Недеља 10. по Духовима ИСЦЕЉЕЊЕ БЕСОМУЧНОГ ДЕЧАКА

"(И када дођоше народу), приступи (му*) човек и паде на колена пред њим говорећи: Господе, помилуј сина мога, јер је месечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га исцелити. А Исус одговарајући рече: О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо. И запрети му Исус; и демон изађе из њега, и оздрави момче од оног часа. Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? А Исус им рече: За неверовање ваше. Јер заиста вам кажем: ако имате вере колико зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће. А овај се род не изгони осим молитвом и постом. А кад су ходили по Галилеји, рече им Исус: Син човечји биће предан у руке људске; и убиће га, и трећи дан устаће. И веома се ожалостише. (Мт.17,14-23).

* Исусу

(Колико је тешко "камили проћи кроз иглене уши" изгледа да је исто толико и нама, браћо и сестре, тешко проћи од неживота ка животу, од греха ка врлини, од зла ка добру.

Занемарили смо врлински, јеванђелски живот и уместо њега узели лажни живот по телесним жељама, који нас временом потпуно удаљује од Бога и закона Божјег. Када се удаљимо толико да се више својом вољом не можемо и нежелимо вратити на врлински живот, сналазе нас заслужене невоље и страдања. Узрочници тих страдања су зли и нечисти дуси, који, ради нашег својевољног определења, муче наше тело и душе, изазивајући разне болести и немире, а кроз ове смрт, мржњу и ратове.

Данашња јеванђелска прича потврђује све речено, и скоро до танчина открива начин деловања нечистих сила с једне стране и правилног и јединоспасавајућег јеванђелског живота у врлинама с друге стране.

У јеванђелској причи јеванђелист нам описује догађај који се десио када се Господ Исус Христос са своја три ученика вратио осталим ученицима са горе Преображења. Дошавши назад, ученицима својим, затече их где се препиру са књижевницима, "и упита књижевнике: шта то расправљате с њима?" (Мк.9,16).

"И одговарајући један из народа рече: "Господе, помилуј сина мога, јер је месечар и мучи се љуто; јер много пута пада у ватру, и много пута у воду. И доведох га ученицима твојим, и не могоше га исцелити." (Мт.17,15).

Ево једног страшног примера деловања злих и нечистих сила, које већ само од речи својих изазива страх и немир у души. Тешко је и замислити, а камолиживети са тако опседнутим људским бићем. Чувши за исцелитељну моћ коју примише ученици од Учитеља, родитељ несретног младића доведе овог да се исцели. Но, ученици нису били у могућности да изврше молбу, што искористише књижевници и почеше се препирати. Стид обузе апостоле пред народом због немоћи да исцеле јадног младића. Томе још и књижевници додаваше горчину својим примедбама и препирањем те се апостоли нађоше у заиста незгодном положају.

Како Спаситељ реагује сазнавши за све ово? "О роде неверни и покварени! Докле ћу бити с вама? Докле ћу вас трпети? Доведите ми га амо. " (Мт.17,17)."Тада приступише ученици Исусу и насамо му рекоше: Зашто га ми не могосмо изгнати? " (Мт.17,19). А Исус им рече: "овај се род не изгони осим молитвом и постом," (Мт.17,21).

Речи Спаситељеве: "овај се род не изгони осим молитвом и постом," (Мт.17,21).откривају узрок немоћи ученика да исцеле болесног младића. Основни узрок немоћи апостола је била слаба вера народа, која је и код њих самих изазвала маловерство. Зато Христос и упућује речи: "овај се род не изгони осим молитвом и постом," свима, и народу и апостолима, чиме им открива где лежи снага и моћборбе са нечистим силама.

Христос као да каже: да бисте могли учинити ово велико чудо вама је потребна непрекидна молитва и велики пред Богом пост, пост духа и тела. Мисли требају бити чисте, душа чиста, савршена, и срце чисто, па онда нечиста сила не може опстајати у вама, нити се борити са вама. Тако је у ове две реченице Христове откривена тајна Светог Јеванђеља како можемо сваку нечисту силу отерати од себе, и ону најстрашнију нечисту силу, све демоне, сатану са свим његовимђаволима у паклу. Све их можемо отерати великом вером, молитвом и постом.

