Powered By Blogger

1. мај 2012.

BOG JE TAMO GDE JE PONIZNOST – IZ POUKA STARCA ARSENIJA PAPAČOKA





Arhimandrit Arsenije (Papačok) bio je jedan od najstarijih i najpoštovanijih rumunskih  staraca danas. Bio je predstavnik zlatne plejade rumunskih duhovnika XX veka, koji su bili bez premca po vatrenosti svoje vere i asketskom podvigu u uslovima nenaseljene rumunske pustinje. Bio je nalik na Avve iz drevnih Otačnika, posedovao je iskustvo u duhovnoj mudrosti, prefinjeno pronicanje u tajne ljudske duše i izvanredan književni dar. Starac Arsenije se podvizavao u neprobojnim šumama rumunskih planina zajedno sa ocem Keleopom (ilije). Bio je gonjen od strane bogoborne vlasti i zatvaran zbog svoje vere. Bio je otac - ispovednik manastira Sv. Marije u gradu Tekirgel, kod Konstancije. Mudri rumunski starac, koji bi ušao u devedeset sedmu godinu života 11. avgusta 2011, upokojio se 19. jula 2011.godine.


Pitanja koja slede postavio mu je Arhimandrit Joanikije (Balan 1930-2007), nadareni duhovni pisac i pesnik, autor rumunskog Otačnika, sabrat i biograf starca Kelope.
                                    


-Oče Arsenije, recite nam kako da se spasavamo od mnogobrojnih zemaljskih briga; kako da nađemo više vremena za molitvu?


-Oče Jonikije, molitva Bogu iz čistoga srca i usana jeste velika stvar. Molitva je oštra strela koja je sve Svete upravljala ka Carstvu Nebeskom hiljdama godina, i ne samo njih, već i najjednostavnije hrišćane. Molitva je probila srce Nebesa, možda je dotakla One koji su bili nezadovoljni žiteljima zemlje i spasonosni odgovori su se vratili nazad istom putanjom; takva vera je sačuvana na zemlji generacijama.


Brate hrišćanine, ti takođe imaš svoju istoriju;  ušao si u veliku hrišćansku zajednicu – Crkvu – i zauvek si otkupljen strašnom žrtvom Spasiteljevom. To znači da si od velike vrednosti i da imaš veliku i plemenitu odgovornost.  Da li je nama toliko teško da jednostavno i direktno upitamo Boga da nam pomogne u našim nevoljama i patnjama  i da mu se zahvalimo!?


Gde je čovek koji nema šta da traži od Gospoda Isusa Hrista i Pesvete Bogorodice? Uvredili su Presvetu Bogorodicu oni koji je nikada nisu pitali ni za šta! Ona je naša molitvena zastupnica i koliko je Bog u stanju da učinu svojom silom, toliko može i Bogorodica svojom molitvom. Pokaži da si čedo Presvete Majke Božije, i imaj detinje srce u svojim grudima!


Mi se možemo osloboditi zemaljskih briga samo ako to želimo – posle svega, naše spasenje zavisi od nas. Kao Božija stvorenja, moramo da pokažemo dobru volju, da ne utonemo u ovozemaljske brige i opteretimo se njima. Treba da organizujemo naše živote kao ljudi uzvišenih razmišljanja, kao odgovorna ljudska bića. Ako bismo pitali one koji su spaseni i žive na Nebu: „Šta vas je koštalo da postignete takvo blaženstvo?,“  dobili bi odgovor: „ Malo vremena dobro provedenog na zemlji!“ To znači da mi nemamo apsolutno ni jedno drugo vreme do ovo da naše duše dovedemo do savršenstva – duše koje su pozvane, nadarene i pune takve rešenosti.
Mi se nazivamo „anđeoskim činovima“ (monaški čin se zove anđeoski čin). Aneđeli se mole neprestano, kroz večnost.


-Koji je najlakši način da se pobedi greh bluda i telesne pomisli?


-U cilju pobede nad grehom bluda, u bilo kom stadijumu da je, pre svega moramo tražiti milost od dobroga Boga. Ovo nije kratkoročna borba, jer mi definitivno moramo da postignemo konačnu pobedu. U početku, svako vidi da je nemoćan da tu borbu izdrži, ali Bogu je sve moguće.


