28. јул 2011.

ТУМАЧЕЊЕ ЧЕТИРИ ОСНОВНЕ МОЛИТВЕ

Царе Небесни - Духа Светога призвати.
 
Оче наш - молитва Господња. Сам Исус Христос тако је учио апостола.
 
Богородице Дево, радуј се... - песма с неба, донета од Арханђела Гаврила Деви Марији. Ко слави Божију Мајку томе Она у свему помаже.
 
Верујем... - Символ вepe, у коме су изложени сви догмати наше Православне вере, да би смо се утврдили у вери, правило је исповедали и одбијали од себе злу силу.
 
ЦАРЕ НЕБЕСНИ, Утешитељу, Душе Истине, који cu свудa присутан u cвe испуњаваш, Ризнице добара и Даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте, и спаси, Благи, душе наше.
Онога ко пажљиво чита ову молитву нехотично обузима страх и трепет због увиђања своје недостојности да прими Духа Светога у оскрнављену душу своју.

 
"ЦАРЕ НЕБЕСНИ, УТЕШИТЕЉУ, ДУШЕ ИСТИНЕ". Ове речи као да бодре душу, говоре да Бог у Тројици Нераздељиви, Цар Небесни, Цар царствујућих - Бог Дух Свети - гледа на све житеље земље који призивају име Његово свето и готов је да помогне свакој души човечијој и да пружи утеху и укрепљење.
Царе Небесни! Ти видиш како ми је тешко. Душа моја робује страстима и пороцима, немам снаге да се са њима борим. Изнемогао сам под бременом грехова! Ко може да ме спаси и утеши у мом очајном стању, ако не Ти, Утешитељу, Душе Истине?!
"КОЈИ СИ СВУДА ПРИСУТАН И СВЕ ИСПУЊАВАШ". При овим речима у души се утврђује нада, умножава радост вере да је Дух Свети свуда, на сваком месту, са свих страна нас обухвата од споља н у унутрашњи дом наш, душу, улази. У свако време призивај Духа Светога, и Он ће без оклевања добро доћи у помоћ, све ће дати, све испунити.
Царе Небесни! Ти си моја сила, ти си моја крепост! Тобом све оживљава, Ти свуда и све испуњаваш. Испуни радошћу и весељем душу моју, надом на Твоју Божанску помоћ!
"РИЗНИЦЕ ДОБАРА И ДАВАОЧЕ ЖИВОТА". Све добро и ваљано у животу чини се уз помоћ Духа Светога. У душу човека који са вером, надом, љубављу свим срцем и свом душом уздише ка Богу, пребива непрестано у молитви, усељава се Дух Свети јер је Он Ризница добара, и даје свима живот вечни.
Царе Небесни! Ти си - светлост! Ти си Живот! Даваоче добара! Даруј ми све што је неопходно за вечно спасење: тврду веру, наду, љубав, истинско покајање, смирење, послушност, трпљење. Научи ме свему добром, светом. Научи ме да се молим, и Сам у мени моли се!
"ДОЂИ И УСЕЛИ СЕ У НАС, И ОЧИСТИ НАС ОД СВАКЕ НЕЧИСТОТЕ". Душа свесна своје ништавности пред Богом, са дубоком тугом у сузној молитви проси: " Душе Свети, не уклањај се од мене, не удаљуј се од мене, не гнушај се мога нечистог, смрадног срца, него доћи и усели се у мене, и очисти ме од сваке нечистоте, изведи из ропства страсти".
Царе Небесни! Ништа није скривено од Твојих Божанских очију. Ти видиш све најскривеније кутове моје душе и све њене нечистоте. Ти видиш и моју немоћ у борби са грехом. Ти Сам, Душе Свети, свемоћном Својом благодаћу очисти ме од сваке нечистоте тела и духа.
"И СПАСИ, БЛАГИ ДУШЕ НАШЕ". При овим речима зрак наде светлуца у клонулој души и она смелошћу вере, у нади на милосрђе и благост Божију, дозива: "Спаси, благи Душе Свети, не одбаци ме, изгубљену овцу стада Христовог, спаси оца мог духовног са свима његовим духовним чедима, и све православне хришћане. Дај ми, Господе, да свагда љубим свакога ближњега свога, као себе, и да се ни због чега не љутим на њих и да не служим ђаволу.
Дај ми, Душе Благи, да распнем своје самољубље и гордост, жељу за стицањем (лакомост), маловерје н остале страсти. Нека нам име буде - Узајамна Љубав!"
 
+ + + + +
 
ОЧЕ НАШ, који си на небесима, да се свети име твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као и на небу, хлеб наш насушни дај нам данас, и опрости нам дугове наше као што и ми оПраштамо дужницима својим, и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога.
 
"ОЧЕ НАШ КОЈИ СИ НА НЕБЕСИМА". Ове речи напомињу души да је Господ Бог наш и Створитељ - Бог Отац - Творац света, Цар неба и земље који седи на Небесном Престолу и управља свом васељеном - Прво Лице Свете Тројице.
" ДА СЕ СВЕТИ ИМЕ ТВОЈЕ, ДА ДОЂЕ ЦАРСТВО ТВОЈЕ". Нека се прославља Твоје свето име и на небесима и на земљи, и нека освешта нас који призивамо име Твоје. Да буде нама, грешнима, царство Твоје - блаженство у вечном животу, а царство Твоје у срцима нашим, слобода од сваког греха и пунота сваке врлине.
"ДА БУДЕ ВОЉА ТВОЈА И НА ЗЕМЉИ КАО ШТО ЈЕ НА НЕБУ". Све се у нашем животу одвија по промислу Божијем и по вољи Божијој. Са дубоким смирењем у молитвеној усхићењу душа вапије ка Небеском Оцу:
"Са страхом Божијим и молитвено стишан стојим пред Твојом светом вољом и мени недокучивим Судовима Твојим. Нема у мени жеље, осим жеље да испуним вољу Твоју свету. Научи ме да будем покоран и послушан духовном оцу до саме смрти, јер верујем да његовим посредством Ти откриваш мени вољу Своју.
Не допусти ни за један тренутак да се испуњава воља моја, која је грех разнолики: самољубље, злоба, мржња, завист, гордост. Господе, даруј ми благодат да свагда испуњавам вољу Твоју, која је љубав према свима (и према непријатељима) и светост наша".
"ХЛЕБ НАШ НАСУШНИ ДАЈ НАМ ДАНАС". Отац Небесни штедро нам раздаје милости своје сваки дан. Шаље све што је неопходно за наш земаљски живот. Он не заповеда да бринемо о будућем, о сутрашњем дану, већ само о оном најнеопходнијем - насушном хлебу за дан (овај). Заповеда пак да се највише бринемо о Хлебу Небесном који храни и уводи душу у живот вечни, то јест да водимо бригу о честом причешћивању Светим Животворним Христовим Тајнама - Пречистим Телом и Часном Крвљу Христа Спаситеља.
Са неизрецивом радошћу и благодарношћу Оцу Небесном душа вапије у умилењу: "Подај нам сваки дан Хлеб Овај! И Пиће Ово! Да, засићени (испуњени) Тобом, узмогнемо без спотицања прећи жалосни пут живота нашег и да освештани, просвећени, обожени Тобом, уђемо у Одају (Ложницу) Славе Твоје ради вечног славословља пресветог имена Твога.
"И ОПРОСТИ НАМ ДУГОВЕ НАШЕ КАО ШТО И МИ ОПРАШТАМО ДУЖНИЦИМА СВОЈИМ". Љубављу обилни (љубвеобилни) Отац Небесни опрашта нам све наше исповедане грехе, погрешке животне, безакоња под условом да се и ми с љубављу односимо према свим људима, да и ми искрено опростимо свима и све, да не осећамо ни према коме не само злобу, увређеност, него ни огорченост.
Изговарајући ове речи молитве Господње душа се испуњава побожном благодарношћу Богу за Његово свеопраштање и љубав према нама, грешнима, и за то што нам Својом благодаћу помаже да и ми опраштамо све нашим увредиоцима, да опраштамо свима дужницима својим и да их волимо.
"И НЕ УВЕДИ НАС У ИСКУШЕЊЕ, НО ИЗБАВИ НАС ОД ЗЛОГА (НЕЧАСТИВОГА)". Са детињом простотом и поверењем душа се приљубљује уз Бога у нади на Очинску бригу и заштиту у искушењима која наилазе на нас од нечастивог (лукавог), злог духа. Жесток и подмукао је лукави кад иште као жртву себи човечије душе које су немарне за своје спасење, које не пазе на себе, не воде бригу о свом срцу и поступцима. Такви олако упадају у препредену клопку, у мрежу злог духа и овај их, гута и осуђује на вечну муку.
Увиђајући своју немоћ и слабост (беспомоћност) против зле силе, душа изговара ове речи молитве са нарочито дубоким чувством у којем се сједињује и бескрајна вера и нада на помоћ Оца Небеснога, и смирено осећање своје ништавности, недостојности, немоћи, и пламена љубав према своме Саздатељу, Спаситељу, Покровитељу, Добротвору - Богу.
 