Будимо мудри и узмимо поуке Христове као неизоставну потребу, као ваздух који морамо удисати да бисмо живели, и унесимо их у свој живот. Завапимо и ми као и отац несретног младића: "Верујем, Господе, помози моме неверју!" (Мк.9,24) из све душе и срца, и Господ ће услишити наш вапај.

Услишиће нашу молитву, која свој почетак има у непоколебљивој вери и одлуци да променимо онакав живот ради којег су нас снашле невоље и страдања. Узмимо молитву и пост, та два крила анђелска, која нам омогућују да се одвојимо од земље, узмимо их као свој свакодневни живот, и винућемо се изнад зла, сатирући га и искорењујући. Немојмо се заваравати овоземаљским, самообмањујућим мудровањима, којих су зачетници, зли и нечисти дуси, већприхватимо молитву, пост и остале јеванђелске врлине, уз непоколебљиву веру. Бог ће нам, видећи наш напор и жељу, по неизмерном милосрђу и човекољубљусвом ниспослати снаге да истрајемо.)

Много је тога, браћо и сестре, што чинимо а што нам не доноси користи, већ само јаде и жалости и муке, које свакодневно притискају наше душе стварајући пометњу у свим видовима нашег живљења на овој земљи.

Често чинимо разна недела против Бога и закона Божјег а да тога понекад нисмо свесни; многи нити не знају за Божје заповести те раде супротно њима мислећи да не греше.

Међутим, грех може бити само грех и ништа друго, и увек као своју последицу има најпре немир у души, затим видљиву своју пројаву - болест, било духовну било телесну; а болест, ако се на време не спречи, ствара муку и кроз ову смрт.

Свако од нас створен је од двојаке материје. Једна материја је видљива, склона промјенама и намењена распадању, а зове се тело, а друга материја је невидљива, створена за вечност и нераспадљива, а зове се душа. Душа је та која треба да је претежнија, којој би требало да посветимо највећи део наших брига, за коју би требало више да се старамо, да је хранимо, да је појимо, да јечистимо и облачимо у непролазно и нераспадљиво рухо.

Када занемаримо бригу о души, тада се она скупља у нама и постаје слабашан пламичак који тиња и гуши се под наслагама телесних брига, које док се намноже потпуно поробљују све духовне вредности, угрожавајући тако психичко здравље.Чим човек оболи психички, односно чим занемари бригу и старање о души, он постаје лак плен за свако зло, које се најпре неприметно лепи на њега, па он поступа по заповестима зла сматрајући га за истинито и исправно. То зло узрокују зли и нечисти духови који су сви под командом њиховог врховног поглавара ђавола, те човек уместо да буде слуга Божји постаје слуга ђавољи, слуга свога тела које бесни и ропће у страстима и насладама које распаљују зли и нечисти дуси.

О једном таквом случају, случају службе тела демонима, говори данашње јеванђеље.

Ово је само један од многобројних примера у Светоме Писму како делују зли и нечисти дуси. Ово је пример опседнућа преко којег ђаво ружи, уништава и посрамљује човека и обелодањује грешан живот његов. Међутим постоје и много блажи начини преко којих ђаво обзнањује своје присуство у човеку; то су разни немири, склоности ка гневу, свађи, зависти, среброљубљу, самољубљу, кинђурењу и претјераном дотјеривању, недоличном облачењу које наводи друге на грех и слично. Све су то степенице којима нас ђаво полако поробљава себи, удаљавајући Бога и милост Божју од нас и чинећи нас слугама својим а противницима Божјим. Ми се требамо трудити свим својим снагама да што мање робујемо телесним прохтевима преко којих нас ђаво поробљава, да што више ходимо путем Христових заповести, путем правог, истинског и јединоспасавајућег живота у јеванђелским врлинама, живота по Богу и за Бога.

