03. август 2012.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ОПТИНСКИ РЕЧНИК СПАСЕЊА


УТЕХА

Духовне утехе се шаљу по милости Божијој

.. .И сама помисао да" Онај Који је неприступан по бићу, постаје ми доступан" - произвела је у твоме срцу духовну утеху. То је дело милости Божије, а не наших снага и напора.
"У цркви си осетила радост - не мисли да си сама од себе могла да имаш такво осећање, него ти је оно дато благодаћу Божијом, за охрабрење и оснажење.

Утеха нам не долази без крста

Прочитао сам писмо А. Ј. Очигледно да она има велику жељу да ступи у манастир, али не са надом на Бога... Боравећи код вас она је окусила умиљење па мисли да ће оно увек неодвојиво пребивати с њом, зато стреми на Тавор; али најпре је потребно пребивати на Голготи, примити крст телесних и душевних страдања. Тада ће нам по мери нашег трпљења и смирења бити дарована и утеха. Кад пострадамо са Христом онда ћемо и да се прославимо са Њим (Рим. 17,8)... Она жели брзо да узлети на небо: нека не жури - тако ће дело бити солидније. А овако, и ако ступи у манастир мир неће пронаћи ...
Прво је потребно поднети невоље на које се наилази приликом испуњавања заповести Божијих, и уз помоћ њих се исцелити од страсти; тада више неће бити потребно тражити утеху, јер ће она доћи сама по себи. У наводима из дела св. Исака Сирина које сам ти послао, чини ми се да је сасвим јасно то што је он писао ономе ко је тражио утехе и откривења, те да су јасне и замерке које је он против тога износио. Саветовао му је да се више посвети делима покајања уместо да тражи утеху. А један богомудри муж крсту је давао предност над духовним насладама, говорећи да ми у њима тражимо не Бога, него себе.

Искушење или претходи утехама или следи за њима

...Утехама или претходи или их прати неспокојство; узрок овоме је наше страсно устројство; наше страсти су врата иза којих нам остаје затворена ова духовна радост...
Пишете да сте се на Велики Четвртак удостојили да се причестите Пречистим Тајнама Христовим и да сте доживели духовну утеху, како због тог великог дара тако и због богослужења у ону седмицу. Од срца се радујем због тога и благодарим Богу Који нас посећује овим духовним утехама. Али после, по старању Његовом, уследила је и опомена - да се не бисте преузносили. Ви сте се, можда, сматрали смиренима, и да сте нешто: а увредљиве речи показале су да заправо постоји гордост.

Себе ваља сматрати недостојним утехе и не треба је тражити

Пишете да вам никако не полази за руком да добијете мрвице или зрнца цариниковог злата - умиљења. Уосталом, не ропћите због тога, 89-а Беседа светог Исака показала вам је разлог те оскудности. Предлажем вам моје скромне савете. Испуните тај недостатак смиреном мудрошћу, сматрајте себе недостојним тог великог дара. Ако се у вама удруже свест о томе колико смо лоши и колико смо ништавни, онда Господ може да нас обогати даром цариниковог злата. Без тога (тј. без смирења), чак и ако бисте имали велико богатство, оно не може да буде трајно, него ће брзо отићи и нестати. Када ум наш умишља за себе да је нешто велико, он нас истога часа лишава заступништва Божијег, док противник покушава да нас наведе на горде мисли, јер је и сам гордошћу отпао од Бога. Затим Бог, старајући се за нас, допушта да на различите начине будемо искушани, како би се они који пазе на себе кроз та искушења погрузили у дубину смирења.
Приметио сам да ви у молитвеном правилу тражите духовне насладе; оне су, иако пријатне, веома опасне и заводљиве. Човек који се налази у таквом стању убеђен је да је напојен љубављу Божијом, али само обмањује себе. Када се временом ова обмана умножи, тада се човек, уместо да добије утеху, лишава спокојства, јер мисли да ће само тако пронаћи спасење што ће имати утеху, док се онда када остане без ње смућује и нема спокојства; треба се смирено молити, не тражећи утеху, уз свест о сопственој греховности, и чувати се обмана. Чак и ако бисмо били хладни, молитву не треба да остављамо, сматрајући себе недостојним утехе, јер по речима светих отаца: "ко себе не сматра за грешног, његова молитва није пријатна Богу", а Он ће, видећи и у таквој хладноћи усрдност и смирење, примити молитву. Када ће некоме бити послата утеха, тј. коме ће она да буде нешкодљива, то је већ до Његове свете воље и свезнања. Јер то је дар Божији а не ствар нашег труда. Многи су се, примивши овај дар, уместо да се смире - погордили, мислећи како су се већ обогатили, па су после допадали у најбеднији духовни положај, лишавајући се спокојства. Стога Господ и не даје ово осећање док се човек савршено не смири. Онај ко је смирен не пада више у гордост и чува дар смирења. Дакле саветујем вам да се не гордите када будете добијали утеху, него да једнако мислите на грехе своје, а исто тако, када се ваша осећања охладе, да се не смућујете, него да верујете да ће Господ да прими вашу усрдност.
О када бисмо увек имали цариниково осећање, будући свесни своје греховности и ништавности, тада би као смирени увек добијали утеху од Господа.
Али како смо далеко од тога...
Жалостиш се зато што не осећаш ону духовну радост којом би желела да се наслађујеш услед светковања успомене на тако велик догађај какав је оваплоћење Сина Божијег ради нашег спасења. Но ако уз помоћ отачких шиса проникнеш до узрока таквога свога расположења, ако га размотриш и упоредиш са оним што у тим списима стоји, видећеш да је оно врло далеко од смирења; расположење има различите степене и обележја, у зависности од добродетељи. Када пак они, који су стекли богатство добродетељи и духовних дарова, сматрају себе недостојнима тога, колико онда тек ми, који оскудевамо у добродетељима, треба да се смиравамо и да не тражимо утеху... Јер њихов ум, закључан у ковчегу смирења, постаје неприступан за духовне лопове... Не треба се узнемиравати због губитка утехе, него се треба смиравати и сматрати недостојшш ње - тако ћеш се успокојити.

По Своме премудром Промислу Бог нас лишава утехе ради наше користи.

Жалосни сте због немања духовних утеха. То је заиста тешко, али кад прибегнемо смирењу, увидећемо да смо недостојни и да можда Промисао Божији ради користи наше одузима од нас утеху, како не бисмо, наслађујући се утехом и умисливши да смо нешто, сасвим пропали. Тражећи унутарњу утеху ми тражимо себе, уместо да тражимо Бога.

Утехе се понекад шaљу како би нас окрепиле у искушењима

Утеха коју сте добили не може заувек да траје: она се шаље привремено, да би вам дала снагу у искушењима; они који су достигли смирење више се наслађују овим утехама, али, уосталом, благодат Божија и њих посећује искушењима, већ према њиховом стању, како се не би гордили ради добијених утеха. Колико је пак више нама немоћнима потребан огањ искушења који спаљује трње наших страсти.

Утеху тражите у вери у Господа

Великопосна служба ти пружа утеху. То те Господ теши због болести и многих патњи твојих. Буди му благодарна, и тада, ако би успела да заувек сачуваш осећање сопствене ништавности и смирења, ова утеха те никада не би напустила. Но пошто смо по природи склони високом мишљењу о себи, утеха нам се одузима; и савршенима се то догађало ради њиховог смирења.

СВЕТИ ЈУСТИН (НОВИ) ЋЕЛИЈСКИ ЕВАНЂЕЛСКА БЛАЖЕНСТВА


"БЛАЖЕНИ МИЛОСТИВИ, ЈЕР ЋЕ БИТИ ПОМИЛОВАНИ"

Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. - Ево блаженства у коме све најпре зависи од човека а затим од Бога; у коме човек задужује Бога; у коме се човек изједначује са Богом по расположењу. Откуда то? - Отуда што ниједна врлина није тако потребна човеку као божанска милостивост. У васцелом животу, у свима тренуцима постојања, зар је човеку ишта потребније од милости Божје? Та сав живот човеков, у свој својој телесној и духовној разноврсности и сложености, зависи од видљиве и невидљиве милости Божје. Да би видело, оку човековом је потребно сунце. А зар сунце не сија по милости Божјој? Да би чуло, уву човековом је потребан ваздух. А зар ваздух није дар милости Божје? Ко би од људи створио ваздух да га нема? Што важи за око и уво човеково, важи за цело тело његово и за све функције тела. А за душу? - Важи то исто начело, само далеко више и далеко јаче. Како мисао мисли и осећање осећа? Само по дару Божјем и по милости Божјој, јер је боголикој души човековој Бог подарио способност да мисли и да осећа. Да није тако, који би то човек био у стању да створи душу која мисли и осећа, кад ниједан човек није у стању да створи један листић љубичице или један каменчић. Па савест људска? Зар то није дар човеку изузетне милости Божје? Једном речју: сав човек стоји и постоји по милости Божјој. То осећа сваки човек који се иоле озбиљно загледа у загонетну тајну људског живота на земљи. Зато се петим блаженством и захтева од човека да своје односе према људима одређује по закону божанске милостивости. Човек и постоји и живи по милости Божјој и од милости Божје. Природно је онда да и он буде божански милостив према људима. У томе је изузетно блаженство, јер божанска милостивост духовно сједињује човека са Богом, извором те милостивости и тог блаженства.
Када душа човекова крене путем Христових блаженстава, она на сваком кораку и у сваком тренутку осећа како се непрестано излива на њу неизмерна милост Божја. Доживи ли прву божанску врлину, и у њој прво божанско блаженство, човек свим бићем осети и сазна шта значи милост Божја, шта значи кад Бог милује душу човекову. Зар није бескрајна милост Божја, за смерност, за сиромаштво духом добити царство небеско? Зар није бескрајна милост Божја, плакати над собом и над светом око себе и - због тога се испунити Духом Светим, Утешитељем? Зар није бескрајна милост Божја, за кротост - наследити целу земљу? Зар није бескрајна милост Божја, богочежњивом глађу и жеђу за правдом, уселити у себе - сву правду Божју, Христа Бога?
Шта је врхунац милости Божје? Оваплоћење Бога, и све што је оваплоћени Бог, Господ Христос учинио и непрекидно чини за род људски. Све то сачињава једну јединствену, непоновљиву, бескрајну и ваистину божанску милост према људима и нашем земаљском свету. Претпоставимо: човек се оваплоти у јагње, или у тигра, или у хијену, или у змију, са циљем да животињски свет спасе од смрти и зла. Шта би то оваплоћење значило у поређењу са оваплоћењем Бога у човека? Нешто бескрајно мало, а по последицама нимало. Јер немоћни човек, сам роб зла и смрти, не би био у стању да животињски свет спасе од њих. Усто, човек је крив за све смрти и сва зла у животињском свету. А Господ Христос? Безгрешан, узима на себе све грехе света и све муке од греха, - зар то није изузетна и савршена милост Божја? Бесмртни, подноси смрт ради смртних људи, - зар то није јединствена и невиђена милост Божија? Па још, подивљалим и залуделим од греха људима, оваплоћени Бог дарује: вечну Истину, Вечну Правду, вечну Мудрост, вечни Живот, и сва божанска безбројна савршенства и бескрајна блаженства. Зар то није милост, којој нема равне у свима световима?
Када човек озбиљно и свестрано испита себе, и постави тачну дијагнозу о себи, њему ништа није тако потребно, и толико потребно, као милост Божја. Јер је несумњива дијагноза сваког човека ово: грех, грех, грех, и у греснма - болест, болест, болест, и у болестима - смрт, смрт, смрт. Зато сваким осећањем, сваком мишљу, сваким покретом душе, духовно разбуђен човек вапије Богу: милост, милост, милост! Ко није у таквом односу према Богу, није милостив према људима. А такав човек је духовни паралитик, пати од духовне узетости. Осећање грешности развија се покајањем; покајање и вапије за милошћу Божјом, за опроштајем грехова. Само покајници добијају нзузетну милост од Бога, која из њих зрачи на људе око њих. Јер милост Божја, када уђе у срце човечије, претвара се помоћу осталих божанских врлина у милосрђе. И милосрдан човек је увек милостив према људима, као што је Бог милостив према њему. Једно осећање је непроменљиво у души милосрдног човека, осећање да му је увек потребна милост Божја, стога је и сам увек милостив према људима. Што праведнији човек, све више осећа своју грешност; најсветији људи у току целог живота најјаче и осећају своју грешност. Ево само једног примера. Лице светог Сисоја заблиста пред смрт силном светлошћу. То к њему дођоше свети Пророци и свети Апостоли. А кад још више заблиста, он рече ученицима својим: "Ево Анђели дођоше да узму душу моју". Најзад лице његово засија као сунце, и све спопаде страх, а свети подвижник рече: "Ево Господ долази, погледајте сви!" Затим настаде тајац, свети старац је разговарао нешто са Господом. Када га ученици упиташе, о чему разговара, он им одговори: молих Господа да ми још мало продужи дане живота, да бих се покајао.[1] - Врло развијено осећање личне грешности је стални пратилац хришћанинов на целом путу његовог духовног усавршавања. Ма којим осећањем, или мишљу, ушао у своју душу, човек на свима путевима своје душе сусреће грехе, мане, пороке. И ако је свестан опасности која му од њих прети, он стално вапије за милошћу Божјом. То је она "велија милост" коју само оваплоћени Бог дарује роду људском, свемилостиво извршивши домострој спасења света од греха, смрти и ђавола. За том "великом милошћу" вапије душа православног хришћанина кроз многобројне црквене стихире и молитве.
Пето блаженство је, могло би се рећи, природно човеково блаженство, јер је условљено човековом милостивошћу. То значи: милостивост је нешто природно за човека, нешто што сачињава саставни део бића човекова. Другим речима: човек је у основи саздан као милосрдно биће. На то и указује боголикост човекове природе. Бог је по целом бићу човековом разлио божанску милостивост, и учинио је подлогом свега људског. Но то је само једна половина истине о човеку, а друга је ово: Бог је божанску милостивост учинио подлогом и свега божанског у човеку, свега чиме човек расте ка Богу, постаје сличан Богу. Да није тако, да божанска милостивост није ушла у основе људског бића, зар би Господ Христос захтевао од људи да буду милостиви као што је милостив Отац њихов небески - Бог? (Лк. 6, 36). Својом милостивошћу човек највише подсећа на Бога, највише личи на Бога. А када је развије до највеће мере, он постаје "бог по благодати", како веле Свети Оци. Божанском милостивошћу човек постаје читаво мало божанство. Такав човек је - ходеће еванђеље Божје, ходећа проповед о Богу.
Изгуби ли човек божанску милостивост, да ли је уопште остао човеком? Кад то изгуби, изгубио је оног унутрашњег, оног боголиког, оног вечног човека у себи. И остала само љуштура, и то - црвљива и смрдљива љуштура. Шта је човек? - Оваплоћено милосрђе Божје. Шта је нечовек? - Оваплоћена грубост и немилосрдност. Човек постепено дегенерише у нечовека, ако не упражњава милостивост. Такав је сваки себичњак, сваки саможивац. Душа му је сва изаткана од грубости, саможивости и осталих грехова. А царство саможивости и њених одвратних сарадника - грехова, зар то није пакао, који почиње у овом свету, да се никад не заврши у оном свету? А живот у том паклу и јесте проклетство, вечно проклетство за људско биће. Стога би се с правом могло рећи: Проклети немилостиви, јер неће бити помиловани!
Зато што је од Бога, што вуче Богу и што сједињује са Богом, милосрђе је блаженство за људску природу. И још: оно сједињује човека са оним што је божанско у свима људима; тако и њих буди и подстиче на све што је божанско, а и себе подржава помоћу њих у свему што је божанско. На тај начин он полако васпоставља у људима рајско расположење, рај са свима блаженствима његовим. Рај и јесте нешто што почиње овде на земљи кроз - божанске врлине. На првом месту: кроз божанско милосрђе. Свака божанска врлина и ствара читав мали рај у души човековој, и у њему блаженство. А све скупа сачињавају вечни божански рај, и у њему вечно блаженство, које никад не престаје ни у овом ни у оном свету. Зато су уста Благословенога и изрекла: Блажени милостиви, јер tie бшпи помиловани.
Господ Христос, сав је од милости и самилости. Свим својим бићем Он зове томе, орасположује за то, и оспособљује. Као да вели: смилуј се на себе и на сабраћу око себе, јер и тебе и њих дави грех, сатире смрт. Духовно слепи то не виде; они који су тек прогледали, виде то помало; највидовитији пак - а то су светитељи - само то и виде. Зато су бескрајно милостиви и самилостиви. Све што је људско, њих подстиче на крик и вапај: Господе, помилуј! Зато је овај крик и најчешћи у светим православним богослужењима. Гледа ли у себе озбиљно и видовито, човек се сав претвара у молитвени уздах, коме нема краја, уздах кроз који стално бруји: Господе помилуј!
Немаш милости и самилости за човека? - Помисли, ради чега је саздан, а у шта је пао, и нашта спао: на смрт, на трулеж, на гроб, на црве, на смрад, на пакао! Па колико је рана на његовој души! Та сваки је - смртно рањен, сваки човек. Коме то греси нису задали смртну рану, и то не једну него стотину, и ми пре смрти много пута умиремо! Погледај на душу у човеку! На шта личи? На царицу небеску у - дроњцима; на бесмртну лепотицу, премазану црним блатом; на блудницу, која је била створена за вечну девственицу. А срце у човеку? - Видовито око Божје; а гле, оно обневидело, па не види ни себе ни тебе, а камоли небо, Бога, Анђеле! А савест у човеку? - Та то је неки пали анђео, који се заплео и збунио у црној мрежи мрачне философије зла, н залутао и изгубио у језивом лавиринту лукаве дијалектике греха. А трава, а биље, а цвеће, а животиње, а птице? Та све сам рањеник до рањеника, болесник до болесника, смртник до смртника! Зар све то не слива сва твоја осећања и све твоје мисли у бескрајну божанску милост и бескрајну божанску самилост према човеку и свима осталим тварима?
Милосрђе се грана у разне врсте милости и самилости, као што се душа грана у разне врсте мисли и осећања. Милосрђе је: хранити гладне, појити жедне, одевати наге, посећивати болесне, обилазити сужње, збрињавати путнике. Али, ја сам сиромах, рећи ћe неко, ја сам убог, немам ни пара, ни имања! Да, али - имаш душу, и у њој сва богатства божанског милосрђа. Моли се Богу за гладне, за жедне, за наге, за болесне, за сужње, за путнике, јер је и то милосрђе. Пости за друге, - и то је милосрђе. Плачи за непокајане, - и то је милосрђе. Пострадај за спасење ближњих, - и то је милосрђе. Ие одговарај на увреду увредом; не враћај зло злом; савлађуј зло добром; благосиљај оне који те куну; моли се Богу за оне који те гоне; чини добро онима који те мрзе; не саблажњавај друге, - све је то милосрђе до милосрђа. А да би све то чинио, човеку је потребно само да има душу и тело, и ништа друго, никаква богатства овога света. То је оно што Свемилостиви наређује у своме Еванђељу: "Дајите милостињу од онога што је унутра - τα ενοντα (Лк. 11, 41). Шта то значи? Ово: дајте људима своју боголику душу, и сва божанска богатства њена: божански самилосне мисли, божански самилосна осећања и расположења. Копај по својој души, и под муљем грехова и тињом страсти, пронаћи ћеш та божанска богатства, те невидљиве унутрашње драгоцености, са којима је Бог створио човека, и учинио га изузетним бићем у свима световима. На то самилосни Спаситељ и мисли када објављује благовест: "Гле, царство Божје је унутра у вама - εντος υμων (Лк. 17, 21). У то царство спада и божанско милосрђе душе људске. Нема сумње, у боголикој души човековој таји се дубоки кладенац божанског милосрђа, који се грана у многе понорнице. Извори тих понорница воде прво на небо, Богу. Сиђе ли човек на дно свога бића, и пронађе кладенац божанског милосрђа у себи, одмах осети да је једно са свима људима свих времена, и његовим целим бићем заструји, и увек струји, милост и самилост за све људе, ту тужну и несрећну браћу и сабраћу нашу, тужну и несрећну од греха и смрти.
У овом свету сваки је човек без изузетка божански богаташ, јер сваки има царство Божје унутра у боголикој души. Има клнце и божанске Истине, и божанске Правде, и божанске Љубави, и божанске Доброте, и божанске Мудрости, и божанског Милосрђа, и божанске Светости, и божанске Бесмртности, и божанског Живота. И све то може развити до савршенства у поднебљу својих личних еванђелских подвига и доживљаја. Тако може развити и своје милосрђе, и постати милостив и самилостив према свима бићима и тварима. Ако иша људско одлази на небо пред само лице Божије, онда је то - човекова милост и самилост за људе (ср. Д. А. 10, 4).
Сав свој однос према роду људском, свемилостиви Господ је засновао на милости: "По својој милости спасе нас бањом препорођаја и обновљењем Духа Светога" (Тит. 3, 5; ср. Лк. 1, 78; 1 Петр. 1, 3). Другим речима: и оваплоћење Бога Логоса, и целокупни богочовечански домострој спасења рода људског дело је доброте и човекољубља Божјег, јер спасти људе од греха и смрти из милости а не по заслузи, и јесте једино истинско човекољубље (ср. Тит. 3, 4). Зато што је тако, свемилостиви Спаситељ с правом тражи од људи да милост буде врховни закон у њиховим међусобним односима. То се мора претпоставити свему, јер сачињава суштину Богочовековог Еванђеља спасења: "Милости хоћу, а не жртве" (Мт. 9, 13; Ос. 6, 6; ср. Мт. 12, 18): милости хоћу према грешницима, јер су грешници - духовни болесиици, које треба мудро и нежно лечити од греха и смрти. Тиме човекољубиви Спаситељ захтева милост према свима људима, јер - ко од људи није грешан, није смртан? У име тога Господ одбија и неће жртве. Јер Њему је најмилија жртва - човекова милост према људима.
Од милосрђа човековог зависи не само живот његов у овом свету већ и сам вечни живот његов и у овом и у оном свету. То нам благовести Спаситељева прича о милостивом Самарјанину, јер одговара на човеково питање: "Шта ћу чинити да добијем живот вечни?" (Лк. 10, 2537). Шта? - Буди милостив. Ето одговора на питање о вечном животу. Милостивост је божанска сила која савлађује у човеку све што је грешно и смртно; и обесмрћује човека испуњујући га вечним животом. Милостив човек у ствари живи још у овом свету оним што је бесмртно, божанско, вечно. А то је - божанско милосрђе. Човек божанског милосрђа све људе гледа Божјим оком и мери Божјом мером. Њему је сваки човек ближњи, јер му осећање милосрђа свакога човека учини блиским, и он свачије грехе покрива својом љубављу, молитвом и смерношћу. То није ни чудо, јер када се човек милосрђем приближи Богу, онда му сваки човек постане близак: у Богу нико није далеко. Гледани из Бога, сви су људи наши ближњи, јер су сви боголики, иако више или мање унакажени. Осећање милосрђа је по себи божанско, те стога бескрајно и свеобухватно. Као таквоме, све му је блиско и ближње, јер најпре смањује растојање између човека и Бога, а затим, - између човека и осталих људи. Човек божанског милосрђа живо осећа како је људима, свима људима, потребна милост за сваки дах њиховог живота на земљи, а камоли њиховог живота на небу. Живи ли божанским милосрђем, човек је прави бесмртник још у овом свету, и њему никаква смрт не може наудити ни у овом ни у оном свету. Он сваку смрт савлађује силом божанског милосрђа, и смело је победнички пита: Смрти, где ти је победа?
Милосрђу Христовог човека нема краја, нема граница. Он никад не сме рећи себи: довољно сам милостив! Рекне ли, ето смрти његовој души. Престане ли пак бити милосрдан, већ је умро, пре смрти умро. Јер се одвојио од Бога, који је једини извор бесмртности и вечнога живота. Милосрђе чини човека божански узвишеним и божански бесмртним. Ништа тако не уподобљава човека Богу као милосрђе; оно га чак чини "богом по благодати". Да, по благодати, пошто је само Тројични Бог - Бог по природи. Божанско милосрђе разлива по целом бићу човековом неку божанску силу, која обожује духовне моћи, а он се сав осећа бесмртним, бескрајним, вечним. Та божанска свестваралачка сила води човека из једне милости у другу, из мање у већу, приводећи га постепено Богу који је оличење савршене милостивости, и стога вечни идеал сваке људске милости и самилости. О свему томе речито говори Спаситељева врховна благовест о милосрђу: Будите милостиви као што је милостив Отац ваш - Бог (Лк. 6, 36). Ниједну врлину Спаситељ није подигао на већу висину. Штавише, Он је објавио да ће на Страшном суду милосрђе бити Његово мерило, којим ће Он мерити све људе и свакоме одредити његову вечну судбу (ср. Мт. 25, 3146; ср. Јк. 2, 13).
Милосрђе према другима у исто време је и милосрђе према себи самом. Али то није ни попуштање себи, ни мажење себе, ни штеђење себе од еванђелских подвига. Нити је то себичност илисаможивост у ма ком облику. Милосрђе према себи допуштено је само када је еванђелско. А шта је то еванђелско милосрђе према себи? То је: старање о спасењу своје душе од греха, смрти и ђавола. Старајући се о томе, човек се показује милостив према ономе што је божанско, боголико, бесмртно и вечно у њему. Сваки грех је читава рана на души, а свака страст - читава болест душе. Ослобађајући себе од грехова и страсти, човек се показује милостив према себи, јер исцељује боголику лепотицу своју - душу своју - од свега што прља, помрачује, унакажује, усмрћује, убија. Похота је убица душе, тако и гордост, и гнев, и мржња, и пакост, и завист, и среброљубље, и сви остали греси. Потиснеш ли их из себе и отераш помоћу еванђелских врлина, отиснуо си из душе своје и отерао многе убице и многе смрти. И тако показао према себи ону милост која је једино допуштена и прописана човеку спасоносним Еванђељем Христовим. Милосрђем према другима човек чини еванђелска добра другима. Али, истовремено и себе спасава од страшне духовне звери: неосетљивости и несаосетљивости, јер сједињује душу своју са свеосетљивим и свесаосетљивим Спаситељем који и даје спасење ономе који се труди и подвизава у спасоносним еванђелским врлинама.
Света мисао Светог Григорија Ниског о петом блаженству врло је дубока и богомудра. У овом блаженству, вели свети мислилац, Спаситељ на неки начин чини Богом онога који слуша и разуме ову реч. Јер каже: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Познато је из многих места Светога Писма да свети људи називају бога милостивим. Стога, ако Богу доликује назив милостив, не позива ли онда Логос и тебе да постанеш Бог, пошто си украшен својством Божанства? Јер ако се у богонадахнутом Писму Бог назива милостивим, а Божанство је истински блажено, онда из тога логички следи да се човек, када постане милостив, удостојава Божјег блаженства, пошто је достигао оно чиме се назива Божанство. "Милостив је Господ и праведан, и Бог наш милује" (Пс. 114, 4). И зар није блаженство за човека називати се и постати оно чиме се Бог назива за дела своја?[2]
Шта је то милост, и у чему је њена делатност? Зашто је блажен онај који прима натраг оно што даје? Јер је речено: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. Најближи смисао ове изреке позива човека на узајамну љубав и самилост. Милост је добровољна туга, изазвана туђом невољом. Или јасније: милост је љубављу испуњено расположење према онима који с муком подносе извесну тешкоћу. Јер као што суровост и зверскост потичу из мржње, тако и милост потиче на неки начин из љубави, и њу саму има као свој извор. нарочито пак својство милости је ово: појачавање испуњеног љубављу расположења које је сједињено с осећањем туге. Да учествују у нечем добром, старају се подједнако сви, и непријатељи и пријатељи; али желети учествовати у нечем тужном, својствено је само онима који су испуњени љубављу. А од свих веза у овом животу као најјача сматра се љубав; и милост је појачање љубави.[3]
Нека нико не мисли да се сва врлина састоји само у материјалној помоћи, јер би у том случају њу могао имати само онај који има неку могућност за доброчинство. Али, правичније је у овој ствари гледати на намеру. Ко је само пожелео добро, али је наишао на сметњу да га оствари, пошто није имао могућности, тај по расположењу душе ништа није мањи од онога који је своју жељу доказао делима. А велика је корист по живот, када се тако схвати ово блаженство. Претпоставимо да код свих настане такав однос душе према пониженима, онда већ не би остала подела на веће и мање, више и ниже; сиромаштво не би мучило човека, ропство га не би унизило, срамоћење га не би ожалостило, јер би свима све било заједничко; једнакост у правима и слобода говора зацарила би се у људском животу, када би се богаташ добровољно изједначио са сиромахом. Када би то било, онда не би постојао разлог за непријатељство; завист би ишчезла, мржња би умрла; одстрањени би били злопамћење, лаж, превара, рат, тај пород похлепне грамзивости. Пошто се уклони то несамилосно расположење, са њим би, као са рђавим кореном, били ишчупани и изданци порока; а по искорењењу рђавих дела, наместо њих иступио би читав низ свега доброга: мир, правда и остало што се замишља као најбоље. Отуда, шта је блаженије него проводити живот, поверавајући сигурност свога живота, не катанцима и бравама, него налазећи ту сигурност један у другоме? Као што човек сурове и зверске нарави постаје непријатан онима који су искусили његову свирепост, тако, супротно томе, сви постају лепо расположени према милостивом човеку, јер милост код оних који су је добили природно рађа љубав. Отуда је милост - мајка лепог расположења, залог љубави, савез сваког пријатељског расположења.[4]
Блажени милостиви, јер ће бити помиловани. У овој речи садржи се и ово узвишено учење: Створивши човека по лику свом, Творац је ставио у његову природу клице свих добара, те добро не улази у нас из спољашњег света, него зависи од наше воље које ћемо добро узети из наше природе као из неке ризнице. Стога Господ и каже: "Царство Божје је унутра у вама" (Лк. 17, 21); и "Сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се" (Мт. 7, 8). Тако, добити жељено, и наћи тражено, и обрести се усред жељених добара - у нашој је вољи, и зависи од наше слободне воље.[5]
Поводом петог блаженства Блажени Теофилакт каже: Милосрђе се може указивати не само имовином, него и речју; а ако се ништа нема, онда и сузама. Милостиви добијају милост и овде од људи, јер ко је јуче показао милост, а данас се лишио свега, наићи ће на милосрђе код свих; али ће му нарочито помоћи Бог после смрти.[6] У самој ствари, милостиви су милостиви као људи, а сами ће бити помиловани од Бога свих бића и твари. Милост људска и Божја нису једнаке међу собом, већ се разликују једна од друге као зло од добра.[7]