+ + + + +
 
БОГОРОДИЦЕ ДЕВО, РАДУЈ СЕ, Благодатна Mapujo, Господ је с Тобом, благословена cu Tu међу женама u благословен је плод утробе Tвoje, јер cu родила Спаса душа наших.
 
О Нелажно Ласкање, Радовање Анђела! О Дивно Чудо! Љубави Неизрецива, море милосрђа и милостивости према роду човечијем! Заједно са Арханђелом Гаврилом величају те сви нараштаји земаљски и ми, недостојни, нечистим устима својим усуђујемо се да са страхом и побожно опевамо Твоју Величину!
"БОГОРОДИЦЕ ДЕВО, РАДУЈ СЕ, БЛАГОДАТНА МАРИЈО, ГОСПОД ЈЕ С ТОБОМ". Душа јасно осећа смисао ових молитвених речи: Дева неизрециво Најчистија Голубица ради спасења рода човечијег зачела и примила у утробу Несместивог Бога. С Тобом је благодат Божија, с Тобом је - Сам Господ, у Теби је сва Сила и Слава, и како да ми, земнородни, не величамо Тебе, опевану од Анђела и свих светих.
Очи душе моје виде и радост Саме Прослављене Деве Богородице, када је Она светој и праведној Јелисавети Своју песму запојала: "Велича душа моја Господа, и обрадова се дух мој Богу, Спасу мојему".
Посредовањем Божије Мајке Господ и нама грешнима шаље радост, нарочито осетну после покајних суза, за време усрдне неометане молитве, после победе над собом, над својим страстима као да шаље души награду - радост и умилење.
"БЛАГОСЛОВЕНА СИ ТИ МЕЂУ ЖЕНАМА, И БЛАГОСЛОВЕН ЈЕ ПЛОД УТРОБЕ ТВОЈЕ". Мајка Божија је сред сабора жена од постања света изнад свих благословена међу свим женама и свима нама је Мајка. Она је примила у Своју утробу Благословени Плод - Несместивог Бога наитијем Светога Духа по благовести Њој о овој тајни посредством Арханђела Гаврила.
"ЈЕР СИ РОДИЛА СПАСА ДУША НАШИХ". Пресвета Богородица родила је Сина Божијег - Исуса Христа. При рођењу Спаситеља света - Сина Свога и Бога, сачувала је девственост и за свагда остала Дева. О дивног чуда! И зато је она названа Богородица и Дева.
Преко Ње Бог је открио тајну ваплоћења Сина Свога - Спаситеља света, Који је Крсним страдањима спасао род човечији од греха, проклетства и смрти. Својом послушношћу Исус Христос је задовољио Правосуђе Божије, скинуо проклетство са човечијег рода, настало због Адамове непослушности. Преко Мајке Божије дошло је спасење света. Она је прва наша Заступница и Посредница пред Сином Својим и Богом, све види, све чује и видљиво нам у свему помаже.
 
+ + + + +
 
СИМВОЛ ВЕРЕ: Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Tвopцa неба и земље и свега видивог и невидивог.
И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре сви.х векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је cвe постало;
Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса и оваплотио се одДу.ха Светога и Марије Дјеве и постао човек;
И Koju је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдao и погребен.
И Koju је васкрсао трећи дан као што је писано;
И Koju се узнео на небеса u ceдu с десне стране Oцa;
И Koju ће опет доћи са славом да суди живима u мртвима, и Његовом Царству неће бити краја.
И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Koju од Oцa исходи, Koju се заједно са Оцем u Сином поштује u слави, Који је Говорио кроз пророке.
У једну, свету, саборну, и апостолску Цркву.
Исповедам једно крштење за отпуштење Грехова.
Чекам васкрсење мртвих.
И живот будућега века. Амин.
 

"ВЕРУЈЕМ У ЈЕДНОГА БОГА ОЦА, СВЕДРЖИТЕЉА, ТВОРЦА НЕБА И ЗЕМЉЕ СВЕГА ВИДЉИВОГ И НЕВИДЉИВОГ". Верујем у Прво Лице Свете Тројице у Једнога Бога Оца. Верујем да је Он Творац неба и земље, и свега видљивог света и невидљивих бестелесних Небесних Сила. Верујем да је Он Сведржитељ, Цар и Господ свега од постања света и до свршетка његовог.
"И У ЈЕДНОГА ГОСПОДА ИСУСА ХРИСТА, СИНА БОЖЈЕГ, ЈЕДИНОРОДНОГ, РОЂЕНОГ ОД ОЦА ПРЕ СВИХ ВЕКОВА". Верујем у Друго Лице Свете Тројице - Јединородног Сина Божијег - Господа Исуса Христа - Бога Слова (Речи, Логоса). Верујем да је Он рођен од Оца пре постања света, пре свих векова.
"СВЕТЛОСТ ОД СВЕТЛОСТИ, БОГА ИСТИНИТОГ ОД БОГА ИСТИНИТОГ, РОЂЕНОГ НЕ СТВОРЕНОГ, ЈЕДНОСУШТНОГОЦУ, КРОЗ КОГА ЈЕ СВЕ ПОСТАЛО". Верујем да је Христос Светлост свету, да се родио од Истинитог Бога Оца, да је Син Божији раван Богу Оцу.
Ове речи молитве дубоко прожимају душу, распламсавају љубав према Богу Оцу и Сину Божијем - Исусу Христу Светлости и Богу Истинитом.
Нечисти ум и грешна душа не могу да приме сву ту Величанственост Светлости Божије. Када се поје у цркви Символ вере душу обузима усхићење и умилење и рађа се покајање за грехе. Символ вере је темељ хришћанства, на њему, као на камену, заснива се домострој спасења рода човечијег.
" КОЈИ ЈЕ РАДИ НАС ЉУДИ И РАДИ НАШЕГ СПАСЕЊА СИШАО С НЕБЕСА И ОВАПЛОТИО СЕ ОД ДУХА СВЕТОГА И МАРИЈЕ ДЈЕВЕ И ПОСТАО ЧОВЕК". Господ је дошао на земљу да спасе род човечији од вечне пропасти. Син Божији, Исус Христос, примио је тело човечије, родио се од Пречисте Деве Марије наитијем Светога Духа. Недокучива је тајна ваплоћења Сина Божијег, као и свака тајна Божија! Но душа верује без испитивања Правде Божије да је Исус Христос Син Божији и Син Човечији, да је Он - Богочовек. Узвишени Бог смирио се до обличја слуге, обукао се у тело човечије, постао човек, приближио Себе палом човеку да га научи, да га искупи од проклетства и спаси од вечне погибије.
"И КОЈИ ЈЕ РАСПЕТ ЗА НАС У ВРЕМЕ ПОНТИЈА ПИЛАТА, И СТРАДАО И ПОГРЕБЕН". Син Божији је живео на земљи 33 године, научио је народе заповестима Новога Завета (заповести Блаженстава), дао људима нову, главну заповест о љубави: љубити Бога и љубити ближњега. И ради те љубави према изгубљеном роду човечијем Он је пострадао, претрпео муке и крсну смрт. Христа су распели на Крсту књижевници (законици) и фарисеји за време римског управљача Понтија Пилата. Безгрешни Бог био је као човек погребен у гробу од стране благочестивих мужева Јосифа и Никодима и жена - мироносица.
Душа осећа бол и страда при спомињању Крсних Страдања Христа, спопада ме страх кад увидим да изнова распињем Господа својим гресима. Тада се клањам Распетом Христу у сузној молитви: "Ти Господе, Који си примио (поднео, претрпео) пљување, ударање и ране, мене ради, осуђеног, не осуди ме по делима мојим, сажали се мојој бедној души и помилуј ме, и као разбојника благоразумног, помени и мене, Господе у царству Твоме!"
"И КОЈИ ЈЕ ВАСКРСАО У ТРЕЋИ ДАН КАО ШТО ЈЕ ПИСАНО". Према предсказањима у Писму, Господ Исус Христос васкрсао је из гроба Својим телом трећи дан и васкрснуо је сав род човечији из вечне погибељи (пропасти) - дакле, из смрти.
"И КОЈИ СЕ УЗНЕО (ВАЗНЕО) НА НЕБЕСА И СЕДИ СА ДЕСНЕ СТРАНЕ ОЦА". По Свом васкрсењу, Господ наш Исус Христос вазнео се Својим Божанским телом на небеса, показујући нам пут спасења, и сео је с десне стране Оца Небеснога, напомињући нам да је наше Отачаство на небесима, а да је земаљски живот наш привремено странствовање (туђиновање), припремање за вечни небески живот, и стога смо дужни да појачано иштемо благо на небесима, о горњем да мудрујемо а не о земаљском.
" И КОЈИ ЋЕ ОПЕТ ДОЋИ СА СЛАВОМ ДА СУДИ ЖИВИМА И МРТВИМА И ЊЕГОВОМ ЦАРСТВУ НЕЋЕ БИТИ КРАЈА". Душа дрхти од ових речи при спомињању последњег Страшног Суда Божијег, не само због дела, него и због мисли и жеља. О бедна душо моја, како ћеш одговорити за своје грехе Бесмртном Судији. Нико се неће сакрити од лица Божијег, сви ће примити по делима и помислима својим. Сви ће у трепетном страху очекивати своју последњу пресуду на вечно блаженство или на вечне муке, којима неће бити краја.
"И У ДУХА СВЕТОГА, ГОСПОДА, ЖИВОТВОРНОГА, КОЈИ ОД ОЦА ИСХОДИ, КОЈИ СЕ ЗАЈЕДНО СА ОЦЕМ И СИНОМ ПОШТУЈЕ И СЛАВИ, КОЈИ ЈЕ ГОВОРИО КРОЗ ПРОРОКЕ". Верујем и у Треће Лице Свете Тројице - у Духа Светога Господа. Он животвори и испуњава све заповести Бога Оца. Поштујемо и славимо Духа Светога као и Оца и Сина. Духом Светим су благовестили пророци у Светом Писму, Духом Светим су проповедали апостоли разним народима реч Божију учење Христово. Духом Светим су се руководили пре, и сада се руководе, истински хришћани - слуге и пријатељи Божији.
"У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ". Црква је светионик усред бурног житејског мора, корабља (лаћа) нашег спасења. Света, Саборна, Апостолска Црква започиње у апостолским временима и исповеда њихово учење непроменљиво, зато се она и назива Апостолском. Апостоли су прејемници Христови. Црква се назива Саборном не само зато што су сви њени догмати утврђени од Светих Отаца на Васељенским Саборима, него зато што њу чине све Цркве у целом свету и хришћани на свим странама света. На тај начин она је сабрана, то јест састоји се од свих православних хришћана у целом свету.
Душа сваког благочестивог хришћанина веома се радује што је она унутар ограде праве, спасоносне Свете, Саборне и Апостолске Цркве, што усред греховних бура житејског мора постоји и тихо пристаниште (мирно уточиште) нашега спасења, где се душа обнавља, задобија укрепљење за борбу са духовима злобе, са видљивим и невидљивим непријатељима нашим. Изван Цркве нема спасења.
"ИСПОВЕДАМ ЈЕДНО КРШТЕЊЕ ЗА ОТПУШТЕЊЕ ГРЕХОВА". Ове речи подсећају на крштење у купељи (крстионици, бањи) - "рођење Духом". Приликом тајинства крштења умива се (пере се) првородни грех прародитељски и скида се проклетство, а такође и сви греси се опраштају, ако се ко не крштава у детињем узрасту. А затим се миропомазањем новокрштеном даје благодат Светога Духа. Приликом крштавања дају се обећања: одрицање од сатане и свих дела његових, и сједињавање са Христом и приправности на живот по заповестима БожиЈ'ИМ, по закону и по вољи Божијој.
"ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ. И ЖИВОТ БУДУЋЕГА ВЕКА. АМИН." Верујем да ће васкрснути умрли свих векова, и сви живи и мртви доћи на последњи праведни Суд.
Чекам васкрсење мртвих и будући вечни живот где све нас очекује или вечна радост, вечно блаженство, или вечна мука у аду (паклу) у најкрајњем, у геени огњеној, где се огањ не гаси и црв не умире.
Господе, не осуди ме по делима мојим, но по милости Твојој спаси ме!