Onaj koji ulazi u ovu borbu treba:


-          da želi da se oslobodi ovog greha, bez obzira šta se dogodilo;
-          da se moli svim srcem Bogordici, i da pita za Njenu pomoć;
-          da izbegava, koliko god je moguće, sve okolnosti koje bi mogle probuditi strasti;
-         da ne prihvata u umu one predloge koje prvobitno izgledaju nevino, a onda poprimaju obličja.Treba stražiti nad  mislima, usmeravati um na molitvu – ali svoju molitvu, a ne na nešto što je neko drugi predložio, bez obzira ko to bio; prebivati u molitvi sa svojim sopstvenim uzdasima, čak i ako je ona  bez reči.“


Ako je napad agresivan, prijatan, odnosi pobedu, čovek uporno mora prizivati Presvetu Bogorodicu i ne predavati se. Tokom prvih napada, treba se ispovedati pokajno i čisto, ne štedeti  sebe i ne pripisvati grehe slučajnosti, okolnostima ili drugim pojedincima. Mnogo će pomoći česta ispovest.




Otac Joanikije (Balan)


Duhovnik treba da ima revnost i dobrotu kako bi bio u stanju da svoje čedo odvoji  daleko od ove tajanstvene i mnogostruke strasti. Preporučuje se čitanje knjiga i sve što za cilj ima pripremu za smrt. Izgubljenom će biti oprošteno kroz pokajane, bez obzira kakav greh je počinio,  i to će biti veliki uspeh; ali nemojmo se varati i misliti da možemo da zaslužimo oproštaj bez pokajanja. Zbog ovog greha, ne možemo znati šta su zaista raj i pakao;  treba misliti o tome i moliti se.
Osoba koja teži više duhovnom, ali koja u većoj ili manjoj meri  ipak bude povređena ovim grehom i onda prođe kroz banju pokajanja, samtra to nesrećnim slučajem. Ona će imati ozbiljan razlog za istinsku, krotku poniznost – i ovo Bogu daje veću radost nego kad neko ima visoko mišljenje o sebi, jer nikada nije pao u greh.


Nije to paradoks, već Božanska pravda i milost. On, Gospodar doma i Dobar pastir, napustio je svoj tor i pošao da nađe jednu izgubljenu ovcu,  a zatim ju je radosno stavio na svoja ramena i proveo kroz kapiju Carstva slave svoje.  Jednom sam pročitao sledeće: „ Brate hrišćanine, veruj mi, postoji dve vrste radosti koje se ne mogu spojiti – ne možeš se radovati ovde na zemlji  u nasladama koje su prolazne i grešne, a zatim vladati sa Gospdom Isusom Hristom.“  „Biće poniženi za bezakonja svoja“(Pslam 106:43) „Ti, bezumniče, koji vreme trošiš na zlo, kopaš  jamu sebi, a sutra će doći večnost!“ Rekavši ovo, mislim da duhovnik može ohrabriti osobu koja se bori sa spoljnim napadima i sa onim prirodnim, iznutra.


-Kako neko može da pobedi slavoljublje i gorde pomisli?


 - Grozna i nečista strast! Zlo hvata ribe u ovoj mutnoj vodi! Bog ne želi da čuje za gordljivca! Oduzima mu sve  blagodati kako bi  pao – možda će onda postati ponizan, kako Jevanđelje kaže (Petar 5:5)


Bog ga napušta, a osoba postaje velika gnusoba; Bog od njega oduzima svaki osećaj lepote, ostavlja ga da tumara u haosu, u svakom pogledu prljavim i zabačenim ulicama ovoga sveta. On više nema zdravo rasuđivanje. Sveti oci kažu: „Gde god je bio pad, tu je prethodila gordost, koja je odradila svoj posao.“ Svaka druga strast neće nas učiniti toliko nalik đavolu kao gordost.


Sve strasti će, da kažemo, biti izuzete zbog prirode i loših životnih okolnosti, jedino gordost se neće moći ničim opravdati! Ona  nosi nepodnošljivu drskost  – ako može, pritaji se za bilo koju vrlinu i krije se iza poniznosti, koja joj služi kao štit. To često vidimo, a kako bih dokazao ono što govorim, navešću reči jednog oca koji je rekao: „Gord  čovek  je toliko ponizan!“


Zato što je gordost toliko opasna i tako široko rasprostranjena u svim uzrastima i slojevima, bilo bi dobro da niko nikoga ne prezre, bez obzira koliko taj čovek oholo izgledao –jer Hrist je u njemu. Ovo će biti prvi korak, jedna stopa na jevanđeljskom putu.


Bilo bi dobro pitati za mišljenje svakoga, bez obzira ko ste; jer ko zna? Na kraju, Božija milost prebiva češće na jednostavnima i neprimetnima. Napravite metaniju, kako kažu, iako je samo zbog poniznosti tela – jer to takođe pokazuje dobru nameru – i videćete koliko su vam potrebni ljudi sa kojima vas je Bog odredio da živite. Videćete, i uverićete se da u životu mudrost obitava tamo gde je poniznost – jer Bog je tamo.