МОЛЕБНИ КАНОН ПРЕСВЕТОЈ БОГОРОДИЦИ - састав монаха Теостирикта


Пошто свештеник благослови, почињемо
Псалам 142 .
Господе, услиши молитву моју, прими мољење моје по истини Својој, услиши ме по правди Својој; и не иди на суд са слугом Твојим, јер се нико жив неће оправдати пред Тобом. Непријатељ гони душу моју, гази у прах живот мој, посађује ме у мрак, као давно помрле. Трне у мени дух мој, помете се у мени срце моје. Помињем дане старе, пребрајам све послове Твоје, размишљам о делима руку Твојих. Пружам к Теби руке своје; душа је моја као сува земља пред Тобом. Брзо ме услиши, Господе, нестаје духа мога; немој одвратити лица Свога од мене, јер ћу бити као они који одлазе у гроб. Рано ми јави милост Своју, јер се у Тебе уздам. Покажи ми, Господе, пут којим да идем, јер к Теби подижем душу своју. Избави ме од непријатеља мојих, Господе, к Теби прибегох. Научи ме творити вољу Твоју, јер си Ти Бог мој; Дух Твој благи нека ме води по стази правој. Имена ради Свога, Господе, оживи ме правдом Твојом, изведи из муке душу моју. И по милости Својој истреби непријатеље моје, и погуби све који муче душу моју, јер сам слуга Твој.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.




Алилуја, алилуја, алилуја, слава Теби, Боже. (трипут)




Бог је Господ и јави се нама, благословен који долази у име Господње.