OBITAVANJE BEZGRANIČNOG U SRCU

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ДУХОВНЕ ПОУКЕ




СУД
Свима створењима
Народе, отвори мало уши, гледај у земљу и добро слушај: Кад је благочестиви патријарх српски Димитрије учио књигу у манастиру Горњаку, зађе једног дана са једним другом и стане загледати разне рупе у једној пећини. Док у једној рупи нађе суву зечију кожу, одавно ту стоји. Кожу донесе у манастир и покажу старешини. Старешина развије кожу и види да је на њој нешто записано. Мало се помучи и разгледа, па најзад успе прочитати. Стоји чак и потпис ко је писао. Писао је св. Григорије чије свете мошти и данас стоје у Горњаку и многим невољним су од помоћи. Шта је ту записао св. Григорије? Ево шта је записао: Каже како је боравио у пећини и молио се Богу. Стално је имао на уму како ће Страшни Суд да буде страшан за све, а највише за грешни свет. Тешко ономе који је свагда одбијао милост Божију од себе. Онда св. Григорије завапи у молитви ка господу Богу, говорећи: "Господе, какав ће бити знак пре Твог Страшног Суда?" Тада му је Бог кроз памет одговорио, да ће се поновити један од тих знакова који су били кад је Христос рођен. И казано му је баш поименце који је од тих знакова.
Тај знак који је записан на кожи, и који је спомињао благопочивши Димитрије патријарх, тај знак је данас настао на свету. Људи који су се опили после рата лажним и безаконим животом, тај знак нити осећају, нити виде. Људи пак, који поштују Бога, цркву, старијега, ближњега, који чувају свој образ и част и одбијају од себе свако прљавство и неваљалство, они тај знак виде. Нема више мира на овом грешном свету. Безаконици имају да пропадну. Тешко ономе који се ни у великој пропасти Бога не опомене, нити се за грехе каје!

ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ
Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши - и уопште, многобројни су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад шију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом, не сме ништа другим данима у години да се кропи. сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.
У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице.
Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да узме у нарочит суд и да се чува преко целе године.
РАСПИС
о постављању крстова по кућама и њивама
У многе красне обичаје, које наш хришћански народ има, спада и обичај закрштавања, то јест, постављања крстова на куће, на баште, винограде и њиве. Обично се постављају крстови од лескова дрвета. Негде се крстови постављају на Ђурђевдан, негде на Спасовдан, а негде опет на оба та празника и то пре рођења Сунца. Крст је застава Христове победе над сваким злом. И кад људи постављају крстове по своме имању, они постављају Христову победну заставу, од које се страше и беже све погубне противничке силе, тајне и јавне. Народ то зна из искуства. Народ зна, да штогод стави под заштиту крста и што покропи освећеном водицом, то се држи и то успева и напредује, с претпоставком да се живи праведно и поштено. Ово могу порицати само они који немају народног искуства, они који нису пробали, а праве се да нешто знају боље од народа. Ми верујемо да као год што једна њива, закрштена крстом и покропљена освећеном водицом, бива сачувана од градобита, од гусеница и скакаваца, исто тако може бити и цела држава на тај начин сачувана од непријатеља ма колики и ма који они били.
Због те наше непоколебљиве вере, која се потпуно поклапа са народном вером, потврђеном искуством, препоручујемо нашем свештенству, да у три празнична дана на службама пре Ђурђевдана опомене народ, да ове године нипошто не изостави постављање крстова на кућама и по њивама, баштама, трлима, виноградима, воћњацима. А и саме старешине цркви и манастира ово да изврше на црквеној молитви. Онај ко то буде извршио, примиће двострук благослов од Бога, јер двоструку корист чини, и себи и целој нашој земљи, стављајући све под свемоћну заштиту крста, ове победоносне заставе Христа Господа.
О ПОШТОВАЊУ СВЕШТЕНИКА
Поштујте браћо, свештенике своје. Они су слуге Христове и представници апостола Христових. Њихова је служба тешка, њихова одговорност пред Богом огромна. Они се моле Богу за све нас. Они својим рукама и молитвама припремају св. причешће, којим се ви са Богом сједињујете. Они вас дочекују кад се рађате, они вас испраћају кад умирете. Они за вас Богу одговарају.
Свети Сава је рекао: "Ако је поп грешан, молитва његова није грешна". Не осуђујте свога свештеника, не ружите га, не гоните га. За своје грехе он ће одговарати Богу више него ли ви за своје, јер је свештеник Бога живога. Ако је свештеник грешан, поштуј га и поштовањем ћеш га застидети и он ће се поправити. Ако ли га осуђујеш и ружиш, он ће постати још гори. Поштујте браћо, свештенике своје.
Немојте се правити паметнији у духовним стварима од свештеника. И ако све не твори што треба творити, по слабости својој, он зна шта треба говорити. Питајте га о путу спасења и слушајте речи његове. Молите га, да вам објасни и он ће вам објаснити. Ја сам исповедио неке, који су се кајали што су осуђивали свога свештеника.
Свештеник има свој суд и свога судију. И ако греши, знајте, да га казна неће обићи. Но, немојте му ви бити судија. Он велико бреме носи и велику одговорност има. Отуда је и његово спасење теже него ваше. Зато вас молим, браћо, поштујте свештенике своје.
ДУХОВНИ ЗИДАР
Човек неки дође у св. Жичу и виде многе зидаре како зидају. Упита их, има ли неки духовни зидар у манастиру који би га научио како се зида дом душе. Упутише га једном старцу, а овај му одговори:
- Копај темеље дубоке размишљањем о тајнама Божанства. Избаченом земљом затрпавај јаму што се зове тајна смрти. Постави у темеље велико камење од заповести Христових. Погаси креч сузама покајања. Стави у креч доста песка од молитви. Наспи у малтер цемент од љубави ка Господу. Утврди сваки камен чекићем од вере. Направи скелу од добре наде. Зидове помажи уљем милосрђа. Доведи у склад виском послушања. Покриј кровом од псалама и песама духовних. Подигни стубове од житија светитеља. Удари врата и прозоре од дрвета што се зове будноћа. Патоси све одаје даскама трпељивости. Набави намештај од добрих дела. Освети дом знамењем крста, па се усели и жива ће бити душа твоја. Дом тај неће разорити ни време ни вечност.
ЗНАЦИ НЕМАЊА СТРАХА БОЖЈЕГ
Ако претрпиш губитак, или ма на који начин будеш лишен ствари које теби припадају и тиме се ожалостиш, немаш страха Божјег. Ако те хвале и ти са задовољством примаш похвалу - немаш страха Божјег. Ако о теби кажу
што неистинито и ти се смутиш - немаш страха Божјег. Ако у разговору са браћом тражиш да твоја реч буде изнад речи других - немаш страха Божјег.
Ако практикујеш да посећујеш славне овог света, да би направио познанства и пријатељства са њима - немаш страха Божјег.
Ако се не обрати пажња твојим речима и ти се нађеш увређен због тога немаш страха Божјег.
Побројани знаци показују, да је жив стари грешни човек у хришћанину, који је њиме загосподарио.
ИСПОВЕДАЊЕ ТУЂИХ ГРЕХОВА
Један млад свештеник би постављен од архијереја на неку забачену планинску парохију. Ту се сусретне са црквењаком Исидором, кога су звали Иса Јандал (јандал значи човек мимо друге људе, у песми "јандал од сватова"). Почне поп питати црквењака о људима своје нове парохије. А злореки Иса ни о ком лепе речи, него све најцрње. Те овај је каишар, те онај је лопов, други опет пијаница, коцкар, многоженац, безбожник, разбојник, кривоклетник, несрбин, све никакви и наопаки људи. И све никакве и наопаке жене, безаконице. Само он, Иса, ето нашао се у том трњаку као осамљени бели крин. "Одавно ја, попо, муку мучим сам са овим поквареним родом, а сад ћу бар делити муку са тобом". То уплаши попа и забрине тешко. Али кад је дошао у додир са људима, види он да су то добри и побожни људи: Поштен и мирољубив свет. Ништа од онога што му је црквењак причао. И Из дана у дан увери се свештеник, да су његови парохијани, сви осим Исе, мили и честити наши планинци.
Кад је настао Часни пост, пуна црква народа спрема се за Причешће. По обичају, сви моле попа да их исповеди.
Поп стане пред народ и објави:
- Браћо и сестре, није потребно да се исповедате. Све ваше грехе и који јесу и који нису, исповедио је мени црквењак Иса. Само он није исповедио своје грехе. Зато, сви приступите да се причестите. Једино Ису црквењака не могу причестити.
Зла мана Исе Јандала јесте мана и многих Срба у емиграцији. Треба је хитно лечити.
ЗЛАТОЉУБИВИ БОГАТАШ
Из муслиманске историје знамо за овакав случај.
Хулага Кан беше потомак страшног Џингис Кана. Па Хулага Кан удари на Багдад. А Багдадом владаше, у то време, неки султан чувени због грабежи и златољубља. Кад монголски кан опколи Багдад, султан даде врло слаб отпор, јер му војска беше дроњава и гладна. Хулага Кан уђе у Багдад, оде у двор султанов и зароби султана. Претресајући двор, победилац откри подрум испод двора пун злата и зачуди се веома. Па ће упитати заробљеног султана: "Кад си имао оволико благо, зашто ниси спремио војску и бранио се"? Султан ћуташе. Расрди се Хулага Кан на златољубивог роба уведе га у подрум и рече му: "Кад си више волео злато, него част и домовину своју, седи сад на твом злату и уживај!" Потом закључа подрум, а султана остави да умре од глади усред хрпе злата.
Такве ће судбе бити сви они, који љубе неправедно и непотребно благо своје више од свега на небу и на земљи. Ако се не нађе никакав Хулага Кан да их умори глађу, спустиће се на њих мука или болест, која ће то исто са њима учинити. Благо ће се њихово расути у непознате руке, а душе ће њихове, празне и грешне пасти у бездан проклетства. Овако вели свети Златоуст: "Имање среброљупце неретко дели много међу собом, грехе које је он починио због тог имања, носи сам собом једини он". Јер није свету толика мука од богаташа као таквих, колико од заслепљених богаташа, који мисле само о богаћењу, а никако и о доброј намери богатства. Упитајте онога ко се безобзирно богати на шта мисли употребити своје богатство, и збунићете га. Он је о том мислио. Но, посматрајте судбу његову до краја, и видећете како ће му богатство служити, не на спасење, него на пропаст. Јер, Бог гледа у срце човеково и тражи службу од свакога, па и од богаташа. Ко не служи, мора да страда; ко не страда, мора да служи. Богаташ који избегава да служи Богу и људима својим богатством, мора да страда, било од болести или лопова или раскалашних наследника или од гриже савести или - од свега укупно.
МОЛИТВА У СВЕМУ ПОМАЖЕ
Једне године путовао сам ноћним возом из Скопља у Косовску Митровицу. У возу сам се први пут упознао са Ристом Ковачевићем, вишим саветником ложионице у Мостару. Скоро целу ноћ провели смо у разговору, управо он је причао, а ја сам слушао. Тврдио је, да све што је постигао добро у животу, постигао је молитвом. "Сви говоре да верују у Бога, али мало ко се моли Богу. А вера без молитве не вреди ништа", рече Ристо. И тада ми исприча много, много, од чега сам ја забележио неколико значајнијих догађаја. "Имам двајестину дрвета кајсија око куће. Године 1936. ни у кога у Мостару не роде кајсије, осим у мене. Једна була добијала је понекад до 60. 000 динара за кајсије из свог воћњака, а те године није добила ни динар. Ми извозимо кајсије за приморје и друге крајеве. Сав се Мостар чудио како то да само Ристине кајсије те године роде. Те дође поп, мој познаник и упита ме: "Да нијеси заљевао?" "А ђе ћу заљевати, Божији човече? А да ти истину речем, попе, јесам вала заљевао, али не водом, него ево овако: неколико пута устајао сам у зору, ужижао кадионицу и кадио по воћу молећи се Богу. То је једино што сам ја чинио више неголи други Мостарци. Па бива, ето, Бог видео па дао".
НЕ БУДИ ГОРИ ОД ОСЕ
Знаменит природњак Хубер посматрао је дуго живот оса. Па пише како га је од свега највише задивио овај обичај код оса: Кад једна оса нађе мед, или воће или друго слатко, она одмах лети и саопштава то другим осама, позивајући их на јело.
Кад би ти, човече, ископао благо у земљи да ли би трчао да јавиш то суседима својим? Да ли би могао достићи моралну величину осе, или би се показао мањи од осе?


