смирења и побожности према светињи и свештеничком чину.


Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров, 
Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко


АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН О ДЕЦИ (О молитвеном животу деце)


Сусретао сам децу са изразом лица који није дечији, буквално искривљен грчевима злобе. Она су са неком мржњом гледали на родитеље, као да су желели да им се освете за своје рођење. Видео сам како се мало дете на очевим рукама гребало, попут звери и какo је тукло оца по лицу. Отац је говорио, буквално се оправдавајући: "Мој син је живчан од самог рођења". Таква деца су агресивна; ломе своје играчке, узимају ствари у туђем дому и бацају на под; са неком дрскошћу гледају на људе који их окружују; у храму вриште, беже у време службе, намерно ометају људе да се моле; понекад њихов поглед бива толико суров и мрачан, да се чини да су то очи демона, а не детета. Једном приликом сам питао схиархимандрита Серафима[1], како треба поступати са таквом децом, да ли треба над њима служити чин изгнања злих духова.
Одговорио је: "Нека од њих за заиста поседнута демонима или се већ рађају болесна, посебно код пијаница и наркомана, али већина њих није болесна, већ развраћена неправилним васпитањем. Сада родитељи сматрају, да је децу немогуће кажњавати, а грех живи чак и у малом детету. Ако га не сечемо, онда ће се грех разрастати. Неки родитељи се труде да испуне све жеље и каприце своје деце, и деца почињу да траже да се отац и мајка потчињавају свакој њиховој речи. Тако одрастају мали хамови[2], чије прве жртве постају њихови родитељи. Дете треба разумно кажњавати, иначе ће он одрасти као несрећан и незахвалан човек."
Питао сам: "А како је могуће казнити дете, ако има свега годину или две?"
Отац Серафим је одговорио: "Треба му припретити прстом и строго рећи "не", и дете ће разумети. Дете више схвата тон гласа којим му се говори, него саме речи."
Опет сам питао, да ли је могуће физички казнити дете; да ли ће од тога дете постати плачљиво и живчано. Одговорио ми је: "Понекад је неопходно казнити дете, само то треба учинити без злобе. Већу штету нервима детета наносе родитељи, који га кажњавају и истог тренутка му ласкају, као да се извињавају због казне. Корисније је физички казнити дете, него га сатима гњавити речима". Старац је сматрао да су раније, у стара времена, родитељи умели боље да васпитају децу; умерена бол од каиша или прута уопште неће повредити дете, а уразумиће га.
Једном је познати амерички психолог Роџерс гостовао у Тбилиси. Од својих колега сазнао је да у Тбилисију постоји незванична група младих, који су изучавали психолошке проблеме, посебно проблеме узајамних односа и општења. Он се заинтересовао за њихов рад и изразио жељу да се упозна са руководиоцем те групе, Виктором Криворотовим. Након разговора са њим, Роџерс је рекао: Ви желите да на основу хришћанске концепције решавате питања психологије, например, детету пружате спреман морални програм, а у стварности треба створити услове за слободни развој природног, моралног потенцијала, постављеног у самом детету, без спољашњег деловања и принуде". На то је Криворотов одговорио: "Ако у својој башти ви створите могућност за слободни раст и размножавање свих биљака без разлике а уклоните деловање баштована, онда ће коров да угуши цвеће." Роџерс није могао да одговори и само је ауторитетним тоном изјавио: "То се неће догодити", скоро буквално поновивши израз Чеховљевог хероја: "То не може бити, зато што то не може бити".[3] Присутни су се тихо осмехнули, и то овлаш, да не би увредили престарелог хуманисту који им је био гост.

* * *

Неколико година сам био старешина храма Свето-Георгијевске цркве у целу Илори. Тај храм је увек био поштован у Западној Грузији. У храму су се чувале две иконе, исковане у сребру, које је цркви даровао кнез Леван Дадијани. Иконе су се сматрале чудотворним. Заклетва пред иконом Светог Георгија сматрала се светом и ненарушивом. У народу су ишла предања како је за неиспуњење заклетве, изречене пред Великомучеником Георгијем, клетвопреступника стизала сурова казна. Казна га је пратила као сенка. Постојали су случајеви када су се несрећама подвргавале, па чак и потпуном нестајању, читаве породице у којима се један од предака лажно заклињао или газио реч, коју је дао у илорском храму. Слава о чудесима од икона Светог Георгија, може се рећи, облетела је читаву Западну Грузију. Није било села, где нису знали за силу Великомученика Георгија, невидљиво присутног у илорском храму. Ту су многи добијали исцељења, посебно од душевних болести и оног стања, које се назива демонском поседнутошћу.
У време прогона, када је храм Светог Георгија био затворен, ходочасници нису престајали да долазе до његових зидина, а житељи тог места су са ризиком по себе, чували иконе Великомученика, и када је храм поново био отворен, донели их у цркву.