Онда тропар Богородици:




Усрдно притекнимо сада к Богородици ми грешни и смирени, и припаднимо покајнички вапијући из дубине душе: Владичице, помози, сажаливши се на нас; похитај, пропадамо од мноштва сагрешења, не отпусти Твоје слуге празне, јер Тебе имамо као једину наду.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу и сада и увек и у векове векова. Амин.




Ми недостојни нећемо никада ућутати, Богородице, казујући чудеса Твоја; јер када Ти не би предстојала молећи, ко би нас избавио од толиких беда? К о би нас сачувао до сада слободне? Нећемо одступити од Тебе, Владичице, јер Ти слуге Твоје увек спасаваш од свих опасности.




Псалам 50 .




Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој, и по обиљу милосрђа Свога очисти безакоње моје. Опери ме добро од безакоња мога, и од греха мога очисти ме. Јер безакоње своје ја знам, и грех је мој стално преда мном. Теби јединоме сагреших, и зло пред Тобом учиних, а Ти си праведан у речима Својим и чист у суду Своме. Гле, у безкоњима се зачех, и у гресима роди ме мати моја. Гле, истину љубиш, и јављаш ми непознатости и тајности премудрости Своје. Покропи ме исопом, и очистићу се; опери ме, и бићу бељи од снега. Дај ми да чујем радост и весеље, да се прену кости потрвене. Одврати лице Своје од грехова мојих, и сва безакоња моја очисти. Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у мени. Не одбаци ме од лица Твога, и Духа Твога Светога не одузми од мене. Дај ми радост спасења Твога, и духом владалачким учврсти ме. Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити Теби. Избави ме од крви Боже, Боже, спасења мога; обрадоваће се језик мој правди Твојој. Господе, отвори усне моје, и уста ће моја казивати хвалу Твоју. Јер да си хтео жртве, принео бих Ти; за жртве паљенице не мариш. Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и смерно Бог неће одбацити. По доброти Својој, Господе, чини добро Сиону, и нека се подигну зидови Јерусалима. Тада ће Ти бити миле жртве правде, принос и жртве паљенице; тада ће приносити на жртвеник Твој теоце.




После псалма почињемо




Канон Пресвете Богородице




без ирмоса: Глас 8.




Песма 1.




Ирмос: Прешавши воду као копно, и побегавши од египатског зла, Израиљац клицаше: Избавитељу и Богу нашем појмо!




Пресвета Богородице, спаси нас!




Многим напастима опседнут, к Теби прибегавам, иштући спасење; о, Мати Слова и Дјево, спаси ме од тешкоћа и опасности.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Навале страсти смућују ме, да душу моју испуне великом утученошћу; умири, Дјевице, тишином Сина и Бога Твог, Свебеспрекорна!




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Тебе, која си родила Спаса и Бога, молимо Дјево, да ме избавиш од мука; јер прибегавајући сада к Теби, пружам и душу и разум.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Мене, болесног телом и душом, удостоји Твоје божанствене посете и промишљања, једина Богомати, као блага, Родитељка Благога.




Песма 3.




Ирмос: Небеског свода врхотворче Господе, и Цркве градитељу, Ти ме утврди у љубави Твојој, крају жеља, тврђаво верних, Једини Човекољупче.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Богородитељко Дјево, Тебе сматрам за заштиту и окриље живота мог; Ти ме, виновнице добара, открмани ка Твоме пристаништу, тврђаво верних, Једина Свехвална.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Молим, Дјево, утишај душевни немир и буру туге моје, јер си Ти, Богоневесто, родила поглавара тишине - Христа, Једина Пречиста.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Родивши добротвора - Виновника добара, Богоблажена, излиј свима богатство добротворства, јер све можеш, пошто си родила силнога у крепости Христа.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Мени, мученом опаким недузима и тешким патњама, Ти помози, Дјево, јер Те знам као неисцрпну и непотрошиву ризницу исцељења.




Онда: Спаси од беда слуге Твоје, Богородице, јер сви по Богу к Теби прибегавамо као неразрушивој тврђави и заштити.




Свехвална Богородице, погледај самилошћу на љуто злопаћење тела мог, и исцели патњу душе моје.




Затим свештеник, или ђакон:




Помилуј нас, Боже, по великој милости Својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Још се молимо за милост, живот, мир, здравље, спасење, похођење, опроштај грехова и напредак слуге Божјег (или: слушкиње Божје; или: слугу Божјих) (име).




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Још се молимо за сву браћу, и за све хришћане.




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.




Појци: Амин.




Тропар, глас 2:




Топло мољење, и тврђаво неосвојива, изворе милости, свету прибежиште, усрдно Ти вапијемо: Богородице Владичице, похитај и избави нас од невоља, Ти једина брза Заштитнице.




Песма 4.




Ирмос: Господе, чух тајну Твога домостроја спасења, разумех дела Твоја и прославих Твоје Божанство.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Устанак мојих страсти и буру мојих сагрешења утишај, Богоневесто, јер си родила Господа - крманоша.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Мени који Те призивам подај безмерно милосрђе Своје, јер си родила Самилостивца и Спаса свију који Те певају.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Наслађујући се, Пречиста, Твојим даровима, ми Ти узносимо захвалну песму, јер Те знамо као Богоматер.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Као доброљубива, Богородице, једина Приснодјево, помози мени који лежим на одру болести моје и немоћи.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Свеопевана, имајући Тебе, наду и тврђаву, и непомичну стену спасења ми се избављамо од сваке неприлике.




Песма 5.




Ирмос: Просвети нас заповестима Твојим, Господе, и мишицом Твојом узвишеном подај нам мир Твој, Човекољупче.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Испуни весељем срце моје, Чиста, дајући ми непролазну радост, јер си родила виновника весеља.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Избави нас од беда, Богородице чиста, јер си родила вечно избављење и мир који превазилази сваки ум.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Маглу сагрешења мојих, Богоневесто, растерај обасјањем светлости Твоје, јер си родила Светлост божанску и превечну.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Исцели слабости душе моје, Чиста, удостојивши ме посете Своје, и подај ми здравље молитвама Својим.




Песма 6.




Ирмос: Излићу молитву ка Господу, и Њему ћу казати туге моје, јер се душа моја испуни зала и живот се мој приближи аду, и молим се као Јона: Боже, изведи ме из трулежи.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Моју природу, заробљену трулежношћу и смрћу, спасао је од смрти и трулежи Он, предавши Себе на смрт; Дјево, моли Господа и Сина Твог, да ме избави од злотворства ђавола.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Знам Те, Дјево, као заштитницу живота, и као сигурну чуварку, и као избавитељку од метежа напасти, и као одгонитељку нападаја демона, и молим се свагда: од трулежи страсти мојих, избави ме.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Стекосмо Те, Дјевице, као грудобран, и као свесавршено спасење душе, и као ширину у невољама; и обасјањем Твојим увек се радујемо! О, Владичице, и сада нас спаси од страсти и беда!




И сада и увек и у векове векова. Амин. На одру сада болујући лежим, и нема исцељења телу мом; но Ти која си родила Бога и Спаситеља свету и Избавитеља од недуга, Теби се Благој молим: подигни ме из трулежи недуга!




Онда: Спаси од беда слуге Твоје, Богородице, јер сви по Богу к Теби прибегавамо као неразрушивој тврђави и заштити.




Свехвална Богородице, погледај самилошћу на љуто злопаћење тела мог, и исцели патњу душе моје.




Затим свештеник, или ђакон:




Помилуј нас, Боже, по великој милости Својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Још се молимо за милост, живот, мир, здравље, спасење, похођење, опроштај грехова и напредак слуге Божјег (или: слушкиње Божје; или: слугу Божјих) (име).




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Још се молимо за сву браћу, и за све хришћане.




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.




Појци: Амин.




Кондак, глас 6:




Непостидна Заштитнице хришћана, незаменљива ка Творцу Посреднице, не презри гласе мољења нас грешних, него као Блага притекни у помоћ нама који Те са вером призивамо; пожури на молитву и похитај на умољење, Богородице, свагдашња Заштитнице оних који Те поштују.




И одмах прокимен: Помињући име Твоје у сваком нараштају и нараштају.




Стих: Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје.




Свештеник: И да се удостојимо слушања светог Еванђеља, Г оспода Бога молимо.




Премудрост, смерно стојмо, чујмо свето Еванђеље. Мир свима!




Читање Светог Еванђеља од Луке




У дане оне Марија уставши отиде брзо у планинске крајеве у град Јудин; и уђе у дом Захаријин, и поздрави се с Јелисаветом. И кад Јелисавета чу поздрав Маријин, заигра дете у утроби њеној, и Јелисавета се напуни Духа Светога, и повика громко, и рече: Благословена си Ти међу женама, и благословен је Плод утробе Твоје. И откуда мени ово, да дође Мати Господа мога к мени? Јер гле, када глас поздрава твог дође у уши моје, заигра дете радосно у утроби мојој. И благо оној која верова, јер ће се извршити што јој каза Господ. И рече Марија: Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје, јер гле, од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји; што ми учини величину Силни, и свето име Његово. И остаде Марија са њом око три месеца, и врати се кући својој.




Глас 2:




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Молитвама Богородице, Милостиви, очисти мноштво сагрешења наших.




И сада и увек и у векове векова. Амин . Помилуј ме, Боже, по великој милости Својој и по мноштву доброте Своје очисти безакоње моје.




Глас 6:




Не повери ме људској заштити, Пресвета Владичице, него прими мољење слуге Твога: невоља ме опколила, трпети не могу демонско стрељање, заклона немам нити где да се склоним, кукавац увек побеђиван, и утехе немам осим Тебе, Владичице света. Надо и Заштито верних, не презри мољење моје, корисно сатвори.




Свештеник: Спаси, Боже, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, посети свет Свој милошћу и добротом, прослави православне хришћане, и ниспошљи нам милост Своју обилату: молитвама свепречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије; силом чесног и животворног Крста; посредовањем чесних Небесних Сила Бестелесних; молитвама чесног и славног Пророка, Претече и Крститеља Јована; светих славних и свехвалних Апостола; светих Отаца наших, великих јерараха и учитеља весељене: Василија Великог, Григорија Богослова, и Јована Златоуста; светог оца нашег Николаја, архиепископа Мирликиског, Чудотворца; светих српских просветитеља и учитеља: Симеона Мироточивога, и светитеља: Саве, Арсенија, Максима, Василија и Петра; светих славних и добропобедних Мученика; преподобних и богоносних Отаца наших; светих и праведних богородитеља Јоакима и Ане и свих Светих; молимо Те, Многомилостиви Господе, услиши нас грешне који Ти се молимо, и помилуј нас.




Господе, помилуј. (12 пута)




Милошћу и добротом и човекољубљем Јединородног Сина Твог, са Којим си благословен, са Свесветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.




Песма 7.