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СЕДМОДНЕВ


Понедељак
Овај дан посвећен је небесним бесплотним силама, светим арханђелима и анђелима. Зато уздигнимо свој ум понедељком у небеса међу сјајне и безбројне војске анђелске. Дивимо се сјају њиховом, и красоти и бесмртности и вечној младости.
Осим што се молимо дневном свецу према Минеју, треба да се сећамо светих анђела и неколико пута преко дана, где смо да смо, молимо се кратко, отприлике овако:
Свети архангели и ангели молите Бога за мја грешнују.
Свети архангели и ангели молите Бога за спасеније моје.
Свети архангели и ангели молите Бога, за спасеније моје.
Ви сте велике војводе живога Бога, а ја слаба и немоћна. Помозите ми.
Ви сте светли светилници пред престолом Божјим, а ја као малена свећа на ветровима. Не дајте да се угаси светлост у мени.
Свети архангели Михаиле и Гавриле, подржите ме да не посрнем.
Анђеле мој, хранитељу мој, удаљи ми са пута сваку непријатност. Амин.
Уторник
Вторник је посвећен светоме, славноме пророку и претечи и Крститељу Господњем Јовану. С тога треба вторником да приносимо молитве како дневноме свецу по Минеју, тако светоме Јовану. И да више пута тога дана спомињемо то име његово, ма где били и ма шта пословали и да му се молимо отприлике овако:
Свети Јоване Крститељу, моли Бога за мене грешну.
Свети Јоване Крститељу, моли Бога за мене грешну.
Свети Јоване Крститељу, моли Бога за мене грешну.
Посвјатаја Богородице спаси мја.
Велики рођаче Христов, моли се за мене грешну да и ја будем по духу сродница Христова и кћи Божја. Велики Испосниче, дај ми крепости, да и ја могу лако издржавати постове. Велики девствениче, заштити ме и одржи у чистој девствености до смрти. Велики Молитвениче, измоли милост Божју на све сестре и на мене недостојну. Да се и кроз мене прослави Бог у Тројици на век века. Амин.
Среда
Среда је посвећена Крсту и страдању Христовом. У среду је издајник примио 30 сребрника да изда Господа свога. Крсту се клањамо и постимо у тај дан. Молимо се дневном свецу по Минеју, али се више пута преко дана где год да смо поклањамо Часноме Крсту и говоримо: Непобједимаја и непостижимаја и боженственаја сило честнаго и животворјашчаго Креста не остави мену грешну.
Непобједимаја и непостижимаја и божественаја сило честнога и животоворјашчаго Креста не остави мене грешну.
Непобједимаја и непостижимаја и боженственаја сило честнога и животворјашчаго Креста не остави моје миле сестре.
Непобједимаја и непостижимаја и божественаја сило честнаго Креста не остави нашу милу мати игуманију.
(Тако говорите и за болесне сестре по имену и за родитеље и сроднике).
Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје воскресеније Твоје славим. (Ово понављати са поклонима).
Господе, силом Крста Твојега очисти мене грешну.
Господе, силом Крста Твојега просветли ме грешну.
Господе, силом Крста Твојега исцели ме и спаси грешну. амин.
Четвртак
Четвртак је посвећен светим апостолима и светом оцу Николају. Поред других дневних светаца по Минеју сећај се и сваког четвртка светих славних дванаест, апостола Христових и светог Николаја Чудотворца. Њима певај тропаре и песме духовне и моли се отприлике овако:
Свети, славни апостоли, молите се за нас грешне сестре.
Свети, славни апостоли, молите се за нашу милу мати игуманију.
Свети, славни апостоли, молите се и за мене грешну.
Светитељу оче Николаје, моли се и за мене недостојну.
Господе благи, утврди у мени веру апостолску, да не погрешим у веровању.
Господе благи, дај ми ревност и храброст светога Николаја, Твога великог угодника.
Господе благи, дај ми истинско покајање и спаси ме од сваке беде, видљиве и невидљиве, по молитви Пречисте Матере Твоје, и светих апостола и светога оца Николаја. Амин.
Петак
Петак је посвећен Часном Крсту и страдању и смрти Господа нашег Исуса Христа. Православни хришћани чествују овај страшни дан постом и поклоњењем Чесноме Крсту. Уз похвале и молитве дневноме свецу према Минеју, поклањај се Крсту Христовом и мислено стој под Крстом Његовим са Пресветом Мајком Његовом, и моли се отприлике овако:
Кресту Твојему поклањајемсја, Владико, и свјатоје воскресеније Твоје славим.
Силоју Креста Твојега честнаго Господи Исусе Христе помилуј и спаси мати нашу милу игуманију.
За грехе целог света Ти си распет, Господе мој, опрости свима. За грехе Ти си распет, Господе мој, опрости ми.
Грешна сам, спаси ме.
Грешна сам, спаси ме.
Грешна сам, спаси ме.
Страшне су муке Твоје биле на Крсту, Господе, страшан ће бити и Суд Твој. На Суду Твоме страшноме, Господе, помилуј и спаси све сестре па и мене најгрешнију. По милости, по милости, по милости, Господе. Амин.
Субота
Субота је посвећена светим мученицима и свим светим Христовим. Субота је још посвећена и спомену свих у Христу усопших.
Тога дана уздижи похвале и молитве свецу дневном према Минеју, али где си да си, тога дана уздижи молитве Свим Светим говорећи наглас или у себи отприлике овако:
Свети Сви Свети, молите Бога за нас.
Свети Сви Свети, молите Бога за нас.
Свети Сви свети, молите Бога за нас.
Недеља
Недеља - дан Христова Воскресенија
Христос Воскресе!
дан Христове победе
Христос победи!
дан Христове слава
Христос се прослави!
дан Христовог торжества
Христос торжествује!
дан пораза смрти
живот засија!
дан радости материнске
Богомати сузе убриса!
дан весеља дечјег
Пријатељ де це Воскресе!
дан вечних видика
Отворимо очи и видимо!
дан задовољења правде
Јача правда од неправде!
дан откривења истине
Заблиста се истина у тами!
дан познања божанства Христова
Бог се у Христу јави!
дан објаве људског порекла
Божија смо деца!
дан јављања анђела
Браћа смо анђелима!
дан откључања тајне
Небо нам је отаџбина!
дан славе љубави
Љубав јача од смрти!
дан васкрсења из мртвих!
Живе су сестре умрле.
Да воскеснет Бог и расточатсја јего.
- Васкрсао је Бог и расточени су врази Његови.