Мноштво ходочасника из Мегрелије долазило је на поклоњење Светом Георгију, посебно у периоду од Пасхе до Педесетнице.
Једном је у Илори стигла жена из Ткварчелија са молбом да пођем, да причестим њено дете. Узео сам Свете Дарове и отишли смо у град, који се налазио у планинама. Пут је био као петља, која је обавијала планине. Сва околина се утапала у зеленилу. Први пут сам био у Ткварчелију; он се налази на неколико заравни, широких планинских ливада, које се уздижу једна над другом. Некада је овде било мало насеље, али су ту пронашли залихе угља, и село је постало радничка варош, а затим брзо порасла у град. Говорили су да је река Гализга, која протиче поред Ткварчелија, раније била провидна и чиста, попут сузе. Старији су говорили: "У Гализги је пола воде, а пола рибе." Сада се она претворила у црни, мртви поток, где испирају угаљ. Тамо нема живота, као у Мртвом Мору у Палестини.
Многоспратни домови у Ткварчелију, изграђени су по моделу, налик једни на друге, попут близанаца или одраза у огледалу једно и истог лица. Попели смо се на трећи спрат и ушли у собу. Мушкарац, супруг моје сапутнице брзо се поздравио са нама и изашао. Не кревету је седело дете, наслоњено на душеке. Када сам га погледао, срце ми је задрхтало, сетио сам се иконе "детињство Јована Крститеља": строги, чак величанствени лик био је присутна у том десетогодишњем дечаку, као да није болестан, прикован за постељу неизлечивом болешћу, већ да је царевић, који прима госте. Дете је било слепо. Мајка, и сама медицинска сестра, рекла ми је да су му након три године открили воду у мозгу; лекари су рекли да неће још дуго живети. "У дому смо, говорила је она, имали икону Казанске Мајке Божије, благослов од родитеља. У соби, где је лежао мој син, пала сам на колена и представила себи ад стојим пред иконом Мајке Божије. Почела сам ватрено да се молим да мој син не умре, да ми Господ пошаље други крст, само не смрт сина. И чудо се догодило. Мој син је остао да живи, али је осуђен да цео живот проводи у постељи: ослепео је и одузеле су му се ноге. Идем за њим, као за бебом. Питао сам, вероватно неумесно и грубо: "А да сте знали да ће ваш син бити овакав страдалник, да ли би се молили за његов живот?"
Она ме погледала као са прекором и рекла: "Он је моја срећа, љубим га више од свега на свету, ми се молимо заједно. Када сам на послу, онда размишљам: како би што пре прошло то време, да побегнем своме сину. Са мужем се мењам поред постеље детета; он такође љуби сина, али не верује, и за њега је дететова болест још већа жалост, него мени. Мој син понекада говори мужу: "Зашто се не молим са тобом, као са мамом'" Он одговара: "Ти се моли, а ја ћу те слушати." Он не верује, али је уман човек, и не жели да отрује свог сина отровом неверја."
У свом животу сам видео велике подвижнике и старце, али усуђујем се да кажем да сам осетио сличну благодат у том десетогодишњем слепом детету. Његова мати ми је рекла да се он непрестано моли: други живот он нема.
Исповедио сам и причестио дете. Говорио сам му о Исусовој молитви, о књизи која се зове: "Казивања боготражитеља свом духовном оцу".[4] Пажљиво ме је слушао. На лицу му је била радост, тиха и дубока радост од Причешћа. Мене је поразио и тон његовог гласа. Обично деца говоре емоционално, као да журе да поделе оно што мисле, што су видела; а он је говорио са спокојством и чврстином, како обично говоре људи који су прошли дуг животни пут. То је било дете - Мученик и у то исто време изабраник Божији, мислим, најсрећнији од својих вршњака.
Видео сам у свом животу благодатну децу, буквално обележену посебним знаком. Неку од њих Господ узима Себи у детињству, да се не би испрљали у блату овог света. Видео сам једно умируће дете: упао је у лонац са кључалом водом и добио смртоносне опекотине. Дете је имало три или четири године. До тада мајка га је често доводила у цркву ради Причешћа. Он је умирао у тешким мукама, али није вриштао, није плакао. Када сам му пришао, задао ми је неочекивано за мене питање: "Зашто добра деца умиру рано?". Одговорио сам: "Зато што их Анђели чекају да би их узели себи". Затворио је очи и учинило ми се да се тихо осмехнуо на моје речи.