Ирмос: Некада у Вавилону младићи, који беху дошли из Јудеје, вером тројичном угасише пламен пећни, појући: благословен си Боже отаца наших.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Пожелевши, Спасе, да устројиш спасење наше, Ти си се уселио у утробу Дјеве, и Њу си показао као заступницу света; благословен си, Боже отаца наших.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Мати чиста, умоли Љубитеља милости, кога си родила, да избави од сагрешења и душевних прљавштина оне који са вером кличу: благословен си, Боже отаца наших.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Ону што Те родила Ти си показао као ризницу спасења, и као извор непролазности, и као кулу сигурности, и као врата покајања, онима који кличу: благословен си, Боже отаца наших.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Богородице Дјево, Ти си нам Спаса Христа родила, удостоји исцељења од телесних слабости и душевних недуга оне који с љубављу приступају к заклону Твоме.




Песма 8.




Ирмос: Цара Небеског, кога поју Војске Анђелске, хвалите и преузносите у све векове.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Дјево, не презри оне који ишту помоћ од Тебе, и певају и преузносе Те кроз векове.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Слабост душе моје исцељујеш и телесне болести, Дјево, да Те прослављам, Чиста, вавек.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Ти изливаш обиље исцељења на оне, Дјево, који Те са вером славе, и величају Твога неисказаног Сина.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Навале искушења и налете страсти Ти одбијаш, Дјево; стога Те певамо кроза све векове.




Песма 9.




Ирмос: Спасени Тобом, Дјево чиста, ми Те исповедамо као истинску Богородицу, величајући те са бестелесним Хоровима.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Не окрени се од бујица суза мојих, Дјево, јер си родила Христа који је са сваког лица утро сваку сузу.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Испуни радошћу срце моје, Дјево, јер си примила пуноћу радости уништавајући греховну жалост.




Пресвета Богородице, спаси нас!




Онима који Ти прибегавају, Дјево, буди пристаниште, и покровитељство, и неразрушива тврђава, и прибежиште, и заклон, и весеље.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Засијај лучама светлости Твоје, Дјево, одгонећи мрак незнања из оних који Те православно исповедају Богородицом.




И сада и увек и у векове векова. Амин. На месту невоље болешћу потиштеног исцели, Дјево, преводећи га из нездравља у здравље.




И одмах:




Достојно је ваистину да блаженом зовемо Тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Богородицу, ми Те величамо.




И свештеник кади жртвеник и људе, а ми певамо ове Богородичне:




Преко песама одајмо поштовање Господарици света, која је узвишенија од неба и чистија од сунчане светлости, и која нас јс избавила од проклетства.




Од многих грехова мојих болује тело, болује и душа моја; к Теби прибегавам Благодатној, нади безнадежних, Ти ми помози.




Владичице и Мати избавитеља, прими молбу недостојних слугу Твојих, да би посредовала код Онога кога си родила. О, Владарко света, буди посредница.




Са претечом и свима Светима сада усрдно певамо с радошћу песму Теби свехвалној Богородици: моли Богородице, да будемо помиловани. Све војске Анђела, Претечо Господњи, Дванаесторице Апостола, сви Свети, сатворите са Богородицом молитву, да се спасемо.




Онда:




Свети Боже, свети Крепки, свети Бесмртни, помилуј нас. (трипут )




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.




Пресвета Тројице, помилуј нас; Господе, очисти грехе наше; Владико, опрости безакоња наша; Свети, посети и исцели немоћи наше, имена Твога ради.




Господе, помилуј. (трипут)




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, и сада и увек и у векове векова. Амин.




Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од нечастивога.




Свештеник: Јер је Твоје царство и сила и слава Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.




Глас 6:




Помилуј нас, Господе, помилуј нас, јер ми грешници, немајући никаквог оправдања, приносимо Теби као Владици ову молитву: помилуј нас.




Слава Оцу и Сину и Светоме Духу. Господе, помилуј нас, јер се у Тебе уздамо; не гњеви се јако на нас, нити помињи безакоња наша, но и сада као милостив погледај и избави нас од непријатеља наших: јер си Ти Бог наш, и ми смо народ Твој, сви смо дело руку Твојих, и име Твоје призивамо.




И сада и увек и у векове векова. Амин. Отвори нам двери милосрђа, благословена Богородице, да не пропаднемо ми који се у Тебе надамо, но да се Тобом избавимо од беда: јер си Ти спасење рода хришћанскога.




Свештеник: Помилуј нас, Боже, по великој милости Својој, молимо Ти се, услиши и помилуј.




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Још се молимо за милост, живот, мир, здравље, спасење, похођење, опроштај грехова и напредак слуге Божјег (или: слушкиње Божје; или: слугу Божјих) (име).




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Још се молимо за сву браћу, и за све хришћане.




Појци: Господе, помилуј. (трипут)




Возглас: Јер си милостив и човекољубив Бог, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова.




Појци: Амин.




Молитва Пресветој Богородици




О, Пресвета Госпођо Владарко Богородице! Ти си узвишенија од свих Анђела и Арханђел, и драгоценија од свеколике творевине; Ти си помоћница онима којима је неправда учињена; Ти си нада безнадежнима; Ти си заступница убогих, утеха ожалошћених, хранитељка гладних, одећа нагих, исцељење болних, спасење грешних; Ти си помоћ и заштита свих хришћана! О, свемилостива Госпођо, Дјево Богородице Владатељко, милошћу Својом спаси и помилуј благоверни православни род наш. Спаси, Госпођо, и помилуј слуге Твоје: преосвећене митрополите, архиепископе и епископе, и сав свештенички и монашки чин; и благоверне чланове управе, и војеначалнике, градоначалнике и христољубиву војску, и све православне хришћане; заштити их чесном ризом Својом; и умоли, Госпођо, Христа Бога нашег, који се из Тебе оваплотио без семена, да нас Својом вишњом силом наоружа против невидљивих и видљивих непријатеља наших. О, свемилостива Госпођо, Владарко Богородице, подигни нас из дубине греховне, и избави нас од глади, погибије, земљотреса и потопа, од огња и мача, од најезде туђинаца и међусобног рата, и од нападаја вражијег, и од шкодљивих ветрова, и од смртоносне ране, и од свакога зла. Подај, Госпођо, мир и здравље слугама Твојим, свима православним хришћанима, и просвети им ум и очи срца на спасење; и удостоји нас, грешне слуге Твоје, Царства Сина Твога, Христа Бога нашег. Јер је моћ Његова благословена и свепрослављена, са беспочетним Оцем Његовим, и са пресветим и благим и животворним Духом Његовим, сада и увек и у векове векова. Амин.

СВЕТИ НИКОЛА КАВАСИЛА О ЖИВОТУ У ХРИСТУ


ПРВА БЕСЕДА
О ТОМЕ ДА СЕ ЖИВОТ У ХРИСТУ ОСТВАРУЈЕ КРОЗ СВЕТЕ ТАЈНЕ КРШТЕЊА, МИРОПОМАЗАЊА И ПРИЧЕШЋА


Живот у Христу, дакако, ниче у овоме животу и у њему има свој заметак, али савршенство поприма у ономе будућем, односно када доспемо до онога Дана; па нити је овај живот у стању да га у потпуности изобрази у душама људским, нити то може онај будући - уколико он сам овде не стекне свој зачетак. Јер, телесност помрачује овај живот, те отуда и потиче тама и пропадљивост, која не може наследити непропадљивост. Због тога је апостол Павле, сматрајући да смрт веома доприноси животу уз Христа, говорио: "Имам жељу умрети u са Христом бити, што је много боље".[1] Ако би до будућега живота и доспели они који немају духовних снага ни чувстава која су за то потребна, њима он не би пружио благостање, него би онај блажени и бесмртни свет настањивали као мртви и као бедници.


2. Разлог за ово је у следећем: кад се светлост роди и Сунце пружи своје чисте зраке, тада више није могуће створити око ако га већ нема; кад се миомирис Светога Духа посвуда разлије и све преиспуни, тада не може тај миомирис осетити онај у кога нема чула мириса. Син Божији ће у онај Дан Својим пријатељима омогућити да се причесте божанским Тајнама, а оно што је Он од Свога Оца чуо, то ће и они од Њега моћи да спознају; потребно је, наравно, да доспеју донде као Његови пријатељи и да имају уши за слушање. Наиме, није могуће тамо успоставити пријатељство и отворити своје уши, или приправити свадбено рухо и приготовити све што је ономе Женику потребно, јер радионица свега тога је у овоме животу - а они који све то нису стекли пре свога одласка из овога живота, ништа заједничко неће имати са оним животом. О томе сведоче оних пет девојака[2] и узваник на свадби,[3] јер су дошли на гозбу не постаравши се ни за уље ни за свадбено рухо.


3. Свакако, тог унутарњег и новог човека, "сазданог по Богу"[4] овај свет носи у својој утроби, и тек када човек овде буде створен и задобије своје обличје, он се коначно рађа у ономе савршеноме свету, у коме нема старења. И као што заметак, још док се налази у мрачном и течном животу у мајчиној утроби, природа припрема за живот на светлости и, као по неком правилу, приготовљује га за живот који ће примити, тако исто бива и са светитељима. То је апостол Павле имао на уму кад је Галатима писао: "Дечице моја, коју опет с муком рађам, докле се Христос не уобличи у вама".[5] Још нерођени замеци, међутим, никада неће доспети до познања овога живота, док се блаженим хришћанима још овде откривају многе ствари из будућег живота. Разлог је тај што замецима овај живот није садашњи, већ дословно будући. Јер, до оних простора, у којима они почивају, не доспева никакав зрак светлости, нити ишта друго што сачињава овај живот. Но, с нама није такав случај, него се онај будући живот на неки начин улио и помешао са садашњим - оно Сунце је и за нас човекољубиво изашло, наднебесно миро се разасуло по немирисним земаљским просторима, а анћелски Хлеб је и људима дарован.[6]


4. Због тога је, дакле, светитељима могуће не само да подобно живе и да се припремају за будући живот, него да већ сада, у овоме животу, живе и делају сагласно са оним животом. "Хватај се за живот вечни",[7] пише Павле Тимотеју; на другоме месту каже: "А живим - не више ја, него живи у мени Христос";[8] а божанствени Игнатије вели: "Вода жива је у мени, која у мени говори".[9] Препуно је Свето Писмо таквих места. Пошто је светитељима обећано да ће тај будући Живот довека бити са њима ("И eвo, ја сам са вама у cвe дане до свршетка века"[10], о чему другоме онда уопште треба и размишљати? Јер, Господ није отишао одмах пошто је земљи подарио семе живота, и нама дао нож и ватру, препуштајући људима да саде биље и да се прехрањују, да пале ватру и користе нож, већ је Он Сам уистину присутан, како каже блажени Павле, и "чини у вама и да хоћете и да творите",[11] те је Он Тај Који ватру пали и налаже је, и Он је Тај Који нож држи. Заиста, "хоће ли се секира величати над оним који њом сече",[12] или може ли бити ичега доброга за оне са којима Добри Господ не пребива? Па ипак, Господ није обећао само да ће се наћи уз светитеље, већ и да ће остати уз њих и, што је и од тога веће, да ће у њима Своје станиште начинити.[13] Навешћу, свакако, и она места где апостол Павле каже да се Господ са светима толико човекољубиво сједињује да постаје једног духа са њима: ,А ко се сједини с Господом, један је дух с Њим",[14] и: "да будете једно тело, један Дух, као што сте и позвани".[15]


5. Као што је човекољубље Божије неизрециво и као што Његова љубав надилази сваки човечански разум и подобна је само божанској доброти (јер то је "мup Божији, који превазилази сваки ум"[16], тако се и Његово сједињење са онима које љуби, налази изнад сваког сједињења које се може замислити, и природно је да му нема сличног примера. Због тога су Светоме Писму и били потребни толики примери како би било у стању да покаже то јединство, јер један пример не би био довољан. Стога оно некада помиње станара и стан, некада грозд и чокот, некада, опет, помиње брак, а некада удове и главу - и ниједан од тих примера није истоветан са оним сједињењем; јер, не може се преко тих примера доспети до саме истине.