О покајању Свети Николај Српски


Беседа говорена уз пост у Београдској Саборној Цркви

Испуни се време и приближи се царство Божије:
покајте се и верујте Јеванђеље.
Марко 1.15
Данас је, браћо, умрло петнаест људи у овоме граду. И јуче и прекјуче умрло је по петнаест. И сваки дан умире по петнаест. То је просечан број умирања у Београду. Нека је то само петнаест суза - замислите, колико језеро суза за пола столећа! Те горке сузе су со живота, која чува живот да се не уквари. Те горке сузе држе баланс огромном терету смеха, уживања и греха у овом граду. Тако су драгоцене и нежне људске сузе, над мртвима! И оне се лију сваки дан и сваку ноћ, без престанка; лију се из очију мајки и отаца, жена и мужева, деце и пријатеља. Јер се капија гробља сваки дан отвара - док се капија смрти никад и не затвара - и кроз ту капију износе сваки дан петнаест људских бића из овога живота само у овоме граду.
Петнаест дневно! То значи - цео један батаљон за два месеца, а шест батаљона за једну годину дана. Израчунај, човече, колики је данак само у људима и сузама платило човечанство за овај живот само за твога века, сети се, да је то само један део цене твога живота, и научи се поштовати живот, и свој и туђ, као најскупљу ствар, коју је животодавни Бог могао дати свету.
И сутра ће умрети петнаесторо, међу којима можемо бити ја и ти, пријатељу мој. Замислимо, да ћемо ја и ти поуздано бити међу ових петнаесторо. Замислимо, да ћемо ја и ти сутра вече лежати не у својој постељи него на Новом Гробљу, два метра дубоко под земљом. У том случају упитајмо се, шта би ја и ти требали да чинимо за ово још неколико преосталих часова на земљи?
Да ли да проведемо ово кратко време на забавама и у позоришту? Или у бројању својих новаца и драгог камења? Или грдњи својих суседа и критиковању туђих дела? Или у једењу и пијењу и облачењу у нове хаљине и у презирању оних, који немају такве хаљине? Да ли ће то све олакшати терет од хиљаду кила земље, који ће се сутра вече навалити на тело наше? Или да смишљамо освету својим непријатељима, који ће се и сами морати ускоро уврстати у једну петнаесторицу пред капијом гробља?
Но пре него дамо ма какав одговор не сметнимо никако с ума, да ћемо ја и ти сутра вече бити гнила земља под земљом, савршено непомични, безгласни и бездихани. Запитајмо се, да ли нема нешто боље и важније од свега побројаног? Можда ћеш ти рећи, да је важније од свега побројаног борити се против смрти, и пустити сутрашњу петнаесторицу нека путују без нас, а ми ћемо кроз годину или две, или десет или педесет, са другом петнаесторицом? Но како ћеш се борити против смрти? Гле, смрт не зна за партије, да би те као свога партизана штитила и помагала у жељи твојој. Смрт стоји над партијама и народностима, над старошћу и младошћу, над здрављем и болешћу, над смехом и сузама. Она има свој часовник, који се нимало не слаже с нашим часовником. Када ми кажемо "време је", она каже "рано је"; када ми кажемо "рано је", она каже "време је". Отуда је и борба против ње онако исто бесциљна као борба против поларне звезде, да би се преместила са севера звезданога поља на југ.
Како, дакле, да проведемо ово неколико предсмртних часова?
Бринући о овоме ја сам нашао један одговор, који хоћу да ти предложим вечерас. Ти си свакако чуо за хаџије и хацилук? И сада у нашој земљи има много презимена, која почињу са речју "хаджи". У раније време људи су много путовали у Свету Земљу, у колевку наше вере, да се поклоне светињама хришћанским. И у наше дане тај обичај, ма да се смањио, није ишчезао. Па ја мислим да ти предложим, да ја и ти поступамо пред смрт онако исто како поступају и ове хаджије, ови поклоници, пред полазак за Свету Земљу. Јер гле, и ја и ти остављајући овај свет и пригибајући се пред капијом смрти полазимо за једну свету земљу, за онај други свет, који стоји ближе Богу, који је источник овога живота и у коме место Сунца и звезда светли сам Бог својом непосредном светлошћу.
А ево како поступа човек, који се спрема за Свету Земљу на поклоништво, Прво пости и усиљено се моли Богу дан и ноћ; посећује цркву и причешћује. Па онда чини милостињу, помажући бедне и невољне. Па онда иде по селу од куће до куће и прашта се са свима, молећи пријатеље да га помињу у молитвама, и непријатеље да се одобровоље према њему и опросте му све увреде и неправде. Поред тога он избегава сујетна весеља и забаве, избегава смех и многоречивост. И, при самом поласку, облачи се у сасвим ново одело,благосиља све, који остају у селу, и сроднике и несроднике и пријатеље и непријатеље, и проси благослов од свију. Јер, гле, полази грешан човек у Свету Земљу, као у ближе присуство Божје, па испуњен страхом и трепетом стара се, да се препороди, очисти и обнови, да би се удостојио присуства Божјег
Све то што поклоник чини пред полазак у Свету Земљу може се изразитиједном једином речју - покајање. И све то, пријатељу мој, ја предлажем теби и себи у овим предсмртним часовима нашим пре него ступимо ногом у најсветију земљу, у најближе присуство небеских кола, уврстамо се у поклонике Бога и Његових светих ангела.
Када се је велики Мојсеј приближавао Богу на високој гори Хориву, чује он неки надземаљски глас: Не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш Љета земља (II Мојс. 3, 5). Заповест "изуј обућу своју с ногу својих" значи много више него само изути обућу с ногу. Дубоко, духовно значење ове заповести јесте: препороди се, очисти се, обнови се. Овде се пак говори о обући зато што обућа представља, по нужности, најнечистији део одела нашег. Али кроз то се мисли на сву нашу нечистоту, како спољашњу тако - и нарочито унутрашњу, душевну. А место оно назива се светом земљом не зато што би та хоривска земља била сама по себи света него због тога што је она у томе тренутку, када се Бог хтео срести са смртним човеком и приближити човеку - због присуства Бога Светога - постала света. Јер заиста, цела ова многозрачна и многоочита васиона не би имала сама по себи ни један атом светости, и била би једна обична слепа мрља, када светост њеног вечитога Творца не би просијавала кроз њу и давала јој ореол мучеништва и васкрсења.
И ми се приближујемо светој земљи. За оне, који ће имати да проведу на овом животном путу по земљи још неку стотину или неку хиљаду дана, сваки дан означава један корак ближе ка светој земљи, но за мене и тебе, пријатељу, за мене и тебе, које ће смрт сутра протерати кроз своју капију са осталим својим стадом, ах - за нас је сваки сат, сваки минут један крупан корак ка тој новој, непознатој и светој земљи, из које се поклоници више не враћају. Ми се већ налазимо у свом последњем дану, на свом последњем кораку. И пред нама, одмах ту стоји купина што огњем гори и не сагорева (II Мојс. 3, 2), вечити и неугасиви пламен Бога Живога. И у овоме свечаноме часу, када стојимо пред смрћу, када морамо да се приближимо тој горећој купини, ми чујемо глас - чујемо га јасно, ако нам дух није глув и заглувљен светом - "не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља". Ништа нечисто не улази у тај пламен, а да га пламен не сагори. Само оно што је чисто и свето тај божански пламен прима у себе и држи у себи. Држи у себи; у неисказаној светлости и радости, у неисказаној моћи и светости!
Јасно је, да је овде реч о души, а не о чизмама и опанцима. Јер ни у чизмама нити у опанцима неће човек изаћи пред лице Божје. Посмотримо, с тога, у што смо ми обули и обукли душу своју. Па ако нађемо, да је душа наша обувена у грех и обучена у грех, брзо свлачимо с ње такву опасну обућу и одећу, да не би и душа, заједно са својом запаљивом одећом, изгорела у пламеном и страшном пожару Купине, што вечно гори и не сагорева. То се зове покајање. И то покајање ја предлажем и теби и себи као једино озбиљно занимање у предсмртним часовима нашим. Па било, најзад, да ћемо ми умрети сутра или прекосутра, или кроз десет или педесет година, свеједно, покајање се препоручује као врло хитна ствар. Јер, заиста, сви дани нашега бављења овде на земљи јесу предсмртни дани. То и јесте разлог над разлозима, због кога су пророци и учитељи вере и благочешћа журно и неуморно призивали к покајању све људе једнако, без разлике стања и узраста, како старе тако и младе, како болесне тако и здраве, и како многомоћне тако и слабомоћне. Јер смрт има часовник који се никако не слаже са нашим часовником, те када ми кажемо за некога рано је да умре, она каже: време је. Када пак ми кажемо: време је, она одговара: рано је. А после смрти нема ни покајања ни изговора.
Када је цар међу пророцима, Свети Јован Крститељ, изишао из пустиње зајорданске на своје дело, он је болно викао:покајте се!
Када је сам Цар над царевима и плодоносни Господ над Господима отворио Своја божанска уста да учи, Он је призивао народ на покајање: покајте се јер се приближи царство Божје!
Прва апостолска проповед после силаска Духа Светога почела је речима:покајте се (Дела Апост, 2, 48).
И Црква Христова, све од тих бурних времена апостолских и мученичких до дана данашњега, истицала је и истиче покајање као почетак човечјег спасења. Покајте се и верујте у Јеванђеље! Глас Христов постао је глас Цркве, који се неодољиво хори кроз векове и векове. Покајте се!
Читајте животе великих светитеља и богоносних отаца цркве, и наћи ћете увек покајање на почетку њиховог светитељства. Без покајања нема светитељства, јер без покајања нема хришћанства. Као што прозор на кући служи за две погребе: да кроза њ изађе нечист ваздух и уђе чист, тако и кроз покајање излази из човека зли дух и улази Дух Свети.
Највећи светитељи у историји били су највећи покајници. Марија Египатска била је кроз шеснаест година најдрскија развратница, какву је Египат запамтио. Но једнога великога дана, стојећи у храму Гроба Господњег у Јерусалиму, она осети сав стид и нискост свога живота, и из дубине њене душе потекне гнушање против себе саме, против својих безумних грехова, против целе прошлости своје. Отворио се нагло прозор, свеж ваздух прострујао је у загушљиву собу и наједанпут открио разлику између трулежи и свежине. Јер где је сама трулеж, ова се не осећа као трулеж; и где је сама свежина, ова се не осећа као свежина.
Од тога тренутка почело је покајање велике грешнице, а с покајањем и њена вера у Јеванђеље. Јер без осећања своје грешности човек не може ни осетити потребу у Јеванђељу. Највећма пожели човек воду за купање онда када осети и сагледа нечистоту свога тела. Тако и човек, тек када осети своју грешност и када га гнушање према грешној нечистоти своје душе почне гушити, може имати огњене жеље за духовним купатилом, за Христом и Христовим Јеванђељем.
Слично је било и са блаженом Таисом и блаженом Пелагијом. Обе су оне биле чувене грешнице, и обе су оне покајањем засекле, као секиром, у свој живот. Обе су оне покајањем ољуштиле крмељ са својих духовних очију, те су прогледале и виделе себе онакве какве су уствари биле, а не онакве какве су се дотле чиниле себи и свету око себе. Са гађењем и ужасом погледале су оне на свој дотадашњи живот, као што би човек са гађењем и ужасом погледао на сплет змија у својој постељи. И тргле су се. И у очајању од многог ђубрета и загушљивог смрада свога живота почеле су се мити и чистити постом, молитвом и покајничким сузама. И Дух Свети, без кога се нико не може ни очистити ни осветити, очистио је и осветио ове две покајничке душе, као што је очистио и осветно и хиљаде других душа, које су му с покајањем отвориле прозор на себи и призвале Га на дело очишћења и освећења, дело Њему најдраже на овоме свету.
Сличан случај био је и са блаженим Августином, кога је његов разврат довео био до очајања и до помисли на самоубиство. Само благодарећи моћним материнским молитвама и горким сузама мајке му Монике Августин се избавио од коначне пропасти, којој данас и у овоме граду срљају многи премноги млади људи. Када су га грех и очајање довели до саме ивице пропасти, где човек има да бира једно од двога: или покајање или коноп за вешање из руку ђавола, који хитро ходи за сваким развратником и очајником с конопом уруци - као што је случај са многим лажним момцима и лажним девојкама у овоме граду - тада је блажени Августин храбро одгурнуо од себе демона разврата и очајања и почео се кајати. И од развратника временом је постао
светитељ, од прљавог сасуда сасуд чисти. Од очајника постао је јунак, који је улевао, као што још и данас улева јунаштво у многе очајничке душе.
Покајањем се исцелио и разбојник Мојсеј. Пошто је извршио многа убиства и разбојништва, он је напао, са дружином, наједан манастир, да и ту покуша свој наопаки занат. Но ту се десио преврат у његовој души, и наличје његовог живота постало је лицем, а лице наличјем. И као што је он дотле био безобзиран у нападу на друге људе, тако је од гада постао безобзиран у нападу на себе самога. На име, почео је самога себе кажњавати и глађу и жеђу, и затвором и шибањем, и гнушањем и самопогрдом. Док тим оштрим методом, а с помоћи Божијом, није успео, да скине са душе своје дебелу кору земље, и да осветли душу своју благом и тихом светлошћу Духа Божијега.
Покајање је духовна бања, у којој су се купали сви творци највећих дела у хришћанским народима. Сви су се они очистили покајањем, и зато су могли друге помоћи у очишћењу. Сви су се они до пепела понизили, и зато су до неба били узвишени. Њихов број тешко је избројати као што је њихову величину тешко измерити. Од многих покајника – светитеља - и саграђена је Црква Христова као једна палата од много тесаног камена (Ефес. 3, 19-22).
Но ви можете рећи, да ја набрајам само старе примере покајања и покајника, који за наше удаљене дане не могу више послужити примером. Ви можете, даље, рећи, да сви побројани примери припадају не само удаљеним временима него и удаљеним народима и племенима, који су живели у сасвим другим приликама живота. На ову примедбу ја бих се усудио рећи: истина је, да су се у многоме измениле спољашње прилике; да је се изменио начин саобраћаја, начин осветљења, начин писања књига, начин опхођења човека са човеком, начин одевања, начин рада и рата. Све је то друкчије данас него што је било у Египту у време Марије Египатске, или у Риму у време Августина. Али две ствари, браћо моја, нису се измениле: Бог и пут ка Богу. Бог је и данас исти као и онда, и пут ка Богу и данас је онај исти. Ко данас жели путевати из Београда у Париз, тај више не седла коња нити поткива кочије, као негда, но седа у железницу, и путује. Ко данас жели писати књигу, тај не штави више јагњећу кожу за пергамент нити урезује слова ножем у дрво или циглу, као негда, но узима перо и папир, и пише. Али ко се данас жели отрезнити од чулног пијанства и уздићи духом Богу, тај мора проћи ону исту муку покајања, кроз коју су прошли Света Марија, Василије, Еригорије, Макарије, Августин и сви свети.
Ако ли пак мислите, да разлика по крви и народности чини покајање релативним, а не апсолутнгш условом спасења, онда вам рећи морам, да су светитељи ваше крви и народности пењали се истим путем ка Богу као и светитељи из Египта, Палестине, Сирије, Јерменије, Ерчке, Бугарске и Русије.
Тако, Свети Сава Немањић старао се, да у свему усвоји пример свога великога имењака, Светог Саве Освећеног, који је био друге народности и живео на седам стотина година пре њега у Палестини. Пут и једног и другог Саве савршено је иста, у колико се тиче васпостављања богообразног унутрашњег човека - исти метод, исто самоваспитање, иста дисциплина духа. Све је то исто код обојице, јер је код обојице била иста жеђ духа и исти циљ живота.
