http://orthodoxword.wordpress.com/2011/03/02/avva-petroniu-of-mt-athos-words-of-wisdom/
Starac Petronije (Tanase), bivši iguman rumunskog skita Podromosa na Svetoj Gori,
usnuo je u Gospodu dana 22. februara 2011. godine
Straženje nad čulima
Kada se čovek povlači iz sveta, izbegava iskušenja koja mogu uzrokovati grešne reči i svetovne slike. Živeći u svetu, on nesvesno čuje i vidi stvari koje, putem čula, prljaju njegovu dušu. Ove svetovne predstave i utisci, koji ulaze u dušu, nose sobom psihološko i duhovno opterećenje. Oni bude sećanja kojih čovek više ne želi da se seti, stvaraju nepotrebne duhovne tenzije i ostavljaju “otiske prstiju” – nečiste tragove u njegovom duhovnom životu. Čovek koji živi u svetu usvaja, makar samo delimično, neke od grehova u svetu. Stara izreka kaže: čovek je ono što jede; isto tako možemo reći da je čovek ono što živi u svom gradu, selu ili u svome domu. I kao što njegovo telo i telesno zdravlje zavisi od namirnica koje koristi u ishrani, tako i njegovo duhovno stanje počinje da zavisi od svih tih predstava i misli, koje ulaze u njegovu dušu, kroz njegova čula.
Sv. Nikodim Svetogorac napisao je opsežan rad na ovu temu: straženje nad čulima. Čovek mora da čuva svoja čula, jer su ona vrata na koja ulaze prijatelji, ali i neprijatelji. Kroz njih, mračni utisci mogu ući u dušu. Oni postepeno mogu da oblikuju celu strukturu čovekovog bića. Tokom našega života, mnogi utisci i dela se upisuju u dušu, kao u knjigu. I to su knjige koje će se otvoriti u dan poslednjeg, Strašnog Suda.
Čovek je do kraja svoga života u stalnoj transformaciji kroz ono što čuje, vidi i ono što živi. On je kao vajar koji teše drvo, komad s jedne strane, komad s druge, i malo po malo, eto skulpture. Na kraju svoga života, čovek će se pojaviti u svom konačnom obličju, oblikovan svime onim što je čuo i činio. Ova transformacija ponekad je jasno vidljiva na njegovom licu i za vreme života. Na primer, čovek pijanica, koji je živeo grešnim životom, pokazaće to. Njegova pojava poprima određeni izgled, u skladu sa grehom koji je činio. I mi, starci, smo u stanju da to primetimo i osetimo.
Ikona Strašnog suda
Ali, ovi zli otisci ne ostaju samo na spoljašnjem čoveku, već se urezuju i u dušu njegovu. Na Strašnom Sudu, kada se otvore knjige, čovek će se pojaviti – to je velika tajna Božija – oblikovan svime onim što je radio i mislio. Sveti Oci, a posebno sv. Nifont Dunavski govore da ljudi, koji su počinili strašne grehe i koji se nisu izmenili ili pokajali, ostaju razobličeni za večnost – svi će videti odraz njihove duše, koja će posle smrti postati opipljiva realnost. Na poslednjem, Strašnom Sudu, stanje čovekove duše, koja će biti vidljivija nego njegovo telo, prikazaće sve šta je čovek činio. Grešnici će biti izobličeni i svaki pokret lica pokazaće gehe koje su činili. Onda - kako kaže sv. Nifont – svako će videti grehe koje smo činili tokom života na zemlji, jer će oni biti urezani u našem izgledu, oni će biti kao ogledalo naše duše, nepopravljivo oštećene težinom greha. Svi naši gresi biće vidljivi, svako će videti našu pokvarenost.
A šta je kazano u našim crkvenim bogosluženjima o Strašnom sudu? „ O, ko može da pretrpi ovaj čas?“ Ako se ne stidim da vidljivo grešim prema svome bližnjem, kako ću izgledati onda kada svi budu videli sve grehe koje sam za života činio?
O Pravoslavnoj crkvi
Pravoslavna crkva jeste i mora ostati sveta. Ne postoji ni jedna stvar koja se može postići bez sile Svetoga Duha. Danas duh sveta svuda prodire, čak i u život crkve, u parohije i manastire. Uz pomoć duhovnog oca, čovek je pozvan da postane svet kroz Hrista, Koji je postradao i vaskrsao iz mrtvih, kako bi obožio ljudsku prirodu i i uzdigao je na Nebo, pred Presto Presvete Trojice.
Manastir bi trebao da bude daleko od svetovnog duha. Po sv. Maksimu Ispovedniku, monah mora da se odrekne sveta i tada će primiti nebeska blaga.
Monaštvo podseća na mučeništvo. Većina svetitelja, koji se pominju u crkvenom kalendaru, jesu mučenici, a njihov život jeste primer monasima.
Liturgijsko blago Crkve povereno je monasima na čuvanje. Monah je pozvan da održava upaljenim kandilo litrugijskog života. Pre svega, on mora da prisustvuje na svim dnevnim službama u svom manastiru.
Iguman mora da bude duhovni otac monaške obitelji.
U svom manastiru, vladika je pozvan da pokaže čvrstinu u odbrani istinite vere od inoslavnih i da drži čistotu života. Životi sv. Jovana Zlatoustog i sv. Vasilija Velikog trebalo bi da budu ubedljiv primer svakom episkopu. Poverenje sveštenstva i verujućeg naroda održava se onda kada episkop čvrsto stoji u odbrani hrišćanske istine i očuvanju čistote života.
Proždrljivost, nemoral i ljubav prema novcu porobljavaju današnji svet.
Danas su mnogi gresi usvojeni od strane tz. „ljudskih prava“. Ali, po hrišćanskom učenju, čovek ima obavezu jedino prema Bogu, svome bližnjem i Božjoj tvorevini.