6. Природна је нужност да из љубави следи сједињење; а шта ли може бити равно божанској љубави? Затим следи оно што, како се сматра, превасходно показује јединство и заједницу - то је брак, или складан однос измећу удова и главе; но, он не може ни издалека да покаже стварност оног сједињења. Јер, брак није у стању тако да сједини двоје људи да они живе једно у другоме као што се то дешава са Христом и Црквом. Отуда је божанствени Апостол, назвавши брак "тајном великом", додао: "А ја говорим о Христу и о Цркви"[17] не указујући тиме на овај човечански брак, већ на онај који се остварује кроз чудо. Удови тела, опет, сједињени су са главом и кроз то сједињење живе, али кад се од ње одвоје, они умиру. Чини се, ипак, да су и хришћани сједињени са Христом више него са својом главом и да више живе кроз Њега него кроз складно јединство са властитом главом. То се јасно може видети на примеру блажених мученика, који су радо подносили оно прво, а за друго нису хтели ни да чују: наиме, са задовољством су давали да им главу и удове одрубе, а да се од Христа раставе - о томе није могло бити ни речи.


7. И тако долазимо до онога што је најчудноватије. Са чиме би, наиме, нешто могло да се сједини присније но са самим собом? Но, и та заједница је слабија од онога јединства. Јер, сваки од блажених духова, једно исто будући у односу према себи самом - више је сједињен са Спаситељем него са собом пошто Њега љуби више него себе. Ове речи потврђује апостол Павле кад се моли да буде одлучен од Христа ради спасења Израиљаца,[18] како би сва слава припала Христу. Па кад је човечанска приврженост толика, онда се божанска не да ни замислити! Ако грешни и лукави људи показују такву благодарност, шта би тек требало рећи о оној божанској доброти? А пошто је божански ерос толико натприродан, свакако да и сједињење ка коме он води оне који се међусобно љубе, превазилази човечански ум, те се оно никаквим примером не може показати.


8. Погледајмо то и на овај начин. Много тога нам је за живот неопходно: ваздух, светлост, храна, одећа, саме природне силе и удови тела; но, не дешава се да је човеку све то увек и за сваку сврху потребно; него он користи сад ово, сад оно - већ према томе какву корист у тренутној потреби свака од тих ствари пружа. Наиме, облачимо одећу, али нам она не може бити храна, па кад нам затреба трпеза, нешто друго морамо потражити. Светлост, опет, не можемо удисати, а ваздух нам не може бити зрак уместо ње; нити располажемо увек дејствима чувстава и удова нашега тела, нити се увек њима служимо, већ понекад бива да око или рука буду неделатни кад нешто треба чути; а опет, када хоћемо нешто да дотакнемо, довољна је рука, но кад нешто треба омирисати, или чути, или видети, она нам више није од користи, па оставивши њу, обазиремо се на друге моћи. А Спаситељ је увек и на сваки начин уз оне који у Њему живе, тако да им пружа оно што им је за сваку потребу довољно - Он постаје њима све, и не допушта да се обазиру на било шта друго нити да ишта друго и откуда траже. Тако да нема ништа што је светима потребно а да им то не пружа Он Сам: јер Он и раћа, и подиже, и храни, Он је и светлост и дисање; Он саздаје у њима око да Га могу угледати, и опет, просвећује их Собом и нуди Се како би Га могли видети. Он је истовремено и хранитељ и храна, Он је Тај Који пружа Хлеб живота, а Он је и то што се пружа; Он је Живот за живе, Мир за оне који траже предаха, Огртач за оне који се желе оденути. Заиста, Он је Тај са Којим можемо корачати, јер Он је и Пут, а поврх тога, Он је свршетак и крај Пута. Ми смо удови, Он је Глава; кад се треба борити, Он се бори заједно са нама; кад треба почаст да примимо, Он је Тај Који је уручује; кад побеђујемо, Он је истински венац славе.


9. Тако нас Он одасвуд обраћа к Себи и не допушта нам да свој ум ка нечему другом управљамо нити да имамо љубави ка неком другом бићу.Ако нам се жеља покрене овамо, Он је спутава и ублажује; ако се покрене тамо, опет Он, а ако сена неку другу страну покрене, Он и тај пут заузима и руководи оне који њиме корачају. "Да изађем на небо, вели, Ти си онде; да сиђем у пакао,онде си. Да се дигнем на крилима од зоре и преселим се на крај мора, и онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја".[19] Некаквом чудесном и човекољубивом присилом Он привлачи човека само к Себи и само са Собом сједињује. А то је, сматрам, она присила којом је Оно купио у Свој Дом и посадио за Трпезу оне које је позвао, говорећи Своме слузи: "Приволи их да уђу, да ми се напуни дом".[20]


10. Нека буде. Из свега што је речено, јасно је, дакле, да је живот у Христу за оне свете који живе и делају у складу са њим, стварност не само у будућем веку, већ и у садашњем. Треба у наставку говорити и о томе на који начин свети могу живети како би, као што каже апостол Павле, "ходили у новом животу",[21] односно шта треба да чине па да се Христос сједини са њима и да им прирасте - а не знам ни како бих то исказао. 



11. Наиме, живот у Христу нам је, с једне стране, дарован од Бога, а са друге, плод је нашег труда; тако он представља и чисто Његово дело, али и дело наше ревности. А заправо, толико је мали наш допринос у томе да је довољно само да прихватамо благодат, да не проћердамо ризницу и да не угасимо светиљку која је већ упаљена, односно да не приносимо ништа што је противно животу и што рађа смрт. Јер, свако човечанско добро и свака врлина води ка једноме: да не подижемо мач против себе самих, нити да избегавамо благостање и да слављеничке венце одбацујемо са својих глава, будући да суштину овога живота Сам Христос, Који је уз нас, на неизрецив начин засађује у наше душе. Јер, Он је уистину присутан и укрепљује саме корене живота, које је Сам Својом вољом даровао. А присутан је не као раније, односно заједничарећи са нама на гозбама, скуповима и заједничким трпезама, већ на начин који је другачији и савршенији, којим смо постали сателесници Његови, и учесници у Његовом животу, и удови Његовога Тела, и све оно што ка томе води. Јер, као што је неизрециво Његово човекољубље, које Га је подстакло да толико заволи оне који су најнедостојнији, те да их толико великих благодати удостоји, и као што сједињење којим се Он сједињује са онима које љуби, надилази сваки опис и сваки назив, тако је чудесан и начин на који Он општи са светима и чини им добро, а то приличи само Ономе Који твори чудеса. Јер, оне који Његову смрт - којом је Он уистину умро ради нашега живота - дословно подражавају одређеним знамењем, Он обнавља и изнова саздаје, и чини их причасницима Његовога живота.


12. Заиста, изображавајући кроз свештене Тајне Његово погребење и објављујући Његову смрт, рађамо се и саздајемо кроз њих, и на натприродан начин сједињујемо се са Спаситељем. Свете Тајне су оно чиме, како каже апостол Павле, у "Њему живимо, и крећемо се, и јесмо".[22] Крштење, наиме, дарује постојање и, уопште, ипостас по Христу, јер примајући мртве и развраћене људе, по први пут их уводи у живот; а помазивање светим миром усавршава новорођенога, полажући на њега енергије које овом животу приличе; док света Евхаристија овај живот и ово здравље одржава и крепи, јер дарује Хлеб живота да би се сачувало оно што је крштењем и миропомазањем стечено и да би новорођени остали у животу. Због тога, примивши своје биће кроз купељ крштења, ми живимо тим Хлебом и ходимо светим миром.


13. На тај начин живимо у Богу, преносећи своје живљење из овог видљивог света у онај невидљиви - не мењајући тиме место, већ владање и начин живота. Јер, нисмо се ми покренули нити успели ка Богу, него се Он покренуо и сишао к нама. Нити смо ми тражили, него смо тражени; јер није овца тражила свога пастира нити драхма свога власника,[23] него се Он нагнуо над земљу и пронашао Свој образ, и дошао до места где је овца лутала, па ју је подигао и од тумарања одвратио. Учинио нас је небескима не премештајући нас одавде, него смо на земљи остали, и подарио нам је небески живот не узносећи нас на небо, већ спуштајући и нагињући небо к нама. Како рече Пророк, Он "сави небеса и сиђе".[24] И тако, кроз те свештене Тајне, као кроз какав прозор, у овај мрачни свет улази Сунце правде и усмрћује овај световни живот, а васкрсава онај натприродни; а Светлост света побеђује свет, на шта указују речи: "Ја сам победио свет",[25] уводећи вечни живот у ово смртно и пролазно тело.


14. Кад сунчев зрак уђе у кућу, светиљка не привлачи више на себе погледе посматрача, већ светлост сунца преовладава и заузима сав простор. На исти начин и светлост будућега живота - кад кроз свештене Тајне ступи у овај живот и настани се у душама верних - побеђује живљење у телу и красоту овога света, и сакрива његов сјај; а то је живот у духу, којим се побеђује свака телесна жеља, по речима апостола Павла: "По духу ходите, и похоту телесну нећете чинити".[26] Тај пут је Господ поставио долазећи нам, и та врата је отворио кад је у овај свет ступио, и није хтео да их затвори кад се Своме Оцу вратио; од Њега послан, кроз та врата се враћа људима штавише, увек је присутан, и са нама јесте и биће довека, држећи се оних Својих обећања.


15. Према томе, како би рекао Патријарх, "овде је доиста кућа Божија, а ово су врата небеска"[27] кроз које нису само анђели силазили на земљу (јер су присутни уза сваког који савршава свете Тајне), већ и Сам Владика анђела. Стога и Сам Спаситељ, кад је прихватио да буде крштен Јовановим крштењем, као што Писмо каже, отворио је небеса, показујући да су то двери кроз које ћемо угледати небеске просторе. Говорећи да онај ко није крштен не може ући у живот, имао је на уму управо то да бања крштења представља некакав улаз и двери. "Отворите ми врата правде",[28] вели Давид, желећи да му се, како ја сматрам, ове двери отворе. Јер, то је оно што су многи пророци и цареви жудели да виде: како Саздатељ тих двери силази на земљу. Због тога, каже он, ако би му било могуће доспети до двери и проћи кроз њих, исповедио би благодарност Богу, Који је тај зид разорио. "Ући ћу на њих, славићу Господа", вели, знајући да ће кроз те двери моћи да доспе до савршеног познања Божије доброте и љубави према људскоме роду.