Читао сам код једног Светитеља, да Господ прима обраћање човека у свако време, али да је најбољу узраст за духовни живот - детињство, када је душа мека, као врућ восак. Зато је најбољи узраст за Исусову молитву - рано детињство: што се раније дете научи њој тим боље. Већ над новорођеним дететом треба читати ту свештену молитву. Дете је ближе духовном свету од нас. Оно што ми покушавамо да схватимо разумом, дете непосредно осећа и као да упија у себе. Неки родитељи сматрају да дете треба да сазри, да би га учили хришћанству. То је велика грешка. Душа детета поседује способност посебног духовног знања и духовне проницљивости, касније она губи тај дар и постаје налик на младо нежно стабло, које постепено задобија грубу кору.
Постоји предање да је Сократу дошла мајка са дететом и питала га, како треба васпитати дете. "Ког је узраста?", питао је мудрац. "Има само две године", одговорила је мајка. "Касно је; њега већ не треба васпитавати, већ преваспитавати", одговорио је Сократ.

* * *

Једном приликом су ме звали у Зугдиди на сахрану. Сахране у Мегрелији се сматрају једним од најважнијих догађаја. Да се опросте се са покојником и изразе саучешће породици долазе рођаци и познаници, до неколико стотина људи из различитих градова и села. У Мегрелији постоји сложени ритуал - оплакивање покојника и његов погреб са веома израженим и, не лишеним неке свечаности, трагизмом. Та традиција има свој почетак још од античких времена, што је дало повод древним историчарима да пишу о "култу мртвих" у Колхиди (Западна Грузија).
Трпеза након погреба, као и обично, завршила се касно и мене је позвала једна верујућа породица да ноћим код њих, која до тада није долазила са другим богомољцима у Илори. Отац породице је скроман, лак и стидљив човек, који је у младости на за мене несхватљив начин, доспео у тамницу у Сибиру и тамо с упознао са својом будућом супругом. Имали су двоје деце, од пет и седам година. У соби на нижем спрату, горела је пећ, нико није желео да спава, ми смо дуго разговарали. У то време није било духовних школа и скоро да није било духовне литературе. Људи су се хришћанској вери учили преко прича једних другима, хватајући речи у лету. Разговор је кренуо о сухомским подвижницима. Домаћини су ме питали, зашто је људима неопходно да одлазе у планине, шта они раде тамо. Као одговор, почео сам да им говорим о непрестаној Исусовој молитви, којом се у безмолвију баве пустињаци. Моји радосни домаћини су ме молили да им детаљније објасним шта је Исусова молитва. Беседа се продужила до поноћи. Чинило ми се да деца већ спавају, али су се она, притајивши се, слушала. Други дан ,пред одлазак, домаћица ми је рекла: "Мој син ми је јутрос рекао, да је, чувши наш разговор, почео да изговара Исусову молитву и понављао је дуго, док није заспао. Он ми је са дивљењем говорио: "Како ми је лепо било те ноћи и ујутро, када сам се пробудио, и до сада на срцу осећам радост". Растали смо се, као рођени. Одвезли су ме натраг у Илори, где сам затекао изненађење: у ауто су ставили пуну кесу прилога са сахране. У Мегрелији се не спрема месо за трпезу након сахране, тако да смо имали монашку трпезу.
Рекао сам оцу Георгију (Булискерији) ту малу причу о Исусовој молитви, а он ми је одговорио: "Веома добро, дете ће често понављати ту молитву".
Причали су ми и овај случај. Једна девојка је путовала у Загорск,[5] где су је старци научили Исусовој молитви, и онда се од тада увек трудила да има молитву у срцу и на уснама. Кроз неколико година се удала, али и усред световних брига и обавеза, није остављала Исусову молитву. Када се спремала да остане мајка, читала је молитву наглас да би је чуло њено, још нерођено дете, да би се дете у утроби молило заједно са њом. Након порођаја, када је успављивала бебу, изговарала је над њом Исусову молитву; тада је дете престајало да плаче и умиривало се на њеним рукама. У њеној соби било је неколико икона у светом углу, а на супротном зиду висиле су фотографије и слике. Она је почела да примећује да дете често усмерава свој поглед на једну страну - ка икони Христа, Који седи на престолу; дуго и пажљиво је гледало на тај образ, као да је распознавало давно познато и рођено. Понекад је израз дететовог лица био такав као да види некога у соби, да жели да говори о томе, али не може.
Мајка треба да над главом своје бебе чита Јеванђеље и молитве, посебно Исусову молитву: то је тај небески балзам који она излива на његову душу. Када дете почне да говори, нека прве речи, које родитељи неопходно треба да га науче, буду име Исуса Христа и Исусова молитва.
Преподобни Јован Лествичник пише да када се човек пробуди ујутро, прва његова мисао треба да буде о Богу - тиме ће он осветити цео дан (принеће почетак својих дела Богу).[6] А детињство је - јутро живота.
У детињству се полаже темељ духовне основе човека. Један од Светих је рекао: "Прва боја којом се боји одећа, не испира се."




НАПОМЕНЕ:
Реч је о схиархимандриту Серафиму Романцову.