Да бисмо ово уистину могли испунити морамо свој живот обогатити трима врлинама које нам Господ Исус открива у данашњем јеванђељу. То су: чврста и непоколебљива вера, устрајна и срдачна молитва те пост. Ово је божанска тријада што води спасењу, ово троје сачињавају богочовечански, јеванђелски свелек за сваку болест духа и тела.

Лек од сваког сатанизма, демонизма и нечистоте јесу: вера која се моли и пости; молитва која верује и пости; пост који верује и моли се. Слаби ли једна врлина у овој троврлини, слабе и остале две, и обрнуто, јача ли једна, с њоме јачају и остале две.

Потребно је истакнути пост и његову правилну употребу. Истински хришћански пост има две стране на које треба бити усмерен. Једна страна је телесна, односно уздржавање од Црквом прописане мрсне и животињске хране и силовитог пића у одређене дане; а друга страна јесте духовна, односно уздржавање од рђавих помисли, пагубних идеја, грехољубивих мисли, грешних осећаја, душегубних страсти, злих жеља, нечистих погледа, слушања ружних речи и недоличних разговора, многословља и празнословља, рђавих дела и слично. Пост који не обухваћа обе стране, и телесну и духовну, није спасоносан и не доноси плодове. Није довољно да се само уздржавамо од мрсне хране и јаког пића да би пост показао своју силу, већ је потребно да упражњавамо и уздржање са духовне стране, које је много важније и доноси много више користи. Али, треба напоменути да без телесног уздржања не може бити ни духовног, јер прво је увет да се може извршити друго.

Нека нас пример болесног момчета из данашње јеванђелске приче опомене на то шта доноси живот супротан Богу и Божјим заповестима, и нека се у нашу душу и ум урежу Христове поруке о чврстој и непоколебљивој вери, устрајној и срдачној молитви и посту, како нас не би снашле сличне невоље.

Треба да предухитримо невољу и зло које напада на свакога од нас без разлике. Зато, браћо и сестре, узмимо чврсту и непоколебљиву веру, устрајну и срдачну молитву и пост као саставни део свог живота и тако прослављајмо Бога тројединог, Оца и Сина и Светога Духа вавек. Амин.

СИМВОЛ ВЕРЕ

Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало;

Који је ради нас људи и радинашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;

И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;

И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;

И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;

И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.

У једну, свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

И живот будућег века. Амин.