16. Шта би, дакле, могао бити већи знак доброте и човекољубља Божијег од тога да се душа, купајући се водом крштења, ослобађа од сваке нечистоте, и да, помазујући се светим миром, царује у Царству небескоме, и да је Он храни, пружајући јој Своје Тело и Своју Крв? Шта се може упоредити са тим да људи постају богови и синови Божији, да наша природа божанском чашћу бива узвишена, а земљани човек уздигнут до толике славе да већ постаје равночастан и равнобожан са божанском природом? И шта би нам чудесније и веће могао оставити? Јер, то је, чини ми се, врлина Божија која је покрила небеса која је надишла сваку творевину и покрила свако дело Божије, побеђујући својим величанством и својом добротом. А мећу свим божанским делима, којих је толико много, која су толико добра и велика, нема ниједнога које не заостаје за мудрошћу и уметношћу Творца; могао би Он, дакако, створити дела која су лепша и већа од ових што постоје и што би неко могао замислити. Ако би постојало некакво дело Божије толико лепо, толико добро да се може поредити са оном мудрошћу, силом и уметношћу, једном речју да је једнако са Његовом бесконачношћу, те да као какав знак представља све величанство божанске доброте, мислим да би и оно било побеђено. Јер, свагдашње дело Божије је у томе да предаје добра, и све ће ради тога учинити; а то је циљ свега што је већ настало и свега што тек има да настане у будућем времену.[29] Чинећи то, предао је Бог највеће добро, а веће од тога није имао да подари; то је, свакако, највеће и најлепше дело доброте и последња мећа Његове доброте.


17. Такво је дело домостроја Божијег, који је ради људи извршен. Наиме, Бог овде није само предао човечанској природи некакво добро, задржавајући при том већи део за себе, него је у њу положио сву пуноћу Божанства, односно читаво Своје природно богатство. Због тога је апостол Павле и рекао да се у Јеванђељу показује правда Божија: "Јер се у њему открива правда Божија."[30] Наиме, ако има врлине и правде Божије, то је, свакако, изобилно предавање добара свима и човеково заједничарење у Његовом блаженству. Због тога су најсветије Тајне са правом назване дверима правде, јер их је крајња Божија доброта и љубав према људском роду, односно божанска добродетељ и праведност, начинила нашим улазом у небо.


18. Господ је и са једним другим циљем поставио овај знамен и даровао нам те двери и показао тај пут - ради суда и праведности. Јер, није погубио заточенике, већ је дао откуп; и свезао је силнога ђавола, који беше осуђен не због тога што Господ има већу силу, већ праведним судом. И тако је царовао над домом Јаковљевим, уништивши тиранију у душама људским не зато што је био у стању да је уништи, већ зато што то беше праведно. То је имао на уму псалмопојац кад је рекао: "Благост је и правда подножје престолу Твојему".[31] Није праведност Божија само раскрилила те двери, већ је кроз њих и она сама доспела до нашега рода. Јер, у прва времена, пре но што Бог беше дошао људима, није се могло наћи праведности на земљи. Да је праведности уопште било, она Богу свакако не би промакла; него се Он Сам нагнуо са неба и потражио је - али је ипак није нашао: "Сви су зашли, вели псалмопојац, сви се покварили, нема никога добро да твори, нема ниједнога".[32] Кад се, међутим, истина из земље јавила онима који су пребивали у тами, лажи и сенци, тада се праведност по први пут нагнула са небеса и уистину и потпуно се људима показала. И оправдали смо се, ослободивши се најпре од окова и кривице, јер нас је Онај Који никакву неправду није учинио, оправдао крсном смрћу, на коју беше осуђен због наших дрскости; а потом, кроз ту смрт, постадосмо и пријатељи Божији и праведници. Јер, Спаситељ нас Својом смрћу није само избавио и приближио Оцу, него је и нама дао власт да будемо деца Божија.[33] Примивши на Себе тело, присајединио је Себи и нашу природу, а силом светих Тајни сједињује свакога од нас са Својим Телом, и на тај начин сеје у нашим душама Своју праведност и Свој живот. Тако је људима постало могуће да кроз свете Тајне и познају истинску праведност и да је остварују.


19. Ако је, по речима Светога Писма, било много праведника и пријатеља Божијих и пре но што је дошао Онај Који нас је оправдао и спријатељио са Собом, треба промислити првенствено о њиховом времену, а потом о будућем. Они су, наиме, приправили себе и били готови да похитају ка праведности чим се она појави; да се избаве из окова чим се нађе откуп; да виде чим се светлост назре; да се уздигну изнад слова Мојсијевог закона чим се истина покаже. Но, иако се праведници налазе у истим оковима као и грешници и трпе исту тиранију, ипак се они разликују од њих по томе што су тешко подносили оно заточеништво и ропство, и молили су се да буду разрушене тамнице и раскинути они окови, и жудели су за тим да виде како заточеници газе главу тиранинову; грешнима се пак ово стање није чинило страшним и били су задовољни ропством. А у оне блажене дане беху и неки који нису прихватали Сунце Које се над њима појавило и који су покушали да Га угасе, чинећи све што су могли како би Његову светлост одагнали. Због тога су - када се Цар појавио - они први ослобођени тираније пакла, а ови други остали у оковима.


20. Као што се код болесних дешава, они који на сваки начин трагају за излечењем и на лекара гледају са благодарношћу, често бивају бољи и трпељивији од оних који и не знају да су болесни, те упорно одбијају лекове (јер њих, како ми се чини, лекар назива здравима још пре него што их излечи, ако своје умеће не сматра мањим од болести). На исти начин је и Бог у она времена назвао неке људе праведнима и Својим пријатељима јер су они принели све што је до њих и сваку могућу праведност показали, што их је учинило достојнима да буду ослобођени кад се појавио Онај Који је био у стању да их ослободи, али их још не беше ослободио. Па ипак, то је била истинска праведност, и они су, како каже Соломон, били у миру и у руци Божијој[34] кад су тело у земљу полагали - а овако, кад су одлазили из овог живота, очекивао их је ад. Истинску врлину и пријатељство према Богу није наш Владика спустио к нама као да је оно негде далеко постојало, већ га је Он Сам у овај свет унео; и није пронашао пут који већ узводи на небо, него га је Он Сам пропутио. Јер, да га је било, пошли би њиме и неки други од оних људи; а овако "нико се није попео на небо осим Онај који сиђе с неба, Син Човечији, који је на небу".[35] А пошто пре Христове крсне жртве није било могуће наћи отпуштење греха и избављење од казне, шта о оправдању треба да мислимо? Јер, није било природно, чини ми се, да у хору пријатеља Божијих стоје они који се са Њим још не беху спријатељили, нити да победничким венцем буду окићени они који су још увек носили окове. Уосталом, ако је оно старозаветно јагње остварило свако искупљење, какве је потребе било за овим Другим? Јер, ако су праобрази и слике донели благостање које се искало, узалуд је онда истина и стварност Јеванђеља. Каквог би смисла имало уништење непријатељства Христовом смрћу, рушење преградног зида који је мећу нама, рађање мира и доброте, и све друго што је томе слично, да је било пријатеља Божијих и праведника и пре оне крсне жртве? 



21. А објашњење је ово: тада нас је са Богом сједињавао Закон, а сада вера и благодат и све што је са њима у вези. По томе се, дакле, јасно може закључити да је заједница људи са Богом тада представљала служење, а сада синовство и пријатељство - јер Закон је подобан слугама, а пријатељима и синовима приличи благодат и вера и слобода пред Богом. Из свега тога очито је следеће: као што је Спаситељ "Прворођени из мртвих",[36] те без Његовога Васкрсења нико од умрлих не би могао оживети за бесмртни живот, на исти начин је Он Сам довео људе до светости и до праведности. Указао је на то и Павле пишући како је Христос као претеча ступио у Светињу ради нас.[37] Заиста, ушао је у Светињу: приневши Себе Оцу, уводи тамо и оне који су вољни, оне који заједничаре у Његовом погребењу - али не тако што умиру као Он, већ тако што кроз бању крштења изображавају ону смрт, и објављују Га на свештеној Трпези, те бивају помазивани и, на неизрецив начин, хране се Њим истим Који је умро и васкрсао. Па пошто их је кроз те двери увео у Царство, Он их и ка венцима славе води.


22. Ове двери су много поштованије и корисније од рајских двери. Јер, оне рајске се никоме не могу отворити ко не прође најпре кроз ове двери; и оне су двери затворене, док су ове отворене. Оне, опет, могу и да изведу оне који се унутра налазе, док ове само уводе, а никога не изводе; исто тако, оне двери могу и да се затворе - као што су се, уосталом, и затвориле - док су код ових застор и преградни зид разрушени и уништени, и није више могуће подићи преграду, начинити вратнице и раздвојити светове некаквим зидинама. Јер, небеса нису само отворена већ су и поцепана, каже чудесни Марко,[38] показујући тиме да нису остале никакве вратнице или довраци, нити икакав застор. А Онај Који је спријатељио и сјединио и помирио горњи свет са оним што је доле, и Који је разрушио преградни зид,[39] рекао је блажени Павле, не може се Сам Себе одрећи.[40] Јер, било је потпуно природно да се оне рајске двери, које су за Адама биле отворене, затворе кад он више није пребивао тамо где је требало. Но, ове двери је отворио Сам Христос, Који није починио греха, нити може згрешити,[41] јер "правда Његова, вели, траје довека".[42] Због тога је нужно да ове двери остану отворене и да воде ка животу, а да никоме не пружају излазак из живота. Јер, Спаситељ каже: "Ја дођох да живот имају".[43] Заиста, то је живот који је Господ са Собом донео кад је у овај свет дошао: да приступајући Њему кроз свете Тајне, хришћани постају заједничари Његове смрти и причасници Његовога страдања, а без тога се вечна смрт не може избећи. Јер, немогуће је да ступи у живот онај ко се не крсти водом и Духом,[44] нити могу живети у Њему они који нису јели Тело Сина човечијег и пили Крви Његове.[45]


23. Сагледајмо све од почетка. Није било могуће да у Богу живе они који нису умрли за грех, а једино је Бог Тај Који може да усмрти грех. Али, то исто требало је да учине и људи који су због тога што су својом властитом вољом поражени - имали право да изнова покушају да извојују победу, али се нису могли ни приближити томе јер већ беху постали слуге греха. Па како да будемо јачи од греха, кад смо слуге његове? Чак и да смо већи, "нема слуге изнад Господара својега".[46] Дакле, човек, који је био дужан да ту обавезу узме на себе и да извојује победу, робовао је онима које је борбом требало да надвлада, а Бог је био у стању да то учини, али никакве обавезе није имао - због тога ниједан од њих није ту борбу на себе узимао. И тако је грех живео, и није више било могуће да нам се роди истински живот, јер један беше тај који је имао да понесе победнички стег, а други - који је био у стању то да учини. Због тога је требало да се споји ово и оно, те да обе природе припадну једном те истом, односно ономе који је требало да ступи у борбу и ономе који је у стању да однесе победу.