Хам је био син праведног Ноја, који је открио голотињу свог оца. Хам је синоним за непослушног и незахвалног сина. (1. Мојс. 9, 18-25 - прим. прев.)
Фраза из приче А. П. Чехова "Писмо ученом суседу".
Књига о умном делању непознатог аутора из друге половине XIX века "Казивања боготражитеља свом духовном оцу"; први пут у Русији штампана 1884. године у Москви, а 1911 издано додатак њој.
Сада Сергијев Посад.
Види: Преподобни Јован, игуман Синајске горе. Лествица. Поука 26. О расуђивању помисли, страсти и врлина, 104. стр. 368



Реч родитељима Свештеномученик Владимир, митрополит Кијевски и Галицки



А Филистеји кад видјеше где погибе јунак њихов побјегоше.
(1 Цар. 17, 51)


Ви знате, возљубљени слушаоци, да су родитељи, у циљу доброг хришћанског васпитања, дужни да усађују у срца своје деце не само добро, него и да побеђују, искорењују све лоше. Код деце, рођене у првородном греху и окружене грехом, има много чега лошег ; која лоша наклоност или страст треба пре свега да се искорењује код деце, на борбу са којом од страсти и порока превасходно треба да се усредсреди пажња родитеља? Примећено је да сваки човек, а следствено и свако дете, има неки главни недостатак, једну главну страст, и ако би ти хришћански родитељу, имао десеторо деце, све једно, лако се може десити, да код сваког од њих буде своја посебна главна страст. Једно дете је по природи нарочито наклоно гордости, самољубљу, упорности, друго је наклоно шкртости и похлепи, треће је наклоно осећајности, четврто ка зависти и злурадости, пето ка лењости и беспослености и тд. Главна страст обично бива један од седам грехова, такозваних смртних грехова. С тим примећеним и главним грехом у детету и треба да се родитељи боре у првом реду и да га сваким начином искорењују, тако рећи, у зачетку. Погледајмо сада, зашто над њим, превасходно треба однети победу и како лакше препознати ту болест своје деце.
Сви ви знате причу о диву филистејском - Голијату. Када су се једном супротставиле филистејска и израиљска војска, иступио је надмени Голијат, почео је да се смеје над израиљћанима и са самоувереном гордошћу изазвао било кога од њих на само. Нико се није осмелио да се супротстави необичном диву, док млади пастир Давид са надом на помоћ Божију није иступио против њега само са праћком и док га није поразио до смрти једним хитрим и силним ударцем. И ево, видећи да је силни див умро, филистејци су се тог тренутка разбежали. Послушајте прилог тој историји по предмету наше беседе. Међу различитим греховним наклоностима, урођеним твојој, оче, деци, јесте свог рода Голијат, т.ј. једна највећа и најјача наклоност, или главна страст. Против те последње ти и следује, пре свега да се бориш, њу баш и треба пре свега победити. Јер ако буде поражен Голијат страсти, који напада душу твоје деце, то ће се остали пук расејати сам од себе.
Ако хоћеш да очистиш твоје поље од корова, то прво мораш да јој умртвиш корење: тада ће сами од себе да се осуше и отпадну њени листови и гране. А главна страст твог детета је корен, из кога су израсли сви остали греси и недостатци. Ако истргнеш из срца твог детета тај коренски грех, то ће се и други греси, такорећи, осушити и отпасти. Ако хоћеш да пресуши поток, треба да ископаш извор. Па главни и вољени грех твог детета је тај извор, из кога проистичу сви други греси и пороци. Исуши тај извор, удаљи главни недостатак, тада ће ишчезнути и сви други недостатци. Из реченог следује, да цео успех васпитања зависи највише од тога да се убије главна страст у срцима дечјим.
Ми смо већ не једном говорили и доказивали, да васпитање треба почињати од најранијег узраста, од рођења. Ако је то могуће рећи о целокупном делу васпитања, то пре о борби против главне страсти. Одавде и проистиче врло важно правило: побеђуј што је могуће раније главну страст твоје деце. Што дуже будеш чекао, то ће силнија и јача бити страст и тиме ће бити тежа са њом се изборити. Једном је један отац довео, - прича нам јеванђелиста Марко у свом Јеванђељу (гл. 9), - сина, поседнутог злим духом, Спаситељу, пошто Његови ученици нису могли да истерају тог духа из болесника. Зашто, поставља се питање, нису могли ученици Исусови да истерају тог злог духа? Разлог томе се може видети из питања, које је поставио Исус Христос оцу бесног: колико дуго је обузет злим духом твој син? - и из одговора оца на то питање: од детињства. Та необична сила, којом је могао зли дух да болесног баца час о земљу, час у ватру и воду, објашњава се, као што видите тиме, да је он овладао њиме још у детињству и још увек га нико није истерао.