Lucifer je pao nepovratno; njegov grandiozan pad došao je zbog jedne reči „Ja“. Pošto je pao, postao je suparnik za večnost, mrzost opustošenja. Neka se niko ne vara, misleći da bez istinskog pročišćenja u banji poniznosti može ući u Carstvo iz koga je Anđeo pao!


To su ukratko moje misli i moj ukor,  da bi smo razumeli da nas je Bog lepo stvorio samo za sebe.


-Kako obuzdati jezik i steći dar ćutanja?


Ovo je zaista ozbiljna stvar – ne biti gospodar sopstvenog jezika. Kao što su Sveti govorili: „Jezik nas dovodi do velikog  pada.“ Od govorljivosti imamo više sujete nego koristi, a pakosna ogovaranja donose veliku opasnost ne samo u ovom, već i u budućem svetu. Kažu da u paklu najviše ima onih koji su “ubili” drugoga zlonamernom rečju!


Brate, moraš voleti brata. Nije li ovo najvažnija zapovest Spasiteljeva? On je ovu zapovest dao kao krunu Njegovog učenja –  ljubav je jedini put ka spasenju, i On je sišao nezaboravnom i srceparajućom Golgotom!


Uvek moramo ponavljati ljudima o odgovornosti koju nosimo tokom našeg života, ovog jedinog vremena koje nam je dato da stavimo katanac na jezik naš i očistimo srce naše od zala. Sv. Grigorije Bogoslov kaže: „Moraćemo dati odgovor za svaku suvišnu reč, čak i više, za svaku sramnu reč.” Koliko je onda užasnija svaka smrtonosna reč? Otačnik je veoma koristan u ovome sa svojim naslovom „ Korist ćutanja.“
Sv. Isidor Pelusiot kaže: „ Koristan razgovor  je blagoslov, ali ako je potkrepljen delima, onda je i krunisan.“ „Jer ćutanje donosi veću korist, dok naredbodavne reči izazivaju bes. Ako su reči i dela ujedinjeni čine otelotvorenje cele filozofije.“


Čuvajte Gospoda kao blago u srcima vašim, pustite vašu pažnju da tamo obitava i ostanite tu, pred Gospodom. Tada ćete primetiti svako zrno prašine u sebi. Tako započinje tajanstveno znanje. Ono je ogledalo uma i lampa savesti. Ono presušuje požudu, gasi bes, smiruje ljutnju,  raspršuje tugu, kroti drskost, daje jasnoću uma, odgoni lenjost, smiruje i čini ispravnim vaše rasuđivanje; ono ranjava demone i očišćuje telo. Takav čovek više nije učesnik u zlu. Radije, takva dela su mu strana. Sve vreme misli: „ Kome ću otići? Ja sam bedni crv...“ Ovo je nešto drugo, ima veze sa sećanjem na smrt, čovekovom večnom sudbinom i  pripada tajanstvenom znanju.




Iz knjige: Не ворбесте паринтеле Арсеније. Едитиа ингријита од а Архимандрит Иоаницхие Балан. Вол. 1-3. Едитура Манастиреа Сихастриа, 2004.


Arhimandrit Arsenije (Papačok), Arhimandrit Joanikije (Balan)


Prevod sa ruskog: OrthoChristian.com
Prevo sa engleskog prof. Bojana Popović
7 avgust 2011 god.


http://www.pravoslavie.ru/english/47865.htm

STARAC PETRONIJE SVETOGORAC: REČI MUDROSTI









http://orthodoxword.wordpress.com/2011/03/02/avva-petroniu-of-mt-athos-words-of-wisdom/
Starac Petronije (Tanase), bivši iguman rumunskog skita Podromosa na Svetoj Gori, 
usnuo je  u Gospodu dana 22. februara 2011. godine


Straženje nad čulima


Kada se čovek povlači iz sveta, izbegava iskušenja koja mogu uzrokovati grešne reči i svetovne slike. Živeći u svetu, on nesvesno čuje i vidi stvari koje, putem čula, prljaju njegovu dušu. Ove svetovne predstave i utisci, koji ulaze u dušu, nose sobom psihološko i duhovno opterećenje. Oni bude sećanja kojih čovek više ne želi da se seti, stvaraju nepotrebne duhovne tenzije  i ostavljaju  “otiske prstiju” – nečiste tragove u njegovom duhovnom životu. Čovek koji živi u svetu usvaja, makar samo delimično, neke od grehova u svetu. Stara izreka kaže: čovek je ono što jede; isto tako možemo reći da je čovek ono što živi u svom gradu, selu ili u svome domu. I kao što njegovo telo i telesno zdravlje zavisi od namirnica koje koristi u ishrani, tako i njegovo duhovno stanje počinje da zavisi od svih tih predstava i misli, koje ulaze u njegovu dušu, kroz njegova čula.