24. Управо се то и збило. Бог је преузео на Себе борбу за људе, јер је био и човек; а човек побеђује грех, пошто је био чист од свакога греха, јер је био Бог. И на тај начин, пошто је грех пао, човечанска природа се ослобађа од сваке срамоте и бива овенчана победничким венцем. Тиме, међутим, још увек није победио, нити се борио, нити се од оних окова избавио сваки појединачни човек, него је то учинио Сам Спаситељ свим оним Тајнама којима је свакоме човеку подарио власт да усмрћује грех и да постане заједничар Његове велике победе. Па иако је након тог победничког знамена требало да буде овенчан и да тријумфује, Он је искусио и ране, и крст, и смрт, и све што уз то иде - "уместо предстојеће Му радости, како каже апостол Павле, претрпе крст, не марећи за срамоту".[47] Није учинио никакву неправду због које би то као казну примио, нити је икакав грех починио, нити је на Њему било икакве кривице због које би ужасни и бесрамни оговарач могао да га оптужи иако су ране и патња и смрт од самог почетка били одређени као казна за грех. И зашто би то допустио Господ, Који је толико човекољубив? Јер, сигурно није природно да доброта налази радост у смрти и пропадљивости. Због тога је Бог после човековог сагрешења одмах дозволио смрт и патњу - не да би тиме казнио онога ко је погрешио, већ пре свега да би болесноме пружио лек.


25. Но, пошто та казна није могла бити примењена на оно што је Христос чинио, и пошто у Спаситеља не беше ни трага од болести коју би исцелио примљени лек, сила оне чаше страдања прелази на нас и усмрћује грех који је у нама, а ране Онога Који је био недужан, постају казна за нас који смо за много шта одговорни. А пошто је казна била велика и чудесна, и већа него што је било потребно да би била сразмерна људским злоделима, њено дејство се није ограничило само на то да ослобађа од кривице за злочинства, већ је и толико мноштво добара донела да земаљски људи, иако су непријатељи Божији, спутани оковима, поробљени, обешчашћени, ипак могу и на само небо да се уздигну и да тамо, заједно са Богом, постају причасници Царства Његовог. Јер, она смрт Христова беше толико драгоцена да је човечији ум ни замислити не може. Па ако је Спаситељ допустио да за оно мало новца буде продат убицама, било је то зато да и на тај начин покаже Своје сиромаштво и Своју беду. И тако је, наиме, с једне стране најпре продат, подносећи судбину робова како би зарадио поругу - јер, понижење које је ради нас трпео, сматрао је Својом зарадом - а са друге стране, продат је за мале паре како би показао да је смрт, до које је Он за овај свет доспео, Његов дар и да никакве плате за то нема. Умро је добровољно, не наневши никоме никакву неправду, ни у свом личном животу нити у јавном деловању; тако је и Својим убицама пружио много више праштања него што су они сами прижељкивали и надали се.


26. А зашто све ово говорим? Бог је умро; Крв Божија проливена је на крсту. Шта драгоценије може бити од ове смрти? Шта ужасније? Колико ли је сагрешила човечија природа те је божанска правда требало да је ослободи? Колико велика мора да је била повреда да би била сразмерна силини тога лека? Грех је, дакако, некаквом казном морао бити уништен, а ми, претрпевши достојну казну, да се избавимо од кривице због својих сагрешења Богу. Јер, Онај Који је једном казнио, не може изнова оптуживати за оно за шта је казну већ наложио. А није било ниједног човека који је био чист и без кривице, и да је за друге пострадао - пошто човек ни за своје искупљење не би био довољан, а камоли за искупљење целога људскога рода чак и кад би безброј пута могао умрети. Јер, шта би недостојно могао претрпети срамотни слуга који је царску икону уништио и толико страшно похулио? Због тога је безгрешни Владика умро, претрпевши свакакву беду: као човек подноси страдања, полажући рачуна за људе, а као Бог и Владика ослобађа људски род од кривице, и онима који су поробљени, дарује слободу, за којом Он никакве потребе није имао.


27. Том силом, дакле, истински живот кроз Спаситељеву смрт силази к нама. Начин да тај живот у своје душе доведемо јесте савршавање светих Тајни, бања светог крштења, миропомазање, уживање Дарова са свете Трпезе. Јер, кад тако чинимо, Христос се настањује и борави у нама; сједињује се и постаје близак са нашим бићем; гуши у нама грех и улива у нас живот и силу, чинећи нас учесницима у Његовој победи (о, какве ли доброте!). Па кад се окупамо водом крштења, Он нас украшава венцем славе, а кад приступимо светој Трпези, проглашава нас победницима.


28. Али, по каквој логици победа и венац славе - као плодови труда и зноја - претходе бањи крштења и светоме миру и Трпези? Јер, чак и кад се не боримо нити се трудимо око њих, ми ипак певамо химне тој борби, дивимо се победи, клањамо се знамењу и показујемо према Победнику силну и неизрециву љубав. А оне повреде и ране и смрт присвајамо и свим могућим средствима их ка себи привлачимо, те једемо од Тела умрлога и васкрслога Господа. Због тога је природно да уживамо у добрима која произлазе из оне смрти и из оних борби.


29. Јер, када би какав тиранин био ухваћен и предат на суд, па дође неко и затражи да се он пусти, узносећи химне његовој тиранији и захтевајући да буде овенчан венцем славе, па каже како ће умрети ако овај падне, и почне осуђивати законе и бунити се против правде, и то не са стидом или скривајући лукавство, већ дрско и захтевно и надмено - како бисмо о њему судили? Зар му не бисмо одредили исту казну као и тиранину? То је свакоме јасно. Наравно да ће потпуно супротно бити са оним ко се диви неком одличнику, па му се радује као победнику и победничке венце му плете, кличе му и све присутно гледалиште подиже на ноге, те се са великим задовољством клања ономе који је тријумфовао; обасипа му главу пољупцима и стиска му десницу, и толико се одушевљава за тог војсковођу који је однео победу, као да је он сам тај чија глава треба да буде украшена победним венцем. Заиста, тај би човек, приликом одлучивања разборитих судија, заједно са победником требало да има удела у примању трофеја, као што би онај од малочас, како ми се чини, могао да подели казну са тиранином. Јер, ако смо за оне који су грешни, сачували казну која им приличи и захтевали одговорност за њихове зле намере и мишљење, још мање је природно да оне који су добри лишимо онога што је победницима припало. А ако се догоди и то да онај који је ону победу постигао нема потребе за почастима, већ најважнијим сматра да свога следбеника види како блиста усред скупа, и то што ће његов пријатељ бити окићен венцем славе сматра трофејем који одговара његовој борби - како онда неће бити праведно и потпуно природно да овај без зноја и опасности стекне победни венац?


30. То, дакле, и нама може да обезбеди ова бања крштења, и Вечера светог Причешћа, и целомудрено обиље светога мира. Јер, кад смо у свештене Тајне посвећени, тада тиранина ђавола коримо и пљујемо и одвраћамо се од њега, а Победника славимо, и дивимо Му се, и клањамо Му се, и љубимо Га свом својом душом, тако да сувишком љубави као хлебом бивамо насићени, као миром помазани и као водом окупани. 



31. Јасно је, свакако, да је Господ ту борбу ради нас преузео, а да бисмо ми победили, прихватио је да Он умре, те није неприродно и неприлично да кроз те Тајне доспевамо до победних венаца. Јер ми, заиста, силну вољу показујемо, па чувши како та вода крштења има снагу смрти и погребења Христовог, ваљано верујемо и вољно јој приступамо и погружавамо се у њу. А Онај (Који не даје мало и Који Своје следбенике не удостојава малих дарова), дочекује нас добрима која потичу од Његове смрти и погребења; не дарује нам никакав венац нити нам предаје славу, већ самога Победника, односно предаје нам Самога Себе овенчанога славом. И тако, израњајући из воде, Самога Спаситеља носимо у својим душама, у својим главама, у својим очима, у самим утробама, у свим својим удовима - Њега, Који је чист од греха и ослобоћен од сваке пропадљивости; онако како је Он васкрсао и појавио се ученицима и узнео се на небеса, како ће опет доћи да затражи благо које нам је даровао.


32. А пошто се тако родимо и будемо запечаћени Христом као некаквим обличјем и образом да не бисмо затим какво страно обличје увели Он у својој власти држи улазе живота. И кроз оне органе кроз које уводимо ваздух и храну, помажући тако животу тела, кроз њих Он Сам ступа у наше душе и заузима обоја врата: кроз једна улази као миро и као миомирис, а кроз друга као Храна. Јер Га и удишемо и бива нам Храна. И пошто тако кроза сва та средства сједини и помеша Себе са нама, Он чини да постанемо Његово Тело, а Он Сам бива за нас оно што је глава за удове тела. Због тога заједно са Њим и учествујемо у свим добрима, јер Он је Глава, а што припада глави, свакако се и на тело преноси. А могао би се неко чудити и томе што заједно са Њим не узимамо учешћа у Његовим ранама и Његовој смрти, него се Он Сам борио са тим, а нас је учинио Својим заједничарима онда кад је победним венцем требало да буде овенчан.


33. То је, дакако, знак неизрецивог човекољубља - али знак који није лишен разумности и свога природног тока. Јер, сјединили смо се са Христом после распећа; а пре но што је умро, ништа заједничко са Њим нисмо имали. Он је, наиме, био Син, и то љубљени, а ми смо били опаки, и слуге и непријатељи Његови у својим помислима; но, кад је Он умро и кад је положен откуп за нас, и кад су ђаволски окови уништени, тада смо задобили слободу и усиновљење, и постали смо удови оне блажене Главе. Од тада, дакле, све што припада Глави, постаје и наше. И сада, ево, безгрешни излазимо из воде крштења, светим миром учествујемо у Његовим благодатним даровима, а преко свете Трпезе живимо истим животом као Он. А у будућем веку бићемо богови пред Богом и наследници истих добара са Њим, цароваћемо у истоме Царству са Њим - наравно, ако не ослепимо сами себе у овоме животу и не раздеремо царски огртач. Јер, ми само једно можемо принети овоме животу у Христу - да се држимо дарова, да чувамо благодат и да не одбацујемо венац који нам је Бог исплео уз много зноја и муке.


34. То је живот у Христу, који је, свакако, у светим Тајнама садржан, али коме, како се чини, и човечански труд може дати свој допринос. Према томе, ко о том животу хоће да говори, мора најпре да размотри сваку од светих Тајни, а затим да сагледа учинак врлине.