Постоји велико мноштво разних секти и непријатеља православља који непрестано насрћу на православне вернике и покушавају да на разне лукаве начине унесу забуну и погрешно учење. Данас у свету постоји толико секти да их за годину дана небих могли само набројати а камоли изучити сва њихова лажна учења. Да небих верски застранили свети оци су нам оставили Символ вере, кратко али прецизно исказано православно исповедање вере. Зато је добро научити Символ вере напамет и када се год молимо Богу прочитати и Символ вере тј. правилно исказати ( исповедити ) нашу веру. На Првом и Другом васељенском сабору, у Никеји (325) и Цариграду(381), Свети Оци су борећи се против јереси и лажних учења у Хришћанству, саставили сажето, правилно, исповедање вере, звано Символ вере. Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог (први члан Симбола вере) Бог је свуда присутан, непроменљив, неограничен, недостижан, вечан, безпочетан и безкрајан, духован и безсмртан и сведобар. Тај исти Бог открио нам се у Христу. Зато као хришћани Верујемо и у Сина Божијег Господе Исуса Христа, Бога који је постао човек ради спасења нас људи. О Христу су пророковали Духом Светим надахнути пророци. Очекивали су Га бројни мудраци древних цивилизација и религија. Он се родио као Богочовек од Духа Светога и Марије Дјеве у једном времену када су морално оронуле, умирале старе цивилизације, или су нагризене моралним кризама наговештавале свој крај. О томе сведочи апостол Павле: ''А када се навршило време посла Бог Сина Свог'' (Гал. 4,4). Свети јеванђелист Јован објављује истину: ''Бог је тако заволео свет да је Сина Свога Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни'' (Јн.3,16). Стога: верујем И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, рођеног од Оца пре свих векова: Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, једно суштног са Оцем, кроз кога је све постало (дргуи члан Симбола вере). Као што се мисао рађа из ума и открива га, тако се и Син Божији вечно рађа од Бога Оца, и Он је Бога Оца откријо свету и човеку. А човек је створен по слици и прилици Бога Небеског, Богаличног. Зато је и човек личност, умно и свесно и слободно лично биће, саздано по лику Христа Богочовека. Господ Христос сведочи о себи: ''Ја и Отац (небески) Једно смо...ко види мене, види Оца који ме је послао (у свет)'' (Јн.10,30;12,45). О великој истини Христовог оваплоћења свети Апостол Павле каже: ''Велика је тајна побожности:Бог се јави у телу'' (I Тим. 3,16) то јест: Бог се јави као човек, као Богочовек. О томе говори 3. члан Симбола вере овако: Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Деве и постао човек. Христос Син Божији, као Богочевек и Спаситељ света, из љубави је пострадао за нас људе разапет био на крсту, умро и сахраљен био али је и васкрсао из мртвих и победио смрт да би нама људима обезбедио и даровао вечни и бесмртни живот код Бога. Гаранција нажег спасења и победе над грехом и смрћу, као и залог нашег безсмртног живота са Богом јесте Христово разпеће, смрт и васкрсење и славно васнесење са телом на небу одакле ће Христос поново доћи да суди свим људима и бићима. Зато исповедамо и признајемо Христа Господа и Спаситеља: Који је за нас распет у време Понтија Пилата, и страдао и погребен; и који је васкрсао у трећи дан по Писму; и који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца; и који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, и Његовом царству неће бити краја(4-7,члан Симбола вере). Верујемо и у Духа Светог, јер верујемо у Свету Тројицу, Јединог и Истинитог Бога нашег. Дух Божији Свети је творац и оживитељ света и човека. Он је надахњивао пророке и остале свете људе Богжије. Спаситељ Христос је, по Свом васнесењу на небу, послао од Оца светим Апостолима Духа Светога, Утешитеља и Надахнитља. Он им је рекао да се, после Његовог васнесења, не удаљују из Јерусалима док се не обуку у силу Духа Светога, ''у силу одозго'' (Лк. 24,29). Затим је Христос, шаљући Своје Апостоле у свет да проповедају Јевађеље и оснивају Цркву, заповедао: ''Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедао. И ево, Ја сам с вама у све дане до свршетка века'' (Мт.28,19-20) Зато: верујемо и у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи, који се заједно са Оцем и Сином поштује и слави, који је говорио кроз пророке...(осми члан Симбола вере). Верујем и у Свету Цркву Христову: Господ Христос је рекао: ''Сазидаћу Цркву Своју и врата паклена неће је надвладати'' (Мт 16,18). И заиста, Христос Богочовек је на Себи саздао Цркву силом Духа Светога преко светих Апостола и ево-Црква Христова постоји и живи пуне две хиљаде година. Пролазила је она кроз спољашња гонњења и унутрашње кризе, кроз шибе непријатељства и безбожне мржње, кроз прогоне и погроме, али је доказала речи Спаситељеве да је непобедива: да је ни врата паклена немогу нашкодити. У Цркву се улази и постаје живи члан кроз свету тајну Крштења. У Цркви, вером и благодаћу и добрим делима, стиче се вечни живот, и чека вескрсење мртвих и Бесмртно царство. Зато: верујем у једну, свету, саборну и Апостолску Цркву (девети члан). Та Црква је света Православна црква Христова, основана од Христа и Светих Апостола и утврђена од свих Отаца и Сабора и од светих Мученика и Светитеља. Тако исто, као православни хришћанини: Исповедамо једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века (10-12 члан) Верујемо и у васкрсење мртвих. Јер ће мртви заиста васкрснути. Још је пророк Језекиљ прорекао свеопште васкрсење мртвих. Под васкрсењем мртвих се подразумева васкрсење људских тела, без којих човек није пуни човек. Иако је душа безсмртна, она не може без тела добити пуноћу вечног живота. Од када је Христос постао човек, људско тело је постало светиња и храм Духа Светога. Потврда да ће и наша тела васкрснути овде на земљи јесте Христово Васкрсење из мртвих. Тајну безсмртости људских тела већ овде доказују и мошти светитеља, које су нетрулеживе, не својом силом или балсамовањем, него силом коју им Сам Бог даје. Зато су оне чудотворне, јер у њиме присуствује чудотворна сила Духа Светога.