Исто тако - приметите, хришћански родитељи,- може бити и са духом гордости, са духом сујете, среброљубља и шкртости и са сваким другим, који обитава у срцима ваше деце. Ако он не буде изгнан из њих у најранијем узрасту, то ће се он засијати тако јако и добиће такву силу, да ће се после моћи победити или само са највећим напором, или пак неће уопште бити могуће победити га својим силама, и већ ће бити потребна чудесна благодатна помоћ да би се дете ослободило од њега. Јесте ли ви толико узвишени, да можете да тражите и да се надате на такво чудо? А ако нисте, онда употребљавајте све мере да изгоните тај дух главне страсти из срца дечјих, док је још могуће, сопственим силама.
Но да би имали одговарајући успех у излечењу те главне природне болести ваше деце, за то је треба прво препознати. Одавде и проистиче следеће, врло важно питање о том, како родитељи могу да распознају главну страст код свакога од своје деце?
За тај предмет или у том циљу ћемо предложити оваква правила.
Труди се пре свега да спознаш твоју сопствену главну болест, твоју сопствену страст која тобом господари. Ко добро зна самог себе, том неће бити тешко да спозна и друге. Ако је таква теза уопште истинита, тим пре у односу на родитеље. Отац, мајка који добро знају своје сопствено срце, којима је позната њихова слаба страна, њихов вољени главни порок, лако га могу познати и код своје деце, пошто деца врло често наслеђују лоше наклоности својих родитеља, син или ћерка у највећем броју случајева имају управо оне главне недостатке, од којих болују отац и мајка. Али то самопознање је врло велика и тешка уметност, која може да се достигне највећим напорима и посебним старањем уз помоћ божанске благодати. Ако хоћете, хришћански родитељи, да достигнете самопознање, онда треба да пажљиво посматрате сами себе, да посматрате наклоности и тежње свог срца, да усрдно молите Бога за просвећење, чешће да испитујете своју савест, повремено да исповедате своје грехе и уопште да тежите истинском благочешћу. Јер једино истински благочестиви човек може добро знати себе. Али ако ти, због недостатка у теби истинског благочешћа, ниси познао како треба самог себе и главни свој недостатак, онда ти, можда, добро знаш твоју половину, твоју супругу или твог мужа, знаш врло добро њену/његову слабу страну. И то те може навести на прави пут при распознавању главних недостатака твоје деце. Посматрај само што упорније за свим пројављивањима воље деце твоје, и ти ћеш, оче, открити, можда, код твоје ћерке тај исти недостатак, који ти тако често примећујеш код твоје жене, а ти, жено, проучавај поступке твог сина, и ти ћеш, може бити, приметити у њему исте лоше наклоности, које се тако често појављују код твог мужа и причињавају ти тако много жалости и непријатности.
Онда ослушкуј шта говоре остали о твојој деци. Туђи људи обично боље виде недостатке код твоје деце него ти сам, пошто они нису заслепљени лажном љубављу. Па ако неко, на пример, свештеник или учитељ, са добрим намерама обраћа твоју пажњу на овај или онај недостатак твог детета, не љути се на њега у неразумном осећању повређене родитељске гордости, напротив, буди му за то захвалан и користи се тим упозорењима, које он теби даје. То може послужити, наравно, само на корист теби и деце твоје.
Воли још децу твоју благоразумном хришћанском љубављу. Неразумна, лажна љубав, каква она, на жалост, у највећем делу бива код родитеља према својој деци, бива један од најчешћих узрока, зашто они не примећују многе недостатке своје деце, зашто они у њима виде само добро и чак пројаве њиховог лошег понашања понекад сматрају добрим особинама. Не затварај своје очи на лоше поступке деце, не ослепљуј себе лажном гордошћу, боље смири се и понеси невелику повређеност свог самољубља, него да после видиш своју децу порочну и искварену.
На крају, пажљиво прати своју децу, нарочито онда, када они не знају, да их посматрају. Управо, прати их у време игре, када се налазе међу равнима и сличнима њима, када се већим делом открива њихова истинска природа и пре свега откривају се добре и лоше наклоности.
Главна страст човека - ви знате, возљубљени слушаоци, - има пресудно, одлучујуће значење у целом делу искорењивања свега злога; зато се трудите свим силама, не пропуштајте никаква средства, само не би ли је открили и разјаснили. Све док то не достигнете, пре тога се не можете надати на успех доброг васпитања. Пронађена и јасна у вашим очима главна страст детета - то је, може се рећи, залог и основа за пун успех. Са надом на Божију помоћ почињите потребну борбу и не престајте да се борите до краја, до потпуног истребљења познатог порока. Ако успете да тако ишчупате корен греха, онда ће мало-по мало ишчезнути и сва коров грехова у врту срдаца ваше деце и онда ће очи Бога и светих Његових анђела на кривицу гледати с љубављу и благонаклоношћу.