Отац нашега Светога Саве, цар Немања, био је човек ваше крви и вашегајезика. Па ипак, када је цар Немања, у самопробуђењу духовном, почео да се уздиже Богу, он је ходио оним истим путем — како у делатности за цркву Божју тако и у испосништву - којим су ходили многи хришћански кнежеви и велможе разних других народности, других језика, других обичаја и других времена. Гле, и он је, као Србин, морао ступити на уску стазу покајања као и сви они остали властодршци из других народа и других времена.
Па како су ходили Свети Сава и Немања, тако су ходили и многи други људи из жене из њихове народотворне и државотворне династије. Пут спасења за све њих значио је пут покајања. Сви су они кроз покајање спасавали душу своју, и својим благим примером учили народ свој. Већег и благочестивијег примера, заиста, нису они могли дати своме народу. Јер када се вође народне кају, онда се и народ каје, и благослов Божји тада спушта се на земљу, окупану и очишћену покајањем. Када пак вође народне отврдну у гордостисвојој, свађа и раздор завлада и њима и народом. Самоубиство и лудило јесте крај таквих вођа, а забуна, осиромашење и духовно и физичко, пропаст и ропство јесте крај њиховог народа.
Но ако ви приметите, да су и ови моји примери сувише застарели за вас; да је то било у Средњим Вековима; да сте ви људи модернога доба и да вама није јасно, да је покајање данас тако нужно како је било у времена старих благочестивих царева српских и светих патријараха, ја ћу се послужити примерима из наших најближих дана и из наше најближе околине.
Пре само неколико дана био је код мене један трговац, који ми је испричао о себи од прилике следеће: наследио сам трговину од оца, и желео сам, да ју свима начинима увећам. Нисам при том бирао начина ни средства. Варао сам људе, потурао лажан новац, клео се криво при продаји и при куповини, узимао огроман интерес од дужника, закидао од свакога и тврдичио према свакоме. Но док сам ја био потонуо сав у своју трговину уложивши у њу и тело и душу, ђаво се увукао у моју кућу с друге стране и почео ју рушити из темеља. На име, жена ми се предала разврату, а син јединац презрев и мене и мајку одбегне од куће незнано у свет. Једне недеље пред вече седео сам сам у кући покрај прозора и размишљао о својој трговини, док чујем разговор и жагор два човека на улици под прозором. Један од њих питаше другога: где смо сад? А други објашњаваше: ово је кућа тога и тога газде, ту смо. Чувши моје име рећиће опет онај први: Бог да прости његовог честитог оца, а овај бездушник најбоље би учинио, када би скинуо са дућана фирму свога оца па написао: ђаво и компанија. Да је гром ударио тога часа у моју кућу мање би дејствовао на мене од ових речи. Те ноћи, по мраку и киши отишао сам на гроб свога оца и провео ту до сванућа у плачу и јецању. Сутрадан сам напустио све и отпутовао у један удаљен и усамљен манастир, где сам провео, ево, годину дана у тешком кајању, посту и молитви. Данас се осевам сасвим други човек. Нашао сам душу своју, једино благо своје, и почео сам да мислим и бринем о спасењу своје душе више него о свему у свету.
Мене је ова прича јако изненадила. Није ме изненадила сама по себи но због своје сличности причама из живота неких покајника и светитеља, који су живели пре петнаест столећа.
Једнога дана дошла је к' мени једна жена и кроз плач испричала ми мрачну историју свога живота, тако мрачну историју, да би је стидно било поновити и у крчми, а камоли с овога светог места. Док је она причала своје црне грехе, ја сам у памети превртао историју многих сличних грешница из древне хришћанске прошлости. И не само да су греси ове савремене грешнице личили на грехе древних грешница него и њено скрушено и одлучно покајање сасвим је личило покајању оних првих.
Негда када сам ја био са службом у једном планинском селу, сећам се, дошао беше један школован, пуноглав, празноглав - каквих није мало у овој земљи, и какви вазда угрожавају мир и морал народа - да на збору говори народу о правима човека. Говорио је на дуго и на широко, говорио је из туђих књига и туђих мозгова. Када је, најзад, завршио свој жучни говор, сељаци су устали молчаљиви као стене. Он приђе једном средовечном и дубоко замишљеном сељаку и упита га, шта он мисли о правима човека. А овај ће дубокоуздахнути и рећи: за што мене питаш, господине? Ја сам грешник над свима грешницима; мени не треба никакво право, мени је потребно покајање, господине. Ја немам право ни да се грејем на овом Божјем Сунцу, нити да дишем овај Божји ваздух. Видим, да и ти у твом говору не смеш никако да споменеш име Божје, ваљда из страха од Њега. Куд и камо сам ја, грешни, недостојнији узета и име Његово на језик свој.
Изговоривши ово пуноглавом господину, тај сељак стаде и поче говорити људима о потреби покајања као првој потреби свакога човека и васцелога народа, и о томе, како би се људи лако погодили око права и уредили све ствари како ваља, само када би се сви покајали за учињене грехе. Сељаци су саслушали његов говор са запрепашћењем и одобравањем. А господин из далека напусти збор са гневним гунђањем и оде из наших планина.
Хиљаде људи нису се од дугогодишњих ратова савршено ничему научили осим дрскости и себичности. Али ја сам познао једног домаћина из Шумадије, који ми је исповедио, како је се тек у рату научио страху Божјем, за који раније није знао. Вративши се из рата у своје село као резервни официр он је почео позивати људе на покајање, и успео је, каже, да педесет домова излечи од свакога греха и порока. И сада продужује најживље, да цело своје село приведе покајању, а кроз покајање чистом и светлом животу хришћанском. Нико га зато не плаћа, нити он - Боже сачувај - и очекује какву плату од људи. Истинска ревност према Богу гони га на ово благочестиво дело. Када сам га ја, навлаш, запитао, шта он мисли о многим питањима, која данас узнемиравају ову земљу, он ми је кротко одговорио: сва су та питања споредна и нерешива, док год се главно питање не реши; а главно је питање покајање народа пред Богом.
И сви остали примери покајника и покајница из садашњег живота и друштва, који су мени лично познати и које вам ја не бих могао до сутра побројати, невероватно су слични класичним примерима, које је Црква забележила и за углед вернима истакла.
Где год има греха, ту може бити и покајања, А где год има људи, има и греха. Исти су греси и данас какви су били и пре две хиљаде година, и исти је лек од свих греха. А лек - почетни лек - од свих греха јесте покајање. То је прва духовна медицина која се даје оболелом од греха. Иста је нечистоћа на земљи данас каква је била пре две хиљаде година, и иста је вода, што пере нечистоћу. Замислите, да путујете, од Солуна до Владивостока, и да се успут прашите и прљате. Хоћете ли се у Солуну прати водом, а у Владивостоку петролеумом, или ћете се на целом прашљивом путу прати водом, и увек водом? Наравно, водом. И ход човечанства кроз историју јесте једно дуго путовање. И на том дугом путовању човечанство се праши и прља вазда истом прашином, и мије вазда истом водом. Прашина то је грех, а вода то је покајање.
Покајање је, браћо, буна човека против себе самога. Ту буну подиже човек када осети непријатеља у себи самом. Докле год човек живи у самообмани, да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе. Али када се једном отворе очи човеку, и он сагледа лопове и разбојнике унутра у своме дому, тада он заборавља оне, који му нападају дом споља и употребљава сву снагу да изгура оне, који су непозвано упали и засели унутра. Смешан би био војсковођ, који би бранећи један град видео, да је се непријатељподземним ходницима увукао у град под маском војника тог истог војсковође, па остао равнодушан према томе и продужавао пуцати са бедема градских на непријатеља око града. Јер шта му помаже сав напор против спољашњих нападача, када непријатељ под видом пријатеља унутра у граду краде и пљачка, руши и пали, уноси неред и незадовољство, ствара раслабљеност сила и очајање по целоме граду? Не бори ли се он у том случају за непријатеља против непријатеља? Не штети ли већ освојени град? Не брани ли се улудо од смрти испред себе, док му смрт несметано иза леђа диже вешала и намиче замку на врат?
Исто тако необазриво поступамо и ми у одбрани душе своје, јединог драгоценога града свога. Јер док ми водимо силну спољашњу борбу за заштиту нашег живота, дотле зли духови изнутра краду нашу душу, страсти је заваравају и грују, и пале и руше непоштедно све оно што су добре силе и благе добродетељи у нама саградиле. Наши греси и злочини уносе неред у душу нашу, помрачују ум наш, испуњавају срце наше никад незасићеним незадовољством и стварају с краја у крај раслабљеност духовне силе наше. И као свршетак свуколике борбе за наш драгоцени град поклапа нас грома рука очајања, која нас приморава на предају града, - ваистину на предају душе наше ђаволу. Самоубиство! Тако ми, неопрезни генерали, упропашћујемо и предајемо град, од Бога нам поверени на чување!
Још је покајање, браћо, стид човека пред чистијим од себе. Човек у прљавом оделу стиди се човека у чистом оделу. Човек са прљавом душом стиди се човека са чистом душом. Можемо ми злобно и пакосно колико хоћемо нападати на човека чистијег од себе, но ми ћемо га се у потаји увек стидети. Један осуђеник у београдском казамату рекао ми је једном приликом: "ја мрзим
сваког поштеног човека, али га се стидим". Некакав учен човек, који је писао против науке Христове, исповедио ми је, да кад год је у друштву он напада Христа и Његову науку са великом дрскошћу; али кад год остане сам, спопада га неисказиви стид од личности Господа Исуса Христа. Стид, вели, а потом и страх. Како ли је тек морало бити са грешницима, који су стајали лицем у лице са Христом!
Какав ли је стид морао сагоревати цариника Закхеја, када је Господ неочекивано посетио његов дом, испуњен грешно стеченим богатством? Колико радостан толико и збуњен од стада морао је он бити пред најчистијим бићем, које је икада прекорачило праг његовог дома. И ако Господ није захтевао од њега никакву жртву, гоњен унутрашњим стадом Закхеј је сам узвикнуо: ево пола имања даћу сиромасима, и ако сам кога оглобио вратићу онолико четворо (Лк. 19, 8).
Какав ли је стид морао жећи оне вребатеље туђег греха, који су довукли неку жену браколомницу пред Исуса, да би је Овај осудио! Исус не осуди него пресуди: који је међу вама без греха нека најпре баци камен на њу... А кад они то чуше, покарани будући од своје савести, излажаху један за другим почевши од старешина до последњих (Јов. 8, 3-). Речи чистога огњено су угљевље на глави нечистих.
Или постарајте се да схватите стид жене грешнице, која сва потресена од виђења пречистога Сина Божјег као сасушен лист од јаког ветра код ногу његових плакаше (Лк. 7. 38).
Или, помислите на стид слугу, послатих од фарисеја и главара народних да ухвате Исуса - помислите на стид њихов од себе и своје мисије када су се нашли лицем у лице са богочовеком! Вративши се од несвршеног посла бише упитани: за што га не доведосте? А њихов сав одговор беше: никад човек није говорио као овај човек (Јов. 7, 32, 45).
Сетите се још Натанаила. Будући далеко од Христа он се подсмеваше онима, који му причаху о Месији из Назарета: из Назарета може ли бити што добро! А чим га обасја присуство самога Христа он узвикну: Рави! Ти си Син Божји, Ти си цар Израиљев (Јов. 2, 45.).
Па се опомените стада Петровог после трикратног одречења свога Учитеља! Опомените се, како је петно запевао, како је Господ у том часу био изведен из двора саслушања; како је се ћутке обазрео и кротко погледао Петра, и како је покајани Петар горко заплакао (Лк. 22. 62).
И још опомените се покајаног разбојника на крсту, и његовог злочестог друга, коме је он добацио: зар се ти не бојиш Бога? Тешко је у историји људској наћи драматичнији триалог од овога на Голготи, где се три човека у самртним мукама представљају један другом као херолди три различита света: ада, неба и земље. Никада, за никада, није са мање речи више речено.
Сетите се свих ових и сличних примера из Светога Писма и пожурите, да се и ви застидите пред Господом Живим, и да се покајете за све зло, што сте учинили. Јер заиста вам кажем: како је живи Христос стајао лицем у лице с Петром и Натанаилом, тако Он стоји овога часа и пред вама, само у неизмерно већој слави, сјају и моћи. Кад би Га ви могли видети, ви би се брзо застидели. О
кад би Га само могли видети! Но разлика између онога времена и овога јесте у овоме: онда су грешници прво видели лице Исуса Христа, па се онда застидели и покајали, док ми данас морамо се прво застидети и покајати, да би могли видети лице Његово. Он је близу свакога од вас, ближи од ваздуха у плућима вашим, и ближи од крви у срцу вашем. Зауставите се пред Њим у стаду и окупајтедушу своју покајањем, и видећете Га.
Покајте се, браћо, јер се заиста приближи царство небесно. Јер никад нису била немоћнија царства земаљска него данас, никад немоћнија да животу људском даду неку високу вредност и неки достојан смисао и циљ, а камо ли да га засладе неким непролазним добром и да га преобразе радошћу и светлошћу.
Грешили су претци ваши, грешили сте и ви. Од двоструког греха двострук терет на животу вашем. Покајте се, дакле, да синови ваши не би понели трострук, а унуци ваши четворострук терет.
Само се ви, престоничани, покајте и видећете убрзо, како је покајање заразно; видећете, како ће се сав наш народ покајати. Народ наш угледа се сада на ваше грехе и пороке, на грехе и пороке своје престонице, на њену себичност, на њену нечистоту и безбожност. Тај исти народ још брже би се угледао на врлину своје престонице. Јер није само грех заразан, заразна је и врлина. Са посртањем и жалошћу следовала је душа нашег народа свима вашим путевима, који одводе од Бога; са радошћу и благосиљањем следоваће онасвима вашим путевима, који воде ка Богу. Ништа пластичније ни умилније нема од душе једног мученичког сељачког народа. Зато се она тако лако и лаковерно и криви и исправља. Само се ви, престоничани, покајте и видећете чудо од народног покајања, какво је свет ретко виђао у историји својој.
Надима вас, можда, ваш ретки успех и ваша велика држава. Заиста, неће вас Бог на Страшном Суду питати ни о једном ни о другом, него ће вас Он питати о души вашој, која сада гнили у греху и пороку. Неће Бог тражити од вас тапију вашег имања, нити мапу ваше државе, него ће тражити од вас душу вашу, која је Њему драгоценија од свих блага, и свих цивилизација земаљских. Не можете сада ништа видети; али кад се покајете откриће вам се страшна истина: да сте тежином хладних идола свога имања, свога царства и своје сујете згњечили душу своју. Још мало, мало, па ћете је сасвим самлети у пепео. И пепео ће бити развејан по безданој тами, где је шкргут зуба једина музика и болови једино осећање. Како би се могли бездушни надаш на помоћ Божју? Како ће се моћи застидети пред лицем Христовим бездушни, чије ће лице бити угашен угљен? Ирод и Кајафа нису се могли застидети пред лицем Христовим, јер им је лице било угашен угљен. Ако и ви не можете да се покајете знајте, да и ви припадате партији Ирода и Кајафе, да сте и ви христоубице као и они, и да ће ваш крај неминовно бити као и њихов. Јер је један и исти крај свих оних, који Христа познаше па одбацише.
И сутра ће петнаест људи из овога града окусити смрт и прећи у вечност. Ко нам јамчи, пријатељу мој, да међу ових петнаест нећемо бити ја и ти?
Зато завапимо што пре покајничку песму: "покајанија двери отверзи ми жизнодавче"! И похитајмо, да бар ове предсмртне часове испунимо покајањем, искреним и сузним покајањем за све почињене грехе:

-   за немилосрђе, које показасмо према бедним;
-   за клевету коју изрекосмо на ближњега свога;
-   за похоту, која унесе нечувену трулеж у срце наше;
-   за лењост, коју показасмо у добром раду и молитви;
-   за лакомост, којом погазисмо пост;
-   за самољубље, којим смо сневали направити себе дивовима, па се направисмо кепецима;
-   за лаж, крађу и многоречивост; за богозаборав и богоборство;
за тврдоглавост и сваку опачину.

Покајмо се тако дубоко и истинито, да би покајањем опрали цео живот свој, те да би били чисти као јутарња роса и као први зраци сунчеви, што падају на јутарњу росу.
Само покајање, истина, није довољно за спасење, но без њега се спасење не може отпочети. А ко сврши покајање томе ће се казати, шта треба даље чинити.
Покајмо се, да би Онај, који је примио и покајаног разбојника као првог госта за својом рајском трпезом у царству Своме примио и нас.
Да би нас Он, Свемилостиви и Свеблаги, помиловао на бурном и страшном Суду Своме, по превеликој милости Својој, свагда моћнијој од греха људских!
Њему јединоме нека певају славу и хвалу ангели на небеси и људи на земљи, у вечној пуноћи радости и хармоније, сада и у све векове. Амин.