"Живјети и дисати Православљем" Фотије Кондоглу

Преосвећени,

Добио сам Ваше посљедње писмо, као и извјештај Преосвећеном о Патријаршијском центру који се гради у Тезеу, као и Ваш извјештајПатријарху о обнови светогорског монаштва.

О патријаршијском центру имам само да кажем да би таква активност у иностранству била оправдана, када би се тај православни центар држао на висини свога назначења, не водећи бригу о својој спољашњој наметљивости, него о духовној чврстини и познавању дубине православне вјере. Православље (Западу) не би требало пропагирати, о чему се данас много говори, преко театралних "представа", у стилу паписта надмоћном дијалектичком вјештином - довољно је да ми само истински упознамо дубину и висину своје вјере и да живимо и крећемо се и дишемо Православљем.

Преосвећени М. све излаже опширно, понављајући да ће у здању тога центра све имати византински карактер, али то неће бити по унутарњој потреби и исправном разумијевању шта јесте византинско и какав смисао има, него због тога што је то данас напросто мода - сви странци које ми узимамо за узор у свему, имају данас праву естетичку манију за свим што је "византинско", којој смо, нажалост допринијели понајвише ми сами. Кажем "нажалост" зато што се овдје ради о подражавању у потпуности спољашњем и интересовању чисто естетичком, а не о истинском и реалном осјећању за оно што је византинско, каква се среће само код душа благочастивих, одгајаних на духовној храни вјере православне, које познају њене "драгоцјености".

Преосвећени М. говори о "једном блиставом монашком животу" и то у вријеме када се монаштво на Светој Гори и другдје налази у опадању,[1] због одбојности појединих архијереја, склоних новотаријама, према монашком животу, чији узрок лежи у њиховом студирању у протестантским школама и (некритичком) додиру са Западом. Због тога се истински приврженици монаштва тако снажно и упорно и супротстављају свакој вези са западњацима, од којих долази и сва зараза која патвори и квари чистоту вјере православне. Отуда и смијешна и жалосна појава да неко ко, као преосвећени М. тако одушевљено пише о "блиставом зрачењу православног монаштва", нема у суштини никакве везе са православним монаштвом које хвали, ни у спољашњем изгледу и одијевању, ни по унутарњем склопу и настројењу. Здањем "византинског стила" центра у Швајцарској (пловимо византинским морем) шетаће се монаси који то нијесу, без браде и монасима својствене дуге косе и без мантије, по узору на самог Преосвећеног. Ето, докле смо стигли?! Тако се православље пропагира?!

Зар се већ једном нећемо оставити рекламерства и хвалисања, да бисмо се најзад побринули да очувамо истинско, изворно, неизвитоперено православље, не мислећи уопште ни на какву пропаганду?! Каква је корист од реклама, када се оно што се рекламира, у суштини, извитоперује?! Сигуран сам да у томе здању неће бити ничег изворно "византинског" као што у садржајима тога Центра неће бити ничег другог осим пародије Православља. Оно што се буде ту називало "византинским" бићезацијело само једно такорећи мајмунско подражавање византинскога, у европској оркестрацији, будући да за нас Европа мора да стави свој печат на све наше, да бисмо и ми успјели да га пригрлимо. Тако, прије неколико година један епископ пошаље к нама једног младића да се научи византинском иконопису. Овај код нас остане мало времена, па оде и онда се опет врати и настави учење ове умјетности, коју потпуно бесплатно предајем ученицима, не само Јелинима, него и Американцима, Французима, Немцима, Канађанима, Финцима и Сиријцима. Великоје било моје изненађење када сам чуо да је овај млади иконописац у међувремену био послат у Европу ради усавршавања у иконописању, по жељи поменутог епископа, послат, дакле, тамо гдје не постоји ни сам термин "иконопис" и одакле управо и шаљу к нама људе који би хтјели да се иконописању науче! И поред тога се говори о пропагирању Православља и показивању његових блага странцима! Којих блага?