СВЕТИ ЛУКА ВОЈНО-ЈАСЕНЕЦКИ О ВАСПИТАЊУ ДЕЦЕ


"Пазите да не презрете једнога од ових малих". 
(Мт. 18, 10)

Да ли памтите ове Христове речи, да ли сте размишљали да се оне односе директно и непосредно на вас?
Зар имате мало тих "малих" које треба да чувате?
Зар је мало у вас синова и кћери због којих лијете горке сузе?
Зар има мало ваших развратних кћери и синова, лопова и хулигана?
Много, много суза лијете над њима. Откуда то? Отуда што не памтите те Христове речи: "Пазите да не презрете једнога од ових малих".
И молитва ваша бива бесплодна. Зашто?
Зато што није могуће преносити на Бога сопствене обавезе, јер сте сами били дужни да се бринете о вашој деци и да их васпитавате, да не чекате да то, због вашег нерада, испуни Бог.
Ако ваш слуга не испуњава своју дужност и чека да је ви испуните, зар ћете почети да радите за њега, зар се нећете разгневити на лењог слугу?
Шта желите ви од Бога, ако се сaми не трудите над вашом децом?
Свети Јован Златоуст је изрекао страшне речи о онима који не васпитавају своју децу:
"Родитељи који пренебрегавају хришћански да васпитају своју децу, гори су од децоубица, јер убице деце раздвајају душе од тела, а они и душу и тело бацају у геену огњену".
Тежак, тежак одговор ће дати пред Богом свако од вас, ко не брине о васпитању своје деце, такав тежак одговор, какав је осликан у Библији, у Првој књизи Царства где се говори о побожном јеврејском првосвештенику Илији, који је педесет година био судија народа израиљског. Уз њега се налазио, њему је служио Свети Пророк Самуило, тада још само дете. И једном, у сну, том светом детету Господ је заповедио да првосвештенику јави да га чека страшна казна Божија јер није бринуо о својој деци.
А његова деца су били свештеници и својим безакоњем озлобили су народ и одвраћали га од Бога.
Када су Јевреји доносили месо животиња за принос жртви Богу, тада су слуге тих несрећних свештеника бирали најбоље комаде меса из котла у коме се кувало за жртвоприношење и давали тим несрећним свештеницима. Чак су одабирали и сирово месо а на тражење људи, да прво принесу жртву, одговарали: ако не даш, силом ћемо узети.
Видећи то и народ се одвраћао од жртвоприношења.
За такво безакоње Господ није казнио само те свештенике, већ и самог првосвештеника Илију.
Десила се и најезда Филистејаца на земљу израиљску и за време распламасале битке, тај 98-годишњи старац седео је у храму у очекивању вести са бојишта.
Дошао је узбуђени, прашином прекривени гласник и рекао: "Твоје синове су били, а Ковчег Божији узет је у плен."
Чувши ту вест, првосвештеник је пао наузнак, сломио кичму и умро тешком смрћу.
А Господ је јавио да ће се казна продужити над свим његовим родом.
Ето видите, колико је страшно - цео његов род је потпао под казну јер првосвештеник Илија није задржавао синове своје од тешких грехова.
То прети сваком од вас, ко буде био лењ за васпитање своје деце.
А о онима који су свим срцем стремили да васпитавају своју децу у побожности, слушате на сваком јутрењу у 102. Псалму ове побожне речи:
"А милост је Господња од века до века на онима који Га се боје, и правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов, и памте заповести Његових да их извршују."
У векове векова благослов Божији на онима који васпитавају децу своју у побожности. Реците, шта ће бити са несрећном ћерком вашом, која се у младости предаје разврату, а затим, удајући се, рађа децу? Да ли ће благослов Божији бити на њој и на свој њеној породици?
Не, не. Ту ће израсти непобожни, богопротивни род. У векове векова висиће проклетство Божије над онима, које нису васпитали у духу хришћанске побожности. Помислите, како је то страшно, како тешку одговорност носите пред Богом, ако не васпитате децу своју у хришћанском моралу.
Како их треба васпитати? Као што су васпитавали своју децу древни хришћани, хришћани првих векова. Они су од најранијег детињства децу учили молитви, храму, постовима, црквеним Тајнама. Када су их учили писмености, учили су их по књигама Светог Писма. Никада нису дозвољавали детету да седне за сто и да почне да једе без молитве. Говорили су деци да свако дело, сваки корак хришћанина мора да почне крсним знамењем и молитвом. Када су поучавали своју децу бринули су се не само о општем образовању, о незнабожачкој мудрости, о изучавању философије, музике, наукама. Не, учили су их сасвим другим стварима. Учећи децу своју, они су се руководили дубоким, светим правилом:
"Сматрали су несрећним човека који зна све, а не зна Бога, а блаженим оног ко зна Бога, макар не знао ништа друго."