Sv. Nikodim Svetogorac napisao je opsežan rad na ovu temu: straženje nad čulima. Čovek  mora da čuva svoja čula, jer su ona vrata na koja ulaze prijatelji, ali i neprijatelji. Kroz njih, mračni utisci mogu ući u dušu. Oni postepeno mogu da oblikuju celu strukturu čovekovog bića. Tokom našega života, mnogi utisci i dela se upisuju u dušu, kao u knjigu. I to su knjige koje će se otvoriti u dan poslednjeg, Strašnog Suda. 


Čovek je do kraja svoga života u stalnoj transformaciji kroz ono što čuje, vidi i ono što živi. On je kao vajar koji teše drvo, komad s jedne strane, komad s druge, i malo po malo, eto skulpture. Na kraju svoga života, čovek će se pojaviti u svom konačnom obličju, oblikovan svime onim što je čuo i činio. Ova transformacija ponekad je jasno vidljiva na njegovom licu i za vreme života. Na primer, čovek pijanica, koji je živeo grešnim životom, pokazaće to. Njegova pojava poprima određeni izgled, u skladu sa grehom koji je činio. I mi, starci, smo u stanju da to primetimo i osetimo.




Ikona Strašnog  suda


Ali, ovi zli otisci ne ostaju samo na spoljašnjem čoveku, već se urezuju i u dušu njegovu. Na Strašnom Sudu, kada se otvore knjige, čovek će se pojaviti – to je velika tajna Božija – oblikovan svime onim što je radio i mislio. Sveti Oci, a posebno sv. Nifont Dunavski govore da ljudi, koji su počinili strašne grehe i koji se nisu izmenili ili pokajali, ostaju razobličeni za večnost – svi će videti odraz njihove duše, koja će posle smrti postati opipljiva realnost. Na poslednjem, Strašnom Sudu,  stanje čovekove duše, koja će biti vidljivija nego njegovo telo, prikazaće sve šta je čovek činio. Grešnici će biti izobličeni i svaki pokret lica pokazaće gehe koje su činili. Onda - kako kaže sv. Nifont – svako će videti grehe koje smo činili tokom života na zemlji, jer će oni biti urezani u našem izgledu, oni će biti kao ogledalo naše duše, nepopravljivo oštećene težinom greha. Svi naši gresi biće vidljivi, svako će videti našu pokvarenost. 


A šta je kazano u našim crkvenim bogosluženjima o Strašnom sudu? „ O, ko može da pretrpi ovaj čas?“ Ako se ne stidim da vidljivo grešim prema svome bližnjem, kako ću izgledati onda kada svi budu videli sve grehe koje sam za života činio?


O Pravoslavnoj crkvi


Pravoslavna crkva jeste i mora ostati sveta. Ne postoji ni jedna stvar koja se može postići bez sile Svetoga Duha. Danas duh sveta svuda prodire, čak i u život crkve, u parohije i manastire. Uz pomoć duhovnog oca, čovek je pozvan da postane svet kroz Hrista, Koji je postradao i vaskrsao iz mrtvih, kako bi obožio ljudsku prirodu i i uzdigao je na Nebo, pred Presto Presvete Trojice.


Manastir bi trebao da bude daleko od svetovnog duha. Po sv. Maksimu Ispovedniku, monah mora da se odrekne sveta i tada će primiti nebeska blaga.


Monaštvo podseća na mučeništvo. Većina svetitelja, koji se pominju u crkvenom kalendaru, jesu mučenici, a njihov život jeste primer monasima.


Liturgijsko blago Crkve povereno je monasima na čuvanje. Monah je pozvan da održava upaljenim kandilo litrugijskog života. Pre svega, on mora da prisustvuje na svim dnevnim službama u svom manastiru.


Iguman mora da bude duhovni otac monaške obitelji.


U svom manastiru, vladika je pozvan da pokaže čvrstinu u odbrani istinite vere od inoslavnih i da drži čistotu života. Životi sv. Jovana Zlatoustog  i sv. Vasilija Velikog trebalo bi da budu ubedljiv primer svakom episkopu. Poverenje sveštenstva i verujućeg naroda održava se onda kada episkop čvrsto stoji u odbrani hrišćanske istine i očuvanju čistote života.


Proždrljivost, nemoral i ljubav prema novcu porobljavaju današnji svet.


Danas su mnogi gresi usvojeni od strane tz. „ljudskih prava“.  Ali, po hrišćanskom učenju, čovek ima obavezu jedino prema Bogu, svome bližnjem i Božjoj tvorevini.