Да ли оних које презиремо, иако их и не познајемо?! Шта познајемо од дивних списа светих наших Отаца? Шта се од њих изучава на нашим теолошким школама? Ништа! Тамо се учи о "светом" Харнаку, о "преподобном" Штраусу, и о другим атеистима. Шта знамо о светотајинском животу Православља, о православним свештенорадњама, о богослужбеном духу Православља? Шта нам је познато од богодарованих црквених умјетности, шта знамо о химнологији, појању, иконописању, црквеном градитељству, украшавању и обликовању црквених сасуда, итд? Ништа, Преосвећени!

Како онда можемо правилно да вреднујемо, волимо и као зјеницу ока чувамо Православље које не познајемо, "чије искуство немамо и које не окушамо". Због тога ми и остајемо отворених уста пред папским и протестантским измишљотинама, као мајмун пред човјеком!

Дакле, које то Православље желимо да свијету показујемо? Пада ми на памет реченица једног атеисте, који је иронично говорио: "Слава непостојећем Богу!" Тако и ми горимо од жеље да пропагирамо Право-славље, али оно које смо у својим срцима имали и познавали, у Предању које треба да чувамо са трепетом, без потребе за антихришћанским глумљењем ни за помпезним сценским играријама.

Православном духу својствени су озбиљност, достојанственост, мистичка поунутарњеност - све што је страно "посвјетовљеном" - секуларизованом европејском и американском духу парадерства и рекламерства за кога је све у ефектности. Сачувајте Православље и то је довољно! Христос је рекао да се Царство Божије налази унутра у нама, а ми га тражимо негдје напољу у мењачницама сваке врсте, претворили смо га у позориште, само да привучемо људе са Запада које одликује површна радозналост - плитка жеља да све упознају и окусе, и будизам и ислам и Православље и јогу и идолопоклонство, све то редом без неке дубље унутарње потребе.

И ми им као понуду за разоноду износимо своје Православље, јер они за њега показују интересовање, како пише преосвећени М. на другој страни свога писма П. Другим ријечима, бавимо се "религијским туризмом"!

Као што је горе поменути иконописац био послат у Европу да се усавршава у тој умјетности - тамо гдје она и не постоји (због тога нас Европејци презиру), тако је код нас одавно установљен обичај да се они који желе да студирају теологију шаљу на Запад, што изазива чуђење и збуњеност код самих Европејаца, који са презиром говоре о таквом на-шем ставу, будући да се овдје ради о богословљу, а не о медицини или, рецимо, машинству.

"Ми", веле, "када хоћемо да постанемо теолози, морамо да идемо у Јеладу, будући да је ту, у вашој земљи хришћанство битно утемељено и да су се код вас појавили први велики Оци Цркве", а ми шаљемо студенте у европске центре гдје царују рационализам,користољубље као световно и плотско мудровање и душевна спарушеност, да нам се врате или као чисти атеисти, или као лицемјерни теолози по професији, или као богоругачи и псевдофилософи - сви они само оскврњују чисту вјеру нашега народа (Грка, нап. прир.) који сопственим очима јасно види чуда Божија и Светитеље Божије и који није "неко ко је изучио божанске истине (попут таквих теолога) него онај ко их осјећа и доживљава".

И онда ми причајте о таквим теолозима који су, у суштини, отпадници, синови геене, два пута већи од својих безбожних професора! Они би сигурно били погодни за апологете јеретика код чијих су се ногу изучили! Сатана је одавно припремио тле, тако да данас стоје спремни многи одступници, који би допринијели потчињавању Православља јеретицима и непријатељима његовим. Немојте, дакле, говорити о "теолозима"! У своме првом писму споменули сте два-три имена таквих "теолога", који саПравослављем немају никакву везу, као што ни сазвежђе Пса нема везе са истоименом животињом, тј. псом. А наши јереји, јерарси и клирици уче се код таквих протестантизмом Запада заражених учитеља! Које ће се, дакле, Православље "пропагирати"? Да ли ће то бити Православље или протестантско "мајмунисање"?!