Немојте мислити, да вам се тиме забрањује да децу вашу поучавате свим светским наукама, нипошто. Највећи Оци наши и Учитељи Цркве су се сами у младости веома усрдно предавали изучавању мудрости научној, философској. Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти били су веома образовани људи свог времена. И ваша деца трба да буду образована, учена. Али важно је само да се њихово учење и васпитање не ограничавају само светском мудрошћу, мудрошћу овога света. Изузетно је важно да би се, заједно са тим, они поучавали постојаној побожности, да би се она, изучавајући науке увек сећала Бога, заповести Божијих, Христовог пута. Тада и само тада она неће заблудети на путевима мудрости људске, само тада ће моћи да изнад свега поставе мудрост хришћанску, познање Бога.
Тако треба да учите вашу децу. А како сте дужни да их васпитавате, да у њима засађујете највишу моралност хришћанску?
Пре свега, вашим примером, јер се деца васпитавају управо примером својих родитеља. Реците, да ли ће одрасти у чисте и добре људе деца, која у лицу својих родитеља виде најгоре примере неморала? Да ли ће чисте и целомудрене бити кћери ваше, ако им сами дате пример прељубе? Да ли ће бити чиста, неспособна за лоповлук деца ваша, ако их од тога не будете уклањали од најранијих година?
Када синови ваши краду и пустоше баште, чупају туђе, не остављају плодове да сазру у вртовима и када долазе да се жале на њих, тада мајке спокојно одговарају - па шта, деца су мала, шта питају за њих? Господ ће вас питати! Питаће вас страшно, зашто сте дозволили деци да краду од најранијег узраста, зашто их нисте учили заповестима Божијим, зашто им нисте усадили уклањање и презир према лоповлуку и хулиганству?
Тешки одговор ћете дати пред Богом за сваку саблазан, коју ће у вама видети деца ваша, за све свађе, хуле, празнословље, туче које се догађају пред њиховим очима. Ако сами тако поступате, чему ћете научити децу своју?
Ево какве је страшне речи изрекао велики учитељ васељене, највећи од црквених беседника, Јован Златоусти, о родитељима који не уче децу своју добру, већ појачавају њихове лоше особине, страсти и безбожност:
"Ви, као да се намерно старате да погубите децу своју, показујете им само оно што им је, ако чине, немогуће да се спасу. Ево погледај пре свега:
"Тешко онима који се смеју", а дајете деци вашој мноштво повода за смех. "Тешко богатима", а ви се само о томе и бринете, да би се она обогатила; "тешко вама када почну добро о вама говорити људи", а ви често губите сво своје имање ради славе људске; "који вређа брата свога крив је паклу огњеном", а ви сматрате слабим и кукавицама људе који ћутљиво трпе увредљиве речи од других. Христос заповеда да се уклањамо од борби и расправа, а ви непрестано занимате децу своју тим злим делима. "Онај ко љуби душу своју", рекао је Господ, "погубиће је", а ви их на сваки начин увлачите у такву љубав; "ако не опраштате" говори Он, "људима сагрешења њихова, ни Отац небески ваш неће опростити вама", а ви чак прекоревате децу, када она не желе да се освете увредиоцима. Христос је рекао да они који љубе славу, ако и посте, ако се моле, ако дају милостињу, све је бескорисно; а ви се само и старате да деца ваша задобију славу.
И није лоше само то, што својој децу усађујете противно заповестима Христовим, већ и то, што хулите на добро, називајући скромност необразованошћу, кротост - кукавичлуком, праведност - слабошћу, смирење - сервилношћу, незлобивост - беспомоћношћу.
Ви их усмеравате ка делима за која је Исус Христос одредио неизбежну пропаст; ви о њиховој души, као о нечему непотребном не бринете, а о ономе што је заиста сувишно, бринете као о неопходном и најбитнијем.
Чините све, да би ваши син имао слугу, коња и најбољу одећу, а да би он сам био добар, о томе не желите ни да мислите; не - простирући до таквог степена бригу о дрвету и камену, душу не удостојавате ни најмање дела такве бриге. Све чините да би у дому стајала чудна статуа и да би кров био златан, а да би најдрагоценије дело - душа - била златна, о томе не желите ни да помислите".
Како је говорио Свети Јован Златоусти пре 1500 година, тако је неопходно рећи вам и сада, јер, зар и ви сада не васпитавате децу своју исто тако лоше, не усађујући им страх Божији? Зар не улажете све своје бриге да би својој деци пружили што је могуће бољи положај у животу, да би их поставили међу властодршце, богате и моћне? Зар не усађујете деци вашој да је у новцу моћ, да је неопходно задобијати велика знања ради богатства и безбрижном, угодном животу?
А зар је то неопходно? Неопходно је управо супротно. Неопходно је деци усађивати презир према свему томе - новцу, богатству, слави, високом положају у друштву. Неопходно је привијати им љубав према чистоти, светости, побожности. А о томе се најмање бринете.
Са васпитањем мале деце треба почети од самих пелена, јер се у најранијем узрасту деца лако предају свакој поуци. Њихова душа је мека, попут воска, на њој се утискује све што желите да утиснете - како ваши лоши примери, тако и побожне речи и сваки светли и чисти пример.
Древни хришћани су од најранијег доба учили децу молитви и читању Светог Писма. А сада говоре - зар је то дечије занимање - занимати се псалмима? То је дело монаха и стараца, а деци је неопходно весеље и радост. Заборављате оно што је Свети Тихон Задонски рекао тако једноставно: "Мало дрвце, где га савијеш тамо ће и расти; нови суд ће одавати такав мирис, којим га будете испунили, уливајући у њега или смрадну течност или мирисну и чисту."
Ето, ако у душу малог детета будете уливали сваки смрад, она ће увек бити смрадна. Ако будете уливали мирис Христовог миомира, тада ће ваша деца увек мирисати пред људима, биће вам радости утеха.
Вашим примером васпитавајте децу. О томе је прелепо беседио славни проповедник руски, архиепископ харковски Амвросије. Послушајте какве је једноставне речи, које проничу у душу он изговорио.
"Када ни један члан породице не може да остане без вечерње и јутарње молитве - када отац не излази из дома на свој посао не помоливши се пред Светим Иконама, и када мати не започиње ништа без крсног знамења - када и малом детету не дозвољавају да узме храну, док се не прекрсти - зар се тиме не уче деца да у свему моле за помоћ Божију, и да на све призивају благослов Божији, и да верују, да без помоћи Божији нема сигурности у животу, да без Његовог благослова нема успеха у делима људским?
Не може остати бесплодном за децу вера родитеља, када они, при сиромаштву и проблемима, са сузама на очима говоре: "шта чинити? нека буде воља Божија"; у опасностима: "Бог је милостив"; при тешким околностима: "Бог ће помоћи"; при успеху и радостима: "слава Богу, Бог је дао".
Овде се увек и у свему исповеда Божија благодат, Божији промисао, Божија правда.
Мајка, предмет целокупне љубави и нежности деце, стоји са побожним изразом и моли се пред иконом Спаситеља: деца гледају час на њу, час на икону - и није им потребно дугачко објашњење шта се догађа.
Ето првог тихог часа богопознања. Ето првог и најважнијег часа побожности. Такве лекције можете и морате увек и у свему давати деци својој.
Дужни сте да чувате децу од свега што је нечисто, лоше. Морате задржавати кћери од читања нецеломудрених, сладострасних романа, треба да тражите од њих да читају са расуђивањем; морате их задржавати од испразних призора, не дозволити им да се стално забављају и стално иду по биоскопима и позориштима. Морате их научити тихом и вредном домаћем животу.
А још не треба да заборављате да је немогуће васпитати мало дете, никада га не казнивши. Морате памтити да највећу грешку чине они родитељи, који су заљубљени у своју малу децу, обожавају их, све праштају, никада не кажњавају. О таквима је премудри Сирах рекао: "Мази дете и оно ће те уплашити."
А ево шта говори наш велики Светитељ Тихон Задонски.
"Некажњавани млади када одрасту, налик су на коње необуздане и бесне. Зато, хришћанине, љуби децу своју и кажњавај их. Нека их сада и боли тело, док су млади, да и ти не би боловао због њих срцем. Нека и плачу од тебе, да не би ти плакао од њих и за њих. Међутим, умереност у свему је похвална и потребна."
Неопходна је умереност у кажњавању, по речима Светитеља. Немогуће је кажњавати децу са гневом, са злобом, са мржњом. Неопходно је кажњавати са спокојством, љубећи; тада деца осећају ту љубав, осећају да су заслужили казну, и тада ће казна бити од користи и исправиће их.
О таквом кажњавању деце многи од вас и не мисле и остављају некажњенима не само мале, већ и тешке преступе - чак лоповлук, хулиганство, чак блудни живот младих девојака.
Видите, како огромни задаци стоје пред вама у делу васпитања деце, видите како су свете дужности мајке. Нема важније обавезе, нема теже одговорности пред Богом за мајке од доброг васпитања деце. Пред Богом ћете тешко одговарати и на сво потомство ћете навући гнев Божији, ако не будете бринули о васпитању своје деце. И мучићете се и плакати, плакати, гледајући на њих.
И тако - "Пазите да не презрете једнога од ових малих". Брините се увек о њима, дајте им увек светле примере побожности и тада ће благослов Господњи бити од века и до века на деци вашој и на вама.