Злосмрадије западњачког рационализма запљуснуло је и нашу Цркву и срећа је што постоје и хришћани који нијесу тако школовани теолози, што постоје ревнитељи отачког духовног насљеђа, учени на православном Предању. Ви говорите о масонерији и другим подземним организацијама, које су никле у сјенци папизма као печурке средњовјековне западњачке магле. Али, не могу да разумијем како нијесте схватили да се заточници Православља управо боре против тих сила таме и обмане, за разлику од папофила којиса њима желе савезништво. Масонерија је савезник папизма, зато што овај има обичај да се мири и прилагођава ономе што није у стању да уништи, па се тако спријатељио и са масонством, у шта и сами можете да се увјерите из извјесних књига и разоткривајућих публикација. Заиста не могу да разумијем како се ви борите против тих сатанских сила, које су страшни непријатељи Православља, а савезници оних против којих се као непријатеља боримо. Зар нас није срамота да говоримо о Православљу, поред толиких примјера служења богатству (плутолатрије) код нас, у коме покушавамо да превазиђемо и плутолатријски папизам?!

Што се тиче византинске умјетности - иконописања и појања, за њих сам се борио и борим се све ово вријеме, у доба у коме клир несамо да за њих не показује интересовање, него их и одбацује, куди и непријатељски сузбија, а у наше цркве уводи непобожно и театралноевропејско певање и нашој вјери неприличне латино-Богородице, тзв. "франкопанајие". Наш благочастивошћу (побожношћу) умудрени народ, "франкопанајиом" назива сваку жену сумњивог морала, која изиграва лицемјерно смјерност, да би подвукао разлику између светогрдне представе Богородице италијанске ренесансе и иконе пресвете Богородице наше литургијске иконографије.

Међутим, онај наш клир који се учио код латинствујућих професора, тражи управо те латинске слике, ненамјерно очитујући своје плотско мудровање, као што такође ужива када у нашим храмовима чује кантате, баркароле и оперете. Прије неколико година био је у Патријаршију позван и пјевао је у патријаршијском храму један "европејски" хор светог Георгија Кариција, састављен од неправославних људи. Какво је то стање, Преосвећени? Зар су ишчезли наши слаткогласи појци те смо принуђени да скрнавимо мјеста на којима сустојећи појали благочастиви протопсалти и да доводимо у Патријаршију мрзост театралности западњачких кантата? Како да се човјек, са тим суочен, суздржи? И поред тога, говоримо о Православљу и његовом пропагирању на Западу! Да можда не сматрате да је Православље мјешавина мудрих мишљења и псеудофилософских изума, због којих се мудрима сматрају поменути школовани "теолози"?!

Да постоји истинско познавање Православља и, следствено, љубав и оданост према њему, и само читање књига и публикација написаних против папизма, и нарочито књиге "Против лажног јединства" Александра Каломироса, који је студирао на Западу, требало би, кажем и само њихово читање, да озбиљно узнемири сваког истински православног хришћанина, и уколико је учествовао у папофилским делатностима, да га наведе да одустане од њих.

Ипак, умјесто тога, наклоност и благослови појединих наших вођа окрећу се невјерујућим опортунистима и удворицама који без страха Божијег користе наше светиње, као што су неки представници штампе, чије се писане бесмислице, баналности и безбожне репортаже често хвале и уздижу, што је, разумије се, сасвим погрешно, зато што се таквим ставом заводе на хиљаде душа, чија ће се крв од пастира тражити у дан Суда.

С поштовањем и љубављу

Фотије Кондоглу

То је било 60-тих година 20. века; хвала Богу, касније се Св. Гора обновила (нап. прир.).

Са грчког:

Атанасије Папајоану

Преузето из зборника „Књига о прелести и лажном духовништву“

У издању библиотеке „Образ Светачки“

стр. 165-169